POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / 2019. godina 
Mlađan Radivojević rođen je u martu 1981. godine u Opštoj bolnici Kruševac. Odrastao je u Donjem Adrovcu kod Aleksinca sa saznanjem da je usvojen. Nedavno je krenuo u potragu za biološkim roditeljima. „Krenuo sam da tražim svoju porodicu, imam decu, i pošao sam da tražim majku, da vidim koja je. Otišao sam u Centar za socijalni rad, oni su mi rekli da je bila maloletnica, da je išla u školu u Kruševcu, Medicinsku školu, i tamo se porodila i tamo me ostavila“, kaže Mlađan Radivojević. Tragajući za roditeljima iz dosijea Centra za socijalni rad do kog je došao tek posle pomoći Udruženja za istinu i pravdu o bebama, ispostavilo se da ti ljudi zvanično ne postoje u matičnim knjigama. „Stekli su se uslovi za podnošenje krivične prijave protiv N. N. lica iz bolnice, Matične službe, iz Centra za socijalni rad iz Aleksinca zbog osnovane sumnje sa su u sprezi i saizvršilaštvu oteli Mlađana Radivojevića od neke biološke porodice. Napravili su više desetina falsifikovanih dokumenata“, navodi Radiša Pavlović iz Udruženja za istinu i pravdu o bebama. Krivična prijava je predata Osnovnom javnom tužilaštvu u Kruševcu, a, kako je rekao novinarima oštećeni, od tužilaštva očekuje da uradi svoj deo posla i pomogne mu u pronalaženju bioloških roditelja.
Do sada su se javile tri porodice koje žele da urade DNK analizu. Njima je tog marta 1981, kada je rođen Mlađan, saopšteno u kruševačkoj bolnici da su im bebe muškog pola preminule.
Kako ističu, najsporniji deo dokumenta je član 21 po kome sud može da donese rešenje da nije moguće utvrditi šta se desilo sa nestalim detetom. – Zašto se donosi zakon ako se unapred pretpostavlja da ne može da se sazna istina – komentar je Mirjane Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba. Sagovornica Danasa ističe da udruženja roditelja rade na tome da zakon ne bude usvojen jer neće dati odgovor na pitanja šta se desilo i gde se danas nalaze nestala deca, već će samo omogućiti državi da stavi tačku na sve postojeće slučajeve donošenjem rešenja da se ne može utvrditi istina. Roditelji bi po ovom predlogu imali pravo na isplatu odštete koja ne bi mogla da bude veća od 10.000 evra, međutim, kako Novokmet dodaje, roditelje ne zanima novac. Komitet pravnika za ljudska prava – JUKOM, smatra da predlog zakona ima dosta nedostataka. Milena Vasić iz JUKOM-a napominje da je ovaj dokument „pretežno usmeren na obeštećenje roditelja“, te da nema mehanizme koji bi osigurali da se otkrije istina u svakom pojedinačnom slučaju. – Ovakvo rešenje stvara opasnost da će u većini slučajeva usled proteka vremena i neadekvatnosti samog zakonskog mehanizma slučajevi biti okončani rešenjem kojim se konstatuje da nije moguće utvrditi činjenice o nestaloj deci, kaže Vasić povodom prethodno pomenutog člana 21.
Predlog Zakona neprihvatljiv je i za Radišu Pavlovića iz Udruženja „Za istinu i pravdu o bebama“, koji objašnjava da se njegova organizacija zalaže za formiranje posebnog tužilaštva koje bi se bavilo slučajevima nestale dece. – Mi se zalažemo za formiranje posebnog tužilaštva koje bi radilo na istragama koristeći između ostalog i saznanja do kojih smo mi došli tokom svih ovih godina. Problem je što je ovaj zakon napravljen i poslat u skupštinu pod direktnim pritiskom Saveta Evrope i Federika Sundberga. Nama ne trebaju novi zakoni već cela stvar može da se uredi kroz minimalne izmene u postojećim zakonima, kaže Pavlović, ističući da trenutno postoji 200 pretkrivičnih postupaka koji su pokrenuti na osnovu saznanja do kojih je došlo njegovo udruženje.
– To je njegova primarna uloga i to je u skladu sa onim što je Strazbur naložio – kazao je Sundberg. Komentarišući ovu izjavu, Miloš Radovanović iz Udruženja za zaštitu zakonitosti i ustavnosti kaže da ova tvrdnja nije tačna. – Efikasan mehanizam za traženje odgovora o sudbini nestale dece podrazumeva odredbe o dokaznim sredstvima kao što su isprave i drugi dokumenti, uvid i uviđaj, svedok pokajnik i svedok stručnjak, specijalna pravila o saslušanju svedoka, svedoka stručnjaka i pokajnika, kao i specijalna pravila o veštačenju. Tih dokaznih sredstava u zakonu, koji je predložila Vlada, jednostavno nema – kaže Radovanović.
Zakon o nestalim bebama pripremljen je nakon presude iz Strazbura 2013. godine u slučaju Zorice Jovanović, koja je državu tužila jer nikada nije dobila odgovore o sudbini svog deteta za koju joj je rečeno da je ubrzo po rođenju 1983. preminula, dok ona sumnja da je nestala iz porodilišta u Ćupriji. U Strazburu je trenutno još petnaest tužbi roditelja nestale dece iz Srbije.
Doktor Belojević priča da je dokumentacija u većini slučajeva “aljkava” i da, formirajući bazu podataka, dolaze do neverovatnih slučajeva. “Prema papirima, imamo dete koje je umrlo pre nego što je rođeno. U drugom ispada da je operisano posle smrti! Većina novorođenčadi je rođena živa i zdrava, zaplakala je, a onda, u roku od osam sati, umrla od najneverovatnijih bolesti. Recimo, od sepse, koja se desi jednoj bebi u milion slučajeva. Ta dijagnoza je maltene nemoguća, ni ja ni kolege se nismo sa njom sreli”, kaže dr Belojević za “Novosti”.
Desilo se čak da na jednoj sprovodnici posmrtnih ostataka deteta iz Instituta za zaštitu majke i deteta stoji nemački pečat Einschreiben – upisano.
Profesor doktor Goran Belojević i sam sumnja da je njegova beba, rođena 1982. godine, ukradena.
“Niko ne može da bude mrtav a da nema njegovih zemnih ostataka, a ni za jednu bebu koja se traži nijedno groblje u zemlji nije potvrdilo da je kod njih sahranjena. Svi ovi roditelji kažu da bolnice nisu htele da im predaju tela navodno preminule dece, ubeđujući ih da je to praksa i da će ih oni sahraniti. To nije bila praksa i takve stvari su rađene samo kada je bila u pitanju otmica dece “, priča doktor Dragan Belojević.
Prema prikupljenim podacima doktora Belojevića, od šezdesetih godina 20. veka pa do početka novog veka, smrtnost beba je bila na nivou najnerazvijenijih afričkih zemalja, iako je, kako kaže, bivša država imala dobru zdravstvenu zaštitu.
Kako je potvrdila nakon konferencije za novinare, organizovane povodom predloga tzv. Zakona o nestalim bebama, pre dve nedelje njenom udruženju javio se mlađi čovek. - On je bio u društvu dvadesetak ljudi kada je jedan od okupljenih ispričao kako je sa lekarom, nekadašnjim načelnikom ginekologije u tom mestu, koji sada ima privatnu ordinaciju, dogovarao kupovinu novorođenčeta. Čovek živi u inostranstvu. Lekar je ponudio da nabavi bebu i obezbedi dokumenta, da bi novi "roditelj" mogao legalno da je izvede iz zemlje. Na pitanje koliko to košta, ginekolog mu je rekao: "Prethodni klijent mi je kupio auto." Ispred ordinacije je stajao automobil vredan oko 50.000 evra - rekla je Janković. Tužilaštvu za organizovani kriminal podneli su krivičnu prijavu i pismenu izjavu ovog čoveka, koji je raspoložen da svedoči. Prema rečima Jankovićeve, njeno udruženje podnelo je i desetak krivičnih prijava višim tužilaštvima protiv konkretnih porodica, za koje, kako kažu, imaju dokaze da su kupili decu. - Podneli smo prijavu i slovenačkom tužilaštvu, pa je ljubljanska policija sprovela istragu protiv jednog bračnog para, a u istragu su se uključili i srpski organi gonjenja. Reč je o paru iz Slovenije, koji je 1986. godine stupio preko beogradskog centra za socijalni rad u kontakt sa prištinskim centrom, radi kupovine bebe. Otputovali su na Kosovo i tamo im je u porodilištu u Prištini obezbeđena devojčica. Rečeno im je da je majka studentkinja ostavila dete - kaže Janković. Navodno su dva-tri dana proveli u jednom hotelu, u kom su inače odsedali budući roditelji koji su na Kosovu kupovali svoje "naslednike", dok su sačekali papire. Devojčica je sa falsifikovanom dokumentacijom da je rođena u Sloveniji i da su joj to biološki roditelji, odvedena u Ljubljanu. Roditelji su slovenačkim organima, prema rečima Jankovićeve, priznali sve. Četiri roditeljska udruženja organizovala su skup na kom su javnost upoznali sa primedbama na predlog Zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Srbiji. Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine, Srbije, "Beogradska grupa" i Udruženje roditelja nestalih beba Beograda tražili su da se ovaj zakon povuče iz skupštinske procedure i da se formira nova radna grupa, koja će sačiniti nov predlog kojim će roditelji biti zadovoljni.
Ukoliko se Zakon o nestalim bebama ne povuče iz skupštinske procedure, roditelji će, kako tvrde, blokadom skupštine sprečiti glasanje. Najveća zamerka im je to što zakon nudi naknade do 10.000 evra, a ne istinu o sudbini njihove dece.
Ovo, za "Novosti", kaže prof. dr Goran Belojević, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. On je na čelu ekspertskog volonterskog tima lekara koji proučavaju slučajeve nestalih beba, a u svojim redovima imaju i jednog psihijatra u penziji i aktivnog ginekologa. - Sve dokumente slažemo u elektronsku bazu podataka. Sa različitim slučajevima smo se sreli, a sve ih karakterišu aljkava dokumentacija i nebriga. U jednom slučaju imamo dete koje je, prema papirima, umrlo pre nego što je rođeno. U drugom ispada da je operisano posle smrti! Većina novorođenčadi je rođena živa i zdrava, zaplakala je, a onda, u roku od osam sati, umrla od najneverovatnijih bolesti. Recimo, od sepse, koja se desi jednoj bebi u milion slučajeva. Ta dijagnoza je maltene nemoguća, ni ja ni kolege se nismo sa njom sreli - kaže dr Belojević. Imali su i slučaj blizanaca koji su navodno umrli u isti minut, u 6.30, u razmaku od jednog dana, što se, kako kaže, takode granici sa nemogućim. Drugom paru blizanaca su upisani u dokumentaciji različiti roditelji. Na jednoj listi piše da je dete spaljeno. Prema rečima dr Belojevića, bolnice nisu smele da spaljuju preminule živorodene bebe, posebno ne bez dozvole roditelja. Kako kaže, najčešća dijagnoza za preminulu decu bila je gušenje, što je takode veoma retko u praksi ako se dete rodilo zdravo. - Niko ne može da bude mrtav a da nema njegovih zemnih ostataka, a ni za jednu bebu koja se traži nijedno groblje u zemlji nije potvrdilo da je kod njih sahranjena. Svi ovi roditelji kažu da bolnice nisu htele da im predaju tela navodno preminule dece, ubedujući ih da je to praksa i da će ih oni sahraniti. To nije bila praksa i takve stvari su rađene samo kada je bila u pitanju otmica dece - kaže naš sagovornik. Dr Belojević je proučavao i statistiku u vezi sa mortalitetom novorođenčadi od šezdesetih godina prošlog veka naovamo i zgranuo se kad je video rezultate. Kaže, smrtnost je bila na nivou najnerazvijenijih afričkih zemalja, iako je bivša država imala dobru zdravstvenu zaštitu. To mu je bio indikator da nešto nije u redu. - Sve do 2001. godine, smrtnost je bila 30 beba na 1.000, posle čega je pala na šest. Najgore je bilo 1961. godine, kada je zabeleženo čak 80 umrlih beba na 1.000. Ovi podaci ukazuju na to da su masovno rađeni falsifikati umrlica. U mrežu su bili uključeni rukovodeći kadrovi u bolnicama (lekari, glavne babice) i matičnim službama. Babice su najčešće izvodile bebe u dvorište noću i predavale ih u ruke novim roditeljima. Deca bi dobijala papirološki novi identitet - kaže naš sagovornik.
Doktor i sam žrtva Dr Belojević i sam sumnja da je njegova beba ukradena, ali o tome ne želi da priča dok ne bude siguran. Devojčica je rođena 1982. godine, zdrava, da bi njegovoj supruzi ujutro rekli da je novorođenče mrtvo. Odmah su joj dali sedativ i omamili je, što se dešavalo kod svih slučajeva otmica beba. Devojčica je upisana u knjigu rođenih, ali nikada u knjigu umrlih.
Poslednja presuda potvrđena je u oktobru pred novosadskom apelacijom u slučaju M. D. iz Novog Sada, protiv države Srbije. Sud je odredio da država mora M. D. da isplati 1,25 miliona dinara. Moraće da joj isplate i zakonsku zateznu kamatu od dana presuđenja do isplate na ime nematerijalne štete za "pretrpljene duševne bolove i patnju, narušen lični i porodični život, trpljenu neizvesnost, neodgovaranje državnih organa, namerno skrivanje i zataškavanje informacija o stvarnoj sudbini njene ćerke D. D, kao i zbog reakcije i stavova nadležnih organa koji su pokazali trajnu nezainteresovanost da se utvrdi kakva je sudbina njenog deteta i gde je ono". Država još mora M. D. da isplati i 36.750 dinara za troškove sudskog postupka. "Presuda je postala pravosnažna, ali još nije izvršena, odnosno odšteta nije isplaćena. Ne mislim da je pravda zadovoljena, jer tih 10.000 evra ne može da vrati moje dete, niti da mi odgovori gde je ono. To je samo adekvatna kazna za državu koja sve ove godine ćuti", kaže M. D. za Novosti. M. D. je 25. jula popodne 1982. godine rodila zdravu devojčicu u Betaniji. Beba je po rođenju zaplakala, a kako kaže majka, pet minuta kasnije dobila je ocenu devet. Rodila se sa 3,9 kilograma i 55 centimetara. Sledećeg dana majku su obavestili da je njena devojčica u devet sati tog jutra preminula. "Jedna od sestara mi je saopštila da je udahnula plodovu vodu, kao i da neće biti sahranjena, već čuvana na Medicinskom fakultetu u formalinu, za obuku studenata", kaže M. D. Svekrva i zaova tražile su da vide dete, ali im nije dozvoljeno. Pošto je sumnjala u zvaničnu verziju, M. D. se prvo obratila matičaru, koji joj je dao na uvid originalnu potvrdu o smrti, ali na potvrdi nije konstatovan uzrok smrti, niti je mogla da dobije fotokopiju. Zatim se uputila u Betaniju, gde je takođe tražila potvrdu o smrti, istoriju porođaja i istoriju novorođenčeta. Umesto toga, dobila je krvnu grupu bebe, prijavu rođenja i papir sa ličnim podacima u kojima je navedeno da je dete spaljeno bez obdukcije. U Institutu za patologiju i histologiju KCV potvrdili su joj da u periodu od 25. do 31. jula 1982. godine nema podataka o njenom detetu, a u "Lisju" navode da u istom periodu nijednu novorođenče nije sahranjeno, niti kremirano. Pošto M. D. do sada nije došla do prave istine zašto je njeno novorođenče preminulo posle normalno iznete trudnoće i porođaja koji je protekao dobro, kao ni šta se desilo sa telom i gde je dete sahranjeno ili spaljeno, sud je, kako se navodi, doneo presudu u njenu korist.
Inače, u matičnoj knjizi umrlih stajalo je da je novorođenče obdukovano na Medicinskom fakultetu pod brojem 35. Kad se majka obratila fakultetu, ispostavilo se da se pod tim brojem vodi čovek koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći i da njene bebe nema.
Udruženje nestalih beba Beograda podnelo je dve krivične prijave Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv članova organizovane kriminalne grupe sastavljene od lekara i državnih službenika, na čijem čelu je jedan ginekolog, zbog trgovine ljudima. U interesu istrage je da se ne iznesu detalji optužnice ali postoje dovoljni dokazi da krađa beba i dalje postoji, rekla je Milena Janković, predsednica ovog Udruženja. Nakon konferencije za novinare, organizovane povodom predloga tzv. Zakona o nestalim bebama, pre dve nedelje njenom udruženju javio se mlađi čovek. - On je bio u društvu dvadesetak ljudi kada je jedan od okupljenih ispričao kako je sa lekarom, nekadašnjim načelnikom ginekologije u tom mestu, koji sada ima privatnu ordinaciju, dogovarao kupovinu novorođenčeta. Čovek živi u inostranstvu. Lekar je ponudio da nabavi bebu i obezbedi dokumenta, da bi novi "roditelj" mogao legalno da je izvede iz zemlje. Na pitanje koliko to košta, ginekolog mu je rekao: "Prethodni klijent mi je kupio auto." Ispred ordinacije je stajao automobil vredan oko 50.000 evra - rekla je Janković. Tužilaštvu za organizovani kriminal podneli su krivičnu prijavu i pismenu izjavu ovog čoveka, koji je spreman da svedoči. Prema rečima Jankovićeve, njeno udruženje podnelo je i desetak krivičnih prijava višim tužilaštvima protiv konkretnih porodica, za koje, kako kažu, imaju dokaze da su kupili decu. - Podneli smo prijavu i slovenačkom tužilaštvu, pa je ljubljanska policija sprovela istragu protiv jednog bračnog para, a u istragu su se uključili i srpski organi gonjenja. Reč je o paru iz Slovenije, koji je 1986. godine stupio preko beogradskog centra za socijalni rad u kontakt sa prištinskim centrom, radi kupovine bebe. Otputovali su na Kosovo i tamo im je u porodilištu u Prištini obezbeđena devojčica. Rečeno im je da je majka studentkinja ostavila dete - kaže Janković. Navodno su dva-tri dana proveli u jednom hotelu, u kom su inače odsedali budući roditelji koji su na Kosovu kupovali svoje "naslednike", dok su sačekali papire. Devojčica je sa falsifikovanom dokumentacijom da je rođena u Sloveniji i da su joj to biološki roditelji, odvedena u Ljubljanu. Roditelji su slovenačkim organima, prema rečima Jankovićeve, priznali sve. Četiri roditeljska udruženja organizovala su skup na kom su javnost upoznali sa primedbama na predlog Zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Srbiji. Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine, Srbije, "Beogradska grupa" i Udruženje roditelja nestalih beba Beograda tražili su da se ovaj zakon povuče iz skupštinske procedure i da se formira nova radna grupa, koja će sačiniti nov predlog kojim će roditelji biti zadovoljni. Pretnje blokadom Ukoliko se Zakon o nestalim bebama ne povuče iz skupštinske procedure, roditelji će, kako tvrde, blokadom skupštine sprečiti glasanje. Najveća zamerka im je to što zakon nudi naknade do 10.000 evra, a ne istinu o sudbini njihove dece.
– Država ne zna šta će s nama, ni mi ne znamo šta ćemo s njom. Bebi afera se nije mrdnula sa mesta godinama. Taj Zakon koji oni nude se zove kukavičje jaje. On predviđa da decu neće naći niko, kao što niko neće ni odgovarati za zlodela, a nas će kao umiriti nekakvim paricama koje ćemo dobiti. Taj zakon se pravi da bi se zaštitili oni koji su odgovorni. Sila koja je krala decu i dalje je veoma jaka. Ako država usvoji ovaj zakon, opkolićemo skupštinu. Pare mi nisu potrebne. Meni treba istina – istakla je Pejićeva. Sa njom je saglasna i Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba. – Povlačenje predloženog zakona je urgentno. Potrebno je da se formira Komisija, u kojima će roditelji imati učešće, jer do sada nas niko ništa nije pitao. Izgubili smo mnogo godina, vreme je da dođemo do istine – rekla je Novokmetova. Milena Janković iz Udruženja roditelja nestalih beba Beograda dodala je da je Srbija već dugo u stanju zamajavanja.
– Važno je reći i da trgovina bebama nije stala. Mi kao udruženje smo juče podneli krivičnu prijavu protiv udružene kriminalne grupe, u kojoj su lekari i radnici centra za socijalni rad, jer imamo pouzdane dokaze da su umešani u trgovinu decom. Moramo sprečiti da tako nešto bude moguće u Srbiji – poručila je Jankovićeva.
Obor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu usvojio je predlog zakona o nestalim bebama i uputio ga Skupštini na razmatranje. Pre nekoliko dana, na javnom saslušanju zakona Vladimir Čičarević iz Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, izašao je za skupštinsku govornicu i pocepao predlog zakona o nestalim bebama! Čičarević je na današnjoj konferenciji objasno da se opredelio na takav čin zato što je bio izrevoltiran činjenicom da nam je zakon, koji je rađen pet godina i u kojem nijedno udruženje nije učestvovalo, predstavljen kao "ultra mega-giga profesionalno urađen i da treba da pomoge u rešavanju afere nestalih beba". "To nije bio emotivni čin, više moralan da iskažem nezadovoljstvo. Ujedno sam bio svestan da se radi o predlogu zakona, jer ja pravi zakon nikada ne bi pocepao", izjavio je Čičarević i dodao da je sramno što su udruženja pozvana da dođu i slušaju o nečemu što nema veze sa nestalim bebama. Čičarević je na javnom saslušanju predloga zakona u skupštini pocepao zakon. I tada je rekao ovo: "Ovaj zakon nema veze sa ukradenim bebama! Pet godina udruženja šalju dopsise da je reč o međjunarodnoj trogivni decom i to svi treba da znate. Donesite zakon o UKRADENIM bebama, koji će da reši trgovinu decom ili ćemo mi da pravimo stranku i da vas sklonimo sa vlasti i donesemo zakon kakav treba". Na javnom saslušanju predloga zakona, Čičarević je ukazao i na to da je krađa beba tema broj jedan u Srbiji, kao i da se krađa beba dešava i danas. Poručio je da će udruženje instistirati da se donese leks specijalis koji neće imati problem sa retroaktivnošću i krivičnom odgovornošću. Ana Pejić iz Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine je Predlog zakona nazvala "kukavičije gnezdo", jer je "poturen" da bi se zatvorila bebi afera, a zapravo nismo ni blizu toga. Zakon je napravljen da niko od učesnika ne bi odgovarao i kako bi oni i dalje ostali zaštićeni od krivičnog gonjenja. "Sila koja je krala decu je i danas mnogo jaka i to koči rešavanje ovog stravičnog zločina", ocenila je Pejić. Ona je najavila da će, ako zakon bude u Skupštini pred poslanicima na glasanju, sva udruženja opkoliti zgradu i napraviti haos! "Ovaj zakon mogu da usvoje za sebe i svoju decu, a nama roditeljima koji ne znamo šta se desilo sa našim bebama treba ISTINA i to koje i zašto to uradio", naglasila je Ana Pejić. Osnovne primedbe predstavnika roditeljskih udruženja su da ovim aktom, koji se u originalu zove "Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji", kako tvrde, nije predviđena istraga i krivično kažnjavanje odgovornih za krađu beba, već samo sudsko ustanovljavanje statusa deteta, odnosno da li je živo, nestalo ili preminulo, kao i to što je rukovođenje DNK bazom na osnovu koje bi se rešavali sumnjivi slučajevi u ekskluzivnoj nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Mirjana Novokmet, Udruženje roditelja "Beogradska grupa" je istakla da traže da se formira radno telo u čijem sastavu bi bila sva udruženja sa pravnim timovima koji bi popravili nedostatke u dosadašnjim inicijativama predstavnika vlasti. " Naša zastupljenost nije do sada bila prisutna , i posledica toga je dovelo do toga da smo izgubili sedamnaest godina, da nam je ponuđen loš i neprihvatljiv zakon. Da bi izbegli da nam se to u budućnosti ponovo dogodi želimo zajedničku saradnju i tažimo: uključite nas u proces jer mi hoćemo samo istinu", naglasila je Novokmet. Incident i napuštanje konferencije Nakon njenog izlaganja prisutnima se obrati i Čičarević koji je žele da imenuje članove vladine Komisije i kroz video snimke prikaže njihove "sporne i mutne radanje". Međutim, to je dovelo do velikog negodovanja Udruženja roditelja "Beogradska grupa" i Udruženje roditelja nestalih beba Beograda, koji su smatrali da to nije teme današnje konferencije, nakon čega su napustili salu. Čičarević je tom prilikom najavio novu konferenciju na kojoj će se obratiti sam i zamolio sva Udruženja da se ne pravi napeta situacija jer to država želi.
