POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / 2003. godina 
BETA, 27.12.2003. Manje otkrivenih slučajeva trgovine ljudima BEOGRAD - Broj otkrivenih slučajeva trgovine ljudima u Srbiji opada što je, prema oceni stručnjaka, pre svega proizvod uspešnijeg rada policije, kao i pojačanog delovanja domaćih i stranih nevladinih i drugih organizacija. "Akcije sprovedene u ovoj godini pokazuju da trgovina ljudima jenjava, odnosno da nije u ekspanziji, kako se očekivalo", izjavio je za agenciju Beta nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima u Srbiji, pukovnik policije Dušan Zlokas. On kaže da je Ministarstvo inostranih poslova SAD u junu 2003. godine u svojoj klasifikaciji zemalja po izraženosti problema trgovine ženama Srbiju i Crnu Goru prebacio iz treće u drugu grupu zemalja. U drugoj grupi su zemlje koje su ostvarile značajan napredak u suzbijanju trgovine ljudima, dok su u trećoj grupi zemlje u kojim je stanje izrazito loše. Policija je u proteklih nekoliko godina pojačala timove za borbu protiv trgovine ljudima. Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) je u maju 2002. godine osnovalo jedinicu specijalizovanu za borbu protiv trgovine ljudima, koja deluje u sastavu Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Zlokas je naveo da nova jedinica ima relativno malo ljudi i da deluje u saradnji sa drugim službama Ministarstva, od Uprave kriminalističke policije, preko Uprave pogranične policije, do Uprave saobraćajne policije. U svih 33 Sektarijata unutrašnjih poslova (SUP) u Srbiji osnovan je po jedan specijalni policijski tim čiji je zadatak da se bori protiv trgovine ljudima. Te jedinice deluju samostalno, ali učestvuju i u međunarodnim akcijama. U aprilu ove godine donet je poseban zakon protiv trgovine ljudima. Policija je do sada otkrila 75 krivičnih dela kažnjiva po tom zakonu. Na osnovu toga su podnete i krivične prijave, ali još nijedna presuda nije izrečena. Prekršaji iz ove oblasti su pre donošenja posebnog zakona tretirani kao nasilničko ponašanja, otmica, posredovanje u prostiticiji i slično. Prema procenama policije, put trgovine ljudima vodi najčešće iz Moldavije, Rumunije, Ukrajine i Rusije, ka Bosni i Hercegovini, Kosovu i Metohiji i zapadnoj Evropi. Srbija je na tom putu uglavnom tranzitna zemlja. Zvaničnih podataka nema, ali se procenjuje da su tokom devedesetih postojale desetine noćnih barova koji su, u stvari, funkcionisali kao ilegalne javne kuće. Nakon 2000. godine organizovano je više policijskih akcija nakon kojih je veći broj barova zatvoren. Izvori u policiji procenjuju da u Beogradu sada postoji do pet noĆnih klubova koji bi mogli da budu direktno povezani sa prostitucijom. Od marta prošle godine do danas u Srbiji pronađena je 101 žrtva trgovine ljudima, od čega je najviše Rumunki (47), Moldavki (30) i Ukrajinki (16). Policija procenjuje da je broj žena koje su u ilegalnoj trgovini prebačene preko teritorije Srbije daleko veći. Podaci međunarodnih organizacija pokazuju da preko Balkana godišnje pređe oko 200.000 žena i dece, žrtava trgovine ljudima. Koordinator centra za suzbijanje trgovine ljudima nevladine organizacije Inicijativa mladih Jelena Đomđevic za Betu kaže da zbog toga što do aprila 2003. godine nije postojao odgovarajući zakon državne ustanove nisu vodile preciznu statistiku. Otuda je broj žena-žrtava trgovine ljudima koje su prešle preko Srbije u druga područja, ili se u Srbiji zadržale, teško realno proceniti. Najopasnije grupe koje se bave trgovinom ljudima locirane su u Beogradu. Zlokas kaže da je od 1999. godine otkriveno nekoliko takvih grupa, ali da su kazne koje su dobijali njihovi članovi pre donošenja novog zakona bile relativno niske. "Lako su se izvlačili i oni kod kojih je pronalaženo nekoliko desetina osoba kojim se trgovalo, ogromne svote novca, falsifikovana dokumenta, oružje", kaže on. Novi zakon predviđa oštre kazne od jedne do 10 godina zatvora, što dovodi u drugačiji položaj osobe osumnjičene za učešće u trgovini ljudima. Početkom 2003. godine, u akciji "Leda", organizovanoj u saradnji sa Interpolom, uhapšeno je 30 osoba. Akcija je sprovedena na području Novog Sada, Pančeva i Vranja. Troje uhapšenih je optuženo za trgovinu ljudima i posredovanje u prostiticiji. Pronađene su 63 osobe za koje policija veruje da su žrtve trgovine ljudima. Tokom akcije "Miraž 2003", izvedene u septembru ove godine, prekontrolisano je 784 osoba, od kojih su 192 strane državljanke. Tada je za samo jednu državljanku Srbije i Crne Gore ustanovljeno da je žrtva trgovine ljudima, dok je jedan državljanin Srbije i Crne Gore optužen za umešanost u trgovinu ljudima. Đomđević je navela da su žrtve trgovine ljudima uglavnom žene između 18 i 25 godina. Većina njih dolazi u region pošto im je ponuđen dobar posao i dobra zarada. Kriminalci uključeni u ovaj posao oglašavaju takva lažna obećanja, ali do žrtava dolaze i posredstvom njihovih poznanika i rođaka. Zarada od prodaje jedne devojke iznosi izmedju 500 i pet hiljada evra. Mesečno prostitutke mogu da zarade 10 do 15 hiljada evra, rekao je pukovnik Zlokas. Srpska policija na suzbijanju trgovine ljudima sarađuje sa svim susednim zemljama i sa međunarodnim organizacijama kao što su Interpol i Europol. Zlokas je ocenio da je najgora saradnja sa Kosovom i policijom uprave Ujedinjenih Nacija na Kosovu (UNMIK), ali je dodao da se i tu "stvari menjaju". Filip Rodić, novinar Bete BETA, 27.12.2003. Prodaja dece - Gorući albanski problem TIRANA - Sudbina albanske dece prodate u inostranstvu zaokuplja ovdašnju javnost koja je šokirana saznanjem policije da je najmanje 6.075 maloletnika postalo žrtve trgovaca ljudima. Policija je saopštila da je tokom ove godine otkrila 17 kriminalnih grupa koja se bave predprodajom dece. Albanska policija saopštila je polovinom 2003. godine da u zemlji deluje 17 kriminalnih grupa koje se bave preprodajom dece. Malo posle toga, policija u Tirani uspela je i da uhapsi nekoliko lidera tih grupa. Prema zvaničnim podacima albanske policije objavljenim polovinom tekuće godine, najveći deo dece iz te zemlje bude prodat najpre u Grčku. Put koji koriste krijumčari dece najčešce vodi od ruralnih, zaostalih delova južne Albanije, preko Soluna, do trotoara najbogatijih zapadnoevropskih zemalja. Po zvaničnim statističkim podacima, po raznim zemljama u svetu nalazi se oko 6.075 napuštenih maloletnika iz Albanije. Veruje se da od tog broja 3.971 dece boravi u Italiji, 1.730 u Grčkoj, a ostatak u ostalim zemljama. Iste statistike pokazuju da je 95 odsto dece koja budu prodata romske nacionalnosti. Ono što je dodatni problem policije jesu pretpostavke da se od deset otkrije svega jedan slučaj. Drugi problem je što Romi često ne prijavljuju rođenje dece albanskim vlastima, niti maloletničke svadbe koje su česte u toj populaciji. Grčka sve više biva samo usputna stanica za albansku decu jer odatle ih trgovci ljudima sve češce šalju u Francusku, Španiju, Belgiju i Englesku, gde se deci gubi trag. Najveći broj slučajeva trgovine dece beleži se u gradovima na jugu Albanije, poput Eljbasana i Korča, kao i u selima nadomak gradske zone Drača i Kučove. Prosečna starost dece koja završe kao žrtve prodaje je između 10 i 14 godina. Posle tog uzrasta opada interesovanje krijumčara jer stariji maloletnici nisu sposobni da "zarade" kao njihova mlađa braća i sestre. Kada dospeju u neku od zapadnoevropskih zemalja, deca se obično bave prosjačenjem, pranjem šoferšajbni, prodajom cveća, sitnim krađama i prostitucijom. "Često, međutim, nismo u stanju da pronađemo porodice dece koja bivaju prodana. Roditelji neretko i menjaju mesto stanovanja ili ne prijavljuju nestanak deteta. To samo otežava i produžava istragu protiv krijumčara", navodi izvor iz albanske policije. Slučaj koji je digao na noge javnost u Albaniji i Italiji, otkriven polovinom 2003. godine, uzburkao je javnost u Italiji i Albaniji. Naime, majka prodatog deteta dobila je za svoje čedo televizor, a preprodavac oko 10 miliona lira ili oko pet hiljada evra. "Naravno da to nije jedini i poseban slučaj, ali je taj događaj, međutim, na noge podigao društvo sa obe strane Jadranske obale", kaže izvor iz albanske policije. Italija je, sa svoje strane, uspostavila 13 centara za prihvat i rehabilitaciju dece gde je, kako se navodi, zbrinuto oko 600 do 700 albanskih mališana. Najflangrantnijiji primer trgovine decom je "Slučaj Petali" koji je direktno uticao da Albanija bude u centru pažnje međunarodne zajednice zbog procvata trgovine decom. Taj slučaj je nazvan po albanskom bračnom paru koji živi u Italiji. Oni su uhapšeni u martu 2003. godine u Albaniji i osuđeni su na tri meseca zatvora zbog pružanja pomoći prilikom ilegalnog prelaska granice. Odmah po puštanju na slobodu, početkom juna meseca, par Petali obnovio je nezakonite poslove trafikinga u Italiji, krijumčareći do kraja juna sedam puta po dvoje dece. Oni su tako do kraja juna prokrijumčarili 14 dece. Krajem tog meseca uhapsila ih je italijanska policija. Posle njihovog hapšenja, albanska i italijanska policija počinju izradu analize preprodaje dece koja im se odvijala pred nosom. Rezultati su bili obeshrabrujući. "U analizi sačinjenoj u `slučaju Petali`, 80 odsto odvedene dece uzeto je uz saglasnost roditelja", saopštila je policija. Bračni par Petali je za krijumčarenje dece koristio identitet i lične isprave svoje troje dece. Naime, porodica Petali, i roditelji i deca, poseduju italijanska dokumenta. Roditelji su decu odvodili u Italiju tako što su na pasošima svoje dece stavljali slike dece koju su odvodili iz Albanije. Tu decu bračni par Petali učio je da policajcima govore da su im oni roditelji i terali ih da nauče sve lične podatke njihove rođene dece. Oni su sa decom kretali iz luke Drač. Policiji su nakon hapšenja kazali da su mislili da prevođenjem dece preko granice samo pomažu njihovom priključenju roditeljima i porodici koja je već u Italiji. Prema analizama policije, drugi po veličini grčki grad, Solun, mesto je koje se smatra polaznom tačkom trgovine albanskim maloletnicima. Tamošnja policija identifikovala je u 2003. godini u Solunu 1.600 maloletnika različitih nacionalnosti koji su se bavili brojnim poslovima - od prosjačenja do prodaje raznih vrsta robe. Međutim, Grčka sve više biva samo usputna stanica za albansku decu. Ministarstvo javnog reda Albanije saopštava da se deca odatle sve češce šalju u Francusku, Španiju, Belgiju i Englesku. Tako se deci praktično gubi trag, tvrdi izvor iz albanske policije.
Grčka pretpostavlja da su deca, nakon dolaska iz Albanije, najpre smeštena u manjim mestima. Iz Kancelarije za borbu protiv trgovine ljudima trafikinga u Solunu saopšteno je da u odnosu na prethodne dve godine sada dolazi manje dece. Podaci grčke policije govore da je oko 200 mališana vraćeno u oblasti Eljbasana i Korče. Za sada albansko pravosuđe, zbog nedostatka dokaza i svedoka, nije uspelo da se uspešno obračuna sa krijumčarima ljudi. Trenutno je u toku nekoliko procesa koji su uzbudili albansku javnost. To je pre svega proces protiv bračnog para Nazmije Kreka i Floreša Hodže, iz Korče, koji su prodali svoje troje i dvoje druge dece. U toku je i suđenje Iliu Jataganiju koji je optužen da je posredovao u prodaji tri kćerke izvesnog Agrona Murtezaja. Murtezaj se takođe nalazi u pritvoru jer je utvrđeno da je svoje tri tek rođene kćerke prodao za po 450.000 leka, odnosno oko 450 američkih dolara. U toku je i proces Đeređiju Beduli, optuženom da je u Solunu prodao tri dečaka koji je trebalo da prose u Grčkoj. saradnik Bete iz Tirane, Ben Andoni VEČERNJE NOVOSTI, 4.8.2003. Borba za istinu porodice Jović iz Kruševca o navodno mrtvom detetu otkriva skandalozna saznanja DNK na popravnom Prema DNK testu, uzorici tkiva priloženih sa kruševačke patologije ne pripadaju detetu Milanke i Miloja Jovića, a da cela situacija bude još komplikovanija na Institutu za sudsku medicinu u Beogradu je utvrđeno da delovi tkiva potiču od više različitih osoba
A rezulati takve analize, urađene na Institutu za sudsku medicinu u Beogradu, Jovićima su tek unele nemir i još više potspešile njihove sumnje da im je dete, koje bi sada imalo 22 godine, ipak živo.
Prema DNK testu, uzorici tkiva priloženih sa kruševačke patologije ne pripadaju detetu Milanke i Miloja Jovića, a da cela situacija bude još komplikovanija na Institutu za sudsku medicinu je utvrđeno da delovi tkiva potiču od više različitih osoba! Kako i zašto?
- Krivičnu prijavu protiv NN osoba, sumnjajući da nam je beba proglašena mrtvom da bi kasnije bila "ustupljena" nekoj drugoj porodici, podneli smo sa željom da konačno saznamo istinu o svom detetu, ma kakva ona bila - objašnjava Milanka Jović. Početak ove priče datira od 1981. godine. U noći između subote i nedelje, 26. i 27. aprila te godine, uoči Uskrsa, Milanka Jović u kruševačkom poridilištu rađa bebu. Kako su joj rekli, na svet je donela zdravu devojčicu, sa ocenom devet, koja je i zapklala. Odmah su joj dali ime Marija. Do040603k je srećan otac Miloje uveliko čašćavao sve redom po Kruševcu zbog prinove, Milanki u ponedeljak saštavaju strahovitu vest - beba je umrla. Uz već standarno ubeđivanje lekara da su "mladi i da će imati još dece", Jovići prihvataju samo za tren zvaničnu vezriju o smrti svoje kćerke. Telo bebe nisu videli, niti su moli da ga sahrane. Kako objašavaju, u tim teškim trenucima pravu zbirku su im napravili bolnički papiri. U delodovnom protokolu porodilišta, a kasnije i u matičnim knjigama rođenih i urmrlih napisano je da je Milanka rodila devojčicu. Međutim, u obdukcionom nalazu kruševačke patlogije, koju je potpisao dr Tomislav Pavićević, napisano je da urađena autopsija - dečaka. Da konfuzija bude još veća pobrinuo se i dežuni lekar u kruševačkom porodilištu, koji je Jovićima izdao potvrdu o smrti novorođenčeta, ali bez upisanog pola deteta.
Milanka predočava da će oni, ukoliko dobiju nove rezulate DNK analize koji se ne poklapaju sa prvim nalazima, u inostranstvu o svom trošku obaviti isti test. - Pa neće valjda sada u neogled, kada su videli prve nalaze, da rade DNK testove sve dok navodno ne dokažu da mi je dete mrtvo? - pita se Jovićeva. - Niko i ne pomišlja kako je nama, kada nam je potvrđeno da se na kalupu tkiva našeg deteta uzorci ko zna kojih beba i ljudi? Ako nemaju dokaza da je dete mrtvo, onda je živo. Ali, gde su sada nalazi? Sama pomisao da mi je dete, ćerka ili sin, živo i da mu možda sada i treba naša pomoć, kao majku me izluđuje. Milanka ističe i da je svih ovih godina neizvenosti i sumnje ipak palila sveću na svake Zadušnice svom zvanično mrtvom detetu. Međutim, od prošle godine, kada je u Srbiji otvorena "bebi afera", to više ne čini. Uverena je da joj je dete živo. M. Ristović EKSPRES, 19-20.7.2003. Skandal u Ginekološko-akušerskoj klinici "Narodni front", dr Nedeljko Čutura dobio batine Doktora tukao otac mrtvorođene bebe Prava tuča odigravala se u sredu ujutru u porodilištu Ginekološko-akušerske klinike "Narodni front" naočigled brojnih pacijenata, lekara,medicinskih sestara. Batine je dobio dr Nedeljko Čutura, načelnik porodilišta, a na njega je nasrnuo i šamarao ga Branko Aleksendrić, nesrećni otac čija je supruga dan ranije carskim rezom na svet donela mrtvorođenu bebu.
U čitav slučaj, bolje reći, skandal umešala se i policija OUP Savski venac. Istraga je u toku. Branku Aleksendriću, saznali smo, omogućen je u Klinici uvid u medicinsku dokumentaciju, dok je leš bebe dat na obdukciju koju će obaviti stručnjaci Instituta za sudsku medicinu. Nadležni za davanje informacija i odgovora na pitanja povodom ovog skandala u GAK "Narodni front", među njima i generalni direktor profesor dr Slobodan Runić, juče su bili zauzeti važnim poslovima i sastancima (održana je i sednica Upravnog odbora). Rečju, nisu imali vremena (ili želje) da za javnost daju bilo kakve izjave. Izjave nismo uspeli da dobijemo ni od dr Nedeljka Čuture koji je juče bio odsutan sa klinike jer je, kako nam je rečeno, prethodne noći dežurao u porodilištu.
Jagoda Plavšić
BOR - Opštinsko tužilaštvo u Boru predložilo je istragu protiv nepoznatih osoba zbog sumnje da su 1998. godine Mileni i Goranu Milivojeviću iz Bora oduzeli tek rođenu devojčicu, za koju su u porodilištu tvrdili da je umrla odmah posle porođaja.
Prve analize pokazale su da je rođena zdrava beba, da bi posle samo nekoliko sati roditeljima rečeno kako je zbog problema sa srcem prebačena na Dečje odeljenje. Molbe roditelja da se dete odveze u Beograd nisu uslišene uz napomenu lekara da ne bi izdržalo put, a onda im je, na zaprepašćenje, 3. juna saopšteno da je beba umrla.
Roditeljima je u Zaječaru predata kartonska kutija u kojoj su bili ostaci tela, uz preporuku da ne gledaju njen sadržaj, a sahrana je obavljena na borskom groblju. Da li je sve bilo farsa ili tragedija Milivojevića, trebalo bi da pokaže veštačenje. Saša Trifunović B92, 28.6.2003. / izvor Trgovci albanskom decom policajci, advokati, treneri
TIRANA - Oko 6.800 albanske dece u poslednjih desetak godina bilo je žrtva mafijaša koji se bave trgovinom ljudima. Trenutno se kao nestalo vodi najmanje šezdesetoro dece između dve i 12 godina, saopštio je šef Interpola u Tirani Artan Barjaktari. Albanska policija otvara istragu i o sudbini trinaestoro novorođenčadi nestalih iz bolnice i Doma za nezbrinutu decu koja 1994. proglašena za mrtve. Policijska istraga je pokazala da se u grobnicama za koje se tvrdilo da su u njima sahranjene bebe nalaze kosti pasa. Otkriveno je da se trudnice iz Albanije "u nevolji" porađaju u privatnim klinikama na severu Grčke i svoju novorođenčad prodaju po ceni od 200 dolara. Podaci objavljeni u Tirani pokazuju da su mrežom trgovine decom obuhvaćene Makedonija, Turska i Italija i druge zemlje.
NIŠ - Posle jednogodišnjeg obijanja pragova bolnica, matičnih službi u opštinama, policije i sudova, oko hiljadu roditelja, koji tvrde da su im deca po rođenju ukradena iz porodilišta, dočekali su i pokretanje istrage. Dok su prošle godine prijave roditelja odbačene, sa obrazloženjem da su krivična dela zastarela, po nalogu Republičkog javnog tužilaštva konačno su u mnogim sudovima pokrenute istrage. Na sastanku u Beogradu, kome su prisustvovali rukovodilac krivičnog odeljenja Vladimir Vukčević, zamenik RTJ, opštinski javni tužioci iz Niša, Kruševca, Prokuplja i Rače, kao i Okružni javni tužilac iz Kragujevca i opštinski tužilac beogradskog Drugog opštinskog suda, predočeno je da je tokom prošle godine podnet veći broj prijava za krivična dela oduzimanja maloletnih lica i promena porodičnog stanja. U svim predmetima javni tužioci će morati da “stave predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji protiv N.N. lica, uz dostavu celokupne pribavljene dokumentacije, s tim da istrazi prisustvuju zamenici OJT koji obrađuju predmet”. Javni tužioci su zaključili da je, zbog sveobuhvatnog razjašnjavanja konkretnih slučajeva, jer postoji izražena sumnja roditelja da im deca nisu umrla, već da su živa i prodata drugim porodicama, neophodno zahtevati da MUP ispita nepravilnosti oko upisa matičnih brojeva. Pregledaće se i matične knjige. Predložena je i DNK analiza.
Od roditelja će se tražiti da kažu da li sumnjaju koji su lekari i babice izvršili navedena krivična dela, kao i da li im je poznato gde je, eventualno, nalazi dete za koje tvrde da nije mrtvo već živo. Zdravstvena inspekcija treba da utvrdi da li je poštovana uobičajena procedura u tim slučajevima, a ako nije koje su nepravilnosti i u kom obimu.
Miša Ristović
BEOGRAD - Predstavnici Vlade Srbije obećali su na sastanku sa roditeljima koji tvrde da su im deca oteta posle rođenja, da će zakazati razgovore sa predstavnicima MUP-a Srbije i tužilaštva, na kome će se razgovarati o daljem rešavanju ovog problema. Grupa od pedesetak roditelja koji tvrde da su im deca lažno proglašena mrtvom, a nakon toga data drugim ljudima, protestovala je u sredu ispred zgrade Vlade Srbije, tražeci da vlada donese uredbu kojom bi se otvorio pristup svim dokumentima koji su vezani za ovaj slučaj. Nikola Šegrt rekao je agenciji Beta da su predstavnicima roditelja na sastanku u Vladi Srbije rekli da vlada nema ingerencije nad radom tužilaštva, ali su obećali da će zakazati razgovore roditelja sa predstavnicima tužilaštva. Šegrt navodi i da je dogovoreno da se u MUP-u Srbije osnuje ekspertska ekipa koja će se baviti problemom dece koja su proglašena mrtvom, a za koju grupa roditelja tvrdi da su oteta.
Bračni par Mileva i Lazar Mikić iz Kragujevca, koji tvrdi da je nakon 21 godine pronašao svog sina koji je kao beba umro nakon porođaja, ne želi da sarađuje sa tužilaštvom i policijom koja je pokrenula istragu povodom ovog slučaja. Kako je za 'Blic' izjavio okružni javni tužilac Slobodan Radovanović, Mikići su u štampi sredinom maja naveli da imaju i dokaz za tvrdnju da su pronašli svoje dete - DNK analizu urađenu u Austriji, sa potvrdnim nalazom. Međutim, posle hitne reakcije pravosuđa, oni su odbili da daju taj dokument na uvid policiji, a nisu hteli ni da učestvuju u novoj DNK analizi koja bi bila obavljena o trošku države Srbije.
- Lazar Mikić se upoznao sa mnom pre dva meseca i kada sam prvi put otišao u njegov stan video sam da drži moju sliku na svom televizoru. Bio sam iznenađen, a on je mahao papirima, objašnjavao da traga za svojim detetom... Tražio mi je uzorak kose i ja sam mu dao jedan pramen. Kasnije nije hteo da mi pokaže rezultat DNK analize - kaže A. A. Slučajem nestalih beba bavi se Branislav Vetrović, opštinski tužilac u Rači, koji za 'Blic' kaže da je u Kragujevcu podneto 50 prijava protiv lekara KBC, bilo iz Ginekološke klinike, Dečijeg odeljenja ili Patologije. Porodice koje tragaju za decom okrivljuju i matične službe u opštinama, Centre za socijalni rad... Prema njegovim rečima, svaki slučaj se posebno ispituje i proverava. Ali, upozorava tužilac Vetrović, svako lažno iznošenje porodičnih prilika i lažno predstavljanje je takođe krivično delo, za koje će se odgovarati. N. R.
Nakon ispovesti Slavice Roganović iz Novog Beograda, optužene da je svojevremeno iz kruševačkog porodilišta ukrala svoju decu Violetu i Sandru, juče su našu redakciju posetili tužitelji, porodica Manojlović iz Sokobanje i porodica Mandžukić is Kruševca. Manojlovići uporno svojataju Violetu a Mandžukići Sandru. Podsećanja radi, u poznatoj bebi-aferi koja je, ne tako davno, uzburkala širu javnost, nekoliko desetina porodica je javno uprlo prst na lekare, sudstvo i policiju da su organizovano učestvovali u ovoj do sad ne zabeleženoj priči na našim prostorima. Među optuženima da su na sraman način ukrali i prisvojili tuđu decu i za to platili pozamašnu sumu novca, našao se i bračni par Simo i Slavica Roganović, roditelji dvadesetčetvorogodišnje Violete i godinu dana mlade Sandre. Slavica Roganović, majka ovih devojaka, morala je na sud, koji je doneo rešenje da se Roganovići podvrgnu DNK analizi na Institutu za sudsku medicinu u Beogradu. U razgovoru za "Ekspres" Slavica se prvi put oglasila u javnosti argumentujući svoju priču jednim valjanim dokazom - DNK je pokazao da su ona i njen suprug stoprocentni roditelji, odnosno izraženo u procentima 99,999 odsto, uz komentar stručnjaka da je greška ove analize gotovo nemoguća. Urađeni nalaz koji nam je predočen, bio je za "Ekspres" jedini i valjan dokaz. Jer, svaki sudski spor pa i ovaj okonča se tako što sud ceni dokaze suprotstavljenih strana.
- DNK je samo rezultat organizovane državne mafije koja je svoju sramnu akciju započela u porodilištima i držeći se za ruke iscenirali su i sramni dokaz DNK analize - rekao nam je Milutin Manojlović. Milutin Manojlović istakao je juče da je i on uradio isti nalaz negde u inostranstvu. Na naše insistiranje da ga prezentira i tako dokaže da je Violeta Roganović njegova biološka ćerka, odgovorio je da će to pokazati kada bude vreme! Sreto Dragaš
Srbija je tih dana brujala o takozvanoj bebi-aferi. Desetine porodica kao u horu optuživale su lekare i medicinsko osoblje mnogih porodilišta da su se bavili mračnom trgovinom tek rođenih beba. Isticali su da su prodavana za ogroman novac bogatim porodicama koje nisu mogle da imaju decu. Te ljude koji su opravdano ili ne sumnjičili lekare, sudstvo i policiju predvodio je bračni par Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, sa izvesnom Verom Dobrosavljević, koji javnosti prezentiraju 117 registrovanih otetih beba ukazujući imenom i prezimenom na porodice koje su ih navodno ukrale. Slavica Roganović i njen suprug Simo tih dana nisu imali kućnog mira. Telefon u njihovom stanu zvonio je neprestano. Javljala se porodica Manojlović uvek sa predlogom da se nešto dogovori sa Roganovićima.
Gotovo sa olakšanjem primili smo poziv da se javimo na DNK analizu u Institutu za sudsku medicinu u Beogradu.
Kako kažu pravnici, "pristupili" smo u Institut, 29. novembra prošle godine, tačno u 10 sati. Iz prsta su prvo uzeli Violetinu krv, jedva su istisnuli nekoliko kapi, Simi su takođe s naporom uzeli uzorke, a onda sam ja došla na red. Na ubod igle krv iz prsta počela je obilno da teče, prosto da šiklja. "Imate li pritisak, gospođo" - upitao me laborant. - Najverovatnije da imam, nije ni čudo, optužuju me da sam ukrala svoje dete.
"Simo, stari lafe, ti si tata, i to stoprocentni, rezultat je 99,999 odsto u tvoju korist"
Pomislili smo da je svemu kraj i da smo se oslobodili teške more.
