Krađa beba u Srbiji - kradjabeba.org - Izvoz beba - Feljton iz 1972. godine
POČETNA STRANA

Vaš komentar

KONTAKT

POSTOJEĆI KOMENTARI


VESTI:

2017
2016
2015
2014
2013
2012
2011
2010
2009
2008
2007
2006
2005
2004
2003
2002

ZATAŠKANO:

2001
1998
1996
1972 Izvoz beba



LITERATURA

STATISTIKA

AKTI


IZVOZ BEBA

Šta se o transferima beba otvoreno u štampi pisalo još 1972.g.




SVET, 14.1.1972.
Reporteri tragaju (1)
Izvoz beba

Putuju naše bebe u sve krajeve sveta
odlaze na put bez povratka
sa iseljeničkim pasošima,
sa nepoznatim ljudima
putuju u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Ameriku...
Svake godine sve ih je više...

Bračni par NILSEN vratio se u Dansku sa letovanja iz Jugoslavije sa jednim neobičnim "suvenirom": osmomesečna, crnokosa beba rumenih obraza, postala je novi član njihove porodice koja je posedovala sve izuzev toliko željenog deteta. I eto, sada, posle više meseci neizvesnosti, gospođa Nilsen presrećna stiska na grudi svog sina koga je rodila druga žena, naša žena, više dete nego žena. I ta druga je srećna; rešila se bebe koja se svalila sa njenih 17 neudatih i nezaposlenih godina i udovoljila želju svoje majke, koja nije htela da bude baka vanbračnog unučeta. Pa tako, pošto su obe strane zadovoljne, mogla bi da bude gotova priča. Kompletnom hepiendu smeta samo jedna sitnica; taj majušni čovek u pelenama, koji pojma nema o sopstvenoj primopredaji, koji je celo vreme bio PREDMET pregovora, da bi najzad postao i PREDMET akta o usvojenju. Baš zbog njega, sićušnog i nemoćnog, priču tek započinjemo.

Na međunarodnom tržištu
naša deca cenjena
ali - skupa
Putuju naše bebe u sve krajeve sveta. Odlaze na put bez povratka, sa iseljeničkim pasošima, sa nepoznatim ljudima koji im tepaju na nerazumljivim jezicima. Putuju u Švedsku, Dansku, Norvešku, putuju za Francusku, Ameriku. Zasad i nema ih tako mnogo, ali svake godine ih je sve više.




Godine 1967. strani državljani usvojili su na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. - ravno 24.
Još jedna godina i jšoš četvoro mališana više, pa još jedna, ova poslednja i 30 beba samo iz naše republike odbauljalo je u beli svet gde će dobiti novu rodbinu, nova imena, novu veru, novu narodnost, novo državljanstvo.

Učiće u svojim školama o hrabrim vikinzima, divnim fjordovima, Pariskoj komuni, Jugu i Severu, a kako moderna deca uče sve - možda će naučiti nešto i o Jugoslaviji, dalekoj zemlji na brdovitom Balkanu, sa toplim morem, gde može - jeftino da se letuje!
Koliko takvih budućih Šveđana, Danaca, Amerikanaca, isporučujemo godišnje? Da li odista samo 30? Toliko je zvanično evidentirano samo u jednoj republici, a možda ima i više. Svakako ima ih i iz ostalih republika. Podaci nigde nisu sakupljani, jedino se zna da i u ovom izvozu iz godine u godinu beležimo sve "bolje" rezultate. To je, uostalom, poznato u svetu.

U Skandinavskim zemljama nas bije glas "Eldorada za usvajanje dece". Više danskih novina pisalo je prošle godine o tome, a neke su čak pokušale da našim ekonomskim teškoćama objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo "izvoz dece". Uostalom, ta mogućnost dobro je došla onima koji bi inače bili prinuđeni da usvajaju dečicu iz Koreje ili Južnog Vijetnama, od ovih najpoznatijih "liferanata" dece. Ovako, Danci su samo za poslednje dve-tri godina usvojili 35 jugoslovenskih mališana.

- Srani državljani veoma su zainteresovani za našu decu - kaže Mileva Bačkonja, direktor Centra za socijalni rad Beogradske opštine Palilula, odakle je za dve godine dato strancima na usvajanje 12 beba.

- Svoju želju da uzmu baš dete iz Jugoslavije oni obrazlažu time što tvrde da smo mi zdrava, vitalna nacija, još neiskvarena visokim standardom i ultracivilizacijom...

Da li nas oni to kude ili hvale? Tumačite kako hoćete, bitno je da se na međunarodnom tržištu dece, kako bi rekli bezosećajni ekonomisti, odlično kotiramo! I, kako to biva u uslovima ponude i potražnje, u tom pogledu vladaju ista tržišna pravila. Jednostavno rečeno, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog "kvaliteta", naša deca su - skupa!

Na svetskom kongresu o usvajanju, održanom prošle godine u Milanu, delegatkinja iz Danske rekla je dr Ivu Nedeljkoviću, naučnom saradniku Instituta za socijalnu politiku Sr Srbije:

- Usvajam dete iz Vijetnama, Za mene vaša su užasno skupa...

Ne treba biti mnogo promućuran pa shvatiti kako se osećao naš predstavnik kad su mu, čak u više navrata, saopštene takve stvari. Pošto je, kako kaže, ipak "ostao živ", po povratku iz Milana seo je i podneo svoj izveštaj:

"Upozoren sam da se, zbog pravnog formaliza i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše "metode" kod usvajanja i "proslavio" ga u međunarodnim oblicima realizacije jednog od basnoslovno skupih...".

Koliko, dakle, jedno živo dete? Ima li ono cenu? Naravno, nema. Cenu zapravo imaju drugi. Oni koji pomažu da se dete nađe, da se do njih dođe, oni koji nabavljaju dokumenta, pa oni koji putuju, pa koji prevode i overavaju, pronalaze majke... Oni angažuju čak i druge da obave deo poslova.

Javna je tajna: poneki danski advokati uzimaju, preračunato u naše stare dinare, milion i po do dva i po miliona, da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta.

Pod firmom "obrade slučaja", pronalaženja majki, prevođenja dokumenata i vađenje iseljeničkog pasoša i kod nas poneko uzima 600.000 do milion starih dinara, a česti su slučajevi kad neki privatni "prevodilac" zahteva honorar u devizama. Jasno je da sve plaća budući usvojilac i da se sve obavlja u četiri oka. Za te poslove svedoka nema, stvari se naziru, predpostavljaju, nekad postoje veoma jake sumnje da je čak i majka dobila novac, da bi stavila svoj potpis na akt usvojenja. Ipak, ništa ne može da se učini, nema dokaza. Postoje nagađanja koja mogu nepravedno da optuže najpoštenije učesnike u jednom humanom delu, baš zato što ne pogađaju one koji su stvarno nečasni.

Neko će reći da je to - preterano. Možda i jeste, ali činjenica da postoje uslovi da se sve ovo događa. Ako se ništa ne izmeni počeće, s pravom, da se priča i više nego sada, mada nam je i ovoliko dovoljno za svetsku "reputaciju". Pitanje je: šta da se izmeni, kad propisa zapravo - UOPŠTE NEMA.

U našem jedinom, do sada važećem zakonu o usvojenju, o strancima nema ni slova. Nema nikakvih propisa o tome koji strani državljanin i pod kakvim uslovima može da usvoji naše dete.
Međutim, kako to nije ni zabranjeno, smatra se da je - dozvoljeno.

Dakle: nedostatak zabrane je jedina pravna osnova za sva ova usvajanja za koja je ipak, na osnovu jednog starog ovlašćenja još iz vremena kada se naša domovina nazivala FNRJ, potrebno odobrenje republičkih sekretarijata za zdravlje i socijalnu politiku. Inače, u svemu se postupa kao kada mališane usvajaju naši građani. Potrebna je gomila raznih uverenja, koja strani državljani nabavljaju u svojoj zemlji, a mi ih primamo takve kakvi jesu, verujući da su ispravni. Kažemo: verujemo, jer ne možemo reći da sarađujemo. U inostranstvu, naime, postoje udruženja, humanitarne organizacije i socijalizovane institucije koje sa čitavom ekipom stručnjaka rade na usvajanju, koje obavezno međusono sarađuju kod međunarodnih usvajanja.
O tome nam priča dr Ivan Nedeljković:

- Na Kongresu u Milanu vukli su nas za rukave, zaustavljali na svakom koraku, u salama i po hodnicima! Predstavnici raznih organizacija iz Danske, Austrije, Italije, interesovali su se postoje li u našoj zemlji bilo kakvi partneri, ali zvanični a ne privatni, na saveznom ili republičkom nivou, sa kojima bi mogli da sarađuju u neophodnom predhodnom postupku oko usvajanja. Oni žele da se konačna rešenja donose samo uz kvalifikovanu informaciju i mišljenje obeju strana.

Takvih partnera kod nas NEMA. A šta zbog toga može da se dogodi, saznalo se od jednog socijalnog radnika iz Italije:

  • Italijanski bračni par živi u lošim odnosima. Žena preživljava teške nervne krize jer ne može da rodi dete. Hoće da usvoji mališana, ali u Italiji ne dobija odobrenje zbog zdravstvenog stanja u kritičnom stadijumu. Uverena da će joj dete pomoći da ozdravi i očuva brak, ona uspeva da preko posrednika usvoji dete u Jugoslaviji. Nakon šest meseci brak se raspada, žena odlazi definitivno u duševnu bolnicu, a nekadašnje naše dete predato je časnim sestrama. Posle, možda će biti dato nekoj drugoj porodici.
    Možda... šta mu bog da.

    - NE MOŽE više ovako da se radi - kaže ogorčeno dr Slavka Dimitrijević, direktor Centra za zaštitu odojčadi i dece u Beogradu. - Vlada pravi haos, jer praktično stotine opštinskih centara za socijalni rad mogu da se bave ovim delikatnim poslom, koji nikako ne može da se svede samo na pravni akt. Usvojenje je proces, iziskuje timski, visoko stručni rad, jedinstvene propise i čvrste kriterijume. A to može da se ostvari samo kroz jednu ovlašćenu, specijalizovanu instituciju. Pošto to nemamo, stranci pišu na sve strane, jer ne znaju kome da se obrate.

    Kad ugleda pismo iz inostranstva, Slavki Dimitrijević se diže kosa na glavi. A to joj se počesto dešava. Trenutno u njenom centru leži dvadesetak takvih pisama u kojima strani državljani traže našu decu.

