Krađa beba u Srbiji - kradjabeba.org - Vesti iz 2019. godine
POČETNA STRANA

Vaš komentar

KONTAKT

POSTOJEĆI KOMENTARI


VESTI:

2019
2018
2017
2016
2015
2014
2013
2012
2011
2010
2009
2008
2007
2006
2005
2004
2003
2002

ZATAŠKANO:

2001
1998
1996
1972 Izvoz beba



LITERATURA

STATISTIKA

AKTI


Vesti / 2019. godina



  • KRADJABEBA.ORG, 20.8.2015.
  • Upozoravamo sve roditelje da aktivnosti kao što su konferencija za štampu 24.8.2015. u Medija centru i najavljeni protest protiv novog zakona (leks specijalis) uz podršku nevladinog sektora i vodećih prozapadnih medija organizuju isti oni ljudi koji su nelegitimno predstavljali sve naše porodice pred vlastima i učestvovali u izradi za nas nepotrebnog i neprihvatljivog leks specijalisa koji nam se uporno nameće godinama. Oni su taj leks specijalis i predložili, a vlast načinila samo verziju njihovog predloga, suštinski istovetnu. Ne dozvolite da budete izigrani i da vaše prisustvo na tim skupovima bude zloupotrebljeno i u medijima prikazano kao vid podrške tim ljudima. S obzirom da je velika većina roditelja izrazila nezadovoljstvo novim zakonom, ovi samozvani predstavnici čine sve da preusmere svoje aktivnosti, a da pritom ne snose odgovornost za to što su godinama davali legitimitet vlastima za donošenje odluka u vezi tog posebnog zakona. Svim tim odugovlačenjima se krade i naše dragoceno vreme. Ta su lica koristeći se imenom naše Beogradske grupe roditelja propagirala zastarelost naših slučajeva zajedno sa političkim činiocima i vodećim medijima. Apelujemo na roditelje i članove porodica otetih beba da se ne odazivaju na njihove pozive i ne odlaze na njihove skupove, jer time daju privid legitimiteta tim licima i njihovim pogrešnim odlukama.
    Izglasavanje u skupštini bilo koje od verzija leks specijalisa potisnuće postojeće zakonske odrednice po kojima bez problema mogu da se vode pune istrage i sprovedu sudski postupci kada se bude otklonila politička blokada kao što smo zahtevali u našim Osnovnim načelima. Pravna prepreka ne postoji. Izgovor za usvajanje leks specijalisa je uporno ponavljana politička parola o zastarelosti koje zapravo nema u našim slučajevima, jer su krivična dela otmice i promene porodičnog stanja još uvek u toku!








    TELEGRAF, 19.2.2019. / izvor
    Nataši su rekli da joj je sin Mario umro 3 dana nakon rođenja: Posle 25 godina pojavili su se tragovi da je beba oteta. Sada čekaju da se vrati kući

    - Gledala sam kroz prozor dok su mi odvodili sina. U tom momentu ni suprugu ni meni ne pada na pamet da se nama radi najstrašniji zločin na svetu - žali nam se Nataša.

    Kako se oseća majka kada ostane bez deteta? Kažu da ostaje praznina koju ništa ne može da popuni, da je bol s godinama sve oštrija, a ukus u ustima postaje sve gorči. Da, bol ima ukus, i to mogu da vam kažu samo oni koji su doživeli da ih život žestoko išiba. To je osetila Nataša, majka kojoj su saopštili da joj je sinčić Mario preminuo nakon samo tri dana života.

    Nije ni pomislila da išta može jače od toga da zaboli. Nažalost, moglo je! Ukus bola je postao još oporiji kada je posumnjala da je njen sin Mario otet!
    – Kada sam saznala da još jedno srce kuca ispod mog, mojoj sreći nije bilo kraja. Trudnoća mi je bila uredna, redovno kontrolisana, od početka do kraja moju trudnoću vodio je doktor koji je trebalo i da me porodi – počinje svoju tešku životnu priču Nataša Greonjanc iz sela Vlajkovac kod Vršca.