"Moramo ostati složni u ovome jer jedino tako možemo izvršiti pritisak da se ovako sraman zakon ne donese, a istina konačno sazna", rekao je Čičarević.
Emocije, razmena optužbi, suze, pa i demonstrativno cepanje teksta novog propisa obeležilo je Javno slušanje povodom predloga zakona o nestalim bebama, održano u Narodnoj skupštini. Zakon je za govornicom iscepao Dragan Čičarević, predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, uz povike "Sram vas bilo", ali i zahtev da se donese "leks specijalis", koji će omogućiti krivičnu odgovornost za one koji su učestvovali i učestvuju u trgovini novorođenom decom. Predsednica parlamenta Maja Gojković izjavila je da država želi da se suoči sa jednim od najgorih kršenja ljudskih prava koji su se dogodili u prošlosti: - Kako je utvrdio skupštinski Anketni odbor, najstariji prijavljen slučaj desio se tokom šezdesetih godina prošlog veka, a najviše ih je bilo tokom sedamdesetih i osamdesetih. Usvajanje zakona obaveza je Srbije na osnovu presude Suda u Strazburu. Fredrik Sundberg, rukovodilac Odeljenja za izvršavanje presuda Evropskog suda za ljudska prava, naglasio je nezadovoljstvo Komiteta ministara zato što se presuda Evropskog suda ne izvršava od 2013. i rekao da će Komitet o tome raspravljati sledeće nedelje. Pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović pozvao je poslanike i roditelje da preko poslanika predlože amandmane. Predstavnici svih udruženja izrazito su protiv ovako napisanog zakona. Najviše zameraju odredbama koje omogućavaju sudu da konstatuje da se sudbina svake konkretne nestale bebe ne može utvrditi i da roditelju umesto istine ponudi samo nadoknadu. Oni veruju da će sve presude glasiti upravo tako.
Radiša Pavlović iz Udruženja "Za istinu i pravdu o bebama" optužio je Komitet ministara za vršenje pritiska na Srbiju i zatražio formiranje specijalnog tužilaštva. Okupljenima je predstavio Mladana Radivojevića iz Donjeg Adrovca, koji je prva dokazano ukradena beba.
Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba založila se za istrage sa posebnim ovlašćenjima i regulisanje situacija u kojima se utvrdi da je dete živo. Poslanici opozicije podržali su roditelje i tražili povlačenje zakona iz skupštinske procedure.
Mirjana Novokmet kaže da su svi nezadovoljni ovim predloženim zakonom koji je u skupštinskoj poroceduri. "Mi smo nezadovoljni zato što je prvo ovaj zakon ušao u skupštinsku proceduru 2016. godine, mi smo pokazali i tada reagovali i rekli zašto smo nezadovoljni", rekla je Novokmetova gostujući u "Beogradskoj hronici". Dodala je da je formiranjem nove Vlade zakonski predlog bio povučen, a u martu prošle godine ponovo je ušao u skupštinsku proceduru uz neke male izmene. "Jedino što se ispravilo to je diskriminacija roditelja od 1970. do 2013. kada je stigla presuda Evropskog suda", navela je Novokmetova. Ona je istakla da zakon "apsolutno neće dovesti do istine o sudbini naše dece". Objasnila je da nije bilo javne rasprave i dodala da je bila javna rasprava o prethodnom zakonu iz 2016. godine. "Drugo, ovde nema istraga, čak je u onom zakonu bilo stavljeno da ce ministar unutrašnjih poslova doneti podzakonska akta, a u ovom sada već toga nema", rekla je Novokmetova. U predlogu zakona nema istrage ni kontrolnog mehanizma Naglasila je da su nezadovoljni jer nema kontrolnog mehanizma. Ukazala je i na deo zakona u kome se kaže da je ukoliko ne može da se utvrdi šta se dogodilo sa nestalim detetom u tom slučaju povređeno pravo na porodični život i roditeljima sleduje nadoknada koja ne može biti veća od 10.000 evra. "Ako mi planiramo da istražimo nešto, da saznamo konačno posle toliko godina šta se dogodilo sa našim najmilijima, onda je za očekivati da se istražuje, a ne da se stavlja ako ne može da se istraži", kaže Novokmetova. Naglasila je da je to rezultiralo njihovim privatnim istragama i prikupljanju dokumenata po institucijama gde nisu mogli da dođu do dokumentacije. "Smatram da ćemo mi ako se donese jedno ovakvo rešenje po članu 21, koji smatram da apsolutno ne sme da stoji u ovom zakonu, prekid stanja ove naše neizvesnosti ćemo samo rešenjem da potvrdimo i dalje tu našu neizvesnost", rekla je Mirjana Novokmet. "I dalje ce trajati agonija" Rešenje koje donese sudija, kako kaže Marija Novokmet, samo će potvrditi da će i dalje da traje agonija i da i dalje neće saznati šta se desilo sa njihovom decom. Mirjana kaže da su oni "žrtve institucija, prvenstveno bolnica". "Sva dešavanja nestala, otmica, ukradena deca su na putu u bolnicama nestajala, znači na putu od bolnica do groblja. Naša deca nikada nisu stigla na groblje, zato što su živa", naglašava Mirjana Novokmet. Ističe da ovaj predlog zakona nema istragu, ali zato ima mogućnost da sudija pojedinac kaže ne mogu da utvrdim zato što vi nemate dovoljno dokaza. "Šta je dokaz? Ja kao predlagač treba da dokazujem da li je moje dete živo ili mrtvo", dodala je. Ukazala je na to da su više puta predlagali da se zakon povuče i da stručni tim sa civilnim sektorom i predstavnicima udruženja napravi novi predlog koji će imati istragu. "Ta istraga treba da bude posebna i da nas dovede do cilja da se utvrde činjenice šta se dogodilo sa našom decom, ako su živa gde se nalaze i kao krajnji epilog da bude DNK analiza, ako su stvarno preminula da se izvrši ekshumacija, da se urade DNK analize i da se zna gde su završila naša deca", navela je Novokmet. "Mi roditelji smo u svakom slučaju gubitnici" Nikola Šegrt iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba kaže da se ništa po ovom pitanju nije uradilo do konačne presude u Strazburu u slučaju Zorice Jovanović protiv Srbije. "Ovaj način sada što Srbija pokušava da reši problem je u stvari jedna maska, ovo je ispunjenje presude u jednom delu, a dolaziti do istine, ono što mi već skoro dve decenije tražimo od ovog zakona, ovaj zakon to nama ne nudi", kaže Šegrt. "Mi roditelji smo u svakom slučaju gubitnici, dokazalo se da je dete živo ili mrtvo mi roditelji smo gubitnici, jer nismo učestvovali u životu tog deteta, nismo ga gajili", poručuje Šegrt. Ukazao je da ovim predlogom zakona dobijaju samo status deteta - da li je mrtvo ili živo i da je to sve.
"Mi dobijamo rešenje na osnovu koga mi ne možemo da se žalimo... Imamo pravo da se samo žalimo na visinu novčane nadoknade, što nas apsolutno ne zanima", zaključio je Šegrt.
Ivan Miljković, navodni aktivista u borbi protiv krađe beba, koga je Josipa Filipović optužila da joj je na prevaru uzeo 3.200 evra, pričao životnu priču o potrazi za bratom blizancem i da je fudbaler njegov nestali brat Ivan Miljković iz Svilajnca, navodni aktivista u borbi protiv krađe beba, koga je Josipa Filipović optužila da joj je na prevaru uzeo 3.200 evra obećavši da će joj naći nestalog brata, javno je prepričavao različite verzije njegove potrage za ukradenim bratom blizancem, a novinare po beogradskim redakcijama je ubeđivao da je njegov ukradeni brat proslavljeni fudbaler Nikola Lazetić! Iako u tu priču novinari nisu poverovali, sam Ivan Miljković izgleda jeste, pa je u toj priči otišao toliko daleko da se čak pojavio na svečanosti koju je Nikola Lazetić priredio sa svojim kumom na otvaranju restorana u Knez Mihailovoj ulici, o čemu svedoče i brojne fotografije. Dve verzije priče - Miljković je, koristeći činjenicu da liči na Nikolu Lazetića, po redakcijama beogradskih medija i gradskim kafićima pričao da mu je Lazetić rođeni brat blizanac koji je ukraden po rođenju. Tvrdio je i da Nikolu Lazetića nije rodila njegova majka koja ga je odgajila. Iako o tome niko nije hteo da piše, jer niko u to nije poverovao, priča se pročula, pa je Miljković na taj način Lazetiću i njegovoj porodici napravio pakao od života. Ljudi nisu znali kako da se odbrane od Miljkovića i njegovih izmišljotina - kaže izvor Kurira koji je bio svedok Miljkovićevih tvrdnji i dodaje da se sada, kada je prevario Josipu Filipović iz Njujorka, pokazalo o kakvoj osobi se radi. Podsetimo, Ivan Miljković je u javnost izneo dve verzije njegove potrage za bratom blizancem. Prvo je pre tri godine tvrdio da je posle naporne potrage i kopanja po dokumentaciji pronašao brata blizanca i da mu je pokucao na vrata, ali nije obelodanio gde njegov brat živi. Gost u „Parovima“
Miljković je javno tvrdio da su on i njegov brat blizanac rođeni 7. maja 1979. godine u Svilajncu, pa nije jasno kako je u svoje maštarije uspeo da uplete i fudbalera Nikolu Lazetića, koji je rođen godinu i tri meseca ranije, tačnije 9. februara 1978. godine u Kosovskoj Mitrovici.
Ivan Miljković nije odgovarao na pozive Kurira, a komentar Miljkovićevih tvrdnji da mu je rođeni brat i kako je to podnela njegova porodica nismo dobili ni od Nikole Lazetića.
Koliko je nerešena afera o nestalim bebama, koja godinama potresa Srbiju, plodno tlo za manipulacije, govori i slučaj Josipe Filipović, koja tvrdi da joj je glumac i aktivista u borbi protiv krađa beba Ivan Miljković na prevaru uzeo više od 3.000 evra obećavši da će naći njenog nestalog brata. Izigrana Iako je novac uzeo, umesto informacija o bebi, za koju su davne 1980. lekari rekli da je preminula iako roditelji nikada nisu videli telo, poslao je prazan USB, svesku i fasciklu, pa nestao bez traga, tvrdi Filipovićeva za Kurir.
Ona objašnjava da je njen brat rođen 19. septembra 1980. u Sarajevu, ali je zbog lošeg stanja prebačen u Beograd, na Institut za majku i dete, gde je, kako su lekari napisali u telegramu, 5. novembra iste godine preminuo. Sada, nakon skoro 40 godina, rešila je da ga pronađe.
- Na Fejsbuku sam našla stranicu pod nazivom „Stop krađi beba u Srbiji“ i pitala za pomoć. Stranicu vodi glumac Ivan Miljković, koji iza sebe ima sličnu priču i uspeo je da pronađe svog izgubljenog brata blizanca. Takođe, igrao je i u filmu „Rođeni oteti“, što mi je dodatno ulivalo nadu i poverenje. Verovala sm mu - objašnjava Filipovićeva, koja s porodicom živi u Njujorku.
Prazna kutija Kada je potraga završena, Josipin otac je doputovao iz Amerike i sa Miljkovićem se sastao u Beogradu, gde je dobio USB navodno sa svim informacijama o sinovljevom sadašnjem životu. Nažalost, USB je bio prazan. - Odmah sam pozvala Ivana, koji me je ubeđivao da je u pitanju greška i da će poslati poštom sve dokaze. Smirila sam se i poverovala. Posle nekoliko dana kutije su stigle, bili smo presrećni. Ubedio nas je da je našao naše ukradeno dete! Međutim, kada smo ih otvorili, unutra je bila samo jedna prazna sveska i fascikla. Ne mogu da vam opišem razočaranje koje smo tada doživeli - iskrena je nesrećna žena.
Kurir je danima unazad pokušavao da stupi u kontakt s Miljkovićem, ali on nije odgovarao na naše pozive i poruke.
- Imala sam 19 godina i jedva sam izvukla živu glavu. Spasla me je lekarka iz Paraćina kad sam dobila sepsu - priča Violeta. Kaže da je u sedmom mesecu trudnoće nekoliko dana ležala u bolnici, da bi 15. decembra dobila bolove. Odmah se javila u aleksinačku bolnicu, gde su je smestili u sobu na ginekologiji sa ženom koja je imala serklaž. Dali su joj dve tablete i ostavili je. - U 6.30 rodila sam živo muško dete, sama u krevetu. Kad je dete zaplakalo, čula je čistačica i povikala: "Doktore, žena vam se porodila!" Umesto doktora, došao je bolničar i uzeo bebu. Okupali su je, prepovili i bolničar je doneo da je vidim. Rekao je da ima 900 grama i da nemaju inkubatore, nego će je poslati u Niš - priča Violeta. Nju su odvezli u sobu za intervencije, međutim, lekar je samo rekao: "Vratite je u sobu", ne pregledavši je. Posle nekog vremena bolničar joj je kazao da bebi nisu bila razvijena pluća i da je preminula. Violetu su za nekoliko dana pustili kući, ali bez otpusne liste, uz obrazloženje da će joj poslati poštom posle Nove godine. Pošta nije stigla nikad. - Trećeg januara mi je pozlilo. Prokrvarila sam, skočila mi je temperatura, ali su mi iz aleksinačke bolnice poručili da je to normalno za porodilju. Na kraju me je prijateljica, preko veze, poslala kod načelnice ginekologije u Paraćinu. Dijagnoza je bila sepsa, zbog parčeta posteljice koje je ostalo. Doktorka je uradila reviziju i rekla mi da "njene bebe s kilažom koju je imao moj sin, koje šalje u Kragujevac, prežive" - priča Violeta.
- Zanimljivo je da smo prilikom uvida u porođajni protokol za taj dan zatekli stranu za period od 11. do 20. decembra 1989. sa numerisanim praznim rubrikama. Stajalo je samo jedno ime žene sa kilažom bebe, bez bilo kakvih drugih podataka. Sumnjamo da je taj papir služio za upisivanje fiktivnih porođaja prilikom otmica beba - kaže Radiša Pavlović, član Vladine Komisije. Pavlović je ponovio predlog da se formira specijalno tužilaštvo koje bi se bavilo istragama nestanka beba, pošto tužilaštva u Srbiji ne postupaju jednoobrazno. Put vodi u Kruševac Menadžment aleksinačke bolnice izrazio je spremnost na saradnju, čak je iz penzije pozvao arhivara da pomogne oko pronalaženja medicinske dokumentacije. Menadžment aleksinačke bolnice izrazio je spremnost na saradnju, čak je iz penzije pozvao arhivara da pomogne oko pronalaženja medicinske dokumentacije. Pavlović ukazuje da im je potvrđeno da su u tom periodu u Aleksincu radili kruševački lekari, a Kruševac, tvrdi, "važi za jedan od centara otmice beba".
Pre nekoliko godina, majka je rešila da joj kaže da ima starijeg brata. Noć ranije, nestalo čedo došlo je majci u san. San je izneo na površinu sve sumnje koje je Milka decenijama gajila, svaki majčinski osećaj i brigu, da joj je dete, neznano gde, živo. Da je itekako živ bio kada ga je videla i čula kako plače. Kako se onda odjednom živa beba pretvori u mrtvorođenu? Ko je i za čiji račun rešio da oduzme majci ono najsvetije? Zorica je ubeđena da se i dan danas dešavaju otmice i trgovina bebama. Da nema porodilišta gde se to ne dešava. Sve su priče iste, smatra Zorica, na isti kalup. I sve bebe su noću “umirale”. Polupospana potpisala papir
Brat upisan 7 dana nakon rođenja Porodilja Milka je otpuštena iz bolnice 24. decembra 1993. bez deteta, dobila je samo otpusnu listu na kojoj je pisalo da je beba umrla nakon porođaja i da joj se obmotala pupčana vrpca oko vrata. – Upisano je da je rođen 20. decembra 1993. u 00.30! Još jedan dokaz! Mama se porodila na Nikoljdan. Moj brat je upisan 7 dana nakon rođenja, tačnije 27. decembra 1993. a mrtvorođene bebe se upisuju 24 sata nakon rođenja. Na maminom porođaju bila su prisutna dva doktora i jedna babica. Ti doktori i danas rade u bolnici. Pisala sam im, tražila pomoć… Nikad odgovor dobila nisam – priča Zorica. Prema Zoričinim rečima, dobro je što je osnovan DNK registar, jer je i njeno udruženje to tražilo, iako, kaže nije osnovan po zakonu, nego ga je osnovala Komisija, a policija će ga čuvati. Umesto policija da nam pomogne i da istražuje, oni otvaraju DNK registar, kaže Zorica. – Dosta je što je prošla kroz tu patnju kad se sve to desilo – kaže Zorica. A na pitanje da li očekuje da nađe brata, kao iz topa je odgovorila, jasno i glasno “Da!”. Ubeđena sam da ćemo ga pronaći – Ja ne znam kako i kad, ali sam ubeđena da ćemo ga pronaći. Trenutno nemam nikakav trag, radila sam analizu DNK sa jednim dečkom, bio je negativan, ali mi smo ubeđeni da će to da se reši i da ćemo ga naći. Jednostavno, ne gubimo nadu – priča Zorica. U Sremskoj Mitrovici je te 1993. godine, u decembru, kada se rodio i njen brat, umrlo pet beba. Žena koja je otišla na porođaj kada i Milka, nigde nije zavedena, kaže Zorica. Rodila je devojčicu, ali porodilja ne postoji, ne možemo nikako da je nađemo, priča ona.
Zorica nije rođena u Sremskoj Mitrovici, kao njen brat. Rođena je u Novom Sadu. Njen Milan sada ima 26 godina. Ona je, kaže, odrasla kao jedinica, a nije to trebalo da bude.
Srbija će uskoro dobiti DNK bazu podataka roditelja i srodnika, koji sumnjaju da su im deca nestala iz porodilišta, kao i osoba koje sumnjaju da su ukradene po rođenju. Ovo je jedan od zaključaka interresorne Komisije za ispitivanje postupanja državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva "nestalih beba", koja se sastala 11. jula. - Ova odluka je usvojena jednoglasno, što pokazuje posvećenost države da konačno reši ovaj problem - kaže za "Novosti" Radiša Pavlović, član Komisije i predsednik Udruženja "Za istinu i pravdu o bebama". - Roditelji, deca ili srodnici koji izraze osnovanu sumnju o nestanku beba, potkrepljenu relevantnim dokazima, moći će da daju svoje DNK uzorke, bilo preko krvi ili brisa, u nacionalni registar. Tako će se formirati baza podataka i omogućiti besplatno upoređivanje uzoraka roditelja koji traže decu sa decom koja traže roditelje. Ovaj posao, prema odluci Komisije, biće poveren Laboratoriji za DNK analizu Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra MUP. Predlog za formiranje ovakve baze roditelji i Pavlovićevo Udruženje podneli su još pre godinu dana. U junu je i Savet Evrope, kako su tada naveli u saopštenju, "ohrabrio" srpske vlasti da uspostave međunarodno dostupnu DNK bazu. - Ovakav registar bio bi veliko finansijsko olakšanje za roditelje koji traže decu, jer su analize u privatnim laboratorijama skupe, a ishod neizvestan. Sednici Komisije je prisustvovao i Mlađan Radivojević, iz sela Donji Adrovac, prva dokazano ukradena beba u Srbiji. Za njega dve porodice sumnjaju da bi mogao da im bude sin i dobrovoljno su dale uzorke - kaže Pavlović.
Za Radivojevića je, pre nego što je usvojen, dokazano da su mu papiri po rođenju falsifikovani, i da su u njih upisani nepostojeći majka i otac. Komisija je upoznata sa njegovim slučajem i moguće je da će njegov DNK uzorak biti prvi u budućem registru. Paralelno sa ovim, sređuju se i baze podataka ljudi koji su prijavili sumnju u krađu beba. Prema podacima koje je dostavila predsednica Komisije Jasmina Kjurski, od 2002. godine do danas, tužilaštvu je podneto više od 900 prijava. Ostaje da podatke preda i MUP, pa da se oni sravne, jer su se neki roditelji obraćali i jednoj i drugoj instituciji. Komisija je zaključila da će se predistrage voditi za svaki pojedinačan prijavljen slučaj, bez obzira na njegovu eventualnu sudsku zastarelost. Širom Srbije je, inače, u toku 165 predistražnih postupaka vezanih za eventualne nestanke beba. "Izvoz" od sedamdesetih godina Komisija se osvrnula i na slučaj nestalih dosijea usvojene dece između 1976. i 1985. iz aleksinackog centra za socijalni rad, a direktorka centra podnela je krivičnu prijavu protiv N.N. lica. - Jednoglasno smo se složili i sa predlogom Mirka Čikiriza, državnog sekretara u Ministarstvu pravde, da se od Vlade zatraži odgovor da li postoje navodni ugovori o "izvozu srpske dece" ili je u pitanju manipulacija - kaže Pavlović.
Prebacivanje krivice Sednici Komisije prisustvovao je i ombudsman Zoran Pašalić. Kako Pavlović tvrdi, on ga je obavestio o pokušaju pojedinih, međusobno posvađanih, roditeljskih udruženja, u saradnji sa nekim međunarodnim predstavnicima, da se greh bivše Jugoslavije svali na leđa Srbije.