    - Napišite: mi se ne bavimo usvojenjem! Nismo za to nadležni. Mi prihvatamo, čuvamo, negujemo bebe bez roditelja. Mnoge od njih bivaju usvojene, u zemlji ili inostranstvu. Ove godine od naše dece petnaestoro je otišlo van granica. Ali, o tome ne donosimo odluke mi, već starateljski organi, u svakoj opštini posebno.

    Treba li zainteresovani strani građani da znaju za sve opštinske centre? Oni pišu na adrese koje su im dostupne: raznim institucijama, zavodima, sekretarijatima, domovima. Pošto niko od njih nije nadležan, a po malo je i svima neprijatno zbog svega ovoga, odgovora nema. Onda se snalaze kako znaju, pa se obraćaju pojedincima, čija imena kolaju "U POVERENJU". Oni su "DOBRO OBAVEŠTENI", znaju šta treba da se uradi. Budući usvojioci platiće sve, ne trepnuvši.

    Luda, teška, praiskonska želja za potomstvom ne zna za prepreke. Baš kao što ne zna za prepreke i obzire ni majka koja želi da se oslobodi svog neželjenog čeda. Između ove dve strane - savršeno suprotne, a ipak fatalistički vezane detetom koje jedno mrzi, a drugo obožava, koje jednom donosi sreću, a drugom samo očaj i beznađe - kod nas je BRISANI PROSTOR. Na njemu je jedno malo, bespomoćno biće, živa meta za svakog. Ko ga je tu ostavio, ko će da ga prigrabi?

    Buba Mišić
    Miodrag Bogdanović



    SVET, 21.1.1972.
    Reporteri tragaju (2) - Izvoz beba
    Rodila za druge

    "Ko li će ti se radovati, srce mamino..."
    Pored dve majke Miši ostalo samo državljanstvo i zastava u znaku kengura

    Nosite to kopile! Radite s njim šta hoćete, dajte ga nekim strancima, samo što dalje od nas, čujete li? Nama to dete NE TREBAAAA!

    Elegantna starija žena histerično je vikala na socijalnog radnika grleći uplakanu devojku u belom bolničkom mantilu. Njen glas nemilostrdno je odjekivao betonskim hodnicima porodilišta vraćajuči se u razvučeni eho.
    - Ostavite na miru moju kćer! Njoj TO ne treba! Ona je žrtva svoje naivnosti, još nema ni punih šestnaest godina! Biće upropašćena za ceo život! Moj muž je na položaju, da znate, ne možemo da uništimo naš ugled zbog jedne sitnice! Platićemo...

    "Sitnica" je zaplakala kao da je znala šta se događa. Babica je nežno prigrlila tek rođenu bebu i odnela je iz sobe.
    Još jedan život iz beogradskog porodilišta u Ulici Narodnog fronta stigao je u Centar za odojčad u Zvečanskoj ulici...

    Još jedan kandidat za izvoz čeka da neko iz belog sveta, širokog i dalekog, odluči njegovu sudbinu. Ako nemate dece, a imate dovoljno novca, šta čekate? Izvolite!

    Majke

    Ovo je bio početak prvog čina. Jednog od mnogih. A kako izgleda finale? Reč imaju očevici...

    Mileva Bačkonja, direktor Centra za socijalni rad beogradske opštine Palilula:

    - Usvojioci, sredovečan bračni par iz Švedske, plakali su od sreće - dobijaju divnog, zdravog, lepog sina. Potpisivanju ugovoru o usvojenju, odnosno poklonu deteta prisustvovale su i njegova majka - učenica u mini-suknji i njena majka. Obe su se ponašale kao da je u pitanju potpuno nevažna stvar. ni trunke materinskog osećanja. Čak ni sažaljenja. Teško je bilo poverovati... Slična situacija bila je i nedavno kad je jedna porodica iz SAD usvojila dete jedne studentkinje. Prava majka je sedela mirno, bez emocija, kao neko kome je užasno dosadno. Šta više, kao da je jedva čekala da se oslobodi deteta...

    Ko su te majke? I zašto su takve - bar u većini? Ko su žene i devojke koje tržište uvek gladno dece snabdevaju tom tragičnom vrstom robe? Jesu li one krive što su takve? Samo one?

    Olivera Vico, psiholog Centra Palilula:

    - Najčešće, majke dece koju dajemo na usvojenje porodile su se vanbračno. to su mahom sasvim mlade devojke, učenice i studentkinje, često i kućne pomoćnice. Žele da se što pre oslobode deteta iz raznih razloga. Mnoge su iz provincije, žive kod rođaka i poznanika i žele da sakriju istinu. Dete uzimamo mi, jer majka čak ne želi ni da ga vidi. Često su bez novca i stana, a porodici ne smeju da izađu na oči. Većina takvih majki nije ni imala priliku da razvije roditeljski nagon i ljubav. Dete je nosila pod teretom straha, žigosana od društva ili u strahu da će biti žigosana...

    Tu su zato drugi. Oni koji dete žele. Čeznu za njim. Iz zemlje. Iz inostranstva. U njihovo ime dolaze "dobri ljudi", posrednici. Obilaze majke. One su tada lak plen.
    Naš čovek nije okrutan. Ali, on zna za opasnost koja se zove zakon. Po tom našem zakonu prirodna mati deteta, bez obzira na pismeni pristanak na usvojenje, može, recimo, posle deset godina da zakuca na vrata i zatraži "svoje" dete. Ko će to da reskira? Ko želi da živi u strahu da jednog lepog dana, kad je od bebe stvorio odraslog čoveka, dođe neka "bivša" majka sumnjivih namera i uz psovke počne da ucenjuje tražeći novac? A takvih je slučajeva bilo. Zato naš čovek uzima samo nahočad.

    Koreni

    A ostala deca? Ona ostaju domska deca. Kažu da je za njih prava streća ako naiđe neki strani građanin i prihvati ih. Kažu to oni u ime ove dece, budućih građana, kojima određuju sudbinu. Kod njega će, kažu, sigurno živeti u izobilju.

    - Nisu svi stranci koji usvajaju decu milioneri - kaže savetnik Švedske ambasade u Beogradu, naš poznati advokat, koji nas je zamolio da ne objavimo njegovo ime. - Prihodi tih porodica, koje za švedske pojmove nisu bogate, kreću se od 800 hiljada do dva miliona starih dinara mesečno. Svi imaju stanove, kuće ili vile. Ali, materijalni momenat nije presudan, već - humanost.
    Humanost? Da, tuđa umesto, naše.

  • Nedavno je, na primer, jedna švedska porodica došla u Beograd da usvoji dete. Pogledali su dve devojčice i jednog dečaka. Jedna devojčica nije imala nogu.

    - Usvojićemo nju - rekli su. Nju sigurno niko neće...

  • Drugi švedski bračni par godinu dana posle usvajanja naše bebe otkrio je da mališan boluje od teške urođene bolesti. Obavestili su pismom Centar za socijalni rad opštine Savski venac u Beogradu, a CENTAR IH JE IZVESTIO DA ODMAH MOGU DEČAKA DA VRATE I USVOJE DRUGO DETE.

    - Mi vaše pismo, gospodo, jednostavno ne razumemo - stigao je odgovoriz hladne nordijske zemlje. - Zar vi mislite da bismo se mi odrekli NAŠEG sina? I to sada, kada smo mu najpotrebniji? Želeli smo samo da vas obavestimo, jer to može da se dogodi svakom RODITELJU! Angažovali smo najpoznatije lekare i nadamo se da ćemo uspeti da ga izlečimo...

  • Nedavno je u našoj zemlji boravio bračni par iz SAD sa sedmogodišnjom devojčicom koju su usvojili pre šest godina. Odveli su dete pravo u Titovo Užice, gde je rođena, i pokazali joj mesto gde je sahranjena prirodna majka. Zatim su stigli u Beograd i posetili Centar za odojčad gde je provela prve dane detinjstva. Prevalili su Atlantik samo da bi detetu pokazali da nije ""tikva bez korena".

  • Jedna mlada Amerikanka pre nekoliko godina usvojila je beogradsku bebu, ali na putu u svoju zemlju saznala je da za dete ne može da dobije ulaznu vizu. Ne žaleći trud i trošak, provela je godinu dana u Meksiku boreći se svim sredstvima za dete. Alarmirala je i javnost i odluku je morao da donese američki Senat. Tek tada je uspela.
    Oni se tako bore za svoju, tuđu decu.

    Kengur

    Nema sumnje: ljudi koji odvode našu decu u svet nameravaju da im pruže sve. Od ljubavi do blagostanja. Tako je bar u trenutku usvajanja. A šta se kasnije zbiva, to niko ne zna. Osim slučajno. Kao o malom Miši:

  • Vanbračna majka malog Miše, 17-godišnja D.M. dala ga je jednoj Australijanki pre pet godina. Nova majka usvojila ga je po svim propisima i odvela. Posle dve godine, međutim, udala se za čoveka koji za dete nije hteo ni da čuje. Ona ga se odrekla i mali Miša našao se, kao nahoče, u jednom sirotištu. U međuvremenu, Mišina prava majka otišla je kod rođaka u Australiju. Tragala je za sinom i najzad saznala šta se sa njim dogodilo i gde je. Htela je da ga uzme, ali... Rekoše joj da mora da ga usvoji (!?), a ona za to nije imala uslove - ni novac ni državljanstvo.
    Mali Miša je ostao tako bez ikog na svoga u dalekoj zemlji. Ostalo mu je jedino za utehu državljanstvo te države. Na zastavi te države uslikan je veseli kengur.

    Možda takvih priča nema mnogo. Ali, zna se, i prema onome što se događa u našoj zemlji, da usvojenja nisu večita. Savezni sekretarijat za zdravstvo i socijalnu politiku zabeležio je od 1. juna 1965. do 1. jula 1969. tačno 3.921 usvojenje. U istom periodu raskinuto je ukupno 426 usvojenja (295 na zahtev usvojioca, 77 po želji usvojenika i 54 na zahtev starateljskog organa). Ovo je nedvosmislen dokaz da se pojedini slučajevi površno obrađuju i da u posupku nije sve dovoljno provereno i precizirano.

    - Na žalost, na usvojenje gledamo kao na pravni akt, a ne kao na proces ogromnog značaja i za dete, i za prirodnog roditelja i za usvojioca - tvrdi dr Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije. - Pripreme za usvojenje morale bi da traju veoma dugo: u svetu taj period se naziva "usvojeničkom trudnoćom" i u to vreme budući roditelji emotivno se vezuju za dete...

