SRBIN INFO, 9.12.2013. / izvor
Dveri: Roditelji nestalih beba Srbije traže uvođenje zakona o ukradenim bebama

Pokret Dveri podržava inicijativu Udruženja: Roditelji nestalih beba Srbije da se uvede zakon o ukradenim bebama kojim bi se regulisao status bebe kao identifikovanog građanina i na taj način eliminisala svaka sumnja da je beba nestala, izjavio je danas, na konferenciji za medije, Radovan Tvrdišić, član Starešinstva Pokreta Dveri.

U Srbiji je u poslednjih 40 godina nestalo više od 10.000 beba, a Javnom tužilaštvu u Beogradu podneto je više od 1.500 krivičnih prijava od kojih, zbog korupcije u tužilaštvu, nijedna nije procesuirana, niti je doneta bilo koja presuda, izjavio je Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja: Roditelji nestalih beba Srbije.

U dokazima koji su podneti tužilaštvu su, prema Čičareviću, nalazi sa dijagnozama koje se sudaraju - prema kojima je jedna ista beba navodno umrla od dve različite dijagnoze, otpusne liste bez faksimila lekara, prepravljani matični brojevi - što svedoči o umešanosti matične službe, potvrde koje su iz JKP "Pogrebne usluge" roditelji dobijali da njihove bebe nisu sahranjene ni na jednom beogradskom groblju kojima rukovodi to preduzeće, dok su od bolnica dobijali potvrdu da su deca isporučena preduzeću JKP "Pogrebne usluge", otpusne liste na kojima je prepravljan datum i vreme smrti novorođenčeta, koji su pri tom različiti u odnosu na datum na obdukcionim nalazima koje izdaje Institut za patologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu…

Čičarević je pozvao sve građane Republike Srbije, uključujući i rasejanje, čija su deca rođena na teritoriji Srbije da se jave na adresu nestalebebe@yahoo.com u slučaju da sumnjaju da im je novorođenče ukradeno. (Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde).

Zakon za koji se zalažemo omogućiće retroaktivno procesuiranje svih slučajeva i kažnjavanje počinilaca, jer majčinstvo ne može da zastari. Dveri i Udruženje: Roditelji nestalih beba zahtevaju od nadležnh institucija traže da hitno reše aferu nestalih beba, a na medije apeluju da ispune svoju ulogu obaveštavanja javnosti.

Informativna služba Pokreta Dveri

VESTI ONLINE, 3.12.2013. / izvor
"Umrli" sin prodat u Švajcarsku?

Ranku Ingu (46) i Zdravka Studića (50) iz Sarajeva, koji već godinama žive na Islandu, kao grom iz vedra neba pogodio je anonimni telefonski poziv u kojem je nepoznata žena tvrdila da je njihov sin - koji je navodno umro pri rođenju - živ i da se nalazi u Švajcarskoj gde je prodat ljudima koji tamo žive.

Ne gubi nadu:
Ranka Inga Studić

Sudbinski poziv se desio u oktobru 2009. godine. Od tog trenutka se u životu Studića rodila nova nada. Ovih dana je švajcarski dnevnik "Blik" objavio njihovu potresnu priču sa ciljem da se animira tamošnja javnost ne bi li saznali nešto više o sinu koji bi danas trebalo da ima 21 godinu.

Promocija knjige Prošle nedelje je bila promocija knjige "Tvoje dete je živo", koju je napisala Elin Hirst, poznata političarka na Islandu i članica parlamenta. Naslovna strana knjige "Tvoje dete je živo" - Ona je dve godine pisala knjigu i proveravala činjenice o bebi-mafiji uz pomoć nekih ljudi u Srbiji. Sigurno je da ne bi dovodila u pitanje sebe i svoju karijeru zbog neke osobe koja je došla na Island iz Bosne, kao što je sigurno da se svi odavde ne bi trudili da se to proširi putem štampe i u Švajcarskoj i Nemačkoj - naglašava Ranka.

Telefonski poziv

- Jako se teško nosim sa ovim, a pogotovu ovih poslednjih dana. Umorna sam psihički, jer stalno pratim forume, stranice, sve što se piše u medijima. Mnogi su se uključili, tako da verujem u ljudski rod, verujem da će neko ili čak možda naš sin da se javi ako negde nešto pročita - kaže Ranka u telefonskom razgovoru za "Vesti" iz dalekog Koupavogira, mesta u blizini Rejkjavika.

- Žena koja me je pozvala rekla mi je doslovce: "Jeste li Vi Ranka Studić, izbeglica iz Sarajeva, koja se porodila u Jagodini, 7. jula 1992. godine u šest sati uveče? Vaše dete je živo, njegovo ime je Ratko i živi u Švajcarskoj, prodat je dobrostojećoj porodici koja ga je usvojila." Nepoznata žena je odmah prekinula vezu ne rekavši ko je i bez traga o pozivu ili mogućnosti da nešto više saznaju.

- Ranka, koja je sve ove godine verovala da je njeno dete živo (mada joj je malo ko verovao) kaže da nikome nije pominjala vreme koje je daleke 1992. godine videla na velikom satu u sali gde se porađala. "To je neko ko sigurno zna ili je učestvovao pri mom porodu. Njen glas je bio umoran i zvučao je bolesno. Ili je htela da se oslobodi griže savesti ili joj se nešto desilo u porodici pa je rešila da rastereti dušu."

Ranka, po struci geodet i njen suprug Zdravko, po zanimanju šumarski inženjer živeli su u Sarajevu kada je počeo rat u Bosni i Hercegovini. Zbog održavanja trudnoće ona je ležala u bolnici, a kada su počele ratne strahote sklonila se kod tetke u Jagodinu.

Uspomena: Zdravko i Ranka ma odmoru u Hrvatskoj

Htela da vidi bebu

- Sa desne strane mi je prišla medicinska sestra i rekla da se potpišem, a sa leve su mi intravenozno dali injekciju. Sledeći put kad sam se probudila već sam bila u sobi sa ostalim porodiljama - kaže Ranka, koja sumnja da su joj u bolnici podmetnuli da potpiše dokument kojim se odriče novorođenčeta.

Žudnja za detetom Ranka je za islandske medije ispričala da je godinama stalno razmišljala o sinu i da se pitala kako živi, da li je voljen i ko su ljudi koji su ga usvojili. Često bi odlazila u prodavnice sa dečijom garderobom i ako bi njen sin tada imao deset godina, ona je gledala odeću za dečake tog uzrasta i pitala se kako bi izgledao. Studići su posle Rankinih 13 spontanih pobačaja odustali od toga da imaju dece, jer bi još jedna trudnoća ugrozila Rankin život.

Jedne večeri je pokušala da vidi bebu, ali su je sprečili, nastavlja priču Zdravko, pošto je očito da je za Ranku svako podsećanje na te dane veoma bolno.

Apel U intervjuu za švajcarski "Blik" Zdravko Studić je rekao: "Verujem da su našeg sina uzeli Srbi koji žive u Švajcarskoj, jer je ime Ratko, koje je nepoznata žena navela, tipično srpsko. "Blik" navodi da ovaj par više od svega želi da sazna nešto o sudbini svog sina, kako živi i kako mu ide, i pozvao je Švajcarce da se jave i pomognu porodici Studić. Na Fejsbuku je takođe otvoren profil Tvoje dete je živo za sve koji nešto znaju o Ratku. Ovom prilikom pozivamo i sve čitaoce "Vesti" da se jave našoj Redakciji u slučaju da imaju informacije koje bi bile od pomoći bračnom paru Studić.

- Čula je glasove i kako je neko rekao: "Jao, pronašla ga je!" i odmah su joj prišli s leđa i dali injekciju za spavanje. U bolnici je provela tri dana, nije mogla oči da otvori, a za to vreme su joj ispumpavali mleko. Zašto bi to radili ako nisu davali bebi? Ona je verovatno njima bila potrebna dok neko ne dođe po dete - smatra Rankin suprug.

On veruje da je to bila neka naša porodica, gastarbajteri koji žive u Švajcarskoj.

Sećanje na plemenitu Ingu Dok su boravili u Srbiji kao izbeglice na beogradskom Voždovcu, došla je jedna ekipa novinara sa Islanda. - Žena koja je radila u Crvenom krstu nas je pitala da li bismo ih primili, jer sam malo pričao engleski, pošto žele da naprave reportažu o nekoj izbegličkoj porodici u Srbiji. Reportaža je prikazana na njihovoj državnoj televiziji i jedna žena i čovek koji su imali fabriku ribe na severu poželeli su da nam pomognu. Tako smo došli ovde u Koupavogir ne kao izbeglice, nego posredstvom radne dozvole - kaže naš sagovornik. Ranka je stigla na Island u januaru 1998. godine, a Zdravko četiri meseca kasnije, jer nije mogao da dobije pasoš kad i ona. Plemenita žena koja ih je pozvala je Inga Vagnsdotir, koja je pre dve godine umrla od srčanog udara. - Moja Ranka je uzela srednje ime Inga iz zahvalnosti prema toj ženi, koja nam je mnogo pomogla - objašnjava Zdravko.

Rankina majka i mali brat su došli posle nekoliko dana po nju i na majčino insistiranje su je pustili, jer bi inače iskrvarila u bolnici.

"Istinu teško dokazati u Srbiji" Za razliku od svoje supruge, Zdravko Studić ne gaji previše nade jer zna kako su deca nestajala u to vreme i da je postojala afera sa "bebi-mafijom". - Ne želimo nikoga da prozivamo, ni državu ni lekare (ginekolog koji je porodio Ranku umro je pre nekoliko godina), ali dokazati istinu u Srbiji je vrlo teško, pogotovo za običan svet i naročito posle toliko godina. Svi mi volimo Srbiju, ali znamo kako je teško dokazati i neke činjenice, a kamoli nešto ovako - kaže Zdravko. Ranka takođe ne vidi svrhu da nešto pokušavaju u Srbiji jer, kako kaže, zna da neće naći ništa, pošto ni žene koje su slično doživele i udruženja u zemlji nisu mogli ništa da urade. - S obzirom na sva tumbanja u mom životu ne želim da se zamaram papirologijom i da sebe i supruga dovodim u situaciju da se plašim da odem negde zbog tako opasnih stvari. Jednostavno tražim svog sina i ne krivim nikoga. Bila sam u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, ne samo ja nego tri, četiri hiljade majki, državljanki Srbije, koje traže svoju decu - poručila je Ranka Studić. - Šta smo mogli da uradimo kad je ratno stanje, kada nemate novca, nemate nikog ko će da vam veruje, kada ste nesretna izbeglica - sećaju se Studići, koji se nadaju da će jednog dana ipak naći svog sina Ratka.

- U Bosnu se vratila potpuno iscrpljena, imala je ispod dva miliona crvenih krvnih zrnaca - opisuje Zdravko, koji je Ranku odmah prebacio na Sokolac gde je urađena revizija. Doktor Sedlar, koji je vodio njenu trudnoću od početka, rekao je kad je video otpusnu listu iz jagodinske bolnice "da je to glupost i da taj papir mogu da bace, da je trudnoća bila normalna" - ispričao je Zdravko.

VESTI ONLINE, 3.12.2013. / izvor
Za bebu i do 40.000 evra

Ispovest Ranke Inge (46) i Zdravka Studića (50) sa Islanda, koji sumnjaju da im je 1992. godine ukradena beba u porodilištu u Jagodini ponovo je pokrenula pitanje odgovornosti bolnica u Srbiji, koje su godinama suočene sa optužbama roditelja.

Ranka i Zdravko, rodom iz Sarajeva, u ispovesti za "Vesti" ispričali su kako ih je 2009. godine telefonom pozvala nepoznata žena, koja je potvrdila njihove sumnje. Rekla je "da je njihov sin - koji je navodno umro pri rođenju - živ i da se nalazi u Švajcarskoj i da se zove Ratko".

- Žena koja me je pozvala rekla mi je doslovce: "Jeste li Vi Ranka Studić, izbeglica iz Sarajeva, koja se porodila u Jagodini 7. jula 1992. godine u šest sati uveče? Vaše dete je živo, njegovo ime je Ratko i živi u Švajcarskoj, prodat je dobrostojećoj porodici, koja ga je usvojila - ispričala je Ranka Inga, koja se i dalje nada da će jednog dana pronaći svog sina.

Doktor ne veruje roditeljima Doktor Boban Stanojević, načelnik Ginekologije u jagodinskoj bolnici, kaže da bolnica ne želi da se bavi slučajevima umrlih beba za koje se sumnja da su prodate. - U to vreme (kada je Ranka Inga ostala bez bebe) nisam ni bio zaposlen u bolnici. Znam da je majkama teško da se pomire sa činjenicom da su izgubile bebe. Ali, ako su lekari konstatovali smrt, to je i razlog što iz porodilišta nisu otišle sa detetom u naručju. Ako sumnjaju, postoje organi koje se bave takvim slučajevima, pa neka se njima obrate. U novinama se svašta piše, a nijedan od navodnih slučajeva prodaje dece nije rasvetljen, jer nije dokazan - navodi dr Stanojević za "Vesti". Z. G.

Ovakve priče sve su češće u Srbiji pa Vladimir Cincarević, predsednik Udruženja nestalih beba za "Vesti" kaže da ima čitavu arhivu dokumenata koji dokazuju da je u proteklih 20 godina preko granice završilo oko četiri do pet hiljada beba.

- Nemačka je puna srpske dece. Osim te zemlje, naša deca koja su ukradena iz porodilišta najčešće završavaju u skandinavskim zemljama. Prodaju se zavisno koliko je porodica imućna od 15 do 40 hiljada evra - otkriva Cincarević.

Kako dalje navodi, prema nezvaničnim podacima Udruženja roditelji u poslednjih 40 godina ukradeno je više hiljada beba.

- U ovaj zločin najčešće su umešani zaposleni u porodilištima, od lekara do babica i čistačica - zaključuje Cincarević.

B. Rajić

NOVINE LEVAČKE, 17.11.2013. / izvor
Potresna ispovest porodice Bušetić iz afere krađe beba
Zaplakao kad je video kćerku!

Slobodanu i Milanki je pre 4o godina u kragujevačkoj bolnici rečeno da je njihova tek rođena devojčica umrla. Nisu im dozvolili da vide mrtvu bebu. Mnogo su propatili do sada i ne žele da odustanu od potrage za njom. Poslednju nadu vide u donošenju Zakona o nestalim bebama.

Bračni par Slobodan i Milanka Bušetić iz Rekovca traže pravdu za svoje dete, koje im je oteto pre 40 godina. Oni optužuju Kliničko-bolnički centar u Kragujevcu za nestanak svog tek rođenog deteta i tvrde da ovaj slučaj nije jedini u Rekovcu i da postoji još nekoliko porodica čije su bebe otete od roditelja uz lažna objašnjenja da su mrle na rođenju.

- Ginekolog koji je 14. oktobra 1972. godine porodio moju suprugu Milanku rekao mi je da mu je, navodna, smrt moje kćerke „škola na kojoj se uči“ – priča Bušetić i dodaje da ima dokumentaciju, u kojoj se vidi da je devojčica rođena potpuno zdrava.

- Porodila sam se carskim rezom. Babica mi je rekla da je dete rođeno živo. Ona me je, potom, odgovarala od tužbe Kliničkog centra. Babicu su doktori oterali iz porodiljske sobe, da bi zavarali trag bebi – sa setom govori Milanka.

Smrt deteta su prijavile babice, a najčudnije u celoj priči je da, dok su, navodno, mrtvo dete iznosile iz boksa, nisu dali Milanki da ga vidi.

- Tetka moje supruge Milanke, Živana Vulović, nije izdržala, prišla je babici i odmotala pelenu u kojoj se nalazila navodno mrtva beba, i videla da je dete crveno u licu, živo i da miče usnama – kaže Slobodan za naš list.

- Obdukcioni nalaz, do kojeg sam jedva došao, imao je potpis izvesnog Pavlovića. Na njemu se jasno videlo da je prvobitno pisalo „žensko dete, rođeno mrtvo“, a zatim je precrtana reč „mrtvo“ i hemijskom olovkom dopisano „živo“ i to drugačijim rukopisom. Nosio sam nalaz kod grafologa, koji tvrdi da je reč „živo“ dopisana posle tri dana! Nisu tu čista posla – kaže Bušetić koji je sa ženom Milankom pretrpeo veliki bol, ali su rešeni da aktivira sve kontakte i pronađe svoje ukradeno dete.

Na otpusnoj listi je pisalo da je dete merilo 3,740 kg i da je živelo 5 minuta, kao i da je naveden pogrešan datum rođenja 18.10.1972. Milanka i Slobodan tvrde da im je dete ukrao dr Dragoljub Stefanović, ali da kod njega nisu išli, jer je on sad zašao u devetu deceniju i da je senilan. Stefanović kao da je proklet od 1972. godine kada je bio saučesnik ili glavni organizator krađe beba u KC Kragujevac. Njegovu porodicu razjedaju bolesti i teške smrti.

Milanka i Slobodan imaju još jednu ćerku Aleksandru i sina Aleksandra.

Na pitanje da li bi se usudila i imala hrabrosti da vidi svoje dete posle 4o godina, Milanka kaže: "Smogla bih snage da odem da je vidim i da joj kažem da sam joj ja majka!“
Porodica Bušetić ne žele da odustane od traženja pravde i istine.
- Išli bismo do Strazbura, našao bih advokata i tužio bih odgovorne – pričaju Bušetići.

Ekipa Levačkih novina

Peticijom do Zakona o nestalim bebama

U organizaciji Gradskog odbora u osnivanju "Patriotski front“ i "Udruženja roditelja nestalih beba Srbije“ u Kragujevcu je počelo prikupljanje potpisa građana za donošenje Zakona o nestalim bebama. Akcija potpisivanja peticije biće održana u gradovima širom Srbije. Namera je da se prikupljanjem 30.000 potpisa građana inicira donođenje Zakona o nestalim bebama u Srbiji.

Slučajan susret u Grčkoj

- Moja ćerka je na letovanju u Paraliji srela ženu koja je toliko ličila na nju da se zapanjila. Tada se nije usudila da joj priđe, ali se sledeće godine susret ponovio. Izokola je saznala da je ona iz Kragujevca – priča Slobodan Bušetić iz Rekovca.

Sumnjiv telefonski poziv

Tog dana je zazvonio telefon u kući Bušetića. Javio se Slobodan. Na drugoj strani „žice“ govorio je muški glas. – Predstavio se rekavši da zove iz marketing službe firme "Gudjir" i pitao da li koristim njihove gume. Nije bilo ničeg čudnog sve dok nije pitao, da li živim u Omladinskoj broj 4?!! To je bio znak da posumnjam da je to mogući očuh moje ukradene ćerke, jer je ulica menjala naziv u Razumenke Žunjić. Pitao sam ga da li je on čovek koji kupio moje dete. U tom trenutku je spustio slušalicu – kaže Slobodan za Levačke novine.

Video sam kćerku u opštini!

Uz pomoć „jedne žene“, Slobodan je, ipak, 2005. godine uspeo da pronađe svoje dete. Jedini uslov je bio da joj ne prilazi dok se ne dokaže da je ona zaista njegovo dete.

- Kćerku sam video u jednom odseku kragujevačke opštine gde radi. Kada sam video da na licu ima mladež na istom mestu kao ja, krupne oči kao moje, gestove slične mojim gestovima, morao sam da izađem iz opštine, da se isplačem – ističe on i dodaje da ga je ona takođe pogledala i nasmešila mu se.

VESTI ONLINE, 29.11.2013. / izvor
Afera ukradene bebe:
Majke uspavljivali, podmetali im sumnjivu dokumentaciju!

Istina o bebi-trafikingu, jednoj od najunosnijih grana kriminala, ne prestaje da potresa Srbiju. Sve je više roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena, a sve je više i dokaza da su im sumnje opravdane, piše telegraf.rs.

Dokumentacija koju sakuplja Udruženje “Roditelji nestalih beba Srbije” prilično je obimnija, a misteriozni nestanci i još misterioznije smrti dece sve više isplivavaju na površinu.

Sporna dokumentacija do koje je Udruženje došlo tiče se naplate troškova sahrane novorođene bebe koju potpisuje Institut za majku i dete! Prema rečima predsednika ovog udruženja Vladimira Čičarevića, nikad ni u jednom zakonu ili pravilniku bolnice nije postojalo tako nešto, što mu je i usmeno potvrđeno pre tri dana u ovoj medicinskoj ustanovi. Sporna domunetacija tiče se slučaja Gordane Krašićević (45) iz Beograda.

