• Tajna u Bolnici
• Nikola živi na Smederevskom putu...
• Knjige kažu - Nikola je živ
• Misteriozni tragovi davno nestale bebe
• Potraga za sinom 40 godina!
• Nismo se odrekli sina
• "Vaskrsli" Nikola Babić

Ružica i Sava Babić iz Inđije još se nadaju da će pronaći svog sina Nikolu, za kojim tragaju 37 godina. Prema onome što im je saopšteno 1959. godine u bolnici za nedonoščad u Beogradu, on je mrtav, ali po anonimnim ženskom pozivima, Nikola Babić danas živi pod drugim imenom i prezimenom u Beogradu.
- Ne zna on, jadan, da majka već 37 godina lije suze za njim - kaže nam Ružica Babić.

Drama porodice Babić počela je zapravo u januaru kada im se telefonom javio nepoznati žensko glas i rekao:
"Vaš sin Nikola je živ i zdrav, živi u Beogradu pod drugim imenom, usvojen je kao dete koje su roditelji napustili...

Posle ovog telefonskog poziva u kuću Babića se uselila tuga. Ružica je pošela da ponavlja priču koju je pričala godinama, da je njeno dete živo, da to ona oseća i da veruje da će jednog dana da ga vidi u kući.
- Svaki dan čekam da zakuca na vrata i kaže, eto, mama, ja sam stigao - kaže ova žena.

Suprug Sava ponavlja priču kako im se u Inđiji rodio sin 3. decembra 1959. godine i kako je dete odmah upućeno u tadašnji stacionar za prevremeno rođenu decu u Beograd, u Ulici cara Haila Selasija. Inđijski krznar Sava Babić je 6. decembra bio u bolnici i tada mu je rečeno da dete dobro napreduje i da će uskoro izaći.

- Odmah po dolasku u Inđiju dete sam prijavio u matični ured i dao mu ime Nikola - priča Babić. A 13. decembra dobio sam službeni telegram da dođem po sina. Sutradan sam otišao u bolnicu po dete. Najpre su mi rekli da sačekam, a onda se pojavila glavna sestra, ime joj ne znam, i rekla da je dete umrlo i sahranjeno. Obišao sam sva beogradska groblja, nigde traga od mog deteta. Letos sam u bolničkim knjigama pronašao da je moj sin zvanično umro 18. decembra 1959. Pitam se kako su mi mogli reći da je umro 14. kad sam išao po njega, a u knjigama je upisano da je umro 18. decembra 1959. godine.

Nepoznati žensko glas ponovo se javio ovih dana Babićima i saopštio da je njihov sin Nikola živ, da je u Beogradu i da živi na Smederevskom putu.
- Bio je to isti glas koji nam je u januaru javio da nam je dete živo. Zašto nas muči, što nam ne saopšti celu istinu, da znamo, da tom odraslom čoveku kažemo samo da ga nismo ostavili - kaže nam Babić.

U mešuvremenu Babićevima se telefonom javila i M.R. iz Novog Knežecvca (Babići neće još da saopšte podatke o ovoj ženi) koja kaže da je ležala u istom stacionaru istovremeno kada je i babićevo dete doneseno i ona se čudi zašto se niko od bivših lekara i osoblja stacionara ne oglasi i reši enigmu porodice Babić. Ona ističe da su tu tada radili profesor dr Ružičić i njegova supruga, u prijemnom odeljenju bio je dr Sokolović, dr Zora Subić, bila je zamenik šefa odeljenja, a jadna od sestara na odeljenju bila je Olga Klajn.

Ona Novokneževčanka je Babićima rekla da bi neki od ovih ljudi, za koje pretpostavlja da su još živi, mogao da pomogne Babićima, da saznaju istinu.
Babići se iskreno nadaju da će se bar neko od ovih ljudi, koji su tada radili u stacionaru, setiti i pomoći im da saznaju potpunu istinu.

J. Slatinac

SREMSKE NOVINE, 1996. / izvor
Inđija: Babićevi ne gube nadu
Nikola živi na Smederevskom putu...

Supružnici Ružica i Sava Babić pozivaju sve one koji su u mogućnosti da im pomognu u rasvetljavanju misteriozno nestalog deteta

Nepoznati žensko glas je januara ove godine uneo nemir u porodicu Babić iz Inđije saopštivši im da je njihov sin za kojeg su mislili da je mrtav, živ i zdrav i da živi u Beogradu. Ovih dana se ponovo oglasio sa tvrdnjom da Nikola babić pod drugim imenom živi na Smederevskom putu. Supružnici Ružica i Sava Babić pozivaju sve one koji su u mogućnosti da im pomognu u rasvetljavanju misteriozno nestale bebe decembra 1959. godine.