    Oaza

    Šta bi bilo, kad sve ne bi išlo na brzu brzinu? Kada bi recimo, vanbračna majka morala da provede sa detetom makar mesec dana? Ili, kad bi mogla spokojno da iznese trudnoću bez straha od žigosanja, kad bi znala gde da ide?

    Dr Ljubica Pop-Jordanov, pedijatar Centra za odojčad i predsednik Konferencije za društvenu aktivnost žena Beograda:

    - Najlakše je reći da su vanbračne majke pokvarene i neodgovorne. U životu sve je moguće, pa i to. Ali, osnovno je da ta gomila mladih žena, najčešće bez posla i stana, odbačena od oca deteta i svojih roditelja, isterana iz škole, ismejana od sredine, u najkritičnijim trenucima ostaje sama. One su u bezizlaznoj situaciji. Ipak, pogledajte oko nas, vidite šta se događa sa tim majkama kad izvesno vreme sotanu pored svoje bebe, počnu da je doje! Kad osete to bespomoćno biće na grudima, kad jednom prihvate njegove ispružene ručice! Više ih ne ostavljaju!
    Ne interesuje ih ni bruka ni sramota. Traže stan i posao. Ali, kako, gde? To može dugo da traje, a kod nas mogu da ostanu samo kratko vreme...


  • M.N., 20-godišnja kućna pomoćnica, došla je u Beograd da se zaposli. Zaposlila se i hitro srela jednog "mnogo finog gospodina". Obećao joj je sve, a ona je njemu dala sve - prvo sebe, a zatim i svoju ušteđevinu. Istovremeno i beba i "fini gospodin" našli su se na putu: beba u život, a "gospodin" u Zapadnu Nemačku. Pristala je da njena ćerkica pričeka nekog usvojioca u Zvečanskoj ulici. Ali, svaki čas je dolazila, malo po malo, pa evo je opet:

    - Samo da je vidim, dušu maminu! - jecala je dolazeći i odlazeći kao ranjena zver. - Čija li ćeš biti, ko će ti se veseliti?
    Ovde se rodila ideja o MATERINSKOM DOMU, gde bi majke našle ne samo privremeno utočište, već oazu u kojoj bi mogle da ostanu dok ne završe školu ili zanat, nađu posao i stan.
    - Tvrdim da je to za naše društvo daleko jeftinije od bilo kakvih drugih rešenja ili polurešenja - kaže dr Slavka Dimitrijević, direktor Centra za odojčad.

    Čestitka

    Dobili smo i dva konkretna primera sa dva krajnje suprotna kraja . U prvom je učinjeno nešto. U drugom ništa.

  • Dvadesetogodišnja babica rodila je vanbračno dete tek što je završila školu. Njena opština plaćala je i ona je ostala sa svojom bebom u Zvečanskoj sve dok se nije zaposlila. Dobila je mesto u unutrašnjosti, ali posle mesec dana vratila se po svoje dete: čim je dobila prvu platu od 800 dinara.

  • Učenica babičke škole godinu dana pre diplome rodila je vanbračno dete. Nije bila primljena u Dom, školu nije završila, svi su je se odrekli. Dete je i danas u Zvečanskoj, a majci se izgubio svaki trag.

    Podvucimo i saberimo: u prvom slučaju za neznatne pare dete je raslo pored majke i o njemu društvo više ne mora da brine. U drugom, dobili smo siroče o kome će zajednica brinuti (i plaćati za njega) punih 18 godina. Da li su dva i dva uvek četiri?

    Kod nas se najčešće kaže: nema para. Verovatno neko tako razmišlja i kad dozvoljava da se naša deca daju strancima na usvojenje. Kažu tako je nejjednostavnije, a i manje nas košta. Samo što ne uzdahnemo: eh, da nam je za svako dete po jedan stranac, gde bi nam kraj bio! Zaista, gde bi bio kraj - toj našoj deci?
    Za godinu dana u našoj zemlji u fondovima neposredne dečje zaštite sakupi se oko 650 miliona novih dinara a u fondovima dečjeg dodatka više od jedne i po nove milijarde. Još milijarde daju se iz opštinskih džepova. Daje se za sve, osim za materinske domove. Toga u nas nema.

    U Beogradu već godinama se priprema njegovo otvaranje, ali ni makaze nisu naoštrene za presecanje vrpce. Kad se rodila ideja nisu mogle da se rode i pare. Kad su nađene pare, nije nađena zgrada. Kad je nađena zgrada, nije bilo... Nada je ponovo pretočena u lepo sročene novogodišnje čestitke: biće, valjda, u 1972.

    - Samo još da je vidim, srce mamino, čija li ćeš biti, krvi moja, ko će ti se veseliti!

    Buba Mišić
    Miodrag Bogdanović



    Jedna od šest naslovnih stranica nedeljnika SVET iz 1972. godine u kome su objavljeni tekstovi SVET, 28.1.1972.
    Reporteri tragaju (3) - Izvoz beba
    Naša deca
    tuđa budućnost


    Izvoz beba
    sve unosniji posao




    Putuju naše bebe
    u sve krajeve sveta,
    odlaze na put bez povratka
    sa iseljeničkim pasošima,
    sa nepoznatim ljudima
    i posrednicima,
    koji na njima zarađuju

    Putuju naše bebe u beli svet, stiču novu porodicu i domovinu. Strancima, kako smo već pisali u prethodnim brojevima, nije naročito teško da ih usvoje, pogotovu ako imaju dovoljno para da angažuju "pravog čoveka" koji će preuzeti na sebe raznorazne poslove, od pronalaženja majki koje hoće da se oslobode neželjenog, obično vanbračnog deteta, do nabavki svih dokumenata i obavljanja ostalih formalnosti. Ako je sve to izvodljivo uz dosta truda, para i vremena, postoji mnogo jednostavniji način da stranci dođu do naše dece, a da i ne vide Jugoslaviju. Isporuka prompt.Franko, stan kupca. Roba dolazi na noge. Kako... o tome nam je pisala dvadesetogodišnja Vojvođanka Anka VARADI, na privremenom radu u SR Nemačkoj...

    Fini gospodin

    "Radila sam u fabrici za preradu živine, u malom mestu, ali u velikom naselju jugoslovenskih radnika. Bilo nas je blizu 400 žena. Dobro sam zarađivala, stanovala komforno, u sobi sa još tri devojke. Volela sam jednog našeg zemljaka i nameravali smo da se uzmemo. Kad sam ostala u drugom stanju, nije mi dozvolio da abortiram, hteo je da zadržimo dete jer ćemo se i tako uskoro venčati. Napustio me je i nestao kad sam već napunila šest meseci trudnoće. Znala sam šta me čeka: izgubila bih posao, stan, morala bih da se vratim kući, a moji bi me ubili, uvek su me strogo držali. Otišla sam u grad, u centar "Arbeitervolfarta" gde radi jedan naš socijalni radnik. On mi je rekao da ne može tragati za tim mladićem, da ima milion važnijih stvari i da je trebalo sama da ga čuvam, kad već sebe nisam umela da sačuvam. Preostalo mi je jedino - samoubistvo. Tako bi se stvar i završila da mi nije pomogla jedna naša iskusnija radnica.

    Ona mi je rekla da zna jednog gospodina koji je nekad bio naš državljanin, a spasao je već mnoge naše devojke koje su bile u sličnoj nevolji. Tako je i bilo. On je bio veoma fin prema meni, odveo me je u Minhen, iznajmio mi divnu sobu koju je plaćao, a meni je mesečno davao više nego što sam zarađivala u fabrici. On se brinuo o svemu, smestio me i u porodilište, ali pod drugim imenom. Meni je to odgovaralo, jer sam morala da sakrijem sramotu. Kada sam izašla iz bolnice sa sinom, odmah sam ga odnela na datu adresu i ostavila ga tamo. Sve je bilo gotovo, a taj naš fini gospodin našao mi je i drugi, još bolji posao. Hvala mu, pomogao mi je, kad niko nije, ali ja sam ipak prokleta: samo na to kopilče mislim..."

    E pa, hvala mu. Skinuo je brigu sa vrata naših konzularnih službi, nije natovario još jedan posao na jednog od stotinak naših socijalnih radnika, koliko ih ukupno ima u SR Nemačkoj na oko pola miliona naših ljudi, oslobodio je bede i i domaće socijalne službe koje bi morale da brinu o tom detetu da se, nedaj bože, našlo u zemlji. Hvala mu i u Ankino ime, ona takođe može sve da počne ispočetka, nema mrlje na prošlosti, izuzev, možda, sasvim male - na savesti. Dakle svi mogu biti zadovoljni: neko ko je čeznuo za detetom - dobio ga je, neko ko je hteo da ga se oslobodi - oslobodio ga se. Zar je sve to, uopšte moguće?

    Dete ili posao

    Ne treba tako mnogo tragati da bi se saznalo da se takve stvari dešavaju. Istina, gotovo je nemoguće saznati u kakvom obimu, jer evidencije ne može biti, ali se pouzdano zna za ovu pojavu u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj, gotovo svuda gde ima naših devojaka na privremenom radu. Još pre tri godine, Dragan DROBNJAK, tadašnji šef kancelarije našeg Generalnog konzulata u Cirihu, zabeležio je prve ovakve slučajeve, o čemu nam je pričao:

    - Nama je stizao samo zvaničan zahtev, uvek od švajcarskih organizacija, da izdamo pasoš za dete što smo, na osnovu majčinih dokumenata, morali da uradimo. Nažalost, pošto uvek postoji njena pismena izjava da se odriče deteta, niko ništa više ne može da uradi...

    Bebu preuzima neka humanitarna organizacija, koja je daje na usvojenje. Ako sve nije u redu, beba može i da se oduzme od novih roditelja, ali ona se vraća toj organizaciji, a nikako prirodnoj majci ili našim socijalnim službama. Takva deca do punoletstva zadržavaju naše pasoše, ali - zna se: to su građani koji su zauvek napustili Jugoslaviju, čak pre nego što su ikad i bili u njoj...