Gordanina ispovest koja kida dušu

Gordana se 15. januara 1988. porodila u porodilištu u Višegradskoj, da bi posle nekoliko sati dežurni lekar izdao nalog da se beba prebaci na Institut za majku i dete zbog navodnih zdravstvenih problema. Dete je posle dva dana proglašeno mrtvim.

- Porodila sam se u “Višegradskoj” i posle porođaja sam videla dete. Nakon toga su mi dali injekciju posle koje sam se uspavala za nekoliko minuta. Ne znam koliko sam spavala. Niko od osoblja me nije obilazio sve do sedamnaestog, kada mi je sestra dala injekciju za prekid mleka. Kad sam pitala sestru zašto to radi, rekla mi je da tako mora, jer ću taj dan biti otpuštena iz bolnice – priseća se tog nemilog dana Gordana.

- Mlada i naivna, nisam davala značaja tome što je rekla, već sam jedva čekala da se po izlasku uputim ka Institu za majku i dete da vidim svoju bebu. Posle sat vremena dala mi je otpusnu listu i saopštila da joj je žao sto mora da mi kaže da je dete umrlo. Tlo je počelo da mi se gubi pod nogama! Tog momenta se pojavio moj suprug, digao me i u naručju me izveo iz porodilišta. Sećam se, i on je plakao kao malo dete. U kolima mi je rekao da su ga tog jutra zvali da dođe u Institut i plati sahranu bebe. Otišao je i platio basnoslovnu cifru za sahranu našeg deteta – priča Gordana drhtavim glasom.

Ona godinama nije imala hrabrosti da pogleda u papire koje je dobila iz bolnice zajedno s računom za sahranu bebe. Tek pre četiri godine, kad joj je drugo dete stasalo, počela je da prikuplja dokumenta iz bolnica. Kad su joj pravnici Udruženja “Roditelji nestalih beba Srbije” rekli da postoji mogućnost da je prevarena, obuzeo ju je neprestalni nemir.

Vladimir Čičarević, predsednik navedenog Udruženja kaže da je od pravnice iz Instituta saznao da “do sada nije poznat slučaj da je institut vršio naplatu troškova mrtvačke opreme odnosno sahrane”.

- Čekam sastanak s njihovim direktorom koji se na naš zahtev ne oglašava. Tražiću zvaničan dokument s pečatom da ta klinika nije nikada imala tako nešto u praksi. Dokument koji nam je donela Gordana nas je dotukao – nismo mogli da verujemo da ljudska bestidnost dostiže tolike razmere. Dobijen je dokument pod nazivom “Sprovodnica za prenos mrtvaca”- kaže za Telegraf Čičarević.

- Na tom formularu doktor se poziva na Pravilnik o uslovima i načinu iskopavanja i prenosa mrtvaca. Na istom se nalaze pitanja koja na koja je samovoljno i samoinicijativno odgovorio sam doktor koji se potpisuje kao N. Šešlija. Frapantno je da se bolnica poziva na pravilnik o eshumaciji – dodaje on.

Čičarević ukazuje na sumnjive podatke s tog dokumenta koje možete videti na priloženoj fotografiji.

- Na pitanje br. 6 (Da li je mrtvac bio sahranjen?) bolnica kuca: DA – NE, da bi se NE prekucalo kao negativno, što u stvari potvrđuje da je odgovor DA. Pa, da li beba može da bude sahranjena pre izlaska iz bolnice?! A da je pritom pre par minuta ili sati proglađena mrtvom? Kao odgovor na pitanje broj 4. (Način na koji je utvđen identitet mrtvaca) piše da ga je identifikovao lekar. Da li je lekar rodio to dete i kako je moguce identifikovati mrtvu bebu!? Ali zato pod broj 5. na pitanje “Broj odobrenja za prenos mrtvaca i naziv organa koje je izdao odobrenje”, naravno, ne piše ništa – primećuje Čičarević.

On ukazuje na još dva problematična odgovora u ovom formularu.

- Na pitanje da li je odobrenje izdato na zahtev roditelja i da su u pratnji “mrtvaca” bili roditelji, Goradana može potvrdti da ih niko o tome nije obavestio, a kamoli da su prisutvovali ili trazili sahranu. Takođe je dobijen zvaničan dopis iz JKA “Pogrebne usluge” da ta beba nije sahranjena ni na jednom groblju kojima rukovodi ovo preduzeće – kaže Čičarević.

On napominje da je ono što hrabri građane i porodice čije su bebe ukrade je činjenica da je klupko počelo da se odmotava. Takođe, poziva građane koji sumnjaju da im je bebe ukradena da se jave na mejl udruženja – nestalebebe@yahoo.com (Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde).

TELEGRAF, 22.10.2013. / izvor
Afera ukradene bebe:
Nasilno su mi probušili vodenjak, drogirali me i porodili

Mirjana Pavlović (26) iz Bogatića u ispovesti za Telegraf tvrdi da su joj 2008. godine u porodilištu ukrali bebu. Sumnja da je na porođaju bila drogirana, kao i da su joj podmetnuti papiri kojima daje dete na usvajanje

“Stalno razmišljam o toj bebi. Razmišljam kako su lekari tako mogli da se ponesu prema meni i prema bebici. Setim se svega toga, sita se isplačem i samo kažem da je nemoguće da sam izgubila to dete. I zamislim kako bi se ono sad igralo sa ostalom decom. Danas bi imalo pet godina.”

Ovim rečima za Telegraf počinje svoju priču dvadesetšestogodišnja Mirjana Pavlović iz Bogatića, jedna od desetine hiljada žrtava bebi-trafikinga u Srbiji. Ova mlada žena najveću životnu tragediju doživela je 2008. godine. Te dane, kako kaže, pamtiće do kraja života.

Decembra 2008. godine, u sedmom mesecu trudnoće, Mirjana je dobila bolove i krvarenje. Iz Bogatića, gde živi, otišla je u bolnicu u Loznicu. Tamo je krvarenje zaustavljeno, dobila je lekove i prenoćila u bolnici. Sledeće jutro imala je brojne preglede, među kojima i ultrazvuk.

- Doktor koji me je pregledao rekao je da sam super, da nema opasnosti i da je sve u redu. Ipak radi sigurnosti, i ispitivanja rekao je da me mora poslati u Narodni front – priča Mirjana. Kako kaže, tada je bila srećna što je sve u redu i nije ni slutila šta je očekuje.

- Kada sam primljena u Beogradu, doktori su me pregledali i svaka informacija je bila drugačija, nijedna se nije slagala. Smestili su me u neku sobicu, koja je dva sa dva, i u kojoj ima samo krevet (kao kolica koja se guraju niz hodnik), ima jedna komoda i lavabo. Nakon toga, u tu sobicu je ušla doktorka, koja se nije ni predstavila, nije mi se ni obratila, i probušila mi vodenjak, nakon čega je odmah otišla. Nje više nije bilo, nije se pojavljivala i ja je više nisam videla”, priča Mirjana i dodaje:

- Posle pola sata došla je jedna sestra koja mi je dala inekciju u debelo meso. Ja sam nju pitala za šta ste mi dali tu injekciju, a ona mi je rekla “Šta se praviš luda, da ti ublaži bolove”. Ja sam ostala tu bez teksta jer u tom trenutku nisam imala nikakve bolove, nisam osećala da ću se poroditi, niti sam imala bilo kakve tegobe – priča Mirjana i objašnjava kako se u narednim satima osećala pospano, opijeno, ošamućeno, dok na kraju nije potpuno zaspala.

Pričajući o tom kobnom 18. decembru 2008. godine, Mirjana se priseća najupečatljivijih detalja koji su joj ostali urezani za ceo život.

“Doktor koji mi je radio ultrazvuk kad sam stigla u bolnicu obišao me je dva puta. Prvi put me je pitao: “Ko ti je probušio vodenjak?”, ja sam mu rekla neka dokrtorka ne znam koja. Onda su neke sestre prošle hodnikom i on ih je pitao :”Da li znate ko je ovoj probušio vodenjak?”, i sestra mu je rekla koja je doktorka to uradila. Te sestre su svratile u sobu, stajale, doktor me pregledao i otišao. Posle sat vremena ja se još nisam porodila, doktor je opet došao, pregledao me i rekao “Da se boriš i za svoje dete i za sebe!”, priča Mirjana.

- Kada sam osetila da je porođaj krenuo viknula sam: “Sestro hoću da se porodim, na šta mi je ona rekla – pa porađaj se! Otišla je da zove doktora koji mi je radio ultrazvuk, na šta joj je on rekao: Ne pada mi na pamet da je ja porađam, da ja sutra imam sa njom i sa njenom porodicom problema. Onaj ko joj je probušio vodenjak, on nek je i porađa – priseća se ova mlada žena.

U narednim satima, “injekcija protiv bolova” počela je da deluje i Mirjana se osećala opijeno, i ošamućeno, čula su joj bila oslabljena.

- Gde su mi probušili vodenjak tu sam se i porodila, tu sam i posle porođaja zaspala. Kada sam se probudila i dalje sam bila u istoj sobici, tu sam i pitala za moje dete, a sestra koja mi je dala injekciju je počela da urla: “Šta se praviš luda, tvoje dete je umrlo“. Ja sam počela plakati, a sestra mi kaže: “Šta se praviš, nisi ti baba koja ne može roditi još koje dete.” – kroz suze priča Mirjana.

Mirjana priča kako sa doktorkom koja joj je probušila vodenjak više nije imala kontakta. Objašnjava kako su joj nekoliko dana kasnije, dok se još oporavljala ( u istoj sobici, sama i bez direktonog kontakta sa drugim pacijentkinjama) poslali matičara koji ju je pitao želi li ona da sahrani dete ili ne. Nakon konsultacije sa suprigom, Mirjana se odlučuje da bolnica sahrani dete. Unezverena, uplakana i još nesvesna onoga šta joj se dogodilo, potpisuje papir bez detaljnog čitanja. Nije dobila nijedan primerak tog dokumenta. Danas veruje da je potpisala usvajanje. Danak bolu, rastrojstvu i neiskustvu.

Po povratku u Bogatić odlazi kod svoog lekara koji joj je nakon pregledanja papira rekao: “Ja u ovo ne mogu da verujem. To što su on tebi uradili… Samo mogu da ti kažem da je tvoje dete među živima, a ne među mrtvima.”Tražeći dalje potvrde lekra, Mirjana je došla i do jednog koji radi u bolnici gde se porodila, koji joj je rekao: Ja bih ti pomogao, ali neću da gubim posao!

Kako kaže, svesna toga šta joj se dogodilo postala je kada je odgledala jedan televizijski serijal o krađi beba. Gledajući tu emisiju, počela je da prepoznaje neke od stvari koje su joj se dogodile. Onda je počela da proverava dokumentaciju.

Na papirima koje je Mirjana dobila iz bolnice nema faksimila. Vreme smrti deteta se ne poklapa u dokumentima. Porođena je u nesterilnoj sobi, a veruje da je dobila “neku vrstu opijata”, jer anesteziju daje anesteziolog u posebnim uslovima. U bolnici su svi vikali na nju i nije imala kontakta ni sa kim nekoliko dana, sem sa medicinskim osobljem. Kasnije je saznala da nije praksa da matičar dolazi u bolnicu, a danas veruje da to i nije bio matičar. Nema podatke o tome koji doktor ju je primio, kao ni ko ju je porodio. Obdukcioni nalaz je prema papirima bio gotov za svega 6 dana, a ona ga je na kućnu adresu dobila za mesec dana.

Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja “Roditelji nestalih beba” veruje da je Marijana ima osnovane sumnje da veruje da je njeno dete tog kobnog 18. decembra 2008. godine ukradeno.

- Pre svega da li je normalno i etički da se trudnica porodi u jednom nesterilnom špaizu, bez anesteziologa, sterilnih instrumenata, da li je normalno da se trudnici u tom istom špaizu daje injekcija koja je posle par sekundi dovodi u narkotično stanje posle čega dotična upada u dubok san tokom kojeg je doktorka porađa, a da ona to ne oseća ni najmanje i nakon svega toga je ostavljaju u istoj prostoriji! Marijana je namenski bila smeštena u izolaciju jer je od samog ulaska u bolnicu bila potencijalna žrtva – kaže Čičarević.

- Takođe se dovodi u pitanje i medikament koji je primila muskularno a koji je delovao kao totalna anestezija. Nama su neke babice koje nisu umešane u krađu beba rekle da su se koristili lekovi “formidal” ili “dormikum”, koji se koriste kod narkomana kada su u teškim apstinencijalnim krizama, onda mozete misliti koliko je to jak lek. Sve više majki javlja sa osnovanim sumnjama da su bile drogirane pre i posle porođaja – objašnjava predsednik Udruženja”Roditelji nestalih beba”.

Na pitanje kako komentariše upozorenje lekara Mirjani “da se bori za sebe i dete”, Čičarević kaže da je “ta izjava samo dokaz koji je nekoliko puta tvrdio javno, a to je da u svim porodilištima postoje dve struje. Ona koja organizovano krade bebe je prva, a druga je deo lekara i medicinskog osoblja koji sve to zna, a ćuti iz straha da ne dobije otkaz ili ne doživi pretnje i šikaniranje na poslu”.

Komentarišući to što je matičar došao u bolnicu i tražio potpis na neki papir, Čičarević kaže da se pordilje “upravo i drogiraju da bi bile izmanipulisane i prevarene tokom narkoze, jer onda imaju izmenjen šablon razmišljanja i percepcije i tako se koristi psihološki momenat da navodno pacijentkinja potpisuje izlazak iz bolnice ili potvrda porodilje da dete daje na sahranjvanje ili kremaciju “

- Matičari su nekada postojali u porodilištima 70-ih, 80-ih godina ali 2008. nisu, i to je ono što bi trebalo organi vlasti da istraže -napominje predsednik Udruženja “Roditelji nestalih beba”.

M. Batinić
Foto: Milena Đorđević

VRANJSKE, 17.10.2013. / izvor
AFERA NESTALE BEBE
Čija su naša deca

Verica Pešić je posle 35 godina došla do svoje dve ćerke za koje su joj, posle porođaja, na niškoj Ginekološko-akušerskoj klinici rečeno da su mrtve

Stupili smo u kontakt sa ćerkom: Verica i Milivoje Pešić

Verica Pešić (1957) iz Vranja je 28. novembra 1978. godine (pre 35 godina) u Nišu, na Ginekološko akušerskoj klinici (GAK), carskim rezom na svet donela dve ćerke. Posle porođaja sestre i lekari ništa joj nisu rekli - ni koliko je dece rodila, ni kog su pola. Dva dana kasnije saopštili su joj da je njena "devojčica umrla". Verica je zanemela. Šokirao se i suprug Milivoje, ali se tešio podatkom da je supruga živa i zdrava. Jovići su pre toga dobili dva sina: Slavišu 1976. i Bojana godinu dana kasnije.

Košmar i nada

Kada je 2002. godine, u Srbiji na videlo izbila frapantna priča o trgovini bebama, o hiljadama njih koje su postale predmet beskrupulozne trgovine, Vericu je uhvatio košmar. U prvi mah je posumnjala u sve to, a onda svoj životni film vratila na početak, dok je ležala u GAK. Ubrzo je pala odluka - počela je da radi na svom slučaju.

Prvi tragovi na koje je naišla bili su šokantni: za jednu njenu devojčicu službeni podaci o roditeljima bili su pogrešni, njen potpis falsifikovan, a opštinski činovnik je dete prijavio tek posle mesec dana. Nad ovim činjenicama Verica i suprug više nisu mogli mirno da spavaju. Dali su se u potragu za novim činjenicama koje će ih dovesti do njihove dece.

Krunski dokaz od koga je Verica pošla hrabro i odvažno u ovu borbu, bio je kompjuterski izveštaj Matične službe grada Niša da "u GAK 1978. godine, nije umrla ni jedna beba".

Verica je 2002. godine, najpre ušla u trag ćerki Aleksandri.

- Nisam mogla mesecima da spavam. Bila sam frapirana svakim podatkom do koga sam došla. Tragala sam i dan i noć. Tako sam došla do telefona ćerke Aleksandre koja živi u Nišu, do njene navodne majke i do podatka da je snajka poznatog niškog privrednika i biznismena S.K. - priča Verica.

Tako je, čak 25 godina posle porođaja, prvi put čula glasove svojih ćerki A.C. iz Niša i D.M. iz jednog niškog prigradskog naselja.

Ovaj put je za porodicu Pešić i dalje trnovit. Borba traje, a u njoj je toliko neverovatnih priča, podataka, situacija. Milivoje se priseća jednoga dana, kada je telefon zazvonio, a sa druge strane je bila P.C, navodna majka A.C.

- Mi smo u šoku. S kojim ste pravom vi uznemirili moju porodicu - u besu je na Pešiće vikala ova žena.

Milivoje joj je predložio da se negde vide i o svemu popričaju. No, žena je i dalje besnela na telefonskoj vezi.

- Ja sam to dete uzela od Miše policajca, čija je supruga trgovac. Nemam ja sa vama više šta da pričam - odrubila je gospodja P.C.

Takozvani roditelji moje druge ćerke odbili su DNK analizu

- Ali, gospodjo, ja sam taj. Vi pričate sa Mišom policajcem. Ja sam suprug te Verice, trgovca , odgovorio sam joj, na šta je ona zanemela - seća se Milivoje. Predmet je onda došao do suda gde je i danas.

Priča je potom počela da dobija službenu formu. Posle nekoliko dana, Pešićima su se javili iz vranjkog Centra za socijalni rad. Otuda su im saopštili da je sa "majkom" P.C. dogovoreno da ona devojci prizna da je usvojeno dete.

Nešto kasnije, kao na filmu, ponovo iz Centra u Vranju pozivaju Vericu Pešić. Kažu joj su da je potrebno da "zajedno rešimo jednu važnu dilemu".

- Kada sam otišla tamo, imala sam šta da vidim: pokazali su mi papir iz Niša, sa mojim falsifikovanim potpisom, na kome sam se ja navodno odrekla svog deteta. Tu je takodje pisalo da sam preuzela obavezu da ćerku više nikada neću tražiti ili uznemiravati - seća se Verica.

Tada je, kaže, pitala službenika kako je moguće da je neko usvojio njeno mrtvo dete. Rečeno joj je da to oni ne znaju, ali da poseduju "službenu dokumentaciju" koju majka može videti samo uz sudski nalog.

Ni priča sa drugom ćerkom nije ništa manje uzbudljiva. Jovići su, žrtvujući sve što imaju, uspeli i sa njom da uspostave kontakt. Posle nekoliko susreta i razgovora, devojka je navodnim roditeljima rekla da je pronašla "prave roditelje".

- Bili su začuđujuće (navodni roditelji - p.a.) smireni konstatovavši da od "toga nema ništa", iako sam im rekla da sam, prilikom prikupljanja dokumentacije, sebe pronašla u knjizi za usvajanje - ispričala je D.M. novinaru iz Niša Miši Ristoviću, u knjizi "Rođeni da nestanu" (izdavač autor, ISBN 86-909477-0-1, na strani 160).

Ova devojka je navodnim roditeljima predložila da urade DNK test. Oni su na to reagovali tvrdoglavo, rečima da tu nema šta da se dokazuje i da su neistine i laži to što je ova saznala.

U međuvremenu Pešići su došli i do fotografija svojih ćerki, koje ljubomorno čuvaju u porodičnom albumu i u mobilnim telefonima.

- Pogledajte ovu fotografiju? To je moja ćerka. A sada pogledajte u mog supruga? Dve glave toliko liče, kao jaje jajetu - uz pomešana osećanja priča Verica u nadi da će se naći institucija u ovoj zemlji koja će sve ove bolne detalje smestiti na svoje mesto.

Pešići su skoro na kraju dugogodišnje i bolne priče. Sumnjaju i vrte glavom u strahu da je njen kraj možda još dalek i nepovoljan po njih. Ko zna? Toliko toga su videli, saznali i osetili da više nikome u ovoj zemlji ništa ne veruju.

(Kompletan tekst pročitajte u štampanom izdanju)

RTS, 29.9.2013. / izvor
Roditelji traže zakon o nestalim bebama

Na gradskom trgu u Vranju organizovano je potpisivanje peticije za donošenje Zakona kojim bi se kažnjavali odgovorni za krađu beba. Tri hiljade porodica u Srbiji čije su bebe proglašene mrtvim još traga za istinom.

Pre 15 godina rodila je zdravo muško dete u bolnici u Vranju. Bebu je videla samo nakon porođaja, a babica je obavestila da je dete dobro. Sutradan je od supruga saznala da im je beba umrla. Telo bebe nije dobila, kao ni informaciju gde je navodno sahranjena.