O porodičnoj drami Babićevih pisali smo u dva navrata u "Sremskim novinama". Podsećanja radi, iynećemo suštinu priče. Savi i Ružici Babić rodio se sin 3. decembra u 22 časa 1959. godine. Bilo je to njihovo treće dete uz ćerku Snežanu i sina Đorđa. Odmah po rođenju rečeno im je da njihova beba iz inđijskog porodilišta mora biti preneta u bolnicu, tada, Stacionar za prevremeno rođenu decu.
- Lekar mi je objasnio da ga vode da bi mu ispumpali višak vode, meni su rekli da ostanem u porodilištu, da čuvam mleko i da će se beba vratiti za dan, dva - priseća se majka Ružica.

Dva dana kasnije otac Sava odlazi u bolnicu da čuje kako je dete. Rekli su mu da je sve u redu i da će za koji dan poslati telegram da dođe po njega.
- Nisam želeo da nam dete bude nekršteno. Desetog decembra mu dajem ime po kumu Nikoli. Krštenicu sam dostavio u bolnicu da se dete ne vodi kao bezimeno. Tri dana kasnije, stigao je telegram da dođem po Nikolu. Na portirnici bolnice rekli su mi da sačekam da će za koji trenutak doneti bebu. Prošlo je više od sat vremena kada se pojavila jedna medicinska sestra rekavši da je dete pre tri dana umrlo. Zatečen i zbunjen piao sam kako, kad je telegram poslat juče? Vrlo neljubazno i drsko obrecnula se rekavši da dete tražim na groblju, priseća se Sava Babić.

Neslaganje datuma

Obišao je Sava Babić sva beogradska groblja, ali grob svog deteta nije našao. Smrtovnica u Inđiji nikada nije stigla, pa su na ime Nikole Babića stizali pozivi za vakcinaciju, za regrutaciju, za vojnu vežbu. Objašnjavali su da je beba umrla sa svega nedeljak dana a da sami u to nisu verovali.

Vest da je njihov sin živ i zdrav, fakultetski obrazovan, da je odrastao u uglednoj porodici u Beogradu, bila je šok za Babićeve, ali nisu ovo prihvatili zdravo za gotovo. Angažovali su kućnog prijatelja dr Milivoja Borića koji u arhivi bolnice nalazi da je beba umrla 18. decembra bez ijednog podatka o uzroku smrti. Piše, smrt muškog deteta od oca Save i majke Ružice Babić, iako je dete imalo ime. Dakle, 14. decembra kada je Babić došao po dete moralo je biti živo!

O drami Babićevih pisala je gotovo, kompletna jugoslovenska štampa. S pravom se očekivalo zvanično saopštenje Upravnog odbora Zavoda za prevremeno rođenu decu u Beogradu, što bi pomoglo Babićevima da dođu do istine, da razreše dilemu da li je njihov sin živ ili mrtav. To do sada nije učinjeno.

Imena kao smernice

Nisu se oglasili sadašnji i bivči lekari pomenute bolnice, niti medicinsko osoblje. Oglasila se jedna majka M.R. iz Novog Kneževca koja je te 1959. godine sa svojom bebom ležala u Stacionaru dva meseca i za to vreme dobro upoznala jedan broj lekara i medicinskih sestara.

- Kada sam pročitala u novinama ovu potresnu priču rešila sam da se javim Babićima i ako mogu na neki način da im pomognem. U to vreme zamenik šefa odeljenja bila je dr Zora Subić, u prijemnom odeljenju radio je dr Sokolović a direktno sa decom prof. dr Ružičić i njegova supruga kojoj sam zaboravila ime. Pouzdano znam da je Ružičić bio dosta stariji od svoje supruge i da nisu mogli da imaju dece. Znam da je jedna od sestara na tom odeljenju bila Olga Klajn i da je beba Lela, kći njenih rođaka Nade i Đorđa Marjanovića, po zanimanju geometri iz Beograda, u isto vreme kad i ja bila u ovoj bolnici. Verujem da je bar neko od ovih ljudi živ i da može da pomogne u rasvetljavanju slučaja Nikole Babića, kaže M.R. iz Novog Kneževca.

Bilo bi dobro da se oglasi neko od živih učesnika pomenute drame i da objašnjenje za ono što se dešavalo pre 37 godina.

- Znam da je Nikola živ, ali i to da je neko smišljeno "zamalterisao" njegovu krštenicu, dao mu novo ime i prezime i zametnuo trag - kaže očajna Ružica Babić koja ni nakon sedam meseci traganja, kao ni nakon sedam meseci traganja, kao ni njen suprug Sava, nije izgubila nadu da će naći Nikolu.

Zorica Garašanin-Stefanović

POLITIKA EKSPRES, 1996.
Bračni par Babić nastavlja traganje za sinom nestalim pre 37 godina
Knjige kažu - Nikola je živ

Roditelji dežuraju pored telefona u nadi da če se nepoznata žena ponovo javiti
Još jedan pokušaj da se dođe do istine
Nikolu nisu napustili

INĐIJA Sava i Ružica Babić iz Inđije nastavljaju traganje za svojim sinom koji je nestao u beogradskoj bolnici za nedonoščad još daleke 1959. Prema knjigama umrlih na beogradskim grobljima i matičnoj knjizi rođenih u Inđiji, Nikola Babić je živ, ali majka Ružica i otac Sava ne znaju ko je usvojio njihovo dete, kako se sada zove i gde živi.