    Borba Nataše i njenog supruga Marinela traje već 25 godina

    Mario se rodio u Vršcu 2. marta 1993. godine. Bio je tri dana u vršačkom porodilištu i nakon toga su ga poslali u Beograd, jer se navodno nagutao plodove vode.
    – Poslat je za Beograd bez potpisa nas roditelja i bez pratnje. Rekli su da se nagutao plodove vode i da ide na kontrolu pluća. Meni nisu dozvolili da budem pored deteta, kroz prozor sam gledala dok su ga odvodili. Doktor koji mi je vodio trudnoću je napisao da je dete prebačeno u "Institut za majku i dete", a posle toga se u dokumentaciji navodi da je dete prebačeno u "Institut za neonatologiju". U Institut za majku i dete nikad nije stiglo, jer oni nemaju nikakve podatke o tome – govori žena suznih očiju.

    Umesto doktora koji je vodio trudnoću, na porođaj dolazi drugi

    – Došla sam u bolnicu 1. marta 1993. sa blagim bolovima. U terminu porođaja suprug odlazi kod mog doktora i zove ga da prisustvuje porođaju, kako je ranije i bilo dogovoreno. On odbija iz nepoznatih razloga. Bila sam njegov pacijent kome je obećao da će biti na porođaju.

    Nataša 2, marta 1993. rađa živog i zdravog sina! Ali...

    – Mario je pri rođenju zaplakao, prodisao i dat mi je u naručje. Porodio me je lekar koji nije vodio moju trudnoću i koga sam tada prvi put videla.

    – Dva dana sam dojila bebu, 2. i 3. marta, moj suprug i naši bližnji su je videli. Već 4. marta, u ranim jutarnjim časovima saopštavaju mi da dete mora za Beograd. Pitala sam zašto ga odvode, odgovorili su samo da se mali nagutao plodove vode prilikom rođenja i tvrdili da nije ništa opasno, da samo treba da mu pregledaju pluća.

    Na svako moje sledeće pitanje i molbu da krenem sa detetom nisam dobila odgovor, ni odobrenje. Gledala sam kroz prozor dok su ga odvodili. U tom momentu ni suprugu ni meni ne pada na pamet da se nama radi najstrasniji zločin na svetu – kaže gospođa Greonjanc vidno potresena.

    Mario je preminuo dva sata nakon prijema u Institut za neonatologiju

    Doktorka koja je bila u porodilištu, Nataši je 4. marta saopštila da je dete dobro i da je stiglo u Beograd, dok joj ista doktorka već sutradan 5. marta, saopštava najgoru moguću vest.

    – Petog marta 1993. godine, dobijam informaciju da je dete preminulo dva sata nakon prijema u Institut u Beogradu. Tada padam u nesvest od bola i šoka. Istog dana su me bukvalno izbacili iz bolnice bez ikakve dokumentacije i pregleda.

    Nakon nekoliko dana se vraćam u bolnicu sa obilnim krvarenjem. Saopstili su mi da sam i ja u kritičnom stanju jer je mogla da nastupi sepsa zbog ostatka posteljice – priča majka.

    Telo deteta sahranjeno bez znanja roditelja

    – Nisu nam dali telo deteta, rekli su da je već sahranjeno. Kada sam nakon nekoliko nedelja malo došla k sebi i popričala sa suprugom, jer sam osećala da je naš sin Mario živ, krenuli smo po našu dokumentaciju u vezi deteta.

    Sreli smo doktora koji je vodio trudnoću, ali je on odbio svaku komunikaciju, tada smo otišli kod lekara koji me je porodio - on nam saopštava da je cela arhiva izgorela. Više puta smo odlazili kako bi dobili izvod iz matične knjige rođenih, ali i kod matičara ostajemo bez dokumentacije – očajna je Nataša.