Sve ovo kao da daje krila Manojlovićima koji nastavljaju sa telefonskim pozivima, sada sa optužbom da smo kupili nalaze i da oni imaju svoje rezultate urađene navodno negde u inostranstvu. Na našu adresu, na Violetino ime i dalje stižu pisma i kao po pravilu naslovljena sa: "Draga naša kćerko... " I tako u nedogled i izgleda bez kraja ovim stalnim proganjanjima. Porodica Mandžukić je stalno u sprezi sa izvesnom Verom Dobrosavljević, koja je alfa i omega u potpirivanju strasti tih ljudi. Mandžukići prete da će i oni potražiti zaštitu suda. Hteli bi valjda da mi ponovo idemo na DNK analizu, da dokazujemo da je i Sandra naša. Međutim, čvrsto smo rešeni da se više ne odazivamo pa makar to i sud od nas tražio. Više nema smisla, mi više nemamo snage da se rvemo sa takvim besmislicama. To ide u beskraj. U jednom anonimnom pismu oni traže od moje majke da "najzad prizna istinu" mog porekla. Dakle, pokušavaju da optuže i nju da sam i ja ukradeno dete. Pokušavamo na svaki način da se zaštitimo od ovih čudnih ljudi. Potražićemo uskoro zaštitu suda, valjda će im prava nekako doskočiti i tako nam vratiti naš mirni porodični život. Sreto Dragaš
Teško da je i Dante u svom Paklu vernije i dramatičnije opisao bolniji roditeljski osećaj od zbilje koja je nedavno zadesila mirnu i tihu porodicu Roganović iz Novog Beograda. Supružnicima Simi i Slavici Roganović, na adresu u Ulici Arsenija Čarnojevića, uručen je sudski poziv da se jave istražnom sudiji Drugog opštinskog suda u Beogradu, povodom krivične prijave Radojke i Milutina Manojlovića iz Sokobanje, u kojoj se navodi da njihova kćerka Violeta nije njihovo dete, već da su je ukrali u porodilištu i da su tužitelji, u stvari, biološki roditelji. Uporedo sa prijavom, u nekim lokalnim medijima u Kruševcu oglašava se i porodica Mandžukić, koja takođe upire prst u Roganoviće, gde kažu da je i druga njihova kćerka Sandra ukradena i da su joj pravi roditelji supružnici Mandžukić. Paralelno sa ovim optužbama, na istu adresu stiže i anonimno pismo na ime Slavičine majke od koje se traži da "najzad javno kaže" o poreklu svoje kćerke, jer i u tome ima nešto sumnjivo. O porodičnoj drami koja će posle svega ovoga uslediti, u ekskluzivnom razgovoru za Ekspres, govori Slavica Roganović, Violetina i Sandrina majka, koja je sve ovo, nema sumnje, najteže podnela.
Podsećanja radi, nedavno se nekoliko desetina porodica iz Srbije oglasilo u javnosti s tvrdnjom i optužbama da su im, svojevremeno, tek rođena deca u porodilištima misteriozno proglašavana umrlim, a da su zapravo prodavana drugim porodicama koje nisu mogle da imaju decu. U ovoj poznatoj bebi-aferi optuživani su lekari i drugo medicinsko osoblje u Beogradu, Kruševcu i diljem Srbije. Stvar je stigla i do tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice, koji je primio delegaciju i obećao da će učiniti sve da slučaj dobije pošten sudski epilog.
I tako se i dogodilo - pošteno pa na sud! Roganoviće kao da je malj udario u glavu.
O tome gde su koreni i kako je zapravo sve počelo - da Roganoviće neko optuži da su ukrali svoju decu i da su samo "papirni" roditelji - Slavica priča:
Po završetku mature, njih dvoje su se povremeno čuli telefonom i to je bilo sve. Tek nedavno Ljubomir se javio Violeti i telefonom joj, uzgred, saopštio da je veoma srećan, jer je pronašao svoju sestru bliznakinju.
Zakazali su viđenje u nekom zemunskom kaficu. Seli su za sto, a kasnije se ispostavilo da su neposredno do njih za stolom sedeli i njegovi roditelji.
Ni sama ne znam kako je moje dete preživelo ovaj susret, tek vratila se kući kao skamenjena. Nije nam na početku ništa rekla. Međutim, moja majka mi je skrenula pažnju da se sa njom nešto čudno dešava, da ćuti i da nedovoljno razgovara, što sam ja opet tumačila da je u pitanju neka tajna ljubav i nisam je mnogo uznemiravala. Ispostavilo se, ipak, da se crv sumnje uvukao u moju kćerku. Nenadano je počela da me ispituje i postavlja neka okolišna pitanja, između ostalog kako sam podnela porođaj, da li sam je rodila zaista na carski rez i sl. Odgovarala sam ne sluteći da me moje dete potajno proverava. A onda, jednoga dana više nije mogla da izdrži. - Mama - rekla je ozbiljno - ja više ne mogu da izdržim, poludeću, užasno se osećam. Ridala je bolno da sam se prenerazila i uplašila kao nikada do tada. Ispričala mi je sve o tom susretu u kafiću.
U međuvremenu, kao ulje na vatru, oglašavaju se Manojlovići. Najpre pismima, telefonskim pozivima i kojekakvim čestitkama naslovljenim na Violetino ime i tekstom koji počinje sa "Draga naša kćerko…"
Odgovarali su mi hladno i cinično: "Ona nije Violeta, ona je Nikoleta, hoćemo da joj vratimo identitet".
- Moja priča liči na sve druge dosad ispričane, ali s tom razlikom da sam se grupi roditelja koj traže svoju, kako kažu, otetu decu priključila tek pošto sam dobila dokumentaciju o mom, navodno, umrlom sinu rođenom 27.oktobra 1980. godine - počinje svoju priču za "Ekspres" majka Nada Otasević. Ona kaže da je sve počelo kada je za svoje troje dece trebalo da izvadi izvode iz matične knjige rođenih.
Prema njenim rečima, u Opštini su joj rekli da dođe za mesec dana, što je ona i učinila. Dobila je dokument iz koga se ne vidi da je njen sin mrtav. Potom je ta majka skrenula pažnju opčtinskim službenicima da njen sin nije živ, na šta su joj rekli da će celu "stvar" ponovo proveriti i da dođe - za mesec dana. - Obavestili su me pismeno da u svojoj arhivi nisu pronašli da je moje dete upisano kao umrlo i uputili me u GAK Narodni front da potražim dokumentaciju o njemu. Posumnjala sam da nešto nije u redu, ali sam, ipak, otišla u porodilište - navodi naša sagovornica. Ona kaže da je njena trudnoća protekla u redu, ali da je imala prevremeni porođaj, to jest u sedmom mesecu. - Rodila sam na kraju sedmog meseca trudnoće muško dete. Porođaj je bio u 11.15 časova pre podne, a prisutni lekari i stažistkinje su, na moje pitanje da li je sa bebom sve u redu, odgovorili potvrdno, čak mi i čestitali što sam postala mama. Po povratku na odeljenje odmarala sam se i skupljala snagu. U večernjim satima sam uspela da ustanem i krenem ka boksu za bebe da vidim sina. Od porođaja, pa do mog odlaska da obiđem dete, niko mi se od bolničkog osoblja nije obratio niti me obilazio - seća se ta majka i dodaje da je prvi šok usledio kada je stigla do odeljenja za bebe. Kako ona navodi, tamošnje osoblje joj je, na pitanje kako je njen sin, odgovorilo da oni ništa ne znaju o toj bebi! - I počinje moje traganje na relaciji porodilište - boks za bebe, boks - porodilište, da bi mi, konačno, neka babica u porodilištu koja je, inače, sedela na stolici ispred zamrzivača sandučara, glavom odmahujući ka istom, rekla da je beba najverovatnije u tom zamrzivaču! U tom trenutku nisam se onesvestila, već sam se kao hipnotisana ćutke vratila u svoj krevet. Onda sam telefonirala kući, gde je slavlje zbog rođenja muškog deteta bilo u toku, i rekla im da nešto nije u redu. Ne sećam se više kako sam provela tu noć - navodi Nada Otašević. Sledeće jutro je za tu majku bilo malo svetlije, jer, kako ona kaže, u jutarnjoj viziti joj je glavna lekarka čestitala rođenje deteta, što je namah toj majci dalo nade da je došlo do neke strašne "zbrke" i da je njen sin živ. Ali, ubrzo je usledilo otrežnjenje…
Ona kaže da je prošle godine, ipak, poslušala savet koji je dobila u opštini SO Savski venac i otišla u porodilište da traži dokumentaciju o svom detetu. Prema njenim rečima, u bolnici su joj otvorili knjige i pokazali. Usledilo je iznenađenje, jer se, prema podacima iz njih, nešto nije slagalo. - U porođajnom protokolu piše da sam se porodila 28.10.1980. godine, što nije tačno. Upisana sam među porodiljama koje su se porađale tog dana. Broj moje bebe bio je 124, ali je i žena dva mesta ispred mene imala takođe broj svoje bebe 124. Za plod piše da je bio zreo, a kasnije kada sam tragala za lekarom koji je to potpisao, ispostavilo se da ga niko ne zna! Prvi put kada su mi pokazali protokol rođenih beba, odmah su mi rekli da je zbog njegove male težine moralo odmah da ode u Institut za neonatologiju - kaže ona i dodaje da se uputila u Institut, tamo gde su joj rekli da nikad nisu primili dete koje traži. Naravno, ona je dobila i odgovor JKP Pogrebne usluge da takvu bebu nisu sahranili. Sumnja je počela da izjeda ovu majku. - Priključila sam se grupi roditelja i podnela krivičnu prijavu. Ali sam i sama, na osnovu dokumentacije koju sam posedovala, počela da povezujem stvari. Tako sam pre dvadesetak dana, gledajući porođajni protokol, videla da je porodilja iznad mene tada rodila četvrto vanbračno dete po redu, a imala je samo 24 godine. To nije ništa moralo da znači, ali sam pronašla njenu adresu i otišla da je posetim. I desilo se da sam, kada sam stigla u jedno beogradsko naselje gde je ona živela, naišla na komšije koje su mi rekle da je ona pre deset godina umrla, a da nikada nije imala dece! Bila sam u čudu i tvrdila da je ona rodila četvoro, ali komšije su me ubeđivale da žive tu pored kuće te žene oduvek, da su je dobro poznavali i da sigurno znaju da nije rađala - vratila sam se kući uverenija da ću se do istine šta je sa mojim sinom boriti do kraja. R. Bajčić
Sudsko obezbeđenje pokušalo je da spreči njihov ulazak, ali nakon što je jedan od stražara zabranio jednoj od učesnica protesta fotografisanje gušanja sa roditeljima, oni su ih bukvalno pregazili. U pomoć je pozvana interventna jedinica niškog MUP-a koja je obezbeđivala kancelarije predsednica opštinskog i okružnog suda. Nakon toga strasti su se smirile, ali policajci nisu skrivali nelagodnost pred uplakanim roditeljima koji su im pokazivali dokumentaciju kojom oni dokazuju svoje tvrdnje o ukradenoj deci.
- Posle Vujačićevog hapšenja, naši predmeti dodeljeni su čak petorici sudija iz nama nepoznatih razloga. Verujemo samo Vujačiću i tražimo da se on vrati. Smatramo da je uhapšen zbog toga što je bio spreman da nam pomogne. Sve dok on ne bude ponovo imenovan za sudiju, nećemo se odazivati pozivima niti izlaziti na ročišta, rekla je Grana Štefan, koja već petnaest godina traga za svojim sinom. Dodala je da je prikupljeno više od stotinu potpisa sa zahtevom za oslobađanje Vujačića. Među učesnicima protesta bile su i Verica Pešić i Danijela Milošević koje tvrde da su majka i kći.
Danijela Milošević, koja danas živi u selu Gornja Toponica, kraj Niša tvrdi da Vericu smatra svojom majkom jer je to potvrdila i DNK analiza rađena u inostranstvu, te da ne veruje izjavama ljudi kod kojih je živela 25 godina da je ona njihova kći. Noseći transparente na kojima je pisalo "Vratite nam decu" i "Ukradite i mene, da budem sa svojim bratom", roditelji su protest nastavili ispred zgrade Niške televizije zbog toga što su njihov skup bojkotovali svi lokalni elektronski mediji. D. K.
NIŠ - Stotinak roditelja iz cele Srbije ušlo je juče silom u sudsku zgradu nakon odbijanja predsednice Opštinskog suda Ljiljana Mišević da ih primi. Pokušaj sudskog obezbeđenja da spreči upad neslavno se okončao, pa je u pomoć pozvana interventna jedinica niškog MUP-a koja je onemogućila dalji prilaz roditeljima, nakon čega je imenovana delegacija koja se osim sa Miševićevom srela i sa predsednicom Okružnog suda Vericom Stamenković. Međutim, nikakav dogovor nije postignut jer su roditelji zahtevali da na posao bude vraćen sudija Radomir Vujačić, koji je nedavno uhapšen u okviru akcije "Sablja". - Uhapsili su ga zbog nas da bi sakrili istinu. Jedno njemu verujemo i tražimo da nam on sudi. Mi tražimo da se o ovim tužbama odlučuje istovremeno jer samo tako prava istina može izaći na videlo - rekla je reporteru Kurira Grana Štefan, koja već petnaest godina traga za svojim sinom. Dodala je da je prikupljeno više od stotinu potpisa sa zahtevom za oslobađanje Vujačića. Učesnice protesta bile su i Verica Pešić i Danijela Milošević, koje tvrde da su majka i kći. - Ja sam iz Vranja, ali sam zbog komplikovanog porođaja upućena na nišku Ginekološko-akušersku kliniku, gde sam se porodila 28. novembra 1978. godine. Rečeno mi je da sam rodila jedno dete i da je ono umrlo. Međutim, ja sam pronašla dokumentaciju iz koje se vidi da sam rodila bliznakinje i obe sam pronašla - kaže Pešićeva. Iz zgrade suda roditelji su se sa transparentima na kojima je pisalo "Vratite nam decu" i "ukradite i mene, da budem sa svojim bratom" uputili ka zgradi Niške televizije, da bi izrazili protest što ova TV nije pratila skup. (D. K.) POLITIKA, 23.5.2003. / izvor Drama koja traje više od jedne decenije Tajna izgubljene dece Ima li uopšte izgleda da se reši spor oko izgubljene dece, za koju roditelji tvrde da su posle porođaja prodata
Sve to znači da će ova drama još dugo trajati i sve skuplje koštati. S jedne strane, nastavljaju se patnje roditelja, čiji se broj uvećava, a kao da se potpaljuje i njihova sumnjičavost, koja kod nekih prerasta u uverenost da je kad su njihova rađanja u pitanju bilo nečistih radnji. Sa druge strane, trajaće još ko zna koliko, za neke lekare, zdravstvene radnike, dani trpljenja pritisaka, optuživanja pa i otvorenih pretnji da su, navodno, učestvovali u trgovini koja je u porodilištima izvođena tako što je novorođenčad upisivana kao mrtvorođena ili da je prilikom porođaja umrla, a prodavana bračnim parovima koja nemaju dece. Najzad, treća strana, SUP, tužilaštva i istražne sudije sigurno će imati još mnogo posla, jer stalno primaju prijave – dolaze neke i za decu rođenu još 1970. godine – po kojima će morati da sprovode sve propisane radnje. Nije nađen nijedan dokaz Konkretno, u niški SUP su od jula prošle godine do sada stigle 54 roditeljske prijave, ne samo za decu koja su rođena u Nišu, već i za neku koja su rođena u drugim porodilištima. Postupajući po tim prijavama, istražitelji su navode proveravali u Ginekološko-akušerskoj klinici, Klinici za patologiju, u Kapeli niškog Kliničkog centra, matičarskoj službi, Centru za socijalni rad. Do samog kraja nije rasvetljeno samo nekoliko slučajeva, zato što je deo dokumentacije uništen kada je niška Ginekološko-akušerska klinika zbog poplave seljena. Sve što je u svim ostalim prijavama navedeno – nije moglo da bude dokazano, jer se u niškom SUP-u nije došlo do bilo čega što bi dalo osnova sumnji "da je izvršeno krivično delo oduzimanja maloletnog lica ili krivično delo promene porodičnog stanja". Nesrećni roditelji uporno tvrde upravo to. Doduše, u prijavama najčešće ne navode ko je ta krivična dela s njihovom decom izveo. Ipak, pojedini izjavljuju da znaju ko su krivci i gde se, navodno, njihova deca nalaze. Tu se sada javlja i četvrta strana koja trpi zbog nerasplitanja ove drame: ljudi koji čuvaju tu, navodno, kupljenu decu, pa i ta deca, jer ih roditelji, koji tvrde da su pravi, prate, fotografišu i telefonski uznemiravaju, toliko da je dolazilo i do verbalnih i do fizičkih sukoba. Sumnja i u DNK Kome je u čitavom slučaju najteže, može se samo nagadati. Kao da kod nas u ovakvim spletovima teško može da pomogne i nauka. Pošto ni SUP ni drugi istražni organi nisu uspeli, kako kažu, da otkriju mehanizme i načine na koje ovi nesrećni roditelji utvrđuju, pa sami sebi i dokazuju, da su kod drugih zaista njihova deca, kao jedino nesporno je ostalo da se srodstvo pouzdano može dokazati DNK analizom. Nerešiv spor kao da je samo proširen. U niškom SUP-u tvrde da pokradeni roditelji ne veruju da bi i ove analize bile poštene i ispravne ako bi bile rađene u Srbiji! Roditelji, međutim, kažu da imaju takve analize, urađene u inostranstvu, a u SUP-u su izričiti da im ni jedan rezultat takvih analiza još nije dostavljen. Nije to učinjeno čak ni za predmete, nastale na osnovu ovakvih prijava, koji su uvedeni u pravnu proceduru – dostavljeni istražnom sudiji da i on pokrene postupak. Pa ni ta istraga, kako je naglašeno, u Nišu nije dala ni kamičak osnovi za sumnju da su izvršena neka od krivičnih dela za koja nesrećni roditelji okrivljuju, pre svih, zdravstvene radnike, dostavljajući i spisak, koji su sačinili, po kojem bi trebalo da budu hapšeni. U protestu pred niškim SUP-om se okupilo više od trideset roditelja. Iako u njihovim tvrdnjama zaista ima nejasnoća, nesporno je da su to ojađeni ljudi, duboko nesrećni, bez obzira na to da li mogu ostaviti utisak da se sami utapaju u patnju ili ih je neko u nju uveo i još ih vodi. Na predlog iz SUP-a da se sa svakim od njih, dnevno sa po troje, pojedinačno razgovara, tražili su samo da ih načelnik sve zajedno primi. Obrazlažući da "nemaju povratnih informacija nakon podnetih prijava", tvrde da su "šetani" izmedu SUP-a i tužilaštva, da ova dva organa jedan na drugi prebacuju odgovornost i krivicu što se, navodno, "sve koči". Tokom protesta pred niškim SUP-om navodili su i da su u inostranstvu uradili 77 DNK analiza, da nije tačno da neće da sarađuju, pristaće i na DNK analizu u našoj zemlji, ali "da je uradi poseban tim"! Verovatno takav kakav bi oni odabrali. Tvrde da je svaki od njih obmanut prilikom rođenja pod sumnjivim okolnostima izgubljenog deteta, potom – neki isteruju pravdu više od jedne decenije – više puta, pa se plaše da se to ne ponovi i unedogled ponavlja. To su nesrećni ljudi koji su sebe potpuno predali onome u šta veruju, pa u sve i svakoga izvan toga kruga – sumnjaju. Utisak je, i kad se znaju tvrdnje onih koji sumnjiče i onih koji njihove sumnje dokazuju, da je ova misterija sve zapetljanija i mračnija, jer što više vremena prolazi, postaje sve bezizlaznija, i sve je više ljudi kojima je potreban brz rasplet. Tihomir Nešic
U Opštinskom sudu u Kruševcu u cetvrtak je pocelo sudenje Radio televiziji Kruševac Pobeda i urednicima te kuce, po tužbi lekara Zdravka Jovanovica zbog navoda objavljenih u emisiji te televizije o kradi beba. Roditelji koji smatraju da su im deca oduzeta posle rodenja izneli su 26. novembra 2002. godine, u emisiji Otvoreni studio na televiziji Pobeda, niz optužbi na rad lekara u Zdravstvenom centru Kruševac, medu kojima je i Jovanovic. Zdravko Jovanovic je zbog toga tužio RTV Pobeda, njenog glavnog i odgovornog urednika Milana Miletica i urednicu televizije Jasminu Mijajlovic. Krivicno vece kruševackog suda je, na zahtev Jovanovica, odlucilo da pretres bude zatvoren za javnost, pa su brojni novinari i roditelji iz više gradova Srbije ostali ispred zgrade suda. Roditelji koji tvrde da su im deca oteta protiv Jovanovica su podneli kontratužbu, jer smatraju da on vrši pritisak na medije kako se "ne bi saznala prava istina o nestanku beba u krusevackom porodilištu". Glavni i odgovorni urednik TV Kruševac rekao je novinarima da je tužba neosnovana i da je ta televizija omogucila gradanima da iznesu stav o tom problemu. On je rekao da su u emisiju bili pozvani i optuženi lekari, ali da se nisu odazvali pozivu.
Čitajući članak "Zaboravili na zakon" u vašem listu od 15. maja, supruga i ja naišli smo na podatak koji je neverovatno podudaran sa onim što se nama dešava. Pominje se Marija Kovačević (što je ime i prezime moje supruge) da se, navodno, odrekla deteta i da je dete usvojeno samo dva dana posle rođenja. Moja supruga Marija, sada Kovačević-Todić, porodila se u jednom od beogradskih porodilišta (zbog istrage ne želim da kažem kojem) i samo nakon dva dana naša devojčica je navodno "umrla", tako da nismo imali prilike ni da vidimo dete. Na moj zahtev da vidim svoju devojčicu, pa makar i mrtvu, dobio sam odgovor od nadležnih da tu nema šta da se vidi. Otpusnu listu sa epikrizom, gde je, navodno, "mrtvom" detetu određen dalji tok lečenja, dobili smo tek posle šest meseci od proglasenja "smrti", a za sve to vreme, pa čak i danas, naša devojčica se vodi kao živa u matičnoj knjizi rođenih. Za svaku ovu tvrdnju imamo uredna dokumenta sem zvanične potvrde o smrti, koji ni dan-danas nismo dobili i pored našeg upornog insistiranja kod nadležnih organa. U navedenom članku može da postoji sličnost u imenu i prezimenu, ali teško je poverovati da budu isti i ostali podaci, odnosno, da postoji sličnost ili podudarnost sa činjenicom da se majka odrekla deteta nakon dva dana od rođenja i da je to dete odmah, drugog dana, usvojeno. Kao sto je rečeno u članku, proces usvajanja traje od šest meseci, odnosno od jedne godine do pet godina. Dakle, nije moguće da se dete usvoji samo za jedan jedini dan i to nakon dva dana od rođenja! Međutim, to se opet podudara sa danom navodne "smrti" naše devojčice. A činjenicu da je ona navodno "umrla" (u šta supruga i ja nikako ne verujemo), opovrgava okolnost da je mojoj supruzi, samo nakon nekoliko sati od porođaja, sa ruke skinut broj koji nosi svaka porodilja. Nadam se da ćete ovaj nas vapaj objaviti, a sve u želji kako bismo stupili u kontakt sa Zoranom Đorđevićem iz Novog Sela kod Vranja, koji se pominje u delu teksta "Zaboravili na zakon". Nenad Todić
Ne spadam u osobe koje se lako odlučuju da se obrate javnosti iako sam to više puta pokušavala s obzirom na svakodnevna događanja u našem društvu, a koje se uglavnom negativno odražavaju na nas "obične građane". Međutim, nešto što me mesecima muči, a za šta sam sigurna da je tačno i da se događa jeste "afera krađa beba". Ja sam 1978. godine u sedmom mesecu trudnoće rodila živo dete u jednoj od naših bolnica u Beogradu, za koje su mi sutradan po rođenju rekli da je umrlo. Naravno da sam im poverovala, jer nikom normalnom nije moglo da padne na pamet da bi se time moglo manipulisati. Posle toga sam rodila još troje dece. Međutim, kada se u javnosti obznalila "afera o kradenim bebama", navrle su mi sumnje da se to možda i meni dogodilo. Uhvatila sam sebe kako zagledam po ulici devojke starosti 25 godina ne bih li prepoznala svoju ćerku. Tražila sam devojku koja liči na mene iz perioda mojih 25 godina. Ali, shvatila sam pošto nemam nikakvih dokaza (papiroloških), a da je moje psihičko stanje znatno došlo u pitanje, uspela sam to da "prevaziđem" da bih ostala normalna, da svoja tri sina izvedem na put. Shvatila sam da ni roditelji sa debelim dokazima skoro ništa ne mogu da urade, a ne ja koja nemam nikakvih materijalnih dokaza. Jasno je da se u društvu zataškava ovaj slučaj, s tim što nikome nije jasno zbog čega i ko koga štiti. Ko god da su "zaštitnici", to su kriminalci - verovatno veći i od onih svih pohvatanih kriminalaca. Naravno, to isto mislim i za one koji ih štite. Po meni, a i po ogromnoj većini našeg naroda, na osnovu čvrstih obećanja da će se obračunati sa svim vidovima kriminala u društvu, očekujem da će i ovaj slučaj doći na red. Zato ne molim, nego zahtevam od vlasti u čijem sam izboru aktivno učestvovala. Svim nesrećnim roditeljima poručujem da, iako to nije vidljivo, budu sigurni da imaju podršku bar nas "običnih" ljudi da ne odustaju, bez obzira na sve prepreke na koje nailaze. S. Radulac
U SUP-u Niš, povodom okupljanja nezadovoljnih roditelja odmah je održana vanredna konferencija za novinare na kojoj je Goran Barun, pomoćnik načelnika niškog Sekretarijata, između ostalog rekao: – Od jula 2002. godine do danas primili smo 54 prijave roditelja za navodnu krađu dece u niškom i drugim porodilištima. U prijavama roditelji sumnjaju da su im deca zaista preminula, a da su ustvari prodata drugim porodicama. Postupajući po ovim prijavama izvršene su brojne provere na Ginekološko-akušerskoj klinici, Instituta za patologiju niškog Kliničkog centra, u matičnim službama, centrima za socijalni rad i kapeli bolnice. Pronađena je velika dokumentacija, u većini slučajeva nekompletna ili sa greškama, ali do sada nije se došlo do osnova za sumnju da su izvršena krivična dela oduzimanja dece (iz čl. 116. KZ Srbije), niti promene porodičnog stanja (iz čl. 117. istog zakona). Ostvareni su i brojni razgovori sa porodicama, koje sumnjaju u krađu dece, naglasio je Goran Barun i dodao:
Nezadovoljni i ovim što je u niškoj policiji rečeno roditelji koji i dalje sumnjaju da se odugovlači na rešavanju njihovih problema, a i dalje su ubeđeni da su im deca po rođenju ukradena, pošto su prethodno proglašavana umrlom, nastavili su protest ispred niškog SUP-a tražeći da ih prime nadležni rukovodioci ovog Sekretarijata MUP Srbije. T. Todorović
NIŠ - I oni su sumnjičavi roditelji, koji tvrde da su pronašli svoje dete, za koje veruju da je posle rođenja ukradeno - Vukadinka i Slaviša Pešić, iz Vrtišta iz Niša, svog sina Mališu su pronašli u jednoj porodici u okolini grada, i planiraju da mu za koji mesec organizuju ispraćaj na odsluženje vojnog roka, zajedno sa "papirnatim" roditeljima! Vukadinka Pešić je, zvanično, svoje muško čedo izgubila pre dvadeset godina.
"Dajte mi naše dete da vidim, da ga nosim kući. Naše je pa kakvo da je. Zaplakao je, a ako je mrtvo, hoćemo da ga mi, po narodski, sahranimo..." - zahtevala je svekrva Vukosava, a lekari i sestre bežali od nje. Jedva su je smirili, ali joj nisu dali da vidi bebu.
Vukadinka, diplomirani inženjer elektronike, rešila je, iako je posle toga rodila kćerku Mariju i sina Marka - da utvrdi šta se, zapravo, desilo s njenim prvorođenim sinom. I kaže da je uspela u tome.
- Polako i sigurno, Mališi smo predočili istinu. U našu kuću prvi put ga je dovela naša ćerka, odnosno njegova sestra Marija, jer su se kretali u istom društvu - priča Slaviša Pešić. - LJudi koji su ga do sada uzgajali u početku su bili "tvrdi", ali su vremenom smekšali i realno prihvatili ovu situaciju do koje je moralo da dođe. Ja sam rodila Danijelu Iako nije pomenuta imenom i prezimenom u tekstu "Papirnata majka priznala otmicu", pismeno je reagovala Nadežda Milovanović iz Gornje Toponice kod Niša, želeći da demantuje navode Danijele Milošević i Verice Pešić iz Vranja. - Danijela u tekstu tvrdi da je pronašla prave roditelje, Pešiće iz Vranja, a Verica da je posle toliko godina ušla u trag kćerki. Tvrdim da sam ja rodila Danijelu i da posedujem svu neophodnu dokumentaciju, što ću dokazati na sudu - ističe u reagovanju Nadežda Milovanović. - Pod čijom sugestijom je Danijela dala ovu izjavu nije mi poznato. Ključni svedok Vukadinku Pešić je jedna žena iz okoline Niša još pre par godina podsetila da su zajedno ležale na niškom GAK-u oktobra 1982. godine. Rekla mi je "sin ti nije umro, potrudi se da ga pronađeš. Ja sam ti živ svedok da ti je dete posle porođaja ukradeno!" - tvrdi Vukadinka. Ta ista žena spremna je da bude i na sudu ključni svedok krađe sina Vukadinke i Slaviše Pešića. M. Ristović
NIŠ - Tridesetak ljudi iz nekoliko gradova, koji sumnjaju da su im deca ukradena na rođenju, juče su protestovali ispred niškog SUP-a, optužujući tu instituciju da onemogućava otkrivanje istine o njihovim zahtevima. Povod za protest je obećanje načelnika SUP-a Niš Radisava Gvozdenovića, izrečeno prilikom susreta sa roditeljima još početkom januara, da će sve učiniti kako bi se saznala istina o ovim događajima. Rezultat policijske istrage, kako je saopšteno na konferenciji za novinare, sazvanoj povodom protesta roditelja, jeste da do sada ne postoji osnov za sumnju da je bilo ovakvih dela. - SUP je do sada primio 54 prijave u kojima se iznosi sumnja u zvaničnu verziju o sudbini beba. Izvršili smo provere na Ginekološko-akušerskoj i Klinici za patologiju, matičnoj službi i Centru za socijalni rad. Tačno je da je bilo nedostataka i grešaka u dokumentaciji, ali ni u jednom slučaju ne postoji osnovana sumnja da je bilo krivičnih dela. Sve prijave su prosleđene tužilaštvu, rekao je na konferenciji za novinare Goran Barun, pomoćnik načelnika SUP-a Niš. Međutim, ogorčeni roditelji nisu prihvatili ovakvo obrazloženje SUP-a i zatražili su da ih primi načelnik Gvozdenović. - Imamo dokaze za naše tvrdnje ali ih ne prihvataju ni SUP ni sud. Radomir Vujačić, sudija koji je odlučio da pokrene postupak, je uhapšen. Tražimo da bude pušten jer samo njemu verujemo. Njemu ćemo pokazati rezultate 77 DNK-a analiza koji pokazuju da smo bili u pravu, rekla je Grana Štefan, jedna od učesnica protesta. Načelnik Gvozdenović pokušao je da nagovori roditelje da imenuju delegaciju sa kojom bi razgovarao o njihovim zahtevima, ali nakon što je njegov predlog odbijen, a on optužen za lično učešce u trgovini decom, napustio je skup. Roditelji su pokušali da uđu u SUP ali ih je sprečilo desetak policajaca. D. K.