    Zašto se majka tako lako odriče svog deteta? Da li samo iz želje da bezbrižno živi dalje ili postoje i neki objektivni uslovi koji je prosto teraju na takvu odluku?
    Nekvalifikovana Jugoslovenka u Švajcarskoj može da se u industriji zaposli isključivo kao privremena, sezonska radnica - u toku 10 meseci. Ona, doduše, posle dva meseca, može ponovo da se vrati na isti posao, u istu fabriku, to može da se ponavlja beskonačno, godinama - važno da je forma zadovoljena. Ona najčešće i ne zna šta za nju znači status sezonskog radnika - sve dok joj se ne desi "maler": tada shvati da samo ona, na osnovu radnog ugovora, ima pravo na boravak u Švajcarskoj, ali da njeno novorođenče nikako ne može dobiti takvu dozvolu! O tim propisima koji "kače" samo radnike iz pojedninih zemalja, među kojima je i Jugoslavija, mnogo je pisala švajcarska štampa, osuđivala ih i tražila njihovu izmenu. Svejedno - to ovom prilikom nije naša tema, bitno je da ti propisi postoje i da se naša radnica, pred porođajem, mora opredeliti: Ili će napustiti posao i Švajcarsku zajedno sa "proteranom" bebom od nekoliko meseci, ili će se otarasiti - deteta. Najčešće, čini ovo drugo.

    Naše cure obično ne znaju ni svoja prava, ni svoje obaveze u inostranstvu. Za pravne posledice vanbračnog porođaja, one obično saznaju u poslednjem trenutku, kada ih uhvati stravična panika. Tada se, na volšeban način pojavljuju razni dobrotvori koji očigledno, imaju i neke svoje "veze" među našim radnicima i nude im "najbolje i jedino" rešenje: odbacivanje deteta. U tim trenucima, to odista izgleda - najbolje, bar za devojku koja se našla ostavljena, sama, bez pomoći.

    Tako se mnoge "nezgode" sređuju na sve strane. Samo u Zapadnom Berlinu, evidentirano je u Jugoslovenskoj misiji dvadesetak takvih slučajeva za poslednjih šest meseci. U stvari, naši predstavnici samo zapisuju da je dete, muško ili žensko, rođeno tog i tog dana, meseca i godine i - to je sve. Ne bismo ni to znali, da zapadnoberlinski Senat, koji poseduje sve podatke o majci i detetu - ne dostavlja te podatke našim službama. Međutim, dalje se ništa ne može, jer po tamošnjim zakonima niko ne može dobiti podatke o porodici koja je dete usvojila. Doduše, niko i ne zna šta bi radio sa tim podacima, jer na dete nemamo više nikakvog prava, pošto je usvojeno po propisima druge zemlje.

    Pritom, treba reći da mi ne gubimo našu decu samo na ovaj način. Dešava se da inostrane vlasti, najzvaničnijim putem, preko Sekretarijata inostranih poslova, uzalud traže majke - Jugoslovenke, koje su svoju decu "zaboravile" negde i - nestale.

    Jedna naša radnica, poreklom iz Zrenjanina, bila je zaposlena u Hajdelbergu, ostavila je svoje dete u jednom domu. Izvesno vreme je redovno plaćala za njega, a posle se izgubila. Nije pronađena ni u zemlji, ni bilo gde. Jedan naš bračni par iz Vršca ostavio je svoje dete u jednom austrijskom domu. i njihovi roditelji zvanično su traženi - bez uspeha. Žena je iz Beograda otišla na rad u Nemačku i povela svoju šestogodišnju ćerku. Tamo je rodila vanbračno dete. Ostavila ga je u porodilištu i pobegla zajedno sa ćerkom u nepoznatom pravcu...

    Na ovaj ili onaj način - deca ostaju "tamo". Više nikom nije tajna da izvestan broj naših radnica zaposlenih van zemlje, rađa vanbračnu decu, da je napušta ili "poklanja" pojedincima ili organizacijama i agencijama za usvojenje. Ipak, gotovo ništa nismo učinili da to sprečimo.

    U belom svetu

    Samo iz Srbije, na radu u inostranstvu bilo je prošle godine oko 30.000 žena, što je za 75 odsto više nego godinu dana ranije. One su, najvećim delom, nekvalifikovane ili polukvalifikovane i gotovo sve su MLADE. Među našim radnicama 85 odsto je između 18 i 30 godina!

    To su godine kada se voli i pati, kada se udaje ali i razvodi, kada se rađaju željena i neželjena deca, to su, uopšte godine kada se ženskom čeljadetu svašta dešava. Pa i ono, što inače nije obuhvaćeno nikakvim međudržavnim konvencijama i međusindikalnim sporazumima. To su sve one "ženske stvari" - od začeća, abortusa, kontracepcije i alimentacije do svih onih psihičkih kriza i trauma koje prate dolazak u novu, nepoznatu sredinu o kojoj se ništa ne zna, ali koja će uskoro pretumbati celokupni tok ranijih misli i uticati da se izmene i etička shvatanja.

    U Veću Saveza sindikata smatraju da se "specifičnim problemima žena zaposlenih u inostranstvu, nije poklanjala dovoljna pažnja. Za njih se zna, ali su ostali u drugom planu, što je nedopustivo..." U Saveznom zavodu za zapošljavanje takođe se zna za ove "specifičnosti", ali se isto tako zna da su one, u pogledu rešavanja, "u autu", za šta se opet zna da je nedopustivo. Uoči odlaska u inostranstvo retko koja grupa žena dobija potrebna obaveštenja o tim intimnim stvarima, a njihovo izrazito nepoznavanje kontracepcije dovodi i do velikog broja kriminalnih pobačaja sa težim posledicama. To se zna, ali... teško se nalaze pravi nadležni za tako "nevažne" sitnice.

    Uostalom, ono što se ne zna ovde, zna se - u inostranstvu. Na svetskom kongresu o usvojenju, održanom prošle godine u Milanu, dr Iv NEDELJKOVIĆ, naučni saradnik instituta za socijalnu politiku, dobio je, kako je napisao u svom izveštaju, "zabrinjavajuće i upozoravajuće informacije od mnogih stranih delegata..." Kakve?

    Obavešten sam o vanbračnom natalitetu naših radnica i o tome na koje sve načine one odbacuju svoju neželjenu decu. Skriva se ili iskrivljuje identitet majke, beži se iz porodilišta, bebe se ostavljaju na javnim mestima...

    Zašto se daju lažni podaci? Dr Nedeljković nam objašnjava:

    - U većini zapadnih zemalja, gde inače postoji "glad" za decom, prilično je komplikovano usvojiti bebu ako je ona strani državljanin. Da bi se stvar pojednostavila, u prethodnom dogovoru i ko zna kakvom aranžmanu sa majkom, obično preko posrednika - prosto se "fabrikuju" nahočad: to su deca čije majke ostaju nepoznate i koje je najjednostavnije usvojiti. Zato se kriju pravi podaci, daju lažna imena, beži iz porodilišta... Nekoliko istaknutih delegata u Milanu upozorilo me je da u svemu tome postoji KOMERCIJALIZACIJA i da sve to direktno pogađa priličan broj Jugoslovenki...

    - Javno su nam govorili o tome na svakom koraku
    kaže Mira Veljić, stručni saradnik istog Instituta, koja je takođe bila na tom kongresu. - Uz to, socijalni radnici iz inostranstva insistirali su posebno na tome da tu oblast nekako legalizujemo i izvučemo iz ruku posrednika...

    Rešićemo mi to, jednog dana. Zasad, sve je tako kako jeste. Kao u slučaju Ankice aradi i drugih znanih i neznanih. Isporuka brza i tačna. Franko stan kupca. Na noge.
    Koliko smo dece izgubili na taj način? Pedeset ili sto ili više - nije čak ni bitno. Jer, čak i jedno bilo bi dovoljno da se upitamo: imamo li pravo da krčmimo sopstvenu krv...

    Buba Mišić



    SVET, 3.2.1972.
    Reporteri tragaju (4) - Izvoz beba
    "Tvoji roditelji nisu pravi"

    Kako je prodata četrnaestogodišnja Olgica

    U Srbiji 11.280 mališana bez roditeljske brige Stranci usvaju decu koju naši ljudi neće:
    to su bebe kojima se ne zna majka

    Žene koje ne mogu da postanu majke, muškarci koji ne mogu da postanu očevi, ljudi čiji je život bez potomstva pretvoren u jalovo životarenje traže decu. Tuđu, odbačenu, neželjenu, prokletu, bilo kakvu, samo da su deca i da ih mogu nazvati svojom. Samo beogradski Centar za odojčad beleži oko 200 molbi za usvojenje godišnje, ali - toliko toliko mališana za usvajanje nema. Nove roditelje našlo je ove godine pedesetak, od toga 15 dečaka i devojčica usvojili su stranci. Pa da se čovek upita: kraj tolikih neispunjenih želja i molbi NAŠIH ljudi, zašto decu dajemo strancima?

    Surova je istina da tu decu koju odvode sa sobom Šveđani, Danci, Amerikanci i Italijani, naš svet - NEĆE. Ne, njima ništa ne fali, zdrava su i lepa kao većina "dece ljubavi". Imaju sve prste na broju, imaju divne crne i plave kovrdže, bucmaste nogice i ručice kao krofne, ali - imaju i majke, poznate, evidentirane, sa imenom i prezimenom i adresom.

    Ona jesu nahočad po tome što ih porodica neće, ali zvanično ipak nisu nahočad, jer im se zna poreklo! U tome i jeste prokletstvo. Zbog te POSTOJEĆE majke koja DET NEĆE, ne žele da ga uzmu ni oni koji DETE HOĆE. Oni se plaše, jer prema našim zakonskim propisima prirodna mati, čak ako je i potpisala izjavu da daje svoje dete na usvajanje, može da se pojavi posle pet, deset ili petnaest godina, zapravo sve do dečjeg punoletstva i da svoje, ranije odbačeno čedo, ZATRAŽI NATRAG.

    Naravno, njen zahtev ne mora da bude usvojen, najčešće i nije. O tome u interesu deteta odlučuju starateljski organi. Ali, neka zahtev i bude odbijen, tragedija je već na pragu. Dete je saznalo da je usvojeno, da mu majka nije majka, da mu otac nije otac, da mu brat nije brat... srušen je čitav svet.

    Čija je Olgica

    Posle tronedeljnog šoka 14-godišnja Olgica otvorila je oči i tiho, ali razgovetno rekla: "Mama". Žena koja je tu, uz njeno uzglavlje sedela, bacila se na devojčicu, prekrila je suzama i poljupcima. Psihijatar je jedva uspeo da ih razdvoji: dva bića u zajedničkom grču, kao da su se stolećima tražila i sada su sjedinjena u samrtničkom strahu da se ponovo ne izgube. Konačno, lekar je izveo ženu u hodnik i rekao joj je:

    - Smirite se. Od danas, vi ste za nju odista prava mati. Biće još teškoća, ali kriza je prošla. Prihvatila vas je zauvek...