"Umrlicu nismo dobili, samo izvod da sam rodila devojčicu, a ja sam rodila muško dete. Mi tragamo za istinom i ići ćemo do kraja", kaže ona.

Peticiju za donošenje zakona kojim bi se sankcionisali odgovorni za krađu beba podržali su Vranjanci i Lokalna mreža za prevenciju i zaštitu trgovine ljudima da bi pomogli svim roditeljima koji su postali potencijalne žrtve kojima su bebe oduzete na neregularan način.

"Ne bih volela da dođem u situaciju da neko od moje dece ili bilo ko doživi neku sličnu situaciju", kaže jedna Vranjanka.

Prema podacima Udruženja roditelja nestale dece, za 40 godina u Srbiji je nestalo deset hiljada beba, odnosno proglašene su mrtvima, a oko tri hiljade porodica još traga za istinom. Bojana Veličkov, zamenica gradonačelnika Vranja kaže da oni imaju podatke da su njihove bebe žive i zdrave, ali da žive negde odvojeno od njih. Beba Kanački, Lokalna mreža za prevenciju i zaštitu žrtava trgovine ljudima kaže da je njihov cilj da se izmeni Zakon kojim bi se to sprečilo.

Akcija potpisivanja peticije za donošenje Zakona o nestalim bebama biće nastavljena i danas, kao i naredne sedmice.

TELEGRAF, 27.9.2013. / izvor
POTPIŠITE I VI:
Glogovac, Tijana Dapčević i Sergej u borbi protiv krađe beba!

Leontina, Marko Bulat, Vanja Bulić - samo su neke od ličnosti iz javnog života koje su potpisale peticiju za donošenje zakona o nestalim bebama

Od ranog jutra gužva u holu Tržnog centra Ušće. Mnogi sugrađani tiskaju se ne bi li potpisali peticiju udruženja “Roditelji nestalih beba Srbije” namenjenu donošenju zakona o nestalim bebama u sklopu kampanje “Da više nikada nijedna beba ne nestane”.
(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)

Neki su, saznajemo, došli s predznanjem o čitavoj kampanji, drugi su, pak, u prolazu saznali o čemu se radi i rešili da dignu svoj glas protiv jedne od najunosnijih grana kriminala u Srbiji. Bilo je i roditelja kojima su pre više od decenije ukrali bebe...



Oko podneva, potpisnicima su se pridružile i brojne ličnosti iz javnog života.

Sergej Trifunović, Tijana Dapčević, Nebojša Glogovac, Leontina, Marko Bulat, Vanja Bulić - samo su neka od imena koja su svojim potpisom podržala ovu akciju, koja će trajati do 1. oktobra.

- Skandalozno je da u 21. veku nema zakona o nestalim bebama – počinje priču za Telegraf glumac Nebojša Glogovac, koji se upravo vratio sa pozorišne probe iz Skoplja.

- Izgleda da se danas ljudi rado odazivaju samo onome od čega imaju finansijsku dobit, a za prave stvari niko nema vremena.

Na njegove reči nadovezuje se pevač Marko Bulat, koji dodaje da je ponosan na punomoćje koje je dobio od predsednika udruženja “Roditelji nestalih beba Srbije” Vladimira Čičarevića.

- S ovim punomoćjem mogu na svim svojim nastupima da lobiram da građani potpišu ovu peticiju. Biće to najbolji način da što više ljudi uključim u akciju i utičem na što hitnije donošenje zakona o nestalim bebama – priča nam Bulat.

Pevačica Leontina je od prijatelja saznala za čitavu akciju i jedan je od najrevnosnijih boraca za izglasavanje ovog zakona.

- Radim s decom i učiniću sve što je u mojoj moći da ih zaštitim – kategorična je Leontina, koja se na potpisivanju peticije pojavila s prijateljicom Tijanom Dapčević.

Tu je bio i njen drug, novinar Vanja Bulić, koji nam je u hodu objasnio da se ovom teškom problematikom pre nekoliko godina bavio u autorskom serijalu “Crni biseri”.

- Ako iko ima gram savesti, trebalo bi da potpiše peticiju! – poručuje Bulić.

Punktovi za potpisivanje peticije biće postavljeni do 30. septembra u prizemlju Tržnog centra Ušće, dok će svi zainteresovani građani do 1. oktobra moći da ostave svoj potpis na punktu iznad trga u Knez Mihailovoj.

Potpisivanje je organizovano i u Kruševcu (ispred Doma Sindikata), kao i u Vranju (pored Pošte), a cilj čitave akcije je da se prikupi 30.000 potpisa.

Toliko je neophodno da bi se steklo ustavno pravo da se Skupštini RS priloži predlog zakona o ukradenim bebama.

Ekipa Telegrafa apeluje na sve koji mogu i žele da potpišu ovu peticiju i tako dignu glas protiv krađe beba, koja se u Srbiji nesmetano sprovodi već više od 30 godina.

Katarina Vuković

B92, 27.9.2013. / izvor
Peticija za Zakon o nestalim bebama

Beograd - Udruženje "Roditelji nestalih beba Srbije" počelo je akciju prikupljanja potpisa za peticiju kojom će zatražiti donošenje zakona o nestalim bebama.

(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde).

Prikupljanje potpisa se sprovodi u okviru kampanje "Da više nikada nijedna beba ne nestane", a cilj Udruženja je da prikupi 30.000 potpisa, kako bi moglo da predloži Skupštini Srbije predlog zakona o ukradenim bebama.

Štandovi za prikupljanje potpisa biće postavljeni u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu i ispred tržnog centra "Ušće", u naredna tri dana, od devet do 20 sati.

Prikupljanje potpisa organizovano je i u Vranju, kao i ispred Doma sindikata u Kruševcu.

Zdravka Memarović koja je angažovana na štandu za prikupljanje potpisa u Knez Mihailovoj ulici, rekla je Tanjugu da je cilj da se prikupi što više potpisa kako bi se stalo na put nestajanju dece, što je "kriminal kao i trgovina ljudima".

Ona je dodala da je cilj akcije da se prikupe potpisi i da prestane krađa beba prilikom rođenja, koja se, kako je rekla, dešava već godinama i mnogim ljudima.

Prvih 3.500 potpisnika peticije za donošenje zakona o nestalim bebama dobiće na poklon knjigu Miše Ristovića "Rođeni da nestanu".

VESTI ONLINE, 23.09.2013. / izvor
Krađa beba u Srbiji: Mafija mi otela sestru

Godinama traži sestru: Snežana Knežević

Više od četrdeset godina traje bitka roditelja u Srbiji koji sumnjaju da im bebe ukradene porodilištu pa su zbog toga do sada podneli oko 3.500 krivičnih prijava protiv N. N. lica. Snežana Knežević danas živi u Beogradu, profesor je na fakultetu i vodi jedan normalan život, koji prati decenijska agonija. Kada se rodila imala je sestru bliznakinju, koju su lekari posle dva meseca proglasili mrtvom.

Državljanstvo kao dokaz U mesnoj zajednici u selu Jabuka moja sestra se i dalje vodi kao živa, čak su mi izdali i njeno državljanstvo. - Sve je počelo kada sam otišla u mesnu zajednicu u Jabuci da izvadim državljanstvo. Službenica je pogrešila pa je umesto Snežana ukucala Svetlana. Imam šta da vidim, moja sestra se vodi kao živa. Uspela sam čak da izvadim i njeno državljanstvo. - objašnjava ona.

Iz nekog razloga, Snežana Knežević kaže da nikad nije poverovala da joj je sestra zaista mrtva i unutrašnji osećaj je bio jači od nje. Kada je napunila osamnaest godina pošla je u potragu i nakon dugogodišnjeg traganja, uvidom u dokumentaciju ispostavilo se da je njena sestra najverovanije živa i da je žrtva mafije koja decenijama u Srbiji otima bebe iz porodilišta.

- Majka se porodila 15. marta 1966. u našoj porodičnoj kući u Jabuci. Međutim, imala je jako krvarenje nakon porođaja, pa je prebačena u pančevačku bolnicu - priča Snežana.

Lekar slagao majku Mama je tražila telo moje sestre da je sahrani, ali ju je dežurni lekar odbio pod izgovorom da je to za nju veliki stres. Lekar je tada rekao mojoj majci: "Budite srećni ako ovo drugo sačuvamo" - priča Snežana. - Moji roditelji su čestiti ljudi, ali nisu bili obrazovani. Lekar je slagao moju majku i nikakav papir o smrti bebe joj nije dao - ispričala je sagovornica "Vesti"

- Rodila je dve devojčice, mene i moju sestru Svetlanu. Pošto se porodila u sedmom mesecu trudnoće, nas dve smo, zbog male težine prebačene na Institut za neonatologiju u Beogradu. Majka je još deset dana ostala u pančevačkoj bolnici da se oporavi, a potom je premeštaju u beogradsku bolnicu Sveti Sava. Odmah pošto su je pustili iz bolnice odlazi na Institut za neonatologiju da vidi svoju decu i odvede nas kući. Po pričanju moje majke, rekli su joj da mi moramo još nekoliko dana da ostanemo u bolnici, i da u bolnici nemaju gde da je smeste. Bile smo u inkubatoru. Kada je došla sledećeg dana, rekli su joj da je jedna beba umrla.

Prema rečima Snežane, kada je postala punoletna počela je sama da traga za davno "umrlom" sestrom. Prvo se obratila Institutu za neonatologiju, gde je dobila nemušti izveštaj o sestrinoj smrti. Nejasna i sumnjiva dokumentacija navela je Snežanu da se obrati JKP Pogrebno u Beogradu, gde saznaje da su u to vreme sahranili bezimeno dete.

Njena sestra nije bila bezimena, jer su po rođenju obe krštene i zvala se Svetlana.

- Istraživanjem sam saznala da leš bebe, za koju su lekari tvrdili da je umrla, nikada nije stigao u kapelu već je navodno sahranjen na parceli 67/66 koju sam pokušala da nađem. Radnici iz ovog komunalnog preduzeća su kasnije utvrdili da takvo grobno mesto uopšte ne postoji. U knjigama na groblju piše da je sahranjena beba bila stara tri dana, iako je moja sestra u trenutku kada nam je saopšteno da je umrla imala više od dva meseca, a Izvod iz knjige umrlih, sprovodnica leša i uputnica iz kapele ne postoje - objasnila je Snežana.

NOVO VRIJEME, 22.9.2013. / izvor
Krađa beba u Srbiji

U proteklih 40 godina u Srbiji je ukradeno 10.000 beba. Bebe se prodaju hraniteljskim porodicama, destruktivnim sektama, uglavnom u skandinavskim zemljama, Nemačkoj i SAD-u, a cijene po kojima se prodaju kreću se od 15 do 45 hiljade eura, navode u Udruženju "Roditelji nestalih beba"

"To je posao bez ulaganja za one koji se nalaze u lancu koji se bavi prodajom beba, a to su pored doktora, uglavnom babice i čistačice“, rekao je Vladimir Čičarević, predsjednik Udruženja "Roditelji nestalih beba" čija je zamisao da se bori na dva fronta. Prvi je kampanja pod nazivom "Da se više nikada nijedna beba ne ukrade", a drugi front je antibebi trafiking.

Udruženje roditelja nestalih beba je nastalo i osnovano od nekolicine roditelja čija su djeca ukradena po porođaju. Prvobitna ideja Udruženja je da on bude javni servis za cijelu Srbiju, kako kaže Čičarević, servis za roditelje iz Beograda, ali i unutrašnjosti koji ne znaju gdje mogu da pronađu određenu dokumentaciju koja bi ukazivala na krivično djelo krađe beba.
(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)

U zakoniku Republike Srbije krivično djelo krađe beba ne postoji. Iz tog razloga je Udruženje pokrenulo inicijativu za izradom takvog zakona i u okviru kampanje "Da se više nikada nijedna beba ne ukrade" organizovaće potpisivanje peticije građana. Trideset hiljada potpisnika je potrebno da bi zakon ušao u skupštinsku proceduru kako je garantovano Ustavom Srbije.

"Potrebno je doneti zakon da više nijedna beba ne može da se isporuči javno-komunalnom preduzeću ‘Pogrebne usluge’ bez određene dokumentacije i bez obavezne identifikacije oca ili nekoga iz porodice“, rekao je Čičarević, objašnjavajući da je majka porodilja i da za nju taj postupak može biti jako stresan.

"Paralelno sa tim mora da se radi DNK analiza i oca i majke da bi se utvrdilo da su oni biološki roditelji te bebe“, naglasio je Čičarević, jer kako kaže u Španiji, koja ima u proteklih 40 godina 300 hiljada ukradenih beba "zamrznu novorođenče i posteljicu i nedjeljama pokazuju različitim roditeljima isto telo“.

Vladimir Čičarević koji i sam sumnja da su mu ukrali bebu 2003. godine, ali svoj slučaj ne ističe i ne stavlja na prvo mjesto, rekao je:

"Najbolnije u Udruženju je to što svaki dan slušate vapaje majki, tužne priče, i kamen bi zaplakao kada bi čuo sve to“.

Ova tema je osjetljiva i svi životi članova Udruženja mogu biti ugroženi, navodi Čičarević, te dodaje:

„Ali mi ih se ne plašimo. Krenuli smo nepovratnom linijom“.

"Drugi front na kojem će se Udruženje boriti je antibebi trafiking“, kazao je Čičarević i objasnio da se to može učiniti samo podizanjem svijesti građana o ovom problemu:

"Svaki put kada roditeljima kažu u porodilištu da im je dete umrlo, oni bi trebalo da znaju da su u 99 posto slučajeva žrtve pomračenih i satanizovanih umova koji kradu našu decu“, naveo je i dodao da „oni koji prodaju bebe tretiraju ih kao krompir i paradajz, njima je svejedno ko će ih kupiti“.

U Udruženju posjeduju cjelokupnu dokumentaciju koja je dokaz da postoji niz nepravilnosti:

"Ne može niko da nas ubedi da od deset hiljada porodilja, šest hiljada ima grešku u administraciji, dokumenti bez faksimila, dupli matični brojevi, lažne dijagnoze, lažna imena“, izjavio je Čičarević, navodeći da se jedino plaši da zakon kada se donese ne bude primjenjivan.

"Mi sve ostavljamo istražnim organima, nikoga ne optužujemo, ne prozivamo, mi imamo spisak lekara i babica, njih roditelji prate već deset godina, znamo šta su jeli jutros za doručak, ali ništa ne možemo da uradimo bez zakona“, rekao je Čičarević.

Postoje i slučajevi u kojima su pojedini roditelji saznali gdje su im djeca i gdje su urađene DNK analize koje potvrđuju to, ali oni bez zakona ne mogu da traže tu djecu. Od 2000. do 2012. godine podnijeto je 1.500 tužbi roditelja koji sumnjaju da su im ukradene bebe od kojih nijedna nije procesuirana.

Snežana Knežević, profesorica beogradskog Univerziteta koja sumnja da joj je ukradena sestra bliznakinja ispričala nam je kako se od 1999. godine bori:

"Ja kada sam videla izvod iz knjige rođenih svoje sestre bilo mi je nešto čudno. Ona nikada nije izbrisana iz knjige državljana. Matična knjiga lečene dece je jedino mesto gde je upisano da je ona umrla. Tražila sam potvrdu o smrti, oni su mi rekli da nemaju. Otišla sam na groblje gde sam dobila podatak da je sahranjena Knežević 1, što je interesantno jer je ona imala ime, zatim piše da je beba imala 3 dana, a moja sestra je imala dva meseca i dva dana i piše da je broj umrlice 67/66, što nije broj umrlice moje sestre. Broj 67 je broj muškog deteta koji nema veze sa mojom sestrom. U javno-komunalnom preduzeću piše uzrok smrti nedonošče, što nije dijagnoza. Tražila sam histopatološki nalaz kako bih mogla da uradim DNK analizu, ali ni to nisu imali da mi daju. Nemamo potvrdu o smrti, nema obdukcijskog nalaza, nema tela bebe od dva meseca."



Profesorica Knežević je sakupila svu dokumentaciju i predala tužilaštvu, ali iz tužilaštva je rečeno da je slučaj zastario zbog velikog protoka godina.

"Upravo zbog toga i zbog velikog broja ljudi gde je slučaj zastareo, a papiri ne dokazuju činjenicu smrti trebalo bi da se onemogući da se naša sumnja svede na pravno zastarevanje i da nam država apsolutno omogući da se ovi slučajevi istraže“, rekla je Snežana Knežević.

Napominjući da se tačan broj ukradenih beba ne zna, profesorica Knežević je rekla:
"Roditeljima i srodnicima nije želja da neozbiljnim pričama uznemiravaju javnost, ono što mi stvarno želimo jeste da saznamo šta se zapravo desilo sa ovolikim brojem ljudi. Da je i jedno dete, a ne ovoliko leševa kojima se ne zna trag, to je strašno“.

Najveći problem je, kako kaže Snežana Knežević, što ne postoje leševi.

"Jedna osoba je izjavila da su leševi kremirani, ja sam pitala gde se nalazi krematorijum, oni su rekli da ne znaju“, tvrdi Knežević.

"Na 100 porođaja jedno ili dvoje se završi sa smrtnim ishodom", rekao je Čičarević i dodao:

"Kod nas na oko 80 porođaja, 20 je sa smrtnim ishodom. Da li smo mi zemlja trećeg sveta, gde su ti ginekolozi završavali fakultete, u Ekvartoskoj Gvineji? Pored tolike tehnologije, tolikih ultrazvukova, CTG-a, valjda može da se prati situacija porodilje, da se hospitalizuje ukoliko nešto nije u redu“, zaključio je Čičarević.

S. H.
Izvor: AA

VESTI ONLINE, 19.9.2013. / izvor
Ćerku našla posle 25 godina

Milijana Čumić iz Beograda jedna je od retkih koja je posle 25 godina traganja uspela da pronađe svoju ćerku, za koju su joj 21. decembra 1978. godine u bolnici rekli da je mrtvorođena. Ipak, njen slučaj i dalje čeka epilog, jer sud ni nakon što je prikupila kompletnu dokumentaciju i dokaze, ne dozvoljava da se uradi DNK analiza.

Pamti svaki trenutak porođaja:
Milijana Čumić

- Pamtim svaki trenutak svog porođaja. Sećam se babice Mileve Đorđević koja me je porodila, i koja mi je saopštila strašnu vest: "Majko, rodili ste devojčicu, ali je dete mrtvorođeno" - seća se Milijana. Sa velikim bolom pokušavala je da prihvati da će morati iz porodilišta da se vrati bez bebe, ali sumnja nije prestajala.

- Istog dana, samo u drugoj smeni, medicinska sestra mi je donela bebu na podoj. Rekla mi je: "Majko, šta čekate? Spremite se da nahranite dete". Plačući sam joj odgovorila da mi je beba umrla - priča Milijana i dodaje da i danas veruje kako joj je sestra tada htela da "otvori oči".

Nakon višegodišnje pretrage dokumentacije Milijana je saznala da su se tog dana u Gradskoj bolnici u Beogradu porodile još dve žene - Naila i Ružica.

Brojni dokumenti demantuju bolničke laži

Dokazi na sve strane

Susret sa ćerkom Milijana je 2002. u jednom selu kod Obrenovca pronašla svoju Anu. - Sačekala me je na kapiji, ne znajući ko sam. Srce mi se steglo. Izgledala je kao ja njenih godina. Predstavila sam joj se kao tetka Milijana. I njeni "roditelji" su me lepo primili. Sve sam im ispričala. Ana je u jednom trenutku rekla: "I ja sam rođena sa istom težinom kao i vaša kćerka". Nakon nekoliko kontakata telefonom, Ana je posetila svoju nesuđenu porodicu u Beogradu. Milijana kaže da se Ana teško suočila sa istinom i da još uvek odbija DNK analizu.

Za "Vesti" kaže da je Slobodan Nešović, u to vreme tužilac Trećeg opštinskog suda u Beogradu bio izuzetno korektan. Međutim, kada su zajedno sakupili svu dokumentaciju i otkrili da bi jedna od dve devojčice zaista mogla da bude njena kćerka, od republičnog javnog tužioca stiglo je uputstvo kojim zabranjuje da sud naloži DNK analizu, čime bi se utvrdilo koja je devojčica zaista njena. Kako kaže Milijana, zabrana je obrazložena tvrdnjom da je slučaj "eventualno zastareo".

- Tražila sam da se slučaj vodi radi utvrđivanja identiteta, a takvi slučajevi ne zastarevaju - kaže Čumićeva.