    Natašu ne napušta osećaj da je Mario živ!

    Godine su prolazile, a Natašu nikada nije napustio osećaj da je Mario živ. Nakon emisija o krađi beba, kaže da počinje da pomišlja da je i sama žrtva takvog zločina.
    – Nakon 24 godine moja porodica i ja krećemo u potragu za dokumentacijom. Dobijamo svu bolničku, navodno izgorelu arhivu, u kojoj vidim prvu sumnju, a to je da nam je dete preminulo dan nakon rođenja, 3. marta 1993. godine. Obraćamo se JKP i oni nam saopštavaju uz dokumentaciju, da muško dete rođeno 2. marta 1993. godine nikada nije sahranjeno na bilo kom beogradskom groblju – nastavlja priču Nataša.

    Mario nikada nije stigao u Institut za majku i dete, gde su Nataši rekli da su ga poslali. Putem mejla su im dostavili dokumentaciju gde se vidi da dete uopšte nije bilo kod njih.

    – U dokumentaciji piše da je moje dete istovremeno bilo u Institutu za majku i dete i u Institutu za prevremeno rođenu decu u Beogradu. U otpusnoj listi koju dobijamo prvi put tek 2017. godine, doktor je napisao je da je moje dete preminulo u Institutu za majku i dete u Beogradu i da je mene pregledao i otpustio, što nije tačno.

    Od Instituta za neonatologiju dobijam otpusnu listu mog deteta, ne dobijajući papir koji je moje dete pratio od Vršca do Beograda. Uviđamo da su neka dokumenta falsifikovana, jer su bez pečata i faksimila doktora, kao i to da je na svim koja su pečatirana jedan isti pečat (treća fotografija u tekstu), a to je prijemna ambulanta – govori nesrećna žena.

    Nakon 25 godina, dobijaju dokaz da je Mario živ - njegov JMBG

    Natašu nikada nije napustio osećaj da je Mario živ, a ona i njen suprug su bili uporni i dosli su do dokaza da je to zaista tako. Uzdaju se u državu i pravdu da će to i dokazati i da će nakon toliko vremena pogledati svog sina u oči.

    – Posle 24 godine dobijam dokumentaciju iz Beograda da je njegov JMBG validan i da je nas sin živ. Verujemo da će država da bude uz nas. Poručujem svim majkama da nikada u životu ne odustanu od svog deteta. A osobe koje smatraju da su naša deca - njihova, treba da im kažu pravu istinu. Nisu ih nosile 9 meseci u stomaku i nisu osetili tu bol i tu ljubav koju samo majka može da oseti.

    Nataša smatra da je još kao trudnica bila tipovana i da je Mariju bila zapečaćena sudbina i pre nego što se rodio.

    – Poručila bih tim zločincima koji su se poigrali sa Bogom i uzeli svetinju koju je Bog nama podario, da kažu istinu našem Mariju. Da on ima svoje roditelje i sestru, da ga se nikada nismo odrekli i da od njega odustati nećemo.

    Zamolila bih našu državu da stane iza nas koji smo žrtve i da te zločince najstrožije kazni, kao i njihove saučesnike. Smatram da sam još kao trudnica bila tipovana od te ruke koja je uzela moje dete. Meni ovih 25 godina niko ne može da nadoknadi, ali zato može da se sprovede zakon i pravda. Ne sme da se dozvoli da se ovo više ikada i ikome desi – kaže Nataša i dodaje:

    – Imamo indicije gde je dete i niko nas neće zaustaviti da mu zakonskim putem vratimo identitet. Poručujem našem sinu Mariju da će njegovi roditelji učiniti sve da ga vrate u svoju porodicu i izbave od monstruma koji su ga bezdušno ukrali iz našeg naručja – zaključila je Nataša.