NIŠ - Već skoro godinu dana 700 porodica u Srbiji tvrde da su im deca ukradena odmah po rođenju. Dok njihove krivične prijave protiv porodilišta, matičnih službi, centra za socijalni rad pa i samih sudova, očigledno čame u sudskim fiokama - sumnjičavi roditelji su sami pronašli svoju navodno umrlu decu. Primera ima na pretek. Vučkovići iz Beograda, Jovica i LJiljana, pozvali su čak “papirnate” roditelje svog sina Miloša na saradnju. Kada je na videlo dana izbila afera oko trgovine decom, Vučkovići su krenuli u “istragu” da utvrde istinu o smrti svog sina, za kojeg im je 16. oktobra 1991. godine saopšteno da je preminuo od izliva krvi u mozak, dan nakon što je rođen u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu. Kockice su se, kažu, ubrzo sklopile, jer su u dokumentima pronašli niz nelogičnosti i manjkavosti. Priča za roman - Pronašao sam i video svog sina u selu Norzina kod Aleksinca - priča Jovica Vučković. - Zamolio sam njegove “roditelje” da ovaj delikatan i veliki problem rešimo na najbezbolniji način. Međutim, kako nisam naišao na njihovo razumevanje, krenuo sam sudskim putem, u nadi da će se zaduženi za pravdu u ovoj zemlji konačno trgnuti i reagovati na vapaj nas, nesrećnih roditelja, žrtava monstruoznih zločina. Svoju kćerku posle 30 godina pronašli su Mirjana i Momčilo Jeftić iz Kruševca. Živela je u Milutovcu, predgrađu Kragujevca, a posle udaje se preselila u grad. - Kćerku sam video na skupu roditelja u Kragujevcu gde, kako sam saznao, ona živi - otvorio je srce Momčilo. - I baš tamo sam video moju Jelenu, tako se zove, video i smrzao se od svega, jer strašno liči na moju taštu. Otišao sam na adresu za koju sam saznao, tražeći navodno stan. Jelena je izašla i držala na rukama svoje dete od sedam-osam meseci. Veskovići iz Vitanovca kod Kruševca, Rade i Stojan, još uvek nisu videli svog navodno mrtvog sina, ali je njihova priča za roman. Rada je 1990. godine rodila jednojajčane blizance, dečake, a Stojan je počeo da čašćava. Međutim svet mu se preokrenuo kada je na otpusnoj listi pročitao da mu je Milovan, starije dete, umrlo! A onda, posle 12 godina, desilo se nešto što je Stojanu promenilo život. Jedan “poverljiv čovek” mu je javio: “Tvoje dete je prodato za dobre pare, nalazi se tu i tu”. Našao sam ti brata - Jednog dana zove me i neki Nikola, koji je pročitao priču u novinama o našem detetu, i kaže mi da ima neka saznanja, da mi može pomoći, a onda je prekinuo vezu - priča Stojan. - Opet mi se javio, kada je rekao da mi se sin nalazi u Lincu, da su ga usvojili jedan Albanac i Nemica, koji imaju prodavnicu blizu hotela “Siti” u ovom gradu. Rekao mi je da će “ostalo da mi ispričaju doktori”. Identičnu priču Veskoviću je telefonom posle nedelju dana potvrdio i izvesni dr Satman Janoš iz Subotice, koji mu je saopštio da je tih godina bio u Kruševcu i da je radio baš na tom slučaju.
"Zaboravili" na zakon
- Zove se Aleksandra, živi ovde u našoj blizini, u Vranju. NJoj su “uzeli” godinu i po dana, a kao rodila se u Nikšiću. Majka koja se navodno, odrekla deteta zove se Marija Kovačević, bez matičnog broja i lične karte, ali postoji rešenje o usvajanju, datirano na samo dva dana po “rođenju” - priča Zoran Đorđević iz Novog Sela kod Vranja, koji tvrdi da je ušao u trag kćerkici koja je navodno umrla pre 14 godina. - Zar su krivotvorci zaboravili da je po zakonu najmanji vremenski rok usvajanja beba od šest meseci do godinu dana?
- Živim u Beču već 30 godina. Za sinom rođenim pre 36 godina tragam od 1986, kada sam u jednom nemačkom magazinu pročitao ispovest osamnaestogodišnjeg dečaka romske nacionalnosti, koji je pričao kako je zapao u depresiju jer ga je okolina čudno gledala i nije ga prihvatala zbog njegovog izgleda: tamnoput ,crnih očiju i kovrdžave kose, a roditelji mu onako nemački plavi. Za osamnaesti rođendan ,tražio je od roditelja da mu kažu istinu o njegovom poreklu. Rekli su mu da je usvojen, da su ga "dobili iz Beograda", a da je njegovim biološkim roditeljima rečeno da je umro neposredno posle porođaja. Tada sam prvi put posumnjao da je i mene zadesila ista sudbina 4 marta 1967. kada su mojoj supruzi u GAK "Narodni front" rekli da nam je dete preminulo dan po rođenju. Ovako govori za "Ekspres" Brana Jovanović, koji je ovih dana boravio u Beogradu kako bi prikupio dokumentaciju o svom, kako kaze, navodno umrlom sinu. On se povezao sa ostalim roditeljima u Srbiji koji traže svoje, kako oni tvrde, otete bebe i u mađuvremenu je podneo tužbu nadležnom sudu zbog sumnje da mu je dete oteto. Jovanovic ima još dece i kaže da je dugo odbijao da se priseća dana kada im je saopšteno da su izgubili dete. Od kada je pročitao pomenuti članak, sumnja je počela da ga nagriza, ali nije hteo da te svoje sumnje deli sa suprugom, jer je ona gubitak bebe izuzetno teško podnela, pogotovo što je ta trudnoća do poslednjeg dana bila sasvim normalna. - Supruga se porodila trećeg marta 1967. Sve je bilo u redu. Dete je bilo teško 2.700 grama i 47 centimetara dugačko. Zaplakalo je odmah, ali bebu nisu pokazali majci. Tog celog dana ona nije videla sina. Narednog dana lekarka joj je rekla da joj ne donose bebu na podoj, jer se bore za njeno zdravlje i život. Majka je bila u šoku. Stalno je plakala i molila da vidi dete, dok je još u životu. Lekarka joj je to obećala, ali se pojavila kasno popodne i saopštila da je beba umrla i da će se za sahranu pobrinuti bolnica. Tešila ju je rečima da je još mlada i da će imati dece - priča Jovanović i seća se kako su pokušali da tu tragediju ostave za sobom u Srbiji, a da u Beču počnu život iz početka. - Kada je prošle godine u Srbiji "pukla" afera krađe beba, nemaški, a i drugi svetski mediji su o tome opširno izvestili, jer takva stvar izaziva opštu pažnju javnosti. Tada sam odlučio da idem u potragu za odgovorima i da objasnim supruzi da treba da učinimo barem toliko da pribavimo dokumentaciju o sinu - navodi naš sagovornik. Septembra prošle godine doputovali su u Beograd na nedelju dana da izvade dokumantaciju, jer nisu ništa imali. Dugo ne žive u Beogradu i u početku nisu mogli da se snađu. Dokumentacija koju su ipak uspeli da dobiju pojačala je njihove sumnje.
Zbog toga su kako navodi Jovanović, odlučili da od JKP "Pogrebne usluge" zatraže izveštaj kada je i gde njihov sin sahranjen. Odgovor je brzo stigao i u njemu piše da njihovo dete to preduzeće uopšte nije sahranilo ni na jednom od beogradskih groblja. - Trenutno smo u Beogradu ne bi li dobili informacije dokle je nas "slučaj" stigao. U petak su nam u Drugom opštinskom tužilaštvu rekli da još nisu dobili neophodnu dokumentaciju iz GAK "Narodni front" i SO Savski venac, ali i da misle da će naša tužba biti odbijena zbog zastarelosti slučaja - priča Jovanović. On se nada da će se afera u Srbiji razjasniti. Još kaže da naša republika nije jedina gde se to (ako se) dešavalo i da su se slične stvari pojavljivale u inostranim medijima. - Većina tih otetih beba su sad već odrasli ljudi i možda i ne slute ko su im biološki roditelji i čije gene nose. Takođe mnogi od njih imaju sopstvenu decu - završio je Brana Jovanović. Radmila Bajčić
NIŠ - Bilo je potrebno 25 dugih, teških godina neverice da Verica Pešić iz Vranja čuje glasove svojih kćerki, bliznakinja Aleksandre i Danijele, koje su navodno umrle po rođenju.
Ova priča, koja kao da je preslikana iz latinoameričkih sapunica, datira od novembra 1978. godine.
Frapantna vest Pešićeva tvrdi da se ne slažu ni podaci iz prijave i oni iz matične knjige rođenih. Jedan od krunskih razloga za njenu sumnju je bio kada je dobila uvid u kompjuterske podatke matične službe SO Niš, gde je stajalo da ni jedna beba u 1978. godini nije prijavljena kao umrla! Pre nekoliko meseci Pešići su najpre ušli u trag kćerki Aleksandri, koju je telefonom pozvala Verica i saopštila joj frapantnu vest. Ubrzo je usledilo i priznanje “papirnate” majke.
Posle par dana Pešićima su se javili iz Centra za socijalni rad u Vranju, a jedan psiholog je Verici saopštio da je sa Aleksandrinom “majkom” dogovoreno da devojci prizna da ju je usvojila.
Neće DNK test Verica Pešić objašnjava da je “zabunu” kod žene koja je do sada uzgajala njihovu Aleksandru, i u Centru za socijalni rad, izazvao podatak da ona živi u Krupcu kod Niša, gde je u stvari rođena, dok se svi ostali podaci slažu.
Drugu ćerku Danijelu, Pešići su pronašli pre par meseci. Tvrde da su joj “papirnati” roditelji iz Gornje Toponice kod Niša, dok je Danijela udata za Ivana Miloševića u Donjem Komrenu. Često se viđaju, a Danijela je nedavno porodici u Gornjoj Topnici otvoreno rekla da su je pronašli pravi roditelji.
Ista sudbina I Danijela Milošević, za koju Pešići iz Vranja tvrde da je njihova ćerka, rodila je avgusta 2000. godine blizance - devojčicu i dečaka. Prema zvaničnim tvrdnjama niške GAK, kćerkica joj je umrla na putu za Beograd, prilikom transporta na Institut za neonatologiju.
Miša Ristović
"Izgubljeni - nađeni" Od ovolikog broja "uspešno okončanih istraga", dvadesetak roditelja kategorički tvrdi da može javno da saopšti gde se nalaze njihove ćerke i sinovi, koji su kao bebe "naprasno umrle" pre mnogo godina. Kako predočavaju sumnjičavi roditelji, Dejan, sin Biljane i Časlava Momirovića iz Čigolja nalazi se kod jedne porodice u selu Dobrujevcu. Stana i Ivica Milojević iz Mozgova kod Aleksinca dobili su, pa "izgubili" sina Stefana, koji je sada u jednoj porodici u Aleksincu. U Malom Mokrom Lugu živi Jovo, "izgubljeni" sin zaječarske doktorke Olivere Stevanović. Vera Nikodijević iz Aleksinca rodila je sina Radojicu, koji sada ima "papirnate" roditelje u Sokobanji. Slobodanka Kljajić iz Opova je na svet donela Oliveru. Njeni drugi "roditelji" prekrstili su je u Natašu. Ona je jedno od dvoje dece jedne porodice "rođene" na isti način, jer se kod njih nalazi i Nebojša, rođeni sin Olgice Trajkovski iz Pančeva. Beograđanka Danica Dimitrijević tvrdi da je rodila kćerku porodici Krstić, koja živi na Novom Beogradu, dok su Vela i Spasoje Predojević iz Pazove dobili decu Ivana i Milana, koji se danas prezivaju Dudić. Ivanovići iz okoline Prokuplja, Slavica i Nenad, imaju dete koje se sada zove Ivica Filipović i nalazi se u porodici u jednom selu kod Aleksinca. Vukadinka i Slaviša Pešić iz Vrtišta kod Niša dobili su Mališu, koji je odmah po rođenju postao sin jedne niške porodice. Verica i Milivoje Pešić iz Vranja imali su dve devojčice, koje se danas zovu Aleksandra i Danijela i sa kojima kontaktiraju. Grana i Dragan Štefan iz Niša imaju sina Miloša, koji živi u jednoj "medicinskoj" porodici u Nišu. Zabrana iz ambasade Aleksandra i Vukica Stanković, takođe iz Niša, "izgubili" su sina, koji se danas zove Bratislav Savić. Kada je pročitao njihovu priču u novinama, Bratislav je sam došao i zakucao na vrata Stankovića. Vladimir, sin Stane i Damjana Čorbića Lapatnice nalazi se u Kraljevu, a svojo "mami", koja je inače veoma stara, ne želi da kaže da sve zna. Čorbići, inače, već dugo žive u Italiji, gde su i pronašli prve tragove o svom sinu, koji je navodno umro pre 23 godine u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu. - Mi smo više informacija dobili od Italijana nego od ljudi koji su odavde - predočava Damjan. - Obratili smo se "Kanalu 5", italijanske televizije koja spaja rasturene porodice. Oni su bili vrlo voljni da nam pomognu. Za četiri dana, od njih smo saznali da pod prvobitnim matičnim brojem postoje podaci o detetu do 1983. godine, kada se gubi trag. To znači da je moj sin živ, a ne da je umro 1979. godine. Pošto se gubi matični broj, pretpostavljam da je te godine usvojen. Mojoj supruzi su rekli da u dokumentaciji stoji da je ona rodila vanbračno dete i da ga se odrekla, što nema veze sa istinom. Kada su ljudi sa "Kanala 5" hteli da nastave istragu, iz jugoslovenske ambasade u Italiji stigla je zabrana, jer nas je naš ambasador smatrao mafijom. M. Ristović
Četvor Ukrajinaca je uhapšeno u Fođi na jugu Italije, dok su se pripremali na licitaciji da prodaju novorođenče za 350.000 evra, objavili su karabinjeri. Četiri osumnjičene osobe, jedan muškarac i tri žene, među kojima i majka deteta, 28-godišnja Ukrajinka, prisiljena na prostituciju, uhvaćeni su "na delu", tj. tokom licitacije, na kojoj je cena bebe dostigla 350.000 evra. Pošetna cena bebe, rođene prošle nedelje u Đovinacu blizu Barija, iznosila je 50.000 evra. Italijanski istražitelji, koji su se predstavili kao dileri droge, glumili su da su zainteresovani za kupovinu novorođenčeta. Licitaciju je organizovao italijanski par, takođe zainteresovan za kupovinu deteta. Istraga nije završena jer istražitelji smatraju da je družina upletena i u trgovinu ženama. Smatra se da je mozak bande 46-godišnja Ukrajinka koja poseduje dozvolu boravka u Italiji. U stanu jedinog muškarca iz družine blizu Napulja pronađeni su čekovi u vrednosti od više hiljada evra, veliki iznosi dolara, pasoši i pištolj jugoslovenske proizvodnje.
Pre tačno 36 godina sudbina se, na strašan način, poigrala sa Vericom Stanković i Branom Jovanovićem, tada nevenčanim bračnim parom iz Vrčina, kraj Beograda. Igra se, čini se, i danas, postavljajući, sada bračnom paru Jovanović, na privremenom radu u Austriji, mnoga teško rešiva pitanja. Te davne 1967. godine Verica, tada šesnaestogodišnjakinja donela je na svet, kako su joj babice odmah po porođaju rekle, mušku zdravu bebu. Njena sreća, međutim, nije dugo trajala. Samo dan posle porođaja, doktorka je Verici rekla da joj je dete umrlo. Njen suprug Brana i ona, prihvatili su saopštenja, ali ne i doktorkina objašnjenja. Punih osamnaest godina su se mirili s činjenicom da im je sin umro odmah po rođenju. Mirili su se s njom, sve dok početkom 1986. godine, Brana u novinama nije pročitao priču o sudbini tada osamnaestogišnjeg mladića koji se povukao u sebe kada je saznao da su ga roditelji "dobili" od švercera beba iz Jugoslavije. - Verica je u bolnici "Narodni front" u Beogradu, 3. marta 1967. godine rodila muško dete teško 2.700 grama i dugačko 47 centimetara - seća se Brana Jovanović. Porodila se oko 11.40 sati toga dana, i to joj je bio drugi porođaj. Njena sreća, međutim, nije dugo trajala. Dan posle porođaja, kada sam joj došao u posetu, bilo je to nekako u vreme podoja, doktorka Kadija koja je porodila Vericu, došla je do nas i rekla da je naša beba na drugom odeljenju gde se konzilijum lekara bori za njen život. Kao i svaka majka, Verica je tražila od doktorke da joj pokaže dete. Lekarka je obećala da će to ispuniti. Prolazili su sati. Doktorka se vratila tek kasno popodne i obavestila nas da je dete umrlo. Kao što je i uobičajeno u takvim situacijama lekari su počeli da umiruju Vericu, tešeći je rečima da je mlada i da će sledeći put bez problema roditi. Doktorka je mladoj Verici rekla i da će brigu oko sahrane umrle bebe na sebe preuzeti bolnica. U to vreme Verica i ja smo živeli nevenčano - nastavlja s detaljima Jovanović. - Išao sam u srednju školu. Vanbračna zajednica je u to vreme smatrana "nezgodnom", pa smo Verica i ja imali dosta problema. Od zadirkivanja, do pretnji okoline. Pošto su u srednjoj školi, koju sam prvu pohađao, mislili da sam oženjen, direktor je odlučio da me izbaci iz nje. Upisao sam drugi zanat, za hemijskog tehničara. Moja supruga, tada Stanković, i ja, uspešno smo godinama krili da živimo zajedno. Verica je, kada je došla u bolnicu da se porodi, rekla da ne zna ko je otac deteta koje nosi. I njena majka, koja je u to vreme primala socijalnu pomoć opštine Mladenovac, je doktorima potvrdila priču. Uradila je to iz razloga da troškove Veričinog boravka u bolnici ne snosi mladi bračni par, nego opština od koje je primala socijalna pomoć. - Kada sam, 3. marta, saznao da mi se supruga porodila, slavio sam s društvom do kasno u noć - seća se Jovanović. Bio sam jako tužan i razočaran kada su mi sutradan javili da je Verica rodila mrtvo (!?) dete. I Verica i ja smo prihvatili saopštenje doktora. Bili smo mladi i verovali da nas je zadesila loša sudbina i da se moramo pomiriti s tim. Nikakve sumnje nisu nam padale na pamet. U tom trenutku, kako nam Verica priznaje, nije razmišljala o tome da je dete videla živa. Odmah po rođenju, doktori su joj pokazali dete. Bilo je uobičajene boje i, kao svako novorođenče - plakalo je. Verica se seća svakog detalja. Kaže da joj je sve to još pred očima, kao da je juče bilo. - Babice su bile dužne da mi posle kupanja, donesu bebu - ubacuje se u priču Verica Stanković. Tako je bilo posle prvog i trećeg porođaja. Babice to, međutim, nisu učinile. Doktorka je, poslala sestru da mi "veže grudi" i da mi injekciju. Ležala sam u bolnici nekoliko dana. Pri izlasku iz bolnice nije mi dat ni jedan dokument koji potvrđuje da je moje dete rođeno mrtvo. Posle ovoga, Verica je rodila zdravo, žensko dete. Nikakvih komplikacija nije bilo.
- Početkom 1986. godine, čekajući da stignem na red kod svog lekara u Beču, uzeo sam nekoliko časopisa iz vitrine u čekaonici - prepričava Brana događaj koji ga je pokrenuo. - Prelistavajući novine, naišao sam na tekst u kojem je pisano o sudbini jednog austrijskog osamnaestogodišnjaka. Autor je pisao o nekada živahnom mladiću, punim energije koji se odjednom povukao u sebe. Na insistiranje roditelja, pristao je da im se poveri. Priznao je da su u školi u koju je išao, drugari počeli da ga zavitlavaju i šale se na njegov, ali i na račun njegovih roditelja. Pošto su mu roditelji bili svetle puti i kose, a on crnoput i tamne kose, poznanici iz škole su ga vređali najrazličitijim pričama o tome kako on, u stvari, nije sin svojih roditelja. Ova priča naterala je mladićeve roditelje, inače nosioce doktorske titule, da sinu priznaju istinu. Objasnili su mladiću da njega nije rodila žena za koju je on mislio da mu je biološka majka. Priznali su mu i da su ga "dobili" od nekih ljudi, koji su preko dobro organizovanog kanala, švercovali decu iz Jugoslavije. Ostavljajući novine posle pročitanog teksta, Brana je osetio "nešto", a u njemu se probudila sumnja. Vođen nekim čudnim osećajem, odlučio je da, kada pođe kući, uzme novine. Uzeo ih je, međutim, neko pre njega. Tek posle dve-tri nedelje, o čitavom slučaju sam razgovarao s Vericom - priča Brana. - Priznala mi je, da je i ona, pošto je saslušala priču, osetila nešto čudno. Do tada smo u crkvi palili sveće za dušu našeg pokojnog sina, a od 1986. godine i za njegovo zdravlje. O svemu što nas je zadesilo i tada i sada razgovarali smo s ćerkama. Razumele su nas i podržale nas, u svemu što bismo odlučili. Potajna želja da saznaju da li im je sin živ, tinjala je u srcima Brane i Verice sve do oktobra prošle godine, dok iz novina "Oko" nisu saznali za slučajeve slične njihovom. Odlučili su da dođu u Jugoslaviju i pokušaju da saznaju makar i jedan detalj o sinu. Na programu satelitske televizije, koji se emituje za naše ljude u Austriji, čuli su da svi koji imaju veze sa ovakvim slučajevima treba da se jave gradskom SUP u Beogradu. U Beogradu su se povezali s ljudima sličnih sudbina. Obratili smo se beogradskom SUP i tamo dobili ime inspektora koji se bavio slučajevima nestale dece - objašnjavaju supružnici Jovanović. Nazvali smo ga da zakažemo razgovor, ali nas nije primio. Rekao nam je da to možemo i sami. Da samo treba da odemo u Peti opštinski sud. Ne znajući koga treba da tražim i kome da podnesem tužbu obratio sam se advokatu koji nam je savetovao da najpre odemo u bolnicu i potražimo otpusnu listu ili bilo kakav dokument o smrti našeg sina. Službenice u pisarnici bolnice "Narodni front" bile su mnogo ljubazne, čak su zamolile svog nadležnog da nam izađe u susret. Pokazale su nam knjige o prijemima i porođajima tokom 1967. godine. Službenice su nam objasnile da možemo da dobijemo i kopije podataka o smrti deteta. Uzeli smo ih i krenuli kući. Tek u autu, Verica je primetila da se datum smrti na otpusnoj listi ne poklapa s datumom navodne smrti njihovog sina. Sve ovo je, još više, podgrejalo njihove sumnje da im je sin rođen mrtav. U izveštaju sa obdukcije piše da je Veričin i Branin sin rođen kao nedonošče. Upoređujući podatke koje su babice saopštile Verici odmah posle porođaja nikako se nisu slagali sa onima iz izveštaja. - Dodatni dokaz da imamo razloga za sumnju bila je činjenica da je na zapisniku o izvršenoj obdukciji stajalo da je ona urađena 4. marta, znači istoga dana kada je naš sin, navodno, umro - priča Verica. - Sećam se da su mi tog dana uveče rekli da je moj sin mrtav. Bio je petak, sećam se. Kasnije smo od čoveka koji radi u Institutu za sudsku medicinu saznali da se obdukcije vrše samo radnim danima i to do 12 sati. Posle svega što smo saznali, sasvim je izvesno da datum na izveštaju o izvršenoj obdukciji nije tačan. Postoji još jedan podatak koji potkrepljuje našu sumnju. Na njega nam je ukazala jedna babice (njeno ime nećemo da spominjemo iz razumljivih razloga). Ona nam je rekla da je smrt našeg deteta u knjige upisana tek naknadno, nekoliko dana posle navodne smrti. Ni podataka o tome da im je sin sahranjen na nekom od beogradskih grobalja, nigde nema. Jovanovićo su, nedavno, podneli tužbu protiv bolnice "Narodni front", službenika i medicinskog osoblja, kao i matične službe SO Savski venac, zbog krivičnog dela iz člana 116. i 117, stav 1. - oduzimanje maloletnog lica i promena porodičnog stanja. Miroslava Derikonjić
Dugogodišnji sam čitalac Ekspresa i pažljivo sam pratio "aferu krađe beba". U početku sam bio skeptićan zbog svega što je u medijima iznošeno u vezi sa tim "slučajem" u našem društvu, ali sam na kraju poverovao, jer kako se kaže "gde ima dima, ima i vatre". Bilo mi je prosto neverovatno da sve one majke lažu ili izmišljaju da su im deca na porođajima oteta... Međutim, kada se činilo da će se konačno rešiti misterija da li je u našoj zemlji bilo takvih bezumnih krađa žive dece i kada su državnici počeli da razgovaraju sa tim roditeljima, sve je stalo. Moje pitanje je šta se dešava sada sa tim? Odgovor na pitanje našeg čitalaca je - ništa. Jer, kako nam je ispričala majka Rada Pantelić, koja je i danas u potrazi za svojim detetom, sve je nekako stalo. - Prosto mi je neverovatno da se još neko interesuje za nas. Teško je živeti sa sumnjom ili indicijama da moje dete nije mrtvo, već je u nekoj drugoj porodici. Ja sam ga rodila i želela da mu budem mama, ali... U ovoj godini nikakvog pomaka nema. Istina o našoj deci i dalje je negde dobro skrivena - kaže nam ta majka i dodaje da su nadležne institucije za ove roditelje prosto "nedostupne". Kako ona navodi, od obećanja raznih političara ništa se nije ostvarilo, čak nije oformljen ni pominjani ekspertski tim za rešavanje te "misterije". - Jedina novina je ta što je tužilaštvo, zbog ozbiljnosti naših problema, rešilo da odbaci zastarelost kao prepreku za rešavanje slučajeva. To sam prekjuča saznala u telefonskom razgovoru sa tužiocem zaduženim za moju tužbu. Sve u svemu, naša agonija i dalje traje. Što je najgore nikome to ne dopire ni do razuma i srca. Zlo koje se nama desilo može svakome da se desi. Kada ste me već pozvali, želim da se zahvalim svim onim malobrojnim ljudima koji su se tokom prethodnih meseci ćutnje javljali i bodrili nas da izdržimo do kraja - završila je majka Rada Pantelić.
GLAS JAVNOSTI, 15.4.2003. / izvor Roditelji koji tvrde da su im ukrali bebe po rođenju tužili Slobodana Radovanovića, okružnog javnog tužioca iz Kragujevca Tužbe spavaju u fioci Poslednjih godinu dana ove porodice su sve glasnije, a sudovi sve tiši
Mesecima već traje povika 700 porodica u Srbiji koje tvrde da su im deca ukradena odmah po rođenju. Optužili su sve redom: porodilišta, matične službe, centre za socijalni rad, sudove - celu jednu mrežu koja je, navodno, uzimala masne pare prodajući bebe po Srbiji, dok su njihovim roditeljima saopštavali da im je novorodenče umrlo. Uglavnom se radilo o deci koja su bila nedonoščad i majkama prvorotkama kojima bi neka sestra, onako uzgred, dobacila da je beba, eto, umrla, ali one su mlade pa ima vremena. Nakon toga dete niko nije video, niti je mogao da ga sahrani, iako roditelji na to imaju pravo. Neki su dugo sumnjali i slutili da tu nešto nije u redu, a davno zakopane nade probudio je Milutin Manojlović. Pokušavajući da dobije krštenicu za ćerku Nikoletu, koja je navodno umrla po rođenju, uočio je niz grešaka i digao galamu. Priključili su se mnogi roditelji i počele su da se nižu tužbe. Roditelji su bivali sve glasniji, a sudovi sve tiši. Niko se nije oglašavao ni da potvrdi sumnje, ni da ih opovrgne. Vreme je proticalo, grupa porodica je bila sve ogorčenija, pa se okanila tužilaštva i obratila Polu Mileru, zameniku šefa misije UN za ljudska prava. Ko zna kako bi priča tekla dalje da se nije desilo to što se desilo i čelična metla u vidu "Sablje" počela da pročešljava i sudove. Mnogi su sa neslućenih visina sleteli u Centralni zatvor, a roditelji, u nadi da će doći do istine, presaviše tabak i tužiše nova imena.