Lažni podaci u protokolu - Ja sam se porodila u pet sati i 45 minuta, a ne, kako stoji u porođajnom protokolu, u 6,30. Kad sam dobila otpusnu listu, videla sam da na njoj piše težina deteta 2.400. Moja devojčica nije bila teška 2.400, već 2.850. Pisalo je i da je nedonošče, iako je moje dete rođeno sa punih devet meseci - podseća Milijana.

Ne postoji zapisnik o smrti U registru matične službe Milijanino dete je zavedeno pod četiri razna broja. U Gradskoj bolnici ne postoji ni prijava, ni zapisnik o smrti novorođenčeta. Načelnik bolnice rekao joj je, međutim, da je njeno dete ipak po rođenju dobilo broj, što znači da je bilo živo. Milijana je potom angažovala inspekciju, koja je konstatovala da nema potvrde o smrti niti zapisnika sa obdukcije.

GLAS RUSIJE, 17.9.2013. / izvor
Srbija. Beba kao krompir na pijaci

Nekoliko decenija u Srbiji trguju novorođenčadima. Nije reč o pojedinačnim slučajevima, već o desetinama i stotinama otetih mališana. U poslednje vreme o tome se govori sve aktivnije, posebno posle odluke Suda za ljudska prava u Strazburu, koji je odlučio da se Zorici Jovanović, čije je tek rođeno dete nestalo iz jugoslovenskog državnog porodilišta daleke 1983. godine isplati 10 hiljada evra odštete.

Naš sagovornik je Vladimir Čičarević, rukovodilac udruženje "Roditelji nestalih beba Srbije" koji tvrdi da je sam žrtva bebi-mafije.

Meni je 2003. ukraden sin iz porodilišta. Ja sam pre dve godine posumnjao da mogu da postoje neke indicije da je on ukraden. Onda sam krenuo da tražim dokumenta, i da polako ulazim u trag da zaista postoje mnoge nepravilnosti u dokumentaciji koju smo dobili ja i bivša supruga. Krenuo sam malo dublje da to istražujem. I došao sam do jednog određenog momenta da sva dokumenta, sve dokaze koje sam ja predao javnom tužiocu, da oni to uopšte ne procesuiraju. To mi je mnogo bilo čudno. Onda sam se obratio jednoj grupi roditelja koja nije registrovana, u nekoj privatnoj varijanti. Bio sam na sastanku sa njima i onda sam čuo da postoji ustvari, hajde da tako kažemo, kriminalna grupa koja je mnogo jača čak i od narkokartela. Tako sam često slušao sa različitih strana da ćemo pre srušiti narkokartel nego bebimafiju. Ja sam godinu dana ćutao, ništa nisam radio, razmišljao sam kako da dođem do nekih drugih dokaza koji će ukazati javnom tužiocu da zaista beba jeste ukradena, i onda dolazimo do zaključka da od 2000. godine do 2012-2013 da je podneto preko hiljadu i po prijava i da se nijedna nije procesuirala samo zbog jednog problema, a to je zato što ne postoji zakon o ukradenim bebama. Mi u srpskom Zakoniku imamo taj 191. član koji samo govori o oduzimanju maloletnog deteta. I opet dolazimo u problem, zato što se kod oduzimanja maloletnog deteta radi o identifikovanoj osobi, sa matičnim brojem, imenom i prezimenom, dok je beba NN lice, nije identifikovana osoba. Tako da je to jedna rupa u zakonu. I naš prvi talas kampanje biće to potpisivanje peticije od 30.000 potpisnika, što nam Ustavom garantuje da mi predamo taj predlog zakona o ukradenim bebama Skupštini Republike Srbije, i oni treba u roku od 15 dana da nam jave da li to može ili ne može. Ja mislim da će to moći pošto iza udruženja roditelja nestalih beba, iza cele kampanje stoje najeminentniji ljudi. Znači, to su najpoznatiji naši glumci, književnici i mnogo ljudi koji će se narednih dana i nedelja pojaviti u medijima da podrže celu ovu kampanju. Tako da sam ja jednostavno iz svog ličnog iskustva video da je to jedna teška stvar, da je to ustvari jedna potpuna mafija, koja je razgranata ne samo u Srbiji, nego u celoj Evropi. Stupili smo u kontakt sa roditeljima iz Španije. Kod njih je tamo jedna velika medijska blokada. Oni ne mogu kao što sam ja mogao da se pojavim u medija centru da pričam o tome javno. Ja sam, eto, da kažem, taj krst uzeo na sebe i bilo mi je prećeno. Rečeno mi je da će me mrak pojesti ako izađem da sve to iznesem u javnost. Ali ono što me hrabri to je podrška apsolutno svakog kome sam se obratio za pomoć, da se čak i neki ljudi i neke organizacije iz Srbije same javljaju i stoje iza cele ove priče. Tako da mi sad imamo jedan dobar vetar u leđa, kao da su bukvalno svi sa nama.

Odakle takvo uverenje da su vašeg sina upravo ukrali?

Sva dokumentacija ukazuje na to. Apsolutno sva dokumentacija. Kada vi dobijete dokumentaciju iz porodilišta ona mora da ima određene faksimile. Faksimil je odrđeni pečat na kome piše ime prezime i struka lekara. Moji dokumenti, i ja sam to dao u novine da slikaju, su bez faksimila, prešvrljani su bili pojedini brojevi, prešvrljana su bila imena i prezimena pojedinih lekara, pa čak i doktorka koja je vršila obdukciju mog navodno umrlog deteta je pre četiri godine otišla iz zemlje za Ameriku. Imamo čest slučaj da su lekari koje smo videli potpisane u tim bolničkim dokumentima uglavnom, da kažem slobodno, otišli, pobegli iz Srbije. Ja sam bio pre neki dan u Narodnom frontu, razgovarao sam sa čovekom koji je navodno predao moje mrtvo dete javnom komunalnom preduzeću Pogrebne usluge i on je rekao da njemu samo stižu deca u crnoj kesi, da on nema pravo da otvara tu kesu. Pošto je jedino njegov pečat bio tu predpostavljam da su čoveka prevarili. On je meni objasnio proceduru šta se radi kad umre dete. Dakle, dete kad umre na porođaju, babica uzima mrtvo novorođenče i nosi ga u posebnu prostoriju gde se vrši, da kažem, "pakovanje" bukvalno tog mrtvog deteta u crnu kesu i onda se ono prosleđuje organu, odnosno tom višem tehničaru s kojim sam ja razgovarao, koji zavodi tamo taj protokol preminulih beba i predaje javnom komunalnom preduzeću. Znači, u 90% slučajeva imamo informacije da su babice krive za iznošenje dece iz porodilišta. Tako da faktički tu crnu kesu koja je zatvorena nema pravo da gleda niko sem babice. Mi tu imamo jedan jako dobar prostor da posumnjamo da na taj način nestaju deca. Ja sam ispitao celu proceduru, ispitao sam dokumenta, pokazao ih stručnjacima. Oni su rekli da je u mom slučaju nameštena dokumentacija. Znači, bez faksimila, bez potpisa lekara. Dokumentacija koja ne sme da bude u rukama pacijenta. Tako da je to bio jedan jako dobara pokušaj manipulacije, jako dobar pokušaj da nam neko zamaže oči, da mislite da ste dobili kompletnu dokumentaciju, ustvari, niste, naravno. Ono što je najrelevantnije u celoj priči, to je papir sa groblja. Ja savetujem svim roditeljima, svima onima koji sumnjaju da su im deca ukradena da odu u Ruzveltovu ulicu, pričam za one koji su na području Beograda, da napišu zahtev groblju da im daju potvrdu da li je njihovo dete tamo sahranjeno ili nije na osnovu datuma kada je dete preminulo. Na osnovu imena oca i majke i matičnog broja. Mi smo svi dobili potvrde da naša deca tamo nisu sahranjena.

U koje svrhe kradu novorođenčad?

Druge porodice usvajaju tu decu. To je jedna od svrha. Cena ukradene bebe je od 15 do 40 hiljada evra u Srbiji. Znači, neko može da dođe u dodir sa tim ljudima koji trguju decom, da im da, na primer, 30 hiljada evra i da kaže, ja hoću žensku ili mušku bebu. I oni vam kažu, u roku od mesec dana dobićete bebu sa papirima. Uglavnom se deca kradu da bi se davala drugim hraniteljskim porodicama. U druge svrhe, ja sam to isto rekao, mogu da se prodaju nekim organizacijama, odnosno sektama. To su uglavnom dečaci. Pretpostavljam da znate o čemu pričam. To je samo još jedan dokaz da je beba kao krompir na pijaci. Onoga koji prodaje uopšte ne zanima ko je kupac. A čak su deca, evo, skoro sam pogledao na internetu, bože oprosti, i živa i mrtva korišćena za seciranje, za razne eksperimente. To su neke priče za koje mi za sada nemamo nikakve dokaze, ali odnekud je procurela ta informacija i ja želim da javno kažem da ljudi znaju. Ne želim da pravim neku veliku senzaciju od ovoga, niti želim da pravim neki horor. Uglavnom se fetusi i neoformljena tela novorođenčadi koriste za kozmetiku.

(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)

Punu verziju slušajte na Glasu Rusije

VESTI ONLINE, 17.9.2013. / izvor
Mafija ukrala 10.000 beba?!

Mnogim bebama u Srbiji za koje lekari tvrde da su umrle, gubi se svaki trag od porodilišta do groblja zbog čega nesrećni roditelji sumnjaju da se radi o krađi tek rođene zdrave dece. Za poslednjih 40 godina pretpostavlja se da je ukradeno više od 10.000 novorođenčadi - kažu iz udruženja Roditelji nestalih beba Srbije. U taj zločin su umešani lekari, babice, čistačice, matičari.

Verujte samo svojim očima: Vladimir Čičarević

Nakon što im u bolnici saopšte da je njihova beba umrla, roditelji po pravilu ne vide svoje, navodno mrtvo dete. Samo im se kaže da će bolnica poslati telo pogrebnom preduzeću da ga sahrani. Podaci o grobnim mestima, međutim, pokazuju da većina dece nikada nije sahranjena. Predsednik udruženja Roditelji nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević apeluje na roditelje navodno umrle dece da veruju samo sopstvenim očima.

- Ne verujte lekarima kada vam kažu da vam je dete mrtvo i kada vas ubeđuju da je za vas veliki stres da ga vidite. To je prvi korak da se krađi beba stane na put. Tražite da ga vidite, jer je to vaše zakonsko i ustavno pravo - savetuje Čičarević.

Njegovo udruženje prošle nedelje poslalo je apel Ministarstvu zdravlja da u roku od 48 sati donese zakonski akt kojim se zabranjuje da se mrtva novorođenčad iznesu iz porodilišta bez prethodne dozvole roditelja i sprovedene DNK analize.

B. Rajić

VEČERNJE NOVOSTI, 17.9.2013. / izvor
Strazbur dao rok za nestale bebe

Nakon presude Evropskog suda za ljudska prava o nestalim bebama u Srbiji. Srbija mora da rasvetli sve slučajeve, a roditelji insistiraju na izmene zakona

Zorica Jovanović iz Batočine

Srbija je u obavezi da najkasnije za godinu dana donese mehanizme u cilju ispitivanja nerasvetljenih slučajeva nestanaka beba u porodilištima, za koje su njihovi roditelji uvereni da su ukradene i prodate. Ovakav nalog pristigao je iz Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je pravosnažno potvrdio svoju presudu iz marta u korist Zorice Jovanović iz Batočine. Ovoj majci država nije uspela da pruži uverljive informacije šta se desilo s njenom bebom, rođenom 1983. godine u Ćupriji.

U Strazburu je odbijen zahtev Srbije da Veliko veće Suda za ljudska prava razmotri raniju odluku, a način na koji će naša država da reši sve pojedinačne slučajeve nestalih beba oceniće - Komitet ministara Saveta Evrope.

Zahtevi Zorica Jovanović je u svojoj tužbi zatražila da se Srbiji naloži da otkrije podatke o usvajanju dece preko matičnih službi i centara za socijalni rad. I da se zbog nestalih beba otvore sve arhive bolnica, policije, službi bezbednosti.

Ova afera do sada u Srbiji nije mogla da se razreši, a minule decenije državne institucije su se poigravale sa sumnjičavim roditeljima, koji su shvatili da nema sluha za njihovu agoniju. Do sada nisu realizovani ni zaključci skupštinskog Anketnog odbora, koji je trebalo da pomogne u rasvetljavanju slučajeva nestale dece iz porodilišta.

Prvi put u istoriji srpskog parlamentarizma, izveštaj ovog odbora usvojen je jednoglasno jula 2006. godine. Utvrđen je predlog mera, koji je podrazumevao deblokadu rada MUP, tužilaštava i sudova. Zatraženo je formiranje posebnih policijskih jedinica, sa zadatkom da ispitaju sve slučajeve nestanka beba i u roku od tri meseca podnesu izveštaj skupštinskom Odboru za bezbednost, kao i da ubuduće sve slučajeve ovakve vrste vode Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo.

A u iščekivanju novih poteza države, protekle sedmice u Beogradu je osnovano Udruženje roditelja nestalih beba Srbije, kako bi se stalo na put bebi-trafikingu na našem podneblju.

Šokantne brojke Prema podacima Udruženja roditelja nestalih beba, na teritoriji Srbije u poslednjih 40 godina ukradeno je više od 10.000 novorođenčadi, odnosno više od 20 mesečno. U taj kriminal umešani su mnogi - od lekara, preko babica i čistačica. Cene beba se kreću između 15.000 i 45.000 evra, a zavise od toga kakvu ocenu dete dobije na rođenju.

- Ovaj kriminal može da se zaustavi samo novim zakonom o ukradenim bebama, kojim će biti predviđena i DNK identifikacija preminule novorođenčadi - kaže, za „Novosti“, predsednik udruženja Vladimir Čičarević. - Da bi se taj zakon doneo, neophodno je 30.000 potpisa, čije prikupljanje uskoro počinje u Beogradu i još pet gradova u Srbiji.

Minule decenije mnogi ojađeni roditelji pokušavali su na razne načine da otkriju pravu istinu o svojim nestalim bebama i ubede državu da materinstvo ne zastareva.

Uporni članovi beogradske grupe roditelja su, između ostalog, ustanovili da su bebe koje su zvanično proglašavane mrtvim, nestajale na putu od porodilišta do groblja. Jer, preko dve hiljade sumnjičavih roditelja su od beogradskih „Pogrebnih usluga“ dobili potvrde da su njihove bebe - bez belega na groblju!

M. Ristović

NOVOSTI, 15.9.2013. / izvor
RODITELJI NESTALIH BEBA:
Građani, navijači i patriote potpišite peticiju za novi zakon!

Ovaj kriminal može da zaustavi samo Zakon o ukradenim bebama kojim će biti predviđena i DNK identifikacija preminule novorođenčadi – tvrdi predsednik Udruženja „Roditelji nestalih beba“ Vladimir Čičarević

U okviru kampanje “Da se više nikada nijedna beba ne ukrade”, članovi Udruženja “Roditelji nestalih beba Srbije” obratili su se prvi put javnosti u “Medija centru” sa zahtevom da se što pre donese Zakon o ukradenim bebama kako bi se stalo na put bebi-trafikingu u Srbiji.

- Ovaj kriminal može da zaustavi samo novi Zakon o ukradenim bebama, kojim će, između ostalog, biti predviđena i DNK identifikacija preminule novorođenčadi – poručio je predsednik udruženja Vladimir Čičarević.

Da bi se taj zakon doneo, neophodno je sakupiti 30.000 potpisa, koji će se u narednom periodu sakupljati na nekoliko lokacija širom grada. Iz Udruženja kažu da će na vreme najaviti na kojim mestima će biti postavljeni punktovi i pozivaju sve građane da dođu i potpišu ovu peticiju.

- Pozivamo i sve patriotske organizacije, navijačke grupe, da taj dan dođu bez obeležja, da pokažu solidarnost, da pokažu da možemo da budemo jači od njih i da se više nikada nijedna beba ne ukrade – rekao je Čičarević.

On javno pozivao Ministarstvo zdravlja da u narednih 48 sati sprovede “hitno donošenje akta o postupanju prema mrtvim novorođenčadima”.

Ovaj akt trebalo bi da zabrani isporučivanje JKP pogrebne usluge bez specijalnih odobrenja, identifikaciju mrtvog novorođenčeta i posteljice i obaveznu analizu DNK oba roditelja kako bi se potvrdilo očinstvo ili majčinstvo.

Konferenciju, ali i potpisivanje peticije koja će omogućiti ulazak predloga Zakona podržale su brojne ličnosti iz javnog života, kao i građani koje je uznemirilo to što decenijama niko ne reaguje na zastrašujuće podatke prema kojima se svakog meseca u Srbiji ukrade 20 novorođenčadi!

Čičarević je podestio i da nikada nije doneta nijedna presuda o krađi beba! Kao i da “je vreme da svi dokumenti, lažni i podmetnuti uđu u proceduru i da se vidi lice čoveka koji je krao bebe“.

Ministarstvo zdravlja pojačalo je unutrašnji i spoljni nadzor u porodilištima, zbog iznetih sumnji za eventualnu krađu beba, izjavila je ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović.

- Planiramo da od stručnih komisija dobijemo sugestiju šta na stručnom planu, popraviti, urediti i uraditi – istakla je ministarka zdravlja.

POLITIKA, 13.9.2013. / izvor
Prvo zakon pa komisija za „nestale bebe”

Potrebna moćna ovlašćenja za one koji budu radili ovaj posao, smatra Vesna Rakić-Vodinelić. – Protok vremena ne sme da obeshrabri, kaže Veran Matić

Veliki problem je što stara dokumentacija nije sačuvana

Pred državnim institucijama Srbije je veoma složen posao. Posle pravosnažne odluke Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) u Strazburu, neophodno je stvoriti efikasan način utvrđivanja istine u svakom pojedinačnom slučaju „nestalih beba”. Kako će izgledati to nezavisno telo, kako god ga zvali – komisija, odbor ili „mehanizam”, kako ga pravničkim jezikom nazivaju u Ministarstvu pravde i državne uprave?

Podsetimo, u aferi „nestale bebe” reč je o novorođenčadi za koju njihovi roditelji veruju da su ukradena, a u porodilištima im je saopšteno da su umrla po rođenju. Kada su, podstaknuti sumnjama, hteli da provere šta se zapravo desilo sa njihovim bebama, roditelji su nailazili na nepotpunu dokumentaciju, ako bi uopšte i došli do nje. O ovom problemu izjašnjavali su se parlamentarni anketni odbor i zaštitnik građana, ukazujući na potrebu da se utvrde sve neophodne činjenice.

U martu ove godine sud u Strazburu odlučio je u korist građanke, koja je tužila državu Srbiju zato što nije mogla da dođe do saznanja šta se desilo sa njenim sinom rođenim 1983. godine, za koga joj je rečeno da je preminuo ubrzo po porođaju. Sud je naložio da joj država isplati odštetu zato što nije mogla da dokaže šta se desilo sa bebom. Ali i da država, budući da u Srbiji ima puno sličnih slučajeva, u roku od godinu dana stvori mehanizam utvrđivanja istine u svakom pojedinačnom slučaju. Rok je počeo da teče u ponedeljak, kada je odluka suda u Strazburu postala pravosnažna.

– Ne vidim drugi put nego da skupština usvoji odgovarajući zakon, a zatim i ustanovi nezavisno telo koje bi utvrdilo sudbinu „nestalih beba”. To telo bi bilo neka vrsta tribunala, a oni koji bi radili ovaj posao morali bi da imaju moćna ovlašćenja – pristup državnim organima, da mogu da saslušavaju koga misle da treba pa i da kažnjavaju one koji odbijaju saradnju. Eventualno, trebalo bi razmisliti i o ovlašćenju davanja oprosta krivičnog gonjenja ako ti slučajevi nisu zastareli, odnosno da se dođe do nekog insajdera koji bi govorio o tome šta se zapravo dešavalo sa bebama. Teško je reći koliko će potrajati rad na utvrđivanju istine – kaže Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta „Union”.

Ona napominje da se uključivanje ESLJP moglo izbeći da je država pre nekoliko godina uvažila izveštaj zaštitnika građana o „nestalim bebama”, odnosno da je sama ranije preduzela ono što sada mora odlukom suda u Strazburu. Rad nezavisnog tela koje će se formirati u izvesnoj meri biće po modelu Komisije za istraživanje ubistava novinara kojom predsedava Veran Matić, koji je vodio humanitarne kampanje „Bitka za bebe” i „Bitka za porodilišta”. I ova komisija rasvetljava događaje posle znatne vremenske distance i radi na pronalaženju dokaza i dokumentacije koji su na volšeban način nestajali iz depoa i arhiva, pa je ipak nešto od toga tokom njenog rada pronađeno.