- Prema knjigama umrlih na beogradskim grobljima moj sin je živ, izuzev ako nije došlo do velikih administrativnih grešaka, u što sumnjamo jer, siguran sam, niko se ne bi poigravao sa nesrećnim roditeljima i posle 37 godina javio da je njihovo dete živo. Moram nastaviti traganje - kaže nam Sava Babić.

Datumi za zbunjivanje

Naime, kako smo već pisali, Ruđici i Savi Babić iz Inđije rodilo se 3. decembra 1959. godine muško dete i odmah iz inđijskog porodilišta upućeno u Bolnicu za nedonoščad u Beograd. Otac Sava je odmah po rođenju detetu dao ime nikola i izvadio rodni list, koji je odneo 6. decembra 1959. u bolnicu i predao medicinskoj sestri. Sedam dana kasnije, 13. decembra, na adresu Babića je stigao telegram da dođu po dete koje je ostalo živo. Kad je sutradan Sava Babić došao u bolnicu da preuzme sina, prvo mu je jedna mlađa sestra rekla da sačeka dok donese dete, a sat kasnije pojavila se glavna sestra i ocu saopštila da je njegovo dete umrlo i da je već sahranjeno. Slomljeni izbezumljen, Sava Babić se vratio u Inđiju. Verovao je da je sestra rekla istinu, međutim, majka Ružica je još tada rekla:
"Naš Nikola je živ."

Kasnije je majka išla u crkvu i palila sveće za Nikolu i redovno ih stavljala na mesto gde se stavljaju sveće za žive.
- Šta sam mogao. Živeli smo, stekli još dvoje dece, a onda kao grom iz vedra neba stiže anonimna telefonska poruka da nam je sin živ, da ga usvojila viđena beogradska porodica, da je dečaku kad je porastao rečeno da su ga se otac i majka odrekli. Tada je u mene ušao neki nemir i počeo sam da tragam. Matična knjiga i knjiga umrlih potvđuju taj anonimni poziv. Mog Nikole nema u knjigama mrtvih u evidencijama beogradskih grobalja, gde je trebalo da je sahranjen, a u matičnoj knjizi u Inđiji se vodi kao živ. Nije moguće da je toliko grešaka počinjeno u administraciji - kaže Sava Babić.

Istina je u Beogradu

Provera u bolničkim knjigama opet unosi novu sumnju: Savi Babiću je 14. decembra saopšteno da je njegovo dete umrlo i sahranjeno na groblju u Beogradu, a u bolničkim knjigama stoji da je dete umrlo 18. decembra 1959. godine.
- Sve je to toliko sumnjivo i upućuje da je naš sin điv i da moram nastaviti traganje. Želim samo da saznam istinu i ništa više. Da kažem detetu da ga nismo napustili, već da nam je dete oteto - objašnjava uznemireni otac Sava.

Babići i dalje dežuraju pored telefona, nadaju se da će se ponovo javiti anonimni žensko glas, reći im novo ime njihovog sina i sadašnju adresu.Nadaju se i veruju da će posče 37 godina ugledati nikolu Babića, ma kako se on danas zvao.
- Ako ta anonimna žena iz Beograda, koja mi je saopštila da je moj sin Nikola živ, želi da iskupi neke svoje grehe, onda sam siguran da će ona režiti moju enigmu i da će mi saopštiti novo ime i prezime sina, te njegovu adresu, a ona neka ostane anonimna. Ja ne želim isterivati nikakvu pravdu. Želim samo da znam istinu i da Nikola, ako je živ, sazna da nije odbačen - priča Babić.

Sava i Ružica Babić, koja je inače bolesna, planiraju da u Beogradu, u službenim knjigama potraže imena babica i medicinskih sestara koje su tada radile u bolnici za nedonoščad i da krenu od stana do stana kako bi dočli di istine. Drugog načina oni nemaju da saznaju istinu o svom detetu koje je nestalo posle 37 godina.

J. Slatinac

REVIJA 92, 1996.
Misteriozni tragovi davno nestale bebe

Da li je neko rešio da "ne odnese tajnu u grob" ili se grubo našalio sa bračnim parom Babić iz Inđije, javljajuči im anonimno da nisu pre 37 godina izgubili bebu, već da je dete ukradeno iz bolnice

Zvanični papiri ostavljaju traga svakojakim sumnjama i nagađanjima, a slučaj bi se mogao razrešiti jedino ako ima još živih svedoka

Dok se zvanično ne oglasi Bolnica za prevremeno rođenu decu iz Beograda, kako je najavljeno, neće se razjasniti prava istina o smrti, ili navodnom misterioznom nestanku bebe iz Inđije od pre 37 godina. povodom slučaja koji su preko štampe pokrenuli roditelji davno "izgubljene" bebe, Sava i Ružica Babić, u bolnici za sada ne žele da daju bilo kakve izjave, jer se čeka da sve detalje istraži Upravni odbor i onda ih saopšti javnosti.