Beogradska grupa roditelja nestalih beba danas je pred Vladom Srbije bojkotovala zasedanje Komisije za istrage o nestaloj deci, ističući da je ovo telo „neustavno“, „diskriminatorno“ i neadekvatan mehanizam za rešavanje afere „nestale bebe“. Pred peto zasedanje Komisije za istrage koju je Vlada formirala u martu prošle godine, uključujući u njen rad predstavnika samo jedne grupe roditelja, članovi izostavljenog udruženja okupili su se da protestom ukažu na propuste države zbog kojih je i Savet Evrope u više navrata kritikovao Srbiju. Komisija za istrage oformljena je kako bi se ispunio deo presude Evropskog suda za ljudska prava protiv Srbije za razrešenje svih slučajeva u kojima se sumnja da su deca oteta iz porodilišta, a pored toga Srbija mora da usvoji lex specialis na koji se čeka već nekolikog godina. Sama komisija još uvek nije usvojila poslovnik o radu, sačinjavaju je predstavnici državnih organa, a kao predstavnik roditelja izabran Radiša Pavlović iz Udruženja roditelja iz Kragujevca, dok druga udruženja tvrde da nisu ni pozvana ni konsultovana za rad ovog tela. Na jučerašnju sednicu došao je i Zaštitnik građana Zoran Pašalić, nikoga su roditelji „opkolili“ tražeći njegovu pomoć kao predstavnika nezavisne institucije koji je i u svom godišnjem izveštaju naveo probleme na koje su oni ukazivali. Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja objasnila je za Danas smatraju da je Vlada pri sačinjavanju Komisije napravila diskriminaciju među roditeljima i da se oni protiv toga bune. – Smatramo da je Komisija neustavna, da Jasmina Kiurski, kao zamenik republičkog javnog tužioca ne može biti predsednik Komisije zbog sukoba interesa i da se Komisija neće baviti istragama pojedinačnih slučajeva, naglasila je Novokmet. Ona dodaje da se njihovo udruženje u više navrata dopisima i javnim apelima obraćalo svim državnim institucijama nudeći saradnju i da je sve što oni traže od države da roditelji budu uključeni u sačinjavanje lex specialisa sa širim ovlašćenjima za jedinice MUP-a nezavisnim telom predstavnika svih grupa roditelja koji bi pratili sprovođenje zakona i dogovor o sprovođenju istraga.
Komitet ministara Saveta Evrope je na zasedanju u junu ove godine ponovo razmatrao postupke Srbije za rešavanje afere „nestale bebe“ i ispunjenje presude Evropskog suda kada je konstatovano da napretka i dalje nema te je SE ponovo pozvao vlasti u Srbiji da u najkraćem roku izvrše svoje obaveze. Ministarstvo pravde Srbije nakon toga obećalo je predstavnicima Komiteta ministara da će Zakon o „nestalim bebama“ biti usvojen do septembra ove godine. Srbija je u više navrata davala obećanja koja su ostala neispunjena zbog čega je Savet Evrope izricao opomene i donosio privremene rezolucije, kao najoštriji oblik kritike.
Pred peto zasedanje Komisije za istrage koju je Vlada formirala u martu prošle godine, uključujući u njen rad predstavnika samo jedne grupe roditelja, članovi izostavljenog udruženja okupili su se da protestom ukažu na propuste države zbog kojih je i Savet Evrope u više navrata kritikovao Srbiju.
Ivić i njegova žena Ana nemaju dece. Pre više od tri decenije odlučili su da usvoje bebu ili blizance iz ovih krajeva. Po preporuci svog očuha Marko je na godišnji odmor doputovao u Jugoslaviju i u Bugojnu se 1988. godine susreo sa izvesnim pravnikom Draganom, za koga se pričao da sređuje usvajanje dece preko veze. – On me je sve ispitao – čim se bavim, kako izgleda moja žena… Na kraju je rekao: “U Beogradu imaš da biraš, ali da bi usvojio bebu treba ti 10.000 maraka”. Odgovorio sam da će on od mene dobiti hiljadu maraka ako usvojim bebu, ali ako budu blizanci, a jedno od njih žensko, dobiće dve hiljade. Uveravao me je da nema problema, da on radi u Beogradu i zna čoveka, da budem bez brige – započinje svoju ispovest Marko. Sledeći put su se videli prvi petak posle 20. jula (što bi trebalo da bude 22. jul 1988. godine). – Kada smo došli u Beograd, trudio sam se da dobro upamtim put, jer sam mislio da ću se tuda vraćati sa svojom ženom, kada se budemo dolazili da rešimo usvajanje. Mislio sam da idemo u sirotište, ali onda smo se zaustavili ispred bolnice. Tu sam se malo zbunio, ali opet sam mislilo da je možda sirotište tu blizu – kaže Marko. Dragan je prvo na nekoliko minuta ušao u bolnicu, dok ga je Marko čekao ispred. Potom se vratio po Ivića i uveo ga u kancelariju jednog lekara. – Ostao sam sam sa doktorom i on je počeo da me ispituje o svemu. Potom mi je rekao da beba košta 10.000, a blizanci 15.000 maraka – iste cene koje je spomenuo Dragan. Govorio je kako je on humanista, kako je reč o bebama koje rađaju studentkinje iz provincije, koje ne mogu da se udaju, ali ni da se vrate kući sa stomakom. One daju bebe na usvajanje, a onda se deca vuku po domovima, čekajući ko zna koliko dugo roditelje. Rekao mi je da i novac koji ja dajem njemu na ruke dalje ide za nezbrinutu decu. Shvatite, nije mi bilo čudno što traži novac, jer je korupcija bila opšta stvar u bivšoj zemlji. Nisi mogao kod doktora, ako mu ne daš novac. Zato sam verovao i Draganu da će preko veze srediti da mi brže usvojimo dete. Sumnja se ipak pojavila kada je shvatio da ovo neće biti klasično usvojenje. – Pitao sam ga kako će meni u papirima biti zavedeno to dete. “Svuda će pisati da ga je tvoja žena rodila”, rekao mi je on. Nudio mi je tri opcije – da sada uzmem bebu, da se vratim sa ženom, pa da onda ponesemo dete ili da slažemo celu porodicu kako je ona trudna, pa da se vratimo za 9 meseci. I ništa da se ne sekiram za papire – od lista rođenja, do pasoša, sve će biti sređeno i svuda će pisati da je moja žena biološka majka bebe. Izaberi i plati Kada je lekaru pokazao sliku svoje žene, jedna sestra mu je donela mantil i uputili su se u odeljenje gde su ležale porodilje. – Rekao mi je da stavim ruku na krevet žene koja otprilike liči na moju ženu. Krenuli smo na prvi ili drugi sprat. Susreli smo neke sestre koje su pozdravljale doktora sa mnogo poštovanja, čime sam shvatio da nije reč o bilo kome. U jednoj od soba video sam devojku koja stvarno liči na moju ženu. Stavio sam ruku na krevet. Nakon toga odveo me je u bebi boks. Zaustavio sam se kod jedne bebe, privukle me njene duge trepavice. Bila je anđeo i ja sam mu to rekao. Odgovorio mi je da je to baš beba porodilje na čiji sam krevet stavio ruku. No onda mi je rekao: “Iviću, biraj”. I tu sam se zaustavio. Kako da biram bebu, šta ako hoću neku drugu iz tog boksa? Nije tu samo porodilište od studentkinja, porođaju se tu i udate žene – opisuje svoje čuđenje Marko. No kada mu je doktor tri puta rekao da bira, Marku je bilo jasno da nešto ne štima. Odgovorio je da bi prvo želeo da se konsultuje sa ženom. – Vratio sam se u Nemačku i sve ispričao svojoj Ani. Rekla mi je da pustim sve to, da nešto očito nije kako treba. A kada je još došlo do rata, sve mi se to smučilo. Pomirili smo se sa sudbinom. Lepo živimo, 41 godina braka i još smo zaljubljeni – priča Marko. Prepoznao lekara koji mu je nudio bebu na prodaju U saradnji sa predstavnicama dva udruženja roditelja nestalih beba, Anom Pejić i Milenom Janković, Marko Ivić se provozao Beogradom i pokazao koja je bolnica u pitanju. Kako on tvrdi do pokušaja trgovine ljudima došlo je u Kliničko-bolničkom centru Zvezdara. Ana Pejić mu je pokazala fotografiju lekara koji je 1988. godine bio načelnik odeljenja u ovoj ustanovi, što se vidi u video snimku. Ivić je potvrdio da je reč o tom lekaru, tj. da je 99 odsto siguran da je sa njim razgovarao. Inače, taj lekar je, kako tvrde roditelji nestalih beba na društvenim mrežama, u međuvremenu preminuo. – On se meni sve vreme predstavljao kao humanista, koji pomaže da ta deca ne završe u domu. Hvalio je standard kod nas u Nemačkoj, u kojoj će dete odrasti. Još mi je rekao da ako znam bračne parove, naše ili Nemce, koji žele decu, da mogu da mu se obratim da on pomogne da ta nesrećna deca nađu utočište. Uveravao me je da će oni, množina, srediti papire, tako da niko ne može da mi ospori da je moja žena rodila tu bebu. “Iviću, Vaša je dužnost da dođete i izaberete bebu. Dalje mi ćemo sve srediti” – tvrdi Marko. Kako dodaje, lekar je zapisao sve njegove podatke, čak i krvnu grupu. – Ipak, bilo mi je malo čudno da on kod policije nije proverio da li sam ja lopov ili manijak. Insistirao je da je moje samo da izaberem bebu i dam novac – kaže Marko. Godinama kasnije shvatio u šta se upleo Marko je nedavno na televiziji gledao prilog o krađi beba i shvatio da je umalo učestvovao u tom zločinu.
– Kada sam prepoznao svoju priču, šokirao sam se. Da sam to učinio, da znam da neka majka još plače za tim detetom… Kako bih ja 30 godina hranio to dete, a kupio sam ga od lopova? Nikada sebi ne bih mogao da oprostim da budem u tom kolu. Ali tvrdim da je taj doktor meni rekao da biram. Bio sam kupac, ali Bog me sačuvao da ne kupim, jer me ono “biraj” odvratilo – kaže on.
Marko Ivić, nemački državljanin poreklom iz Jugoslavije, tvrdi da je pre 31 godinu zamalo kupio bebu iz KBC Zvezdara, kada je u Srbiju došao da usvoji. O svom učešću u bebi aferi on je odlučio javno da progovori, nakon što su mu medijski prilozi otvorili oči šta se tačno desilo u kancelariji tadašnjeg načelnika odeljenja. Ivić i njegova žena Ana nemaju dece. Pre više od tri decenije odlučili su da usvoje bebu ili blizance iz ovih krajeva. Po preporuci svog očuha Marko je na godišnji odmor doputovao u Jugoslaviju i u Bugojnu se 1988. godine susreo sa izvesnim pravnikom Draganom, za koga se pričao da sređuje usvajanje dece preko veze. - On me je sve ispitao - čim se bavim, kako izgleda moja žena... Na kraju je rekao: "U Beogradu imaš da biraš, ali da bi usvojio bebu treba ti 10.000 maraka". Odgovorio sam da će on od mene dobiti hiljadu maraka ako usvojim bebu, ali ako budu blizanci, a jedno od njih žensko, dobiće dve hiljade. Uveravao me je da nema problema, da on radi u Beogradu i zna čoveka, da budem bez brige - započinje svoju ispovest Marko. Sledeći put su se videli prvi petak posle 20. jula (što bi trebalo da bude 22. jul 1988. godine). - Kada smo došli u Beograd, trudio sam se da dobro upamtim put, jer sam mislio da ću se tuda vraćati sa svojom ženom, kada se budemo dolazili da rešimo usvajanje. Mislio sam da idemo u sirotište, ali onda smo se zaustavili ispred bolnice. Tu sam se malo zbunio, ali opet sam mislilo da je možda sirotište tu blizu - kaže Marko.
Dragan je prvo na nekoliko minuta ušao u bolnicu, dok ga je Marko čekao ispred. Potom se vratio po Ivića i uveo ga u kancelariju jednog lekara. - Ostao sam sam sa doktorom i on je počeo da me ispituje o svemu. Potom mi je rekao da beba košta 10.000, a blizanci 15.000 maraka - iste cene koje je spomenuo Dragan. Govorio je kako je on humanista, kako je reč o bebama koje rađaju studentkinje iz provincije, koje ne mogu da se udaju, ali ni da se vrate kući sa stomakom. One daju bebe na usvajanje, a onda se deca vuku po domovima, čekajući ko zna koliko dugo roditelje. Rekao mi je da i novac koji ja dajem njemu na ruke dalje ide za nezbrinutu decu. Shvatite, nije mi bilo čudno što traži novac, jer je korupcija bila opšta stvar u bivšoj zemlji. Nisi mogao kod doktora, ako mu ne daš novac. Zato sam verovao i Draganu da će preko veze srediti da mi brže usvojimo dete. Sumnja se ipak pojavila kada je shvatio da ovo neće biti klasično usvojenje.
- Pitao sam ga kako će meni u papirima biti zavedeno to dete. "Svuda će pisati da ga je tvoja žena rodila", rekao mi je on. Nudio mi je tri opcije - da sada uzmem bebu, da se vratim sa ženom, pa da onda ponesemo dete ili da slažemo celu porodicu kako je ona trudna, pa da se vratimo za 9 meseci. I ništa da se ne sekiram za papire - od lista rođenja, do pasoša, sve će biti sređeno i svuda će pisati da je moja žena biološka majka bebe. Tvoje je samo da izabereš Kada je lekaru pokazao sliku svoje žene, jedna sestra mu je donela mantil i uputili su se u odeljenje gde su ležale porodilje. - Rekao mi je da stavim ruku na krevet žene koja otprilike liči na moju ženu. Krenuli smo na prvi ili drugi sprat. Susreli smo neke sestre koje su pozdravljale doktora sa mnogo poštovanja, čime sam shvatio da nije reč o bilo kome. U jednoj od soba video sam devojku koja stvarno liči na moju ženu. Stavio sam ruku na krevet. Nakon toga odveo me je u bebi boks. Zaustavio sam se kod jedne bebe, privukle me njene duge trepavice. Bila je anđeo i ja sam mu to rekao. Odgovorio mi je da je to baš beba porodilje na čiji sam krevet stavio ruku. No onda mi je rekao: "Iviću, biraj". I tu sam se zaustavio. Kako da biram bebu, šta ako hoću neku drugu iz tog boksa? Nije tu samo porodilište od studentkinja, porođaju se tu i udate žene - opisuje svoje čuđenje Marko. No kada mu je doktor tri puta rekao da bira, Marku je bilo jasno da nešto ne štima. Odgovorio je da bi prvo želeo da se konsultuje sa ženom. - Vratio sam se u Nemačku i sve ispričao svojoj Ani. Rekla mi je da pustim sve to, da nešto očito nije kako treba. A kada je još došlo do rata, sve mi se to smučilo. Pomirili smo se sa sudbinom. Lepo živimo, 41 godina braka i još smo zaljubljeni - priča Marko.
Marko prepoznao lekara koji je nudio da mu proda bebu U saradnji sa predstavnicama dva udruženja roditelja nestalih beba, Anom Pejić i Milenom Janković, Marko Ivić se provozao Beogradom i pokazao koja je bolnica u pitanju. Kako on tvrdi do pokušaja trgovine ljudima došlo je u Kliničko-bolničkom centru Zvezdara. Ana Pejić mu je pokazala fotografiju lekara koji je 1988. godine bio načelnik odeljenja u ovoj ustanovi, što se vidi u video snimku. Ivić je potvrdio da je reč o tom lekaru, tj. da je 99 odsto siguran da je sa njim razgovarao. Inače, taj lekar je, kako tvrde roditelji nestalih beba na društvenim mrežama, u međuvremenu preminuo. - On se meni sve vreme predstavljao kao humanista, koji pomaže da ta deca ne završe u domu. Hvalio je standard kod nas u Nemačkoj, u kojoj će dete odrasti. Još mi je rekao da ako znam bračne parove, naše ili Nemce, koji žele decu, da mogu da mu se obratim da on pomogne da ta nesrećna deca nađu utočište. Uveravao me je da će oni, množina, srediti papire, tako da niko ne može da mi ospori da je moja žena rodila tu bebu. "Iviću, Vaša je dužnost da dođete i izaberete bebu. Dalje mi ćemo sve srediti" - tvrdi Marko. Kako dodaje, lekar je zapisao sve njegove podatke, čak i krvnu grupu. - Ipak, bilo mi je malo čudno da on kod policije nije proverio da li sam ja lopov ili manijak. Insistirao je da je moje samo da izaberem bebu i dam novac - kaže Marko. Godinama kasnije shvatio u šta se upleo Marko je nedavno na televiziji gledao prilog o krađi beba i shvatio da je umalo učestvovao u tom zločinu. - Kada sam prepoznao svoju priču, šokirao sam se. Da sam to učinio, da znam da neka majka još plače za tim detetom... Kako bih ja 30 godina hranio to dete, a kupio sam ga od lopova? Nikada sebi ne bih mogao da oprostim da budem u tom kolu. Ali tvrdim da je taj doktor meni rekao da biram. Bio sam kupac, ali Bog me sačuvao da ne kupim, jer me ono "biraj" odvratilo - kaže on.
Današnje izdanje emisije "Posle ručka" ostaće upamćeno kao jedno od najvažnijih ikada zbog važnosti teme i gostiju koji se već godinama bore za istinu o ukradenim bebama. Voditeljka Jovana Grgurević ugostila je majke koje su prošle golgotu da bi saznale istinu, a to su Ana Pejić iz Udruženja nestalih beba Vojvodine, Milena Janković, advokat i majka nestale bebe, kao i Žaklina Atanasković, takođe majka nestalih bliznakinja. Pored njih, u studiju je posebnu pažnju izazvala pojava Marka, čoveka koji se skupio hrabrosti da pred kamerama Hepi televizije ispriča kako mu je nuđeno da devedesetih godina prošlog veka kupi bebu u bolnici na Zvezdari.
- Žena je otišla kod ginekologa, rekli su joj da je sve u redu, dali su joj neke tablete. Ona je tada imala 21 godinu, a ja 23. Njen doktor je onda rekao da ja odem kod urologa, otišao sam i došli su podaci da je kod mene sve u redu, ali da supruga i ja nismo kompatibilni. U institutu u Kelnu su nam dokazali da nas dvoje ne možemo imati zajedno, a da možemo imati sa drugim ljudima. Tada sam upoznao izvesnog Dragana preko moga očuha. Dragan je meni rekao da je pravnik i da je studirao u Beogradu, onda je počeo da me ispituje za fizički izgled moje žene. Pitao me je kakvo dete, ja sam rekao da bih voleo žensko i da bude crnka kao moja ženi. Rekao mi je da ima doktora u Beogradu i da će me to koštati 10.000 maraka, odnosno 15.000 ako želim blizance. - izjavio je Marko. Na Markovu priču nadovezala se Ana Pejić koja je ekskluzivno za Hepi televiziju otkrila indentitet lekara koji je u bolnici na Zvezdari držao nelegalnu pijacu beba.
- Taj Dragan koji se prvi obratio Marku je već usvajao decu pre toga tako da je on bio vrlo školovan za takve stvari. To je jedan sistem poput piramide koji je bio razrađen u Srbiji u to vreme. Lekar u gradskoj bolnici Zvezdara zvao se MIHAJLO LEPOSAVIĆ! On je prethodno radio u Pančevu do 1975. godine kada prelazi na Zvezdaru gde se zadržao do 1995. kada se povukao. Važno je reći da je ova Markova priča predata i u tužilaštvo sa kompletnim dokazima. Ponavljam da taj doktor nije bio sam, već da je u pitanju cela organizacija. Doktor Leposavić je važio za nedodirljivog čoveka, tu zaštitu je dobio od ljudi koji su ga poslali. Posle Markove priče je dokazano da su se u Srbiji prodavala deca. Ova priča treba da osokoli sve ljude koji su imali slično iskustvo da javno istupe i ispričaju svoju priču - rekla je Ana Pejić.
Advokat i majka nestale bebe Milena Janković rekla je da je ovim slučajem dokazano da je u Srbiji postojala mreža za trgovinu bebama i da se majke neće zaustaviti dok ne saznaju gde su njihova deca. - Pitanje nestalih beba je pitanje trgovine ljudima. Dokazali smo da je postojala razvijena mreža ljudi koja je trgovala bebama. Sve to je bila jedna organizovana mreža. Sticajem okolnosti ukradene su naše bebe, ali sve bebe su bile u opasnosti. Broj telefona udruženja je 011 2397848, nama se javljaju ne samo majke, već i prijatelji. U našoj Srbiji sve se zna. Zato pitanje nestalih beba moraju rešavati državni organi. Meni niko ne može reći da je slučaj zastareo jer moja tuga traje 30 godina - zaključila je Milena Janković.
SFRJ je, mnogi kažu, bila zemlja u kojoj je bilo milina živeti. Uredena, poštovana, cenjena. Pasoš ove države, kažu oni koji su uživali u njenim blagodetima, vredeo je milione i otvarao vrata svake zemlje.
On nije jedinac. Njegova mama Ljiljana i otac Borivoj Dedic imaju i starijeg sina Srdana. Dete koje je rodeno godinu dana pre Bojana i koje su imali prilike da gledaju i cuvaju samo prvih nedelju dana njegovog života.
Nakon toga, Srdan je, tvrdili su lekari, preminuo. Ali ne i majka i otac Borivoj je sve do svoje smrti (pre 10-ak godina), bio siguran, a majka Ljiljana i dalje veruje da im je dete ukradeno. Bojan je, takode, uveren da je Srđan živ, odnosno da je bio živ u momentu kada je njegovoj porodici saopšteno drugačije. “Samo nedelju dana, nakon što je iz “Narodnog fronta” doveden kao potpuno zdrava beba, Srđan je počeo da kašlje. Roditelji su ga odmah odveli u tu istu bolnicu, gde im je nedugo po prijemu rečeno da je beba preminula.”
“Na pitanje od čega, jasan odgovor nisu dobili”, priča Bojan u jednom dahu za Kurir. “Nije im bilo dozvoljeno čak ni da vide sopstveno dete, kao ni da ga sahrane.
Naravno da roditelji nisu mirno prihvatili to što im je rečeno.
“Prema zakonu, porodica je ta koja odlučuje šta će uraditi sa telom deteta, ali kada nema tela - nemate pravo ni da odlučite, a kamoli da pitate. To je bilo vreme kada su vas otpisivali samo ukoliko biste makar nakrivo pogledali Titovu sliku”, priča Bojan i potvrđuje da nikakva dokumentacija nije dobijena, da je dete upisano u knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih, te je Srđan i dalje papirološki živ.
“Ako su i postojala neka dokumenta, svakako su bila beznačajna i verovatno po difoltu”, objašnjava Bojan. Potragu nisu smeli da nastave. Jasno im je stavljeno na znanje šta ih čeka ukoliko budu insistirali. Godinu dana od Srdanove misteriozne smrti, rođen je Bojan, naš sagovornik. Sada je, smatra, za bilo kakvu potragu isuviše kasno, ali ne prođe ni dan da se ne seti da je tamo negde njegov, godinu dana stariji brat, možda, i dalje živ, te mu s vremena na vreme posveti poneki status na društvenim mrežama.