– Vrlo je važno voditi se idejom da se ovakve situacije, bez obzira na protok vremena, moraju rešiti. Iskustvo sa Komisijom za istraživanje ubistava novinara je pokazalo da se, ako i dok postoji volja, mogu napraviti pomaci koji će dovesti do sudskog epiloga. Čini se da stalna komunikacija nadležnih državnih organa uobičajenim putem, ali i kroz stalne sastanke, uz učešće onih koji imaju motiv da se ovako važna pitanja reše, može biti dobar primer za neko buduće telo formirano u cilju rešavanja slučajeva „nestalih beba” – kaže Matić.

I on smatra da će biti neophodno da formiranje tela koje će se baviti ovim slučajevima prati i donošenje posebnog zakona.

– Protok vremena, kada govorimo o dokazima, svakako otežava rad, ali ta činjenica ne sme da bude obeshrabrujuća. Naprotiv, treba da bude dodatni motiv da se ovaj problem reši. Sa druge strane vreme bi, kada govorimo o slobodi onih koji bi mogli da pruže dokaze u slučajevima nestanka beba, moglo biti saveznik. Veoma je važno da ovaj proces treba da bude vođen tako da omogući da postojeće institucije počnu tako da rade, da se bilo kakve sumnje više nikada ne pojavljuju. Ovo je veoma bolna tema i za roditelje i za društvo. Mora što pre biti skinuta sistemskim rešenjima sa dnevnog reda, jer se inače širi nepoverenje prema zdravstvenim institucijama – ističe Matić.

M. Galović

GLAS RUSIJE, 12.9.2013. / izvor
Srbima ne kradu samo Kosovo i organe, nego i decu iz porodilišta

Ako ste mislili da se Srbima kradu samo Kosovo i Metohija, onda ste se prevarili. Takođe, ako ste bili uvereni da je vrhunac pokvarenosti krađa ljudskih organa, koja se dogodila stotinama kosmetskih Srba, onda ste se opet naivno uljuljkivali u pogrešnoj proceni

Naime, kako naročito ovih dana možemo da čujemo - u Srbiji se kradu i deca iz porodilišta. I to se ne radi samo o pojedinačnim retkim slučajevima, nego je očigledno reč o desetinama i stotinama ukradenih beba širom zemlje. Dakle, ako bismo upotrebili zloglasnu terminologiju Haškog suda, onda bismo mogli reći da su brojne srpske bebe u porodilištima žrtve organizovanog zločinačkog poduhvata, s obzirom da mnogi njihovi roditelji u Srbiji tvrde da su im one bukvalno otete još na porođaju i zatim prodate, a u taj lanac su, kako kažu, uključeni svi - od lekara, pa do pomoćnog osoblja i matičnih službi.

Kao dokaz, oni navode da svoju decu nikada nisu mogli videti čak ni na njihovo uporno insistiranje, niti dobiti bilo kakvu ubedljivu pismenu dokumentaciju o razlozima navodne smrti novorođenčeta. Stoga roditelji nestalih beba tvrde da se u Srbiji mesečno u porodilištima na taj način ukrade oko 20 beba, što u ukupnom zbiru daje zastrašujući broj od mnogo stotina, pa čak i hiljada otete dece. Oni tvrde da je krađa beba u zemlji sve češća i raširenija pojava, iako još nikada do sada pravosudni organi u Srbiji nisu doneli ni jednu presudu kojom se osuđuju počinioci tih nedela.

A da se ne radi samo o neosnovanoj sumnji, već o vrhu ledenog brega koji tek treba da bude otkriven, govori i podatak da je ministarstvo zdravlja tim povodom ipak dalo nalog da se u porodilištima pojača nadzor zbog pomenutih vapaja roditelja koji su na vrlo čudan način ostali bez svojih beba, jer nikada nisu došli do njihovih tela, a u mnogim bolnicama su pronađeni dupli protokoli i otpusne liste bez odgovarajućih pečata i potpisa. U svakom slučaju, ogorčeni roditelji su ukazali na toliko mnogo sumnjivih okolnosti pod kojima su ostali bez svoje dece, da je gotovo nemoguće da u njihovoj priči nema puno istine. Uostalom, to nikoga ne bi trebalo da čudi, s obzirom da nam iskustvo govori da su se slične krađe već dešavale, kao na primer na Kosmetu, gde su stotinama Srba izvađeni organi, koji su potom organizovano prodavani u zapadnoj Evropi za veliki novac.

Inače, to je naslikovitije opisano u romanu Veselina Dželetovića pod nazivom "Srpsko srce Johanovo", koji je pre nekoliko dana bio predstavljen javnosti i u Ruskom domu u Beogradu, a koji je napisan po istinitom događaju, o Nemcu kome je presađeno srce otetog Srbina sa Kosova. Međutim, kako možemo da čujemo, više se ne radi samo o krađama pojedinih ljudskih organa, niti se to dešava negde u ilegalnim bolnicama poput zloglasne "Žute kuće" u Albaniji, već se to po rečima roditelja dece, dešava u srpskim porodilištima, a meta krađe su, ni manje ni više, nego čitave žive i zdrave bebe, koje se odmah zatim prodaju na crnom tržištu, a kao njihova cena se pominje 15.000 evra.

Prema tome, ako je ikome zaista stalo da se spreči organizovani kriminal u Srbiji, onda bi verovatno trebalo početi od njegovog najgnusnijeg mogućeg oblika - a to je krađa ljudskih organa na Kosovu i Metohiji, i po brojnim dosadašnjim svedočenjima - to je krađa beba u porodilištima. Međutim, podsetimo da ni u jednom od tih slučajeva nikada nije doneta baš ni jedna sudska presuda.

Ratko Paić
Foto RIA Novosti

RTV, 12.9.2013. / izvor
Krađi beba stati na put

PARAGE - Poslednjih dana aktualizovana je priča o navodno ukradenim bebama po rođenju, a bebi trafiking je prema rečima stručnjaka sve rasprostranjeniji. U Udruženju "Roditelja nestalih beba Srbije" ističu da u našoj zemlji nikada nije doneta nijedna presuda u vezi sa krađom beba, te zahtevaju od ministarstva zdravlja da za dan-dva donesu akta kako bi se to sprečilo

Radinka Marjanov iz Paraga kod Bačke Palanke rodila je žensko dete 30. januara 1985. godine sa ocenom devet na porođaju. Kako se beba vodila kao nedonošče iz novosadskog porodilišta je, zbog nedostatka inkubatora, prebačena u dečju bolnicu, a majka je poslata na kućnu negu. Posle dva dana stigao je telegram da je devojčica umrla. Osamnaest godina kasnije, nakon čitanja teksta u kojem je prepoznala istu priču, javlja se sumnja da je njena beba nestala i tada počinje njena potraga za istinom. Sumnju, kako kaže, potkrepljuju brojne nelogičnosti u dokumentima koje je dobila.

Porodici Marjanov nije ponuđeno da vide bebu nakon proglašene smrti, a prema informacijama koje su dobili iz nadležnog preduzeća, nije ni sahranjena na groblju.

Prema nezvaničnim informacijama u Srbiji je u prethodnih 40 godina ukradeno oko 10.000 beba, što je na godišnjem nivou oko 250, a na mesečnom više od 20 beba. Udruženje roditelja nestale dece apeluje na ministarstvo zdravlja da što pre donese zakonski akt koji zabranjuje da se mrtve bebe iznose iz porodilišta bez prethodne saglasnosti roditelja i urađene DNK analize.

U ministarstvu zdravlja ističu da zakonodavno uređenje tog problema zahteva i od ministarstva pravde, ali i drugih resora da donesu određene propise iz svog delokruga. Oni podsećaju na to da je u prethodnom periodu učinjeno to da eventualna krivična dela u kojima se sumnja nikada ne zastarevaju.

TELEGRAF, 12.9.2013. / izvor
Afera ukradene bebe:
Tvrdili da mi je sin umro, a stigao mi njegov glasački listić!

Konobarica Mira Dobrosavljević (45) iz Pančeva u ispovesti za Telegraf priča o tome kako su joj '89. u porodilištu ukrali bebu. Svoju priču potkrepljuje brojnim dokumentima

- Svakog jutra se budim s mišlju da sam možda prethodnog dana u prolazu srela negde svog sina koji bi danas imao 24 godine. Kada su mi u novembru ’89, nekoliko dana nakon porođaja, rekli da je umro znala sam da to nije istina. Tražiću ga dok sam živa! Neću odustati!

Ovim rečima za Telegraf počinje svoju potresnu životnu priču 45-godišnja konobarica Mira Dobrosavljević, jedna od desetine hiljada žrtvi bebi-trafikinga u Srbiji i član udruženja “Roditelji nestalih beba Srbije”.

Ova Pančevka je 2. novembra ’89, na svet donela zdravog dečaka. Sa punih dva kilograma i 750 grama, beba je dobila ocenu 9. Ništa nije ukazivalo na to da će u majčinom naručju biti svega nekoliko sati.

- Pošto sam podojila sina, sestra ga je odnela i više ga nikada nisam videla. Sutradan su mi saopštili kako je beba iznenada pomodrela i kako je zbog problema sa srcem hitno prebačena na dečje odeljenje u Pančevu – počinje priču Mira o, kako kaže, najnesrećnijem danu u životu.

Dok je Mira ležala u bolničkom krevetu, iščekivajući vesti o zdravstvenom stanju sina, njen suprug Radenko dobio je telegram iz Beograda u kojem ga obaveštavaju kako je njihov sin iznenada preminuo!

Radenko u šoku odlazi u pančevačko porodilište u kojem mu doktorka saopštava kako nije imala pojma šta se dogodilo i kako joj je žao zbog svega. Savetuje mu i da u posetu Miri dođe sa starijim sinom Radosavom kako bi “lakše podnela tužnu vest”.

Na Radenkovo pitanje kako i kada može da preuzme leš sina objašnjavaju mu da to nije njegova briga i da će sve srediti nadležni iz Beograda.

- Kada su mi saopštili da mi je sin umro, nisam znala gde se nalazim! Bilo mi je svega 21 godina… Od jutra do mraka sam plakala, nisam želela nikoga da vidim, a uveravanja lekara i medicinskih sestara o tome “kako sam još mlada i kako će biti dece” nisam mogla da slušam – priča vidno uznemirena Mira dodajući da je sedam godina nakon ove traume na svet donela još jednog divnog dečaka kojem je dala ime Stefan.

Deca su joj davala snagu za borbu, međutim bol nije prestajao, a instikt da je njen srednji sin ipak negde živ nije je izdavao. A onda je novu pometnju u njen život uneo dokument koji joj je uoči Nove 2009. stigao direktno na vrata.

- Iz opštine mi stiže dokument o tome kako je moj sin Igor Dobrosavljević, rođen 2. novembra 1989. punoletan, i ima pravo da izađe na glasanje… Nisam mogla da verujem! Od tog trenutka počinje moja besomučna potraga za sinom. Šta ako sam ga negde srela u prolazu, videla? Baš u to vreme snaja je bila pred porođajem i cela situacija je bila još teža – objašnjava Dobrosavljevićeva.

Niko od nadležnih, međutim, nije hteo da joj pomogne. U opštini joj saopštavaju da njenog sina nema u matičnim knjigama, iako je na spisku za glasanje, u bolnici je uveravaju da je “u pitanju greška”. No, podatak koji dobija iz dva pogrebna preduzeća dodatno pobuđuje njene sumnje.

- Nisam mogla da verujem kada su mi iz pogrebnih zavoda u Pančevu i Beogradu rekli da beba nije nigde sahranjena! U SUP-u i opštini ubeđuju me kako to ništa ne znači. Godinama su svi nadležni okretali glavu od mene...Sve dok nisam čula za udruženje “Roditelji nestalih beba Srbije” – priča Mira dodajući kako su se samo zahvaljujući njima stvari nakon deceniju duge agonije pomakle sa mrtve sa tačke. (Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)

- Saznala sam ne samo da je moj sin živ i da se nalazi u Srbiji, već da postoji verovatnoća da živi u Pančevu. Žao mi je što ne mogu da vam otkrijem više informacija, ali na osnovu dokumenata do kojih smo došli sada više nego ikada verujem da ću konačno pronaći svog sina – završava priču za Telegraf Mira dodajući da je danas ponosna baka jednogodišnje Une i trogodišnjeg Luke, da uživa u svakom trenutku sa sinovima, suprugom i snajom i da je oni svojski podržavaju u naporima da pronađe davno izgubljenog člana porodice Dobrosavljević.

Autor teksta: Katarina Vuković

TANJUG / RTV, 11.9.2013. / izvor
Roditelji nestalih beba traže zakonsku zaštitu

BEOGRAD / KRAGUJEVAC - Udruženje "Roditelji nestalih beba Srbije" danas je zvanično pokrenulo inicijativu za donošenje zakona kojim bi se, kako navode, sankcionisali odgovorni za dosadašnju krađu beba i sprečilo to u budućnosti.

Predsednik udruženja Vladimir Čičarević je rekao, na konferenciji za novinare, da će prikupljanje potpisi za donošenje tog zakona početi veoma brzo i pozvao sve građane da ih podrže.

Usvajanje tog zakona, kako je rekao, omogućiće pristup zdravstvenim arhivama, kontrolu dokumentacije o navodnoj smrti i procesuiranje odgovornih.

On je kazao da je u poslednji 40 godina u Srbiji nestalo oko 10.000 beba, odnosno proglašene su mrtvima, iako nisu umrle, već su prodavane, a da još niko zbog toga nije krivično odgovarao.


Čičarević je, uz objašnjenje da ne želi da navede nijedno od imena za koje roditelji smatraju da su odgovorni, rekao da je taj problem prisutan u više gradova Srbije, navodeći kao primere Beograd, Kruševac i Vranje.

On je od ministarke zdravlja zatražio da hitno donese dva akta i da se uputi svim porodilištima, objasnivši da u prvom treba da piše da beba za koju lekari saopšte da je mrtva ne sme napustiti porodilište dok je ne identifikuju otac ili majka. Paralelno s tim, kazao je on, neophodno je izvršiti DNK analizu oca i majke deteta, kako bi se i tako utvrdilo da se radi o roditeljima.

Navodeći da je kontaktirao s mnogim roditeljima čija su deca nestala, on je kazao da je dobijao i pretnje da odustane od traženja istine.

Na pitanje da li su "dvojica krupnih momaka" koji su prisustvovali konferenciji za novinare njegovi teleohranitelji, Čičarević je odgovorio potvrdno.

On je negativno ocenio rad skupštinskog anketnog odbora, formiranog 2006. godine o nestalim bebama, na šta je reagovao jedan od roditelja sa istim problemom - Goran Rađenović, koji je rekao je da je 2002. izgubio blizance i da od tada traga za istinom, navodeći da je sa grupom roditelja sa istim problemom "izgurao anketni odbor".

Rađenović je naveo da je Čičarević od njih pokupio sve podatke, da je ćutao do pre nekoliko meseci i da ne može da se predstavlja kao predsednik svih onih u Srbiji čija su deca nestala.

Čičarević je odgovorio da nije želeo nikoga da uvredi i pozvao je Rađenovića, kao i nekoliko prisutnih žena sa istim problemom, na dogovor.

Dejanović: Pojačan nadzor u porodilištima

Ministarstvo zdravlja pojačalo je unutrašnji i spoljni nadzor u porodilištima, zbog iznetih sumnji za eventualnu krađu beba, izjavila je danas ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović.

"Planiramo da od stručnih komisija dobijemo sugestiju šta na stručnom planu, popraviti, urediti i uraditi", istakla je ministar zdravlja u izjavi novinarima u Kragujevcu.

Na pitanje novinara da li tu problematiku treba zakonodavno urediti, Dejanović je rekla, da Ministarstvo pravde i druga ministarstva moraju iz svog delokruga doneti određene propise, i eventualno raditi na donošenju zakona.

Ona je podsetila da je na zakonodavnom planu u prethodnom periodu učinjeno to da eventualna krivična dela u kojima se sumnja nikada ne zastarevaju, što je kako je naglasila, bitna promena u odnosu na raniji sadržaj.

"Svi organi treba da rade svoj posao, uključujući inspekcijske službe Ministarstva zdravlja", naglasila je ministarka i dodala da u slučaju da su sumnje roditelja vezane za krađu beba tačne, tu posla ima i za organe istrage i pravosuđa.

"To je ono što će biti naša realnost i mora biti, jer nema pardona za sve što se može smatrati atakom na zdravlje i život", rekla je Đukić-Dejanović.

BETA, 11.9.2013. / izvor
"Donesite Zakon o ukradenim bebama"

Udruženje "Roditelja nestalih beba Srbije" apelovalo je na Ministarstvo zdravlja da u roku od 48 sati donese zakonski akt kojim se zabranjuje da se mrtva novorođenčad iznesu iz porodilišta bez prethodne dozvole roditelja i sprovedene DNK analize.

Pokrenuli kampanju "Da se više nikada nijedna beba ne ukrade":
Predsednik Udruženja "Roditelja nestalih beba Srbije" Vladimir Čičarević

Predsednik udruženja Vladimir Čičarević rekao je da je donošenje akta u roku od 48 sati "neophodno kako bi se sprečila dalja krađa beba" i da u tome svi moraju da budu jedinstveni.

"Radimo i na prikupljanju 30.000 potpisa za peticiju o donošenju Zakona o ukradenim bebama", kazao je Čičarević na konferenciji u Medija centru i zamolio građane da "pokažu solidarnost i potpišu peticiju."

Zakon o ukradenim bebama bi omogućio, kako je ocenio Čičarević "da se nerešeni slučajevi procesuiraju i da se roditeljima omogući pristup bolničkoj arhivi radi dobijanja potrebnih podataka".

Udruženje je današnjom konferencijom pokrenulo kampanju "Da se više nikada nijedna beba ne ukrade", a narednih dana biće postavljeni štandovi na kojima će građani moći da potpišu peticiju za donošenje Zakona o ukradenim bebama, kojim bi Srbija postala prva zemlja sa ovakvim zakonom.

KURIR, 10.9.2013.
Užas: Lekarska mafija hara u Srbiji!

U Srbiji se mesečno ukrade više od 20 beba, a u poslednjih 40 godina nestalo je oko 10.000 novorođenčadi, tvrdi Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja „Roditelji nestalih beba Srbije“ a nikada nije doneta nijedna presuda o krađi beba ! On dodaje da je bebi-trafiking svakog dana sve rasprostranjeniji.

U mnogim bolnicama u Srbiji pronađen veliki broj duplih protokola i otpusnih lista s vešto zamrljanim pečatima i bez faksimila lekara, tvrdi Vladimir Čičarević iz RNBS

Čist kriminal

Čičarević za Kurir kaže da je bebi-trafiking kriminalna radnja, ali da je najmanje zastupljena u medijima zbog svoje složenosti, jer je reč prvenstveno o nepoznatim osobama.

- Statistika nikad neće biti u potpunosti tačna, a danas se zasniva na ličnim izjavama i ispovestima čitavih porodica koje su u određenom momentu posumnjale, pa samim tim i pronašle dokumenta koja ukazuju na to da im je novorođenče ukradeno na samom porođaju - objašnjava Čičarević i dodaje da nikad nijedna presuda u vezi s krađom beba u Srbiji nije doneta!

Prema njegovim rečima, u našoj zemlji ne postoji zakon o ukradenim bebama, pa sva prikupljena dokumentacija koja se priloži u privatnoj tužbi uglavnom zastari posle pet godina. Zakona se svi plaše jer su, osim lekara, u bebi-trafiking umešane i babice, čistačice, matične službe...

Dupli protokoli

- U beogradskom porodilištu GAK „Narodni front“ nađen je veliki broj duplih protokola, gde su prazna mesta porodilja u protokolima, a na otpusnim listama nije bilo faksimila lekara, dok su pečati klinika bili vešto zamrljani. Najčešći izgovori lekara su bili da dete nije preživelo porođaj zbog pupčane vrpce obmotane oko vrata, infekcije, kasno utvrđene mongoloidnosti, poremećaj rada srca...

Porodilje su u 80 odsto slučajeva išle na carski rez ili su bebe, ako su porođene normalnim putem, planski završavale u inkubatorima s raznim izgovorima lekara da majka ne može da vidi svoje dete. Nakon nekoliko dana te bebe su proglašavane mrtvim. U 99 odsto slučajeva roditeljima nije dozvoljeno da vide telo svog deteta. Svima su uglavnom pričane iste priče: „Mladi ste, biće dece“ - navodi naš sagovornik.

J. Rafailović

VASELJENSKA TV, 9.9.2013. / izvor
U Srbiji ukradeno 10.000 beba, koštaju od 15.000 do 45.000 evra!

