• Šokantna ispovest: Prodali su me kao bebu za 40.000$

- Ko sam ja?
- Ko je moja prava majka, a ko moj pravi otac?
- Čija krv teče u meni?
Ovu su pitanja koja već godinu dana sebi postavlja Ivan S. mladić koji je odrastao u porodici Franca i Vere S. iz Beograda. Da je Ivan usvojeno dete Franca i Vere S. otkrio je kada je imao osam godina, ali tada nije postavljao ta pitanja da ne povredi sebe i svoje roditelje. Tek kada su mu otac Franc S. i majka Vera S. umrli, a Ivan napunio 18 godina, počeo je da traga za svojim korenima.

Podaci nisu tajna Kako NT saznaje, trenutno u Srbiji još petoro usvojene dece traga za svojim biološkim roditeljima. Oni, kako smo obavešteni nailazi na velike probleme i otpor u administraciji socijalnih službi, koje ne žele da daju informacije o pravim roditeljima usvojene dece. A Zakon o braku i porodici, u članu 59. kaže da dete sa navršenih 16 godina ima pravo na uvid u dokumentaciju o svojim biološkim roditeljima. Zakon propisuje i formiranje jedinstvenog republičkog registra usvojenja dece i porodica, koje traže usvojenje, ali taj registar još nije formiran. - Sve podatke o usvojenoj deci i zahtevima za otvaranje podataka o njihovim biološkim roditeljima, imaju 165 centara za socijalni rad u Srbiji, ali nema Ministarstvo za socijalnu politiku Srbije - priznala nam je Slavka Lakićević iz Ministarstva za socijalnu poolitiku - Nema zbirnih podataka o tome koliko je dece usvojeno, ni koliko je dece podnelo zahtev da sazna istinu o svojim pravim roditeljima. Podaci o biološkim roditeljima, međutim, nisu tajna i nadležne socijalne službe su dužne da ih učine dostupnim deci, koja tragaju za biološkim svojim roditeljima - rekla nam je Slavka Lakićević.

NT beleži prvu ispovest jednog usvojenog deteta u Srbiji, koje je po novom Zakonu o braku i porodici, koji je stupio na snagu jula prošle godine, steklo pravo da otkrije ko su njegovi pravi majka i otac. Ivan S. priča:
- Bio sam beba od 3 meseca kada me majka koja me rodila donela u Zvečansku ulicu, u Centar za zaštitu dece i odojčadi. Ja se, naravno, tog vremena ne sećam. Kao i što ne pamtim da su me, kada sam imao 3 godine usvojili inženjer Franc S. koji je tada imao oko 50 godina i njegova supruga Vera. Tata i mama su bili stručnjaci "Minela" i EPS-a, zaposleni ljudi, koji su imali svoju kuću na periferiji Beograda, imanje i stoku. Moj otac Franc je poreklom bio Slovenac, partizan, koji je posle oslobođenja Jugoslavije, 1945. ostao u Srbiji. A mama Vera je bila poreklom iz okoline Beograda. Bili su imućni, jer je tata Franc često radio po gradilištima u inostranstvu i zarađivao deviznu platu. A i njegovi rođaci iz Slovenije su ga pomagali, jer su imali dedu u Americi. Kada su me usvojili, krstili su me i dali mi ime Ivan - seća se naš sagovornik, koji danas ima 19 godina.

Teške godine

- Kao dete bio sam pažen i mažen. Imao sam svoju sobu, veliku i svetlu. Mama i tata su me vodili na letovanje u Sloveniju, kod rođaka, ili u Austriju kod prijatelja. Kada sam pošao u prvi razred osnovne škole "Dositej Obradović" otac mi je dao na poklon 100 maraka. Mama se bunila, ali je on rekao: "Neka dete zna šta je novac. Neka se navikava na pare!" Naravno, nisam se navikao na pare, jer sam kraj mojih roditelja imao sve - televizor, muzički centar, knjige, bicikl, lepu garderobu.

- Problemi su u našoj porodici nastali posle agresije NATO 1999. godine, kada je mama Vera dobila kancer i vrlo brzo, tačno 5. oktobra 2000. preminula. Tata i ja smo ostali sami da se brinemo o kući i imanju, ja o školi, a on o poslu. Međutim, razočaran maminom smrću tata je sve manje radio i stalno mi govorio: "Sine, sada je na tebe red da radiš!"

Usreći se 150 dece Trenutno u Srbiji oko 1.800 mališana čeka na usvojenje. I mada na jedno dete čeka oko pet porodica, godišnje se usvoji tek 150 mališana. Prošle godine je usvojeno 104 dece. Prema novom Zakonu o braku i porodici, ukoliko se za godinu dana ne pronađe odgovarajuća porodica u zemlji, dete mogu usvojiti i strani državljani. Lane je petoro stranaca primilo u svoje domove našu decu, i to onu ometenu u razvoju, jer naši ljudi ih nisu hteli. U Srbiji se može usvojiti svako maloletno dete koje nema žive roditelje ili su roditelji nepoznati, čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti i dete čiji su roditelji dali saglasnost za usvojenje. Majka saglasnost za usvojenje može dati najranije kada dete navrši dva meseca života, a odluku može opozvati u roku od mesec dana. Usvojitelji mogu biti osobe koje su od deteta starije najmanje 18, a najviše 45 godina.