    < nazad



    DANAS, 18.2.2019. / izvor
    Direktorat za ljudska prava Saveta Evrope u Beogradu sa Odborom za pravosuđe, ali i udruženjima roditelja
    Poirel: Srbija da objasni i reši slučajeve „nestalih beba“

    Predstavnici Komiteta ministara Saveta Evrope su ponovo zatražili od zvaničnika Srbije da što pre usvoje zakon o rešavanju slučajeva nestalih beba, kao i o ispunjenju presuda Evropskog suda za ljudska prava, izjavio je Kristof Poirel iz Direktorata za ljudska prava SE

    Neažurnost državnih organa Srbije da razreše aferu „nestale bebe“ i ispune presudu Evropskog suda za ljudska prava bila je tema sastanka koji su juče u Beogradu održali predstavnici Direktorata za ljudska prava Komiteta ministara Saveta Evrope sa grupom roditelja i predstavnicima pet udruženja roditelja.

    Na sastanku je bilo reči o presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović protiv Srbije, a zvaničnici Saveta Evrope susreli su se i sa predstavnicima državnih organa Srbije, odnosno Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Narodne skupštine.

    Kristof Poirel je, posle sastanka sa članovima Odbora za pravosuđe, rekao da je zatraženo razjašnjenje kako je došlo do slučajeva nestanka beba i podsetio da je u decembru prošle godine Komitet ministara SE iskazao zabrinutost u pogledu izostanka rezultata za rešavanje ove afere i apelovao da država usvoji potreban zakon i preduzme druge neophodne korake.

    – Važno je da predstavnici vlasti u Srbiji, zajedno sa porodicama nestalih beba dođu do rešenja. Komitet ministara SE se nada da će zakon uskoro biti usvojen. Presuda Evropskog suda u „slučaju Jovanović“ se dosta dugo ne izvršava i zato je Komitet ministara i doneo odluku da od vlasti u Srbiji zatraži preduzimanje koraka koji bi vodili napretku. Ovo pitanje će biti ponovo razmatrano u martu, najavio je Poirel.

    Predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Petar Petrović najavio je da će na jednoj od prvih sednica proletnjeg zasedanja Skupštine na dnevni red biti stavljen zakon o rešavanju slučajeva nestalih beba.

    Poslednje obećanje vlasti bilo je da će ovaj odbor razmatrati predlog Zakona o utvrđivanju statusa dece nestale iz porodilišta sredinom oktobra prošle godine. To je obećala predsednica Narodne skupštine Maja Gojković kada je, nakon pisanja lista Danas o neispunjenim obavezama Srbije na ovom planu, tema pokrenuta na skupštinskoj sednici. Ipak, nadležni odbor ni tada nije ispunio obećanje i do razmatranja teksta zakona nije došlo do danas.

    Poseta Direktorata SE se organizuje uoči konferencije Komiteta ministara u martu, čija tema će biti neispunjavanje presude Suda za ljudska prava u Strazburu.

    < nazad






    N1, 18.2.2019. / izvor
    Roditelji nestalih beba: Zakon ne garantuje da će istraga dovesti do istine

    Predstavnici komiteta ministara Saveta Evrope ponovo su, ovog puta u Beogradu, zatražili od zvaničnika da što pre usvoje zakon o rešavanju slučajeva nestalih beba. Posle godina kašnjenja - više nacrta zakona. U Skupštini kažu da će zakon na dnevni red već na proleće. Međutim, to nije dokument koji zadovoljava roditelje koji decenijama traže istinu.

    "Što kaže ono srpsko - bolje ikad nego nikad", kažePetar Petrović, predsednik Odbora za pravosuđe.
    A da bi zakon o nestalim bebama bio ikada donet - došli su iz Saveta Evrope da nas podsete da ga nemamo...