Beograd - Prema podacima Udruženja "Roditelji nestalih beba Srbije", mesečno se u Srbiji ukrade dvadesetak beba, a u taj zločin, koji traje već 40 godina, umešani su mnogi - od lekara preko babica i čistačica do čitavih opština.

O bebi-trafikingu u Srbiji, najunosnijoj grani kriminala, decenijama se uporno ćuti. Prema nezvaničnim podacima, na teritoriji Srbije u poslednjih 40 godina ukradeno je više od 10.000 beba (više od 20 beba mesečno!), a nesmetanom cvetanju ove vrste kriminala doprinelo je i to što u Srbiji ne postoji zakon o ukradenim bebama.

Svesni toga da pred ovim problemom svi zatvaraju oči, nekolicina roditelja okupljena oko Udruženja "Roditelji nestalih beba Srbije" rešili su da preuzmu stvar u svoje ruke i konačno javno progovore o svemu, kako bi stali na put bebi-trafikingu.

"Osnovni cilj nam je da u okviru kampanje "Da se više nikada nijedna beba ne ukrade", prikupimo 30.000 neophodnih potpisa za peticiju koja bi trebalo da se preda Skupštini Republike Srbije, kako bi se omogućio ulazak predloga Zakona o ukradenim bebama", počinje priču za Telegraf predsednik Udruženja Vladimir Čičarević, koji će se ispred ovog udruženja u sredu 11. septembra prvi put obratiti široj javnosti u Medija centru.

Taj zakon je, prema njegovim rečima, trebalo odavno da bude donet, ali nije zbog opravdanog straha države.

"Tog zakona se plaše svi u Vladi, jer su pored lekara umešane i babice i čistačice i čitave opštine", objašnjava Čičarević, otkrivajući nam tarifu po kojoj se novorođenčad prodaje u Srbiji.

"Cene beba se kreću između 15.000 i 45.000 evra, a zavise od toga kakvu ocenu beba dobije na rođenju, ali i od porekla i zdravstvene konstitucije roditelja. Novorođenčad iz Srbije najčešće se prodaje u skandinavske zemlje i Nemačku ", priča Vladimir, koji osnovano sumnja da mu je 2003. ukraden sin po rođenju i koji se ovom problematikom intenzivno bavi već pune dve godine.

Nakon obraćanja javnosti, Udruženje će Ministarstvu zdravlja dati rok od 48 sati da sprovede "hitno donošenje akta o postupanju prema mrtvim novorođenčadima".

"Tražićemo da se donese dokument o zabrani isporučivanja JKP pogrebne usluge bez specijalnih odobrenja, identifikaciju mrtvog novorođenčeta i posteljice i obaveznu analizu DNK oba roditelja kako bi se potvrdilo očinstvo ili majčinstvo. Sve to poučeni primerom španske bebi-mafije koja je u porodilištu zamrzla mrtvu bebu i posteljicu i nedeljama pokazivala nesrećnim roditeljima jednu te istu bebu", kaže Čičarević.

Ukoliko Udruženju "Roditelji nestalih beba" pođe za rukom da Zakon o ukradenim bebama bude donet, Srbija će biti prva zemlja s ovim zakonom. Time ćemo dobiti ne samo potpuni uvid u bolničku dokumentaciju porodilišta, već i istragu i procesuiranje svih osumnjičenih lekara i bolničkog osoblja.

I ono najvažnije: zakonom će biti zaštićene sve eventualne buduće žrtve, kojima Udruženje želi da pomogne na način na koji njima svih ovih decenija nije niko.

"Tražićemo da se u svim porodilištima obezbedi specijalni dvadesetčetveročasovni video-nadzor, kao i posebni izveštaji smena u kojima će tačno pisati koliko je u smeni bilo porođaja, carskih rezova, mrtvih rođenih beba", kategoričan je Vladimir.

"U planu je i SOS broj telefona koji će građani moći da pozivaju u hitnim slučajevima "mrtvog novorođenčeta" kako bi naša mobilna ekipa odmah otišla u porodilište s porodicom i tražila određena objašnjenja", završava priču Čičarević, dodajući da tako lekari i učesnici krađe beba neće moći kao do sada da koriste traumatično stanje porodilje i oca deteta.

KURIR, 9.9.2013. / izvor
ZASTRAŠUJUĆE:
U Srbiji svakog meseca ukradu 20 beba iz porodilišta!

U mnogim bolnicama nađen veliki broj duplih protokola i otpusnih lista s vešto zamrljanim pečatima i bez faksimila lekara, tvrdi Vladimir Čičarević iz RNBS

U Srbiji nikad nije doneta nijedna presuda o krađi beba

BEOGRAD - Jezivo!

U Srbiji se mesečno ukrade više od 20 beba, a u poslednjih 40 godina nestalo je oko 10.000 novorođenčadi, tvrdi Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja „Roditelji nestalih beba Srbije“. On dodaje da je bebi-trafiking svakog dana sve rasprostranjeniji.

Kriminal

Borba za decu Predsednik Udruženja „Roditelji nestalih beba Srbije“ najavljuje da će se za izgubljenu decu boriti na dva fronta.- Prvi front je kampanja za donošenje zakona o ukradenim bebama, uz peticiju. Drugi je prevencija bebi-trafikinga, promena politike i retorike prema porodiljama i bebama, kao i striktno i hitno donošenje akta od strane ministarke zdravlja o postupanju u vezi s mrtvim novorođenčadima - kaže Vladimir Čičarević.

Čičarević za Kurir kaže da je bebi-trafiking kriminalna radnja, ali da je najmanje zastupljena u medijima zbog svoje složenosti, jer je reč prvenstveno o nepoznatim osobama. - Statistika nikad neće biti u potpunosti tačna, a danas se zasniva na ličnim izjavama i ispovestima čitavih porodica koje su u određenom momentu posumnjale, pa samim tim i pronašle dokumenta koja ukazuju na to da im je novorođenče ukradeno na samom porođaju - objašnjava Čičarević i dodaje da nikad nijedna presuda u vezi s krađom beba u Srbiji nije doneta!

Prema njegovim rečima, u našoj zemlji ne postoji zakon o ukradenim bebama, pa sva prikupljena dokumentacija koja se priloži u privatnoj tužbi uglavnom zastari posle pet godina. Zakona se svi plaše jer su, osim lekara, u bebi-trafiking umešane i babice, čistačice, matične službe...

Dupli protokoli

- U porodilištu GAK „Narodni front“ nađen je veliki broj duplih protokola, gde su prazna mesta porodilja u protokolima, a na otpusnim listama nije bilo faksimila lekara, dok su pečati klinika bili vešto zamrljani. Najčešći izgovori lekara su bili da dete nije preživelo porođaj zbog pupčane vrpce obmotane oko vrata, infekcije, kasno utvrđene mongoloidnosti, poremećaj rada srca...

Porodilje su u 80 odsto slučajeva išle na carski rez ili su bebe, ako su porođene normalnim putem, planski završavale u inkubatorima s raznim izgovorima lekara da majka ne može da vidi svoje dete. Nakon nekoliko dana te bebe su proglašavane mrtvim. U 99 odsto slučajeva roditeljima nije dozvoljeno da vide telo svog deteta. Svima su uglavnom pričane iste priče: „Mladi ste, biće dece“ - navodi naš sagovornik.

J. Rafailović

PULS, 29.8.2013. / izvor
Seka Aleksić o krađi beba u Srbiji!

Novi post na blogu pevačice

Folk pevačica Seka Aleksić u novom postu poručuju svim roditeljima da zaštite svoju decu, naime Seka se osvrnula na priču o bebama koje nestaju po rođenju i prevarenim majkama kojima se govori da su njihova deca preminula na porođaju.

- Deca... Iskrena neiskvarena bića, MORAJU da imaju detinjstvo, nešto čega će se sećati jednog dana kada odrastu, a baš način njihovog odrastanja će ih oblikovati u čoveka u kog će stasati. Dok se donose razni zakoni, dok se političari smenjuju u udobnim foteljama i raskošnim kancelarijama, najmanje deset beba dnevno bude ukradeno u Srbiji! Roditelji nestale dece, njih oko šest hiljada su napravili udruženje, a NE POSTOJI ZAKON koji procesuira slučaj nestale bebe! ČEKAJ! To nije neko tamo otuđenje imovine, to nije krađa automobila, telefona, pljačka kuće! Roditelji su izgubili svoje zdravo novorođenče! To nije slučaj, to je nešto za šta reč ne postoji! To je nešto što se događa i o čemu se skoro pa nimalo ne govori! Sigurna sam da političari pokušavaju da ovu zemlju “podignu na noge”, usmere ka pravom putu, ALI, to NIKAD neće uspeti dok se bude ćutalo na stvari, izuzetno loše, koje se svakodnevno dešavaju i to decenijama unazad. Naime, 1983. godine žena je rodila zdravu bebu u porodilištu u Ćupriji. Tri dana kasnije ženi je rečeno da je njena beba umrla. Nije joj rečeno ništa dalje u vezi toga, niti joj je bilo dozvoljeno da vidi telo svoje tek rođene bebe. Nikada nije pronađena bebina umrlica, kao ni rezultati autopsije, a tužba protiv osoblja porodilišta je odbijena – kao neosnovana! Godine su prolazile. Tražeći istinu, žena je podnela tužbu Sudu za ljudska prava u Strazburu. Onda kada bi njena beba imala trideset godina, stigla je presuda da država ženi isplati deset hiljada evra i sudske troškove, i da država “preduzme hitne mere da se reše mnogobrojni slučajevi te vrste”!!! Ta žena nije tražila novac, nije tražila odštetu, TRAŽILA JE SVOJE DETE! Istinu nije saznala ni posle trideset godina…

Ovo nije redak slučaj. Sud za ljudska prava u Strazburu trenutno obrađuje preko 100 pristiglih tužbi zbog nestanka novorođene bebe!

Najstariji slučaj o nestanku bebe razmatran je još 1959. Od tada, pa do danas, posle mnogo istih slučajeva NIJEDAN NIJE OBJAŠNJEN! ISTINA SE NIKAD NIJE SAZNALA. A Srbija čeka zakon koji će razmatrati ovo pitanje… Opravdanja su razna… “Naporna papirologija posle nerazjašnjene srmti bebe”, ili “da se roditeljima ne izazove trauma koja će ih sprečiti da dobiju drugo dete”… Jedno, veoma jasno pitanje ostaje: Zašto se roditeljima ne dozvoli da vide preminulu bebu, i kako papiri vezani za nesrećan slučaj nestanu u poplavi…? Gde je pravda? Gde je istina?

Sve češće smo svedoci, na raznim mestima, posebno u većim gladovima, kako nam prilaze malena deca, u prljavoj i iscepanoj garderobi, prašnjavog lica, kako traže novac. Većinom slučajeva nisu sama, pored njih je neko starije dete, koja ga prosto “potura” ljudima da isprosi od njih neki dinar… U policiji i Centru za socijalni rad regiostrovane su brojne porodice koje se deceniju i više unazad bave prosjačenjem. Pojedinačno, u toku jednog dana zarade od 300 do 1000 dinara. To je informacija koja se može saznati, ali niko ne zna koliko je dece na ulicama primorano na prosjačenje. Od strane svojih najbližih, deca se navode na prometne lokacije. Nije bitno da li su napolju nesnosne vrućine ili velika zima – ta deca su na ulicama, prose, ne svojom voljom, već “radeći ZA NEKOG”! Danas, kada je sve postalo biznis, u svetu gde se ne biraju sredstva kako doći do zarade, deca su žrtva porodica koji preko njih dolaze do novca. Ta deca su oskudno obučena po najvećoj zimi, mališani su umotani u ćebad na ekstremno visokim temperaturama… I sve to ulazi u neku statistiku, čak netačnu i nejasnu, ali prosto NE POSTOJI ZAKON KOJI BI TO SPREČIO!???

Brojna pitanja se nameću sama. Da li roditelj koji je izgubio svoje zdravo novorođeno dete, pod čudnim okolnostima, koji nastavlja život pitajući se šta se desilo sa njihovom bebom, uporno prolazi pored svog deteta koje je osuđeno da prosi na ulici? Ili je tačna neka druga “istina” da ta deca završavaju kod bogatih, takozvanih elitnih parova… Par se mesecima raduje rođenju svog malenog naslednika, koji će jednog dana postati ČOVEK, a ta malena bebica devet meseci raste ispod majčinog srca… Dan najveće radosti, kada žena ode da se porodi, da na svet donese svoje dete ubrzo se pretvori u najgori mogući košmar. TO JE LJUDSKO BIĆE, KOJE JE NESTALO BEZ IKAKVOG OBJAŠNJENJA! Gde potražiti pravdu, gde potražiti istinu? Gde su ta deca sada? - napisala je Aleksićeva.

Jovana Bogdanović

VEČERNJE NOVOSTI, 16.8.2013. / izvor
Ispovest: Hteli da me namame u javnu kuću!

Dramatična ispovest azilantkinje Tatjane P. Ukradena sam kao beba iz GAK „Narodni front“ u Beogradu. Lažni roditelji su bili kriminalci. „Tata i mama“ su od mene hteli da naprave prostitutku

Pokušali su da me namame u javnu kuću u Nemačkoj, a mog mlađeg brata da pošalju na prisilan rad na naftnim platformama, ali smo uspeli da pobegnemo i zatražimo azil u Holandiji i tako se spasemo.

Ovako svoju potresnu životnu ispovest započinje Tatjana P. (27), koja tvrdi da je kao beba ukradena iz GAK „Narodni front“ u Beogradu, a da su joj lažni roditelji bili kriminalci koji su se bavili trgovinom belim robljem!

Odlučila je da se javno oglasi kada je postala azilant, kako bi pronašla svoju pravu majku i oca, ali i da ukaže na „zamršene organizovane kriminalne radnje onih koji su je oteli iz porodilišta, kako bi na njoj zaradili“. O svemu je, kako kaže, svojevremeno obavestila nadležne organe u Srbiji i čeka da pojedini navodi, koji se odnose na njeno kidnapovanje kao bebe, kao i pokušaj da sa bratom bude poslata u belo roblje, o čemu je iznela mnogo detalja, kad-tad budu rasvetljeni.

Tatjana tvrdi da su kidnaperi, njeni roditelji na papiru, bili špijunski par, i da su samo formalno živeli kao suprug i supruga!

- „Otac“, koji je preminio kada sam imala 18 godina, bio je hrvatski doušnik. Mislim da je špijunirao po Srbiji i za više stranih država, mnogo jačih od Hrvatske - priča Tatjana P. - Zvanično je bio advokat, a do njegove smrti, kao maska, živeli smo u stanu od 36 kvadrata u jednom gradiću u Vojvodini.

Vidljive razlike Tatjana P. predočava i da je jedan od dokaza da im „otac i majka“ sa kojima su živeli nisu biološki roditelji vidljiva činjenica da nemaju baš nikakve sličnosti, ni fizički ni karakterno, ni sa „roditeljima“ ni sa bilo kojim rođakom. Objašnjava da je „majka“ niža žena, a „otac“ je bio srednjeg rasta, dok su ona u brat izuzetno visoki. Ukazala je na to da je spremna da u Holandiji uradi DNK test sa biološkom majkom iz Srbije, ukoliko uspe na bilo koji način da je pronađe.

Srpska azilantkinja u Holandiji tvrdi i da su njoj i bratu datumi na izvodima iz matičnih knjiga rođenih prepravljani, kao i haotično, i na brzinu, popunjavana otpusna lista iz porodilišta njihove „majke“.

- Lažni roditelji su nas zlostavljali i sve vreme pokušavali da od brata naprave kriminalca, a od mene prostitutku - ispoveda se Tatjana P. - „Tata i mama“ su znali, još dok sam bila devojčica, da mi „prebacuju“ da sedim ili da jedem „kao kurva“. Posle „očeve“ smrti, po direktivi, moji i bratovljevi prijatelji širili su razne glasine o nama. A kada sam već „postala kurva“, pojavio se jedan momak koji je uprkos glasinama hteo da me oženi.

Tatjana ukazuje na to da je njena lažna majka ucenjivala da se uda, govoreći da joj „nema spasa ako se ne venča, jer je na lošem glasu, i da razmisli - on ili javna kuća, koja ti neminovno sleduje“.

Nemajući kud, Tatjana se udala i počela bračni život u jednoj nedovršenoj kući u Ripnju.

- Suprug mi je bio iz ugledne i bogate porodice. Novac je imao samo za sebe, dok su za mene bila rezervisani - bes, gnev, svađe i seks na silu - priča Tatjana. - Obavljao je posao makroa koji priprema žrtvu. Posle dvogodišnje torture, i pored protivljena „majke“, razvela sam se. Potom sam radila u jednoj prodavnici hleba, a onda smo smo se porodično preselili u Beograd.

Tatjana P. navodi da je tada lažna majka, njoj i bratu, kupila po jednu garsonjeru, ali se ubrzo ispostavilo da je ta briga bila samo igra. Objašnjava da ni njen, ni bratovljev stambeni prostor nisu mogli zvanično da uknjiže na svoje ime, jer je, u stvari, „majka“ kupila vešeraj od jednog stanara, i suteren koji je prvobitno imao namenu garaže, tako da oba „stana“ nisu ni ucrtana u zgradu.

- Potom su nas svi ostavili gladne, bez novca i posla, da lunjamo po Beogradu - jada se Tatjana. - Prijatelja nigde, a i „rođaka“ nije bilo pomoći. A kada smo konačno doznali kakav nam se pakleni plan priprema - da nas spremaju za trgovinu belim robljem, otisnuli smo se za Holandiju i pobegli iz čeljusti organizovane kriminalne grupe.

M. Ristović

PRESS, 27.7.2013. / izvor
Nepoznata sudbina čak 6.000 beba!

Država planira da uskoro pokrene istrage o svim prijavljenim slučajevima nestanka dece u srpskim porodilištima u poslednjih nekoliko decenija

Skupština Srbije planira da izglasa zakon kojim će državnim organima biti omogućeno da pokrenu istrage o svim prijavljenim nestancima dece iz domaćih porodilišta u poslednjih 50 godina! Čak 6.000 roditelja u Srbiji sumnja da su im bebe ukradene odmah po rođenju, a njih 1.500 je u prethodnih nekoliko decenija pokrenulo tužbe i krivične prijave, od kojih nijedna nikada nije rešena, uz obrazloženje da su zastarele.


Mirjana Novokmet iz Beograda jedna je od nekoliko hiljada majki koje sumnjaju da im je beba ukradena u porodilištu. Njena priča slična je pričama mnogih žena koje su prošle kroz pakao jer su na misteriozan način ostale bez tek rođene dece.

Ko mi je ukrao dete?

Mirjana Novokmet: Želi istinu o sudbini sina...

- Porodila sam se carskim rezom u bolnici u Višegradskoj 1978. godine. Rodila sam dečaka teškog tri kilograma i 149 grama. Trudnoća je protekla u najboljem redu, ništa nije ukazivalo da će nešto krenuti po zlu. A onda je usledila strašna vest da je moja beba mrtva. Lekari su mi to samo saopštili, niko ništa nije objašnjavao. Tražili smo da sahranimo naše dete, ali su nam u bolnici rekli da to nije praksa i da će to oni uraditi. Navodno je urađena i obdukcija, čije smo rezultate dobili tek 2002. godine i to na naš zahtev - priča Mirjana Novokmet.

Ona priznaje da je sumnja u zvaničnu verziju u njoj tinjala od trenutka kada joj je u bolnici rečeno da je njena beba preminula.

Novi zakon za tri meseca Prošle nedelje formirana je Radna grupa za izradu predloga zakona koji će stvoriti pravne uslove za postupanje nadležnih organa po prijavama o nestanku novorođene dece iz porodilišta. Predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović ukazala je na značaj koji Skupština pridaje rešavanju ovog pitanja. U sastavu radne grupe su pored poslanika i naučni radnici, profesori Pravnog fakulteta u Beogradu i predstavnici nekoliko ministarstava. Oni treba da u roku od tri meseca dostave predloge propisa koje je potrebno izmeniti i uskladiti. - Ovaj zakon bi trebalo da stvori formalno-pravnu mogućnost za procesuiranje naših slučajeva - kaže Mirjana Novokmet.