- Ja sam rođen 5. avgusta 1986. godine. Usvojen sam 1989. A kada sam imao 8 godina, dakle, 1994. slučajno sam, tražeći đačku knjižicu u jednoj fioci u kući našao krštenicu, na kojoj je pisao isti datum rođenja kao moj - 5. avgust 1986. ali drugo ime: Mirsad Tanković. Tada sam se samo pitao ko je to? Nisam se raspitivao kod roditelja, iako mi je tu nešto bilo sumnjivo, prvo jer sam bio mali, a drugo jer nisam hteo da, možda, povredim majku i oca, a i neka svoja osećanja. Tu tajnu ja sam nosio u sebi punih 10 godina - priznaje nam Ivan S.

- U međuvremenu sam shvatio da sam ja usvojeno dete. Niko mi to nije rekao, niti me iko zbog toga zadirkivao, kao što to deca nekad umeju da rade sa usvojenicima. Sam sam to zaključio, jer je ona krštenica i dalje bila u fioci, a niko drugi od dece, sa tim imenom, nije dolazio u našu kuću. I kada sam posle 2000. godine i majčine smrti ostao da živim sam sa ocem, nas dvojica nismo pričali o tome da sam ja usvojen, a ni o tome da treba da budem naslednik Franca S. Jer, i moj otac je, kao i majka dobio rak, koji su izazvale radioaktivne bombe NATO. Moj otac Franc S. je umro 20. januara 2005. godine. Sahranio sam ga ja, uz pomoć ujaka iz Beograda i stričeva iz Novog Mesta u Sloveniji i ostao sam u kući - kaže Ivan S. koji ove godine treba da diplomira i da postane kvalifikovani traktorista.

Otkrivena tajna

- Od oca i majke, Franca i Vere S. ja sam kao njihov sina nasledio kuću, imanje i njihove penzije. Imam i školsku stipendiju, tako da živim pristojno. Idem u školu, ali maštam o privatnom biznisu sa kompjuterima, jer radim softverske programe i izrađujem sajtove. Ne planiram da budem traktorista, već pronalazač. U međuvremenu, meni se preko jednog od ujaka javila jedna žena, koja mi je donela dokumenta i pokazala da je ona izgubila bebu. A da se iz dokumenata koje ima vidi da je ta beba rođena kad i ja, i da je imala ime Ivan. Ta žena i danas traga preko Beogradske grupe roditelja nestale dece za svojim sinom Ivanom.

- Međutim, taj susret sa tom ženom i grupom ljudi koji tragaju za svojim mališanima je nagnao mog kuma da mi prvi put, posle 16 godina ćutanja, kaže da sam ja usvojeno dete: "Ivane, tebe su mama i tata uzeli iz Zvečanske ulice, usvojili i krstili kao svoje dete! Po zakonu ti si njihov sin i njihov naslednik!" Rekao sam kumu da ja to sve znam, otkrio sam mu 10 godina čuvanu moju tajnu i priznao: "Ja volim moje roditelje!" Ali taj događaj je i mene zaintrigirao da sam i ujaku rekao da želim da saznam ko sam ja, ko su moji pravi roditelji, ko je Mirsad Tanković. I ujak se složio. I moj kum, koji me krstio, se složio. A i ljudi iz Beogradske grupe roditelja nestale dece su me podržali - priča Ivan S. i nastavlja:

- Otišao sam u Zvečansku ulicu i dobio dosije moje biološke majke. Bio je to zapravo samo komad papira na kome je pisalo: Sevda Tanković, iz sela Mala Goštenica, SO Srebrenica, BiH. Službenici u Centru za zaštitu dece i odojčadi nisu umeli da mi kažu da li je majka mene donela u Zvečansku ulicu, da li je ostavila još neke podatke, da li je ovo prezime njeno devojačko ili udato i kako se zove moj biološki otac? Dobrio sam i svoju krštenicu, na kojoj je pisalo da sam rođen u Srebrenici, ali je to nevešto precrtano i kao mesto rođenja upisan je - Beograd. Da bih dobio odgovore na sva ova pitanja, odlučio sam početkom januara 2006. godine da odem u Srebrenicu...