    "Došli smo da apelujemo da se što pre preduzmu koraci ka usvajanju ovog zakona koji zapravo predstavlja razradu onoga što podrazumeva sprovođenje presude Evropskog suda za ljudska prava, kako bi porodice saznale sudbinu svojih nestalih beba", poručio je Kristof Poirel, direktor direktorata za ljudska prava Saveta Evrope.

    Zakon je inače, u proceduri i na čekanju od prošle godine, a u resornom odboru kažu da bi veoma uskoro - možda već u martu - Skupština Srbije mogla da ga razmatra.

    "Očekujemo da konačno ovo pitanje bude, da kaže, skinuto sa dnevnog reda... Da kažem, javnosti. Prema mojim saznanjima, trebalo bi da na jednoj od prvih sednica prolećnog zasedanja Narodne skupštine republike Srbije ovaj zakon uđe u načelnu raspravu, normalno, i usvajanje posle toga", kaže Petar Petrović iz Odbora za pravosuđe.

    Toga se i bojimo, odgovaraju roditelji nestalih beba, koji od samog početka nisu zadovoljni nacrtom zakona. Tokom dana su i oni razgovarali sa predstavnicima Saveta Evrope.

    "I oni shvataju da ovaj zakon, koji je u skupštinskoj proceduri zbog kompleksnosti priče, neće moći da ispuni presudu suda u Strazburu. Srbija će biti u problemu ukoliko usvoji ovaj zakon, jer nijedno udruženje ni roditelji neće pristati na takav zakon", kaže Nikola Šegrt iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba.

    Roditelji kažu da ni amandmani neće pomoći, jer zakon ne garantuje da će istraga dovesti do istine već do novčane nadoknade. Ipak, u Skupštini Srbije za sada nema reči o povlačenju.

    < nazad






    JUŽNE VESTI, 22.1.2019. / izvor
    Slučaj nestalih beba:
    Jedina majka sa presudom opet piše pisma Strazburu



    Zorica Jovanović je pre 35 godina rodila sina u Ćupriji. Beba je na porođaju dobila ocenu 10. Oboje su bili u porodilištu do 28. datuma u mesecu, a do 30. uveče, sve je bilo u redu. Narednog jutra, medicinska sestra ju je probudila vešću - da joj je dete umrlo. Tačno 30 godina kasnije, Zorica je od Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu dobila presudu koja nije otklonila sve njene sumnje. Ona je ujedno i jedina majka koja je dobila presudu u Strazburu u slučaju nestalih beba. Pet godina posle presude - Zorica i dalje čeka. Evo njene priče: kako je godinama tekla njena komunikacija za sudom, u početku na ćirilici i rukom pisanim pismima, kako su je u Srbiji zvali samo kada je trebalo da joj uplate novac, ali i šta sada čeka - samo zakon ili još nešto bitnije?

    Pismo koje je putovalo od Batočine do Strazbura - na ćirilici

    Zorica danas sedi u porodičnoj kući u Borči. Iako je penzionerka, ima pune ruke posla. U rukama drži pregršt pisama. Neka su napisana rukom, a neka kucana na kompjuteru. Sva imaju adresu i žig - Međunarodnog, odnosno Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

    „Kada je 2002. počelo ozbiljno da se govori da su naša deca ukradena iz porodilišta i da su nas slagali da su preminula, suprug i ja smo pisali žalbu u Srbiji. Rekli su nam da je predmet zastareo i da ne možemo ništa. Onda je neko mužu rekao da je jedina šansa da pišemo u Strazbur. Ja sam uzela običnu drvenu olovku i počela svojim rečima da opisujem, na ćirilici, šta mi se dogodilo. Poslala sam na jednu i po stranu papira."

    Zorica je pisala kako nikada nije dobila umrlicu za sina, ali i šta su joj rekli posle u bolnici, šta je čula od drugih žena i kako je mori - sumnja. Nakon pet ili šest meseci - dobila je odgovor. Adresirano na nju, a sa žigom Evropskog suda za ljudska prava.