- Sumnjala sam od samog početka da je moja beba ukradena. Ali tek kada je 2002. otvorena afera krađe beba u srpskim porodilištima, rešila sam da bar pokušam da saznam istinu. Javili su se tada i drugi roditelji koji su imali isti problem. Nema gde nismo išli i kome se nismo obraćali, ali niko od nas ni dan-danas nije dobio odgovor gde je leš njegovog deteta za koje u bolnicama tvrde da je umrlo. Od preduzeća „Pogrebne usluge" dobili smo potvrdu da leševi naše dece do njih nikada nisu ni stigli. Znači, našim bebama se gubi trag na putu od bolnice do pogrebnog preduzeća i mi s pravom pitamo gde su - priča za Press Mirjana.

Ona upozorava da je najveći problem što u Srbiji ne postoji zakon po kojem bi mogle da se procesuiraju prijave roditelja o nestanku novorođenčadi!

- Mi već godinama čekamo da državne institucije krenu s deblokadom sudova, tužilaštva, MUP-a, kako bi roditelji konačno došli do istine. Sve naše prijave završavale su u fiokama bez ikakvog obrazloženja. Rečeno nam je da je predmet zastareo i to je bio kraj - ističe Mirjana Novokmet.

Pakleni plan

Miša Ristović, autor knjige „Rođeni da nestanu", u kojoj je sakupio ispovesti roditelja koji sumnjaju da su im bebe ukradene, kaže za Press da 6.000 roditelja još ne zna istinu o sudbini svoje dece koja su navodno umrla u porodilištu.

- Sve tužbe i prijave za krivično delo krađe beba iz porodilišta, a njih je više od 1.500, odbijene su kao zastarele. Zato pod hitno treba promeniti zakon i napraviti novi koji će jasno definisati da takvo krivično delo ne može da zastari jer je materinstvo nešto što nikad ne zastareva - upozorava Ristović.

Fakti - Oko 6.000 roditelja u Srbiji sumnja da su im bebe ukradene iz porodilišta odmah po rođenju - Roditelji su podneli oko 1.500 prijava za nestanak novorođenčeta iz bolnice - U 99 odsto slučajeva roditeljima u bolnici nisu pokazivali telo preminule bebe - 2.000 roditelja iz Beograda od „Pogrebnih usluga" dobilo potvrdu da njihove bebe nikada nisu sahranjene na groblju „Lešće", iako u bolnicama tvrde da su ih tamo poslali - „Bebi mafija" je najčešće tipovala na žene koje nose blizance - Bebe iz Srbije prodavane su porodicama u Švedskoj, Danskoj, Holandiji, Francuskoj, Americi... - Prva prijava za krađu beba podneta je 1959. godine, a podneli su je Sava i Ružica Ba...

On kaže da je prodaja beba u Srbiji počela pedesetih godina prošlog veka i one su od tada „putovale" u sve krajeve sveta.

- Naše su bebe prodate porodicama u Švedskoj, Danskoj, Holandiji, Francuskoj, Americi... Ne znam koliko su za njih plaćali stranci, pominjane su ogromne svote, ali znam da se beba u Srbiji mogla kupiti i za 20.000 maraka. „Naručioci" beba kod nas su obično bili ugledni ljudi, neki od njih iz samog vrha tadašnje vlasti. U vreme komunizma u njih niko nije smeo da upre prstom iako su neki roditelji sumnjali - kaže Ristović. Za tako „umrlo" dete, objašnjava naš sagovornik, nisu davane otpusne liste i umrlice, a tek na uporne zahteve roditelji su nakon više meseci i godina dobijali rezultat obdukcije bez broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa nije moglo videti.

- „Bebi mafija" je najčešće tipovala na žene koje nose blizance. Nakon porođaja majkama se govorilo da im je jedno dete rođeno zdravo, a drugo bolesno, da bi ono slabije nakon nekoliko dana navodno preminulo. U 99 odsto slučajeva roditeljima nisu ni pokazivali telo preminule bebe. U taj prljavi posao najčešće su bili upetljani lekar, babica, patolog, matična služba i „naručilac" bebe - navodi Ristović.

Autor: V. Nedeljković

B92 / TANJUG, 27.6.2013. / izvor
SPO: Ispitati krađe beba

Beograd - Poslanici Skupštine Srbije nastavili su danas rad, a na početku sednice, kao svakog utorka i četvrtka, koriste vreme za postavljanje poslaničkih pitanja.

Poslanik SPO u Skupštini Srbije Mirko Čikiriz upitao je premijera i ministra unutrašnjih poslova Ivicu Dačića hoće li biti formirana posebna komisija koja će ispitati sve navode o kradji beba u srpskim porodilištima.

On je na početku sednice parlamenta u delu za poslanička pitanja naveo da se procenjuje da se na crnom tržistu za jednu bebu plaća oko 15.000 evra i da se sumnja da je u poslenjoj deceniji ukradeno 6.000 beba, a da 2.000 roditelja nije dobilo potvrdu o smrti svog novorođenčeta.

"U Srbiji je aktuelna borba protiv korupcije, ali definitivno nisu obuhvaćene sve koruptivne afere. Jedna od aktuelnih tema je da u Srbiji traje kradja beba u porodilištima i posle presuda u Strazbru, Srbija će morati ozbiljnije da se bavi tim pitanjima", kazao je Čikiriz.

On je Dačića upitao i kad će se uspostaviti insajderska i eksterna kontrola rada carinskih službi...

037INFO.NET, 27.6.2013. / izvor
Dve godine traje košmar Ljiljane Milovanović

IZDALI JOJ IZVOD ROĐENIH ZA DETE ZA KOJE JE 36 GODINA VEROVALA DA JE MRTVO!

– Ljiljana Milovanović više od 30 godina živi u kanadskom gradu Toronto, a njen košmar započeo je pre dve godine. Tada je u došla u matičnu službu u Kruševcu da dobije izvod iz knjige rođenih za sebe, ćerku i supruga, a pored tih izvoda dobila je i izvod za bebu za koju je verovala da je umrla odmah nakon porođaja 3. marta 1975. godine!

- Doživela sam šok, jer su mi dali izvod rođenih za dete za koje sam 38 godina verovala da je mrtvo. Od tada traje moja borba da saznam pravu istinu. Obraćala sam se skoro svim državnim organima, bivšem i sadašnjem direktoru bolnice u Kruševcu, mnogim institucijama sa samo jednim zahtevom, a to je da mi omoguće uvod u kompletnu dokumentaciju bolnice iz 1975. godine. Osim Saše Jankovića, zaštitnika građana, niko nije odgovorio na moje apele. - priča Ljiljana Milovanović.

Ljiljana se prvi put porodila carskim rezom 3. marta 1975. godine. Nakon porođaja bila je u teškom stanju, a njoj i suprugu je rečeno da je beba umrla dva sata nakon porođaja. Godinu i po dana kasnije rodila je ćerku Suzanu koja, kao i roditelji, sada živi u Kanadi.

- U protekle dve godine četiri puta sam dolazila u Srbiju tragajući za raznim dokumentima. Jedino što me interesuje je da li je moja beba zaista umrla ili je živa. Većina dokumenata je još više raspirila moju sumnju. Iz Istorijskog arhiva sam dobila dve prijave bebe. U prvoj, koja je zavedena 4. marta, piše da sam se porodila 3. marta 1975. godine u 16.20 sati i da je beba živa. U drugoj prijavi, na kojoj je moj potpis falsifikovan, stoji da sam se porodila 3. marta u 16 sati, a ova prijava je u delovodnik zavedena tek 1. aprila! Nekako sam uspela ličnim kontaktima da dođem i do protkola beba u kojem piše da je beba rođena živa, da je proplakala, čak i da je dobila BSG vakcinu koja se obično daje pred izlazak iz bolnice. - objašnjava Ljiljana Milovanović.

Porodica Milovanović je pokušala da preda i tužbu sudu, ali su odbijeni uz obrazloženje da je slučaj zastareo. Ljiljana je pokrenula i grupe na Fejsbuku "Bitka za nestale bebe" i "Stolen babes in Serbia". Obraćala se i međunarodnim organizacijama i institucijama, ali su joj rekli da prvo mora da prođe proceduru u svojoj zemlji.

- Tražim moju medicinsku dokumentaciju, operacioni i porođajni protokol, kao i otpusnu listu koju mi nisu dali nakon prvog porođaja. Ne vidim razlog zašto se to krije. Hoću da nađem dete, ako je živo. Ne interesuje me ko je to uradio, ali ne mogu više da živim u neizvesnosti, jer mi se život u poslednje dve godine potpuno preokrenuo. - očajna je Ljiljana Milovanović.

U kruševačkoj bolnici ističu da su Ljiljani uvek izlazili u susret.

- U poslednjih nekoliko godina ona je dolazila više puta i omogućili smo joj uvek u kompletnu dokumentaciju kojom raspolažemo. Čak smo neke papire nabavljali od Istorijskog arhiva. Problem je što ona stalno dolazi, uvek sa novim zahtevima. U čitavom slučaju nema nikakvih tajni i sve što je gospođa Milovanović dobila od nas stavićemo na raspolaganje javnosti. - kažu u bolnici.

ALO, 26.6.2013. / izvor
Matičari otvorili staru ranu Ljiljani Milovanović
Posle 36 godina dobila krštenicu za mrtvu ćerku!

Kruševljanka Ljiljana Milovanović više od 30 godina živi u Kanadi. Pre dve godine doživela je šok u u matičnoj službi u Kruševcu koji joj je promenio život. Pored izvoda iz knjige rođenih za sebe, ćerku i supruga, dobila je i izvod za bebu za koju je verovala da je umrla odmah posle porođaja 3. marta 1975. godine!

- Tražila sam izvod iz knjige umrlih za bebu, a dali su mi izvod rođenih za dete za koje sam 38 godina verovala da je mrtvo. U izvodu je pisalo „bez imena“, kao i moji i suprugovi podaci - objašnjava Ljiljana.

Ljiljana se prvi put porodila carskim rezom 3. marta 1975. godine i rodila je devojčicu. Posle porođaja bila je u teškom stanju, a njoj i suprugu je rečeno da je beba umrla dva sata posle porođaja. Godinu i po dana kasnije rodila je ćerku Suzanu, koja kao i roditelji sada živi u Kanadi.

- U protekle dve godine četiri puta sam dolazila u Srbiju tragajući za raznim dokumentima, a većina je još više raspirila moju sumnju. Iz Istorijskog arhiva sam dobila dve prijave bebe. U prvoj, koja je zavedena 4. marta, piše da sam se porodila 3. marta 1975. godine u 16.20 i da je beba živa.

Dobila dve prijave za bebu

U drugoj prijavi, na kojoj je moj potpis falsifikovan, stoji da sam se porodila 3. marta u 16 sati, a ova prijava je u delovodnik zavedena tek 1. aprila! Pomoću ličnih kontakata uspela sam da dođem i do protkola beba, u kojem piše da je beba rođena živa, da je proplakala, čak i da je dobila BSG vakcinu, koja se obično daje pred izlazak iz bolnice.

Hoću da nađem dete ako je živo. Ne interesuje me ko je to uradio, ali ne mogu više da živim u neizvesnosti, jer mi se život u poslednje dve godine potpuno preokrenuo - očajna je Ljiljana Milovanović.

Zastareo slučaj

Porodica Milovanović je pokušala da preda i tužbu sudu, ali su odbijeni uz obrazloženje da je slučaj zastareo. Ljiljana je pokrenula i grupe na „fejsbuku“ „Bitka za nestale bebe“ i „Stolen babes in Serbia“. Obraćala se i međunarodnim organizacijama i institucijama, ali su joj rekli da prvo mora da prođe proceduru u svojoj zemlji.

Autor: S. Milenković

VEČERNJE NOVOSTI, 26.6.2013. / izvor
Ljiljana Milovanović traži istinu

Ljiljana Milovanović (60) ne veruje da je njena ćerka 1975. umrla po rođenju. Počela da sumnja pre dve godine. Kontradiktorna dokumentacija

KRUŠEVAC - Ljiljana Milovanović (60) dve godine pokušava da sazna da li je njena beba zaista preminula posle porođaja 3. marta 1975. godine. Ova Kruševljanka već tri decenije živi u Kanadi i kaže da je sasvim slučajno, tražeći drugu dokumentaciju došla do podataka zbog kojih je počela da sumnja.

- U bolnici su nam rekli da je beba umrla dva sata posle rođenja - kaže Ljiljana. u to smo verovali sve do 3. juna 2011. kada sam dobila u opštini izvod iz knjige rođenih za moje dete umrlo pre 38 godina! Samo želim da znam sudbinu ćerke, jer posle toliko vremena nemam snage da tražim krivca.

Bolnica: Bili smo kooperativni U kruševačkoj bolnici je rečeno "Novostima" da su bili maksimalno koopertivni u slučaju Ljiljane Milovanović, kao i da je celokupna dokumentacija koju oni imaju dostupna i njoj, ali i novinarima kojima je juče iznela svoju priču. U ZC kažu da su dokumentaciju tražili i u Istorijskom arhivu, kao i da je reč o događajima koji su se odigrali pre skoro 40 godina i dodaju da su i u budućnosti spremni da pomognu.

Ljiljana, koja je ubrzo posle gubitka bebe dobila drugu ćerku, sa suprugom Slobodanom počela je da traga. U poslednje dve godine četiri puta je dolazila u Srbiju. Obraćala se Ministarstvu zdravlja, Ministartstvu pravde, konzulatu, zaštitniku građana, predsedniku Reupblike, kruševačkoj bolnici... Niko joj osim ombudsmana nije izašao u susret.

Ljiljana iznosi da joj neznanje najteže pada.

- Iz bolnice uzalud pokušavam da dobijem otpusne liste, istoriju bolesti, trag o tome šta se dogodilo. Govorili su mi da je dokumentacija uništena, zatim da je poplavljena septembra 1992. godine. Hoću samo dokaz da je živa ili mrtva. Ne tražim vojnu tajnu. Na "Fejsbuku" imam tri profila, osnovala sam grupu "Bitka za nestale bebe" kako bih zajedno sa drugim roditeljima slične sudbine došla do istine.

S. Babović

VEČERNJE NOVOSTI, 23.5.2013. / izvor
Ispovest majke: Moje dete raste kao tuđi sin!

Zorica Jovanović, o sudbini deteta koga je rodila 1983. godine: Telo bebe nisam dobila, kao ni izveštaj sa autopsije, niti informaciju gde je beba navodno sahranjena. Smrt nije zabeležena u matičnim knjigama

Znam da je moj sin, koji je navodno preminuo 1983. godine, živ i zdrav. Zato tražim da mi ga država pronađe. Kako zna i ume! Jer, ako nema nijednog dokaza da je on mrtav, onda će morati da "preoru i nebo i zemlju" da bi mu ušli u trag!

Zorica Jovanović (60) iz Batočine, jedna od mnogobrojnih sumnjačavih majki, ovako počinje svoje prvo javno oglašavanje posle presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je zaključio da su joj prekršena prava na porodični život jer država Srbije "nije uspela da joj pruži uverljive informacije o tome šta se desilo s njenim sinom".

A upravo zbog njenog slučaja, strazburški sud je Srbiju doterao "do duvara", naloživši joj da mora da reši slučajeve nestalih beba. I da svim roditeljima koji su pre više decenija ostali bez dece, navodno preminule, posle porođaja, kao što je slučaj sa Zoricom Jovanović, obezbedi naknadu.

Manipulacije Zdravstveni centar u Ćupriji je manipulisao nama, a živela sam toliko godina u zabludi i prolazila kroz pakao - kaže Zorica. - Moja je sreća što imam sina i ćerku, pa lakše mogu da živim i nadam da ću pronaći svog anđela.

Ova nesrećna majka presavila je tabak još aprila 2008. godine i zatražila pravdu u Strazburu. U tužbi je predočila da je neophodno da se naloži našoj državi da otkrije podatke o usvajanju dece preko Matične službe i Centra za socijalni rad. I da se zbog nestalih beba otvore sve arhive bolnica, policije, službi bezbednosti...

- Zatražila sam i da se izmeni krivični zakonik, da ne može da nastupi apsolutna zastarelost gonjenja protiv osoba koji su izvršili otmicu i da se osude na maksimalnu kaznu od četrdeset godina zatvora - priča Zorica Jovanović. - Tražila sam da se, pritiscima na Vladu i parlament, izdejstvuje izmena porodičnog zakona i da se formira telo u kome će biti predstavnici roditelja otete dece. Njihov zadatak bi bio da se kroz skupštinsku proceduru utvrdi istina, i da se stavi tačka na aferu nestalih beba u Srbiji.

Zorica je 28. oktobra 1983. rodila zdravo dete u bolnici u Ćupriji. Dečak je dobio ocenu deset, ali je posle tri dana majka obaveštena da je njen sin umro. Pokušala je da uđe u deo porodilišta gde je beba provela noć, ali joj je to bilo onemogućeno.

- Kada sam, u šoku, napuštala bolnicu, obećano mi je da ću naknadno da dobijem otpusnu listu i obdukcioni nalaz - sa tugom se priseća Zorica. - Telo bebe nisam dobila, kao ni izveštaj sa autopsije, niti informaciju gde je beba navodno sahranjena.

Nepravda U slučaju "Zorica Jovanović protiv Srbije" Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da, iako je procedura u bolnicima prilikom smrti novorođenčeta poboljšana, ništa nije urađeno da se ispravi nepravda roditeljima iz prošlosti.

U novembru 2002. Matična služba opštine Ćuprija obavestila je Jovanovićevu da je rođenje njenog deta zabeleženo u matičnim knjigama, ali ne i smrt. Zoričin suprug Vidak Jovanović, koji je preminuo prošle godine, Opštinskom javnom tužilaštvu u Ćupriju podneo je krivičnu prijavu protiv NN osobe i Zdravstvenog centra zbog sumnjive smrti njihovog sina.

Međutim, oktobra 2003. godine, tužba je odbijena jer je utvrđeno da dete "nije protivpravno oduzeto". Šire obrazloženje nije dato i nije bilo naznake da li je obavljena prethodna istraga.

A krajem marta ove godine, sud u Strazburu je naložio da država Srbija isplati Jovanovićevoj 10.000 evra, kao i 1.800 evra za troškove postupka i advokata. Međutim, Zorica kao i mnoge druge majke u Srbiji, kaže da materinstvo nema cenu, niti ona traga za svojim sinom zbog para.

Veliki broj roditelja, kojima je bez obrazloženja i dokaza rečeno da su im bebe umrle nakon porođaja, ubeđeni su da u bolnicama postoje kriminalne grupe koje kradu novorođenčad i za veliki novac ih prodaju imućnim parovima na usvajanje.

Miša Ristović

POLITIKA, 15.5.2013. / izvor
Lekari ne veruju u krađe beba

Sedamdesetih godina tela su kremirana, obdukcije su naknadno uvedene.
– Problemi sa dokumentacijom pobudili sumnje

Organizovane krađe beba iz porodilišta u Srbiji nije bilo, takozvana afera „nestale bebe” je zapravo manipulacija bolom roditelja. U zdravstvenim ustanovama oko porodilja i novorođenčadi angažovano je brojno osoblje, nemoguće je da neko pokuša tako nešto a da drugi ne primete. Tokom svoje dugogodišnje karijere nikad nisam čula, čak ni na nivou glasine, da neko krade i preprodaje bebe, kaže profesorka dr Slavka Gligorović, specijalista pedijatrije u penziji.

Ona je od 1969. do 2005. godine radila u Ginekološko-akušerskom institutu Kliničkog centra Srbije u Beogradu. Dakle, u „kritičnom” periodu, jer većina novorođenčadi koja je zvanično preminula, a roditelji su naknadno postali ubeđeni da su im ukradena, rođena je sedamdesetih godina prošlog veka.

I profesorka Gligorović postala je deo ove teme kada je u jednoj televizijskoj emisiji navedena kao akter u krađi beba, pri čemu autori nisu tražili njeno viđenje slučaja smrti jednog novorođenčeta. Podnela je tužbu, odbranila je svoj integritet pred sudom.

– Neonatolozi i ginekolozi akušeri se predstavljaju kao „bela mafija”, zlikovci koji ne zbrinjavaju novorođenčad već ih kradu, a porodilje lažu da su im bebe preminule. Struci se ne daje prilika da odgovori, a Ministarstvo zdravlja se ne oglašava – kaže profesorka dr Gligorović.

Ona smatra da su „nestale bebe”, nažalost, odavno mrtve što bi se moglo i dokazati na osnovu prateće dokumentacije. Međutim, problem je što dokumentacija u većini slučajeva nije sačuvana, a to, kaže naša sagovornica, nije posao lekara već administrativnog osoblja.