    Da li je opasnost odista prošla? Nad Olgicu se nadvila pre nekoliko meseci, kada ju je pred školom sačekala jedna sredovečna žena i rekla joj: "Tvoji roditelji nisu pravi, oni su te usvojili, ali tvoja majka živi i uskoro će doći po tebe..."

    Shvatila je reči, ali ne i smisao. Onda je počela da se smeje, kao u nekoj šali. Zatim je zaridala i odjurila kući. Da li je to uopšte njena kuća? Ako mama nije mama, ko je mama? Ko je tata? Sutradan, zaradila je u školi svoju prvu jedinicu. Pred zgradom opet ista žena:

    - Uzeli su te, jer ona nije mogla da te izdržava. Ali, voli te, presvisnuće bez tebe. Reci kod kuće da će doći po tebe...

    Slede dani bunila i ludila. Majka ne zna šta je sa njom, zove lekare, ali nema bolesti. Posle mesec dana nepoznata je ponovo pred školom: "Je si li rekla tvojima? Sutra će ti doći majka..."

    - Nisi mi majka, lagala si me, ti si lopov, odlazim kod svoje prave majke... Urlik ranjene zveri koja ujeda i grebe poslednjom snagom.

    Majka se priseća Olgičinih boginja, zaušaka, velikog kašlja. Preležala je i šarlah, kao da su se sve dečje bolesti okomile na nju. Bdili su nad njenim krevetom, ispunjavali joj svaku želju. Ludi roditelji koji kasno dobiju dete, pa preteruju u ljubavi. "ČUJEŠ LI, ODLAZIM KOD SVOJE MAJKE!". Kako odlaziš, kod koje majke, pa zar nisam ja tvoja majka? Naravno da nisam. Skoro i da je zaboravila da nije. Htela je da zaboravi. pogotovu vreme kada je čovečanstvo pošlo u sunovrat.

    Nacistički logor u Aušvicu. Roditelji, mlađa sestra i brat pretvoreni u dim. Neke bolne injekcije u logorskoj baraci. Smrt je nije htela. Vratila se kući kao ruina. Osposobila se da uči i da radi, ali, nikada nije mogla da rodi. Kada se udala, zajedno sa mužem odlučili su da usvoje dete. Uzeli su Olgicu čija je majka imala tek 16 godina, a već su je znali kao prostitutku. Nije htela ni da čuje za dete, pevala je kad su ga usvajali... A sada?

    Devojčica je uzalud čekala najavljeni dolazak "prave" majke. Ni sutra, ni prekosutra, ni naksutra, nepoznata se više nije pojavljivala. A Ogici se ipak stalno čini da je tu, pored nje, u hodniku, u liftu, pred školskom zgradom, trči za njom, ali to nije ona... "HOĆU SVOJU MAJKU, DOĆI ĆE ONA PO MENE!"

    Došla je posle mesec dana. Zazvonila je i rekla:
    "Ja sam Olgičina majka, ona mi je potrebna, imam dvoje male dece i nema ko da ih čuva dok sam na njivi. Nemam za obdanište para, nisam bogata kao vi..."

    Otac je rekao: "Ubiću te ako mi dirneš dete..."

    Majka je rekla: "Ubi me, ali dete ne dam..."

    Nepoznata je rekla: "Da imam za obdanište, Olgica bi mogla da ostane..."

    Koliko staje obdanište? Petnaest, dvadeset hiljada za jedno dete? Jeli dovoljno 40.000 za dvoje? Evo ti, nosi, ostavi adresu, ne dolazi više, slaćemo ti svakog prvog.

    Olgica je pitala: "Mama, hoćeš li da me vodiš?" Nepoznata je odgurnula malu, potrpala novac u tašnu i rekla: "Ako dete, ostani, to su dobri ljudi..."

    Za koliko ju je prodala mati, za koliko su je kupili? Ostala je da bulji u vrata koja su se zatvorila za nepoznatom. Ta žena, ta majka, rodila ju je i ubila. Odnela je sa sobom ne samo pare, već trinaest godina detinjstva, ljubavi, nade, sreće, odnela je ceo život, prošli i budući. Tri nedelje je bila u šoku. Posle je shvatila čija je, čija je doveka. Ali - ko će da izbriše tragove preživljenog užasa?

    Cena straha

    Možda do ovakvih tragedija ne bi dolazilo da usvojena deca od malih nogu znaju istinu.
    U Švedskoj, na primer, postoji zakonska obaveza da se usvojeniku saopšti njegovo poreklo pre polaska u školu, do šeste ili sedme godine života. Slična obaveza postoji u SR Nemačkoj, takođe i u SAD.

    U mnogim drugim zemljama to nije izričito zakonom regulisano, ipak postoji makar praksa da se mališanima kaže puna istina. Jer, kada se sasvim rano saznaje da je postojala jedna druga majka, to se ne prima ni tragično, ni bolno. Posle toga ne postoji bojazan da će dete biti pogođeno svojim usvojeničkim statusom i da će zbog neočekivanog saznanja izmeniti svoj odnos prema ljudima koje smatra roditeljima.

    Kod nas takve obaveze nema, a praksa je različita i uglavnom je prepuštena usvojiocima. Ali, u sredini gde sterilnost nije nesreća nego sramota; gde je jedna kraljica ušla u istoriju po tome što je imala lažnu trudnoću; gde je jalovost, kao praiskonsko prokletstvo, opevano u narodnim pesmama, u sredini gde se tako grčevito prepliće drevno i moderno, ljudi ne žele da otkrivaju svoju "bruku". Oni znaju da im preti opasnost od istine, da se "zaklela zemlja raju", ali odlažu stvarnost od danas do sutra, do prekosutra, dok se može i ne mora, iako je jasno da će biti kasno kad dođe do moranja.

    Prirodna mati, čak ako je i potpisala izjavu da daje dete na usvajanje, može sve do dečjeg punoletstva da odbačeno čedo zatraži natrag










    I tako, ćuti se zbog sebe i zbog deteta, sa ne sazna da je kopile, da ne viču za njim, da ne vuče rep za sobom, da ne sazna da je nađeno na đubrištu, da je tikva bez korena, da ne poželi majku koja ga je odbacila, da ne prezre ljude koji su ga podigli. Ćuti zakon, a ćute i ljudi, zbog sveta, zbog ugleda, zbog loze, zbog imanja, ćuti se iz hiljadu razloga, koji su svi nerazumni u odnosu na zlo koje iz neistine može proizaći.

  • Miša je imao 16 godina kad mu je umro otac. Na samoj sahrani, nad rakom, skrhan bolom, neko mu šapnu: "Ne plači, to ti nije otac, ni ona u crnini nije ti mati. Usvojili su te...". Prvo je očajan, ali bes nadvisuje tugu: oseća se prevarenim, obmanutim. Nekada najbolji đak u razredu, počinje da niže jedinice, uskoro ga privode zbog prve krađe. Uhapšen jedanput, dvaput... danas je u Vaspitno-popravnom domu u Negotinu. Izgleda da je zadovoljan osvetom: obrukao je i do kraja ponizio ženu, koja je po njemu, uzurpirala pravo njegove prave majke, koja mu je na laž izmamljivala ljubav.

  • Devetnaestogodišnja studentkinja neočekivano saznaje da je usvojena i da joj prava majka živi u okolini Kruševca. Izbezumljena napušta svoje usvojioce i počinje da traga za majkom. Nalazi je u jednom dvorištu kako se pijana valja po zemlji. "Pije li uvek?" - raspituje se u komšiluku. "Ne, kažu ljudi, kada je trezna pokušava da hvata mušterije..." Samo, mnogo je omatorila, pa je više niko neće..." Htela je da umre, ali smrt nije došla. Bar da se zemlja otvorila - ali nije se otvorila. Kao suluda lutala je mesecima. Još ne zna kuda pripada, a sebe pokušava da nađe uz pomoć psihijatra.

    Najjače pravo

    Naš zakon u usvojenju nastao je neposredno posle rata i takav kakav je, davao je pravo mnogim roditeljima čiju su decu okupatori nasilno odvukli - da u međunarodnim sporovima traže povratak svojih sinova i kćeri. Ali - prošle su decenije, odavno nema okupatora, a zakon je ostao isti: ne priznaju potpuno usvajanje i prirodnom roditelju ostavlja najjače pravo, pa i to da se posle tolikih godina pojavi i zahteva poništenje usvojenja.

    - Ljudi koji danas žele da usvoje dete, dobro su informisani i zato isključivo traže nahočad - kaže Milunka JOVANČIĆEVIĆ, direktor Centra za socijalni rad beogradske opštine Stari grad. - Na žalost, toliko nahočadi nema, a postoje mnoga druga deca koja zbog toga zauvek ostaju po domovima i u hraniteljskim porodicama, iako bi usvojenje za njih bilo najbolje rešenje. Međutim, ljudima ne može da se zameri što se plaše rizika...

    Da, ljudi se plaše i zato je u Srbiji prošle godine usvojeno svega 319 devočica i dečaka, mada je evidentirano 11.280 dece bez roditeljskog staranja, iako je od toga 1.200 bilo napuštenih mališana. Krov nad glavom našli su u socijalnim ustanovama i porodičnom smeštaju, ali to je daleko od najboljeg i najhumanijeg oblika dečje zaštite: usvojenje. Dr Slavka DIMITRIJEVIĆ, direktor Centra za odojčad, takođe potvrđuje da se najviše traže nahočad. Jer postoji bojazan kada su u pitanju deca čije je poreklo poznato.

    Kakvo poreklo! Iz vagona na slepom koloseku, iz čekaonice autobuskih ili železničkih stanica, sa praga neke kuće, iz korpe za otpatke, iz trnovitog žbuna u mračnom delu parka... Kad se nađe takav živi zamotuljak, organi unutrašnjih poslova po službenoj dužnosti tragaju za majkom. Godinu dana mora da prođe i tek posle toga, ako nikakav trag nije otkriven, dete je srećno, jer dobija status nahočeta i može vrlo lako da se usvoji. Avaj, naša milicija je nemilosrdno sposobna: pronalazi svaku drugu majka, ili bar dozna njeno ime. To je dovoljno da se dete sada nazove "napuštenim" i da više ne bude nahoče. Znači za njegovo usvojenje potrebna je saglasnost roditelja, a ako taj roditelj ne može da se pronađe - nikad ne može biti usvojeno! Ako se ipak pronađe i sve potpiše, onda se pojavljuje ona opasnost da će se posle izvesnog vremena predomisliti i "puj-pike ne važi, vrati mi krpice..." porušiti sve što su drugi gradili.