    „Brinula sam da je pismo napisano previše lično i bez dovoljno dokaza, a odgovorili su mi da im treba još detalja, uključujući i još ličnih delova. Zanimalo ih je sve o meni, mojoj porodici, kako živimo i tome šta se dogodilo. Tražili su i da im dostavim šta je izlazilo o tome u novinama. Ja bih izrezala članak i poslala."


    BBC Dokazi Zorice Jovanović - da nema podataka o umrlici

    Narednih deset godina, pisma su nastavljala da stižu na svakih 15-20 dana. Zorici su stalno davali novi rok do kada je trebalo da dostavi nove informacije i dodatne podatke. Ubrzo sam morala da se prebacim na latinicu, a zatim i na engleski. U tome mi je mnogo pomogla komšinica Marina, koja je tada bila mlada nastavnica engleskog u Kragujevcu. Mogu slobodno da kažem da sam njoj najzahvalnija. Nekada je i trčala iz škole da do 7 uveče preda pismo u pošti. Da ne bismo zakasnili sa tim rokom koji su nam davali. U Strazbur nikada nije otišla, niti je sa bilo kojim razgovarala. Pisma su bila jedini vid komunikacije. U međuvremenu je angažovala advokata, kako bi je neko zastupao ako bude potrebe u završnoj reči.


    Kako su išla pisma od Batočine do Strazbura: U početku na čirilici i to ručno, zatim na latici, a onda i na engleskom

    Slučaj nestalih beba - šta do sad znamo

    Prema podacima Udruženja roditelja nestalih beba, u Srbiji je u poslednjih 40 godina u porodilištima lažno proglašeno mrtvim između 6.000 i 10.000 novorođenčadi
    Roditelji tvrde da imaju dokaze da su njihova deca proglašavana mrtvim još u porodilištu, a zatim preprodavana na crnom tržištu.
    Roditelji, njih oko 2.000, su počeli da se udružuju počekom dvehiljaditih
    Kao dokaze su dostavljali dokumentaciju ili činjenicu da nisu dobili papire, a pogotovo umrlice za svoju decu. Navodili su i da im nisu dozvoljavali da vide decu, da ih identifikuju ili preuzmu telo kako bi ih sahranili, kao i da u pogrebnim preduzećima nema evidencije da su njihove bebe sahranjene ili kremirane na grobljima, dok za ostalu novorođenčad postoji zapis
    Među dokazima su i nepotpuna medicinska dokumentacija u bolnicama i matičnim službama o njihovoj deci
    Ipak, ni jedan sud još nije utvrdio da se ovo zapravo i dogodilo
    Presuda koju je u Strazburu dobila Zorica Jovanović, a zatim i otac Bogdan Janjić u Srbiji, podrazumeva da je sud utvrdio da je došlo do „povrede prava na porodičan život".
    Zato su dobili - 10.000 evra
    Evropski sud za ljudska prava je zapravo 'vratio loptu' u Srbiju - utvrdio je da država Srbija nije preduzela potrebne mere da rasvetli šta se dogodilo i za to joj je ostavio godinu dana
    Ovaj rok je istekao 2014. godine

    Presuda je stigla, ali ne i odgovor

    Kada je tog 26. marta 2013. stigla presuda, Zorica je vest prvo videla na televiziji. Evropski sud u Strazburu je utvrdio da su Zorici i njenom suprugu „povređena prava na porodični život". Državi Srbiji je naloženo da u roku od godinu dana utvrdi šta se dogodilo sa njenim detetom. Dobila je i 10.000 evra, kao nadoknadu za nematerijalnu štetu.