Ovaj "slučaj" je nastao kada je uobičajeni porodični mir Ružice i Save Babić iz Inđije poremetio anonimni telefonski poziv i otkriće da je njihovo treće dete, za koje su mislili da je mrtvo već trideset i sedam godina, zapravo - živo! Nepoznati žensko glas doslovce im je rekao: "Vaše dete je živo i zdravo, živi u uglednoj porodici u Beogradu, zavržilo je fakultet, ali je ubeđeno da su ga pravi roditelji, još kao bebu - odbacili!"

Sve bi to, u drugoj situaciji, zvučalo kao neslana šala da smrt njihovog deteta takoreći odmah po rođenju nije bila obavijena misterijom. Savi i Ružici Babić se, naime, rodio sin 3. decembra 1959. godine u 22 sata u inđijskoj bolnici. Bilo je to njihovo treće dete, uz ćerku Snežanu i sina Đorđa. Odmah po rođenju bebe, bračnom paru Babić rečeno je da njihovo novorođenče mora u Beograd, u Bolnicu za nedonoščad.

- Lekar mi je objasnio da ga vode da bi mu ispumpali višak vode - priseća se majka Ružica. Njega su odvezli u Beograd, a mene zadržali u Inđiji da bi mi održavali mleko. Rečeno mi je da će ga brzo vratiti, ali moju bebu više nikada nisam videla.

Smrt bez traga

Ne sumnjajući da će se dogoditi bilo šta tragično, Babići su najnormalnije prijavili rođenje svog deteta matičnoj službi i krstili ga kako valja i dolikuje po imenu venčanog kuma - Nikola. Otac Sava je posle tri dana oišao u Beograd da vidi šta je sa Nikolom i zašto ga ne vraćaju. Na šalteru u bolnici su mu objasnili da je dete dobro, da se oporavlja i da će ga obavestiti pismeno kad da dođe po svog sina.

I zaista, dobio sam telegram 13. decembra da dođem po Nikolu - tvrdi Sava Babić. - Sutradan ujutru, 14. decembra, pošao sam po dete, dok sam uzeo slobodan dan u fabrici i dok mi je žena pripremila potrebnu jastučnicu. Kad sam stigao u bolnicu u ulici koja se tada zvala Hajla Selasija, jedna bolničarka mi je rekla da sačekam. Posle više od jednog sata, pojavila se druga medicinska sestra koja mi je saopštila da je moje dete - umrlo još pre tri dana. Pokazivao sam telegram koji sam dobio iz njihove bolnice, ali ništa nije vredelo. Kad sam upitao gde je dete sahranjeno, odbrusila mi je da idem na groblje i da ću ga tamo naći. Nije mi rekle ni koje groblje, ni koje parcela. Nisam znao šta da radim, ni kome da se obratim. Pošto nisam poznavao Beograd, obišao sam groblja za koja sam znao i vratio se u Inđiju potpuno sluđen. Ispričao sam sve ženi, koja je stalno plakala tražeći da pronađem Nikolu, ali sam ja bio jednostavno nemoćan da bilo šta saznam i učinim. Niti smo imali mogućnosti da se tome posvetimo. Na kraju smo se pomirili sa sudbinom.

Život porodice Babić nastavio je da teče uz tužnu senku koja je ostala do danas - da je dete umrlo pod nerazjašnjenim okolnostima. Ružica i Sava su odškolovali svoje dvoje dece, u međuvremenu dobili unuke i praunuke, da bi ih nepoznati žensko glas ovih dana ponovo vratio u vreme kad su izgubili Nikolu.

- Uvek sam govorila i svom mužu i svojoj deci da je Nikola živ i da će jednog dana ući na našu kapiju - kroz suze veli majka Ružica. - Jednostavno tako sam uvek osećala, a poziv anonimne žene samo mi je pojačao nadu. Mislim da je u pitanju ona ista medicinska sestra koja je saopštila da je moja beba umrla i sada, pod tim teretom na savesti, ne može dalje dok ne saopšti pravu istinu. Drugačije se ne može objasniti iznenadni poziv posle trideset i sedam godina. Niko nas nikada ranije obaveštavao o bilo čemu u vezi našeg Nikole i sad odjednom poziv sa takvom porukom!

Babići tvrde da je u pitanju glas starije žene sa prepoznatljivim beogradskim naglskom koja kao da je zvala iz daljine. Od februara ove godine Babićima se opet probudila nada i počeli su ponovo da tragaju i iščekuju. Ubeđeni su sada više nego ikada da je njihov Nikola živ i da je ko zna kako i zašto stigao do neke porodice bez dece koja je imala veza i uticaja da to ovako izvede i da sve tragove iybriše i slučaj zataška.(?!)