“Ako je tamo negde, ni ne sluti da ima mlađeg brata. Nema ga ni na jednoj jedinoj slici. Nije bilo vremena za to. Možda se isto zove Srđan, možda Majkl, sve zavisi kome je prodat, ali mu je lakše makar utoliko što se ne budi svakog jutra pitajući se “Gde li je moj mlađi brat? Ličimo li makar malo i šta bismo danas radili da nas život... čak ne ni život... da nas ljudi, kojima se tako moglo, nisu razdvojili”, sa setom u glasu završava svoju priču za “Kurir” Bojan, svestan da je nemoć nešto najgore što može da zadesi jednog čoveka, a u ovom slučaju celu porodicu.
Mlađan Radivojević (38) iz Donjeg Adrovca, kod Aleksinca, prva je osoba za koju je dokazano da je ukraden kao beba. Imena njegovih roditelja u svim postporođajnim dokumentima, uključujući i matične knjige - izmišljena su. Ni majka ni otac ne postoje! Mlađan je imao samo tri meseca kada je dat na usvajanje. "Lečila sam se od steriliteta, 14 godina nismo imali dece. Prijavili smo se za postupak usvajanja i stavljeni na listu čekanja. Brat od strica mog muža bio je načelnik policije u Aleksincu. Verovatno da bi se njemu dodvorili, tek, u centru za socijalni rad našli su nam brzo dete", priča Verica Radivojević (71), Mlađanova usvojiteljka.
Bebu su joj, kaže, doneli tadašnji direktor Centra Aleksinac Slavoljub Momčilović i radnica Angela Stanimirović. "Doneli su ga u bolničkom čaršavu i Momčilović je rekao "Ako ti se ne svida, možeš da ga zameniš", seća se Verica. Usvojitelji su bili zbunjeni, ali toliko su se radovali detetu da su vrlo brzo na ovo zaboravili. Mlađan je od najranijeg detinjstva znao da je usvojen, ali nije imao želju da traga za roditeljima. I Verici i njemu u Centru su rekli da je majka bila mlađa i da je pobegla iz bolnice odmah posle porođaja. "Kada sam i sam dobio troje dece, poželeo sam da saznam ko me je rodio, da se ne desi da moja deca, ne znajući, jednog dana uđu u brak s bratom ili sestrom. Službenica Centra mi je samo usmeno potvrdila da me je majka ostavila u bolnici", priča Mlađan. Zato su se on i supruga Milica obratili Radiši Pavloviću iz Vladine Komisije za nestale bebe i predsedniku Udruženja "Za istinu i pravdu o bebama", i Milanki Momčilović iz istog udruženja. Tek posle njihove urgencije, Mlađan dobija izvod iz matične knjige i klupko počinje da se odmotava.
Iz aviona se videlo da je dokumentacija falsifikovana. Navodno je rođen 3. marta 1981. godine u kruševačkom porodilištu, a u bolničkom protokolu pisalo je ime izmišljene majke Snežane Stojanović iz sela Prćilovica, devojačko prezime Milojević i oca Siniše Stojanovića iz Donjeg Adrovca. Prva prijava Mlađanovog rođena bila je pod prezimenom Stojanović. Međutim, bolnica šalje matičnoj službi istog dana novu prijavu, gde se briše bračno stanje i postojanje oca, i dečak sada ima samo majku i ime Nenad Milojević. Ni na jednom dokumentu ne postoji potpis majke. "Zanimljivo je da je, sada već pokojni matičar Luka Stojanović, upisao dete u matične knjige rođenih 10. marta, a izvod iz bolnice stigao je tek dan kasnije", kaže Pavlović. Radivojevići su dečaka usvojili 2. oktobra 1981. godine i dali mu današnje ime i prezime. Kada je krenuo u potragu za majkom, ispostavilo se da žena koja se vodi kao njegov biološki roditelj nije upisana ni u matičnoj službi u Aleksincu, niti u Žitkovcu (nadležnom za Prćilovicu i Donji Adrovac). Ne postoji ni otac, koji se pojavljuje u prvom izvodu, kao ni podaci da je ikada skopljen brak između roditelja. Direktorka Centra za socijalni rad u Aleksincu priznala je da njegovog, ali i još 28 dosijea o usvajanju u periodu od 1976- 1985. nema! Kada su iz Udruženja izašli prvi put u medijima s Mlađinom pričom, ne otkrivajući mu identitet, javile su se dve porodice kojima su deca umrla tog proleća u kruševačkom porodilištu, ali oni sumnjaju da su oteta. DNK analiza će pokazati da li je neka od ove dve porodice Mlađina.
Pustio ga je lično Pavlović, kako kaže, kao zalogu da neće biti prekršene stavke sklopljenog dogovora. A na sastanku je dogovoreno da 1. jula startuje sa radom komisija, koju čine predstavnici ove zdravstvene ustanove i udruženja, sa zadatkom da izvrši uvid u kutije, popiše ih i istraži da li neka dokumenata nedostaju. A Pavlović tvrdi da nedostaju, i da su, kao i ove kutije, bili sklonjeni u nekadašnju Kliniku za plućne bolesti u Knez Selu. - Reč je o dokumentaciji koju su roditelji koji sumnjaju da su im bebe nestale dugo tražili na uvid u Kliničkom centru, ali im je govoreno da je nestala i uništena u vreme bombardovanja. Međutim, došli smo do saznanja da su sklonjena u Knez Selo, i sada se to pokazalo kao tačno. To je samo deo dokumentacije. Verujemo da je ima još, što će utvrditi Komisija - kaže Pavlović za "Novosti".
U niškom Kliničkom centru potvrdili su formiranje nove komisije, ali i demantovali tvrdnje da je bilo ko od zaposlenih skrivao ili sklanjao medicinsku dokumentaciju. Kažu, ona je donedavno bila naprosto uskladištena u Knez Selu. Dokumentacija nađena u Knez Selu
- Komisija će imati zadatak da od 1. jula, u skladu sa Zakonom o pravima pacijenata, iz objedinjene arhive medicinske dokumentacije omogući uvid ili dostavi fotokopiju te dokumentacije isključivo subjektima koji podnesu takav zahtev, a kojima to Zakon o pravima pacijenata dozvoljava - ističu u KC.
Državi bi, s druge strane, bilo u interesu da posle nekoliko decenija stavi tačku na sumnje da su institucije učestvovale u organizovanom kriminalu krađe beba i da preuzme odgovornost, ukoliko jesu. Svi postupci predstavnika države u proteklih 15 godina, međutim, ukazuju da su, izgledi za to, veoma mali. Između 350 i 650 roditelja izrazilo je sumnju da je njihovo dete u porodilištima u Srbiji ukradeno, a država do kraja nije pristupila tome da istraži ove sumnje. Prvo je 2005. osnovan skupštinski Anketni odbor koji je trebalo da dâ smernice institucijama kako da pristupi utvrđivanju činjenica o tome šta se zaista dogodilo s bebama. Odbor je, između ostalog, preporučio da se formira specijalizovana jedinica u MUP-u koja će se baviti istraživanjem slučajeva nestalih beba i da se postupci vode pred specijalnim sudom za organizovani kriminal. Ove smernice na kraju nisu realizovane. Potom je 2010. osnovana radna grupa za promenu zakonodavstva, odnosno donošenje zakona o nestanku novorođenčadi, ali ni to nije dovelo do konkretnih rezultata. "Ako nešto hoceš da uradiš, nađeš način, ako nećeš, formiraš radnu grupu", rekla je tada Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja. Roditelji su se od 2002. godine formalno obraćali nadležnim institucijama, sudovima, ali do danas ne postoji ni jedan epilog prijava, niko nije osuđen, a brojni slučajevi su proglašeni zastarelim. Upravo zato što joj država kontinuirano nije pružala bilo kakve informacije o sudbini njenog sina, Zorica Jovanović je u aprilu 2008. tužila državu. Zorici Jovanović su doktori 31. oktobra 1983. godine saopštili da je njeno dete umrlo, nije joj bilo omogućeno da ga vidi, u dokumentaciji stoji da je uzrok smrti nepoznat. Smrt njene bebe nije zavedena u matičnoj knjizi umrlih. Telo bebe nikada nije predato porodici. Pet godina kasnije nakon tužbe, Evropski sud za ljudska prava je presudio da je Zorici Jovanović povređeno pravo na porodični život i naložio Srbiji da joj isplati 10.000 evra. Sud je naložio Srbiji i da godinu dana od pravosnažnosti presude preduzme mere kako bi bio uspostavljen mehanizam za obezbeđenje pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima koji su u situaciji poput Zorice Jovanović. Jedan od tih mehanizama bi trebalo da bude usvajanje tzv. zakona o nestalim bebama. Međutim, ni šest godina od pravosnažnosti presude Srbija nije usvojila zakon čiji je zvaničan naziv – zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji. Predlog ovog zakona je u skupštinskoj proceduri od marta ove godine. Savet Evrope je u nekoliko navrata pozivao Srbiju da ispuni svoje obaveze iz presude. Poslednji put to je učinjeno pre sedam dana. Ministarstvo pravde, predlagač zakona, u odgovoru Insajderu navodi da je sa Savetom Evrope dogovoreno da Srbija do decembarske sednice SE usvoji zakon. "Dogovoreno je i da Srbija do naredne sednice Saveta Evrope u septembru ove godine dostavi pisanu informaciju o napretku u sprovođenju mera za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava", navodi Ministarstvo. Iz Komiteta pravnika za ljudska prava (Jukom), nevladine organizacije koja sarađuje s roditeljima koji imaju sumnje da su im deca nestala i koja se ovim problemom bavi godinama, ocenjuju da ovaj zakon ne bi mogao da pruži odgovore brojnim roditeljima jer se istragom bavi vanparnični sudija. "Istraga pretpostavlja da postoji stručni aktivni rukovodilac istrage, a ovim Predlogom rukovodilac istrage je vanparnični sudija. Kako očekivati da neko ko nema pristup svim dokumentima i organima sagleda u kom pravcu treba tragati i koje dokaze treba prikupljati? Kako očekivati da sudije koje rade vanparnicu (postupke kao što su lišenje poslovne sposobnosti, deoba imovine, uređenje međa i sl.) imaju iskustva da rukovode ovakvom istragom? Predviđena je svojevrsna asistencija posebno obučenih službenika kriminalističke policije, ali ne i kakva je to vrsta obuke", ističe za Insajder predsednica Jukoma Katarina Golubović. Zakonom je predviđeno da sprovođenje istražnih radnji u postupku na zahtev suda obavljaju "posebno obučeni policijski službenici kriminalističke policije". Dodaje se i da se ne planira zapošljavanje novih ljudi u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Golubović ukazuje i na to šta, prema njenoj mišljenju, najviše dovodi u sumnju da će postojati volja da se do kraja utvrde činjenice o sumnjama roditelja. "Predviđeno je da sud može da donese rešenje kojim konstatuje da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta. Ovde imamo situaciju da je sud ovlašćen da konstatuje ono stanje u kome se roditelji već nalaze, pa se postavlja pitanje koji je smisao ovakvog rešenja", ističe Golubović. Zakon bi onda, kako ona kaže, omogućio samo novčanu naknadu za povredu prava. "Ali, poznavajući dosta roditelja, to nije njihova želja", poručuje predsednica Jukoma. Ona ipak navodi da svaki korak nakon decenijskog stajanja u mestu, pa i usvajanje ovakvog zakona, jeste pomak. Inače, nakon donošenja presude, Evropski sud za ljudska prava je zastao sa svim drugim tužbama roditelja dok se ne vidi kako će biti primenjena presuda.
S obzirom na to da Srbija još ne ispunjava svoje obaveze iz presude, Katarina Golubović kaže za Insajder da postoji mogućnost da se sve predstavke roditelja nestalih beba aktiviraju i da evropski sud u svim slučajevima utvrdi odgovornost Srbije uz obavezu naknade štete.
Takođe je ohrabrio srpske vlasti da uspostave međunarodno dostupnu DNK bazu podataka za roditelje „nestalih beba“ kako bi se olakšao proces traženja istine, navodi se u saopštenju Saveta Evrope. Savet Evrope u ovom slučaju sprovodi nadzor nad izvršenjem presude Evropskog suda za ljudska prava iz 2013. godine, kojom je, povodom predstavke Zorice Jovanović u čiju je korist presudio, državi Srbiji naložio da zakonski i institucionalno reši pitanje nestalih beba. Telo za nadzor Saveta Evrope, u saopštenju je ukazalo da je usvajanje ovog posebnog zakona (leks specijalis) važno zbog uvođenja mehanizma za pružanje pojedinačnih obestećenja svim roditeljima „nestalih“ beba i da mu pristupe kao pitanju od najvišeg prioriteta. Takođe je naglasio potrebu osiguravanja da novi mehanizam istrage bude adekvatno nadgledan kako bi efikasno funkcionisao u praksi, uključujući pružanje relevantne obuke sudijama i drugim zainteresovanim stranama, efikasnu razmenu informacija između četiri istražna suda i efikasne procedure za međunarodno utvrđivanje činjenica. Telo, koje čine zamenici ministara Saveta Evrope, najavilo je da će ispunjenje presude nastaviti da razmotra na svom sledećem sastanku u septembru. Komitet smatra da je usvajanje zakona apsolutno neophodno da bi roditelji nestalih beba dobili informacije o sudbini dece, kao i individualnu odštetu. Nalog Srbiji za zakonsko i institucionalno rešavanje pitanja nestalih beba izdao je 2013. godine Sud za ljudska prava u Strazburu u presudi povodom slučaja Zorice Jovanović u čiju je korist presudio. Tom odlukom je Srbiji naloženo da isplati 10.000 evra odštete i sudske troškove Zorici Jovanović, jer država ni posle 30 godina nije uspela da objasni šta se dogodilo sa njenom bebom, koja je rođena kao zdrava u bolnici u Ćupriji u oktobru 1983, a zatim tri dana kasnije umrla.
Porodilji nikada nije ponuđeno objašnjenje niti joj je bilo dozvoljeno da vidi telo deteta, vlasti nisu uspele da pronađu ni bebinu umrlicu ni rezultate autopsije, a tužbe protiv osoblja klinike odbijene su kao neosnovane.
- Stomatolog sam po struci, imam privatnu ordinaciju, novinarstvom se takođe bavim. Sumnjam da ovo što se desilo svakako ima veze sa mojim pisanjem o krađi beba u Aleksincu i sečom drvoreda. Nisam u sudskom sporu, nemam nezadovoljne pacijente, nemam neprijatelje, i jedino što mogu da povežem je sa novinarstvom i mojim pisanjem - kaže Ostojić.
Kako nam je ispričao, on je sinoć bio kod kuće kad su mu zapalili auto, i da ništa nije čuo dok ga nisu obavestile komšije.
- Prvo je razbijeno staklo, zatim je ubačen benzin, tu su i šibice. Videćemo, istraga će pokazati - kaže Ostojić.
Više majki koje veruju da su njihova deca oteta iz kruševačkog porodilišta u različitim decenijama druge polovine 20. veka tvrdi da su na Odeljenju ginekologije povremeno boravile žene koje se mogu dovesti u vezu sa misterioznim sudbinama novorođenčadi. Među njima je bilo, otkriva u ispovesti, za "Novosti", Slavica Mladenović (53), iz Velikog Šiljegovca kod Kruševca, i stranih državljanki! Kada je pročitala objavljene sumnje o dužem boravku izvesne Nemice Mirjam, koja je navodno krajem sedamdesetih godina prošlog veka živela u zasebnoj bolničkoj sobi tog odeljenja, tvrdi i da je 10 godina kasnije u kruševačkom porodilištu izvesno vreme bila tajanstvena pacijentkinja. Naša sagovornica sumnja da ona stoji na putu ka istini o njenoj bebi, rođenoj 7. avgusta, 1989. godine. - Te strane državljanke se sećam vrlo dobro. Nisam 100 odsto sigurna da li je to bilo i kada sam ležala u bolnici kada su mi uzeli bebu 1989. godine ili kada sam sam rodila sina 1991. - navodi Slavica Mladenović. - Šetala se među porodiljama i mnogo se razlikovala od nas... Nosila je bordo bademantil od somota i papuče u istoj boji, imala je zategnutu sređenu frizuru. Nije imala ni stomak, ni bebu. Bila je smeštena u posebnoj sobi. Sagovornica "Novosti" tvrdi i da se dešavalo da neke žene noću dolaze na prekide trudnoće, pa je pomislila da je to slučaj i sa ovom ženom. Ipak, kako je ona u kruševačkom porodilištu boravila nekoliko dana, porodiljama nije bilo jasno zbog čega je tu. Nikada nije čula da je izgovorila ni reč srpskog, pa pretpostavlja da je bila strana državljanka.
- Mirjam je navodno duže vreme boravila na prvom spratu ginekologije - tvrdi Ljiljana Milovanović. - Niko nije znao kakvu ulogu ima, iako je medicinsko osoblje za nju dobro znalo. U Udruženju za istinu i pravdu o bebama ubeđeni su da je u Srbiji bilo, kako tvrde, "međunarodne trgovine novorođenčadima". Kruševljanka Dušica Lazić (64), koja se porodila 21. aprila, 1987. seća se "mercedesa" žute boje, nemačkih registracija, u kome je, veruje, odvezena njena beba. - U dva ujutro sam bila svedok primopredaje jednog novorođenčeta, ali nisam ništa posumnjala, sve dok mi ujutro nisu saopštili da moje dete, staro dva dana, navodno nije živo - tvrdi Dušica.
Na osnovu višegodišnjih istraživanja trgovine bebama na prostoru nekadašnje SFRJ, brojni novinari, koji su se bavili ovom temom, dolazili su do podataka o masovnim usvojenjima naše dece u Danskoj i Norveškoj. Među njima je bio i Miša Ristović, pokojni novinar "Novosti", koji je u svojim tekstovima navodio i Francusku, Italiju, Austriju...
Čak 81 prijava podneta je Osnovnom javnom tužilaštvu u Kruševcu zbog sumnje da su bebe nestale iz porodilišta - saznaju "Novosti". Kako nam je potvrđeno u ovoj instituciji, prijave su podnosili roditelji zbog sumnje da su njihova tek rođena deca proglašavana mrtvom, da bi im se ubrzo potom izgubio svaki trag. Pomalo uspavanu priču o otmicama i trgovinom novorođenčadi naglo je razbuktalo nedavno otkriće Vladine komisije za istinu o bebama da je dokumentacija o usvojenjima Centra za socijalni rad u Aleksincu - nestala. Ova činjenica ukazuje na sumnju da su tek rođena deca pod velom usvojenja i sa fingiranom dokumentacijom prosto otimana iz porodilišta. Centar ovih nečasnih rabota, prema mnogim indicijama, bio je Kruševac. Roditelji koji sumnjaju u zvanične verzije smrti svoje dece godinama traže istragu, ali istina do danas – izmiče. - U svim ovim predmetima, po podnetim prijavama, zatraženo je od kruševačke policijske uprave da prikupi potrebna obaveštenja - kaže zamenik javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva Kruševac Saša Avramović. - Do sada, policija nije prikupila dodatne informacije, a nakon dostavljanja izveštaja uslediće dalje aktivnosti tužilaštva u pogledu podnetih krivičnih prijava.
Prema zvaničnom objašnjenju, njena beba je preminula u porodilištu tri dana po rođenju. Potvrda iz RFZO o korišćenju porodiljskog bolovanja bezmalo je jedini dokaz njene trudnoće. - Istog dana se porodilo šest žena, a samo mene nije bilo u evidenciji, iako sam rodila devojčicu, koja je bila u inkubatoru. Trećeg dana su mi saopštili da je umrla - svedoči Dušanka. Ni slučaj Slavice Mladenović (54) iz Velikog Šiljegovca kod Kruševca nije dobio epilog. Slavica je svedočila, za "Novosti", da je pre nego što je 2003. konačno dobila rezultate obdukcije bebinog tela, gde je kao uzrok smrti naveden hidrocefalus, za dete uredno dobijala pozive za predškolsko, vakcinaciju, kao i da je dete imalo čak i matični broj!
- Bila sam u teškom stanju, pod injekcijama, kada mi je sestra donela papir i rekla da zbog hitnog carskog reza to potpišem. Ni danas ne znam šta sam potpisala - priča za "Novosti" Ljiljana Milovanović, još jedna iz grupe ojađenih majki. Zbog kontradiktorne dokumentacije više službi, ona tvrdo veruje da je njena devojčica rođena 3. marta 1975. godine - oteta iz bolnice.
Ona raspolaže i statistikom iz koje se vidi da su 1975. godine u kruševačkom porodilištu rodene 2.094 bebe, a da je umrlo - 46, i to samo iz grada Kruševca. Među njima je bilo 30 dečaka i 16 devojčica. Nijedna beba, međutim, nije sahranjena na kruševačkom groblju.