    Zvali je samo - da im dostavi broj računa

    „Ubrzo su me zvali iz Ministarstva. Ali, ne zbog mog slučaja, da bi ga otvorili ili pitali za detalje. Zvala me je sekretarica da pita - na koji račun da mi uplati tih 10.000 evra. Osećala sam se poniženom, nikako drugačije. O porodilištu, strepnjama, sumnjama i pismima Zorica govori staloženo. Ali, presuda joj uliva nemir, a glas počinje da drhti. Nisam ja nezahvalna, taj sud je jedini koji se zainteresovao za moje dete. Ali, meni ne treba novac, ja želim svog sina Bojana. Da znam gde je i šta se dogodilo sa njim. I želim da se kazne počinioci."
    I sa novcem je razmišljala šta da uradi, a najradije bi ga se, kaže odrekla. Potrošila ga je na neke porodične troškove, a kaže da se trudila da zaboravi na šta konkretno.

    Gde je zakon sada

    Srbija je do 1. oktobra 2018. godine trebalo da obavesti Savet Evrope šta je uradila na sprovođenju presude kojom se obavezala da do septembra 2015. godine pripremi i usvoji zakon. U pitanju je akt koji bi trebalo da pomogne da se utvrde sve činjenice o sumnjama da je proteklih decenija iz porodilišta u Srbiji nestalo, prema nezvaničnim podacima udruženja, više hiljada dece. Komitet ministara Saveta Evrope ponovo je u decembru pozvao Srbiju da hitno preduzme sve mere kako bi se zakonski rešio slučaj nestalih beba. U privremenoj rezoluciji Komitet ministara je naveo da srpske vlasti, iako su bile u obavezi prethodnim rezolucijama, nisu usvojile zakon kojim bi se uspostavio mehanizam za pojedinačna obeštećenja svim roditeljima čije su bebe nestale iz porodilišta u Srbiji.

    Država se četiri godine oglušava o preporuke Evropskog suda za ljudska prava, koje se tiču nestalih beba, kaže za BBC advokat Danilo Ćurčić, pravni zastupnik jednog dela roditelja koji sumnjaju da su im deca nestala iz porodilišta u Srbiji. Ćurčić kaže: „Konstantno se odugovlači sa zakonom. Država ne komunicira ni sa roditeljima, koji nisu uključeni u proces donošenja zakonskog okvira." Roditelji su delom nezadovoljni predlogom zakona, dodaje Ćurčić: „Gubi na vremenu, a deluje i kao da se zakon drži u fioci."

    Neki od roditelja su već nekoliko meseci na ulici. Akcijom „Majke u kutijama" pokušavaju da pokažu da država još nije usvojila zakon od kojeg bi makar krenula. Poslednjih nedelja pridružili su se i protestima opozicije i nezadovoljnih građana „Jedan od pet miliona", koji se svake subote održavaju na ulicama Beograda. Ana Pejić "iz Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine" kaže da je država bila „dužna da pronađe mehanizam i obavesti roditelje gde su im deca". „Čak i da se donese, zakon je loš jer ima samo 20 članova i mi roditelji nismo sigurni da ćemo dobiti odgovore. U najboljem slučaju možemo da dobijemo novac, a on nam ništa ne znači."


    Majke u kutijama - roditelji već nekoliko meseci protestuju i traže usvajanje zakona

    Milena Janković iz Udruženja „Nestale bebe Beograda" kaže da majke nose kutije na glavama - jer su i njihovu decu, tvrdi ona, tako iznosili krišom iz bolnica. „Sada država ima tu kutiju. U njoj treba da nam dostavi sve dokaze i da nam isporuči istinu."

    U martu 2018. godine, ministarka pravde Srbije Nela Kuburović izjavila je da očekuje da će Nacrt zakona o nestalim bebama ući u skupštinsku proceduru i da će pred poslanicima biti narednih meseci. Suština će mu biti, rekla je tada Kuburović, novčana naknada - ukoliko ne može da se utvrdi status deteta za koje se pretpostavlja da je nestalo u porodilištu.

    U decembru 2018. godine rekla je da očekuje da će Zakon biti u Skupštini na proleće ove godine.