    Stranci se ne plaše. Oni odlaze daleko, njima ne preti opasnost da će se prava majka deteta koje je usvojeno u Jugoslaviji, pojaviti u njihovom domu. Pa kad je tako, izgledalo je bolje da te bebe nađu roditelje makar i u inostranstvu, kada ih već ovde niko neće.

    Buba Mišić



    SVET, 11.2.1972.
    Reporteri tragaju (5) - Izvoz beba
    Jedno dete
    dve ljubavi


    U Zenicu, Prištinu i Kulu stigla "porudžbina"
    za dvestatridesetoro dece

    Samo za šest meseci, samo u Zapadnom Berlinu
    usvojeno 1300 naših mališana

    Porodica, simbol okrilja, topline, zaštite i sigurnosti, ume da bude nemilosrdna, okrutna, ubistvena. Nekim svojim nevidljivim patrijahalnim korenjem iz dubine prošlosti grčevito štiti sebe, svoj integritet i ugled, u njoj za uljeza nema mesta. Pogotovu ne za uljeza najgore vrste - vanbračno dete, naročito ne za vinovnika najgore vrste - njegovu majku.

    "Odričem se svoje ćerke Natalije koja nas je svojim nedoličnim ponašanjem i detetom iz nevenčanog odnosa osramotila i u crno zavila. Isključujem je iz nasledstva i njene dugove ne priznajem. Mihajlo Krivokuća..."

    Samo jedan mali oglas iz "Večernjih novosti" iz aprila prošle godine. Kuda je krenula nedostojna Natalija - ne zna se. Šta je uradila sa detetom, to se zna: ostavila ga je u krilu jedne žene u brzom vozu Niš - Beograd, sa molbom da joj pričuva bebu dok se vrati u kupe. Nije se više vratila, a mališa je smešten u dom i uskoro će u jednu hraniteljsku porodicu u Miloševac. Za majkom će se tragati i dalje, takav je zakon.
    Oca niko i ne pokušava da nađe, on je nepoznat i ima privilegiju da bude neodgovoran, a uz to i vrlo često građanin i ponos svoje porodice. Njega bi jedino mogla da tuži Natalija, u ime deteta, samo ona i niko drugi. Po službenoj dužnosti to ne mogu da urade ni starateljski organi, čak i ako znaju očevo ime i prezime i tačnu adresu. Po službenoj dužnosti ganja se samo mati...


    Boginji pravde možda bi već ipak trebalo skinuti povez sa očiju!
    Natalija će se, možda, uskoro pojaviti da bi dala saglasnost za usvojenje svog sina koji može postati Šveđanin, Danac, Francuz ili Amerikanac. Učiniće to čak i dosta lako jer - posle godinu dana odvojenosti nema mnogo izgleda da se razvije ljubav prema detetu. Na to se može računati samo u početku, ali početak je obično - KRAJ.

  • Mirjana B. iz Beograda, učenica četvrtog razreda gimnazije, porodila se i kada je posle nedelju dana trebalo da izađe iz bolnice, po nju je došla njena majka.

    - Ona može da se vrati kući, ona je naša ćerka, mi nismo kao drugi koji dozvoljavaju da im dete propadne zato što je jednom pogrešilo. Ali - beba mora u dom, mi ćemo za nju plaćati, samo to niko ne sme da zna. Posle će ga usvojiti neki bogati stranac, biće mu dobro, a biće dobro i našoj devojčici.

    "Devojčica" je grčeviti stezala u naručje svog sinčića koji je rođen sa 4,5 kilograma, što bi u normalnim okolnostima bilo dovoljno da se dva dana slavi. Mirjana je unezvereno gledala u majku, u babice, u socijalnog radnika i urlala:
    - Ne dam svoje dete! Ovo je moj sin, ne dam ga nikom, svojim mlekom ga hranim. Nikom ga neću dati!

    Naravno da neće. Ali - kuda?

    - Pustite je - govori novopečena baka. - Smiriće se ona kad shvati da nema kuda. Razumeće da dete mora u dom, da je tako bolje za sve nas. Moj muž je ugledan čovek, ne možemo da ga upropastimo sa ovim...

    Svakako, gospođo, mnogo jednostavnije je uništiti jednu bebu i jedno, tek probuđeno materinstvo. Ugled je veoma važna stvar, gospođo, ali shvatite i vi, dom je za decu koja nikog nemaju, a vi imate četvorosobni stan i sve tako...

    - Ne dam svog sinaaaa! - vrištala je Mirjana, ali na kraju - ipak ga je dala. Ne, nije otišao u dom, smešten je dosta daleko, u drugoj republici. Kod kaluđerica. Odvela ga je gospođa-drugarica, lično. Sebi je zadržala svoju crvenu knjižicu, a dete predala u božje ruke. Amin.

    - Nemojte mi reći da i jedna majka mrzi svoje dete, sem u izuzetnim slučajevima kaže Mira ĐORĐEVIĆ, socijalni radnik već petnaest godina u beogradskoj Ginekološko-akušerskoj bolnici u Beogradu. - Većina vanbračnih majki zadržala bi svoju bebu, ali su okolnosti takve da je mora odvojiti od sebe. Najčešće, one ne mole da im samo privremeno negde smestim bebu, dok se ne srede. Međutim pravog "sređivanja" nema ako su dete i majka odvojene... Samo kada bi se već jednom otvorio taj materinski dom, verujem da bismo na polovinu smanjili broj napuštene dece, a još više broj onih koju dajemo na usvojenje strancima... Ti prvi dani, ti prvi meseci su odlučujući. Ako tada ostanu zajedno, između majke i bebe stvara se emotivna veza koja se posle teško raskida. Nažalost, zasad, u domu u koji možemo smestiti takvo, neželjeno dete - nema mesta za majku. A u njenom rođenom "domu" - nema mesta za dete...

    Zauvek ili nikako

    Koliko ovu situaciju otežavaju predrasude kojima robuje porodica, toliko ruke vezuju propisi, ekonomske računice, formalnosti. U Srbiji postoji jedan jedini Centar za odojčad: taj toliko pominjan, u beogradskoj Zvečanskoj ulici. U njoj godišnje nađe utočišta do 250 mališana, ali - samo sa urednim uputima. Tu ne može da dođe trudnica koja bi još pre porođaja mogla da obezbedi sebi i svom novorođenčetu azil, ne može sama da dođe ni iz porodilišta da privremeno smesti svoju bebu. Za svako dete potrebno je imati pokriće, odnosno potvrdu nadležnog centra za socijalni rad o tome ko će snositi troškove izdržavanja. Ali - te brojne devojke koje su u poslednjem trenutku došle u Beograd, da se ovde sakriju, baš to ne žele, toga se najviše plaše: svaki kontakt sa centrom za socijalni rad zavičajne opštine može da otkrije njihovu "sramotu" i da obruka celu porodicu. Dakle, pošto ne mogu doći do nužnih potpisa i pečata, ne mogu u Centru da ostave svoju decu PRIVREMENO. Ali, mogu da ih ostave - TRAJNO, ZAUVEK. Krišom, u dvorištu, na stanici, u parku, na ulici - bilo gde, doneće ga ovamo i tada će zajednica, bilo koja, naći para za bebinu zbrinjavanje čak do punoletstva. Ili... pare neće ni biti potrebne, jer će ga odvesti tamo, negde daleko, gde ga željno priželjkuju.

  • Adaptacioni centar iz Danske obratio se Centru za socijalni rad i skupštini grada Zenice za usvajanje 150 (i slovima: stopedesetoro) jugoslovenske dece. Ista organizacija poslala je i Centru za socijalni rad u Prištini zahtev za usvajanje još šezdesetoro naše dece!

  • U Zvečanskoj ulici leži gomila pisama sa sličnim zahtevima iz inostranstva, u Centru za socijalni rad vojvođanske opštine Kula trenutno se nalazi dvadeset zahteva iz Švedske. Čak su i Saveznom sekretarijatu za zdravlje i socijalnu politiku stizali takvi zahtevi iz Švedske, od pojedinaca i organizacija, sa molbom da sekretarijat pronađe - decu!

    Postali smo poznati izvoznici za koji se svet sve više interesuje. Nije ni čudo, jer jedno usvojenje povlači za sobom drugo, treće, četvrto. Dobar glas daleko se čuje...

  • Iz Srbije je od 1967. dato na usvojenje strancima devedesetoro devojčica i dečaka, iz Slovenije je otišlo 52, iz Makedonije 28. Koliko ukupno, trenutno se ne zna, jer ranije nije postojala obaveza da se ova pojava posebno evidentira u statistici. Ali, ono što se ne zna kod nas, zna se u inostranstvu.

    Zna se, recimo, da je sem tridesetak usvojene vanbračne dece naših radnica u Švajcarskoj i dvadeset takvih slučajeva samo za poslednjih šest meseci u Zapadnom Berlinu, na području našeg konzulata u Štutgartu usvojeno čak 1.300 (!) mališana, vanbračno rođenih u SR Nemačkoj, gde su njihove majke, a naše državljanke, privremeno zaposlene. Ko kaže da nam je natalitet u padu?

    Zagrljene majke

    Osloboditi se deteta - mladim, nezbrinutim majkama, u prvim trenucima izgleda kao najsrećnije rešenje. Kasnije može doći do kajanja i tada tek nastaje pravi i poslednji čin ljudske komedije. Ko se u tom košmaru nađe - neka se odrekne svih nada.

    Devojka iz Mijkovca imala je 16 godina i stomak do zuba kada su je pre sedam godina, roditelji oterali od kuće. Porodila se u beogradu i dala dete na usvojenje. Zaposlila se kao kućna pomoćnica., radila je danonoćno, nije se udala, čak ni zabavljala. Posle sedam godina imala je dobar posao u kuhinji velikog, luksuznog hotela, nabavila jednosobni stan, imala je pristojnu zaradu. Mogla je da živi sasvim lepo, da nije zavijala od tuge u beskonačnim i besanim noćima, prizivajući svoje dete, svoju krv. Saznala je gde živi porodica kod koje je mala. Odlazila je ispred zgrade, sačekivala ćerku, prilazila joj, počela da razgovara sa njom, ali joj nikad nije rekla ko je. Donosila joj je čokoladu, pomorandžu, pitala je za ocene. Uvek su se sretale kao slučajno, a uvek se povlačila i krila kada je mala bila sa novom majkom. Jednom prilikom - sudar je bio neminovan. Ona druga - bila je spremna da divlje brani svoje usvojeno dete, kome je poklonila svu svoju ljubav, ali - odbrana nije bila nužna. Prirodna mati nije nameravala da remeti mirsvoje ćerke, da joj uskrati bogatiji i udobniji život na koji se navikla. Molila je samo da je viđa. Eto, neće je nikad više zagrliti, obećava, kune se u sve na svetu, samo da je vidi... Dve žene zaridale su zajedno na novobeogradskom skveru, u podnožju solitera koji je progutao jednu od brojnih tragedija velegrada.