Čak i da je sve bilo tako, ostaje utisak da su joj, na izvestan način, u tome i sami Babići pomogli. Pitanje je, međutim, kome, ma kako i koliko želi porod koga nema, treba dete iz bolnice, sa zdravstvenim tegobama i živim roditeljima, pored nezbrinutih mališana za legalno usvajanje.

Polovina istine

- Pre neki dan na nagovor svoje supruge otišao sam u inđijsku opštinu da izvadim Nikolinu krštenicu - tumači Sava Babić. - Tamo su me pitali zašto mi treba sinovljeva krštenica, a kako nisam znao šta da im objasnim, oni su otvorili veliku knjigu i našli da se Nikola kod njih vodi kao - živ. Dobio sam bez problema izvod iz matične knjige rođenih. Tamo su mi objasnili da je njihova služba najkasnije pet godina nakon smrti Nikole morala da bude obaveštena. Umrlica, kao službeni dokument, međutim, nije stigla u matičnu službu punih trideset i sedam godina, što je zaista neverovatno, a ni drugih, bilo kakvih nezvaničnih informacija nisu imali. Sada mi postaje tek jasno zašto je naš navodno mrtav sin sve vreme dobijao pozive i za školu, i za vojsku. Moja supruga je čak morala da potpiše da Nikola nije među živima, kako ga ne bi više pozivali.

Iznenadni anonimni poziv, kao i činjenica da je Nikola i dalje oficijelno živ, naterali su Savu Babića da krene u dalju potragu za svojim davno izgubljenim detetom. Sava je uspeo da utvrdi da je u bolničkim knjigama u Beogradu, već odloženim u arhiv, zapisano da je Nikola umro 18. decembra 1959. godine, ali bez ikakve dijagnoze i uzroka smrti. Ne pominje se ni mesto sahranjivanja. Ovaj podatak ih je još jednom uverio da nešto nije u redu s obzirom na to da je Sava 14. decembra 1959. godine bio u Beogradu kad su mu rekli da je dete umrlo tri dana pre toga.

Otkud sada 18. decembar kao dan Nikoline smrti, pitaju se Babići? Kako to da je dete sahranjeno bez prisustva roditelja? I na kraju, gde je i na kom Beogradskom groblju sahranjeno? Sve su to pitanja na koja još nema pravih odgovora.

Srđan Škoro

NOVA NADA, 3.7.1996.


Sudbine

Vaše dete je šivo i zdravo! Usvojila ga je bogata i ugledna beogradska porodica bez dece. Nosi drugo ime i prezime, fakultetski je obrazovano i rečeno mu je da su ga prirodni roditelji napustili!
Ove reči anonimne ženske osobe, otvorile su rane i neka nova pitanja supružnicima iz Inđije, Ružici (58) i Savi (64) Babić.

Tužna priča porodice Babić
Potraga za sinom 40 godina!

Bračni par iz Inđije sve ove godine veroveo da im je sin umro u Institutu za majku i dete, dok im anonimni žensko glas nije ispričao drugačiju priču. Po nekim dokumentima beba je umrla, a po drugim Nikola Babić je živ. Preko suda do istine

Naime, više od tri i po decenije verovali su da im je tek rođeni sin Nikola umro u Institutu majka i dete u Beogradu, gde je prebačen kao nedonošče dva dana posle rođenja. Poneseni neobičnim telefonskim pozivom , počeli su da "kopaju" po starim dokumentima i došli su do neverovatnih zaključaka - Nikola i jeste i nije živ!

U knjigama Instituta za zdravstvenu zaštitu majka i deteta, beba je umrla 18. decembra 1959. godine i bez znanja roditelja, a o trošku bolnice, je sahranjena. Međutim, izvod iz matične knjige rođenih, koji je otac Sava nedavno izvadio, tridesetsedmogodišnji Nikola je živ! Ali da se vratimo na početak priče.

Bez komentara - Istina je da smo penzionisanom inđijskom lekaru, koji sada živi u Beogradu, dali podatke da je dete Ružice i Save Babića, umrlo u tadašnjoj bolnici18. decembra 1959. godine, jer tako piše u našim knjigama. O svemu ostalom, za sada ne mogu da govorim, jer nemamo drugih podataka - kaže Vladislav Jovanoviđ, sadašnji upravnik beogradskog Zavoda za nedonošenu decu.

Ružica Babić po treći put porodila se trećeg decembra 1959. godine u inđijskom porodilištu.
- Dete sam videla i držala u naručju samo tog dana. Već sutradan, četvrtog decembra, rekli su mi da je dete nedonošče, da ima manje od optimalnih 2700 grama i da moraju da ga prebace u beogradsku bolnicu. Na bolju negu, kako rekoše. Nisu izostale ni reči utehe i uveravanja da će biti sve u redu. A ja - šta ću š ležim u krevetu, dobro jedem, da ne fali mleka, kada mi mog sina vrate - priča sa tugom u glasu Ruđica Babić.