Prvi konkretni dokazi o otmici beba u Srbiji za roditelje i članove Komisije Vlade za istraživanje ovih slučajeva znače mnogo, kažu da se njihov trud isplatio i da više niko ne može da ih naziva „budalama ili ludacima koji su umislili da su im deca nestala“. Radiša Pavlović iz te komisije kaže u emisiji 360 stepeni da roditelji ne traže zakon koji će sve slučajeve završiti materijalnom odštetom, već žele da se oteta deca pronađu. Pavlović je prethodnih dana u javnost izneo podatke da se došlo do prvih dokaza da je beba rođena u bolnici u Kruševcu 1981. godine – oteta. Reč je o dečaku koji živi u okolini Aleksinca i koji je po rođenju dat na usvajanje. Taj muškarac se obratio Udruženju za istinu i pravdu o bebama kako bi saznao ko su mu biološki roditelji. „Posle neuspesnih odlazaka usvojenika u centar za socijalni rad nekoliko puta, mi smo pokušali da mu pomognemo da pronađe podatke o sebi. Otišli smo s njim, jer su mu rekli – dođite s Radišom Pavlovićem. Ja sam došao, pitao ih da daju podatke. Odgovor je prvi bio da direktorka nije tu. Dva dana kasnije dolazimo ponovo, kažu – taj dosije ne postoji. Od 1976. do 1985. ne postoje dokumenta, 28 dosijea. Pa gde su“, upitao je Pavlović. On kaže da svi dosijei moraju da se drže pod ključem. „Moraju da se trajno čuvaju. Neko za to mora da bude kažnjen. Najšokantnije je kada dolazi pravnik centa koji je sin čoveka koji je potpisao nezakonito rešenje o usvojenju. Mi sada znamo da su ljudi koji su obavljali funkcije u takozvano Titovo vreme, moćnici resora državne bezbednosti umešani do guše u naše slučajeve. Pa nije slučajno što imam policijsko obezbeđenje“, kazao je Pavlović. Pavlović naglašava i da ne želi da se koristi termini „krađa beba“, već „otmica“. „Nestalu osobu možete pravno da proglasite mrtvom, namerno je spinovana ta varijanta da bi se onemogućili pokušaji roditelja da dođu do konačne istine. Slučajevi otmice dece ne zastarevaju nikada“, objasnio je. Jedna od majki koje tvrde da su im bebe otete Ljiljana Milovanović kaže da roditelji trpe, kako se izrazila, „psihicko silovanje“ svih ovih godina. „Ja sam se porodila 3. marta 1975. godine. Bez ijednog dokumenta o smtri deteta, bez saznanja o tome šta se desilo, odselili smo se za Kanadu. Godine 2011. kada sam, nakon raspada Jugoslavije, htela da izvadim srpska dokumenta za moju porodicu, dobila sam izvod iz matične knjige rođenih za dete koje je umrlo. Ne, kažu, to dete je živo“, počela je svoju priču Milovanović. Kaže, godine su prolazile, a ona je pokušavala da sazna istinu, borila se sama. „Htela sam da se upoznam sa svime, da se borim sama. Onda sam počela preko grupa, pa preko ambasade Kanade, preko EU, preko zaštitnika građana, koji je išao u Kruševac, svaki put kad odem u bolnicu kažu uništeno u poplavama. Ovaj dečko iz Aleksinca, kao i moja ćerka, ima dve prijave rođenja. Moja ćerka se rađa 3. marta, umire 4. marta, zavodi se 4. marta sa mojim falsifikovanim potpisom, da bi posle mesec dana dobila vakcine s falsifikovanim potpisom babice. Tu je sve počelo, u bolnici“, kazala je Milovanović. Obratila se, kaže, svima. „Pokucala sam na sva moguća vrata, ali problem je u bolnici, svo zlo je tamo počelo, u Kruševcu. Ovaj dečko je isto rođen u Kruševcu, isti matičar zavodi i njega i moje dete, to je van pameti“, rekla je. Kako je rekla, podnosila je i krivičnu prijavu, koja je odbijena. „Prvo sam predala krivičnu prijavu, uzela advokata. Prijava je odbijena sa objašnjenjem da moram da im dam konkretne radnje, konkretno vreme, konkretne ljude. Ja sam im odgovorila da ako vam dam sve konkretno, to znači da sam ja videla ko je moje dete ukrao. Haos je u svim ustanovama, možda će zvučati grubo, ali ovo je jedno psihičko silovanje za ovih 10 godina. Bolnica je dužna da čuva svu dokumentaciju, dužna je da nam je da kad zatražimo. To je mene razočaralo ne samo u naše ljude, nego i u državne ustanove. Ja samo tražim istinu o svom detetu koje je misteriozno nestalo“, rekla je. Naglašava da se „stalno forsira zastarelost“. „Zastarelost za otmicu beba ne postoji, kad mi otmete dete, taj kriminal ne zastareva. Ni policija ni država ne smeju da stanu. E pošto su se vadili na zastarelost, ja sam tužila bolnicu i državu, ne zbog materijalne odštete nego za odgovornost, jer su dužni da čuvaju našu dokumentaciju. Sudimo se već više od četiri godine, sad smo u vakuumu, šta će biti, ne znam, ja jedino znam da moram da nastavim, da pokušam da nađem svoje dete“, kazala je Milovanović. Oni naglasavaju da ni donošenje zakona o nestalim bebama neće rešiti njihove probleme. „Hajde i da dobijemo i najsavršeniji zakon da se nas problem reši, ali ko će taj zakon sprovesti. U Srbiji ne postoji pravosuđe koje to može da sprovede. Svi mi koji se 17 godina borimo, znamo kako izgleda suočavanje s pravosuđem. Svi ovi spisi jasno govore kakvo je to pravosuđe“, kazala je zamenica predsednika Udruženja za istinu i pravdu o bebama Milanka Momčilović, koja sumnja da su joj oteti i brat i dete. „Ja sam majka i sestra od tih beba, s tim se borim celog života, ja sam primorana kao i svi drugi da tražim sama, zbog nedostatka volje da se moji slučajevi reše. Ne tvrdim da sam jos pronašla, dok ne dobijem DNK analizu. Radiša i ja smo mesecima pokušavali da vidimo tog dečaka, ne da mu priđemo, ne da mu se obratimo, ali prosto smo hteli da proverimo, jer smo kroz dokumentaciju uočili da mora da se proveri“, rekla je. Ona kaže i da su tokom svakog pokušaja provere, bili praćeni. „Svaki nas povratak kući, praćen je nekom jurnjavom, pratili su nas kolima, na jednoj rakrsnici u Kragujevcu, na nas je naleteo crni džip, bez tablica. Mi smo taj slučaj prijavili. Ali, kao i svi prethodni, nijedna naša prijava nije rešena“, izjavila je Momčilović. O kritikama drugih udruženja roditelja na njihov rad, kažu – moramo da sarađujemo s državom. „Cela ta prica. Pa ja sam rodila to dete, moja majka je umrla, nije dočekala da sazna istinu o svom sinu i unuku. I jako me vređa činjenica da nas ljudi nazivaju pogrdnim imenima, da sarađujemo s državom. A izvinite, s kim da sarađujemo? Problem ne mogu da reše vanzemlajci, mora da se uključi država, moj problem mora da reši država. Pa čekajte, čiji je saradnik Igor Jurić ako se izborio za to da se donese zakon koji je dobar za svu decu“, naglasila je Momčilović.
Pavlović kaže da je neophodna saradnja svih država bivše Jugoslavije, jer problem nije samo u Srbiji.
- Našli smo čvrste dokaze da je beba rođena u bolnici u Kruševcu 1981. godine ukradena, i imamo jake indicije da je tu bebu oteo bivši pripadnik Državne bezbednosti i dao je svom rođaku iz okoline Aleksinca koji nije mogao da ima potomstvo. To je uradio uz pomoć funkcionera lokalnih državnih institucija, koji su falsifikovali dokumentaciju o rođenju u matičnim knjigama i dokumente o usvajanju - otkriva Pavlović, koji je i predsednik udruženja "Za istinu i pravdu o bebama".
On objašnjava da je slučaj otkriven kada se udruženju za pomoć obratio čovek od 38 godina iz jednog sela kod Aleksinca, koji je tragao za biološkim roditeljima nakon što je saznao da je usvojen. - Tokom potrage za njegovim pravim roditeljima i prilikom uvida u matične knjige rođenih u opštini Aleksinac otkriveno je da postoje čak dve prijave njegovog rođenja, i to s fiktivnim roditeljima. Prema prvoj prijavi je imao i oca i majku, dok je u drugoj navedena samo majka. Ispostavilo se da osobe sa tim imenima i matičnim brojevima ne postoje u Srbiji. U Centru za socijalni rad u Aleksincu rečeno nam je da dokumenta o njegovom usvajanju ne postoje. Sve ovo ukazuje da je dete koje je rođeno 3. marta 1981. u Kraljevu oteto i pomoću falsifikovanih papira dato drugoj porodici. Pravoj majci je verovatno rečeno da joj je beba umrla po rođenju i sada dalje tragamo za tom ženom - navodi Pavlović.
- Saznali smo da je celu tu "operaciju" na svoju ruku i iz ličnog interesa vodio bivši pripadnik DB. Ovde je očigledno solirao, ali to ne iznenađuje jer postoje osnovane sumnje da je u Jugoslaviji od 1970. do 1990. upravo DB učestvovao u organizovanoj otmici beba širom zemlje, pri čemu su Kruševac i Kraljevo bili sabirni centri, odakle su bebe prodavane usvojiteljima iz evropskih zemlja. Činjenica je da su u najvećem broju prijavljenih nestanaka bebe rođene upravo u tom periodu, a sumnjamo da su bivši pripadnici službe umešani u više od 70 odsto prijavljenih slučajeva - navodi Pavlović.
On dodaje da je komisija tražila podršku svih službi da otvore potrebna dokumenta kako bi se i formalno utvrdilo i dokazalo ko stoji iza otmice bebe iz Kraljeva.
Otkako je 3. juna 2011. godine zatražila podatke o bebi koju je na svet donela 3. marta 1975. godine u 16 časova, kanadska državljanka Ljiljana Milovanović (66) ne prestaje da traga za istinom o sudbini novorođenčeta iz ovdašnjeg porodilišta koje je trebalo da ponese ime - Sunčica. U ispovesti za "Novosti", kaže da je počela da sumnja zbog kontradiktorne dokumentacije, do koje je dolazila u svojoj neumornoj istrazi. Kao i drugi unesrećeni roditelji iz Kruševca, i ona je čula mnogobrojne verzije o nestancima drugih beba iz lokalnog porodilišta. Ni misteriozna Nemica koja se dovodi u vezu sa prodajom beba u inostranstvo u kruševačkom porodilištu - nije joj nepoznata. - Bila je javna tajna da Nemica pod imenom Mirjam stanuje na prvom spratu ginekologije. Tu je jela, kupala se, sušila veš na odeljenju. To se pričalo još kad sam živela u Kruševcu, ali niko nije pouzdano znao šta ta Nemica radi tu. Medicinsko osoblje, takođe. Nekoliko godina je boravila tu, a njena adresa bila je soba na kraju hodnika na prvom spratu porodilišta - kaže Milovanovićeva. Ona ne želi da na bilo koga upire prstom, iako se decenijama bori za istinu. Ali ona je još daleko. - Kada sam izašla iz bolnice, nisam dobila nikakva dokumenta, ni otpusnu listu, niti zvanično objašnjenje od čega je moje dete umrlo - svedoči ona za "Novosti". - Kada sam predala pre osam godina zahtev za umrlicu, od matičara sam dobila izdatu krštenicu, sa rečima "ovo dete nije mrtvo". Tako je sve počelo.
Ljiljanin porođaj bio je veoma težak. Prva prijava bebe, kako kaže, otišla je u matičnu službu 4. marta, sa vremenom rođenja 16.20.
Nelogična je, tvrdi Ljiljana, i prijava smrti bebe, gde stoji 1974. godina, kada beba ni u teoriji nije mogla da se rodi. Nikada nije stigao odgovor ni o bolničkoj sahrani. Zbog spornih potpisa još se sudi.
- Godine 1975. čak 97 beba je umrlo u kruševačkom porodilištu, a rodilo se više od 2.094, i to je zvaničan podatak koji sam dobila iz Statističkog zavoda Repubike Srbije 2011. godine - navodi sagovornica našeg lista. Pred kruševačkim sudom dugo se vodio postupak u vezi sa spornim potpisima na prijavi rođenja. Milovanovićeva je zbog sumnje da joj je dete prodato pokušala da preda tužbu sudu, ali je odbijena uz obrazloženje da je slučaj zastareo. Obraćala se Ministarstvu zdravlja, pravde, predsedniku republike. Procedura ključ enigme Kljuć enigme velikog broja ukradenih beba sedamdesetih i osamdesetih godina krije se u složenom postupku usvojenja koji je prema tadašnjim zakonima važio u Jugoslaviji. Veliki broj, kako se pretpostavlja, imućnih ljudi bez potmstva, kao i stranaca, umesto redovne procedure, birao je jeziv, ali jednostavniji put - kupovinu deteta.
Potpuno usvojenje sve do 2005. godine nije bilo moguće ako deca imaju žive roditelje. Šanse da strani državljani usvajaju našu decu bile su izuetno male, gotovo nikakve. Postojalo je, po starom sistemu, potpuno i nepotpuno usvojenje, a potpunom je moglo da se podvrgne samo dete mlade od pet godina. Taj uzrast se smatrao dovoljnim da mališan ne dođe do saznanja o biološkim roditeljima.
Radiša Pavlović, predsednik Vladine komisije za nestale bebe, tvrdi da se došlo do prvih materijalnih dokaza o krađi beba i da su u ceo slučaj umešani i pripadnici nekadašnje Državne bezbednosti i lokalni funkcioneri po Srbiji. - Našli smo čvrste dokaze da je beba rođena u bolnici u Kruševcu 1981. godine ukradena i imamo jake indicije da je tu bebu oteo bivši pripadnik Državne bezbednosti i dao je svom rođaku iz okoline Aleksinca koji nije mogao da ima potomstvo. To je uradio uz pomoć funkcionera lokalnih državnih institucija koji su falsifikovali dokumentaciju o rođenju u matičnim knjigama i dokumente o usvajanju - otkriva Pavlović. Slučaj je otkriven kad se udruženju za pomoć obratio čovek od 38 godina iz jednog sela kod Aleksinca koji je tragao za biološkim roditeljima nakon što je saznao da je usvojen. Fiktivni roditelji - Tokom te potrage i uvida u matične knjige rođenih u opštini Aleksinac otkriveno je da postoje čak dve prijave njegovog rođenja i to s fiktivnim roditeljima. Prema prvoj prijavi je imao i oca i majku dok je u drugoj navedena samo majka. Ispostavilo se da osobe sa tim imenima i matičnim brojevima ne postoje u Srbiji. U Centru za socijalni rad u Aleksincu rečeno nam je da dokumenta o njegovom usvajanju ne postoje. Sve ovo ukazuje da je dete koje je rođeno 3. marta 1981. godine u Kraljevu oteto i dato drugoj porodici. Pravoj majci je verovatno rečeno da joj je beba umrla po rođenju i sada dalje tragamo za tom ženom - navodi Pavlović. Kao novi dokaz o otmici ove bebe navodi to što je dete rođeno 3. marta 1981, a 7. marta je u prijavi boravišta već prijavljeno na adresu usvojiteljske porodice dok je rešenje o usvajanju doneto tek 2. oktobra te godine. Uloga službi - Celu tu "operaciju" na svoju ruku iz ličnog interesa vodio je bivši pripadnik DB. Ovde je očigledno solirao, ali to ne iznenađuje jer postoje osnovane sumnje da je u Jugoslaviji od 1970. do 1990. upravo DB učestvovao u organizovanoj otmici beba. Pri tome su Kruševac i Kraljevo bili sabirni centri odakle su bebe prodavane usvojiteljima iz Evrope. Činjenica je da su u najvećem broju prijavljenih nestanaka bebe rođene upravo u tom periodu, a sumnjamo da su bivši pripadnici službe umešani u više od 70 odsto prijavljenih slučajeva - navodi Pavlović. On dodaje da su tražili podršku službi kako bi se dokazalo ko stoji iza otmice bebe. Isparili dosijei iz Aleksinca Pavlović ističe da im je u Centru za socijalni rad u Aleksincu potvrđeno da im je nestala dokumentacija o čak 29 beba koje su usvojene u periodu od 1975. do 1986. godine. - Dosijei o usvojenju moraju da se čuvaju sve do smrti usvojenog. Jasno je da su ovi dosijei i ukradeni jer pripadaju usvojenoj deci koja su verovatno ukradena iz porodilišta - kaže Pavlović. DOS je sakrivao dokaze Od 2000. do sada MUP-u i tužilaštvu je podneto oko 1.500 prijava za krađu beba.
- To se sve do 2006. godine, za vreme DOS-a, nije rasvetljavalo. Imamo dokaze da je policija od 2002. do 2004. radila istrage po nekim od tih prijava, ali umesto da podatke obradi, ona ih je uništila - tvrdi Pavlović.
BEOGRAD - Grad oko koga se plete najviše sumnji da je sredinom sedamdesetih do polovine osamdesetih bio u središtu otmica novorođenčadi je Kruševac. Ovu tezu zastupa deo roditelja koji sumnjaju da su im bebe ukradene po rodenju i pod čudnim okolnostima, do danas nerasvetljenim, date na usvojenje, pišu Novosti. Udruženju "Za istinu i pravdu o bebama" jedna majka iz Kanade svedočila je, tako, da je na poslednjem spratu porodilišta u ovom gradu, pre četiri decenije redovno boravila nepoznata Nemica, za koju se sumnjalo da je zadužena za "selekciju" beba koje će ići u inostranstvo.
U papirima je upisano ime žene iz sela blizu Aleksinca, a usvojenje je uradeno preko tamošnjeg centra za socijalni rad. Istraga Komisije i Udruženja pokazala je da dosijea o usvojenju dečaka - nema. Za Novosti je potvrđeno da dosijei u periodu od 1976. do 1985. fizički ne postoje, kao i da nigde nema ukupno 29 predmeta. Posebna pažnja sada je posvećena slučaju usvojenika zbog kog je cela priča i počela da se odmotava. "Uz podatke koje smo imali o biološkoj majci, kontaktirali smo sa matičnom službom iz sela i Opštinom Aleksinac, ali tamo nema upisa rođenja pod njenim imenom i prezimenom. Kontaktirali smo i sa policijskom stanicom, da vidimo da li je moguće pratiti kretanje te osobe, međutim pošto nemamo ime njenog oca, datum rođenja, ni matični broj, ostali smo bez rezultata. Isto se desilo i u osnovnoj školi", kažu za Novosti u aleksinačkom centru.
Ceo predmet Radiša Pavlović, član vladine komisije i predsednik Udruženja, predao je načelniku kruševačke policije, a dalji potezi očekuju se od tamošnjeg tužilaštva. "U slučaju ovog usvojenika postoje ozbiljne indicije da su uključeni ne samo tadašnji lokalni funkcioneri, već i ljudi iz Državne bezbednosti", kaže Pavlović.
Muškarac iz Aleksinca (38), koji tvrdi da ima dokaze da je ukraden u porodilištu, za strašnu istinu o svome poreklu saznao je na sahrani čoveka za kojeg je mislio da mu je biološki otac. Tada je jedan rođak u posmrtnom govoru za pokojnika rekao: "Bio si veliki čovek, odgajao si tuđe dete!" Pre toga, prve sumnje o tome ko su mu roditelji u ovom čoveku probudile su reči njegove babe, koja ga je na samrti pozvala i rekla mu: "Ti nisi naš". Kada se uverio u istinu o svom poreklu, čovek iz Aleksinca, čije ime se i dalje čuva u tajnosti, obratio se Vladinoj komisiji za nestale bebe i potom saznao da je najverovatnije ukraden u porodilištu u Kruševcu, odmah po rođenju, 3. marta 1981. godine. Kako se saznaje, nesrećni čovek je više od tri decenije živeo u zabludi ko su mu roditelji, i sada se neće smiriti dok ne sazna ko su mu biološki otac i majka. Bolna istina - Prva sumnja kod njega pojavila se kada mu je baba na samrti pozvala i u pola glasa mu rekla: "Sine, moraš da znaš jednu stvar, ti nisi naš". On u tom trenutku nije tačno znao šta to znači, pitao je babu da mu pojasni, ali je ona samo ponavljala "Ne, ti nisi naš, ti nisi naš...". Trudio se da ne uzima njene reči zdravo za gotovo, mislio je da baba svašta priča u samrtnom ropcu, ali ga je ipak kopkalo šta je htela da kaže i da li se iza toga nešto krije. I onda je na očevoj sahrani saznao strašnu istinu – navodi izvor i dodaje: - Kada je umro čovek koga je ovaj mladić celog života smatrao ocem, tokom posmrtnog govora jedan od rođaka je rekao za pokojnika "Bio si veliki čovek, odgajio si tuđe dete." Bio je to grom iz vedra neba. Mladiću se odjednom sve otvorilo, ostao je u šoku! Znao je da se to odnosi na njega, jer nije imao braće i sestara. Tada se setio i babinih reči, shvatio da ono njeno "Ti nisi naš" zapravo znači da nije biološko dete svojih roditelja. Navodno, ovaj mladić, danas već čovek sa 38 godina, tražio je tada od majke da mu otkrije pravu istinu. - Rekao je joj je da neće progovoriti sa njom ni reč sve dok mu ne otkrije ko je on u stvari! Majka je dugo i uporno tvrdila da ne postoji nikakva tajna, da je pogrešno protumačio govor na očevoj sahrani, da je baba svašta pričala na samrti... Ipak, na kraju mu je priznala da ga ona nije rodila. Rekla je da je njegova biološka majka jedna žena iz Kruševca, ali da ne zna ništa više od toga – naveo je poznanik nesrećnog coveka. Nepoznata prošlost Nesrećno čovek, tragajući za svojom prošlošću, obratio se tada Komisiji za nestala lica, u želji da sazna da li je zaista ukraden u porodilištu. - Počeo je da traga za dokumentima iz tog doba, ali je većina papira odavno uništena, nema ih čak ni u arhivama. Ipak, došao je do protokola iz porodilišta na kojem su pored njegovog imena kao otac i majka bile upisane potpuno nepoznate osobe. Zajedno sa ljudima iz Komisije počeo je da traga za njima i vrlo brzo je saznao da oni ne postoje, da su izmišljeni i da se ne pominju ni u jednom drugom dokumentu sem tog. Kada je pročitao dokument kojim ga njegova "izmišljena, nepostojeća majka" daje na usvajanje ljudima koji su ga odgajili, shvatio je da je žrtva velike prevare, da je zapravo jedan od mnogih ukradenih beba. Bilo mu je jasno da je njegovoj pravoj majci rečeno da je beba mrtva. Sada je pred njim težak posao. Pitanje je da li njegova biološka majka uopšte živa. Žena iz Kruševca (71): Možda je to moje dete Dragica Đurđević (71) iz Kruševca, žena koja već godinama živi sa ubeđenjem da joj je dete davne 1981. ukradeno u kruševačkom porodilištu, kaže da je čovek iz Aleksinca možda baš njen sin! - Imala sam 33 godine kada sam se porodila. Sećam se da sam ušla u sedmi mesec i otišla na pregled, jer mi je doktor rekao da trudnoća mora da se prati. Međutim, lekar koji je tog dana bio dežuran rekao mi je da moram da se porodim pre vremena. Tako je i bilo. Porodila sam se popodne i znam da sam rodila muško dete. Kada se rodio, plakao je i delovalo mi je da je sve u redu. Ali stavljen je u inkubator zbog prevremenog rođenja. Sutradan je došla dežurna doktorka i saopštila da mi je sin preminuo. Bila sam očajna – kaže Dragica.
- Dugo me je kopkalo šta se zaista desilo sa mojim detetom, a sumnje su postaje jače kada sam posle 20 godina srela poznanicu, inače ženu koja je bila babica na mom porođaju. Pitala me je kako mi je sin koga je ona porodila. Čudila sam se kako ne zna šta se desilo, jer sam verovala da bi zapamtila da mi je dete umrlo. I sada, kada sam pročitala priču o ukradenoj bebi iz kruševačkog porodilišta, pitam se da to nije moj sin – zaključila je Dragica.
Ovu tezu zastupa deo roditelja koji sumnjaju da su im bebe ukradene po rođenju i pod čudnim okolnostima, do danas nerasvetljenim, date na usvojenje. Udruženju "Za istinu i pravdu o bebama" jedna majka iz Kanade svedočila je, tako, da je na poslednjem spratu porodilišta u ovom gradu, pre četiri decenije redovno boravila nepoznata Nemica, za koju se sumnjalo da je zadužena za "selekciju" beba koje će ići u inostranstvo. Jedan od dečaka rođenih, prema papirima, u ovoj bolnici 1981. godine sumnja da je i sam bio žrtva krađe. Odnosno, da je njegovim biološkim roditeljima rečeno da je mrtav, a da su zatim urađeni fiktivni papiri sa izmišljenim imenom majke. Za pomoć se obratio Vladinoj komisiji za nestale bebe i Udruženju "Za istinu i pravdu o bebama", pokušavajući da otkrije identitet roditelja. U papirima je upisano ime žene iz sela blizu Aleksinca, a usvojenje je urađeno preko tamošnjeg centra za socijalni rad. Istraga Komisije i Udruženja pokazala je da dosijea o usvojenju dečaka - nema. - Dosijei u periodu od 1976. do 1985. fizički ne postoje - potvrdila je za "Novosti" direktorka Jasmina Nikolić. - Za taj period u knjizi usvojenja postoje upisi, ali nigde nema ukupno 29 predmeta. Pretražili smo svoju i arhivu opštine, tražili smo i preko Istorijskog arhiva, ali ništa nismo našli. Posebnu pažnju posvetili su slučaju usvojenika zbog kog je cela priča i počela da se odmotava. - Uz podatke koje smo imali o biološkoj majci, kontaktirali smo sa matičnom službom iz sela i Opštinom Aleksinac, ali tamo nema upisa rođenja pod njenim imenom i prezimenom. Kontaktirali smo i sa policijskom stanicom, da vidimo da li je moguće pratiti kretanje te osobe, međutim pošto nemamo ime njenog oca, datum rođenja, ni matični broj, ostali smo bez rezultata. Isto se desilo i u osnovnoj školi - kažu u aleksinačkom centru.