Živan Agatonović iz Kragujevca, jedan od roditelja, tvrdi da je Radovanović pre godinu dana dao nalog da se zapleni dokumentacija KBC Kragujevac, ali je ona nestala u nepoznatom pravcu. Roditelji dece dalje zahtevaju i da se proveri rad svih centara za socijalni rad u Srbiji jer njima stavljaju na dušu mnoge manipulacije:
Grupa roditelja tvrdi da se lično uverila u ove zloupotrebe i traže pomoć od Misije UN za ljudska prava. Da li će se srpsko sudstvo konačno pozabaviti ovim roditeljima i razrešiti misteriju posle više od godinu dana, pokazaće vreme ili "Sablja". Izvesno je da roditelji ne odustaju. Dima ima, još samo da se pronađe vatra. Sanja M. Petrović
BEOGRAD - Konfiskacija imovine mafijaša, kumulativne (sabirajuće) kazne i nova krivična dela - najznačajnija su rešenja u Osnovnom i Krivičnom zakonu Srbije, kojima je juče zaokružen set pravosudnih propisa u borbi protiv organizovanog kriminala, a o kojima je Skupština Srbije raspravljala četiri dana.
Takođe se može konfiskovati i imovina, stečena kriminalom. Izrčene kazne će se kriminalcima sabirati, pa koliko je ko "zaslužio" toliko će i provesti iza rešetaka. Poslanici opozicije smatrali su da se kumulativnom kaznom na "mala vrata" uvodi doživotna robija, što - po njima nije u skladu sa zakonskom odredbom o maksimalnoj kazni od 40 godina zatvora. Opozicija je na neki način "pojačala" Vladin predlog tražeći da se rigoriznije kažnjavaju i druga krivična dela vezana za napade na najviše državne funkcionere ili, na primer, za prodaju ili trgovinu droge. Kako bi se sprečilo narušavanje ljudskih prava, opozicioni poslanici predlagali su i oštrije kazne za ovlašćena lica ako od okrivljenih iznuđuju iskaze ili izjave primenjujući nasilja.
Ovim dokumentom pooštrava se kaznena politika za veći broj krivičnih dela, a isto tako uvode i nova (nasilno uzimanje ljudskih organa ili delova tela, iskorišćavanje maloletnika za pornografiju, kompjuterski kriminal). Zakonodavac je objasnio da se nova krivična dela uvode radi bolje zaštite sigurnosti građana i imovine, i zbog usklađivanja sa međunarodno prihvaćenim obavezama borbe protiv organizovanog kriminala.
Zakonodavac je posebno istakao da je veliki korak napred učinjen u zaštiti autorskih prava, odnosno u sprečavanju piraterije, usled koje budžet Srbije gubi 50 miliona evra godišnje samo na ime utaje poreza u oblasti muzike i filmske industrije.
I. Lovrić
BEOGRAD - Skupština Srbije sinoć je, u maratonskom finišu i pod velikim pritiskom rokova, okončala raspravu i usvojila paket zakona za suzbijanje organizovanog kriminala. Skupština je, takođe, razrešila dužnosti 15 sudija opšte i posebne nadležnosti, među kojima i šestoro sudija Vrhovnog suda Srbije zbog odlaska u penziju. Parlament je, zatim, izabrao osmoro sudija Vrhovnog suda Srbije, kao i 14 sudija Okružnog suda u Beogradu. Izabrano je i osam članova Saveta radio-difuzne agencije, nezavisnog tela koje će, pored ostalog, davati i oduzimati frekvencije za oduzimanje programa. U setu zakona o suzbijanju kriminala našla su se i mnoga nova krivična dela, ali i tzv. sporedne kazne, kao što je konfiskacija imovine mafijaša. Jedna od krupnijih novina je uvođenje kumulativne kazne umesto smrtne, pa će se tako ubuduće okoreli kriminalci naći na robiji bez izgleda da ikada iz nje izađu. Takva mera, zapravo, znači uvođenje doživotne robije, pošto se na maksimalnu kaznu od 40 godina za jedno teško krivično delo mogu dodavati i godine robije za druga počinjena krivična dela. Povećane su kazne za sva krivična dela prikrivanja kriminalaca, davanja lažnih iskaza, razbojničke krađe, iznude, a pooštrena je kazna i za ovlašćena lica (policiju), ukoliko od okrivljenog iznuđuju iskaz i primenjuju nasilje. Među novim krivičnim delima su nasilno uzimanje ljudskih organa i delova tela, iskorišćavanje maloletnika za pornografiju, posedovanje droga, mahinacija i kriminal u računarstvu... Oštre kazne su predviđene za otmice ljudi, pogotovu dece, kao i svirepog ponašanja prema otetom licu, mada je bilo predloga da se te kazne drakonski uvećaju. Biće zaštićena autorska prava, jer su predviđene oštre kazne za pirateriju, zbog čega budžet Srbije, inače, godišnje izgubi po 50 miliona evra, i to samo na ime poreza na promet u muzičkoj i filmskoj industriji. Prihvaćen je i amandman Lejle Ruždić (DC) da se, kao teško krivično delo, tretira i seksualno zlostavljanje. M. D.
NOVI SAD - Dežurni istražni sudija Okružnog suda u Novom Sadu Miroslav Alimpić saslušao je u petak Milana Sarajlića (53), donedavnog zamenika republičkog javnog tužioca, osumnjičenog za korupciju u pravosuđu, i odredio mu pritvor. Po mestu izvršenja, kako je novinarima rekao sudija Alimpić, za “slučaj Sarajlić” je bio nadležan sud u Beogradu, ali je delegirano novosadsko pravosuđe i postupak će se voditi u Okružnom sudu u Novom Sadu.
Sarajlić je u novosadskoj palati pravde juče bio detaljno saslušavan gotovo pet sati. Naredne nedelje biće podnet zahtev za produženje pritvora, jer je, kako je objasnio sudija Alimpić, rešenjem SUP u Beogradu, Sarajlić u pritvoru od 19. marta. U toku istrage, biće saslušano i više svedoka. Neki od njih su iz redova pravosuđa, a deo svedoka je u Centralnom zatvoru u Beogradu. Saslušanje svedoka počeće sledeće nedelje.
Sarajlić je uhapšen 19. marta ove godine, i prema navodima MUP-a, priznao je da je bio na platnom spisku Dušana Spasojevića Šiptara te da je kod vođa zemunskog klana - Milorada Lukovića Legije, Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma - dolazio po instrukcije u Šilerovu ulicu.
BEOGRAD (FoNet) - Osnovni zadatak savetnika doskorašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice za medije Aleksandra Tijanića, kako je rečeno na brifingu u Vladi Srbije, bio je da vređa republičkog premijera Zorana Đinđića i da utiče na medije da pišu o njegovim vezama sa kriminalom. Pozivajući se na saznanja iz istrage, izvori Vlade ukazuju da je Tijanić naročito zloupotrebio položaj u prošlogodišnjoj kampanji za predsednika Srbije, kada je, preko Boška Radonjića, uhapšenog u akciji “Sablja”, isposlovao odustajanje Velimira Ilića od kandidature.
U prilog ovim navodima, u Vladi napominju da je u to vreme Radonjić bio “rađen” od državne bezbednosti, što znači praćen i prisluškivan, o čemu postoji dokumentacija, u kojoj se predsednikov savetnik za medije “nalazi u ogromnom procentu”.
Cilj je bio da se o Đinđiću u novinama piše kao o kriminalcu, a o Vladi kao izdajničkoj, što je, napominju izvori iz Vlade, trebalo da posluži prilikom preuzimanja vlasti, posle ubistva premijera, koje je trebalo da se pripiše njegovim vezama za kriminalom.
Opozicija je na neki način “pojačala” Vladin predlog tražeći da se rigoroznije kažnjavaju i druga krivična dela vezana za napade na najviše državne funkcionere ili, na primer, za prodaju ili trgovinu droge. Kako bi se sprečilo narušavanje ljudskih prava, opozicioni poslanici predlagali su i oštrije kazne za ovlašćena lica ako od okrivljenih iznuđuju iskaze ili izjave primenjujući nasilja. Daleko manje, primedbi i amandmana opozicija je imala na izmene Krivičnog zakona Srbije. Ovim dokumentom pooštrava se kaznena politika za veći broj krivičnih dela, a isto tako uvode i nova (nasilno uzimanje ljudskih organa ili delova tela, iskorišćavanje maloletnih lica za pornografiju, kompjuterski kriminal). Zakonodavac je objasnio da se nova krivična dela uvode radi bolje zaštite sigurnosti građana i imovine, i zbog usklađivanja sa međunarodno prihvaćenim obavezama borbe protiv organizovanog kriminala. Povećane su i kazne za otmice (pogotovo za otmicu maloletnika, svirepog ponašanja otmičara i u slučaju, da su nastupile teže posledice za oteto lice). Administrativni odbor Skupštine Srbije, skinuo je u petak imunitet sudiji drugostepenog žalbenog veća Okružnog suda u Kragujevcu, Ivanu Milojeviću.
I. Lovrić
BEOGRAD - Roditelji koji sumnjaju da su im deca oteta i prodata posle porođaja podneli su krivičnu prijavu protiv Milana Sarajlića, smenjenog zamenika republičkog javnog tužioca, piše "Glas javnosti". Roditelji su podneli krivične prijave i protiv još devetoro radnika Tužilaštava u Beogradu i Kragujevcu i Instituta za sudsku medicinu. Roditelji navode da su prijave podnete zbog "počinjenog krivičnog dela organizovanog kriminala i zločinačkog udruživanja".
KRUŠEVAC - Protiv Milana Sarajlića, smenjenog zamenika republičkog javnog tužioca i još devet radnika tužilaštva u Beogradu i Kragujevcu, kao i Instituta za sudsku medicinu, podneli su krivične prijave roditelji koji sumnjaju da su im deca prodata ili kidnapovna nakon porođaja, saznaje "Glas" od Stojana Vaskovića iz Vitanovca, kod Kruševca, koji je materijal dostavio u ime ekspertske grupe koja predstavlja roditelje. Prijava je, kako se navodi, podneta zbog "počinjenog krivičnog dela organizovanog kriminala i zločinačkog udruživanja", a za desetoro optuženih se kaže da su upotrebili svoju političku moć da bi prikrili detalje u aferi krađe beba. Takođe se okrivljuju za pripremu lažnih DNK analiza, a kao dokaz navode se rezultati analiza urađenih u Švajcarskoj. Navodi se i da je ova grupa "svesno dezinformisala javnost, porodice blamirala i preteći hapšenjima privodila na saslušanje u stanicu policije u Ulici 29. novembra u Beogradu". Krivične prijave dostavljene su v.d. predsedniku Srbije i predsedniku republičke Skupštine Nataši Mićić, predsedniku Vlade Zoranu Živkoviću i republičkom ministru pravde Vladanu Batiću. N. E. S. REVIJA 92, 1.4.2003. Radojka Pantelic uverena da joj je "umrli" blizanac ziv i zdrav Dvadeset godina čekaju da pronađu svog Milivoja Podstaknuta mnogim pričama o krađi beba u Srbiji, porodica Pantelić veruje da je i njihovo novorođenče isparilo sa spiska živih na misteriozan način Ako zločin, koji se zove trgovina decom, zastareva i može da umakne sankciji, roditeljstvo ne gubi na aktuelnosti. Otuda ne čudi što mnoge porodice i posle 20, pa i više godina, vođene nekim tragovima, možda slučajno napravljenim papiroloskim greškama, ili validnim indicijama, ne prestaju da tragaju za svojim bebama, davno proglašenim mrtvim. Nekima od njih trud se isplatio. Pronašli su, kažu, svoju još na rođenju ožaljenu decu. Neki, tvrde, znaju gde im je dete, ali ne uspevaju da dokažu da je njihovo i da su mu oni biološki roditelji. Drugi, uvereni da im je servirana neistina, jos nisu na tragu onima koje traže. - San mi je i najveća želja da pronađem svog Milivoja, da upozna svoju pravu porodicu, prvenstveno sestru, da se ne bi, ne daj Bože, sreli, ne znajući da su brat i sestra - započinje priču o svom hodu po mukama Radojka - Rada Pantelić, ubeđena da njen sin blizanac nije umro 13. avgusta 1983. godine, u beogradskom Institutu za neonatologiju.
- Želim da mom sinu vratim njegovo krsno ime, a on onda neka odluči sam gde će - ne odustaje i dodaje - Nadam se da će pokretanjem aktivne borbe protiv organizovanog kriminala i naši slučajevi biti rešeni. Za porodicu koja ga je ukrala, ili kupila, ne želim nikakve kazne. Kažnjeni su, samim saznanjem da gaje dete do kojeg su, oni znaju kako došli. Nesreća je podjednaka i za njih i za nas. Porodica Rade i Zorana Pantelića poslednjih desetak godina živi u Beogradu. Posle Aleksandra (25), rođenog u Novom Sadu, u Kosovskoj Mitrovici 8. avgusta 1983. godine, Rada je na svet donela dva muška deteta. Mada je starije imalo dva kilograma i dobilo na rođenju ocenu devet, a mlađe bilo teško 1.800 i bilo takođe, kako joj je posle porođaja rečeno, jaka i zdrava beba, preporuka lekara bila je da se, kao nedonoščad, bebe prebace u beogradski Institut za neonatalogiju. - Kad smo 14. avgusta 1983. pozvali da vidimo kako su deca, rečeno nam je da je mlađe, dakle lakše dete, prethodnog dana, 13. avgusta, umrlo. Moj suprug je pitao kako da ga preuzmemo i sahranimo, na što mu je odgovoreno da bolnica obavlja sahranu beba umrlih u Institutu. Želeo je da me poštedi daljeg povređivanja i nije insistirao. Kad je majka doputovala u Beograd da vidi svoju živu bebu, nije joj dozvoljeno.
Još više je zbunilo, kako kaže, što je uvidom u knjige protokola Instituta saznala da je umrla, ne mlađa i lakša beba, kako im je prvobitno rečeno, nego starija i teža. Kad je, mesec dana posle porođaja otišla u Opštinu Kosovska Mitrovica da prijavi i uknjigu rođenih upise Đorđa - živo dete, od matičara je dobila odgovor da nisu obavešteni o smrti drugog deteta i da mora i njega da prijavi. - Mesec dana posle smrti u Opštini mi kažu da nemaju prijavu smrti!? Imali su samo obaveštenje iz bolnice da sam rodila blizance. Morala sam i drugom sinu da dam ime. Nazvala sam ga Milivoje i normalno i za njega sam dobila izvod iz knjige rođenih.
Rešena da se do kraja uveri u istinu, a ona je samo jedna, Radojka Pantelić je krenula u potragu za njom. Zahtevana i dobijena dokumentacija bila je nepotpuna, sa evidentnim materijalnim greškama, što ju je još više učvrstilo u verovanju da nešto nije u redu i da treba da nastavi. Danas pokazuje debeli dosije dokumenata, ukoričen i povezan u knjigu koju je nazvala "Radina čitanka". Dosije započinje potvrdom Pogrebnog preduzeća, Ruzveltova 50, Beograd, da je uvidom u njihovu dokumentaciju utvrđeno da ne poseduju podatke o smrti za bezimeno muško dete Pantelić, umrlo 13. avgusta 1983. Tu su i izvodi iz knjiga rođenih za oba deteta: Đorđa i Milivoja, zatim obdukcioni list, istorija bolesti za umrlo dete… I ako dozvolimo da majka preteruje, u zelji da čuje da joj je dete živo i zdravo, u prikupljenoj dokumentaciji ima nečeg što zbunjuje i zvuči ili nedovršeno ili nedopustivo aljkavo. - Nekoliko puta smo od Instituta za neonatologiju zahtevali da nam dostave dokumentaciju za oba deteta, za živo i za umrlo. 13. jula prošle godine dobijemo papire za umrlu bebu, zavedenu kao Pantelić II. U navodnom, obdukcionom listu-nalazu, broj 158/83, piše da je obdukciju radio Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta, da je dete rođeno 8. avgusta, obdukcija vršena 15., i da je dete staro četiri dana. Kako tu računicu objasniti? Dakle, piše da je drugo dete umrlo. To je Đorđe koji sada ima 20 godina. Posebno čudi da na obdukcionom listu nema ni potpisa lekara, ni faksimila, ni pečata ustanove. Piše da je obdukovao dr M. Obrić i dr Vujanić. Ali, bez njihovih potpisa. Nema ni vremena kad je dete umrlo. Rada Pantelić je pokušala, ali nije uspela da dođe do navedenih lekara. Za jednog su joj rekli da je na Bežanijskoj kosi, za drugog da je u Engleskoj. Majka ukazuje na još jedan zbunjujući podatak. Kad je, kako kaže, posle upornog traženja, uspela da od Opštine Savski venac dobije Izvod iz knjige umrlih (br. 4126), u kojem piše da je dete umrlo 13. avgusta 1983. godine i dalje, da je smrt deteta prijavljena 9. decembra 1985. godine. - Posle dve godine i četiri meseca neko se setio da prijavi smrt deteta - pojačana je sumnja majke. - Ili se samo čekalo da prođe neko vreme. Obijajući mnoga vrata, stigla sam i do Vidosava Jovanovića, direktora za pravne i opšte poslove na Neonatologiji. Dokumenta su neuredna. Recimo, moj suprug je Zoran, a ne Miodrag, kako su upisali, što i nije važno. Strašno je da smrt deteta nije prijavljena. Objasnio mi je da u svakom poslu ima neurednih ljudi i da je tada neko takav radio, pa nije prijavio smrt deteta. Kako da ne sumnjam, ako nema traga da je dete umrlo, ni da je sahranjeno, ni gde je sahranjeno. Od njega sam čula da se bebe umrle na Institutu vode kao lešni otpad i sahranjuju jednom godišnje, kad gradska vlada odvoji mesto. Tražila sam da mi pokažu jedno takvo mesto i, ako je moje dete umrlo, gde je sahranjeno. Valjda neki trag treba da ima. Rada Kovačević GLAS JAVNOSTI, 27.3.2003. / izvor Istraga protiv Marije Šalipurović (46) iz Kovina Bebu dala strancima Protivno domaćim propisima, ona je paru iz Luksemburga na usvojenje dala devojčicu Anu M. PANČEVO - Protiv Marije Šalipurović (46), bivše direktorke Centra za socijalni rad u Kovinu, zbog sumnje da je zloupotrebila položaj u postupku tzv. međunarodnog usvojenja, pokrenuta je istraga pred Okružnim sudom u Pančevu. Sumnjiči se da je 15. februara 1995. godine, protivno domaćim propisima, potpisala i overila zapisnik o potpunom usvojenju dvomesečne devojčice Ane M. iz Bavaništa, bračnom paru iz Luksemburga. Već sledećeg dana, kovinski matičar, na osnovu tog zapisnika, izdao je novu krštenicu kojom je Ana i zvanično dobila prezime novih roditelja, a kao majka i otac zavedeni su usvojitelji. Kako je za "Glas" rekla sudija Stanka Simonović, osumnjičena je na saslušanju tvrdila da je ispoštovan zakon, kao i da je bila pribavljena obavezna saglasnost nadležnog ministarstva. Kako u predmetu nije bilo ovog dokumenta, sudija je zatražila od Ministarstva za socijalna pitanja da je o tome zvanično obavesti. Iz Ministarstva je stigao dopis da "navedeni zahtev kovinskog Centra za socijalni rad nikad nije stigao, da taj predmet nije bio u postupku Ministarstva, kao i da prethodna saglasnost za predmetno međunarodno usvojenje nije data". M. M.
Trgovina ljudskim organima, kao nečim što po prirodi stvari nije za prodaju, i što se samo humanošću može darivati, nije više nešto što se dešava tamo negde u belom svetu. Sudeći po sve glasnijem medijskom alarmu, crno tržište ljudskim organima, o kojem se do koliko pre samo neku godinu vrlo su mnjičavo govorilo, postalo je i na našim prostorima opipljiva stvarnost.
O ovoj opasnoj pojavi, sasvim izvesno prisutnoj u Srbiji, prva je, pre devet godina, javno progovorila pravnik i književnik Olivera Jelkić, sada savetnik ministra pravde u Vladi Republike Srbije. Tokom višegodišnjeg bavljenja advokaturom, zapala joj je nimalo laka uloga da se sretna s drastičnim slučajem koji vodi trgovini ljudskim organima. Angažovana na predmetu nestalog retardiranog dvanaestogodišnjeg dečaka, kao branilac, ali i kao borac zaštitu ljudskih prava, prokrstarila je sve legalne puteve, otvorila vrata svih zvaničnih institucija i sudarila se sa zidom ćutanja. Onda je upomoć pozvala književnost. Tako je nastao njen jedinstven roman "Hiljadu ždralova" (u pripremi je četvrto izdanje). Za potku je uzela ovaj autentičan događaj, propustila ga kroz svest umetnika i poručila da će se, kad tad, dečakovom netragu ući u trag. Bio je to način da popularno ukaže na nečto opasno što se u društvu dešava ispod žita, a o čemu su zvaničnici ćutali i očekivali da se ćuti. - Nažalost, crno tržište ljudskim organima postoji i to nije nešto što sam ja smislila ili otkrila, mada se o tome tek u novije vreme počelo pričati javno i zvanično - objašnjava naša sagovornica Olivera Jelkić. - Možda najteži predmet tokom moje petnaestogodišnje advokatske prakse, a bavila sam se uglavnom krivičnim predmetima, jeste slučaj hendikepiranog dečaka, smeštenog u domu za retardiranu decu i omladinu, koji je jednog dana netragom nestao.
Majka mi se obratila dve godine posle dečakovog nestanka, pošto je prethodno obila mnoga vrata, pokušavajući da dođe do bilo kakvog podatka i traga o detetu. Onaj prvobitni šok je već bio prošao i žena je, ne prestajući da traži istinu, pomalo već bila prihvatila strašnu stvarnost. Ali, nije prestala da traži odgovor na pitanje šta joj se desilo sinu? Ispričala mi je da su joj u domu rekli da je dečaku navodno pozlilo i da je premešten u bolnicu, odakle mu se svaki trag izgubio. Prosto je nepojmljivo da niko iz bolnice, ako se sve desilo prirodno, ne obavesti roditelje i ne pozove da preuzmu njegovo telo.
Jelkićeva, koja je krenula tragom priče dečakove majke i očuha, pokušava da, kao njihov pravni zastupnik, preko nadležnih institucija sazna istinu. - U domu sam dobila potvrdu da je informacija koju mi je dala majka tačna, da je to i za njih strašan događaj i da oni ne znaju šta se u bolnici dešava. U bolnici nikakvu informaciju nismo dobili. Jednostavno, za nas su sva vrata bila zatvorena. Niko nije hteo da razgovara. Jedino su tvrdili da je majka preuzela telo. Nastavila je Jelkićeva intenzivno da traga, pokušavajući da dođe do podataka ko je preuzeo dete, kada, pod kakvim uslovima i gde je mališan sahranjen. Kasnije, kad je već duboko ušla u predmet, saznala je da su ljudi, za čijim detetom traga (dečakov očuh i majka), u neposrednom komšiluku njenih roditelja. Tamo joj je potvrđeno da je majka, čuvši da joj je sin umro, kupila svu pogrebninu i otišla da ga preuzme i sahrani. - Najmanje što je očekivala bio je odgovor da je preuzela sinovljeve posmrtne ostatke - priča naša sagovornica. - Kupljene stvari vratila je u prodavnicu. Sasvim je jasno da se desilo nešto što nije redovno. Iz ono nešto malo dokumentacije koju imam, može se naslutiti da bi dečak mogao biti žrtva šire kriminalne priče o trgovini ljudskim organima. U suprotnom, roditelji bi bili obavešteni, bilo bi im predato telo. Čak i da je došlo do neke zabune i zamene, to bi se razmrsilo. A ovaj slučaj ni do danas nije razmršen, misterija nije rešena, te borba za istinu i pravdu još traje.
Saznanje da je nešto tako strašno pogodilo ljude koji su tu oko nas, bio je motiv više da posredstvom "Hiljadu ždralova" pošalje poruku u javnost, u smislu:
Odlazila je i u policiju, razgovarala, pitala: Ma koliko joj do raspleta stalo, sve više je sumnjala da se Arijadnino klupko može razmrsiti. I danas, posle nekoliko godina, sumnja da će se ova zagonetka rešiti i krivce stići zaslužena kazna:
Priča o krađi beba, koja je na ovim prostorima prisutna punih trideset godina, iz dana u dan dobija nove okvire. Pre svega zato, što se uvećava broj porodica koje iznose čvrste dokaze u prilog tezi da su njihova deca "mrtva" samo na papiru. I da po svemu sudeći rastu u nekom drugom domu. Među njima je i Nada Mihalkov iz Borče, koja ponovo proživljava bol istovetnu onoj koju je osetila 21. maja 1981. godine u beogradskom GAK kada je izgubila svog sina prvenca. Samo dan posle porođaja lekari su joj kratko saopštili "da se dete napilo vodice i ugušilo". Htela je da preuzme telo i organizuje sahranu, ali joj to nije bilo dozvoljeno. Čak joj nisu dali ni da ga vidi. Uzaludne su bile njene molbe i protesti. Ostatak bolničkih dana provela je u istoj sobi sa porodiljama koje su imale više sreće, gledajući ih kako bezbrižno doje svoje bebe, što je dodatno otežavalo njenu agoniju. Godine koje su usledile nisu izbrisale bol, ali su donele neminovnu utehu kroz sina Danijela i ćerku Maju, koji su dobili svu ljubav i toplinu porodičnog doma. A onda je počelo NATO bombardovanje, koje je na čudan način unelo novi nemir u ovu porodicu. - U aprilu 1999. godine a našu adresu je stigao poziv iz Vojnog odseka Opštine Palilula - priseća se majka Nada. - Bio je imenovan na našeg mrtvog sina. Na pozivu je pisalo Mihalkov Save sin, pošto detetu nismo stigli ni da damo ime. Bila sam u šoku. Posle 18 godina otvorili su mi staru ranu. Pomislila sam da su možda pogrešili, pa sam povela sina Danijela. Međutim službenica iz Vojnog odseka mi je razbila sve nedoumice rekavši: "Gospođo, pa vi imate još jedno dete rođeno 1981. godine". Kad sam joj rekla da je dete umrlo, pobledela je i odgovorila: "Oprostite, onda je greška" i počela je da plače. Kako je tek meni bilo.
- Najpre sam u opštini Savski venac izvadila izvod iz matične knjige rođenih, izvod iz knjige mrtvih, potvrdu o smrti a dobila sam i prijavu o smrti , a zatim sam otišla do porodilišta "Narodni front" gde su mi krajnje ljubazno pružili na uvid svu dokumentaciju. Čak su mi pripremili i kopije. Upravo tu su se i potvrdile moje sumnje, zbog kojih je čak dva puta izlazila i zdravstvena inspekcija. Najsporniji medicinski dokument je bez svake sumnje protokol obdukcije na kojem ne postoji pečat ustanove, faksimil lekara i broj obdukcije, što je svojim potpisom potvrdila i Jelica Radulović, zdravstveni inspektor. Osim toga, inspektorka Radulović je sglasna i sa Nadinom konstatacijom da potpis obducenta, doktora Sinđića, koji se može videti na protokolu obdukcije nije istovetan njegovom potpisu u evidenciji prijava matičnom uredu. - U "Narodnom frontu" su mi rekli da je možda neko drugi potpisao doktora - kaže ogorčeno Nada. - Pa znaju li ti ljudi šta znači potpisati nečiju smrt?! Očigledno je da nedostatak tako važnih detalja, bez sumnje govori o fušerski obavljenom poslu. Čini se, tek reda radi. Osim toga, na protokolu obdukcije, prepravljan je i datum smrti. Ispravljen je broj koji označava mesec srmti, pa tako ispada da je dete preminulo dva meseca kasnije od zvaničnog proglašenja smrti. Kontradiktorni fakti uočljivi su i na potvrdi o smrti. U rubrici "da li je umrli bio lečen", zaokruženo je "da". A kao datum poslednjeg lečenja navodi se 22. maj 1981. godine, pa ostaje nejasno kako se dete može uopšte i lečiti ako je već mrtvo. Očigledno da je u pitanju još jedan nelogičan podatak, dovoljan da potkrepi več postojeće sumnje. Nadina trudnoća je od samog početka tretirana kao patološka, jer je kod porodilje konstatovan visok krvni pritisak, mada se iz njenog zdravstvenog kartona jasno vidi da je pritisak sasvim normalan. Čak i malo niži.
- Sasvim je logično da se odmah po rođenju dete upisuje u knjigu rođenih, pa tek onda u knjigu umrlih ukoliko dođe do smrti - objašnjava Nada. - Međutim, ovde se desilo suprotno. Moje dete je upisano najpre u knjigu umrlih, a tek dvadesetak dana kasnije u knjigu rođenih. Ni sama ne znam zašto.