Njen suprug je dva dana nakon toga otišao u Institut da se raspita kako je dete. Rečeno mu je da beba napreduje i da će ga telegrafski obavestiti kada dođe vreme da ide kući.
Otac je dmah po povratku u Inđiju izabrao kuma "kako to red nalaže", po kome je mali dečak dobio ime Nikola i uveden u Opštinske knjige rođenih. Krštenicu su odmah poslali u odeljenje za nedonoščad " da dete ne bi vodili kao bezimeno".
- Telegram u kome je pisalo da dođem po bebu, stigao je 13. decembra. Nisam zaboravio da pozovem prijatelje na svečani ručak, povodom prvog dolaska našeg sina u kuću. Krenuo sam za Beograd sa flašicom prokuvane vode i ukrašenim jastukom za bebe. Posle jednočasovnog čekanja u bolnici, pričla mi je medicinska sestra i saopštila da je moj Nikola umro pre tri dana. Šokiran, samo sam uspeo da pitam kako je umro, kada sam juče dobio telegram da dođem po njega i da je sve u redu. Umesto odgovora, poručila mi je, da ako ne verujem njoj, pođem na groblje, gde su bebu već sahranili. Onesvestio sam se, a kada sam došao sebi, ostalo mi je samo da bezgranično tužan, krenem kući.

Porodica Babić je od tog trenutka verovala da im je sin mrtav. Za njegov grob nisu znali, jer medicinska sestra nije rekla ni na kom groblju je dete sahranjeno. Odgajali su dvoje starije dece - sada četrdesetjednogodišnju Snežanu i dve godine mlađeg Đorđa., pokušavajući da zaleče rane. Sve do anonimnog poziva u februaru ove godine.

Tada su počeli da tragaju po dokumentaciji. Porodični prijatelj, koji sada živi u Beogradu, uz pomoć pravnice i lekara Instituta za majku i dete u Beogradu, pronašao je podatak da je dete Ruže i Save Babića, umrlo 18. decembra 1959. godine. Dakle, četiri dana pošto je ocu rečeno da je mali Nikola preminuo - "pre tri dana". Rubrika u kojoj je trebalo da stoji dijagnoza bolesti - ostala je prazna. Šokirani ovim, za njih sasvim novim saznanjem, nesrećni roditelji krenuli su po beogradskim grobljima. Nigde nije zabeleženo da je decembra davne 1959. godine, sahranjeno dete pod njihovim prezimenom.

- Iako smo već imali izvod iz Matične knjige rođenih malog Nikole, izdat po njegovom rođenju, krenuo sam ponovo da ga izvadim. Oni mene pitaju zašto mi treba - da li zbog vađenja lične karte, za vozački ispit ili nešto drugo... A ja zbunjen kažem da mi je dete ukradeno, pa moram da ga tražim. bez problema su mi dali krštenicu , jer se moj sin Nikola Babić u opštini vodi kao živ! Umrlica nikada nije stigla u Inđiju niti na neko drugo mesto - priča Savo Babić.

Posle ovih saznanja , porodica Babić je rečila da preko suda sazna da li im je treće dete živo ili ne. Podneli su prijavu mesnim vlastima zbog "osnovane sumnje da im je neko, pre 37 godina, ukrao desetak dana starog sina". Žele da saznaju istinu, ali još više da im se Nikola javi "ma ko bio, ma gde bio, šta radio". Jer sve činjenice govore da negde u Beogradu žvi njohova beba, sada odrastao čovek, rođen u kasne sate trećeg decembra 1959. godine.

Jovan Nikšić

INĐIJA - Po rodnom listu izrađenom kod matičara, u Inđiji, Nikola babić, sin Ružice i Save Babića je živ. Po onome što je porodici Babić rečeno njihov sin je daleke 1959. posle petnaestak dana života, umro u bolnici za nedonoščad u beogradu. Po anonimnom telefonskom pozivu koji su Babići nedavno dobili, njihovo dete, danas odrastao čovek, živo je i zdravo!

Naime, te daleke 1959. inđijskom krznaru 3. decembra rodio se sin i odmah je prebašen u bolnicu za nedonoščad u Beograd, u tadašnju Ulicu cara Haila Selasija, gde je trebalo obaviti određene lekarske intervencije.

U matičnim knjigama Nikola je živ!

Otičao sam u tu bolnicu 6. decembra, gde su mi rekli da je dete dobro i da će za koji dan kući. Kad sam se vratio u Inđiju prijavio sam dete kod matičara i matični list odneo i predao u bolnicu. Već 13. decembra dobijam poziv da dođem po dete. Sutradan kad sam stigao u bolnicu rekli su mi da sačekam, ali je kasnije došla jedna sestra i rekla mi da je dete umrlo i da sina potražim na groblju, priča nam Sava Babić.