    Zorica ponovo piše


    Zorica, na žalost, ponovo piše pisma

    Pet godina nakon što je dobila presudu, Zorica je ponovo počela da piše Strazburu. U delu pisma stoji:

    „Neizmernu zahvalnost dugujem svim članovima Međunarodnog suda za ljudska prava jer vi ste jedini kojima mogu da se obratim, jer ja pravdu u Srbiji nisam našla.
    „Zato Vas još jednom molim da im skrenete pažnju da Vaše presude moraju da se ispoštuju."
    U pismima im objašnjava da država Srbija nije „pokrenula ni jednu meru", a da su roditelji „i dalje u senci istine".

    „Opet tražim njihovu pomoć. Imam osećaj da sam se vratila na početak. Prvi put sam čekala 10 godina. Narednih 10, na žalost, mislim da nemam."

    < nazad



    VEČERNJE NOVOSTI, 8.1.2019. / izvor
    Sve bebe u "leks specijalisu"

    Roditelji nestale novorođenčadi traže da država ispuni presudu iz Strazbura

    Srbija bi u 2019. godini trebalo da donese propis kojim će, posle šest godina, konačno ispuniti presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz 2013. i rešiti problem nestalih beba. Većina roditeljskih udruženja traži “leks specijalis”, koji bi garantovao istrage u svakom pojedinačnom slučaju kada postoji sumnja roditelja da im je dete oteto iz porodilišta i zatim proglašeno mrtvim, kao i odgovornost za počinioce.

    Sa ovim zahtevom predstavnici beogradskog i vojvođanskog udrženja okupili su se juče ispred Hrama Svetog Save na Vračaru, čestitajući vernicima Božić, uz molbu da se “pomole da majke otetih beba pronađu svoju decu”.

    Radiša Viderović došao je sa suprugom iz Šapca:

    - Naš sin je rođen 1983. u šabačkom porodilištu i naprasno prebačen u Beograd, na neonatologiju, gde mu se gubi svaki trag. Nikada nismo dobili nikakav papir da je preminuo, nije rađena obdukcija, nijedno groblje nam nije potvrdilo da je na njemu sahranjen. Možda dete i jeste preminulo, ali mi želimo verodostojne dokaze za to i da znamo gde počiva - kaže Radiša.

    Slična je priča i Sonje Jevtić, čije je dete rođeno 1985. u beogradskom GAK “Narodni front”. Kako kaže, iako se porodila prevremeno, dete je zaplakalo, okupano, povijeno i doneto joj da ga vidi. Posle pet dana njenom suprugu su rekli da im je sin preminuo.

    - Nikada nije rađena obdukcija, niti postoji dokumentacija da je bilo gde sahranjen. Nijedno beogradsko groblje nije potvrdilo da je telo dopremljeno kod njih. Već 30 godina pokušavam da saznam istinu - kaže Sonja Jevtić.

    Okupljeni roditelji nosili su parole “I ovaj Božić prođe bez mog deteta”, “Otmica beba je genocid, leks specijalis odmah” i “Hrišćanski je praštati, a da li je hrišćanski otimati bebe”.

    Pismo patrijarhu

    Skup roditelja ispred Hrama za Božić peto je po redu okupljanje pod nazivom “Država ćuti, ali mi više nećemo”, kaže Ana Pejić iz Vojvođanskog udruženja roditelja. Predstavnici roditelja pismeno su se obratili i srpskom patrijarhu.

    V. C. S.

    < nazad





















    ENGLISH



    DOLIJALI:

    VESTI IZ SVETA




    VAŽNO ZNATI:

    KUĆNI POROĐAJ


    GEN I DNK ILUZIJE


    EUGENIKA



    BAZA PODATAKA SLUCAJEVA:

    1950-1969
    1970-1979
    1980-1989
    1990-1999
    2000-2009
    2010-2016


    DEČIJA BAZA PODATAKA:

    TRAŽIM RODITELJE




    vrh strane

    kradjabeba.org