- I od zavoda sam dobila potvrdu da dete kod njih nije evidevtirano, a sasvim je i logično jer tamo idu nedonoščad a moje je imalo četiri kilograma i 300 grama. Bila je to krupna beba.
- Idemo do kraja, po cenu života - kaže Nada. - Ako ikada pronađemo sina nećemo mu remetiti život, ali mu dugujemo istinu. Vrata ove kuće biće mu uvek otvorena. A svi oni koji imaju bilo kakve veze sa njegovim nestankom, naći će se pred licem pravde. Neću im oprostiti to što su mi ukrali dete. Saša Milošević
Kako navode u zrenjaninskom odboru JUL-a, Prijić se učlanio u tu stranku maja 1995. godine, njegova pristupnica nosi broj 92, a u podacima koje je naveo piše da je rođen u Beogradu 8. avgusta 1956. godine i da je diplomirani pravnik.
Beti je juče potvrđeno u zrenjaninskom Okružnom tužilaštvu da je Prijić do pre dve godine bio zamenik okružnog javnog tužioca, kada je prešao na mesto v.d. zamenika republičkog javnog tužioca.
Portparol JUL-a Dragana Kuzmanovic nije mogla juče da potvrdi da li je ova informacija tačna, jer Prijićevog imena nema u bazi podataka ove stranke. Međutim, to ne mora da znači da specijalni republički tužilac nije bio član JUL-a, s obzirom da je, prema rečima Dragane Kuzmanović, "dobar deo dokumentacije uništen 5. oktobra". Prijićevo eventualno članstvo u JUL-u za "Glas" nije mogao da potvrdi ni predsednik zrenjaninskog odbora JUL-a, Nikola Adamović. On juče kod sebe nije imao spiskove članova, a na pitanje da li uopšte poznaje Prijića, kaže:
J. M. - Beta
BEOGRAD - Jovan Prijić iz Zrenjanina imenovan je za prvog specijalnog tužioca Srbije, a jedan od njegovih zamenika biće Nebojša Maraš, javio je Radio B92, pozivajući se na neimenovane izvore u pravosuđu. Prijić je do sada bio zamenik republičkog javnog tužioca, dok je Maraš bio zamenik okružnog tužioca.
BEOGRAD - Republički javni tužilac doneo je akt o postavljenju specijalnog tužioca, a njegovo ime biće saopšteno istovremeno sa imenima predsednika Posebnog odeljenja pri Okružnom sudu u Beogradu i starešine Službe za suzbijanje organizovanog kriminala koja se formira u okviru MUP. Kako „Blic“ saznaje, Specijalno tužilaštvo će početi rad sa četvoročlanim timom u kojem će biti jedan zamenik republičkog tužioca i trojica zamenika okružnih tužilaca u Srbiji. U zavisnosti od priliva predmeta, sastav Specijalnog tužilaštva može biti proširivan, a Zakon o borbi protiv
organizovanog kriminala daje ovlašćenje Republičkom tužiocu da u ovu instituciju na devet meseci uputi javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca. „Blic“ takođe saznaje da će ovih dana predsednik beogradskog okružnog suda postaviti predsednika Posebnog odeljenja u kojem će u početku raditi osam do devet sudija.
Novi organi biće smešteni u zgradi u Masarikovoj ulici, oko koje se trenutno postavljaju bezbednosni uređaji i ograda. Od okončanja ovog posla zavisi kada će biti obnarodavana imena specijalnog tužioca, predsednika Posebnog sudskog odeljenja i starešine policijske službe. Zakon o suzbijanju organizovanog kriminala daje izuzetna ovlašćenja specijalnom tužiocu. Tako će, na primer, policijska služba postupati samo po njegovim zahtevima. Uz to, državni organi i organizacije su dužne da na zahtev specijalnog tužioca bez odlaganja omoguće upotrebu svakog tehničkog sredstva s kojim raspolažu, da obezbede blagovremeno odazivanje svakog zaposlenog radi davanja obaveštenja i saslušanja u svojstvu svedoka ili osumnjičenog, kao i da predaju svaki dokaz koji može da pomogne. Za medije je posebno značajna odredba po kojoj se podaci o pretkrivičnom postupku mogu objaviti samo na osnovu pismenog odobrenja specijalnog tužioca. Objavljivanje informacije o istražnom postupku odobrava istražni sudija, ali uz prethodnu saglasnost specijalnog tužioca. M. I.
Usvajanje dece u Srbiji je proces koji često traje dve i više godina, a događa se da, i pored urednog zahteva bračnog para, do usvajanja nikada ne dođe. Većina socijalnih radnika koji se bave ovom problematikom objašnjava da je, pored drugih razloga, dugo čekanje prvenstveno posledica višestruko većeg broja zahteva za usvajanje od broja dece koja mogu da budu usvojena. Prema podacima Ministarstva za socijalna pitanja, 2000. godine su zahtev za usvajanje podnela 173 para, 2001. godine 174, a prošle godine taj broj je pao na 134 para. U proseku, godišnje je bilo usvajano oko 180 dece, a taj prosek je bio premašen 1999. godine, kada je usvojeno 237 dece. Tokom 2000. i 2001. godine usvojena su po 184 mališana. U Ministarstvu za socijalna pitanja kažu da je u pripremi nacrt novog Zakona o braku i porodici koji bi trebalo da pojednostavi proceduru usvojenja. Sadašnji zakon datira još iz SFRJ, a podrazumeva potpuno i obično, odnosno srodničko usvojenje. Kod potpunog usvojenja dete dobija nov identitet, u matičnu knjigu rođenih usvojioci se upisuju kao roditelji, dok stari podaci ostaju u gradskom centru za socijalni rad. S navršenih 16 godina dete ima pravo da sazna svoje biološko poreklo ukoliko mu je rečeno da je usvojeno a ako je usvojenje bilo do pete godine starosti. Kada je reč o inostranim usvajanjima, deca zadržavaju dvojno državljanstvo do punoletstva kad sama odlučuju da li će zadržati naše državljanstvo, kao i da li će potražiti biološke roditelje. Procedura procene podobnosti roditelja koji traže usvajanje deteta, u Srbiji traje 60 dana. U većini evropskih zemalja i zemalja u okruženju ta procedura traje najmanje godinu dana, uz obavezne edukativne programe kroz koje prolaze kandidati za usvojitelje. Naš zakon propisuje i da najmanja razlika u godinama između deteta i usvojitelja mora da bude 20 godina, bez definisane gornje starosne granice. Zoran Milačić, upravnik Doma za decu bez roditeljskog staranja u Zvečanskoj ulici u Beogradu, kaže da je procena podobnosti parova najsloženiji deo postupka, jer se tada odlučuje o ljudskim životima. - Postupak se sastoji iz dva dela - procene opšte i konkretne podobnosti. Nakon toga sledi izbor deteta, gde prioritet uvek ima dete a ne usvojitelj, to jest ne bira se dete po želji roditelja već pravi usvojitelji za dete - kaže upravnik Doma u Zvečanskoj, gde je sada smešteno 260 mališana starosti do tri godine. U svih šest objekata ovog doma na smeštaju je 585 dece svih uzrasta. Godišnje se iz Zvečanske u proseku usvoji oko 80 dece, a trenutno dvadesetak mališana čeka usvojenje. Procentualno, blizu 80 odsto dece iz cele Srbije usvoji se upravo iz ove ustanove - kaže Milačić. On objašnjava da je veoma mali broj dece čiji su roditelje nepoznati - samo dva do tri odsto od ukupnog broja. - Ovakva deca mahom mogu da idu na usvojenje, ali proces je ili veoma dug ili ponekad nemoguć zbog neophodne saglasnosti bioloških roditelja. Kada se sve to sagleda, nije čudno što neki roditelji izuzetno dugo čekaju na usvojenje. Kod ostale dece uglavnom se znaju roditelji, ali su oni zbog, na primer, duševne bolesti, zlostavljanje detete, odlaska u zatvoru, siromaštva i nemogućnosti izdržavanja van funkcije. U Zvečansku se uglavnom smeštaju deca problematičnih roditelja. Kada bračni par dode kod nas sa željom da usvoji dete, dužni smo da im kažemo sve. Nažalost, često se dogada da parovi traže idealnog mališana i ne očekuju probleme - dodaje Milačić. Zakonska procedura usvojenja nalaže da, kada par odluči da usvoji dete, mora da podnese zahtev lokalnom centru iz kojeg dete dolazi. Zasad ne postoji objedinjena evidencija o tome koliko dece i u kojim centrima čeka na usvojenje, pa kao jedino rešenje Milačić potencijalnim usvojiteljima predlaže da kontaktiraju sa svakim od centara posebno, a u Srbiji ih ima ih oko 120. Prema podacima Ministarstva za socijalna pitanja, u 2001. godini 184 dece usvojili su naši državljani, a bilo je i 11 slučajeva usvajanja iz inostranstva. Svaka od zemalja u našem okruženju o tome ima različite propise. Primera radi, iako je u BiH 3.000 dece bez roditelja, a još 500 u sirotištima, usvajanje iz inostranstva je skoro nemoguće. U Bugarskoj je to teško, a u Rumuniji je suspendovano 2001. godine, mada je 43.000 mališana u sirotištima i 41.000 u privremenim porodicama. U Grčkoj je to ostvarivo samo ako stranci žive u zemlji. Razvijene države s tim nemaju problema. Šveđani su rekorderi - u ovoj zemlji živi 40.000 dece usvojene iz drugih zemalja. - U našem ministarstvu stoji 200 zahteva iz inostranstva za usvajanje naše dece, a godišnje se, u proseku, pozitivno reši najviše 15 - kaže za „Blic“ Milka Ignjatović, pravnik Odeljenja za inostrana usvajanja. Interesantno je da od 1997. do 2000. nije bilo nijednog inostranog usvojenja, jer tadašnji ministar za socijalna pitanja, iz Srpske radikalne stranke, nije to odobrio. - Najviše zahteva za usvajanje dece stiže iz Francuske, Švajcarske, Grčke, sa Kipra i iz SAD. U ovu kategoriju ubrajaju se i parovi našeg porekla koji žive u jednoj od pomenutih zemalja, uglavnom u SAD - kaže Ignjatovićeva. Što se tiče država bivše SFRJ, zasad postoje samo pojedinačni zahtevi za usvajanje naše dece iz Slovenije, Republike Srpske i Makedonije, dok iz Hrvatske dosad nije stigao nijedan zahtev. S druge strane, po važećem Zakonu o braku i porodici de fakto se zabranjuje stranim državljanima da usvajaju našu decu, osim u slučaju naročito opravdanih razloga - kada je reč o deci sa rizikom, usporenom u razvoju, ometenom ili sa fizičkim oštećenjima. U Ministarstvu za socijalna pitanja kažu da su svi dosadašnji slučajevi inostranih usvajanja upravo takvi, te da je uvek u takvim slučajevima reč o deci s posebnim potrebama. - Retka su deca koja su na usvajanju a da nemaju neki problem. Većina parova želi zdravo, skoro savršeno dete. Sretali smo se i sa zahtevima, na primer, da dete nije starije od godinu dana, da je potpuno zdravo i određenog pola, a ponekad čak i da dete ima odredenu boju očiju - kaže Milka Stojanović, psiholog Odeljenja za inostrana usvajanja. Ona kaže da, ipak, većina parova koji žele da usvoje dete s vremenom promeni zahteve kada se upozna s detetom. Nažalost, retki su naši roditelji koji su spremni da usvoje dete s rizikom u razvoju, ali postepeno se i to menja nabolje. N. Janković - S. Tasić Duga procedura usvojenja Pored molbe za usvojenje, potencijalni usvojioci, bilo da su naši državljani ili stranci, dužni su da uz svoje biografije prilože izvode iz matičnih knjige rođenih i venčanih, dokaze da se protiv njih ne vodi istražni postupak i da ne postoji krivični dosije, zdravstveno uverenje, dokaz o zaposlenju, prihodima i imovinskom stanju, uverenja da nisu lišeni roditeljskog prava i da sami nisu pod starateljstvom. Dodatna dokumentacija za inostrane usvojitelje jeste i ocena ovlašćene socijalne ustanove zemlje iz koje dolaze o roditeljskoj podobnosti, kao i dokaz da ispunjavaju uslove za adopciju po propisima svoje države. Tek po pribavljenoj dokumentaciji, potencijalni usvojitelji se upoznaju sa stručnim timom koji u roku od 60 dana procenjuje njihovu podobnost za usvajanje. Ovaj tim to čini kroz raznovrsne testove, razgovore i posete domu u kojem će dete možda živeti. Posle eventualno pozitivne ocenjene podobnosti, roditeljski par šalje zahtev jednom od lokalnih centara u Srbiji za koji zna da smešta dete koje može da bude usvojeno. Tek kada i taj centar da saglasnost, počinje postupak usvojenja, odnosno upoznavanja novih roditelja s detetom i adaptacija koju neprestano prati stručni tim. Prilagođavanje deteta može da traje i nekoliko meseci. Tek nakon ocene stručnog tima da dete i formalno može da postane član porodice koja ga je usvojila, sledi svečani čin zasnivanja usvojenja. U Zvečanskoj čeka najviše dece Prema podacima Gradskog centra za socijalni rad, u Beogradu je 2001. bez roditeljskog staranja bilo registrovano 1.622 dece. Od tog broja samo za 20 dece roditelji su nepoznati, dok su 677 roditelji napustili. Čak 326 mališana završilo je u Domu za nezbrinutu decu usled smrti oba roditelja ili staratelja. Usled nemogućnosti da se staraju o njima zbog teške bolesti, izdržavanja zatvorske kazne i drugog, 526 dece roditelji su predali u Dom, a za 40 dece roditelji nisu ispunjavali svoje zakonske obaveze, pa su lišeni roditeljskog prava. Prošle godine je iz 16 beogradskih Centara za socijalni rad usvojeno 30 dece, što je za petoro manje od proseka tokom proteklih godina.
Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije saopštila je juče da je uhapsila i predala istražnom sudiji dve osobe (jedna je bivši radnik savezne policije), osumnjičene za krivično delo falsifikovanja službene isprave. Istražnom sudiji predana je Zorica Ristić, bivši matičar u Upravi za upravne poslove Saveznog MUP-a, koja je zloupotrebom službenog položaja od 2000. do 2002. godine bez osnove i bez ikakve prateće dokumentacije donela 54 nezakonita rešenja o upisu u matičnu knjigu jugoslovenskih državljana. S njom je uhapšena i Danica Jovičić, koja je osumnjičena da je Ristićevu podstrekivala na krivična dela, tako što je u Nemačkoj pronalazila lica zainteresovana za dobijanje državljanstva SRJ, koja nisu ispunjavala sve zakonom predvidene uslove za to. Jovičićeva, koja je vlasnik fotokopirnice neposredno uz zgradu jugoslovenskog konzulata u Štutgartu, od tih lica je uzimala od 100 do 300 evra i Ristićevoj dostavljala samo njihove lične podatke, na osnovu kojih je ova sačinjavala nezakonita rešenja i zavodila ih pod brojevima pod kojima su u knjigu državljana već bili upisani drugi građani. MUP Srbije poziva sve građane koji su na taj način oštećeni da se jave na telefon 011/3614-612 ili upute poruku na e-mail adresu: ubpok@mup.sr.gov.yu
– Pored mene je bila babica Vesna – kaže – kao i kad sam rađala Vukašina. Kad je beba zaplakala, ona mi kaže: "Majko, zašto ste toliko uplašeni kada je sa bebom sve u redu. Vidite, ga isti je Vule!" Drugi sin Vučkovića, težak 2.050 grama, dugačak 47 santimetara, rođen je 15. oktobra 1991. godine u pola četiri po podne.
Zvanično, po jednom od dokumenata, bezimena beba Vučković preminula je 16. oktobra 1991. godine u šest sati ujutro. Jovica je tražio da se uradi obdukcija, da tačno znaju od čega im je sin umro jer, on i Ljilja, dogovorili su se o tome još pre venčanja, želeli su da im kuća bude puna dece. Obdukcioni nalaz, sve na latinskom, bez pečata bolnice, potpisao je dr Đerđ Kokai.
Ekspresno usvajanje Jelena je, ističe Ljilja, rođena istog datuma, 15. oktobra kad i "umrli" sin, samo šest godina kasnije.
Jovica je uspeo da sakupi podebelu fasciklu dokumenata. Noćima ih je iščitavao, upoređivao, danju na poslu premotavao po glavi, pokušavajući da uhvati bilo kakav trag. Razgovarao je i sa drugim roditeljima koji su se našli u istoj situaciji. Upoznao je Veru Dobrosavljević iz sela Južine kod Aleksinca. Ona mu je najviše pomogla. Trag umrloj bebi vodio je u aleksinački Centar za socijalni rad. Ali pre nego što je otišao u tu ustanovu, Jovica je saznao da su njihovu bebu usvojili Miroslav i Zorica Božanić, meštani sela Nozrine kod Aleksinca. Miloš je jedino dete u Božanića, ima jedanaest godina i ide u četvrti razred osnovne škole u Aleksincu.
Otac piše "ocu"
Vučkovićima nije ni u jednom trenutku padalo na pamet da otimaju Miloša, upadaju Božanićima u kuću. Obratili su se aleksinačkom Centru za socijalni rad i tamošnjem MUP-u da se u njihovim prostorijama sretnu sa Miroslavom i da porazgovaraju u prisustvu inspektora.
Na njegov pismeni zahtev stigao je od direktorke Ljiljane Marković ovakav odgovor: "Poznato nam je da je maloletni Božanić Miloš potpuno usvojen
od strane porodice Božanić iz Nozrine, pa shodno članu 173. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS po kome je predviđeno da postupak usvajanja predstavlja
službenu tajnu, nismo u mogućnosti da udovoljimo Vašem zahtevu i posredovanju
oko viđenja maloletnog Božanić Miloša iz Nozrina".
U pismu je Jovica, između ostalog, napisao: "Znam da je problem velik i težak, ali, takođe, siguran sam i rešiv. Znam da znate da je dete koje se nalazi kod vas naše, pa bih te zamolio kao čovek i otac da, ako ga stvarno volite i poštujete, a verujem da je tako, zajedničkim snagama uspemo da uspostavimo kontakt i bez prisustva trećih lica (SUP-a i pravosuđa) nađemo najbolje rešnje za njega, vas kao i nas. Mada je u ovoj situaciji najbitnije dete... Možda ste i vi prevareni ili obmanuti pa vas još jednom i poslednji put molim da dobro razmislite. On mora da sazna da ima braću i sestru, a to će se desiti kad-tad pa bi bilo bolje da to bude uz vašu i našu pomoć nego od nekog trećeg. Bude li neko treći, znajte da ćete ga tada sigurno izgubiti, a mi bismo hteli da, zbog svega onoga što ste do sada učinili za njega, ne dođe do toga. Morate da shvatite, i to što pre, da vam pružam ruku saradnje što bi retko ko učinio da je na mom mestu... Možda se pitate kako smo saznali da je dete kod vas – putem dokumentacije a i osobe koja je bila posrednik oko davanja deteta, kako moga tako i druge dece..". "Sudar" ispred kuće Sutradan, oko sedam sati uveče, baš u trenutku kada je reportažu o Vučkovićima snimala ekipa mađarske televizije, u Ljiljaninom i Jovičinom domu je zazvonio telefon. Javio se Miroslav Božanić. "Prijatelju, brate, ne znam kako da te zovem, hajde da se dogovorimo", počeo je Miroslav. "Možeš li da dođeš kod mene što pre?" Jovica mu je odgovorio da zbog nekih sastanaka grupe roditelja sa zvaničnicima, čije su bebe nestale po rođenju, on u Nozrine ne može da dođe u sledeća dva-tri dana. Pozvao je Miroslava da dođe u Beograd, ali je ovaj insistirao na susretu u svom selu. Igrom slučaja ovaj razgovor snimila je kamera mađarske televizije, pa smo ga i mi čuli i odgledali, a i gledaoci naših severnih suseda u okviru iscrpne reportaže o nestalim bebama u Srbiji. – Kad smo se ponovo čuli, Miroslav je bio uzdržaniji, verovatno pod uticajem lekara koji su mu omogućili usvajanje Miloša. "Ako imaš dokaze, vodi ga", kaže mi. Njegova supruga Zorica u telefonskom razgovoru tvrdila je da su dete usvojili u Zvečanskoj, da ga je rodila studentkinja koja nije smela da kaže roditeljima za trudnoću. Ipak, dogovorimo se da se vidimo u njegovoj prodavnici elektromaterijala u Nozrinu – priča Jovica. – Kad sam stigao tamo, na vratima je pisalo "odmah se vraćam". Čekao sam uzalud. Od seljaka sam čuo da su deca počela Miloša da zadirkuju da ga traže mama i tata. On se ni sa kim ne druži, deca mu ne dolaze, ne ide sa "roditeljima" na seoska slavlja. Iako u selu ima osnovna škola, Božanići Miloša svaki dan voze i dovoze iz škole u Aleksincu. Vučkovići naslućuju i ko je iz njihovog najbližeg okruženja "kumovao" krađi njihove bebe. Reč je o članu porodice, medicinskom radniku iz Beograda. Zorica je, ističe Jovica, sestra od kume te žene, a i ona i njen suprug
su odmah po "smrti"bebe Vučkovića kupili novi "golf,"
počeli da grade kuću...
Vučkovići su Novu godinu dočekali u domu Vere Dobrosavljević u Lužanima. Tamo su proveli tri dana. Kad su automobilom krenuli za Beograd, slučaj ili sudbina su hteli da se na ulici "sudare" sa Božanićima ispred njihove kuće. Dok je Jovica pokušavao da porazgovara sa Miroslavom, Miloša su "majka i baka" gurale prema vratima automobila. Pre nego što je nestao iz njihovog vidokruga, Miloš se okrenuo i mahnuo Vučkovićima. Ljilja Vučković je tada, posle jedanaest godina, videla svog drugog sina. Još je u šoku. Ne skida pogled sa Miloševe fotografije, uveličane sa grupnog snimka njegovog razreda. I širom otvorenih očiju sanja kako svog sina prvi put privija na grudi. DNK analize Kada je proletos Milutin Manojlović, Beograđanin nastanjen u Sokobanji, otkrio javnosti kako je pronašao "umrlu" ćerku posle 22 godine, nije se moglo naslutiti da će se u istu "avanturu" upustiti na stotine, sada već oko sedamsto, porodica. Tužilaštvima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Kruševcu, Prokuplju, Pančevu... gotovo svakog dana stigne po jedan novi predmet sa istim pitanjem: gde je moje dete? Roditelji, kako sami tvrde, ukradene dece kucali su na vrata kod predsednika SRJ Vojislava Koštunice, premijera Srbije Zorana Đinđića, visokih funkcionera MUP-a, pisali i tražili pomoć od patrijarha Pavla i Karađorđevića... Javno tvrdili, nudeći prikupljene dokaze na uvid, da je reč o organizovanoj trgovini bebama. Međutim, niko od nadležnih nije ni demantovao ni potvrdio ovu strašnu konstataciju. Sve dok se krajem prošle godine saopštenjem nije oglasila Snežana Bogdanović, tužilac Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu, gde se kaže da je DNK analizom utvrđeno da Violeta Roganović nije Nikoleta Manojlović, odnosno, da su njeni biološki roditelji Simo i Slavica Roganović čija je ona i zvanična ćerka. Po rečima Snežane Bogdanović za tužilaštvo je ovaj slučaj time okončan. Ali, odmah je reagovao i Milutin Manojlović, tražeći izuzeće Snežane Bogdanović. Rekao nam je da i on ima DNK analizu i da ti rezultati govore
da su njegova supruga Radojka i on biološki roditelji Violete Roganović. Da sve bude još komplikovanije, na adresu Roganovića stigla je i novogodišnja čestitka za njihovu mlađu ćerku Sandru od porodice Mandžukić koja tvrdi, takođe na osnovu DNK analize, da je Sandra njihova kći.
Grčka policija je zbog trgovine novorođenčadima u gradu Lamiji uhapsila sedam osoba, četvoro grčkih i troje bugarskih državljana. Među uhapšenima je poznati ginekolog Hristos Cagaris, i suvlasnik privatnog porodilišta u Lamiji, koji je 1995. godine bio optužen za isto delo, ali ga je sud oslobodio. Takođe, uhapšeni su advokat i bivši funkcioner lokalne samouprave u Lamiji Evangelos Andrulas, jedna njegova službenica i jedna bolničarka. Uhapšeni bugarski državljani su roditelji bebe koja je trebalo da bude ustupljena grčkom bračnom paru na usvajanje za 10.500 evra i žena koja je u ovom “poslu” posredovala. Istraga ukazuje da su iste osobe bile umešane i u druge slučajeve ilegalnog usvajanja i trgovine bebama. Afera je otkrivena zahvaljujući istraživanju privatne televizijske stanice “Alfa” i poznatog novinara Makisa Triandafilopulosa o fenomenu nelegalnog usvajanja dece i kupoprodaje novorođenčadi u Grčkoj. Zbog problema i kašnjenja u proceduri legalnog usvajanja dece, grčke državne ustanove su predložile promene zakonske regulative, kako bi se stalo na put nelegalnom usvajanju. Ugledni atinski list “To vima”, je tim povodom, objavio opširnu analizu o ovom fenomenu u Grčkoj. Od 600 odluka koje sudovi u Grčkoj godišnje donesu o usvajanju, samo 80 se odnosi na usvajanje iz tri ovlašćene ustanove, a u 520 slučajeva sudovi odobravaju usvajanje na osnovu dogovora prirodnih roditelja i bračnog para koji želi da usvoji dete. Kupoprodaja novorođenčadi se pojavljuje upravo kod ovakvih slučajeva. Prema istraživanju istog lista bračni parovi bez dece, koji čekaju i do pet godina da im se odobri usvajanje iz tri ovlašćene ustanove, obraćaju se “posrednicima”, najčešće advokatima ili lekarima, da im pronađu dete za usvajanje i obave sudske procedure. “Tarifa” za “uslugu” se kreće od 10.000 evra za romsku decu do 30.000 evra za bebe iz Albanije, Bugarske, Rumunije i drugih istočnoevropskih zemalja. Problem kupoprodaje novorođenčadi se pojavljuje kod takozvanih privatnih usvajanja dogovorom roditelja, koja su od 1996. dopuštena u Grčkoj. Međutim, profesor prava Atanasios Papahristu za atinski list “To vima” objašnjava da bi bez institucije privatnog usvajanja bilo mnogo više slučajeva prikrivenih usvajanja i lažnih porođaja. Između ostalog, u Grčkoj ima dosta privatnih porodilišta. Inače, Grčka se sa fenomenom nelegalnih usvajanja suočava po drugi put za poslednjih 50 godina. Naime, pedesetih godina prošlog veka, u periodu velike političke nestabilnosti posle građanskog rata, veliki broj grčke dece je nelegalno i uz finansijske transkacije dat na usvajanje bračnim parovima u SAD. Zbog te afere su vođeni sudski procesi u SAD i u Solunu, a svake godine se u Grčkoj pojavi po nekoliko američkih državljana koji, uz svesrdnu pomoć medija i Crvenog krsta traže, najčešće i nalaze svoje prirodne roditelje, ili braću i sestre. Ivana Đorđević
BEOGRAD - Etički komitet Srpskog lekarskog društva našao je čitav niz administrativnih grešaka u dokumentaciji o bebama za koje roditelji tvrde da nisu umrle, iako im je u bolnicama svojevremeno tako saopšteno.
Obaveza bolnica bila je i da telo bebe ponude roditeljima da ga sahrane ili da potpišu da to ne žele. Da se ovakvi propusti ne bi ponavljali, Etički komitet predlaže da se zakonom propiše obaveza bolnica u ovakvim slučajevima. Srpsko lekarsko društvo, takođe, traži da se kod nas i zakonom
zabrani kloniranje u reproduktivne svrhe.