Za Savu Babića njegov sin Nikola je bio mrtav. Međutim, za Ružicu nije bilo tako. Ona je stalno imala osećaj da se dogodilo nešto čudno sa dečakom koji je sa majkom proveo samo desetak sati u porodilištu u Inđiji.

Babići su imali dvoje dece, pored Nikole, kćerku Snežanu i sina Đorđa. Majka Ružica je krišom odlazila u crkvu i na mestu za žive palila sveću za svog Nikolu. I posle 37. godina žensko glas , anoniman, javlja se telefonom i saopštava da je Nikola Babić živ, da ga je usvojila jedna viđenija porodica u Beogradu.

Bio je to šok za Babiće. Žena koja se javila telefonom saopštila je Savi Babiću da je njegovom sinu, kada je odrastao, rečeno da su ga roditelji ostavili.
To me je teško zabolelo. Upravo zbog toga što sam krenuo u potragu i od svih to krio, da ljudi ne kažu da sam lud. Kad sam otišao u matični ured u Inđiji da izvadim rodni list, matičarka Svetlana Divnić me je upitala za šta mi treba dokument. Kad je čula moju priču bila je zaprepašćena. U matičnim knjigama se Nikola Babić vodi kao živ pod tekućim brojem 327 za 1959. i nema ni jednog dokumenta koji svedoči da je dete umrlo u bolnici. I ja sam se iskreno rečeno zaprepastio, priča penyionisani krznar Sava Babić.

U Beogradu nije ništa našao ali jedan prijatelj, čije ime Sava neće da kaže, pronašao je u bolničkim knjigama da je bezimeni sin Save i Ružice Babić iz Inđije umro 18. decembra 1959.

Raskorak u datumima

- To je za mene i suprugu, koja je inače srčani bolesnik bio pravi šok. Kako su mi tada, 14. decembra 1959. mogli reći da je dete mrtvo, kad u knjigama stoji da je umrlo 18. decembra. Posebno me čudi da nema imena pokojnika, kao da je neko uništio rodni list koji sam predao bolnici, objašnjava Sava Babić svoje dileme, zbog kojih on i supruga više ne spavaju normalno.

Nepoznata žena se još jednom javila telefonom Babićima i saopštila im da je njihov sin dobro situiran i da ne zna svoje pravo poreklo, ali da zna da je usvojen.
- Tu nepravdu, ako je Nikola živ, moram ispraviti. Neću se mešati u njegov život ako ga nađem, ali želim da zna da nije napušten, da je eto, ne ynam kako da objasnim, nasilno otet, da ima sestru i brata. Želim da moja supruga koja mnogo pati zna pravu istinu. Ne želimo da ga povredimo, ali da zna ko je i odakle je - kaže Sava.

Majka Ružica se nada da će jednog dana videti svog sina i sve mu objasniti.
Pričom o Babićima zaokupljena je cela Inđija, a mnogi poznanici i prijatelji preporučuju da Sava Babić zatraži pomoć sudskih organa.

Kako da se povlačim po sudu, ne želim sinu da nanesem bilo kakvu nepravdu. Ja se iskreno nadam da će se on sam jednog dana javiti - kaže na kraju Sava Babić.

Do tada, Babići osluškuju bat koraka u Ulici Mladena Stojanovića u Inđiji, čekaju telefonski poziv i nadaju se da će njihov Nikola sa vrata povikati:

"Mama, tata konačno sam vas našao..."

J.Slatinac

Životna drama porodice Babić iz Inđije, ravna je najzapetljanijim pričama jedne Agate Kristi. Počinje daleke 1959. kada im se rodilo treće dete sa kojim su proveli samo jedan dan. Zašto je i kako beba nestala samo se naslućuje. Međutim, nekome je nakon trideset i šest godina "proradila savest" pa je januara ove godine obavestila roditelje da je dete tj. mladič - čovek, živ...
Šta se dešavalo tih decembarskih dana 1959. godine pričaju nam Sava i Ružica Babić, krznarski radnici u penziji.

- Bio je 3. decembar. Otišla sam u inđijsko porodilište koje se nalazilo na mestu današnje elektrodistribucije. Prethodno sam rodila kćer Snežanu 1955. a potom sina Đorđa 1957. godine. Nije bilo nikakvih problema pa sam smatrala da ih ni sada neće biti - priča nam Ružica Babić.

Prazno jastuče

- Dete smo videli samo tog dana, kada se rodilo. Rečeno nam je da ga moraju odneti u bolnicu za nedonoščad radi ispumpavanja vode i da će sve biti u redu. U protivnom, može doći do gušenja. Ležala sam u porodilištu, čuvala mleko i čekala da ga vrate - seća se Ružica.