Opasni ljudi

- Krenuo sam u Srebrenicu sa nadom da ću naći i upoznati svoju pravu majku. Nisam u sebi nosio jake emocije prema tom događaju, jer moj motiv je bio prvo radoznalost, a potom istina o tome ko me stvorio. Nisam razmišljao o tome kako i gde živi moja majka, ni o tome da li će mi reći ko je moj otac i da li ću upoznati mog biološkog oca. Želeo sam samo da zadovoljnim radoznalost i da otkrijem da li moja majka zaista postoji, odnosno istinu o sebi - priznao nam je Ivan S. koji zbog toga nije bio razočaran odgovorima koje je dobio u Bosni. "Ime Sevda Tanković ne postoji u matičnim knjigama kao majka, a takve osobe nema ni u evidenciji stanovnika opštine Srebrenica. Ni ime bebe Mirsad Tanković ne postoji u našim knjigama rođenih u Srebrenici". Ovo je bio odgovor koji sam odmah dobio od matičara, kada sam 10. januara ove godine došao u zgradu SO Srebrenica. Kada sam ga pitao gde je selo Mala Goštenica, matičar mi je rekao, da je selo udaljeno dvadesetak kilometara i zbog lošeg puta, teško dostupno. Odustao sam da idem u selo i vratio sam se kući, u Beograd.

Stranci traže 200 naše dece U Srbiji se godišnje podnese oko 180 zahteva za usvajanje napuštene dece. A iz inostranstva stranci traže 200 naše dece. Najviše zahteva za usvajanje dece iz Srbije stiže iz Francuske, Švajcarske, Grčke, sa Kipra i iz SAD. Iz Amerike, decu traže, najčešće stranci srpskog porekla. Sa Balkana pojedinačni zahtevi za usvajanje naše dece stižu iz Slovenije, Republike Srpske i Makedonije, dok iz Hrvatske dosad nije stigao nijedan zahtev. Pored bračnih partnera, kao kandidati za usvajanje mogu se pojaviti i vanbračni partneri, kao i pojedinci, jedino što su u slučaju samaca kriterijumi stroži i neophodna je saglasnost nadležnog ministarstva. Slavna holivudska glumica Anđelina Džoli, koja živi sa Bredom Pitom, ima dvoje usvojene dece. Očekuje prinovu, ali želi da usvoji još jedno dete. Srpski mališani bez roditelja priželjkuju da se holivudska diva odluči za njih.

- Međutim, već sutradan, meni su iz Bosne, preko nekih ljudi, koji su me zvali telefonom, stigle pretnje smrću: "Neće te biti, ako nastaviš da tražiš majku!", "Što zabadaš nos u tuđe živote! Biće belaja!" Iskreno, uplašio sam se i sve to ispričao kumu, ujaku, ali i stricu Janezu S. iz Slovenije. Tatin brat Janez S. je odmah došao iz Novog Mesta u Beograd i ozbiljno me upozorio: "Sine Ivane, čuvaj se tih ljudi iz Srebrenice, oni su jako opasni! Znam ih ja!" Ja sam morao da ga pitam, otkud on to zna. Onda mi je stric Janez otkrio svoju i moju 16 godina čuvanu tajnu:

"Tebe su tvoji biološki roditelji prodali kao bebu mom bratu Francu S. za 40.000 dolara. Franc je plaćao u ratama svakih 6 meseci. Kako nije imao dovoljno para, ja sam mu dao nekoliko hiljada dolara. Posrednik u ovom poslu bio je jedan socijalni radnik iz Srebrenice!" - objasnio mi je stric Janez S. iz Novog Mesta.

- Nisam mnogo verovao u ovu priču - nastavlja svoju ispovest Ivan S. - dok u Beogradu, a i kod kuće, u albumu sa starim fotografijama, nisam našao slike tate Franca i mame Vere iz Srebernice, a i pisma u kojima se dopisuju sa nekim "komšijom" iz tog grada. Stric Janez mi je otkrio da je taj socijalni radnik iz Srebrnice bio tatin prijatelj i da mu se ponudio da mu reši životni problem, što Vera i tata nemaju dece. Tako je nađena porodilja iz Bosne, koja je namerno mene kao bebu donela u Beograd, u Zvečansku ulicu, da mi mama i tata mogli da me usvoje kao dete iz Srbije. A da za to dete, odnosno za mene, plate 40.000 dolara.

- Ne znam kako su moji biološki roditelji i taj socijalni radnik iz Srebrenice podelili tih 40.000 dolara, ali znam da sam tražeći odgovor na pitanja "Ko sam ja? Ko je moja prava majka, a ko moj pravi otac? Čija krv teče u meni?" pokrenuo lavinu drugih pitanja: "Da li je moja majka bogata ili siromašna žena, da li je Srpkinja ili muslimanka, da li želi da me vidi i upozna, da li će tražiti da joj se vratim, da li će tražiti da se možda prekrstim i postanem musliman, ko to skriva istinu o meni, da li sam ja i danas sa 19 godina velika smetnja nekome u Srebrenici, da li će me taj ko me prodao kao bebu ubiti ili ne?"

- Ako pretnje iz Bosne budu nastavljene, prijaviću to policiji u Beogradu. Opet ću da podnesem zahtev za otkrivanje pravih podataka o mojim biloškim roditeljima, jer ne verujem da je neko mogao da centru u Zvečanskoj ostavi lažno ime i prezime i pobegne natrag u Bosnu. A ako mi se i taj zahtev ne ispuni, tužiću državu Srbiju što mi uskraćuje zakonom zagarantovano pravo da saznam ko sam ja i ko su moji biološki roditelji - kategoričan je Ivan S.

Marko Lopušina