B. R.
Devojčica osmeh duguje porodici iz Amerike. Slike i poruke su deo godišnjeg izveštaja poslatog Ministarstvu za socijalna pitanja naše zemlje. - Problem međudržavnog usvajanja u poslednjoj deceniji je bio veoma izražen. Ne zbog široke primene ovog vida usvajanja, već zbog naglog porasta molbi stranaca da usvoje decu bez roditelja u Srbiji. Ali, naš zakon je vrlo rigorozan: saglasnost za usvajanja deteta strancima se daje, tek kada se detetu ne može naći usvojilac u nacionalnim okvirima. Uglavnom, to su deca s posebnim potrebama. Za njih ne može da se obezbedi smeštaj u hraniteljskim porodicama, a ne postoje ni specijalizovane ustanove za njihov smeštaj - objašnjava mr Nada Đuretić, vođa Tima za inostrano usvojenje dece u Ministarstvu za socijalna pitanja. Druga slika iste devojčice, snimljena pre nekoliko godina, u Domu za decu bez roditeljskog staranja, pokazije tužnu, natmurenu sedmogodišnjakinju, u polumračnoj prostoriji; sedi na gvozdenom krevetu, beizražajno joj lice. Umesto leve nogice, visi patrljak. Nogu je izgubila još kao beba, majka epileptičarka spustila devojčicu na vrelu ringlu. Psiholog Milena Stojanović, savetnik u Ministarstvu za socijalna pitanja Vlade Srbije, i član tima za inostrano usvajanje dece, tvrdi da slika dece koja se usvajaju nije ista kao pre nekoliko decenija. - Ranije su to bila samo deca napuštena zbog predrasuda, vanbračna deca. Uz majčinu saglasnost, dete je usvojenjem, odlazilo u drugu porodicu. Danas ima dece koja su, kako se to stručno kaže, porodično opterećena. To su deca čije majke boluju od šizofrenije, psihoza, mentalno su zaostale... Neka deca i sama imaju problem, bilo fizički, bilo hroničnu bolest, invalidi su, ili imaju psihofizički poremećaj. Kako naše porodice izbegavaju da usvoje takvo dete, ono postaje kadidat za stranca - kaže ona. Trenutno, u Ministarstvu za socijalna pitanja ima oko 200 molbi stranaca. Prošle godine odobreno je 11 molbi. Ovaj fenomen je posledica građanskog rata u delovima bivše SFRJ, odnosno, uverenja da u Srbiji ima mnogo dece, ratnih siročadi. Na zapadu, pak, usvojenje deteta donosi viši društveni status, ali i velike poreske olakšice. A taj detalj mnogi smatraju glavnom motivacijom nekog, ko zapne čak iz Amerike da iz nekog našeg centra preko Okeana povede dete u beli svet. Novinar će naići, u poverenju, na bezbroj priča o prodaji dece strancima, ali - ni na jedan dokaz. Upravo zbog mogućih zloupotreba, ali i drastičnog pada nataliteta u Srbiji, koji sada ne obezbeđuje ni prostu reprodukciju stanovništva, tvrdi mr Đuretić, Ministarstvo je u poslednje tri godine zaoštrilo kriterijume za međudržavno usvojenje. - Jedino što nas zanima je interes deteta. A pošto je nesumnjivi interes deteta i očuvanje nacionalnog indentiteta, prednost za usvojenje deteta uvek imaju parovi koji su poreklom iz naše zemlje, ili su u mešovitom braku. Oni koji se odluče na usvajanje, uglavnom su u veoma dobro situiranim porodicama, koje detetu mogu da pruže odličnu medicinsku negu. Drugo, mehanizmi provere usvojitelja su veoma složeni, tako da je praktično nemoguće da se otkrije neka vrsta zloupotrebe - kaže mr Đuretić i tvrdi da se u njenoj praksi, dugoj trideset godina, nije desio nijedan takav slučaj zloupotrebe. Ipak, mogućnost postoji. - Usvojenje je najčešće motivisano željom da se toj porodici omogući da podiže dete. Ali, tako se istovremeno, zemlji u koju dete dolazi veštački podiže natalitet. Ako ovako postavimo stvari, onda se slobodno može reći da je reč o specifičnom vidu zloupotreba institucija za međunarodno usvojenje. Da bi se ovome stalo na kraj, nadležni organi moraju da stvore uslove i brzo reaguju, kako bi zaštitile dete - tvrdi ona. Oko usvojenja postoje i neki praktični problemi, kao što je, na primer, jezička barijera. Kako zainteresovane strane obično same angažuju prevodioce, ti prevodi su, tvrde upućeni, često nepouzdani i, još češće zloupotrebljeni u korist usvojitelja. To stoga što su, kako kažu u timu, stranci mnogo više motivisani od naših ljudi, kad žele dete. - Porodica ulazi u proces prilagođavanja, i to se odigrava obično u centrima i pod nazorom stručnjaka. Procedura traje nekoliko dana, dok dete ne prihvati novu porodicu. A usvojitelji su, obično vrlo motivisani, pa nauče i poneku našu reč. Ipak, deca koja se usvajaju nisu starija od tri godine, taj uzrast je najpogodniiji za adaptaciju. Zato jezik i nije velika prepreka. Trenutno, najviše je zainteresovanih parova iz Francuska, Švajcarske, Grčke... - kaže Stojanovićeva. Iskustva sa strancima pokazuju da su ljudi koji dođu da usvoje dete veoma tolerantni prema hendikepu. Ipak, lakše se opredeljuju za fizički hendikep, makar i teži, nego za mentalni. - Oni moraju da nas uvere da će detetu pružiti ljubav i podršku. Kako činjenica da dug boravak u instituciji, dodatno oštećuje dete sa problemom, u interesu je, znači, samog deteta da mu što pre omogućimo adekvatnu zamenu za pravu porodicu. Pravo deteta je da raste i razvija se unutar porodice, a to su i osnovna načela Konvencije UN o pravima deteta - podseća Stojanovićeva. Uslovi koje stranac treba da ispuni da bi usvojio naše dete, ne razlikuju se mnogo. Posle uobičajenih dokumenata, potreban je i dokaz o zaposlenju i ličnim prihodima. Obično se ambasade prve povežu s ministarstvom. Dete koje je rođeno u SRJ, a usvojeno u inostranstvu, zadržava dvojno državljanstvo do punoletstva. Tada samo odlučuje da li će, ili neće ostati i naš državljanin, te da li će potražiti prirodne roditelje. Iskustvo mr Đuretić pokazuje da tu može da nastane problem. - Dete posle svoje šesnaeste godine ima pravo da zatraži podatke o svojim biološkim roditeljima. To se često dešava i po zakon,u mi moramo da mu damo te podatke. Kakva je, međutim, praksa, nemamo pravi uvid. Dešava se da se javi usvojenik, koji je tek u punoletstvu saznao da je usvojen, i to od nekog trećeg. Ako pak, odluči da potraži pririodne roditelje, mora da se obrati ustanovi u koju je bio smešten, a što može da bude problem - kaže mr Đuretić. Bračni par koji je usvojio devojčicu s početka priče ima i jedno svoje dete, i dva usvojena. Hoće li blistavi osmeh ove devočice biti tu, čak i ako ona nekad poželi da pronađe svoje prirodne roditelje, verovatno neće biti poznato javnosti. Brankica Ristić
BEOGRAD - U Nacrtu zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, za državne organe predložene su, kako „Blic“ saznaje, kazne od 30.000 do 300.000 dinara. „Novčanom kaznom od 30.000 do 300.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorno lice ako organ vlasti: postupi protivno načelu jednakosti, diskriminiše novinara ili javno glasilo, ne označi nosač informacije (naziv publikacije i sl.) gde je i kada tražena informacija objavljena, ne saopšti istinitu i potpunu informaciju ili ne omogući uvid u dokument koji sadrži informaciju, tražiocu ne stavi na uvid dokument“, navodi se u ovom nacrtu. „Novčanom kaznom od 30.000 do 300.000 dinara kazniće se za prekršaj portparol organa vlasti ako: odbije da primi zahtev, odbije da primi pritužbe na rad organa vlasti“, navodi se u nacrtu. Visinu kazni je propisalo Ministarstvo pravde Srbije. Ukoliko Vlada Srbije usvoji ove zakonske predloge, oni bi uskoro trebalo da se nađu na dnevnom redu Skupštine Srbije. Potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać je predložio da se zakaže sednica parlamenta na kojoj bi se razmatrali medijski zakoni, a u izjavi za „Blic“ on kaže da očekuje da će Vlada na sednici koja je zakazana za četvrtak raspravljati o nacrtima ovih zakona. T. Aleksić
"Odmah po rođenju je zaplakala, i to je bio prvi i poslednji put da sam je čula. Videla je nisam nikada, jer su mi je odmah uzeli, a ja sam iscrpljena od porođaja ubrzo zaspala", kaže Milena. Dete je video otac, koji je odmah po rođenju došao u bolnicu. "Izgledala mi je potpuno zdravo, a to su mi potvrdili i lekari koji su je pregledali. To je bilo oko 14, a već u 18 časova obavestili su me da mi je kćerka prebačena na Dečje odeljenje jer ubrzano diše i modri. Rečeno mi je da se sumnja na srčanu manu. Bio sam potpuno sluđen. Tek kasnije se javila sumnja, jer da je dete zaista imalo problema sa srcem verovatno bi se oni registrovali još ultrazvučnim pregledom, dok je Milena bila trudna", priča Goran. Dalje se sve odigravalo kao u košmaru. Otac je, na svoju odgovornost, želeo da bebu prebaci u Beograd, ali nije dobio saglasnost lekara. Rekli su mu da dete ne bi preživelo put. Nakon dva dana, majci, koja je sve vreme bila odvojena od deteta, rečeno je da beba "uopšte nije dobro i da ima tešku srčanu manu". "Tog 3. juna pozvali su me iz bolnice oko 24 sata i kazali mi da je dete bilo u kritičnom stanju i da je umrlo. Kao bez duše sam otrčao gore i doktorku, koja mi je javila tu vest, zatekao da spava. Jedva su je probudili", priseća se Goran. Roditeljima je rečeno da će im kćerkica biti sahranjena u Boru, ali su oni zahtevali da se najpre obavi obdukcija u Beogradu ili Nišu. Međutim, bez njihovog znanja, telo je prebačeno u Zaječar, iako po zakonu otac ili majka moraju da daju pismenu saglasnost za tako nešto. "Kada sam došao u Zaječar, iz zamrzivača su izvukli kartonsku kutiju i rekli mi da je unutra leš moje kćerke. Uprkos šoku, krenuo sam da pogledam unutra, ali su me zaustavili rekavši mi da je dete skroz isečeno, te da mi ne preporučuju da to gledam. Sebi ne mogu da oprostim što sam ih tada poslušao", priča Milojević. Beba je, navodno, sahranjena na Novom groblju u Boru. A, onda, nakon skoro dva meseca, Milojevići su dobili nalaze obdukcije. Ispostavilo se da je ona rađena bez prisustva lekara, a nalaze je potpisao samo jedan čovek. U tom dokumentu, koji je prosleđen roditeljima, nema istorije bolesti, a zvaničan rezultat ukazuje na to da se beba nagutala plodove vode i da je preminula zbog mane na plućima. "Nalazi obdukcije su u potpunoj suprotnosti sa potvrdom o smrti. Prema prvom dokumentu, beba je umrla u 19, a po drugom u 24 časa. Međutim, ono što nas je ubedilo da nešto definitivno nije u redu jeste podatak da je u knjizi državljanstva, u prijavi o rođenju deteta od 8. juna, pod rednim brojem 283, zavedeno da je dete živo", kaže Milena. Milojevići su zbog sumnje da im je dete oteto podneli krivičnu prijavu protiv N.N. lica. Prema njihovim saznanjima, državni tužilac je prijavu prihvatio i naložio pokretanje istrage. Njen rezultat s nestrpljenjem i nadom očekuju i Milena i Goran. "Sigurna sam da mi je kćerka živa. I Goran i ja sve bi oprostili, sve zaboravili, samo neka nam vrate dete. Oteli su deo mene, bez tog dela kao da me nema", rekla je Milena. Ljubiša Trifunović
Leskovac - Ovih zimskih dana porodica Obradović iz Leskovca i marković iz Bojnika obilaze mnoge institucije i ustanove u nadi da će nešto više saznati o svojim novorođenim sinovima. Obradovići su sina dobili 14.3.1997. godine u beogradskom GAK-u, a Markovići u leskovačkom Zdravstvenom centru, 20.avgusta 2002. godine. Sudeći po propustima koje su zapazili, oni tvrde da su sigurni da su njihova deca živa. Slobodan i Blaga Obradović (36) iz Leskovca, su nakon izveštaja koji su 21. januara 2002. godine dobili od JKP "Pogrebne usluge" iz Beograda sigurni da je njihov sin, rođen 14.3.1997. godine u beogradskom GAK-u živ, što i potvrđuje, kako kažu, neadekvatna i neažurna dokumentacija. - Ovaj izveštaj je uneo nemir u našu porodicu. Jer, u dopisu koji je potpisao Vladimir Nenezović doslovce piše da u registru sahranjenih za 1997. godinu nemaju podataka za umrlo bezimeno muško dete pod prezimenom Obradović. To je ono što smo sumnjali - kaže Blaga Obradović, majka novorođenog sina, zatim dodaje: Kada sam se porodila, dr Jović mi je saopštila posle carskog reza da sam rodila sina živog i zdravog i da liči na oca, a onda je sutradan krenulo sve naopako saopštenjem da beba nije u redu. Nešto kasnije su mom suprugu Slobodanu saopštili da je beba umrla. Dr Kesić je tešila mog supruga, uz napomenu da nema potrebe da vidi umrlu bebu. Međutim, kako kaže Blaga, crv sumnje je odmah posle dolaska kući "proradio". Da nešto nije u redu oko njene bebe pokazali su bakteriološki nalazi, gde su dve bebe pod njenim imenom upisane, jedna pod brojem 69 (to je njena - kaže) a druga pod brojem 63. U obdukcionom nalazu bez pečata, nema podataka o detetu. Na otpusnoj listi je tuđi potpis, a ne njen, kako kaže. Takođe, u dokumentaciji se pojavljuju datumi od 14. do 17. marta, koji se "ne uklapaju".
Za Slavoljuba, pekarskog radnika, i Snežanu Marković (28) domaćicu iz Bojnika, nema mira u porodici od 20. avgusta 2002. godine, kada je u leskovačkom Zdravstvenom centru bez problema rodila zdravo muško dete teško 52 santimetra. Beba je, kaže majka Snežana, zaplakalo dva puta. A onda joj je, kasnije rečeno da beba ima problema sa disanjem, da bi babica Slavoljubu saopštila da je beba umrla. - Tražio sam da vidim dete odmah, ali mi nije dozvoljeno. Rekli su mi da je u pitanju dijafragma i da ću obdukcioni nalaz dobiti za tri dana, a nisam ga dobio dolazeći više puta, da bi to učinili tek za 40 dana - kaže Slavoljub. Njegova supruga Snežana kaže da je dr Todorović koji je bio kraj nje rekao da je sve u redu. Međutim, kako se i gde iskomplikovalo ona to ne zna. Slavoljub je pokušao da dođe do umrlice, ali deteta nema u knjizi umrlih. Njemu nije jasno zašto mu nisu dozvolili da on sahrani ili pak prisustvuje sahrani bebe, već su mu saopštili da će oni to po dužnosti da urade. Od matične službe je dobio izvod iz matične knjige rođenih, gde samo ime nije upisano. Zbog toga se obratio SUP-u Leskovac i Tužilaštvu koje je zatražilo proveru i ispitivanje ovog slučaja. Slavoljub koji sa Snežanom ima dve ćerkice, kaže da ima nade i da je spreman za DNK analizu. A. Davinić
Afera krađe beba, prema svemu sudeći, nenadano dobija drugi, reklo bi se skandalozni tok. Izjava Milutina Manojlovića u tekstu"Istina u vrtlogu krivičnih prijava", objavljena u "Ekspresu" 27. januara, izazvala je vrlo oštre reakcije roditelja koji tragaju za svojom navodno ukradenom decom, a sve u vezi sa zahtevom za smenu javnog tužioca Snežane Bogdanović, kao i celog Okružnog tužilaštva u Beogradu. Podsećamo, krajem leta pošle godine nekoliko listova je objavilo senzacionalno svedočenje Milutina Manojlovića; Njegova supruga se 5. maja 1979. porodila u GAK Narodni front i na svet donela blizance, dečaka i devojčicu. Dan kasnije, Manojloviima je rečeno da je devojčica preminula. Više od dve decenije kasnije Manojlović je lansirao tvrdnju da poseduje nepobitne dokaze kako njegovo dete nije umrlo, već da je oteto, i da iza toga stoji organizovana grupa u sprezi sa lekarima, koja tom decom trguje. Manojlović je ustvrdio da ima saznanja da njegova ćerka živi u porodici Roganović, i da se zove Violeta. Osim što je sama po sebi bila šokantna, ova priča je izazvala (ne)očekivane reakcije na stotine roditelja širom Srbije, kod kojih je godinama tinjala sumnja da su njihova deca oteta, a ne da su uistinu preminula odmah po rođenju, kako im je u porodilištima saopštavano. Tako je pojedinačni slučaj prerastao u aferu koja je uzdrmala i javnost i najviše instance vlasti. Obrt u čitavoj priči nastaje decembra prošle godine, kada je Drugo opštinsko tužilaštvo u Beogradu, na osnovu DNK analize krvi bračnog para Roganović i Violete, saopštilo da Manojlovićeve tvrdnje nemaju osnova, odnosno, da su Roganovići Violetini biološki roditelji. Manojlović podnosi zahtev za izuzeće javnog tužioca Snežane Bogdanović i čitavog tužilaštva, zbog zloupotrebe službenog položaja i prezentovanja krivotvorene DNK analize. Ispod zahteva su potpisi 107 roditelja za koje je Manojlović u izjavi Ekspresu rekao da su vezali svoje tužbe za njegov slučaj i pristali da ga prate i podržavaju. Vladislava Tubić, čiji se potpis nalazi ispod Manojlovićeve tužbe, izjavila je našem listu da taj zahtev nije potpisala i da bi Manojlovic, ako mu treba podrška, morao da je prethodno zatraži. Njenu izjavu Milutin Manojlović je ocenio kao - izraz straha.
Nada Otašević, još jedna od navodnih potpisnica Manojlovićevog zahteva, kaže za Ekspres da je njen potpis iskorišćen bez odobrenja. - Nikako ne mogu da zahtevam izuzeće javnog tužioca, kada me još niko od nadležnih pravosudnih organa nije pozvao povodom moje tužbe - rekla je ona i dodala da ne zna kome je sada u interesu da roditeljsku priču odvlači od njene sučtine, a to je rasvetljavanje istine o njihovoj deci. I Radojka Pantelić, kao njene prethodnice, kaže da nije potpisala zahtev, već jedino peticiju za izmenu Zakona o porodičnim odnosima. - Ne pristajem da nam se potpisi zloupotrebljavaju na ovaj način. Niko nema pravo da zloupotrebljava moje lične podatke bez mog znanja - završila je ona. - Neprijatno sam iznenađena što se moj potpis nalazi tamo - kaže i majka Ljiljana Kovandžić i dodaje da se roditelji upravo bore protiv falsifikovanja dokumentacije o njihovoj deci, a dozvolili su da im neko iz njihove grupe falsifikuje potpise - istakla je ona. Pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću i bez zastrašivanja, tvrdim da nikada nisam potpisala zahtev za smenu javnog tužioca, i da je moj potpis zloupotrebljen kaže za "Ekspres" dr Vesna Knežević, jedini lekar u grupi roditelja koji trgaju za svojom navodno nestalom decom. Radmila Bajčić
Među tri stotine porodica nalaze se i Čorbići koji već dugo godina žive u Italiji, nadajući se da će saznati istinu o navodnoj smrti novorođenog sina 1979. godine. Ta nada ih sve češće vraća u zavičaj. Njihova priča se skoro podudara sa svim onima o kojima je već pisano, ali Čorbiće to ne teši. Uoči Nove godine, Damljan je posetio svoju pastorku Sanju i onda nam ispričao kako je pre 23 godine izgubio sina, i kako je u Italiji saznao da je on, u stvari živ. - Moja supruga Stana je, zbog problema pri rođenju moje pastorke Sanje, odlucila da se zbog boljih lekarskih uslova i drugi put porodi na Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu - kaže Damnjan.
Danas Damnjan smatra da je pogrešio, jer nikada nije dobio nijedan dokument o smrti deteta, ni smtrovnicu, apsolutno ništa. Ali, o tome on ne bi ni razmisljao, da posle sedam godina supruga i on nisu dobili cudan poziv.
Godine su prolazile, rana zarastala, sve dok se u medijima nije pojavila prica o sudbini Manojlovica iz Soko Banje. Tada su i Stana i Damnjan Corbic poceli da se pitaju da li je moguce da je i njihov sin živ. Razmislili su i shvatili da nemaju ništa što bi dokazalo smrt njihove bebe. Štaviše, prema onoj dokumentaciji koju su sakupili, veruju da im je dete sigurno živo, jer nigde ne piše da je umrlo. Sanja Matijaševic, Stanina kcerka iz prvog braka, koja živi u Kraljevu, preuzela je na sebe potragu i istragu, ali kaže da je svuda nailazila na zid cutnje. - Mi smo više informacija saznali od Italijana, nego od ljudi koji su odavde - prica Damnjan. - Obratili smo se "Kanalu 5", italijanskoj televiziji koja spaja rasturene porodice. Oni su bili veoma raspoloženi da nam pomognu. Za cetiri dana, od njih smo saznali da pod prvobitnim maticnim brojem postoje podaci o detetu do 1983. godine, kada se gubi trag. To znaci, da je moj sin živ, a ne da je umro 1979. godine. Pošto se gubi maticni broj, pretpostavljam da je te godine usvojen. Mojoj supruzi su rekli da u dokumentaciji stoji da je ona rodila vanbracno dete i da ga se odrekla, što nema veze sa istinom. Kada su ljudi sa "Kanala 5" hteli da nastave istragu, iz jugoslovenske ambasade u Italiji stigla je zabrana, jer nas je naš ambasador smatrao mafijom. Damljan Čorbić ne zna kako bi reagovao da sretne sina. Plaše ga nerazumevanje i osuda, ali, isto tako, ako je to mladić od 23 godine, kako smatra njegov otac, sigurno može da razmisli i razume, a i da poveruje u prevaru, čije su oni žrtve. - Ovolike godine živeo sam bez njega i samo ja znam kako mi je. Isto tako, možda i moj sin pati jer zna da je usvojen. A možda i ne zna, što je još gore. Ako sretnem sina, pokušaću da ga privolim, jer krv nije voda da bismo bili ravnodušni jedni prema drugima.
Sumnje i optužbe porodica iz cele Srbije, koje sumnjaju u smrt svoje novorođene dece, sve više stežu obruč oko zdravstva, policije i sudstva. Nema novina u kojoj nije bilo napisa na ovu temu, ali čini se da javna reč malo pomaže onima koji imaju jedini cilj - da pronađu svoju decu i donekle ublaže bol nastao zbog nepravde, za koju veruju da im je načinjena. Iako je svaka nesreća posebna i jedinstvena, postoje neke tačke koje spajaju sve ove tragične priče: obično su, navodno, umirala muška deca, prvorođena, a blizanci su najčešće odvajani. Za priču ove porodice iz Kraljeva mnogi kažu da je zastarela. Međutim, niko od njih ne shvata da osećanje koje majka Nevena Stevanović (63) nosi već 41 godinu nikada ne može da izbledi. Kraljevčanka Nevenka Stevanović rodila je prvo dete, muško, 23. marta 1962. godine. Odmah je znala kako će se zvati - Marko. Bolnički personal bio je oduševljen lepotom i živošću bebe koja je posle sedam dana trebalo da ide svojoj kući. Noć uoči otpuštanja iz porodilišta, Nevenka je dojila svoje dete. To je bio poslednji put da je Nevenka videla i držala svog prvenca. ujutru, 29. marta, spremajući se za odlazak kući, svome mužu, ocu i majci. Međutim, u sobu je ušla medicinska sestra tražeći krv za Marka. Nevenki nije bilo jasno, ali je naravno, ispružila ruku. I - od tada niko se više nije pojavio. Nestrpljiva baba, nije gubila vreme, već je upitala doktorku Miru Đorđević, zašto njena kćerka Nevenka i beba ne izlaze. Doktorka je uzvratila da je beba umrla zbog žutice. Tako je majka iz porodilišta izašla praznih ruku, ali sa jakim osećanjem da je njen Marko živ. Od tada je počela njena potraga, sve do danas, kada je zbog bolesti, stvar prepustila kćerci Zorici Marjanović.
Tek tada Nevenka se obratila zvaničnim institucijama, policiji i tužilaštvu u Kraljevu i Saveznom MUP-u. Svi su imali isti odgovor - slučaj je zastareo. Ipak, i tada su novine pisale o Stevanovićima, pa su tekstovi objavljeni u "Ilustrovanoj" i "Ekspres politici".
Slušajući sve to, Nevenka je odlučila da sa suprugom ode u Beograd, samo da bi videla onoga za koga svi kažu da je njen sin. Sreli su ga 1983. godine na Medicinskom fakultetu, gde su mu preneli pozdrave od dadilje, koja je znala da je on doneto dete. Primetili su da Dragoljub liči na svog oca, Slavoljuba. Majka Nevenka sigurna je da je on njen sin. I sve to podsetilo je na američku seriju "Dinastija". Zato je nekoliko puta za vreme emitovanja te serije, pozivala lekarku da bi je pitala da li gleda seriju. Nikada nije dobila ni jedan odgovor. - Ja sam se rodila godinu dana posle Marka. Mama je onda u bolnici provela samo dva dana, jer je moja baka preuzela odgovornost za moj život, samo da se ne bi ponovilo... Pokušala sam da im zamenim sina, čak sam i vojsku odslužila, ali ništa i niko ne može da zameni dete. Svi lekari i uopšte ljudi govorili su o mojoj majci da je luda. A ona nije nikada bila. Čak ima i potvrdu za to. Ipak, zbog strasova i šokova nije sačuvala zdravlje. Danas je na dijalizi bubrega i u veoma teškom stanju. Moj otac je povučen čovek i sve preživljava u sebi. Zorica sada vrlo malo može da učini u rasvetljavanju slučaja. Od policije u Kraljevu nedavno je dobila dopis da tužilaštvo smatra da nema osnova za pokretanje istrage. Ni sam nije sigurna da će ikada moći da saznaju i dokažu istinu. Sanja Antonijević
BEOGRAD - Specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala je praktično određen i čeka se samo njegovo formalno postavljenje na ovu funkciju, saznaje „Blic“ iz izvora bliskog srpskom tužilaštvu. Među trojicom kandidata izbor je pao na tužioca iz unutrašnjosti i on će početi sa radom čim se obezbede materijalno-tehnički uslovi. - Iako političari tvrde da postoje uslovi za rad, mi takva saznanja nemamo. Pre svega, ne znamo gde će biti prostorija za specijalnog tužioca - kaže ovaj izvor. Prema istom izvoru, specijalni tužilac će u početku raditi sam, a potom će pojačavati ekipu u zavisnosti od obima obima posla. Prema Zakonu o suzbijanju organizovanog kriminala, specijalnog tužioca postavlja republički tužilac na vreme od dve godine. Po isteku ovog roka, istog čoveka republički tužilac može ponovo da postavi.
U beogradskom okružnom sudu kažu da privode kraju poslove na formiranju posebnog odeljenja koje će voditi istragu i suditi za dela u kojima je prisutan element organizovanog kriminala. U nadležnosti posebnog odeljenja biće krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje, protiv čovečnosti i međunarodnog prava, zatim falsifikovanje i pranje novca, trgovina ljudima, drogom i oružjem, kao i iznude, otmice i mito. Specijalni tužilac podređen je samo republičkom tužiocu. Radi vođenja krivičnog postupka specijalni tužilac može od državnih organa ili organizacija, kao što su, na primer, inspekcije ili finansijska policija, da zatraži da nekog od svojih radnika pošalju na rad u Specijalno tužilaštvo. Služba za suzbijanje organizovanog kriminala koja će se formirati pri MUP-u Srbije, postupaće po zahtevima specijalnog tužioca. Kičmu ove službe, kako „Blic“ saznaje, činiće pripadnici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Starešinu službe bira i razrešava ministar policije, pošto prethodno pribavi mišljenje specijalnog tužioca. Na zahtev službe, državni organi i organizacije dužni su da bez odlaganja omoguće upotrebu svakog tehničkog sredstva kojim raspolažu, kao i da službi predaju svaki pismeni i drugi dokaz koji može da pomogne rasvetljavanju krivičnih dela. Državni organi obavezni su da obezbede da se svaki njihov pripadnik, odnosno zaposleni, odazove zahtevu službe da pruži obaveštenje ili bude saslušan u svojstvu svedoka ili osumnjičenog. M. I.
Ovakvo saopštenje tužilaštva oni su, kako tvrde, očekivali jer "niko nije mislio da će se sve tako lako i pošteno da se završi".
Moje dete, tuđi sin Od ovolikog broja "uspešno okončnih istraga", za sada dvadesetak roditelja može javno da saopšti gde se nalaze njihove kćerke i sinovi, koji su kao bebe naprasno "umrle" pre mnogo godina. Kako predočavaju sumnjičavi roditelji, Dejan, sin Biljane i Časlava Momirovića iz Džigolja nalazi kod jedne porodice u selu Dobrujevcu. Stana i Ivica Milojević iz Mozgova kod Aleksinca dobili su, pa "izgubili" sina Stefana, koji se sada nalazi u jednog porodici u Aleksincu. U Malom Mokrom Lugu sada živi Jova, "izgubljeni" sin zaječarske doktorke Olivere Stevanović.
Vukadinka i Slaviša Pešić iz Vrtišta kod Niša dobili su Mališu, koji je odmah po rođenju postao sin jedne niške porodice. Verica i Milivoje Pešić iz Vranja imali su devojčicu, koja se danas zove Aleksandra, kojoj je "papirnati" otac umro, ali je predhodno priznao da je devojčica uzeta iz porodilišta. Priču je Pešićima potvrdila i Aleksandrina "mama". Grana i Dragan Štefan iz Niša imaju sina Miloša, koji živi u jednoj "medicinskoj" porodici u Nišu. Aleksandra i Vukica Stanković, takode iz Niša, "izgubili" su sina, koji se danas zove Bratislav Savić. Kada je poročitao njihovu priču u novinama, Bratislav je sam došao i zakucao na vrata Stankovića. Pomogli Italijani
- Mi smo više informacija saznali od Italijana, nego od ljudi koji su odavde - predočio je Damnjan. - Obratili smo se "Kanalu 5", italijanskoj televiziji koja spaja rasturene porodice. Oni su bili veoma raspoloženi da nam pomognu. Za četiri dana, od njih smo saznali da pod prvobitnim matičnim brojem postoje podaci o detetu do 1983. godine, kada se gubi trag. To znači, da je moj sin živ, a ne da je umro 1979. godine. Pošto se gubi matični broj, pretpostavljam da je te godine usvojen. Mojoj supruzi su rekli da u dokumentaciji stoji da je ona rodila vanbračno dete i da ga se odrekla, što nema veze sa istinom. Kada su ljudi sa "Kanala 5" hteli da nastave istragu, iz jugoslovenske ambasade u Italiji stigla je zabrana, jer nas je naš ambasador smatrao mafijom.