- U slučaju ovog usvojenika postoje ozbiljne indicije da su uključeni ne samo tadašnji lokalni funkcioneri, već i ljudi iz Državne bezbednosti - kaže Pavlović, i dodaje da se svojevremeno pričalo o operaciji "Zvezdano nebo", navodno započetoj u Kruševcu. Reč je o nekakvom mračnom ugovoru, kako se priča, potpisanom u ovom gradu o izvozu dece na usvojenje, počevši od ratne siročadi nadalje.
- Muško dete, po rođenju odmah je zaplakalo, sve normalno. Imao je kovrdžavu kosicu, na mene. Sutradan sam čula da beba nije dobro i da mora u bolnicu u Beograd, zbog komplikacije sa plućima. Otpustili su me kući, rekli da nema potrebe da idem sa detetom, a posle nekoliko dana iz Beograda je stigla - umrlica. Po otpusnoj listi dete se i dalje vodilo kao da je na lečenju. Počela sam da sumnjam, pa sam se vratila po otpusnu listu, ali je nikada nisam dobila, kao ni izvod iz matične knjige rođenih - kaže Ljiljana. 
J. Ćosin, V. Crnjanski Spasojević
- Ćero, uskoro ću umreti i vreme je da saznaš pravu istinu. Mi tebe jesmo usvojili, ali ne legalno, kupio sam te posle tvog rođenja za 30.000 maraka. Molim te, oprosti mi i nađi prave roditelje i sestru bliznakinju. Ovim rečima, neposredno pred smrt, jedan Nišlija je zbog griže savesti odlučio da kaže istinu o događajima iz 1981. godine.
Priča o razdvojenim bliznakinjama iz Niša i Aleksinca i njihovom kasnijem susretu je šokantna, a prijatelj porodice je ispričao šta se sve događalo u protekle četiri decenije.
- Moja prijateljica porodila se u Aleksincu 1981. Dobila je bliznakinje. Međutim, posle porođaja saopšteno joj je da jedna beba nije preživela, ali da je druga dobro. Rekli su joj: "Imate drugo dete, budite srećni, ono je preživelo". Godine su prolazile, ali majka kao da je predosećala da joj je druga ćerka ipak živa. Prve sumnje počele su da se javljaju kada su joj stizali pozivi za vakcinaciju za obe ćerke, kao i pozivi za školu. Sve vreme je objašnjavala da joj je drugo dete mrtvo.
- Umrlicu nisu mogli da pronađu, nije bilo dokaza da je druga ćerka umrla. Onda je ova porodica počela bitku za istinu – kaže izvor. Gotovo u isto vreme sudbina je umešala prste i u Nišu – sestra bliznakinja saznala je pravu istinu.
Godine su prolazile, a devojčica je danas uspešna poslovna žena koja živi u inostranstvu i u Nišu. Posle gotovo četiri decenije prava majka i sestre ponovo su bile zajedno.
On objašnjava da ova porodica nije slučaj prijavljvala Komisiji za nestale bebe, niti su hteli da je iznose u medijima, ali da je pokrenuta istraga, koja je obustavljena jer su lekar koji je obavio porođaj, kao i ostali potencijalno osumnjičeni iz tog vremena u međuvremenu preminuli.
Čak 29 dosijea o usvajanju beba u periodu od 1976. do 1985. godine nestala su iz Centra za socijalni rad u Aleksincu. Ovo su prvi konkretni podaci do kojih su došle Vladina komisija za istraživanje slučajeva nestalih beba i Udruženje za istinu i pravdu o bebama, a na osnovu čega tvrde da je po sredi velika prevara i organizovana krađa beba. Čitavu lavinu novih informacija i pojavu prvih konkretnih dokaza o krađi beba pokrenula je želja jednog mladića da sazna ko su mu biološki roditelji nakon čega se obratio ovom udruženju koje je došlo do šokantnih podataka. - Među tih 29 dosijea koji nedostaju nalazi se i predmet čoveka koji nas je zamolio za pomoć jer je i on sam dobio potvrdu od Centra za socijalni rad da njegovog dosijea nema. Mi smo takođe dobili potvrdu od istog centra da nedostaje 29 predmeta, te zbog toga planiramo da ponesemo krivične prijave Tužilaštvu za organizovani kriminal. Dosijei o usvajanju moraju da se čuvaju sve do smrti usvojenog, a kako ovih nema? - kaže za "Blic", Radiša Pavlović, član Vladine komisije i predsednik Udruženja za istinu i pravdu o bebama.
Pavlović je redakciji "Blica" dostavio uverenje koje su Udruženje i Vladina kancelarija dobile od Centra za socijalni rad u Aleksincu na kome se navodi da je u perodu od 11. godina nestalo 29 dosijea usvojenih beba. Povodom slučaja nestanka 29 dosijea oglasio se i Centar za socijalni rad u Aleksincu. - Javnost će biti obaveštena pisanim putem o pojedinostima i novim informacijama u vezi sa slučajevima nestalih dosijea nakon konsulatacije našeg centra sa Ministarstvom rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja - rečeno nam je u Centru za socijalni rad u Aleksincu. Jedan slučaj počeo da odmotava klupko
Ovaj konkretan slučaj korene vuče još od 3. marta 1981. godine kada se na ginekološko-akušerskom odeljenju Opšte bolnice u Kruševcu porodila majka rodom iz okoline Aleksinca, koja ipak po svim dostupnim dokumentima i podacima uopšte ne postoji.
- Jako je čudno i to što su u matičnoj knjizi rođenih podaci bebe upisani dan pre nego što je prijava bebe uopšte stigla, a još diskutabilnije je to što u matičnoj knjizi ne postoje nikakvi podaci, a ni dosije tog usvojenika koji je dat u porodicu sa tri meseca starosti, što opet nije u skladu sa zakonom - objašnjava Pavlović i kaže da su ovo očiti dokazi da je dete oteto od bioloških roditelja. Provera u dve matične službe i potvrda da žena sa datim generalijama ne postoji, niti je ikada postojala, kao i dve prilično sumnjive prijave rođenja su prema Pavlovićevim rečima, čvrsti i opipljivi dokazi da je po sredi prevara i krađa bebe. Savet Evrope: Neophodno je napraviti zakon Pored toga što stalno skreću pažnju na značaj problema i potrebu da se slučaj nestalih beba konačno raščivija ne bi li na prevaru veka konačno bila stavljena tačka i pronađeni krivci, predstavnici Kominteta ministara Saveta Evrope zatražili su i usvajanje zakona o rešavanju slučaja nestalih beba, no ipak, po ovom pitanju se nije promenilo mnogo toga.
Mada je bilo najava da će on biti usvojen tokom ovog prolećnog zasedanja Skupštine Srbije, to se po svoj prilici neće deseti, a sam Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za kuju se sumnja da su nestala iz porodilišta u skupštinskoj je proceduri još od 20. marta prošle godine.
Čak 29 dosijea o usvajanju beba u periodu od 1976. do 1985. godine nestalo je iz aleksinačkog Centra za socijalni rad! Do ovog šokantnog otkrica došli su predstavnici Vladine komisije za nestale bebe i Udruženja "Za istinu i pravdu o bebama", istražujući slučaj usvojenog muškarca za kog se sumnja da je kao novorođenče ukraden iz kruševačke Opšte bolnice.
- Među tih 29 dosijea koji nedostaju nalazi se i predmet čoveka koji je tražio od nas pomoć, i on je dobio pismenu potvrdu od Centra da njegovog dosijea nema. I mi smo dobili potvrdu o nestanku 29 predmeta, jer želimo da podnesemo krivične prijave Tužilaštvu za organizovani kriminal. Dosijei o usvojenju moraju da se čuvaju sve do smrti usvojenog. Jasno je da su ovi dosijei ukradeni, što predstavlja krivično delo. Sklonjeni su jer pripadaju usvojenoj deci koja su verovatno ukradena iz porodilišta - kaže Radiša Pavlović, član Vladine komisije i predsednik Udruženja. Kako tvrdi, u aferu su očigledno bili umešani pojedinci zaposleni u bolnici, policiji i centru za socijalni rad. Neki su bili na funkcijama, pa su napravili dobro organizovan kriminalni lanac. Slučaj usvojenika za kog se veruje da je ukraden iz kruševačke bolnice pokazuje model po kom se radilo. Deca su proglašavana, objašnjava Pavlović, umrlom, sklanjana su i za njih su pravljeni novi papiri sa fiktivnim roditeljima, koji su fiktivno potpisivali dokumenta da daju tek rođene bebe na usvajanje, odnosno da ih se odriču. Do ovog otkrića Komisija je došla tragajući za podacima o majci usvojenika, rođenog marta 1981. Matična služba u ovom slučaju potvrdila je da majka koja se vodi kao biološka - ne postoji i nikada nije postojala ni pod devojačkim, ni pod udatim imenom i prezimenom! U njenim izmišljenim podacima navodi se da je iz okoline Aleksinca, zbog čega su se i obratili aleksinačkom centru, gde im je lično direktorka potvrdila da je taj dosije o usvojenju nestao! I ne samo taj. Pre odlaska u aleksinački centar, predstavnici Udruženja i usvojenik, koji traži biološke roditelje, sreli su se sa načelnikom Policijske uprave Kruševac, kome su dostavili dokumentaciju i koji je obećao da će o celom slučaju obavestiti tužilaštvo.
- Dečak je, prema papirima, rođen 3. marta 1981. i u bolnici je bio tri dana, kada je direktno odveden u porodicu, u selo blizu Aleksinca. Tu je 7. marta dobio prebivalište, da bi naknadno bili falsifikovani papiri sa izmišljenim imenom majke (imena oca ima samo na prvoj prijavi rođenja, posle čega se pojavljuje i druga prijava, u kojoj ga nema). Prebivalište mu je, dakle, upisano pre nego što je uopšte zaveden u matične knjige rođenih, 10. marta! U matične knjige zaveden je dan pre nego što je stigla prijava njegovog rođenja - kaže Pavlović. On naglašava da se sve to dešavalo u periodu kada je najviše beba proglašeno umrlim, a zapravo su otete iz porodilišta i date na usvajanje. - U istrazi ove afere imamo punu podršku Centra za socijalni rad, MUP-a, državnog vrha i tužilaštva - konstatuje Pavlović.
Protest u Beču Tri udruženja roditelja nestalih beba - Beograda, Srbije i Vojvodine, organizovaće u Beču, 24. i 25. maja, deljenje pamfleta na Švedenplacu. Želja im je da upoznaju Austrijance sa aferom krađe beba u Srbiji, jer jedan broj roditelja koji sumnjaju da su im deca oteta danas živi tamo. Posle Beča slične manifestacije biće organizovane i u drugim evropskim gradovima.
Vladina Komisija za istraživanje slučajeva nestalih beba i Udruženje "Za istinu i pravdu o bebama" došli su do prvog deteta za koje, kako za "Novosti" otkriva Radiša Pavlović, član Komisije i predsednik Udruženja, postoje konkretni dokazi da je kao beba ukradeno. Reč je o muškarcu koji je svojevremeno usvojen. - Usvojenik se obratio za pomoć meni i zamenici Udruženja Milanki Momčilović da mu pomognemo da sazna ko su mu roditelji. Kada smo počeli da istražujemo, shvatili smo da žena koja se vodi kao njegova majka kroz kompletnu dokumentaciju, od porođajnog protokola, preko prvog upisa matične službe do usvojenja - ne postoji! Dve matične službe potvrdile su nam da žene sa tim generalijama, ni pod devojačkim, ni pod udatim prezimenom, nema i nije je nikad ni bilo - kaže Pavlović. Da je i otac nepostojeći jasno je jer postoje dve prijave rođenja. U prvoj se navodi i ime oca, u drugoj ga, međutim, nema. Nema ni udatog bračnog stanja žene koja je navodna majka, a nepostojeća mati u posebnom dokumentu odriče se deteta i daje ga na usvajanje. Porođaj se desio 3. marta 1981. godine u Opštoj bolnici u Kruševcu. Pavlović kaže da je jasno da je neko dete moralo biti proglašeno mrtvim, da bi se došlo do bebe za usvajanje, a onda je izmišljena majka i svi njeni podaci, i formalno je "odrađeno" usvojenje. Naš sagovornik zato poziva sve žene koje su se tog datuma porodile u kruševačkoj bolnici, a rečeno im je da im je dete preminulo, da se jave Udruženju i Vladinoj komisiji. To će nadležnim organima umnogome olakšati potragu.
Pošto u podacima stoji da je nepostojeća majka iz jednog sela u blizini Aleksinca, Radiša Pavlović i Milanka Momčilović obavili su razgovore i u aleksinačkom centru za socijalni rad. Tamo su pokušali da saznaju sa kim su radnici centra, pre nego što je tadašnji direktor potpisao rešenje o usvajanju, razgovarali ako majka ne postoji. Odgovora nije bilo. - Podnećemo danas krivične prijave protiv odgovornih u bolnici u to vreme, da bismo saznali koji lekar je radio, koja babica, koje osoblje je bilo u toj smeni. Za sada nam nije cilj da jurimo krivce, a jasno je da je više osoba u ovom slučaju bilo u sprezi, već da saznamo ko su biološki roditelji ovog momka. O celom slučaju obavestili smo i policiju i tužilaštvo - kaže Radiša Pavlović. Nelogičnosti
Obučene u crno, državi su, kako kažu, poslale poruku, kako se osećaju godinama, jer se njihovi slućajevi ne rešavaju. Podsećaju da su i dalje bez odgovora šta se dogodilo sa njihovim decom. Predstavnici udruženja kažu da su performansom hteli i da podsete da Srbija još uvek nije usvojila Zakon o nestalim bebama, kako bi se taj problem rešio institucionalno. Milena Janković iz Udruženja "Nestale bebe" Beograd, za N1 kaže da su u performansu učestvovale majke koje su "skrivene, tužne i mole se". "To je odraz kako majke Srbije danas izgledaju i kako se osećaju, jer dugo godina država ne daje odgovore gde su njihova deca. Mi smo obraćali pismenim putem Skuptšini Srbije, ministartvu pravde, obraćali smo se i Vladi Srbije, opbraćali smo se i predsedniku Srbije, ali sa nama niko nije hteo da razgovara", ističe ona. Vladimir Činčarević iz Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, ocenjuje da ovde nema države koja treba da reši najosnovniji i najbitniji problem. "A to je da se više ne dešava krađa beba i da se pronađu deca koja su ukradena i naravno da se sudi ljudima koji su učestvovali u ovom zločinu", poručuje on.
Prolećno zasedanje se desilo prethodnih dana, a o nestalim bebama ponovo ni reči. Petrović se za medije opravdao time da predsednica Skupštine nije uputila zakon prema proceduri, te da odgovornost nije na njima. Vlada je predlog zakona još pre godinu dana uputila Skupštini. Predsednica Skupštine obećala je u više navrata da će se zakon uskoro naći pred Odborom za pravosuđe. Gde se on u međuvremenu izgubio, niko ne zna.
Takođe, opomena povodom usvajanja Zakona o "nestalim bebama" našla se i u godišnjem izveštaju zaštitnika gradana za 2018. U martu 2013. doneta je presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u kojoj je naloženo Srbiji da isplati 10.000 evra odštete i sudske troškove Zorici Jovanović jer država ni posle 30 godina nije uspela da objasni šta se dogodilo sa njenom bebom. Presuđeno je da Srbija u roku od godinu dana obezbedi odgovarajuće nadoknade za sve roditelje, ali i da se pruže uverljivi odgovori o tome šta se desilo sa svakim nestalim detetom. Šest godina kasnije, nije se promenilo ništa.
Oni su pozdravili poslednje pomake koje je napravila vlast u Srbiji ka usvajanju zakona i formiranju komisije za istrage za rešenje ove afere. Pod time se misli prvenstveno na sastanke čelnika iz SE, koji su održani na inicijativu Ministarstva pravde, sa nadležnim skupštinskim Odborom za pravosuđe i predstavnicima grupa roditelja. Ipak, oni podsećaju da je leks specijalis o ovom pitanju trebalo da bude usvojen još 2014. godine kada je bio rok za izvršenje presude iz slučaja Zorica Jovanović protiv Srbije. Ovom presudom u korist jedne od majki čije je dete nestalo iz porodilišta, Srbiji je naloženo da njoj isplati odštetu, omogući istragu i da formira zakonski model po kome će svi roditelji saznati sudbinu njihove dece. – Naglašavamo da je neophodno što brže osigurati usvajanje nacrta Zakona, leks specijalis, ali i takode osigurati da novi mehanizam za istrage bude formiran tako da zaista i funkcioniše i daje rezultate u praksi, što uključuje i adekvatne obuke za sudije i druge uključene koji će se baviti ovakvim slučajevima. Istrage treba i da omoguće efikasno deljenje informacija između nadležnih organa, kao i na međunarodnom nivou, ističe se u zaključcima koje je usvojio Komitet. U tom kontekstu se ohrabruje namera da se formiraju DNK registri koji bi bili dostupni roditeljima i deci.
Sa dodatnim interesovanjem je zabeleženo da se još uvek čeka na usvajanje i sprovodenje u praksu novog mehanizma koji će omogućiti tužilaštvima da sprovode istrage odnosno prikupljaju podatke i proveravaju dokaze u svim pojedinačnim slučajevima gde postoje neke žalbe ili sumnje u vezi s prethodnim postupcima, navodi se u odluci (nedostaje ostatak teksta)
- Svake noći kada legnem u krevet, legnem sa nadom da ću sutra saznati nešto o Bogdanu. Dok je živ, roditelj neće izgubiti nadu. Shvatamo da je on odrastao u drugoj porodici, samo želimo da zna da ima majku, oca, brata i sestru i da ga nikada nismo dali - kaže Ljiljana Milovanović iz Jagodine, koja sumnja da joj je sin otet po rođenju i prodat imućnoj porodici iz Kragujevca. Sumnja i da je bila nadomak toga da svog sina nađe, ali su se novi roditelji, kada su saznali za njenu potragu, preselili na drugo mesto. Svoju prvu decu, dečake blizance, Ljiljana je rodila 17. aprila 1988. godine u jagodinskoj bolnici. Oba dečaka su zaplakala, zdrava i rođena u terminu, ali joj je uveče rečeno da se jedan nagutao plodove vode, te mora u Kragujevac u inkubator. - Suprug i svekar su svaki dan išli u kragujevačku bolnicu. Nisu bebu videli, ali ih je doktorka obaveštavala da je sve u redu. Onda nam je 11. dana stigao telegram da je dete iznenada preminulo - seća se Ljiljana. Njen suprug je otišao u Kragujevac da preuzme bebu, ali su mu rekli ne, te da je praksa da se deca sahrane o bolničkom trošku, jer to su prevelike traume za roditelje, a i imaće oni još dece. Vodiš jedno dete na more, a drugo ne? Posle 13 godine Milovanovići su krenuli na more i Ljiljana je pošla da za Darka, sina kojeg je podigla, izvadi u opštini državljanstvo. - Matičar me je pogledao i upitao: "Kakva si ti to majka, vodiš jedno dete na more, a drugo ne?". Sledila sam se. Rekla sam mu da je Bogdan umro kao beba, da imam samo Darka. "Oba dečaka se vode kao živa. Ne znam ko je šta tu muvao, ali moraš da odeš u Kragujevac i to saznaš sama"- seća se njegovih reči Ljiljana. Kako je bio petak, ona je pozvala bolnicu i opštinu u Kragujevcu, da se najavi da će u ponedeljak doći po svoju dokumentaciju. Svi su, tvrdi, bili ljubazni i rekli da nema nikakvih problema, jer se dokumentacija uredno čuva. - U pratnji rođake lekarke otišla sam prvo u bolnicu. Bilo je jako čudno. U petak su mi rekli da sve imaju, u ponedeljak da nemaju ništa. Odbila sam da odem dok ne dobijem svoju dokumentaciju. Jedna lekarka mi je onda dala moje papire - znači ipak su ih imali. Rođaka lekarka odmah je uočila brojne nepravilnosti od kojih je najveća da uopšte ne postoje dokazi da je moje dete bilo u bolnici između 17. i 22. aprila. Stiglo je tamo, ali nijednom nije pregledano, a moralo bi da bude tri puta dnevno. Kada smo pitale lekarku, ona je rekla da više ne može ništa da nam kaže i da dokumentaciju tražimo sudskim putem - kaže Ljiljana. Dobili naredbu da joj ništa ne daju U opštini Kragujevac ista priča, kaže ona. Svi su joj okrenuli leđa, sem jedne službenice, koja joj je šapnula da su dobili naredbu od šefice da Ljiljani ništa ne izdaju. - Šapnula mi je: "Ne smem ništa da Vam dam, ali znajte da sa smrtovnicom Vašeg sina ništa nije u redu". Ipak, kada me je načelnica opštine odbila, poturila mi je smrtovnicu uz moje obećanje da joj papir vratim. Sa smrtovnicom sam otišla natrag na patologiju, gde mi je žena na šalteru rekla da je nemoguće da smrtovnica bude tako neuredno popunjena. Čak mi je rekla da će mi, po potrebi, biti svedok na sudu - kune se Ljiljana. Ipak, kada se sutradan vratila na patologiju, ta ista službenica, sada u društvu svog šefa, poricala je da ju je ikada videla. - Rekla mi je da ne pravim problem, dok mi je neki lekar dobacio: "Kakva si ti majka, ako tek sad tražiš sina?!" To me je dotuklo - kaže ova žena. Tražila ga sa slikom njegovog blizanca
- Ja sam sina počela da tražim po Kragujevcu, sa slikom njegovog brata blizanca. Odem ujutru i vratim se uveče. Jedan fotograf ga je prepoznao, drugi su mi rekli da znaju dečka, da je sportista, ali kada bih im rekla zbog čega ga tražim - odjednom zid ćutanja. Čula sam da živi u naselju Aerodrom, u bogatoj porodici. Kada sam ga potražila na adresi, saznala sam da su se odselili - kaže Ljiljana. Iako Bogdan sada ima 30 godina, Ljiljana ne odustaje. Nadu joj potpiruje činjenica da se u poslednje vreme udruženjima roditelja javlja mnogo usvojene dece, sve svesnije da ih majke i očevi možda nisu napustili. - Meni su se javila dva mladića, ali oni nisu moji sinovi. Nekada se datum rođenja te dece menja i za dva, tri meseca. Maštam o susretu sa svojim detetom. Moj život se sveo na iščekivanje da ću ga naći, iako imam još jednog sina i ćerku - priča ova majka. Ista lekarka poradala u svim spornim slučajevima? Država mora da otkrije roditeljima gde su im deca, izričita je Ljiljana, uverena da je prodaja bila državni projekat, koji se odvijao još od 1950-ih.