    Da je samo tih prvih dana pre sedam godina bilo drugačije, da je tada imao ko da toj majci da krov nad glavom zajedno sa njenom bebom!

    - Sve novo što se rađa - vrišti. Kad porodica sazna za dolazak vanbračnog deteta - i ona vrišti, preti, izbacije, odriče se. Ali, vremenom se mnoge strasti stišaju i mogu da se nađu rešenja i tamo gde se čovek najmanje nada. Sećam se jednog slučaja...

    Socijalni radnik Mira ĐORĐEVIĆ mogla bi da se priseti hiljade slučajeva, ali evo ovog jednog: učenica osnovne škole rodila je vanbračno devojčicu od četiri kilograma! Bebu su dali u dom, a ona je ostala kod rođaka, jer ni otac, ni majka nisu hteli da čuju za nju. Ipak, otac, mada strožiji od majke, češće ju je obilazio i jednog dana lupio šakom o sto:

    - Ne dam više da mi se dete muči. Uginuće bez onog svog kopilčeta, ko živinče. Dovešću ih kući, pa nek svet priča šta hoće.

    I stvarno ih je doveo kući. A svet kao svet, pričao tri dana, tri nedelje ili tri meseca, pa ućutao. Sada su svi zadovoljni, a moglo je da bude svašta, da su u brzini dete nekom "poklonili".

    Zakoni ili život

    Naravno, nema tako idealnog prihvatilišta, materinskog doma ili bilo koje ustanove koja bi mogla sve da reši. Uvek je bilo i uvek će biti i lakomislenih i neodgovornih i nesavesnih osoba, koje će ostaviti svoje dete, pobeći bez traga od obaveza. U našoj zemlji oko 30.000 vanbračne dece se rađa godišnje. Samo u jednoj akušerskoj bolnici u beogradu - 900 neželjenih beba ugleda svetlost dana. Među tolikim majkama iz svih krajeva i gradova, iz svih sredina i sa svakojakim shvatanjima - ima svega i svačega, pa i pokušaja da se na taj način dođe do muža. Ipak, to su loše računice. Od 900 slučajeva - samo dva se završava hepiendom, odnosno brakom posle porođaja...

    Kad je već tako, ostaje bar da se uradi ono što se može po zakonu. Nažalost, mnogi naši zakoni kao da su u nemilosrdnom međusobnom ratu i ratu sa životom. Tvrdimo da su vanbračna deca ravnopravna, a ona to jesu samo ako otac dobrovoljno prizna svoje očinstvo. Ako se to sudski utvrđuje, ta deca nemaju nikakva prava u odnosu na očeve srodnike, ni u pogledu izdržavanja, ni nasleđivanja. Ili: vanbračna majka nije zaštićena kad joj je to najpotrebnije, u trudnoći i neposredno posle porođaja, kako bi zadržala svoje dete, ali zaštićujemo njeno roditeljsko pravo kada je dete odbacila i dala drugom da ga usvoji. Ili: mi tvrdimo da je usvojenje najbolji i najpoželjniji vid dečje zaštite, ali zakonom nismo priznali potpuno usvojenje, zbog čega našu decu, umesto da usvajaju naši građani, uzimaju - stranci. Najzad, mi već godinama znamo da naša deca zauvek odlaze preko granice, ali tek ove treba da se sve to vrlo precizno zakonski formuliše. Da li će to značiti zabranu "izvoza" beba ili samo pravno uobličavanje postojeće prakse - videćemo.

    Da li smo naivni, ili se samo pravimo?

    Buba Mišić



    SVET, 18.2.1972.
    Reporteri tragaju (6) - Izvoz beba
    Svako pismo
    tri sudbine


    Serija napisa o davanju naših mališana na usvojenje stranim državljanima naišla na veliki odjek kod naših čitalaca
    Iz mnoštva pisama izdvajamo četiri u kojima se ne ispoljava revolt već sopstveno iskustvo

    Serija naših napisa o davanju naših mališana na usvojenje stranim državljanima - izazvala je veliko interesovanje i zatrpala nas pismima naših čitalaca. Najbrojniji su glasovi revolta: iz Sarajeva, Prijedora, Kragujevca, Mladenovca, Osijeka, Zavidovića, Bitolja, Titograda, Omiša, Ohrida...

    Profesori, pravnici, socijalni radnici, učitelji, metalci, tekstilne radnice, domaćice i zanatlije - svi traže da našu decu zadržimo i da ih sami podižemo, da ne samo onemogućimo, već i kažnjavamo "trgovinu belim robljem..." kako piše Milorad Stevanov iz Šapca. Ali, uz ova, stigla su i pisma-ispovesti, kao dokazi više uz ono što smo dosad pisali: to su pojedinačne sudbine koje otkrivaju šta se sve dešava ovde, svuda oko nas... a da to ne znamo, da nikad nije dopro do nas ni jedan vapaj, ne jedna suza.


    Sudbina br. 1

    Hteo je mene, bez deteta

    - Pišem vam iz Dortmunda gde ima dosta naših na privremenom radu, ali ja tu nisam privremeno, već stalno. Udala sam se za Nemca, metalostrugara i uskoro ću se poroditi. Čekamo našu bebu sa nestrpljenjem i sve je već spremno za nju, već joj je i posebna soba obezbeđena. Moj muž je veoma pažljiv prema meni, ne dozvoljava mi da sada radim, jer dosta teško nosim. Okružena sam pažnjom i ljubavi i valjda zato se i sećam baš sada, više nego ranije, onoga što je bilo pre dve godine.
    Bila sam učenica drugog razreda gimnazije, imala sam punih 17 godina i bila sam zaljubljena u svog profesora fizičkog vaspitanja. Ne vredi da vam mnogo pričam, dovoljno je da kažem: ostala sam u drugom stanju. On je tvrdio da dete nije njegovo, da mi nije bio prvi i da će dovesti dvadeset svedoka koji će potvrditi da su spavali sa mnom. U mom gradu sve se brzo sazna, nisam znala šta da radim. Kad sam došla u beograd da tražim pomoć lekara, bilo je kasno: bila sam u petom mesecu trudnoće. Nisam se vraćala kući, uspela sam da dođem u Dortmund, gde mi je već radila starija sestra. Roditeljima sam napisala gomilu laži, u koje su oni poverovali. Ovde sam upoznala svog sadašnjeg muža. Sve sam mu iskreno ispričala, ali njemu ništa nije smetalo, zaljubio se u mene i rekao mi da će me oženiti - ali bez deteta. uoči porođaja, došli smo sestra, on i ja u Beograd i tu sam u bolnici u ulici Narodnog fronta rodila ćerkicu. nisam htela da je ostavim, ali nisam imala nikakvog izlaza. Kurt je hteo mene, ali ne i dete, roditelji nisu smeli ništa da znaju, sestra mi je govorila da sam budala i da više ne odgovara za mene ako propustim ovu šansu. Socijalni radnik, mislim da se zvala Mira, pomogla mi je i dete smo smestili u Zvečansku, ali ja tamo nisam mogla. Tako sam odmah izjavila da ga dajem na usvajanje. To se zvanično i desilo posle osam meseci. Ja sam tada već bila Kurtova žena i sad čekam ono "pravo" dete koje će imati i oca i majku, a ono prvo, siroče majkino, otišlo je u Švedsku. Verujem da mu je dobro kod dobrih ljudi, ali ja vam kažem, a verujte ženi pred porođajem, da se majke koja se odrekla svog deteta oseća bednijom od najveće bednice. Plašim se da ću da otrujem ovu sadašnju bebu svojim mlekom koje sam uskratila mojoj prvoj nesrećnoj devojčici...

    Ne pitajte kako se zovem. Dovoljno je

    ANĐA

    Sudbina br. 2

    Zakasnela ljubav

    Poštovana redakcijo, mnogo ste pisali o usvajanju dece i napuštenim majkama koje moraju da se odreknu svojih beba. O očevima ništa, kao da mi i ne postojimo. Ja ne kažem da smo mi, muškarci, cveće, ali ni sve žene nisu sjajne, a vi ih ipak branite. Ja sam od onih očeva koji su nesrećni, lišeni deteta iako mi je pred očima.

    Oboje smo bili intelektualci. Ja - željan porodice jer sam rastao bez roditelja i čeznuo sam za svojim domom, ona iz imućne sredine i veoma slobodnih shvatanja. Voleo sam je, ali sam se uzdržavao ženidbe iako sam to želeo više od svega. Saznao sam, naime, da je imala mnogo njih pre mene i da je u kratkim intervalima kada smo bili u svađi, opet menjala prijatelje. Kada je ostala u drugom stanju rekao sam joj da ću se oženiti sa njom ako mi se zakune da je dete moje. Smejala mi se u lice i nije htela da se zakune. Rekla mi je drsko da želi dete, a ne mene, da joj nikakav muž nije potreban, da je nije briga za svet jer je samostalna i da će detetu pružiti više nego da je udata. Razišli smo se pre njenog porođaja. Dobila je sina koji je postao moja slika i prilika. Pomirili smo se posle dve godine, ali ni tada mi nije rekla da je dete moje, kao da je uživala u tome da me muči, a ja bez toga nisam želeo brak, a nije došlo ni do priznavanja očinstva jer ona to nije ni tražila.
    Prošle godine poginula je u saobraćajnoj nesreći u svom "taunusu" koga je vozila besomučno brzo. Ostala je mrtva na licu mesta. Njena porodica nije htela da uzme dete, jer su nju, zbog njenog slobodnog života, svi otpisali i više niko od njih sa njom nije imao nikakve veze. Mali ima sedam godina, smešten je u jednu porodicu kod hranilaca, a ja činim sve da ga dobijem ali - više ne znam kako da dokažem da mi je to sin. Razumete li vi ovaj pakao: i magarac bi na prvi pogled video da je to dete moje, ali kako to da dokažem, kad nje, jedine koja bi to mogla da potvrdi, nema više? Još vodim bitku, ali je ona više nego neizvesna. Ludim od straha da mi sina ne usvoje oni hranioci, što su se već najavili - tako bar meni pričaju.
    Da li još tvrdite da su samo žene žrtve.