Vučkovići iz Beograda, Jovica i LJiljana, pozvali su "papirnate" roditelje svog sina Miloša na saradnju.
Svoju ćerku posle 3O godina pronašli su Mirjana i Momčilo Jeftić iz Kruševca. Živela je u Milutovcu, predgrađu Kragujevca, a posle udaje se preselila u grad. Milovan postao Sigmund - Svoju kćerku sam video sa mojim saputnikom, drugom u nevolji, Stoletom Vaskovićem, koji takođe traži svoje dete. Bili smo na skupu roditelja u Kragujevcu gde, kako sam saznao, živi i moja izgubljena kćerka - otvorio je srce Momčilo. - I baš tamo sam video moju Jelenu, tako se zove, video i smrzao se od svega, jer strašno liči na moju taštu. Otišao sam na adresu za koju sam saznao, tražeći navodno stan. Jelena je izašla i držala na rukama svoje dete od sedam-osam meseci. Veskovici iz Vitanovca kod Kruševca, Rada i Stojan, još uvek nisu videli svog navodno mrtvog sina, ali je njihova priča za roman. Rada je 1990. godine rodila jednojajčane blizance, dečake, a Stojan je počeo da čašćava. Međutim, svet mu se preokrenuo kada je na otpusnoj listi pročitao da mu je Miolovan, starije dete umrlo! A onda, posle 12 godina, desilo nešto što je Stojanu promenilo život. Jedan "poverljiv čovek" mu je javio: "Tvoje dete je prodato za dobre pare, nalazi se tu i tu".
- Doslovce mi je rekao da je moj sin prodat za 80.000 maraka, a posle nekoliko dana ponovo se javio i rekao da mali sada ima 13 godina i da živi u Lincu, da se zove Singmund - predočava Vesković - Svom Milovanu nikako ne bih želeo da naudim, samo bih želeo da ga krstim, da ga pred Bogom prinesem kao svoje dete, kao što smo i ovu drugu našu decu. Da ih barem tako sjedinimo, ako drugog načina nema. I voleo bih da svom sinu Radovanu ponosno saopštim: "Istina je sine, našao sam ti brata Milovana!". Miša Ristović
To je scenario po kojem je dobro organizovana grupa prodavala decu u Srbiji nekoliko decenija, kako tvrde roditelji predvođeni Milutinom Manojlovićem. U žižu javnosti on je dospeo posle tvrdnje da je pronašao ćerku Nikoletu (koja je navodno umrla kao novorođenče) u porodici Roganović. Oko 700 porodica u Srbiji uhvatilo se u koštac s državom da istera pravdu ili istinu. - U medijima je objavljeno bez pokrića da je izvršena DNK analiza i da je potvrđeno da je Roganović Nikoletin otac sa procentom od "99,999 odsto pa i više". Ma, to nema nigde na kugli zemaljskoj. Uradio sam dve analize, jednu ovde dok su svi spavali, drugu u Švajcarskoj, samo moji su rezultati skromniji - 98,6 odsto. Ja ne mogu da doduvam do "99,999 i više", pa sam Nikoletin rezervni otac - imam srebrnu medalju. Nigde u svetu ne postoji sertifikat koji sa stopostotnom sigurnošću potvrđuje da su dve osobe u krvnom srodstvu. Ispada da je Nikoleta samu sebe klonirala, kaže on.
- Ako sada prođe jednostrana DNK analiza, ostale će biti kliše. Imaće blanko analize za sve ostale. Žalosno je da nemate poverenja u one od kojih očekujete pomoć, smatra on. - Za decu koje nema, nema ni papira. Ako ih ima, onda su brljotine. Namernom greškom štitio se sistem. Čim vi povičete "greška", otvara se rezervna knjiga i sve ispravlja. Postoji i treća knjiga sa pravim podacima! Sad kad se stvorila kritična masa od 700 porodica, tužilaštvo donosi solomonsko rešenje - Manojloviće isključiti iz priče da se uplaše oni koji hramlju. Novinari će prestati da pišu, ućutaće ostali roditelji, a čitava priča će se zataškati. U saopštenju, koje su objavili svi mediji, piše da su Roganovići po naredbi Drugog opštinskog suda otišli na analizu krvi. Zašto tu moć sud nije upotrebio i u mom slučaju, a ja evo dajem nagradu poštenom pronalazaču za taj poziv... možda se negde zagubio - nudi Manojlović. Povika roditelja u Srbiji koji uporno traže svoju decu prevazišla je okvire domaćih organa, a ceo slučaj dospeo je do Pola Milera, zamenik šefa misije UN za ljudska prava. S. M. P. - I.I.
Roditelji koji sumnjaju da su njihove bebe lažno proglašene mrtvim, a zatim prodate novim porodicama, nastavljaju samostalno da sprovode istragu, i pored činjenice da Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu aferu "krađe beba" u srpskim porodilištima smatra zaključenom. Više od 100 porodica iz Srbije zatražilo je zbog toga izuzeće javnog tužioca Drugog opštinskog tužilaštva Snežane Bogdanović, kao i celokupnog Okružnog tužilaštva u Beogradu, sa obrazloženjem da je tužilaštvo sklopilo "pristrasnu koaliciju sa porodicom Roganović". Da podsetimo, pre izvesnog vremena, u DNK laboratoriji Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, na osnovu analize DNK profila Violete, Slavice i Sime Roganović, utvrđeno je da su Slavica i Simo Roganović biološki roditelji Violete Roganović, sa verovatnoćom većom od 99,9999 odsto. Milutin i Radojka Manojlović, bračni par iz Sokobanje, međutim, ne prihvata ove rezultate. Oni smatraju da je reč o falsifikatu i tvrde da je Violeta u stvari Nikoleta - njihova biološka ćerka. Sin u Aleksincu
Tridesetšestogodišnji Filipović, privatnik iz Beograda kaže da je njegova beba proglašena mrtvom 1998. godine, dok četrdesetogodišnji trgovac Jovica Vučković, takođe iz Beograda, tvrdi da je našao svoje dete - sina, koji je proglašen za mrtvog 1991. godine. "Iz dokumentacije Centra za socijalni rad, saznao sam da je moj sin živ i da je dat na usvajanje jednoj porodici u selu kod Aleksinca. Pozvali su me telefonom njegovi ’papirnati’ roditelji da dođem kod njih u selo na dogovor. Uzeo sam vlasi kose deteta, ne mogu da vam otkrijem kako, i uputio sam ih u DNK laboratoriju u Švajcarskoj. Ta analiza je pokazala da je dečko moj sin", kaže Vučković. On nam pokazuje kopiju pisma koje je uputio "papirnatim" roditeljima. U njemu Vučković predlaže da zajedničkim snagama obe porodice nađu najbolje rešenje za dete. Manojlović, Vučković i Filipović se vraćaju na slučaj "Manojlović" koji je pokrenuo aferu "ukradenih beba" i podsećaju da je Violeta Roganović 5. maja 2002. godine došla sa sestrom Sandrom u Sokobanju. Krstile su se u Sabornoj crkvi u tom gradu, a tom događaju, prisustvovali su i neki mediji. Vlasi kose "Došli smo do vlasi kose Sandre Roganović i uputili ih u jednu DNK laboratoriju u inostranstvu, pošto smo odavno sumnjali da su i Violeta i Sandra usvojene, da je Violeta moja ćerka Nikoleta, a da je Sandra ćerka porodice Mandžukić iz Kruševca. Rezultati iz te DNK laboratorije pokazali su da je Sandra Roganović zapravo ćerka Radomirke i Miroslava Mandžukića, oteta iz kruševačke bolnice 1980. godine", kažu Manojlović, Vučković i Filipović. Ovu priču nam je u telefonskom razgovoru potvrdio Miroslav Mandžukić, četrdesetšestogodišnji privatni preduzetnik, navodeći da je još rano da otkrije o kojoj laboratoriji u inostranstvu je reč. Na osnovu podataka za koji tvrde da su autentični, ovi ljudi smatraju da u Srbiji postoji zločinačka organizacija i zbog toga su od kancelarije UN za zaštitu ljudskih prava u Beogradu zatražili da proveri dokumentaciju u svim centrima za socijalni rad Srbije i Jugoslavije, kao i podatke o umrloj deci. Prema nekim ocenama, ova samostalna detektivska istraživanja roditelja koji su izgubili svoju decu mogu predstavljati večno produžavanje nade da su njihova deca možda ipak živa. Mnogi detalji teorije zavere u ovom slučaju su "podgrejani" i neažurno vođenom dokumentacijom u bolničkim knjigama, arhivama opština i centrima za socijalni rad, što je inače utvrdila specijalna komisija srpskog ministarstva zdravlja. Snežana Bogdanović, javni tužilac Drugog opštinskog javnog tužilaštva, kaže nam povodom zahteva roditelja za njeno izuzeće da oni imaju na to pravo, ali da je za tužilaštvo "slučaj Manojlović" - završen. Kao i ostali slučajevi gde je posle sprovedene istrage, utvrđeno da nema osnova sumnji da je došlo do krađe beba. "U slučajevima zastarelosti krivičnog gonjenja, prijave su odbijene, s tim što su, bez obzira na to, urađene sve provere u opštini Savski venac, bolnicama i Institutu za neonatologiju. Sva dokumentacija poslata je tim ljudima", kaže Bogdanovićeva. Molekularni genetičar dr Oliver Stojković, šef DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, obavio je veštačenje upravo u predmetu Roganović. "kao veštak u ovom predmetu, stojim apsolutno iza nalaza da je Violeta Roganović biološka ćerka Slavice i Sime Roganović". Doktor Stojković, povodom navoda roditelja da su upućivali vlasi kose DNK laboratorijama u inostranstvu, kaže da takve laboratorije zaista postoje u svetu i da one mogu praviti DNK analizu na osnovu uzoraka koji se šalju poštom. "Te laboratorije ne zanima ko im šalje uzorke. Nažalost, takvi rezultati nemaju vrednost na sudu, što ne znači da su pogrešni. Zakon predviđa da se stranke od kojih se uzimaju uzorci identifikuju pred veštakom. Sada bi roditelji trebalo da se obrate sudu i traže da sud izvede dokaze do kojih su ti ljudi došli samostalno. Mora se poštovati kontinuitet dokaznih sredstava. Odnosno, u svakom trenutku se mora znati ko je odgovoran za biološki materijal za koji se veštači", ukazuje dr Oliver Stojković. DNK laboratorija Instituta za sudsku medicinu u Beogradu smatra se inače jednom od najsavremenijih u svetu. Ona radi, pod pokroviteljstvom Međunarodne komisije za nestala lica, i na identifikaciji oko 40.000 lica nestalih u međuetničkim konfliktima na prostoru bivše Jugoslavije. Aleksandar Apostolovski
Afera, koja je avgusta prošle godine ustalasala javnost, vratila se na početak. Da podsetimo, krajem leta novinske stupce počela je da puni zastrašujuće priča Milutina Manojlovića da se njegova supruga porodila 5. maja 1979. godine u GAK "Narodni front" i rodila blizance - dečaka i devojčicu i da joj je rečeno da je njeno žensko dete umrlo. Milutin je, u izjavama medijima, tvrdio da ima dokaze da devojčica nije umrla, već da je oteta, i da iza toga stoji organizovana grupa koja tom decom trguje. On je još, tvrdio da njegova ćerka, sada dvadesetčetvorogodišnja devojka, živi u porodici Roganović iz Beograda i da se zove Violeta. Manojlovićeva priča izazvala je reakciju nalik lavini: na stotine roditelja, koji godinama imaju istu sumnju u vezi sa svojom, na porođajima, preminulom decom, počeli su da podnose krivične prijave i da se oglašavaju u medijima. Za vrlo kratko vreme osnovali su i neformalno udruženje. Prošle jeseni njih su primili i predstavnici savezne i republičke vlasti, kao i zvaničnici mnogih nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima i pravima dece.
Pre nešto više od deset dana, roditelji, njih 107, potpisani sa podacima iz ličnih karata, podneli su zahtev za izuzeće javnog tužioca Snežane Bogdanović i Okružnog tužilaštva u Beogradu. Potpisnici, između ostalog, tvrde da su rezultati DNK analize - krivotvoreni.
- Svi roditelji koji su vezali svoje tužbe za "slučaj Manojlović" pristali su da prate i podržavaju tok mog sudskog spora koji još nije okončan. Mislim da je Tubićeva davala izjave upravo iz straha, jer se pisanjem tendencioznih tekstova i intervjua o aferi "krađa beba" zastrašuju roditelji - objašnjava za Ekspres Miltin Manojlović. Šef Matičarske službe SO Savski venac Milica Novaković kaže da je iznenađena količinom laži kojima su se Manojlovići, od kojih je sve krenulo, služili, a "novine pisale do besvesti". Ona je rekla da se protiv Manojlovića podnosi krivična prijava po tri osnova, a jedan od njih je uznmemiravanje javnosti. Milica Novaković tvrdi da su "Manojlovići obmanuli novinare koji, opet, imaju veliki udeo u obmani ostalih roditelja, i da su Manojlovići dobili informaciju gde im je ćerka od vračare sa povećim dosijeom u policiji". - Verovatno je, govoreći o vračari, Milica Novaković mislila na Vericu Dobrosavljević, osobu koja je 1979. godine bila svedok krađe bebe u GAK Niš prilikom boravka u tom porodilištu na održavanju trudnoće. Jedino ta gospođa u celoj našoj grupi nema ukradeno dete, već nam zdušno pomaže u rasvetljavanju svih slučajeva - odgovara Milutin Manojlović na navode iz izjave šefa Matičarske službe Savskog venca. Radmila Bajčić
BEOGRAD (Beta) - Predlogom izmena i dopuna Krivičnog zakona Jugoslavije, koji je Savezna vlada uputila Skupštine SRJ na usvajanje, predviđeno je uvođenje posebnih odredbi o trgovini ljudima, kao i zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina. Tim predlogom zakona Savezne vlade, koji je usklađen s više međunarodnih konvencija, uvedena su još neka nova krivična dela, a predviđena je i zamena pravosnažno izrečene smrtne kazne zatvorskom kaznom u trajanju od 40 godina.
Uveden je poseban član o trgovini ljudima, a za to krivično delo zaprećena bi bila kazna zatvora od jedne do deset godina. Minimalna kazna za slučajeve trgovine maloletnim osobama bila bi tri godine zatvora. Predviđen je i novi član koji se odnosi na zločin protiv čovečnosti, za šta je zaprećena kazna zatvora od pet godina (najmanje) do 40 godina. Takođe, predloženo je uvođenje novog člana za nepreduzimanje mera za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, čime komandna odgovornost nije definisana kao opšti oblik krivične odgovornosti, već kao posebno krivično delo. Takođe, date su nove formulacije u vezi sa međunarodnim terorizmom i uzimanjem talaca, u skladu sa međunarodnim konvencijama.
Vladislava Tubić je jedan od 300 (po nekima od 700) roditelja u Srbiji koji smatraju da su im deca ukradena, a ne umrla na porođaju, kako im je to u porodilištima saopšteno. Zbog nepotpune i, kako ona kaže, falsifikovane dokumentacije koju je uspela da dobije o svojoj devojčici rođenoj 1980. godine u GAK u Višegradskoj ulici, ona ne veruje da je njeno dete mrtvo, već da joj je oduzeto i prodato. Tubićeva je podnela krivične prijave protiv Živane Glišić, matičara u SO Savski venac, Milice Novaković, načelnice matične službe u istoj opštini, dr Ljubimira Lopičića, nekadašnjeg načelnika Neonatologije Instituta za ginekologiju u Višegradskoj ulici, i prim. dr S. Gligorović, takođe radnika u istom institutu, zbog falsifikovanja dokumentacije. Drugo opštinsko tužilaštvo je krajem prošle godine pokrenulo i istragu povodom njenog slučaja i saopštilo da će angažovati i grafologa koji će pokušati da rastumači ko je i kada popunjavao njenu i dokumentaciju deteta. - Posle porođaja nisam dobila ništa osim moje otpusne liste, i usmenog saopštenja da je moja beba preminula 12. decembra 1980. godine, dan nakon rođenja. Kada sam prošle godine videla da moj slučaj nije usamljen, odlučila sam da pribavim svu neophodnu dokumentaciju. Zaključila sam da je dokument o prijavi rođenja deteta falsifikovan, jer svi tamo uneti podaci ne slažu se sa pravim stanjem stvari, pogotovu ukoliko se uzme u obzir da se taj obrazac popunjava na osnovu izjave roditelja, a ja nikakvu izjavu nisam davala - ističe naša sagovornica i dodaje da je, osim tog dokumenta, Tužilaštvo zaintrigirala prijava o smrti njene devojčice. - U potvrdi o smrti, prema Zakonu o matičnim knjigama, mora da se naglasi lice ili ustanova koja je konstatovala smrt, što nije učinjeno. U rubrici pod brojem jedan netačno je upisano prezime deteta Tubić, umesto Ivanović, jer sam u vreme porođaja nosila svoje devojačko prezime. Trake oko ruke na kojima je pisalo Ivanović nosile smo i ja i moje dete - rekla je Tubićeva i dodala da je u rubrici pod brojem šest istoga dokumenta, takođe, netačno naznačeno poslednje prebivalište njenog deteta, iako ono nikada nije napustilo kliniku u kojoj je rođeno. Prema njenim rečima, čudima tu nije kraj, jer je u rubrici osam naznačeno da je preminula osoba u trenutku smrti bila u - bračnom stanju! U prijavi o smrti nema podataka o mestu izdavanja niti kada je izdata, a to mora da sadrži. Takođe, potvrdu je vrlo nečitko neko potpisao, ali bez faksimila. Na poleđini dokumenta piše da obdukcijom nije proverena dijagnoza koja je, navodno, izazvala smrt moga deteta, što su lekari bili u obavezi da urade, jer je dete rođeno u 29. nedelji trudnoće - kaže naša sagovornica. Ona navodi da potvrda o smrti nema popunjenu belešku matičara da je, na osnovu podataka iz nje, umrlo dete upisano u Matičnu knjigu umrlih u SO Savski venac i pod kojim brojem se tamo nalazi. Izostao je, kako Tubićeva objašnjava, potpis matičara i pečat koji moraju da stoje na dokumentu. - Potvrdu o smrti moga deteta potpisala je prim. dr S. Gligorović, koja 1980. godine, kada sam se ja porodila, nije imala zvanje primarijusa, a što se može lako utvrditi na Madicinskom fakultetu gde su upisani primarijati - kaže Tubićeva. R. Bajčić
Slučaj Milice i Milojka Bugarčić prvi je takav u Valjevu. Oni nikada nisu poverovali da je njihov sin, rođen pre 13 godina, umro na beogradskom Institutu za majku i dete. Sumnjaju da je to bio slučaj stravične trgovine decom o kojoj se tek prošle godine počelo da govori, ali o kojoj još zvaničnih potvrda nema. Zbog takvih sumnji, Milica je u oktobru prošle godine podnala tužbu Opštinskom javnom tužilaštvu tražeći da se pridruži, što je i učinjeno, ostalima koji se vode u drugom opštinskom sudu u Beogradu. Njen predmet, među 82 takva, nalazi se u komesarijatu za ljudka prava Ujedinjenih nacija. - Nikada nismo poverovali da je naš sin umro i nikada mu nismo zapalili sveću, jer smo bili ubeđeni da je među živima - kažu nam Milica i Milojko Bugarčić. Njihova priča počinje 9. decembra 1989. godine kada je Milica carskim rezom na svet donela blizance u 34. nedelji trudnoće - devojčicu tešku 1.900 grama i dečaka od dva i po kilograma. Samo je ona, kaže, videla oboje dece. Poslali su ih u Institut za majku i dete kao prevremeno rođene. Po njenom kazivanju. dečak je poslat samo zato, kako joj je rečeno, da se ne bi odvajali blizanci. A na Institutu, sada zna, odvojeni su - jedan je lekar lečio devojčicu, a drugi dečaka. Na rođenju deca su dobila ocenu osam. Dok je Milica bila u Bolnici, 12. decembra stigao je telegram sa instituta na kućnu adresu kojim ih obaveštavaju da je "drugo blizanče" (bez informacije o polu deteta) 10. decembra preminulo i da sahranu obavlja Institut. Milojko Bugarčić je sa Miličinim bratom otišao da preuzme telo. Međutim, niti ga je mogao preuzeti, niti su mu dozvolili da ga vidi. Nikakav dokument o sinu nije dobio. Dozvoljeno mu je samo da vidi ćerku. Njihov košmar počeo je tada i traje do danas. Milica je imala 18 godina i lekar ju je tešio da je mlada, da će imati još dece, ali, kako kaže, ona se ni tada nije sa tim pomirila i neće se pomiriti sve dok ne sazna istinu. I 1994. su ponovo pokušali da saznaju šta se dogodilo sa njihovim sinom. U dokumentima koje je dobila 1989. godine, pa 1994. godine, kada im je izdata otpusna lista za muško dete na Institutu, do dokumenata koje su sada pribavili, mnogo je "propusta", razlišitih podataka koje Milica, kako kaže, nikako ne može da pripiše samo nečijoj aljkavosti. Po njenom mišljenju, sve je to planski rađeno i u pitanju je organizovani kriminal. Njeno dete, priča Milica, prvo je upisano u knjigu mrtvih, pa onda u knjigu Živih, da bi ga ponovo proglasili mrtvim. A o vremenu njegovog rođenja tri su različita podatka. Otpusna lista sa Instituta, koju su dobili 1994. godine, ima samo pečat prijemne ambulante. Nema podataka ni u kakvom stanju je dete stiglo na Institut, ni kako je lečeno, niti da li je obdukcija rađena ili nalaz s obdukcije. S druge strane, otpusna lista za devojčicu sadrži sve podatke o njenom stanju i lečenju. Milica ne veruje da to može da bude samo slučajnost. Nema podataka ni gde je dete sahranjeno, ni ko je njegovo mrtvo telo preuzeo... - Običli smo sve kapele na beogradskim grobljima. Ni u jednoj nismo našli podatak da je mučko bezimeno dete Bugarčić sahranjeno. To je još jednom potvrdilo moje osećanje , instinkt majke, da mi je dete živo. Nismo ga našli među mrtvima. Moje dete nije stiglo do groblja. Niko ga nije video mrtvog, niti nam je bilo dozvoljeno da ga sahranimo. Ono je među živima. Ako je neko mislio da ću ga zaboraviti, jer sam bila mlada, prevario se. Nisam zaboravila niti ću zaboraviti. Znam, ako ga nađem, neće biti lako, ni njemu, ni nama. Ali, istina mora da se zna i zato da se ne bi više nikada nikome desilo ovo što se nama dogodilo - kaže Milica. Ističe da je put do istine težak, da se svugde nailazi na zatvorena vrata koja treba otvarati. Veruje u državu i da će im država u tome pomoći, da će se svi ovi slučajevi i na taj način početi da rešavaju. Naglašava da je 1989. i 1994. u svojoj borbi bila usamljena i da zato nije mogla postići ništa, ali sada veliki broj je onih koji se bore da saznaju istinu o sudbini svojih beba. Zajdno su jači i istrajaće u svemu tome, kaže, ošekujući da će za njihovu borbu i država imati razumevanja i sluha... R. Ristić
- Gospodin Pol Miler, visoki predstavnik UN za ljudska prava u Jugoslaviji, upoznat je sa slučajevima otete dece u porodilištima širom Srbije i najavio je da će se uključiti u rasvetljavanje ovog slučaja. Verujem da će, uz angažovanje i pritisak stranih humanitarnih organizacija, uspeti da se krene sa mrtve tačke u ovom slučaju, kaže Tomislav Maksimović, direktor kancelarije Odbora za ljudska prava i slobode iz Kuršumlije koji je preuzeo da zastupa šest porodica koje tvrde da su im novorođena deca nestala u porodilištima u Prokuplju i Beogradu.
- Mi ne verujemo u naše zdravstvo. Ako su mogli da učestvuju u otimanju naše dece, ko nam garantuje da će se i DNK analiza obaviti korektno, ističe Ljubiša Petrović iz Kuršumlije, koji tvrdi da je njegov naprasno preminuli unuk, pre dve godine u Institutu za nanotologiju u Beogradu, u stvari otet. Ovakvu sumnju izražava i većina drugih roditelja jer, kako ističu, u dosadašnjoj istrazi koju su sprovodili državni organi nijedan slučaj nije razrešen. Istovremeno, direktor kancelarije Odbora za ljudska prava i slobode iz Kuršumlije Tomislav Maksimović kaže da je trgovina decom u zapadnoevropskim zemljama veoma unosan posao i da se radi o organizovanom kriminalu za koji nadležne državne institucije treba da utvrde da li je postojao i u našoj zemlji. Inače, šest porodica sa teritorije Topličkog okruga je podnelo krivičnu prijavu Okružnom javnom tužiocu u Prokuplju protiv Ginekološko- akušerske bolnice u ovom gradu, Instituta za nanotologiju u Beogradu, kao i protiv matičnih službi opština Prokuplje i Savski Venac. Do sada su izjave u policiji uzete svih šest porodica. M. Ivanović
NIŠ - Načelnik MUP-a Niš Radisav Gvozdenović primio je delegaciju roditelja koji smatraju da su im deca oteta, a povod za susret bila je nedavna izjava Nebojše Petkovića, načelnika Odeljenja za krvne delikte, da nema dokaza da je bilo krađe dece na Ginekološko- akušerskoj klinici u Nišu, a da je manjak medicinske dokumentacije posledica administrativnih propusta. Ova ocena je izazvala ogorčenje roditelja. - Ni jedan slučaj neće biti zatvoren dok se ne utvrdi puna istina, obećao je Gvozdenović i dodao da očekuje razumevanje za teškoće sa kojima se policija suočava u radu s obzirom na to da je od ovih događaja proteklo dosta vremena. Među onima koji su se obratili Gvozdenoviću bili su i Vukosava Balujev i Momčilo Đorđević, iz Soko Banje, koji tvrde da im je 1974. godine na Ginekološko-akušerskoj klinici u Nišu ukradeno muško dete.
BEOGRAD (Tanjug) - Biološki roditelji, koji sumnjaju da su im deca oduzeta u porodilištima i lažno proglašena mrtvim, podneli su zahtev za izuzeće javnog tužioca i celog Okružnog tužilaštva u Beogradu zbog nesavesnog i jednostranog rada u postupku utvrđivanja roditeljstva. Oni su zatražili da slučajeve utvrđivanja roditeljstva preuzme Republičko javno tužilaštvo. Kako se navodi u peticiji, koju je potpisalo 110 roditelja koji smatraju da su njihova deca data drugim porodicama, u sudskom postupku utvrđivanja roditeljstva izneti su neistiniti podaci da je bračni par Manojlović odbio DNK analizu. Roditelji sudiju Snežanu Bogdanović i tužilaštvo optužuju i za "pristrasnu koaliciju sa porodicom Roganović" i izjave "jedva čekam analizu DNK u korist Roganovića, pa ću lično izdati nalog za hapšenje Manojlovića" i napominju da će na ročište dovesti svedoke. Sudija Bogdanović i celo tužilaštvo su, takođe, bili dužni da obezbede suočenje bioloških majki i doktora ili određenih službenika koji im nisu dali adekvatnu dokumentaciju za njihovu novorođenčad koja su proglašena mrtvim. Umesto toga, data nam je falsifikovana DNK analiza i time je slučaj za tužilaštvo završen, navode biološki roditelji u saopštenju dostavljenom medijima. Grupa bioloških roditelja je, takođe, dostavila Komisiji UN za ljudska prava u Jugoslaviji zahtev za proveru i reviziju dokumentacije u svim centrima za socijalni rad u Srbiji, kao i za proveru i reviziju podataka o umrloj deci, zbog sumnje da su, kao što je i ranije predočeno, upražnjavane raznovrsne manipulacije.