- Koliko sam čula, mnoga deca su prodata u inostranstvo, cene su se kretale oko 15.000 dolara. Deca su uzimana iz porodica običnih radnika, koje imaju dobru genetiku. U Jagodini još pet, šest porodica sumnja da su im bebe otete na rođenju, a sve nas je porađala ista lekarka, starija doktorka koja je sada u penziji - kaže Ljiljana.
Pavlović sumnja da je incident izazvan da roditelji i on kao njihov predstavnik, ne bi ni pogledali dokumentaciju. Kada ipak jesu, i posle incidenta, Pavlović je zaključio da deo dokumenta fali.
- U Nišu me je sačekalo 20-ak roditelja sa kojima smo krenuli u zgradu Kliničkog centra. Bio sam u društvu saradnice i policajca koji mi je dodeljen kao policijska zaštita 24 časa, nakon pretnji koje sam doživeo prošle godine. Po ulasku sam video da je prisutno više članova obezbedenja nego ranije, četvorica su bila u hodniku ginekologije, a još četvorica u sali gde je trebalo da sastanak bude održan. Kada sam ušao, a za mnom policajac koji me prati, jedan čovek iz obezbeđenja pokušao je da ga zaustavi. Policajac je pokazao legitimaciju, a ja sam počeo da objašnjavam da on mora sa mnom. Taj čovek iz obezbedenja je praktično vratima policajca gurao u hodnik, a kako sam pokušavao da zadržim vrata, udarila su me u nogu. Prekinuo sam sve pozvavši policiju - kaže Pavlović.
Pavlović je član Vladine komisije za ispitivanje postupaka državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestalih beba u Srbiji. Kaže da ima dobru saradnju sa porodilištima u većem delu države, sem sa onima u Kraljevu i Nišu, gde je za sledeću nedelju ponovo zakazan sastanak. Radiša Pavlović odbio je posle incidenta da bude pregledan u niškom kliničkom centru, a po dolasku u Kragujevac gde živi javio se lekaru. Zadobio je laku povredu u vidu otoka na levoj potkolenici.
Ona je u specijalnu bolnicu u Vrnjačkoj Banji, gde je i krenula da izvrši redovni inspekcijski nadzor, dovezena, kako stoji u dokumentaciji, u konfuznom i polusvesnom stanju, a posle dnanestominutnog razgovora sa Radišom Pavlovićem. "Glupa si i ne znaš svoj posao"
- Inspektorka je bila u kolima na putu između Kragujevca i Vrnjačke Banje u času kada ju je telefonski pozvao Radiša Pavlović. On ju je vređao, omalovažavo i vikao na nju. Govorio joj je da je nesposobna, glupa i da ne zna da radi svoj posao. Zahtevao je od nje da smesta ode u Opštu bolnicu "Studenica" u Kraljevu i da ponovni izvrši nadzor u slučaju "nestalih beba" u toj zdravstvenoj ustanovi - priča naš izvor iz kragujevačkog Odseka zdravstvene inspekcije Ministarstva zdravlja.
Tresla se i otežano govorila
Prema njegovim rečima, kardiolog je uradio EKG, ustanovio nepravilan rad srca, glavobolju, nervozu i napetost.
Tu se čitava stvar, međutim, nije završila. Osim policije, prijava o čitavom slucaju stigla je Sektoru za inspekcijske poslove u Ministarstvu zdravlja. Prijava stigla u Ministarstvo zdravlja
Dr Goran Stamenković, načelnik tog sektora, potvrdio je za "Blic" reči izvora i naveo da je da su dobili prijavu iz Odseka zdravstvene inspekcije u Kragujevcu o svemu što se desilo.
Inspektorka R. V. nije želela javno da komentariše šta joj se desilo i navela je da će sačekati da nadležni obave svoj posao. Pavlović: Jesam je zvao, ali je nisam vređao Radiša Pavlović, međutim, kaže za "Blic" da jeste u ponedeljak zvao inspektorku da dođe u kraljevačku opštu bolnicu, ali je negirao da ju je vređao i vikao na nju.
Razlog njegovog poziva, prema sopstvenim rečima, bio je dolazak roditelja da preuzmu telo svoje mrtve bebe, a koja je još sa 12 beba pronađena 17. jaunara ove godine u zamrzivaču te zdravstvene ustanove.
Prema njegovim rečima, inspektorki je još rekao da će protiv nje da podnese krivičnu prijavu za postupanje i pitao je da li su "istog dana bili u istom odeljenju patologije u kraljevačkoj bolnici, da li su sve gledali istim očima i da li je videla saglasnosti roditelja da se njihove bebe iz tih zamrzivaca sahrane, pošto on to nije".
U Ministarstvu zdravlja potvrdili su saznjanja "Blica" i naveli da su već upoznati sa tim slučajem, koji se dogodio u ponedeljak pre podne.
Vest o 13 mrtvih beba Podsetimo, Srbijom je sredinom januara protutnjala vest da je u zamrzivačima Opšte bolnice u Kraljevu pronađeno 13 tela beba, a koja su dovedena u vezu sa slučajem nestalih beba. Međutim, kako smo saznali tada, istina je bila drugačija. Naime, iako je ta vest šokirala građane Srbije, ispostavilo se, međutim, da se ne radi o ukradenim bebama, već umrlim na porođaju, nad kojima je urađena autopsija i koje su upisane u sve opštinske knjige, a njihovi roditelji nisu hteli da ih preuzmu.
Ljubomir Trojanović, koji sumnja da mu je beba ukradena oktobra 1986. godine, prvi je Vranjanac koji je podneo tužbu Osnovnom sudu u Vranju kojom traži da mu država isplati 10.000 evra na ime štete. Poziva se na izvršnu presudu Suda za ljudska prava u Strazburu, koji je 2013. godine doneo izvršnu presudu u korist Zorice Jovanović iz Ćuprije, na ime štete zbog nečinjenja države u "aferi nestale bebe". - Ja sam svoje sumnje izneo javno. Smatram da Srbija nije preduzela ništa povodom mog, ali i brojnih slučajeva nestalih beba i zbog toga sam se odlučio za tužbu - kaže Trojanović. Njegov pravni zastupnik advokat Dragan Nikolić napominje da država nije ispunila svoju obavezu prema ljudima koji sumnjaju da su im bebe ukradene. - Naša država nije donela zakonsku regulativu, a morala je. Svi roditelji koji sumnjaju da su im deca ukradena imaju pravo na naknadu štete od 10.000 evra - kaže Nikolić. Ljubomir i Sunčica Trojanović iz Vranja već godinama sumnjaju da im je prvorođeno žensko dete, koje je nakon porođaja oktobra 1986. proglašeno mrtvim, zapravo živo. Policijski službenik u penziji Ljubomir tvrdi da je uveren da je njihova ćerka živa. Istraga ga je, objašnjava, odvela do žene koja živi u Beogradu i ima svoju porodicu, ali bez DNK analize Trojanovići ne mogu da dokažu da je ona njihovo dete. Poseta iz Strazbura
U saopštenju Sekretarijata komiteta Saveta ministara Saveta Evrope iz Strazbura, posle nedavne posete Beogradu predstavnika Direktorata za ljudska prava ove institucije, navodi se da su srpske vlasti intenzivirale napore da bi osigurale da nacrt zakon potreban za izvršenje u vezi s predstavkom Zorice Jovanović bude usvojen kao prioritet.
Ovom presudom srpskim vlastima naloženo je da do kraja 2014. godine preduzmu mere, a na prvom mestu usvoje zakon koji će omogućiti kompletne istrage za sve roditelje koji sumnjaju da su im deca ukradena, oteta ili nestala iz porodilišta. Kako takav zakon još uvek nije usvojen, a nacrt zakona koji postoji ne zadovoljava ispunjenje presude, po oceni dela roditelja, Komitet ministara je u više navrata donosio rezolucije u kojima oštro osuđuje nečinjenje Srbije po ovom pitanju. Nedavno su predstavnici Saveta Evrope, odnosno Direktorata za ljudska prava, povodom ove presude i afere „nestale bebe“ posetili Beograd i razgovarali sa srpskim vlastima kao i udruženjima roditelja. Vlada Srbije je nakon toga uputila izveštaj Savetu Evrope u kome ističe da će im prioritet biti stavljanje nacrta Zakona o „nestalim bebama“ na glasanje u skupštinskoj proceduri u prolećnom zasedanju, a da je dodatna inicijativa pokrenuta za formiranje dobrovoljne DNK baze podataka, kao i da je veliki napredak to što su preduzete mere u zdravstvenom sektoru kako više nijedno dete ne bi moglo da nestane. „Nedostaci u načinu čuvanja medicinske dokumentacije i matičnim knjigama su otklonjeni, čuvanje svih podataka podleže strogim procedurama i mogućnost da dete nestane iz porodilišta je smanjeno na nulu kroz brojne sigurnosne procedure“. Oni posebno ističu i „napore“ tužilaštva i republičke javne tužiteljke Zagorke Dolovac da sprovedu istrage i prikupe dokaze o deci za koju se sumnja da su nestala. „Tužioci sada proveravaju 890 krivičnih prijava, uključujući 604 prijave koje su odbačene zbog zastarelosti, kako bi proverili da li je moguće ponoviti neke istražne postupke. Rezultati se očekuju uskoro, uključujući i u 287 slučajeva koji ne podležu ograničenjima“, naveli su predstavnici Vlade Srbije u izveštaju upućenom Savetu Evrope.
Komitet Ministara će ponovo u toku marta razmotriti napredak Srbije na ispunjenju presude Evropskog suda za ljudska prava.
Bračni par Ilić, Irena i Dragan, iz sela Donje Vranovce, opština Lebane, posle dugogodišnjeg moljakanja nadležnih institucija, konačno su u sredu, uz pomoć predstavnika Vladine komisije za nestale bebe, dobili od patologa Opšte bolnice u Leskovcu 33 kalupa tkiva sa obdukcije njihovog sina, 2007. godine. Oni žele da urade DNK analizu jer sumnjaju da beba nije mrtva, već oteta. - Dete je rođeno zdravo i živelo navodno dva dana. Supruga ga je podojila oko tri ujutro i nešto pre šest otišla do kupatila, da se spremi za vizitu. Kada se vratila, bebe nije bilo. Rekli su joj da je povraćala i ugušila se! Nismo mogli da je vidimo. Od početka sumnjamo da nam je sin otet - kaže Dragan Ilić, otac mališana. Ilići su jednom uspeli da izdejstvuju DNK analizu preko suda, ali nikada nisu poverovali u njen rezultat. - Sudijin šofer je u kolima, maltene u džepu, nosio kalupe organa našeg sina u Beograd. To nam je sve bilo sumnjivo. Tražili smo kalupe da o svom trošku uradimo DNK analizu, na šta po zakonu imamo pravo, ali nam ih nisu dali 12 godina - dodaje. Kako objašnjava Radiša Pavlović, član Vladine komisije za nestale bebe i predsednik Udruženja za istinu i pravdu o bebama, jako je važno da uzorci za kalupe budu uzeti sa srca, pluća ili drugog vitalnog organa, a ne sa pupčane vrpce ili posteljice. Ovi drugi mogu da budu uzeti i sa žive bebe i nisu nikakav dokaz da je dete preminulo. Uzeti uzorci porede se sa DNK majke. Ilići sada traže laboratoriju koja je u stanju da odredi sa kojih organa su 33 dobijena kalupa, da bi zatim radili i DNK analizu. - Želimo samo da saznamo istinu. Ako pokaže da je to naše dete, prihvatićemo, ali ako se pokaže da nije, pokrenućemo dalju akciju - kaže Dragan Ilić, i dodaje da porodica sumnja da su i drugo dete, devojčicu, pokušali da im otmu. DNK kalupi
Pavlović podseća da su dva dana ranije u leskovačkoj bolnici našli duple protokole za jednu porodilju, što je protivzakonito, a istraga će pokazati zbog čega su vođeni.
Gde su nestale bebe, odgovor je koji država mora da da roditeljima, koji sumnjaju da su im deca oteta po rođenju. Zajedno, porodice i država moraju naći put koji će ih odvesti do dece, dok je isplata štete roditeljima sekundarna stvar, o kojoj treba raspravljati tek kada svaka majka i otac budu znali gde je njihovo dete. Ovo su samo neki od zaključaka jučerašnjeg sastanka između predstavnika roditelja i Komiteta ministara Saveta Evrope. Evropa je u ponedeljak 18. februara ponovo zatražila odgovore o (ne)napretku razotkrivanja najsurovije i najbolnije afere u istoriji Srbije. Iza zatvorenih vrata oni su se sastali sa članovima četiri registrovana udruženja roditelja, Beogradske grupe, JUKOM i ASTRA.
- Duboko sam ubeđena da je ovo veliki dan za bebi-aferu. Nadam se da se neću razočarati u ono što sam čula i videla - a to je volja da se nađe rešenje. Strašno sam iscrpljena, jer su mi tokom sastanka prokuvale sve emocije. Ovu borbu je teško voditi, ako si direktni saučesnik. Prvi put otkako sam rodila to dete, a ima tome 31 godina, saslušana sam kao majka od strane nekoga ko nije novinar - rekla je za Telegraf.rs Ana Pejić iz Udruženja nestalih beba Vojvodine. Ništa više, kako je izjavila, ne može da otkrije, jer su skoro svi prisutni potpisali saglasnost da detalje sastanka neće iznositi u javnost. Objasnili šta je sve država propustila da uradi i zašto je predlog zakona loš Ne o čemu, već kako se govorilo, otkrio je Nikola Šegrt iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba na društvenim mrežama. - Kao i što smo i pretpostavljali, pojedini predstavnici roditelja su bili ispod svakog nivoa. Kako sa svojim ponašanjem tako i sa poznavanjem materije o kojoj su pričali. Tužno je bilo slušati "roditelje predstavnike" kako srozavaju trud roditelja od 17 godina. Šta reći kada jedno udruženje kaže da su zadovoljni sa postojećim predlogom zakona koji se nalazi u Skupštinskoj proceduri? Šta reći kada drugo udruženje hvali Vladu RS i potvrđuje da je tužiulaštvo procesuiralo 90 slučaja u Srbiji i kada kaže da su te zločine počinili vlasti Jugoslavije? - zapitao se on na mrežama.
- Što se tiče Beogradske grupe, mogu da vas informišem samo da sam jasno kratko i konkretno izneo suštinu problema. Hronološki sam izneo sve NEČINJENJE države Srbije u pogledu ispunjenja presude. ASTRA i JUKOM su stručno objasnili zašto ne valja predloženi zakon kao i promašena komisija - napisao je Šegrt. Odbio da ne izađe u javnost Govorljiviji je bio Radiša Pavlović iz Udruženja za istinu i pravdu o nestalim bebama, koji je ujedno i jedini odbio da potpiše saglasnost da se povodom ovoga neće obraćati javnosti. Za naš portal prisetio se na šta je upozorio evropskog predstavnika.
- Objasnili smo da roditelji koji tragaju za istinom o nestalim bebama moraju biti kontrolori i partneri prilikom istrage, iako su drugi tvrdili da roditelji i srodnici ne treba da učestvuju u istragama. Bio sam šokiran. Svi su žestoko napali državu, da nije uradila ništa, a formiranje Republičke komisije i započete istrage to negiraju - ispričao je on za Telegraf.rs.
Kako se oseća majka kada ostane bez deteta? Kažu da ostaje praznina koju ništa ne može da popuni, da je bol s godinama sve oštrija, a ukus u ustima postaje sve gorči. Da, bol ima ukus, i to mogu da vam kažu samo oni koji su doživeli da ih život žestoko išiba. To je osetila Nataša, majka kojoj su saopštili da joj je sinčić Mario preminuo nakon samo tri dana života. Nije ni pomislila da išta može jače od toga da zaboli. Nažalost, moglo je! Ukus bola je postao još oporiji kada je posumnjala da je njen sin Mario otet!
Borba Nataše i njenog supruga Marinela traje već 25 godina Mario se rodio u Vršcu 2. marta 1993. godine. Bio je tri dana u vršačkom porodilištu i nakon toga su ga poslali u Beograd, jer se navodno nagutao plodove vode.
Umesto doktora koji je vodio trudnoću, na porođaj dolazi drugi – Došla sam u bolnicu 1. marta 1993. sa blagim bolovima. U terminu porođaja suprug odlazi kod mog doktora i zove ga da prisustvuje porođaju, kako je ranije i bilo dogovoreno. On odbija iz nepoznatih razloga. Bila sam njegov pacijent kome je obećao da će biti na porođaju. Nataša 2, marta 1993. rađa živog i zdravog sina! Ali... – Mario je pri rođenju zaplakao, prodisao i dat mi je u naručje. Porodio me je lekar koji nije vodio moju trudnoću i koga sam tada prvi put videla.
– Dva dana sam dojila bebu, 2. i 3. marta, moj suprug i naši bližnji su je videli. Već 4. marta, u ranim jutarnjim časovima saopštavaju mi da dete mora za Beograd. Pitala sam zašto ga odvode, odgovorili su samo da se mali nagutao plodove vode prilikom rođenja i tvrdili da nije ništa opasno, da samo treba da mu pregledaju pluća. Na svako moje sledeće pitanje i molbu da krenem sa detetom nisam dobila odgovor, ni odobrenje. Gledala sam kroz prozor dok su ga odvodili. U tom momentu ni suprugu ni meni ne pada na pamet da se nama radi najstrasniji zločin na svetu – kaže gospođa Greonjanc vidno potresena. Mario je preminuo dva sata nakon prijema u Institut za neonatologiju Doktorka koja je bila u porodilištu, Nataši je 4. marta saopštila da je dete dobro i da je stiglo u Beograd, dok joj ista doktorka već sutradan 5. marta, saopštava najgoru moguću vest.
– Petog marta 1993. godine, dobijam informaciju da je dete preminulo dva sata nakon prijema u Institut u Beogradu. Tada padam u nesvest od bola i šoka. Istog dana su me bukvalno izbacili iz bolnice bez ikakve dokumentacije i pregleda. Nakon nekoliko dana se vraćam u bolnicu sa obilnim krvarenjem. Saopstili su mi da sam i ja u kritičnom stanju jer je mogla da nastupi sepsa zbog ostatka posteljice – priča majka. Telo deteta sahranjeno bez znanja roditelja – Nisu nam dali telo deteta, rekli su da je već sahranjeno. Kada sam nakon nekoliko nedelja malo došla k sebi i popričala sa suprugom, jer sam osećala da je naš sin Mario živ, krenuli smo po našu dokumentaciju u vezi deteta. Sreli smo doktora koji je vodio trudnoću, ali je on odbio svaku komunikaciju, tada smo otišli kod lekara koji me je porodio - on nam saopštava da je cela arhiva izgorela. Više puta smo odlazili kako bi dobili izvod iz matične knjige rođenih, ali i kod matičara ostajemo bez dokumentacije – očajna je Nataša. Natašu ne napušta osećaj da je Mario živ!
Godine su prolazile, a Natašu nikada nije napustio osećaj da je Mario živ. Nakon emisija o krađi beba, kaže da počinje da pomišlja da je i sama žrtva takvog zločina.
Mario nikada nije stigao u Institut za majku i dete, gde su Nataši rekli da su ga poslali. Putem mejla su im dostavili dokumentaciju gde se vidi da dete uopšte nije bilo kod njih. – U dokumentaciji piše da je moje dete istovremeno bilo u Institutu za majku i dete i u Institutu za prevremeno rođenu decu u Beogradu. U otpusnoj listi koju dobijamo prvi put tek 2017. godine, doktor je napisao je da je moje dete preminulo u Institutu za majku i dete u Beogradu i da je mene pregledao i otpustio, što nije tačno. Od Instituta za neonatologiju dobijam otpusnu listu mog deteta, ne dobijajući papir koji je moje dete pratio od Vršca do Beograda. Uviđamo da su neka dokumenta falsifikovana, jer su bez pečata i faksimila doktora, kao i to da je na svim koja su pečatirana jedan isti pečat (treća fotografija u tekstu), a to je prijemna ambulanta – govori nesrećna žena. Nakon 25 godina, dobijaju dokaz da je Mario živ - njegov JMBG
Natašu nikada nije napustio osećaj da je Mario živ, a ona i njen suprug su bili uporni i dosli su do dokaza da je to zaista tako. Uzdaju se u državu i pravdu da će to i dokazati i da će nakon toliko vremena pogledati svog sina u oči. – Posle 24 godine dobijam dokumentaciju iz Beograda da je njegov JMBG validan i da je nas sin živ. Verujemo da će država da bude uz nas. Poručujem svim majkama da nikada u životu ne odustanu od svog deteta. A osobe koje smatraju da su naša deca - njihova, treba da im kažu pravu istinu. Nisu ih nosile 9 meseci u stomaku i nisu osetili tu bol i tu ljubav koju samo majka može da oseti.
Nataša smatra da je još kao trudnica bila tipovana i da je Mariju bila zapečaćena sudbina i pre nego što se rodio. – Poručila bih tim zločincima koji su se poigrali sa Bogom i uzeli svetinju koju je Bog nama podario, da kažu istinu našem Mariju. Da on ima svoje roditelje i sestru, da ga se nikada nismo odrekli i da od njega odustati nećemo. Zamolila bih našu državu da stane iza nas koji smo žrtve i da te zločince najstrožije kazni, kao i njihove saučesnike. Smatram da sam još kao trudnica bila tipovana od te ruke koja je uzela moje dete. Meni ovih 25 godina niko ne može da nadoknadi, ali zato može da se sprovede zakon i pravda. Ne sme da se dozvoli da se ovo više ikada i ikome desi – kaže Nataša i dodaje:
– Imamo indicije gde je dete i niko nas neće zaustaviti da mu zakonskim putem vratimo identitet. Poručujem našem sinu Mariju da će njegovi roditelji učiniti sve da ga vrate u svoju porodicu i izbave od monstruma koji su ga bezdušno ukrali iz našeg naručja – zaključila je Nataša.