To je bilo 4.decembra 1959. godine. Dva dana kasnije, otišao sam u bolnicu da čujem kako je. Rekli su da je sve u redu i da će za koji dan poslati telegram da dođem po njega. Nisam želeo da nam dete bude nekršteno. Uzeo sam izvod iz matične knjige rođenih, za kuma Nikolu Korkuta i po njemu dao sinu ime Nikola. To je bilo 10. decembra. Krštenicu sam dostavio u bolnicu da se dete ne vodi kao bezimeno. tri dana kasnije, dakle, 13. decembra stigao je telegram da dođem po njega. Sa jastučetom za bebe i bočicom prokuvane vode vozom sam krenuo put Beograda. Bili smo tada siromašni, ali Ružica se pobrinula da za taj dan pripremi svečaniji ručak. Prijavio sam se na portirnici bolnice.Rekli su mi da sačekam da će za koji trenutak doneti bebu. Prolazili su minuti i minuti, postajao sam nervozan. Nakon sat vremena pojavila se medicinska sestra rekavši da je dete pre tri dana umrlo. Kako, rekao sam, kad je telegram poslat juče? Vrlo neljubazno i drsko obrecnula se rekavši da dete tražim na groblju. Zavrtelo mi se u glavi, nisam znao kuda da krenem. Uzeo sam ono prazno jastuče i krenuo kući - priča sa setom Sava Babić.

Imovinsko stanje mu nije dozvoljavalo da pokrene istragu niti je znao šta i kako sam da uradi. vreme je zalečilo ranu.
- Ne znam kako da vam to opišem. U duši sam osećala da je Nikola živ, da je tu negde. Kada bih u crkvi palila sveću, ona za žive, za Nikolu je uvek sijala, kad bi je stavljala na mesto namenjeno za mrtve, odmah bi se gasila. U razgovoru sa komšijama sam ga čest pominjala, verujem da su mislili da sa mnom nešto nije u redu kad nakon tri i po decenije pominjem dete koje je sa mnom bilo samo jedan dan - kaže za "Sremske" Ružica Babić.

Poziv nade

Januara ove godine u kuči Babićevih zazvonio je telefon.
- Podigao sam slušalicu. S one strane žice javio mi se, po mojoj proceni, stariji žensko glas. Pošto sam se predstavio rekla mi je da je naše dete živo i zdravo, da živi u Beogradu u uglednoj porodici, da je fakultetski obrazovan, da ima drugo ime i prezime, da mu je rečeno da su ga roditelji odbacili... Bio je to neopisiv šok za nas. Slušalica je spuštena, dotična se nije predstavila, a ja nisam znao odakle da krenem. Prvo što mi je palo na pamet bilo je da angažujem jednog lekara u penziji, kućnog prijatelja, da pretraži arhivu bolnice. U knjigama je zabeleženo da je beba Save i Ružice Babić umrla 18. decembra, rubrika gde je trebalo evidentirati bolest ostala je prazna. Kako to kada sam ja u bolnici bio da ga preuzmem 14. a rekli su da je pre tri dana umrlo! Obišao sam sva groblja u Beogradu , nijedna beba u decembru 1959. nije sahranjena sa našim prezimenom. Ako je, ipak, sahranjena, morala je smrtovnica stići u Inđiju. Kako su mogli da sahrane dete bez našeg pristanka? javilo se u istom trenutku hiljadu pitanja. Sledeći korak je bio da odem u Opštinu i tražim nov izvod iz matične knjige rođenih. Pitali su me za čega mi treba dokument - za upis deteta u čkolu, za polaganje vozačkog, ličnu kartu... Opet sam ostao zbunjen, onda se pribrao i rekao, ukrali su mi dete, moram da ga nađem - priča nam ugledni krznarski radnik iz Inđije.

Izvod je izdat jer se Nikola Babić vodi kao živ. Po rečima anonimne osobe on nosi drugo ime i prezime, a pod ovim će biti "besmrtan". Ti novi roditelji, kako nezvanično saznajemo, bili su visoki državni funkcioneri bez dece pa su sebi mogli da dozvole i ovakve rabote.
- Pretpostavljam da nam je ovu vest javio neko od tadašnjih radnika bolnice. Našeg sina želimo samo da vidimo, da mu kažemo da ima porodicu, da ima brata i sestru. Ne želimo nikoga da okrivljujemo i proganjamo, želimo da bude sretan. Samo kako da ga nađemo. Beograd je velik, to je kao da tražite iglu u plastu sena... Ovih dana otićiću u Zvečansku ulicu, u prihvatiličte odakle se usvajaju deca, možda nađem neki trag - ne gubi nadu Sava Babić.

Pretpostavlja se da je originalna krštenica Nikole Babića od 10. decembra 1959. godine u kući njegovih staratelja, gde stoje i imena roditelja, adresa, mesto prebivališta, da nije bilo teško naći u imeniku Savu Babića... Možda u svemu ovome ima mesta da se angažuju nadležni državni organi i rasvetle slučaj Nikole Babića, bebe koja je krivicom drugih provela samo jedan dan u majčinom naručju.

Zorica Garašanin-Stefanović