BEOGRAD- Ministarstvo zdravlja Srbije poslednjih dana intenzivno radi na izradi zakona o transplantaciji organa, jer ta oblast kod nas nije dovoljno dobro regulisana postojećim propisima, izjavio je za naš list ministar zdravlja Tomica Milosavljević. - Kreiraćemo bazu podataka kompatibilnu sa evropskom bazom podataka a definisaćemo i mnoge probleme počev od načina utvđjivanja života i smrti do načina uzimanja organa odnosno kriterijuma za donaciju organa - objašnjava ministar Milosavljević. Prema njegovim rečima, svi centri u Srbiji koji su "tehnički u stanju da sprovedu transplantaciju, pre svega bubrega i jetre, uključeni su u pripremanje pravne regulative". - Vrlo je važno obavestiti građane koliko je značajna i plemenita dimenzija takvog gesta. U tom smislu donatorske kartice i akcija VMA predstavljaju prvi korak u osmisljavanju tog programa, ali i njegovoj realizaciji - zaključuje Milosavljević. Z. Vuković
VALJEVO - Ni posle 13 godina Milica Bugarčić (32), radnica "Krušika" iz Valjeva, ne želi da se pomiri sa svojevremeno datim objašnjenjem da je njeno muško dete umrlo drugi, odnosno treći dan posle rođenja. Zbog otvorene sumnje da u svemu nisu čista posla ona je podnela tužbu nadležnom tužilaštvu i tako prvi roditelj iz valjevskog kraja koji veruje da su i ona i njeno dete žrtve surovih trgovaca bebama. Po njenoj tvrdnji, muška beba, inače rođena kao blizanac sa devojčicom, nestala je na putu od Valjeva do Beograda ili na Institutu za neonatologiju. Majčinski osećaj da je obmanuta dobio je na intenzitetu kada je Milica, zajedno sa suprugom, krenula da prikuplja dokumentaciju vezanu za rođenje i smrt muške bebe. - U valjevsku bolnicu sam primljena 9. decembra 1989. godine u osmom mesecu trudnoće. Istog dana porođaj je izvršen carskim rezom i na svet sam donela jedno žensko i jedno muško dete. Od dešurnog osoblja, odnosno lekara, bebe su dobile visoku ocenu - osmicu. Međutim, koji sat kasnije saopšteno mi je da deca ipak moraju da budu prebačena u Institut za neonatologiju u Beogradu, zbog toga što su rođene pre vremena. Dok sam još bila u bolnici, dakle drugi dan posle porođaja, na kućnu adresu stigao je telegram da je muško dete umrlo. Posle ove bolne informacije usledilo je nešto što je gore od svakog skandala. Dan kasnije dobijam otpusnu listu u kojoj piše da se otpuštam kući i to sa muškim detetom. Ko posle ovoga ne bi posumnjao da u svemu nisu čista posla? - pita se Milica.
- Posle svega što sam saznala i videla ne mogu niti želim da prihvatim da je sve ovo bilo nečija aljkavost i greška. Propusta i nelogičnosti je toliko da ja iskreno verujem da je moje dete živo i da smo mi njegovi roditelji žrtve organizovanog kriminala trgovine sa bebama. Na slučaj mog deteta biće stavljena tačka tek onda kada se utvrdi prava istina. Znam da je put do istine dug i težak, ali isto tako znam da je dostižan. Ako uz sve naše napore i država bude imala sluha i želje da nam pomogne puna istina o tome da li je kod nas bilo trgovine sa decom brzo bi se u potpunosti rasvetlila. Ovako, sve još uvek ide sporo i bolni, ali majčinski instinkt mi govori da sam na dobrom putu - kaže Milica Bugarčić iz Valjeva. B. Novović
KURŠUMLIJA - U ime 6 porodica koje tvrde da im je u prokupačkom porodilištu od 1985. do 1995. nestalo osmoro novorođene dece, Odbor za ljudska prava iz Kuršumlije zatražio je da se u rešavanje tog problema uključi i predstavnik Ujedinjenih nacija. Kako za B92 javlja Ljilja Danilović, direktor Odbora za ljudska prava i slobode Tomislav Maksimović je naveo da roditelji tvrde da su njihova deca nezakonito data na usvajanje drugim porodicama i da su moguće manipulacije prilikom analize DNK. "Oni smtraju da analiza može biti falsifikovana. Pol Miler iz kancelarije UN za ljudska prava u Beogradu, upoznat je sa slučajevima roditelja koji su ostali bez dece, a jednom prilikom je izjavio da će se uključiti u taj slučaj, pa verujemo da će uz pritisak međunarodnih organizacija nešto i biti urađeno", kaže on. Kako ističu roditelji, u dosadašnjoj istrazi državnih organa nijedan od 6 slučajeva u Prokuplju i Kuršumliji nije rešen, a neki tvrde da su posle dugogodišnjeg traganja našli svoju decu.
BEOGRAD - Drugo beogradsko tužilaštvo pokrenulo je istragu za falsifikovanje službenih isprava protiv NN, posle prijave Vladisave Tubić iz Beograda, koja tvrdi da je u dokumentaciji o rođenju deteta u bolnici u Višegradskoj uočeno više propusta. Istražni sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu Rajko Ilić već je saslušao Tubićevu, koja je istakla da je ovo bio jedini način da se pokrene postupak, jer je njen slučaj, kao i mnogi drugi, “zastareo”. Kako je predočila, istražni sudija je obećao da će pokušati da pribavi dokumentaciju, a u istragu će biti uključen i grafolog kako bi ispitao različite brljotine u dokumentaciji. Vladislava se porodila 11. decembra 1980. u Višegradskoj, u Beogradu, kada je na svet donela devojčicu. Na viziti su joj saopštili da je dete umrlo i pustili je kući posle 48 sati. Otpusna lista je bez pečata i potpisa, datum prepravljen. Posle dva dana, pojavila se i babica da poseti dete i porodilju!? Tubićeva je letos krenula u potragu, kada je pravnica iz bolnice odbila da primi njenog advokata za uvid u knjige, rekavši: “Advokati oživljavaju mrtvu decu”. - U glavnoj arhivi bolnice uspela sam da pronađem istoriju bolesti deteta. Fascikla je bila potpuno nova, u njoj nekoliko analiza krvi, od kojih je jedna rađena posle zvanične smrti bebe, nema konstatacije smrti, sem na fascikli i to dopisano rukom, bez pečata - predočila je Tubićeva na jednom od sastanka “sumnjičavih roditelja”. - Kad sam to videla, otišla sam u Zdravstvenu inspekciju. Oni su zaključili da je dete otpušteno iz porodilišta. U opštini mi daju izvode: 24. decembra 1980. zavedeno je da je dete umrlo, a 25. decembra je upisano da je rođeno. Ne zavode se deca prvo u knjigu umrlih, pa u knjigu rođenih. Matični broj je lažan. U SUP su mi dali potvrdu da pod tim brojem ne postoji niko, ni živ, ni mrtav. Tražim od države da mi pronađe dete, a kako će ga naći, to je njen problem. M. Ristović
Tokom protekle godine srpsku javnost dobro je "prodrmala" afera "krađe beba". Roditelji koji smatraju da su im deca ukradena, a ne mrtva kako im je u porodilištima saopšteno, podneli su krivične prijave protiv NN lica i zahtevali od nadležnih da preduzmu bilo šta ne bi li se rešila ta misterija. Krajem godine, u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu saslušan je Milutin Manojlović, jedan iz pomenute grupe roditelja, koji je u brojnim nastupima u medijima tvrdio da poseduje neoborive dokaze da je Violeta Roganović njegova ćerka, za koju mu je u porodilištu rečeno da je umrla odmah po rođenju. Prema saopštenju tužilaštva, slučaj je zaključen DNK analizom koja je pokazala da Manojlović nije otac Violete Roganović. - "Slučaj Manojlović" nas neće pokolebati - rekao je za Ekspres Mirko Radišić, jedan od roditelja koji tragaju za svojom decom.
Prema njegovim rečima, otvorena je još jedna istraga, 30. decembra u Drugom opštinskom tužilaštvu, a radi se o porodici Tubić koja je svoju ćerku izgubila davne 1980. godine, a sumnju da je beba mrtva izazvala je nepotpuna i aljkava dokumentacija koju je majka Vladislava tubić uspela da dobije. - Tokom postupka biće uključen i grafolog koji će imati zadatak da rastumači sve ono što je napisano u dokumentaciji devojčice rođene u GAK u Višegradskoj ulici. Nadam se da će ova majka saznati istinu u 2003. godini - zakljušio je Radišić. R. Bajčić
KRALJEVO - Stanu i Damnjana Čorbića iz Kraljeva dirnula je priča porodice Manojlović iz Soko Banje, koja je uspela da pronađe navodno mrtvu kćerku, o čemu je pisano u "Svedoku". Snažne emocije i nada Manojlovića pobudili su sumnju u oko trista porodica u Srbiji, koje su posle rođenja izgubile decu. Ili im je tako samo rečeno. Među tih trista porodica nalaze se i Čorbići, koji već dugo žive u Italiji, nadajući se da će saznati istinu o navodnoj smtri novorođenog sina 1979. godine. Ta nada ih sve češće vraća u zavičaj. Njihova priča se skoro podudara sa svim onima o kojima je već pisano, ali Čorbiće to ne teši. Uoči Nove godine, Damnjan je posetio pastorku Sanju i onda nam ispričao kako je pre 23 godine izgubio sina, i kako je u Italiji saznao da je on, u stvari, živ. - Supruga Stana je, posle problema pri rođenju moje pastorke Sanje, odlučila da se zbog boljih lekarskih uslova i drugi put porodi na Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu - kaže Damnjan.
- Zamislite kako nam je bilo kada su posle sedam godina pozvali iz Beograda da damo detetu ime, jer treba da krene u školu! Pa, to je bilo strašno. Shvatio sam to kao uvredu u tom trenutku. Mi smo objasnili da je naš sin umro, a naš poznanik, advokat iz Beograda, otišao je i rekao da mi nećemo doći, jer je naš sin umro. Tek posle toga, 1986. godine mi dobijamo dokument o smrti deteta. Godine su prolazile, rana zarastala, sve dok se u medijima nije pojavila priča o sudbini Manojlovića iz Soko Banje. Tada su i Stana i Damnjan Čorbić počeli da se pitaju da li je moguće da je i njihov sin živ. Razmislili su i shvatili da nemaju ništa što bi dokazalo smrt njihove bebe. Štaviše, prema onoj dokumentaciji koju su sakupili, veruju da im je dete sigurno živo, jer nigde ne piše da je umrlo. Sanja Matijašević, Stanina kćerka iz prvog braka, koja živi u Kraljevu, preuzela je na sebe potragu i istragu, ali kaže da je svuda nailazila na zid ćutnje. - Mi smo više informacija saznali od Italijana, nego od ljudi koji su odavde - priča Damnjan. - Obratili smo se "Kanalu 5", italijanskoj televiziji koja spaja rasturene porodice. Oni su bili veoma raspoloženi da nam pomognu. Za četiri dana, od njih smo saznali da pod prvobitnim matičnim brojem postoje podaci o detetu do 1983. godine, kada se gubi trag. To znači, da je moj sin živ, a ne da je umro 1979. godine. Pošto se gubi matični broj, pretpostavljam da je te godine usvojen. Mojoj supruzi su rekli da u dokumentaciji stoji da je ona rodila vanbračno dete i da ga se odrekla, što nema veze sa istinom. Kada su ljudi sa "Kanala 5" hteli da nastave istragu, iz jugoslovenske ambasade u Italiji stigla je zabrana, jer nas je naš ambasador smatrao mafijom. Sanja Antonijević
Genetičar dr Oliver Stojković ukucao je šifru na ulazu u DNK laboratoriju, u zgradi Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu. Šifru zna samo nekoliko ljudi - prof. dr Dušan Dunjić, upravnik Instituta, docent Stojković, koji predaje molekularnu genetiku na Biološkom fakultetu u Beogradu, i DNK analitičar Tatjana Varljen. Iako vrsni naučnici, svesni su da u njihovom poslu ima prilično detektivskih, da ne kažemo bezbednosnih elemenata. Kao, recimo, u filmu "Virus" sa Dastinom Hofmanom, s tim što ovde ne rade u skafanderima i ne čuvaju strašne bakterije. Nedavno su profesor Dunjić i docent Stojković obavili veštačenje u predmetu porodice Roganović, pominjane u aferi krađe beba u našim porodilištima. Naime, ovaj nemio slučaj, koji duže vreme potresa jugoslovensku javnost, upravo je započeo optužbom bračnog para iz Sokobanje, Milutina i Radojke Manojlović, da je njihova beba posle porođaja "proglašena mrtvom", a zatim "prodata" Slavici i Simi Roganović. Mrlje krvi Devojka Violeta Roganović takođe je podvrgnuta DNK analizi. Za nju porodica Manojlović - nezvanični koordinatori delovanja više stotina srpskih porodica koji veruju da su njihove bebe ukradene - tvrdi da je zapravo njihova izgubljena ćerka Nikoleta. Rezultati su pokazali da su Slavica i Simo Roganović Violetini biološki roditelji sa verovatnoćom većom od 99,9999 odsto. Manojlović i ostali roditelji, međutim, ne veruju u verodostojnost ovih rezultata.
Ova laboratorija primenjuje najsavremeniju tehnologiju DNK analize koja je revolucionarna i u svetskim okvirima, zato što obezbeđuje da se za relativno kratko vreme sprovede ogroman broj DNK analiza i da se identifikuje veliki broj ljudi. Laboratorija je i otvorena 10. septembra ove godine, pod pokroviteljstvom Međunarodne komisije za nestala lica, radi identifikacije oko 40.000 nestalih ljudi u međuetničkim konfliktima na prostoru bivše Jugoslavije. Međunarodna komisija za nestala lica je međunarodna međuvladina organizacija koju finansiraju SAD, sa 95 odsto sredstava, dok su, srazmerno visini nacionalnog dohotka, najveći donatori Britanci, Finci i Islanđani. Jedan od najvažnijih programa ove organizacije upravo je DNK program, a o kakvoj organizaciji je reč, naglašava dr Stojković, govori činjenica da su stručnjaci ove komisije, dr Ed Hafajn, direktor programa forenzickih nauka, i Adnan Riznić iz slične laboratorije u Tuzli, odmah posle teroristickog napada na Njujork, pozvani u Sjedinjene Države da bi savetovali njujoršku policiju kako da obave DNK analize. Sporne liste
Zbog ovakvih referenci, a zbog velikog medijskog odjeka skandala sa događanjima u porodilištima, u DNK laboratoriji su uz svakodnevni rad na identifikaciji nestalih lica posvetili posebno vreme utvrđivanju očinstva u slučaju Manojlović ili Roganović, prema naredbi Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Prema nalogu Okružnog suda u Kruševcu, u ovoj laboratoriji se obavlja još jedna analiza vezana za aferu krađe beba pre 20 godina, jedna žena iz Kruševca rodila je dete i, posle nekog vremena, ono je navodno umrlo. Međutim, zbog protivurečnih podataka o polu deteta u otpusnoj listi, obdukcionoj listi i izvodu iz matične knjige umrlih pokrenuta je istraga. Međutim, posao je omogućen time što je prilikom obdukcije deteta sačuvan histopatološki uzorak i sada treba analizirati DNK roditelja i uporediti dobijeni DNK profil sa nalazom iz uzorka. Profesor Dunjić napominje da analiza DNK obezbeđuje nedvosmislenu identifikaciju svake osobe, ona je nalik matičnom broju. Molekul DNK traje i posle čovekove smrti, sve dok traje i njegovo poslednje tkivo. Zbog toga profesor Dunjić predlaže da zbog ove afere postane zakonski obavezujuća obdukcija posle smrti deteta na odeljenjima patologije, s tim da se posle završene obdukcije roditelji obavežu da preuzmu telo bebe i da ga sahrane. On isključuje svaku mogućnost manipulacije ili greške u ovoj laboratoriji, koja radi po standardima "Kodis" sistema za definisanje gena. Naime, laboratorija treba da analizira uzorke da bi analiza bila validna i pred američkim sudovima, kao i evropskom standardu Interpola za identifikaciju ljudi. Haljina gospođe Levinski Osim što je pristup laboratoriji moguć samo pod šifrom, isti sistem obezbeđenja važi i za posebne prostorije u kojima se vrši izolacija DNK, umnožavanje i, konačno, analiza umnožene DNK. Svaka od ovih prostorija ima zasebne ventilacione sisteme kako se vazduh ne bi mešao, u svakoj od prostorija instalirane su ultraljubičaste lampe velike snage za obezbeđenje sterilnosti uslova i uništavanje svih drugih molekula DNK, izuzev onih koji se analiziraju. Osim rešavanja problema identifikacije nestalih lica, koji je sada prioritet, poput istraživanja identiteta sahranjenih u masovnoj grobnici u Batajnici, profesor Dunjić i docent Stojković kažu da je DNK pristup već postao aktuelan u pravosuđu, policiji, utvrđivanju očinstva... Takvim DNK pristupom u Beogradu se bave Biološki fakultet i Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, a nedavno je ovu najsavremeniju opremu nabavio Institut za bezbednost. U bliskoj budućnosti, možemo se nadati da će i naša zemlja slediti primer nekih drugih evropskih zemalja i formirati nacionalnu bazu podataka sa DNK profilima osuđenih prestupnika, čime bi se proces identifikacije počinilaca krivičnih dela ubrzao. Junabomber, američki terorista koji je na adrese velikog broja senatora i javnih ličnosti u SAD slao pisma sa eksplozivnim sadržajem, otkriven je upravo zahvaljujući svojoj pljuvački koju je ostavio na markicama, Bil Klinton je umalo izbačen iz Bele kuće zbog traga sperme na marinskoplavoj haljini marke "gep" stažistkinje Monike Levinski, O’ Džej Simpson je izbegao zatvorsku kaznu iako je njegova DNK nađena u stanu njegove ubijene bivše žene Nikol Braun, a njena krv na njegovim italijanskim cipelama "bruno maclji" i na presvlakama njegovog belog džipa "ford bronko". Šifra i bar-kod Svaki biološki uzorak za identifikaciju osoba stradalih u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji, prilikom ulaska u laboratoriju za DNK analize Instituta za sudsku medicinu, obeležen je šifrom i bar-kodom, čime se omogućuje potpuna nepristrasnost. "Mi nemamo informacije o etničkom poreklu osobe čije uzorke analiziramo. Zato se DNK profili, koje mi utvrdimo, upućuju u Tuzlu, gde centralni kompjuter vrši pretragu baze podataka sa DNK profilima rodbine nestalih lica, utvrđuje eventualno poklapanje i, praktično, vraća identitet nastradaloj osobi", kaže dr Stojković. Aleksandar Apostolovski
U razgovoru za "Politiku" on je ocenio da bezbednost Srbije najviše ugrožava organizovani kriminal, najavljujući da će to biti posebna tema jedne od prvih sednica Odbora za bezbednost u 2003. godini, kojoj će prisustvovati i ministar unutrašnjih poslova. Članovi odbora najpre će se dogovoriti sa ministrom o definiciji organizovanog kriminala, a potom o početku efikasnije borbe protiv kriminalnih grupa, koju će omogućiti stupanje na snagu odgovarajućih zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, usvojenih u Republičkoj i Saveznoj skupštini. Drugi korak "Efekti dosadašnje borbe nisu zadovoljavajući upravo zato što ova oblast zakonski nije bila regulisana. Sada, pošto je donet i Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) kojim je nekadašnji Resor državne bezbednosti izdvojen iz MUP-a Srbije, to omogućava bolju kontrolu borbe protiv kriminala. Najzad, dužni smo da definišemo pojam organizovanog kriminala", dodaje Šutanovac. U nastavku razgovara pomoćnik saveznog ministra policije poriče optužbe o umešanosti republičke vlade u lance organizovanog kriminala. Korupcija u zemlji nije ništa novo, kaže, ali je siguran da ona ne postoji u meri u kojoj je postojala. Šutanovac je u prilog tome naveo da je u reorganizaciji MUP-a, "za koju treba vremena", otpušten veliki broj policajaca koji su bili umešani u organizovani kriminal. - Primena zakona biće drugi važan korak u suprotstavljanju bandama kojima naše tlo, otkako je povećan standard, više nije tranzitno već krajnje odredište. One su bile u mreži i povezane sa strukturama bivše vlasti, koja se njenom smenom raspala. Sada je kriminal u fazi dezorganizacije, bande se bore za prevlast u Srbiji, smatra predsednik Odbora za bezbednost. Narkomafija je najveći problem, jer nedostaje oprema za borbu protiv narkodilera, nastavlja Šutanovac i dodaje da nemamo ni policijski i vojni suverenitet da ga rešimo na najugroženijem tlu - Kosmetu, sedištu najvećih narkodilera i trgovaca ljudima. Na međunarodnoj konferenciji o organizovanom kriminalu održanoj nedavno u Londonu, kojoj je Šutanovac prisustvovao, stručnjaci su se složili sa ovim stavom. Pomoć sa Zapada - Srbija ovaj problem ne može sama da reši, a saradnja sa UNMIK-om nije zadovoljavajuća. Potrebna nam je pomoć iz inostranstva. Mislim da su na Zapadu, ipak, shvatili da je granica Srbije istočna granica Evrope. Osim pomoći koju smo dobili za zaštitu granica od tranzitnog kriminala od SR Nemačke i drugih zemalja, i OEBS nam je ponudio pomoć tako što je za sada dodelio svog saradnika-stažistu za pomoć Odboru za bezbednost, objašnjava Šutanovac. U prilog tome, plan Odbora za bezbednost za 2003. godinu je da se njegovi članovi na terenu, obilaskom jedinica MUP-a, upoznaju sa radom policije, što su već počeli krajem godine, a potom i da posete poznate strane službe civilne kontrole policije. Fondacija "Vestminster" već je ponudila da plati put za četiri naša poslanika do Londona kako bi obišli Skotland jard i britanski parlament. Očekuju se i druge donacije, ali kao najvažniju pomoć u otkrivanju lanca kriminala, Šutanovac vidi uvođenje instituta zaštite svedoka kod nas, koji će doprineti da najveći trgovci drogom, ljudima, oružjem i automobilima najzad izađu pred sud. M. Nikić U informaciji MUP-a o stanju bezbednosti u poslednjih šest meseci, koju dobija Odbor za bezbednost, konstatuje se da smo, ipak, po kriminalu najbezbednija zemlja i u istočnoj i u zapadnoj Evropi, kaže predsednik Odbora. Važno je i da se vidi da je broj saobraćajnih nezgoda, a time i poginulih u njima, smanjen za celo jedno selo, ali nedostaje još razgraničenje statističkih podataka o organizovanom kriminalu od ostalih, kao i po krivičnim delima. Inače, celokupan kriminal u Srbiji je u opadanju, tvrdi Šutanovac. Sednice Odbora su otvorene za javnost, naglasio je, pozivajući novinare na korektnu saradnju što se tiče informacija bitnih za istrage o aferama poznatim javnosti. Inače, za borbu protiv terorizma, kaže, biće potrebna saradnja svih društvenih činilaca kao i pomoć jedinstvene nacionalne kancelarije Interpola u novoj državnoj zajednici.
|
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Zemlja Srbija je već dugo otadžbina tajni i misterioznih zataškavanja mnogih neslavnih događaja. Šta se sve dešavalo u državi koja je dugo bila u šaci jednoga i njegovih obožavalaca, još je nepoznanica. Da li će ispod zastora moćnika izmileti još koja afera i hoće li se car doterati do duvara, zavisi od upornosti onih koji su sve pokrenuli.
Ovih dana specijalnom javnom tužiocu države Srbije stigla je nova tužba, sada protiv okružnog javnog tužioca u Kragujevcu Slobodana Radovanovića. Roditelji su optužili Radovanovića da je 40 njihovih tužbi protiv GAK-a u Kragujevcu ležalo u fioci pet meseci. On je, tvrde roditelji, omogućio tužiocu Kosani Radović da odugovlači, vrti predmete u krug i vraća sve na početak. Pošto su tražili njeno izuzeće, Radovanović im "potura javnog tužioca u Rači Branu Vetrovića koji je pred penzijom, sklon alkoholu i komunistički kadar sada smenjenih tužilaca".
Ljilja Vučković, ekonomista i njen suprug Jovan, trgovac, već su imali trogodišnjeg Vukašina kada je ona krajem avgusta 1991. godine otišla u GAK u Višegradskoj ulici
u Beogradu na održavanje trudnoće. Ležala je nepuna dva meseca i još dva dana po pucanju vodenjaka, dok nije počeo porođaj u boksu broj devet, pamti još sve do detalja.
Ali kad je slučaj Nikolete Manojlović ili, zvanično, Violete Roganović dospeo na novinske stupce, Ljilja i ja smo se dogovorili da našu, godinama duboko u sebi zapretanu, sumnju otklonimo jednom zauvek. Počeli smo da vadimo papire. Gde god smo se obratili, nailazili smo na prepreke, ljudske a pravdana administrativnim razlozima – priča Jovica. – Bili smo uporni, dovijali se na razne načine. Kako smo do kog dokumenta dolazili, umesto da sve bude jasnije, sve se dodatno komplikovalo. Našli smo se u lavirintu nebuloznih podataka, falsifikovanih potpisa, nepotpunih dokumenata bez potpisa ovlašćenih lica i pečata ustanove koja ga je izdala. Život nam se okrenuo tumbe. Teško je bilo Vukašinu, Nikoli, Jeleni objasniti šta se to sa mamom i tatom dešava, da imaju brata koji negde živi, a ne zna da i oni postoje...
Sliku nasmejane smeđokose devojčice na porodičnoj fotografiji kvari samo jedna stvar - proteza na mestu leve noge. Uz sliku, i poruka dečijom rukom na engleskom: ovo su mi mama i tata, brat, deda... ovo sam na krstarenju, ovde se igram na našem igralištu...
Kada je Milena Milojević, trgovac iz Bora, sredinom 1998. godine po drugi put dobila kćerkicu njenoj i sreći njenog supruga Gorana nije bilo kraja. Doduše, roditelji su bili zbunjeni odlukom lekara koji je Mileni vodio trudnoću da zakaže porođaj pre roka, carskim rezom, iako Milena pretporođajne bolove uopšte nije imala. Prema prvim analizama, bebica, teška skoro tri kilograma, bila je potpuno zdrava.
Vladimir, sin Stane i Damnjana Čorbica iz Lapatnice nalazi se u Kraljevu, a svojoj "mami", koja je inače veoma stara, ne želi da kaže da sve zna. Čorbići, inače, već dugo žive u Italiji, gde su i pronašli prve tragove ka svom sinu, koji je navodno umro pre 23 godine u GAK u Višegradskoj u Beogradu.
- Pronašao sam i video svog sina u selu Norzina kod Aleksinca, ali se još nismo upoznali - priča Vučković. - Zamolio sam njegove "roditelje" da ovaj delikatan i veliki problem rešimo na najbezbolniji način. Međutim, kako nisam naišao na njihovo razumevanje, krenuo sam sudskim putem, u nadi da će se zaduženi za pravdu u ovoj zemlji konačno trgnuti i reagovati na vapaj nas, nesrećnih roditelja, žrtava monstruoznih zločina.
"Dobar dan, meni treba jedna beba", dođe kupac i poruči, a doktor je isporučuje. Majku, koja je omogućila ovu plodotvornu transakciju, doktor potapše po ramenu s rečima: " Beba je mrtva. Nije to ništa, vi ste mladi... i dođite nam opet"...
Milutin sumnja i u sud i u tužilaštvo. Prašina se uskovitlala, istraga je u toku, ali za sada niko nikom ništa ne veruje.
I drugi roditelji pokušavaju na osnovu DNK analize da dođu do odgovora na pitanje da li su njihova deca umrla na porođaju ili neposredno posle: oni su, naime, uzeli uzorke od 77 dece koje smatraju svojom i vlasi njihove kose uputili na adrese DNK laboratorija u Rusiji, Italiji i Švajcarskoj, potvrđuju nam Milutin Manojlović, Goran Filipović i Jovica Vučković.
Manojlovićev "slučaj" prvi je stigao i do pravosudnih instanci: Drugo opštinsko tužilaštvo otvorilo je istragu i naložilo DNK analizu krvi Violete Roganović i njenih roditelja. U saopštenju tužilaštva, nakon dobijenih rezultata analize, nedvosmisleno je pisalo da su Roganovići biološki Violetini roditelji. Međutim, Manojlović se ne miri sa pomenutim saopštenjem i cela priša kreće u pravcu koji na čitavu aferu baca sasvim drugačije svetlo...
Razloge za internacionalizaciju ovog slučaja u Odboru za ljudska prava i slobode u Kuršumliji obrazlažu nepoverenjem roditelja u državne institucije Srbije. U vezi ovog slučaja već je najavljeno da će se obaviti i DNK analize kojima bi trebalo da se sa sigurnošcu utvrdi da li su tačni ovi navodi. Međutim, iako je DNK analiza u ovakvim slučajevima jedini pouzdani metod, većina roditelja sumnja da su u Srbiji moguće manipulacije i prilikom ovakvog testa.
"Nedvosmisleno je utvrđeno da su Roganovići biološki roditelji te devojke i sve dalje spekulacije dodatno uznemiravaju javnost", kaže profesor Dunjić, dok docent Stojković vadi iz fascikle dokumentaciju o DNK analizi porodice Roganović, obavljene 29. novembra u 10 časova, kada je Simi, Slavici i Violeti uzeto pet kapi krvi iz prsta, i po četiri brisa sluzokože usne duplje. Videli smo sasušene mrlje krvi na filter-papirima, koje su Roganovići svojeručno potpisali.
"Dizajniran je, takođe, posebni kompjuterski softver za pretragu baze podataka za identifikaciju žrtava iz nesreća, poput avionskih ili železničkih katastrofa", kaže docent Stojković.
Bezbednosna kultura u Srbiji ponekad podseća na scene iz "Balkanskog špijuna". Građani nikako da shvate da u borbi protiv kriminala moraju svi da učestvuju, ali ne tako što će svakodnevno obaveštavati MUP da ih neko progoni ili što ce špijunirati komšije. Umesto toga, trebalo bi da se odvaže da izađu na sud kada vide zločin i pristanu da svedoče, poruka je Dragana Šutanovca, predsednika Odbora za bezbednost Narodne skupštine Srbije i pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova, koji najavljuje od početka nove godine efikasniju bitku protiv kriminala.