Neažurnost državnih organa Srbije da razreše aferu „nestale bebe“ i ispune presudu Evropskog suda za ljudska prava bila je tema sastanka koji su juče u Beogradu održali predstavnici Direktorata za ljudska prava Komiteta ministara Saveta Evrope sa grupom roditelja i predstavnicima pet udruženja roditelja. Na sastanku je bilo reči o presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović protiv Srbije, a zvaničnici Saveta Evrope susreli su se i sa predstavnicima državnih organa Srbije, odnosno Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Narodne skupštine. Kristof Poirel je, posle sastanka sa članovima Odbora za pravosuđe, rekao da je zatraženo razjašnjenje kako je došlo do slučajeva nestanka beba i podsetio da je u decembru prošle godine Komitet ministara SE iskazao zabrinutost u pogledu izostanka rezultata za rešavanje ove afere i apelovao da država usvoji potreban zakon i preduzme druge neophodne korake. – Važno je da predstavnici vlasti u Srbiji, zajedno sa porodicama nestalih beba dođu do rešenja. Komitet ministara SE se nada da će zakon uskoro biti usvojen. Presuda Evropskog suda u „slučaju Jovanović“ se dosta dugo ne izvršava i zato je Komitet ministara i doneo odluku da od vlasti u Srbiji zatraži preduzimanje koraka koji bi vodili napretku. Ovo pitanje će biti ponovo razmatrano u martu, najavio je Poirel. Predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Petar Petrović najavio je da će na jednoj od prvih sednica proletnjeg zasedanja Skupštine na dnevni red biti stavljen zakon o rešavanju slučajeva nestalih beba. Poslednje obećanje vlasti bilo je da će ovaj odbor razmatrati predlog Zakona o utvrđivanju statusa dece nestale iz porodilišta sredinom oktobra prošle godine. To je obećala predsednica Narodne skupštine Maja Gojković kada je, nakon pisanja lista Danas o neispunjenim obavezama Srbije na ovom planu, tema pokrenuta na skupštinskoj sednici. Ipak, nadležni odbor ni tada nije ispunio obećanje i do razmatranja teksta zakona nije došlo do danas.
Poseta Direktorata SE se organizuje uoči konferencije Komiteta ministara u martu, čija tema će biti neispunjavanje presude Suda za ljudska prava u Strazburu.
"Što kaže ono srpsko - bolje ikad nego nikad", kažePetar Petrović, predsednik Odbora za pravosuđe.
"Došli smo da apelujemo da se što pre preduzmu koraci ka usvajanju ovog zakona koji zapravo predstavlja razradu onoga što podrazumeva sprovođenje presude Evropskog suda za ljudska prava, kako bi porodice saznale sudbinu svojih nestalih beba", poručio je Kristof Poirel, direktor direktorata za ljudska prava Saveta Evrope. Zakon je inače, u proceduri i na čekanju od prošle godine, a u resornom odboru kažu da bi veoma uskoro - možda već u martu - Skupština Srbije mogla da ga razmatra. "Očekujemo da konačno ovo pitanje bude, da kaže, skinuto sa dnevnog reda... Da kažem, javnosti. Prema mojim saznanjima, trebalo bi da na jednoj od prvih sednica prolećnog zasedanja Narodne skupštine republike Srbije ovaj zakon uđe u načelnu raspravu, normalno, i usvajanje posle toga", kaže Petar Petrović iz Odbora za pravosuđe. Toga se i bojimo, odgovaraju roditelji nestalih beba, koji od samog početka nisu zadovoljni nacrtom zakona. Tokom dana su i oni razgovarali sa predstavnicima Saveta Evrope. "I oni shvataju da ovaj zakon, koji je u skupštinskoj proceduri zbog kompleksnosti priče, neće moći da ispuni presudu suda u Strazburu. Srbija će biti u problemu ukoliko usvoji ovaj zakon, jer nijedno udruženje ni roditelji neće pristati na takav zakon", kaže Nikola Šegrt iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba.
Roditelji kažu da ni amandmani neće pomoći, jer zakon ne garantuje da će istraga dovesti do istine već do novčane nadoknade. Ipak, u Skupštini Srbije za sada nema reči o povlačenju.
Uplitanje Finansijski izveštaji u periodu od marta 2016. do septembra 2018. ukazuju na to da je Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije realizovalo niz projekata koje su finansirale određene organizacije civilnog sektora. Jedan od najvećih donatora i partnera u realizaciji projekata ovog udruženja je Fondacija za otvoreno društvo, čiji je osnivač upravo Soroš. U navedenom periodu ova fondacija je bila donator u projektima čiji naslovi već nagoveštavaju njenu nameru. "Uloga policije u istrazi i uticaj na rukovodeću ulogu tužilaca" ili "Za odgovornost i transparentnost rada javnog tužilaštva". To su samo neki od naslova ovih projekata, koji jasno govore o direktnom uplitanju i očiglednom sukobu interesa koje ima Soroševa ispostava u Srbiji. Osim toga, kao nosilac na nekoliko ovih projekata naveden je albanski helsinški komitet, organizacija koja je pandan Helsinškom odboru za ljudska prava, čijim ogrankom u Srbiji rukovodi Sonja Biserko, koja je u medijima poznata po svom antisrpskom delovanju. Povodom ovih saznanja kontaktirali smo sa članom UTS Goranom Ilićem.
- Možda sam u jednom periodu imao dilemu da li bi udruženje trebalo da saraduje sa Fondacijom za otvoreno društvo. Međutim, kada sam u medijima video da se najviši predstavnici naše države susreću sa najvišim predstavnicima te iste fondacije, dilema je prestala. Drugim rečima, kada sam video da se i predsednik republike susreo sa najvišim predstavnicima Fondacije za otvoreno društvo. Siguran sam da predstavnik ne bi sarađivao i susretao se sa predstavnicima organizacije, ako je to protivno interesima Srbije. Zato sam shvatio da saradnja sa tom organizacijom nije sporna - rekao je Ilić. Kriju cifre Njegov odgovor, po svemu sudeći, nije bio potpuno iskren jer je izostavio da kaže da saradnja sa Soroševim organizacijama traje godinama unazad, a da je predsednik republike tek krajem prošle imao susret s njima. Zanimljivo je i da ni u jednom od ovih finansijskih izveštaja, u koje je naš list imao uvid, ne piše koliko je novca UTS dobio od ovih organizacija, te se postavlja pitanje da li se na taj način nešto krije. Ilić tvrdi da su sva sredstva "uvek i samo namenski trošena", a da je finansijski izveštaj usvajao nadzorni odbor.
On postavlja sudije, žena advokat Goran Ilić za Srpski telegraf kaže i da ne vidi ništa sporno u tome što on učestvuje u izboru tužilaca i sudija, dok je njegova supruga advokat. - Prilikom takozvane reforme pravosuđa supružništvo sa advokatom bilo jedan od razloga da sudije i tužioci ne budu reizabrani, što se neslavno završilo. Ustavni sud je sve sudije i tužioce vratio na posao, a Srbija je plaćala ogromne odštete. Toliko o tome da li je u ovom slučaju zanimanje supružnika konflikt interesa - rekao je Ilić i dodao: - U Državnom veću tužilaca sam u svojstvu člana iz reda tužilaca i zamenika. To znači da, ukoliko bi mi prestala funkcija zamenika republičkog javnog tužioca, u isti mah bi mi prestala i funkcija u veću. Dakle, po Ustavu i Zakonu možete da bude član veća iz reda tužilaca i zamenika, samo ako ste tužilac ili zamenik. Ne učestvujem u izboru sudija - rekao je Ilić, ali nije želeo da otkrije profit kancelarije njegove supruge uz napomenu da se njegova supruga "isključivo bavi građanskim pravom, potpuno drugom materijom od njega".
Zorica Jovanović je pre 35 godina rodila sina u Ćupriji. Beba je na porođaju dobila ocenu 10. Oboje su bili u porodilištu do 28. datuma u mesecu, a do 30. uveče, sve je bilo u redu. Narednog jutra, medicinska sestra ju je probudila vešću - da joj je dete umrlo. Tačno 30 godina kasnije, Zorica je od Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu dobila presudu koja nije otklonila sve njene sumnje. Ona je ujedno i jedina majka koja je dobila presudu u Strazburu u slučaju nestalih beba. Pet godina posle presude - Zorica i dalje čeka. Evo njene priče: kako je godinama tekla njena komunikacija za sudom, u početku na ćirilici i rukom pisanim pismima, kako su je u Srbiji zvali samo kada je trebalo da joj uplate novac, ali i šta sada čeka - samo zakon ili još nešto bitnije? Pismo koje je putovalo od Batočine do Strazbura - na ćirilici Zorica danas sedi u porodičnoj kući u Borči. Iako je penzionerka, ima pune ruke posla. U rukama drži pregršt pisama. Neka su napisana rukom, a neka kucana na kompjuteru. Sva imaju adresu i žig - Međunarodnog, odnosno Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
„Kada je 2002. počelo ozbiljno da se govori da su naša deca ukradena iz porodilišta i da su nas slagali da su preminula, suprug i ja smo pisali žalbu u Srbiji. Rekli su nam da je predmet zastareo i da ne možemo ništa. Onda je neko mužu rekao da je jedina šansa da pišemo u Strazbur. Ja sam uzela običnu drvenu olovku i počela svojim rečima da opisujem, na ćirilici, šta mi se dogodilo. Poslala sam na jednu i po stranu papira." Zorica je pisala kako nikada nije dobila umrlicu za sina, ali i šta su joj rekli posle u bolnici, šta je čula od drugih žena i kako je mori - sumnja. Nakon pet ili šest meseci - dobila je odgovor. Adresirano na nju, a sa žigom Evropskog suda za ljudska prava. „Brinula sam da je pismo napisano previše lično i bez dovoljno dokaza, a odgovorili su mi da im treba još detalja, uključujući i još ličnih delova. Zanimalo ih je sve o meni, mojoj porodici, kako živimo i tome šta se dogodilo. Tražili su i da im dostavim šta je izlazilo o tome u novinama. Ja bih izrezala članak i poslala."
Narednih deset godina, pisma su nastavljala da stižu na svakih 15-20 dana. Zorici su stalno davali novi rok do kada je trebalo da dostavi nove informacije i dodatne podatke. Ubrzo sam morala da se prebacim na latinicu, a zatim i na engleski. U tome mi je mnogo pomogla komšinica Marina, koja je tada bila mlada nastavnica engleskog u Kragujevcu. Mogu slobodno da kažem da sam njoj najzahvalnija. Nekada je i trčala iz škole da do 7 uveče preda pismo u pošti. Da ne bismo zakasnili sa tim rokom koji su nam davali. U Strazbur nikada nije otišla, niti je sa bilo kojim razgovarala. Pisma su bila jedini vid komunikacije. U međuvremenu je angažovala advokata, kako bi je neko zastupao ako bude potrebe u završnoj reči.
Slučaj nestalih beba - šta do sad znamo
Prema podacima Udruženja roditelja nestalih beba, u Srbiji je u poslednjih 40 godina u porodilištima lažno proglašeno mrtvim između 6.000 i 10.000 novorođenčadi
Presuda je stigla, ali ne i odgovor Kada je tog 26. marta 2013. stigla presuda, Zorica je vest prvo videla na televiziji. Evropski sud u Strazburu je utvrdio da su Zorici i njenom suprugu „povređena prava na porodični život". Državi Srbiji je naloženo da u roku od godinu dana utvrdi šta se dogodilo sa njenim detetom. Dobila je i 10.000 evra, kao nadoknadu za nematerijalnu štetu.
„Ubrzo su me zvali iz Ministarstva. Ali, ne zbog mog slučaja, da bi ga otvorili ili pitali za detalje. Zvala me je sekretarica da pita - na koji račun da mi uplati tih 10.000 evra. Osećala sam se poniženom, nikako drugačije. O porodilištu, strepnjama, sumnjama i pismima Zorica govori staloženo. Ali, presuda joj uliva nemir, a glas počinje da drhti. Nisam ja nezahvalna, taj sud je jedini koji se zainteresovao za moje dete. Ali, meni ne treba novac, ja želim svog sina Bojana. Da znam gde je i šta se dogodilo sa njim. I želim da se kazne počinioci."
Gde je zakon sada Srbija je do 1. oktobra 2018. godine trebalo da obavesti Savet Evrope šta je uradila na sprovođenju presude kojom se obavezala da do septembra 2015. godine pripremi i usvoji zakon. U pitanju je akt koji bi trebalo da pomogne da se utvrde sve činjenice o sumnjama da je proteklih decenija iz porodilišta u Srbiji nestalo, prema nezvaničnim podacima udruženja, više hiljada dece. Komitet ministara Saveta Evrope ponovo je u decembru pozvao Srbiju da hitno preduzme sve mere kako bi se zakonski rešio slučaj nestalih beba. U privremenoj rezoluciji Komitet ministara je naveo da srpske vlasti, iako su bile u obavezi prethodnim rezolucijama, nisu usvojile zakon kojim bi se uspostavio mehanizam za pojedinačna obeštećenja svim roditeljima čije su bebe nestale iz porodilišta u Srbiji. Država se četiri godine oglušava o preporuke Evropskog suda za ljudska prava, koje se tiču nestalih beba, kaže za BBC advokat Danilo Ćurčić, pravni zastupnik jednog dela roditelja koji sumnjaju da su im deca nestala iz porodilišta u Srbiji. Ćurčić kaže: „Konstantno se odugovlači sa zakonom. Država ne komunicira ni sa roditeljima, koji nisu uključeni u proces donošenja zakonskog okvira." Roditelji su delom nezadovoljni predlogom zakona, dodaje Ćurčić: „Gubi na vremenu, a deluje i kao da se zakon drži u fioci." Neki od roditelja su već nekoliko meseci na ulici. Akcijom „Majke u kutijama" pokušavaju da pokažu da država još nije usvojila zakon od kojeg bi makar krenula. Poslednjih nedelja pridružili su se i protestima opozicije i nezadovoljnih građana „Jedan od pet miliona", koji se svake subote održavaju na ulicama Beograda. Ana Pejić "iz Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine" kaže da je država bila „dužna da pronađe mehanizam i obavesti roditelje gde su im deca". „Čak i da se donese, zakon je loš jer ima samo 20 članova i mi roditelji nismo sigurni da ćemo dobiti odgovore. U najboljem slučaju možemo da dobijemo novac, a on nam ništa ne znači."
Milena Janković iz Udruženja „Nestale bebe Beograda" kaže da majke nose kutije na glavama - jer su i njihovu decu, tvrdi ona, tako iznosili krišom iz bolnica. „Sada država ima tu kutiju. U njoj treba da nam dostavi sve dokaze i da nam isporuči istinu." U martu 2018. godine, ministarka pravde Srbije Nela Kuburović izjavila je da očekuje da će Nacrt zakona o nestalim bebama ući u skupštinsku proceduru i da će pred poslanicima biti narednih meseci. Suština će mu biti, rekla je tada Kuburović, novčana naknada - ukoliko ne može da se utvrdi status deteta za koje se pretpostavlja da je nestalo u porodilištu. U decembru 2018. godine rekla je da očekuje da će Zakon biti u Skupštini na proleće ove godine. Zorica ponovo piše
Pet godina nakon što je dobila presudu, Zorica je ponovo počela da piše Strazburu. U delu pisma stoji:
„Neizmernu zahvalnost dugujem svim članovima Međunarodnog suda za ljudska prava jer vi ste jedini kojima mogu da se obratim, jer ja pravdu u Srbiji nisam našla.
„Opet tražim njihovu pomoć. Imam osećaj da sam se vratila na početak. Prvi put sam čekala 10 godina. Narednih 10, na žalost, mislim da nemam."
Srbija bi u 2019. godini trebalo da donese propis kojim će, posle šest godina, konačno ispuniti presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz 2013. i rešiti problem nestalih beba. Većina roditeljskih udruženja traži “leks specijalis”, koji bi garantovao istrage u svakom pojedinačnom slučaju kada postoji sumnja roditelja da im je dete oteto iz porodilišta i zatim proglašeno mrtvim, kao i odgovornost za počinioce. Sa ovim zahtevom predstavnici beogradskog i vojvođanskog udrženja okupili su se juče ispred Hrama Svetog Save na Vračaru, čestitajući vernicima Božić, uz molbu da se “pomole da majke otetih beba pronađu svoju decu”. Radiša Viderović došao je sa suprugom iz Šapca: - Naš sin je rođen 1983. u šabačkom porodilištu i naprasno prebačen u Beograd, na neonatologiju, gde mu se gubi svaki trag. Nikada nismo dobili nikakav papir da je preminuo, nije rađena obdukcija, nijedno groblje nam nije potvrdilo da je na njemu sahranjen. Možda dete i jeste preminulo, ali mi želimo verodostojne dokaze za to i da znamo gde počiva - kaže Radiša. Slična je priča i Sonje Jevtić, čije je dete rođeno 1985. u beogradskom GAK “Narodni front”. Kako kaže, iako se porodila prevremeno, dete je zaplakalo, okupano, povijeno i doneto joj da ga vidi. Posle pet dana njenom suprugu su rekli da im je sin preminuo. - Nikada nije rađena obdukcija, niti postoji dokumentacija da je bilo gde sahranjen. Nijedno beogradsko groblje nije potvrdilo da je telo dopremljeno kod njih. Već 30 godina pokušavam da saznam istinu - kaže Sonja Jevtić. Okupljeni roditelji nosili su parole “I ovaj Božić prođe bez mog deteta”, “Otmica beba je genocid, leks specijalis odmah” i “Hrišćanski je praštati, a da li je hrišćanski otimati bebe”. Pismo patrijarhu
Skup roditelja ispred Hrama za Božić peto je po redu okupljanje pod nazivom |
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Profesor doktor Goran Blagojević član je volonterskog ekspertskog tima lekara koji se od prošle nedelje bavi slučajevima nestalih beba.
Udruženje nestalih beba Beograda podnelo je dve krivične prijave Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv članova organizovane kriminalne grupe sastavljene od lekara i državnih službenika, na čijem čelu je jedan ginekolog, zbog trgovine ljudima. U interesu istrage ne mogu da kažem o kom gradu u Srbiji je reč, niti da navedem imena prijavljenih, ali to su dovoljni dokazi da krađa beba i dalje postoji, rekla je Milena Janković, predsednica ovog Udruženja.
Otkad smo formirani, pre nedelju dana, već nam se obratilo mnogo roditelja koji sumnjaju da su im bebe otete iz porodilišta, a iz dokumentacije koju smo videli proizlaze neverovatne stvari, ali se i ponavljaju isti šabloni. Interesantno je da na jednoj sprovodnici posmrtnih ostataka deteta iz Instituta za zaštitu majke i deteta stoji nemački pečat Einschreiben (upisano).
Cena jedne bebe iz Srbije danas je, prema njegovim izvorima, od 10.000 do 50.000 evra. Ona raste ako je beba bela, a roditelji plavokosi i visokoobrazovani.
Kako Novosti saznaju u roditeljskim udruženjima, najviše ih je potvrđeno pred novosadskim i kragujevačkim apelacionim sudovima, a najsporije se postupci odvijaju u Beogradu.
Nekoliko udruženja roditelja nestalih beba ujedinilo se kako bi podigli glas protiv Nacrta zakona o nestalim bebama, koji će, kako jednoglasno kažu, samo još dublje zakopati istinu o njihovoj deci. Tim povodom održana je i konferencija za novinare, na kojoj je
Ana Pejić iz Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine rekla da su roditelji stigli u ćorsokak.
.jpg)
Violeta Stambolić, iz Ražnja, kod Aleksinca, doživela je istu sudbinu kao Emina Mladenović iz Požarevca, o kojoj su "Novosti" nedavno pisale: rodila je 1989. godine živog dečaka, čiji se trag posle toga izgubio. Umesto podatka o rođenju deteta, u medicinskim knjigama piše da je imala spontani pobačaj!
Ova žena se nedavno obratila Komisiji za nestale bebe i Udruženju "Za istinu i pravdu o bebama". U aleksinačkoj bolnici su kroz istragu otkrili da u porođajnom protokolu postoji samo njeno ime, da je imala spontani pobačaj i da je parče posteljice poslato u Niš na patologiju. Da se rodio dečak podataka nema, a bebe nema ni u matičnim knjigama rođenih ili umrlih.
Zorica Malić (24) je predsednica Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine. Ipak, Zorica nije majka već sestra, koja traži brata, kome se od rođenja gubi svaki trag. Svoju majku Milku želi da poštedi još patnji, pa je rešila sama da preuzme stvar u svoje ruke i otpočne potragu.
.jpg)
Milki su polupospanoj, posle porođaja, dali da potpiše neki papir, pitala je “Šta je to?”, sestra joj je rekla “Samo vi to potpišite”.
Od 1960. do 2000. godine, mrtvim je proglašeno 214.000 beba. Niko ne zna koliko je od tog broja zaista umrlih.
_620x0.jpg)
.jpg)
Na desetine kutija s medicinskom dokumentacijom vezanom za sudbinu beba koje se vode kao umrle, a za koje roditelji smatraju da su nestale, nađeno je u Kliničkom centru Niš. Snimak sa kutijama i razgovorom koji su član državne Komisije za nestale bebe Radiša Pavlović i predstavnici Udruženja "Za istinu i pravdu o bebama" imali sa čelnicima niške bolnice, u sredu po podne, našao se na internetu.
Roditeljima je u celoj situaciji najmanje važna novčana odšteta koju nudi država jer oni žele da istraga pokaže da li je njihovo dete možda živo i, ako jeste, gde se nalazi, piše Insajder.
Novinaru Dušanu Ostojiću iz Aleksinca, sinoć u oko 23.30 časova upaljen je automobil koji se nalazio ispred porodične kuće. Ostojić u razgovoru za "Blic" kaže da sumnja da paljevina automobila ima veze sa njegovim pisanjem u vezi sa krađom beba i sečom drvoreda u Aleksincu.
Radiša Pavlović, član Vladine komisije za nestale bebe, tvrdi za Kurir da se došlo do prvih materijalnih dokaza o krađi beba, kao i da su u ceo slučaj umešani i pripadnici nekadašnje Državne bezbednosti i lokalni funkcioneri po Srbiji.
Kao novi dokaz o otmici ove bebe on navodi to što je dete rođeno 3. marta 1981, a 7. marta je u prijavi boravišta već prijavljeno na adresu usvojiteljske porodice, dok je rešenje o usvajanju doneto tek 2. oktobra 1981.
_620x0.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Opšta bolnica u Kruševcu
.jpg)
_620x0.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Da u slučaju usvajanja kruševačke bebe nešto ne štima, pokazuje i dokumentacija iz matične službe. Naime, kako tvrdi Pavlović, matičar je upisao rođenje bebe u matične knjige pre nego što je uopšte stigla prijava da je mališan rođen!
U februaru ove godine predstavnici Direktorata za ljudska prava Komiteta ministara Saveta Evrope posetili su Beograd i na sastancima s nadležnim organima Srbije i predstavnicima udruženja roditelja ponovili da je neophodno usvojiti zakon što pre. Tom prilikom su predstavnici Odbora za pravosuđe i predsednik Petar Petrović obećali da će se predlog zakona naći u skupštinskoj proceduri na prvom prolećnom zasedanju.
Istovremeno, priče o otetoj i prodatoj deci počele su da kolaju. Milovanovići su se učlanili u jedno udruženje roditelja i saznali da svi imaju iste priče. Od suda su dobili svoju dokumentaciju, ali Ljiljana kaže da to nisu isti papiri koje su ona i njena rođaka videle.
Pavlović sumnja da je incident izazvan da ne bi pogledali dokumenta, a u KC Niš kažu da su o svemu obavestili policiju i tužilaštvo
Pavlovićev nalaz od lekara, Foto: Radiša Pavlović
Vlada Srbije podnela je Komitetu ministara Saveta Evrope detaljan izveštaj o koracima koje država preduzima kako bi ispunila presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju „Zorica Jovanović protiv Srbije“.
_620x0.jpg)
.jpg)
Kako je rekao, vreme od 10 minuta mnogi predstavnici roditelja koristili su da se "međusobno prozivaju sa nebitnim stvarima".
>