    MILADIN

    Sudbina br. 3

    Gospodska porodica

    Ja sam Kaja, rodom iz Kraljeva, sirotinja bila i ostala, ali mi je dete gospodsko i bogato. Bilo je gospodsko i kad se rodilo, samo što ga otac nije priznao, jer sam služila kod njih, a on bio student, pa me njegovi izbacili kad mi je stomak počeo da raste. Vukla sam to dete na rukama, pa su došli iz socijalnog i rekli da moram dati sina u dom jer će da propadne i tako sam uradila. Ja bih ga zadržala, ali nisam imala ni posao, ni stan. Onda je jednog dana ona iz opštine došla sa jednim gospodinom iz Beograda i rekla mi da bi neki fini ljudi uzeli dete ako meni nije stalo, a meni nije da nije stalo ali sam opet služila i kuda da ga metnem i tako sam pristala. Ja sam otišla u Beograd i tamo sve potpisala, a bili i ti Francuzi što su uzeli sina i tako sad sam i ja nekako sa njima rod, a mnogo fini ljudi i dali su mi lepe poklone. Tako je moje dete postalo ipak fino i gospodsko, ali je zlo što sam sada sa ovim Tikom već druga godina a nikako da zanesem, pa me on zbog toga bije i kaže da nisam nizašta. Ja sam sad htela da pitam vas, jer to bolje znate, mogu li ja ono moje dete natrag da uzmem, bar da imam kad me Tika neće i ne mogu drugo dete imati, a u opštini mi kažu da to ne može i šta ću sad ja, crna ja.

    KAJA

    Sudbina br. 4

    Lična sloboda

    "Uskoro ću napuniti 14 godina. Usvojili su me kad sam bila sasvim mala, stariji "otmeni" ljudi, intelektualci, fina porodica. Odgajali su me kao u zatvoru "Pazi na društvo, uči strani jezik, budi odlična učenica, budi pristojna, pazi kako se oblačiš..." Sve mi je to dosadilo. Šta će mi zasebna soba i druge gluposti, kad nemam pravo na ličnu slobodu i lični život. "Mama" je bila dosadno fina i stara gospođa. Ćalac je bio bolji, njega sam lako mogla da skuvam. Kad sam od drugarice doznala da sam usvojena, bilo mi je još teže u tom finom zatvoru. Trudila sam se da se izvučem, da sretnem svoju pravu majku i da je upitam zašto me je ostavila negde na ulici, ali ništa nisam uradila. Kad se "mama" teško razbolela i bila po klinikama, za mene je došlo oslobođenje. Počela sam da izlazim u društvo i kad je matora došla kući i ostala vezana za krevet begala sam i izostajala sa modernim mladim svetom. Postala sam drska, bilo mi je milo kad "mama" plače i pati. Ponovo su je odveli na kliniku i ja sam opet bila slobodna, odlazila na ples, ostajala po celu noć napolju. "Mamina" majka mi nije mogla ništa, ona je stara i čantrava, a kad je brbljala zapušila sam joj lako usta. Ćalac me hvatao i dovodio kući, ali sam opet begala. Nisam išla ni u školu i onda mi je "mama" zapretila da će me dati u Prihvatilište. Produžila sam da skitam, ali ćalac me je predao starateljskom odseku i poslali me u dom. Ćale me posećivao i preklinjao da se popravim i da će me vratiti kući, a "matora" mi piše nežna pisma. Ja bih htela kući, ovde je teror i pravi pakao. Međutim, matori su dosadni sa svojim zahtevima. Htela bih kući, ali slobodna. Pitam vas šta da radim, imaju li oni pravo da mi unište mladost i kako da sačuvam svoj lični život i slobodu?

    NESREĆNA - Risan

    Ove godine: Novi zakoni o usvojenju
    I bez majke i bez domovine

    Za poslednje četiri godine stranci su usvojili u Srbiji devedesotoro naših devojčica i dečaka, u Makedoniji 28, u Sloveniji 52 deteta... Ova pojava prisutna je i u svim drugim sredinama. Naš dosadašnji zakon o usvajanju nije ni dozvoljavao, ali ni zabranjivao davanje naših mališana stranim državljanima, pa je - zahvaljujući i toj pravnoj nejasnoći - došlo do sve većeg broja ovakvih slučajeva, što nam je u inostranstvu pribavilo ne baš laskavu titulu zemlje - izvoznice dece. O tome se već odavno zna, ali se nerado govori.

    U toku serije naših napisa, u razgovoru sa ljudima iz opštinskih centara za socijalni rad koji najneposrednije rade na ovom delikatnom poslu - uvek se osećala nelagodnost. Oni su puni sumnji, kao da se ni sami ne slažu sa onim što rade, kao da znaju da to nije baš u najboljem redu... "Ti stranci koji usvajaju našu decu, žele ih i sigurna sam da će im sve pružiti, a ipak... pitam se... imamo li pravo što ga puštamo iz domovine..." Ove reči Mileve BAČKONJE, direktora Centra za socijalni rad beogradske opštine Palilula karakteristične su za sve dileme koje smo čuli i zbog kojih su sve glasnija pitanja: treba li ili ne treba dozvoliti ova međunarodna usvajanja i na koji način regulisati celu ovu delatnost? Mišljenja su različita, a vremena nema na pretek. Posle usvajanja ustavnih amandmana, porodično zakonodavstvo prešlo je u nadležnost republika i u njima tokom ove godine, treba doneti nove zakone koji ne mogu mimoići ovu osetljivu materiju.

    Mila Đorđić, pomoćnik republičkog sekretara za zdravlje i socijalnu politiku SR Srbije kaže:

    - Pre donošenja normativnih akata, moramo izgraditi sopstvene stavove koji su sada krajnje polarisani. Jedni su za to da se sva međunarodna usvojenja ZABRANE, a ima onih koji pod parolom "otvorenosti prema svetu" predlažu da se to potpuno liberalno DOZVOLI. Mi, u Republici, moramo dakle, prvo znati ŠTA HOĆEMO, a čini mi se, posle niza konsultacija, da je već sad jasno sledeće:

  • Budućim propisima moramo obezbediti da davanje naše dece stranim državljanima bude samo IZUZETAK. Takođe je nedvosmisleno da čitav posao oko usvojenja moramo izvući iz ruku privatnih posrednika i predati visokokvalifikovanim stručnim timovima, koji će obezbediti sprovođenje jedinstvenih kriterijuma za koje ćemo se izjasniti u zakonu.

    Dr Iv NEDELJKOVIĆ, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije:
    - Mi ne treba kategorički da zabranimo međunarodno usvojenje, ali bi to trebalo da bude samo IZUZETAK. Jer, ono je uvek dokaz da nacionalni okviri tog deteta nisu u stanju da reše taj problem; da u toj i toj zemlji, ako roditelj baci dete u park, ta zajednica nije u stanju da ga prihvati. Ja mislim da kod nas to nije slučaj, a da do svega ovoga ipak dolazi zato što nismo dovoljno organizovani i što ponekad, na području na kojem ne bi smeo da dominira finansijski momenat - ipak on preovlađuje, jer nismo uspeli da uvek i jasno postavimo i sprovedemo princip solidarnosti...

    Prećutno, taj finansijski aspekt ipak je prisutan i to je "javna tajna". Jer, dete koje niko ne usvoji, ostaje na teretu zajednice, ona treba da ga zbrine i školuje do punoletstva. Međutim, ako već nije steklo nove roditelje u zemlji, a može da ih dobije u inostranstvu... pa, to će biti lepa ušteda!

    - Ne recite mi da nemamo para, da ne možemo izdržavati napuštenu decu. Za godinu dana, u fondovima neposredne dečje zaštite sakupi se u našoj zemlji preko 650 novih miliona, u fondovima dadataka na decu milijarda i po novih dinara, a još milijarde nalaze se u socijalnoj zaštiti, obrazovanju, zdravstvu... - kaže Ljubica PEROVIĆ član Saveznog saveta za vaspitanje i zaštitu dece Jugoslavije. - Za mene, to nije i ne može biti materijalno, već ako hoćete, prvenstveno idejno i etičko pitanje: imamo li pravo da dete, već lišeno roditeljske ljubavi i staranja, lišimo i domovine i nacionalnosti? Da li može da nam bude svejedno ko i kako će ga vaspitavati? Ja sam protiv davanja dece strancima, sem izuzetno, kad su u pitanju naši iseljenici, rodbina... Uostalom mi to činimo neovlašćeno, jer zakon to nije regulisao!

    Na nedavno održanom sastanku Jugoslovenske konferencije za socijalne delatnosti u Beogradu, predstavnici svih republičkih i pokrajinskih sekretarijata za zdravlje i socijalnu politiku, kao i drugi stručnjaci, direktori centara za socijalni rad i društveno-politički radnici, složili su se: novim zakonom mora tačno da se predvidi ko, kada i pod kakvim uslovima može našeg malog građanina predati u ruke stranom državljaninu - jednom za uvek. A dotle?

    Po mišljenju Jovana MILOJKOVIĆA izrečenom na istom skupu, i sadašnji, zakon, večito optuživan za praznine u tom pogledu, davao je mogućnosti da se postupi drugačije nego što činimo.

    Pre svega, naš zakon ne priznaje potpuno usvojenje. Međutim, kada je dete odvedeno u Ameriku, Kanadu, Švedsku - to jeste potpuno usvojenje. Prema tome, međunarodnim usvojenjem prihvatili smo sistem koji nismo želeli i koji kod nas NE POSTOJI, koji, dakle, u krajnjoj liniji NIJE DOZVOLJEN...

    Ako je tako, a sadašnji zakon odista može i tako da se tumači, ispada da smo svu mašu decu dosad davali strancima PROTIVZAKONITO, iako su za to dozvole izdavali republički sekretarijati za zdravlje i socijalnu politiku!

    Da li je sada neko odgovoran za to ili smo, po starom običaju, odgovorni SVI, što znači: NIKO? Oprostite, nismo dobro shvatili zakon, znate kako je, može i ovako i onako, možda smo malo pogrešili. Ubuduće - biće novi zakoni i biće tumačeni na pravi način.
    Nadajmo se

    Buba Mišić


  • ENGLISH



    DOLIJALI:

    VESTI IZ SVETA



    KAKO BI TREBALO:

    PRIRODNI
    I KUĆNI POROĐAJ




    KRVNE GRUPE I DNK:

    NASLEĐIVANJE



    BAZA PODATAKA SLUČAJEVA:

    1950-1969
    1970-1979
    1980-1989
    1990-1999
    2000-2009
    2010-2016


    DEČIJA BAZA PODATAKA:

    TRAŽIM RODITELJE




    vrh strane

    kradjabeba.org