– U Jugoslaviji tek od sredine šezdesetih godina prošlog veka počinje intenzivniji razvoj pedijatrije, ali su ulaganja i dalje veoma skromna. U većim gradovima otvaraju se Odeljenja za novorođenu decu. Skupe opreme, aparata za stimulaciju i kontrolu životnih funkcija skoro da i nema. U to vreme, na osnovu statističkih analiza smrtnosti novorođenčadi i odojčadi, Jugoslavija je bila na pretposlednjem mestu u Evropi – objašnjava profesorka dr Gligorović.

Ona kaže da tih godina tela umrle novorođenčadi nisu pokazivana roditeljima, niti sahranjivana, već su kremirana u bolničkim krematorijima, što je bila praksa nasleđena iz ranijeg perioda.

Na GAK KCS 1976. se formira služba za patohistološku dijagnostiku i anatomsku obdukciju preminulih bolesnica i porodilja. Nešto kasnije počinje patohistološka dijagnostika i obdukcija i umrle novorođenčadi.

– U početku su obdukovana samo mrtvorođena i umrla novorođena deca telesne mase od 1.500 grama i više, gestacijske zrelosti iznad 32 nedelje trudnoće. Od sredine osamdesetih godina na klinici se obdukuju i umrla i mrtvorođena deca telesne mase 1.000 i više grama, gestacijske zrelosti 28 i više nedelja razvoja u majčinom telu. I tada su odeljenjima nedostajali posebna oprema, lekovi, specijalne hranljive materije i još mnogo toga uključujući i specijalne kadaverične frižidere za leševe – objašnjava profesorka dr Gligorović.

Tela su pokazivana roditeljima na njihov zahtev, a zatim kremirana, veoma retko su preuzimana radi sahrane

– Mnogo je latentnih i hroničnih bolesti koje deluju na rast organa i sistema za razvoj ploda, a koje nisu prepoznate tokom zdravstvenih kontrola trudnice i koji dovedu do smrti ploda ili novorođenčeta u prvim satima ili danima života. Veoma je teško pedijatru neonatologu da saopšti tragičnu vest majci koja je čula plač deteta i videla bebu koja je izgledala zdravo, a koja ne može da prihvati istinu da je više nema među živima – kaže profesorka dr Gligorović.

Ona je 2000. godine prva u Srbiji uvela upisivanje u poseban protokol identifikacionih podataka o mrtvorođenom ili umrlom novorođenom detetu i uzrok smrti, kao i podatke roditelja koji potpisuju da li žele da preuzmu telo. Posle pomenute godine roditelji su u obavezi da identifikuju leš, kao i da se izjasne da li žele da preuzmu telo. Pedijatar upisuje radnu dijagnozu uzroka smrti, ostale identifikacione podatke popunjavaju druge službe i šalju umrlice matičarima prema mestu stanovanja roditelja.

Propusti matičara

Matičarska služba je u obavezi da sravni podatke o rođenju i smrti novorođenčeta, uključujući i slučajeve kada je između rođenja i smrti prošlo nekoliko minuta ili dana, kaže profesorka dr Slavka Gligorović. Dešavali su se propusti, da se napiše da je novorođenče umrlo pre nego što je rođeno, ili da na ime muškog novorođenčeta u vreme nesuđenog punoletstva stigne poziv za regrutaciju, što je veoma uznemiravalo roditelje i stvaralo sumnju u to šta je zaista bilo sa njihovim detetom. „Odgovornost za takve greške svakako nije na lekarima”, kaže profesorka dr Slavka Gligorović.

VIVA, 1.5.2013. / izvor
Nestanak beba iz porodilišta:
Možda prolaze pored svoje dece!

Prva presuda Evropskog suda za ljudska prava, na osnovu koje Srbija Zorici Jovanović treba da isplati 10.000 evra i da ponudi nadoknadu svima koji su u sličnoj situaciji, uzburkala je javnost. Hiljadama roditelja dece nestale iz porodilišta tokom više decenija ulila je nadu u to da je pravda spora ali dostižna, dok državni organi moraju nekim „lex specijalisom” da anuliraju činjenicu da većina tih slučajeva potpada pod ustavnu kategriju zastarelosti krivičnog gonjenja

Najdraža bića surovo su oteta od svojih roditelja, a zbog toga niko do danas u našoj zemlji nije kažnjen

Svaki put kad ode u crkvu, opersku primadonu Radmilu Smiljanić razdire večna dilema: da li za svoju kćerku Natašu da upali sveću na mestu za žive ili za mrtve? Grob ne postoji, samo ta dva mesta za sveće, ali koje je pravo? Više od četiri decenije ova nesrećna majka traga za odgovorom, pa nije čudo što se umorila, skoro da je izgubila svaku nadu. Nema više snage da reaguje ni na ovu buru u javnosti povodom nedavne presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu kojom je naloženo Srbiji da sa 10.000 evra obešteti Zoricu Jovanović čije dete je, bez dokaza o uzroku smrti, nestalo 1983. godine iz porodilišta u Ćupriji, a takođe obavezao državu da, u roku od godinu dana od pravosnažnosti presude, ponudi adekvatnu nadoknadu svima koji su u dovoljno sličnoj situaciji.

Mrtvo slovo na papiru

Rada Pantelić iz „Beogradske grupe roditelja iz afere nestalih beba” tvrdi da je u pitanju organizovani kriminal, počev od bolnica, pogrebnih preduzeća, MUP-a, do matičnih službi i naručioca

Koliko je poznato, sličnih situacija ima oko 3.000, a pred Sudom u Strazburu je stotinak tužbi roditelja kojima je, takođe, bez obrazloženja i dokaza, rečeno da su im bebe umrle nakon porođaja, pa sumnjaju da u bolnicama postoji organizovani kriminal krađe i prodaje novorođenčadi imućnim parovima koji ne mogu imati poroda. Roditelji po pravilu nisu mogli ni da vide dete za koje im je rečeno da je umrlo, a kamoli da ga sahrane, dok je dokumentacija o rođenju, obdukciji i smrti, koja je pokatkad stizala i posle više od godinu dana, u većini slučajeva bila nepotpuna ili kontradiktorna… A događalo se da je nestajala i u „poplavama”! Često sa osmehom na licu, lekari su tešili majku i oca: „Ma nemojte da brinete, mladi ste, imaćete još dece!“

Iole zdravom razumu teško je da pojmi da ova priča, koja kao da je ispala iz zone sumraka, traje od sredine prošlog veka, dakle još iz Titovog vremena i da, kako neki tvrde, traje i danas. Klupko je počelo da se odmotava tek pre desetak godina, kad su neki roditelji, igrom slučaja ili posle duge potrage, pronašli svoju decu u nepoznatim porodicama. Tako su bar oni tvrdili, oglašavali su to preko medija i našim sudovima podnosili krivične prijave koje su ostajale mrtvo slovo na papiru sve do ove presude iz Strazbura kojom je ustanovljeno da su Zorici Jovanović uskraćena prava na porodični život, pošto država Srbija nije uspela da joj pruži uverljive informacije o tome šta se desilo sa njenim sinom.

Prelomna tačka u potrazi roditelja za svojom nestalom decom bilo je formiranje skupštinskog Anketnog odbora 2005, sa zadatkom da utvrdi da li je u Srbiji bilo krađe beba. Najstariji slučaj koji je razmatran bio je iz 1959, a najviše ih je bilo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Predsednica Odbora Živodarka Dacin kaže za „Vivu” da je ovo telo radilo do 2006. godine i da je jedino među svim ostalim anketnim odborima, koji su tada bili „u modi”, završilo svoj posao predlogom da ministarstva policije, pravosuđa i zdravlja, svako u svom domenu, tragaju za informacijama koje bi rasvetlile „bebi aferu”, ali da se ništa od toga nije dogodilo.

– Posle je u formirana neka skupštinska Radna grupa, ali mislim da ni oni nisu uradili ništa – napominje gospođa Dacin, uz ogradu da je ona tada izašla iz te priče i da ne bi da govori o nečemu što ne zna. Ali zato zna gospođa Rada Pantelić, članica „Beogradske grupe roditelja iz afere nestalih beba”, koja tvrdi da u izveštaju te Grupe, posle 16 meseci zakašnjenja, nije bilo nijednog podatka koji već nije dobijen od roditelja.

Ni tela, ni dokumentacije

Gospođa Pantelić je 1983. u Kosovskoj Mitrovici rodila zdrave blizance koji su, zbog prevremenog porođaja, preneti na neonatologiju u Beograd. Petog dana su joj saopštili da je veći blizanac preminuo, ali roditelji nisu mogli ni da identifikuju telo, ni da ga sahrane. U pogrebnoj evidenciji su dobili potvrdu da dete nije tamo, tako da…

– Mi punih 12 godina nastojimo da u ovoj zemlji dođemo do istine šta se desilo sa našom decom i ništa nismo uradili iako smo obišli preko 70 institucija. Jedino moram da pohvalim gospodina Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja i gospodina Sašu Jankovića, zaštitnika građana, koji su pokušavali da nam pomognu tako što su nadležnim dedržavnim organima ukazivali na neljudski i nezakonski odnos prema tako velikom problemu i zalagali se da se on reši. Država je dužna roditeljima da kaže istinu kakva god da je. Ja zaista verujem da veći deo naše dece živi u drugim porodicama i da toj deci treba vratiti pravi identitet. Tvrdim da je to organizovani kriminal, to ne može jedna osoba da radi, nego čitav lanac: bolnica, pogrebno, MUP, matične službe, naručioci. Tragajući, mi smo nailazili na stotine nedostataka u dokumentaciji.

Grana Štefan iz Niša je 1987. rodila blizance, ali joj je rečeno da je dečak preminuo, međutim ona veruje da će ga pronaći

Na tu faličnu dokumentaciju Nišlijka Grana Štefan čekala je čak godinu i po dana. Sutradan po rođenju svojih zdravih i pravih blizanaca, 11. maja 1987, rečeno joj je da je muška beba preminula i da su telo odneli na obdukciju u Beograd.

– Pošto sam na nalaz toliko čekala, zapretila sam im da ću da dođem s policijom – priča Grana. – Onda sam čula kako neki tamo doktor kuca na mašini, potom je izašao u hodnik i dao mi papir koji je navodno tek stigao. Bez potpisa i bez pečata. Izigravala sam budalu, kao nepismena sam pa da mi on pročita, na šta je rekao: „Bolje što vam je beba umrla, inače biste čuvali degenerika!”. Pošto nikog nije bilo u hodniku, uhvatila sam ga za gušu i prosiktala: „Ovako ću da vas udavim usred suda kad bude došlo vreme, neće vas spasiti ni puk policije!”

Granina priča ima i nastavak:

– Ginekolog koji me je porodio, Palestinac, tvrdio je da nema šanse da mi je beba umrla i da će proveriti u dokumentaciji. Pošto nije najbolje vladao srpskim jezikom, nije mogao da mi kaže pravu adresu gde mi je dete, ali je rekao da je beba živa i zdrava, da je u Nišu i da istina jednom mora da izađe na videlo. Kriminalna grupa u bolnici mu je momentalno uručila otkaz uz „preporuku” da za deset dana napusti zemlju. Stvarno je morao da ode, a ja sam godinama tragala za njim i na kraju došla do njegovog mobilnog telefona, tako da jednoga dana, kad se bude obelodanila afera, mogu da ga pozovem kao glavnog svedoka.

I crkva ćuti

Svaki put kada ode u crkvu, primadona Radmila Smiljanić ne zna gde da zapali sveću za svoju kćerku – na mestu za žive ili za mrtve

Primadona Radmila Smiljnić nema koga da zove za svedoka i više ni u šta ne veruje. Više od 40 godina se nadala, bilo je anketnih odbora, radnih tela, ovoga i onoga, pa – ništa. Ona je čak imenom i prezimenom prozivala tadašnjeg upravnika porodilišta „Narodni front” Dragomira Mladenovića – nije se oglasio. Kaže da je pred njom telefonom čestitao njenom suprugu rečima da je dobio još jednu lepoticu i pevačicu, a sutradan – nema bebe. Nema ni „crno na belo” o smrti kao što je obećano. Bože, ima li te? U Boga još nije posumnjala primadona, ali…

– Ako je već država zatajila, crkva je trebalo da stane ispred nas. Dete kome je Bog udahnuo život, koje je punim plućima zaplakalo kao što je moja Nataša zaplakala, ima pravo da se upokoji, da ima svoje grobno mesto i da mi roditelji imamo gde da palimo sveću. Ne znam šta mi je strašnije: da su mi prodali bebu, ili da su je uništili nekakvim traljavim vođenjem porođaja. Ne znam ni šta da mislim, to je samo jedan neprebol. Sve sam uradila u karijeri i, Bogu hvala, rodila sam divnog sina Nikolu, ali ova tuga ostaje zauvek. Pitam se kakva je ovo država, koji je vek u kome živimo…

Na pitanje da li je član „Beogradske grupe”, gospođa Smiljanić je odgovorila:

– U vreme kad smo se nečemu i nadali, dolazila sam tamo na sastanke, ali to je bilo toliko strašno, kao da mi neko džara po živoj džigerici. Mnogo me je koštalo, izgubila sam nerve, svoj mir, nisam više mogla ni da radim, ni da funkcionišem. Iako mi nikada ništa slično nije rekao, pomislila sam da to može da boli moga sina, kao da je on niko i ništa, samo mi je Nataša važna, a on samo uteha i da ga možda ne bi ni bilo da je ona ostala. Zato sam rešila da izađem iz te strašne more, jer sam uvidela da to nikuda ne vodi. Ako se takve stvari dešavaju meni koja sam javna ličnost, šta tek da rade one žene iz neke zabiti…

Nastavak možete pročitati u štampanom izdanju…

Piše Radmila Tamindžić

TELEGRAF, 8.4.2013. / izvor
I posle 40 godina ne odustaje od potrage za ćerkom: Samo da joj kažemo da je naše dete!

- Kada sam se probudila iz kome rečeno mi je da se dete rodilo mrtvo. Međutim, u papirima je navedeno da je rođeno mrtvo, pa je to precrtano i dopisano "živo" - kaze Milanka Bušetić (61) iz Rekovca

Milanka (61) i Slobodan Bušetić (62) iz Rekovca veruju da im je kragujevački ginekolog D. S. 1972. godine, u saradnji s babicom i kasnije činovncima u gradskoj skupštini, ukrao devojčicu koju su kasnije prodali bračnom paru iz Kragujevca!

Iako je prošlo 40 godina, oni ne odustaju od potrage za njom.

– Porodila sam se u Kragujevcu 14. oktobra 1972. u 12.15 i rodila devojčicu. Od samog početka porođaja ponašanje lekara D. S. prema meni bilo je čudno. Dugo sam se mučila i jedva je doneo odluku da me porodi operacijom carskog reza. Vrlo sam teško podnela operaciju, a na rođenje deteta čekala je moja svekrva. Kad su dete sredili, medicinska sestra je bebu ponela kroz hodnik i moja svekrva ju je videla, zaustavila i pitala čije je dete – priča Milanka.

Sestra je odgovorila: “Jedne iz Rekovca”.

– Dete je bilo živo, a tog dana se u Kragujevcu nijedna Rekovčanka nije porodila osim mene. Kada sam se probudila iz kome, rečeno mi je da se dete rodilo mrtvo. Međutim, u papirima je navedeno da je dete rođeno mrtvo, pa je to precrtano, pa posle dopisano “živo” – priča vidno potresena Milanka Bušetić.

Slobodan i Milanka prvi put su posumnjali da im je dete ukradeno 2004. godine.

– Mi smo imali oko 20 godina kad se to desilo, doktor nam je rekao da se ne brinemo, da smo mladi i da ćemo imati još dece i tako nas je ispratio kući. Telo deteta nikada nismo videli, nisu nam dali da ga sahranimo, ništa. Moja majka je odmah posumnjala da je dete ukradeno, a mi smo definitivno počeli s potragom 2002, kad je uveliko počelo da se priča o krađi beba. U međuvremenu smo dobili još dvoje dece – priča Slobodan.

On dodaje da postoje još dva para u Rekovcu kojima je isto dete navodno umrlo, iako su sve okolnosti oko toga sumnjive.

– Mi smo kopali i u policiji i u medicinskoj dokumentaciji i došli smo do saznanja da je otpusnu listu pisalo nekoliko različitih osoba na osnovu rukopisa. Takođe, država je stopirala policijske istrage o nestalim bebama, a babica je posle slučaja naše bebe napustila porodilište i zaposlila se u “Zastavi” – kaže Slobodan.

Bušetići su saznali da je devojčica rođena živa. Beba koju je sestra odnela i koju je Milankina svekrva srela nije odneta u pravcu kapele. Bušetići su razgovarali s mnogim ljudima u poslednjih 10 godina, pa i sa Slavicom Đukić Dejanović, koja je upoznata sa svim ovim slučajevima.

– Taj ginekolog D. S. danas ima vise od 80 godina, kažu da je rastrojen i da s njim ne može da se razgovara. On je na spisku lekara na koje se sumnja da su upleteni u slučajeve nestalih beba. Preko nekih naših neformalnih kontakata saznali smo da jedna žena koja bi mogla da bude naša ćerka živi i radi u Kragujevcu. Išli smo da je vidimo, ali joj to nismo rekli. Bilo je nešto čudno u tom susretu. Kao otac, ubeđen sam da bolje mogu da vidim, jer majka od naboja emocija to ne može. Ta žena je ista kao ja – kaze na kraju Slobodan.

(P. S.)

POLITIKA, 6.4.2013. / izvor
„Poplava” uništila dokaze o „nestalim bebama”

Objašnjenje da je dokumentaciju „uništila poplava” čuli smo toliko puta, da nam je taj argument postao sumnjiv, kaže Nataša Jović iz kancelarije zaštitnika građana

Neodgovoran odnos prema medicinskoj dokumentaciji

U rasvetljavanju slučajeva „nestalih beba”, odnosno novorođenčadi koja su po porođaju proglašena mrtvom, pri čemu su izostale adekvatne procedure, što je kod roditelja pobudilo sumnju da su im deca zapravo ukradena, najteže je doći do medicinske dokumentacije. U najboljem slučaju, roditelji imaju potvrdu o rođenju, potvrdu o smrti i obdukcioni nalaz, s tim što se dešava da su i ovi dokumenti nejasni, pa i kontradiktorni. Neki od ovih roditelja obraćali su se za pomoć i zaštitniku građana.

– Uglavnom je reč o slučajevima uz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, mada ima i onih koji su se dešavali od 1965, pa sve do 1989. godine, pa i kasnije. Zanimljivo da, koju god smo ustanovu kontaktirali, niko nije imao uredno sačuvanu dokumentaciju, iako je reč o ne tako dalekoj prošlosti. Objašnjenje da je staru dokumentaciju „uništila poplava” čuli smo na više mesta toliko puta, da nam je taj argument postao sumnjiv, tim pre što nismo dobijali dokumenta koja potvrđuju događaj – kaže Nataša Jović, načelnica Odeljenja za prava deteta u Stručnoj službi zaštitnika građana.

Još je teže utvrditi šta je urađeno sa telima beba koje su proglašene mrtvim. Tokom rada na ovim slučajevima saradnici zaštitnika građana sreli su se sa terminom „medicinsko sahranjivanje” koji, opet, niko nije znao da preciznije objasni. Prema nekim podacima, sedamdesetih godina mrtvorođena deca su, ma kako to ružno zvučalo, tretirana kao medicinski otpad, s tim što se ne zna da li su u to vreme svi biološki ostaci iz bolnica kremirani ili zakopavani. Tada je preovladavao stav da roditelje koji su izgubili bebu treba „poštedeti” trauma sahranjivanja preminule bebe i podsećanja na to što se desilo, već da ih treba motivisati da dobiju drugo dete, a u takvoj atmosferi retko ko je postavljao pitanje adekvatne medicinske dokumentacije. Sumnje su se javile kasnije, posebno nakon što su o tome počeli da izveštavaju mediji. Prema izveštaju Anketnog odbora Narodne skupštine, beogradsko JKP „Pogrebne usluge”, a mnogi slučajevi „nestalih beba” odnose se na zbivanja u prestoničkim porodilištima, generalno gledano ima urednu dokumentaciju, ali o sahranjivanju mrtvorođenčadi ili umrlih beba – nema nikakvih podataka.

– Za sada nijedan slučaj nije rasvetljen niti je pronađena neka od „nestalih beba”, odnosno danas sredovečnih ljudi, niti je dokazano da je neka od tih beba zaista preminula. Roditelji imaju pravo na istinu o tome šta se desilo sa njihovom decom, kakva god da je, i to važi za svaki od tih slučajeva – ističe Nataša Jović.

O tome o kakvim sumnjama se radi, dovoljno govori slučaj žene iz jednog grada u unutrašnjosti Srbije koja se prošle godine obratila službi zaštitnika građana. Ona se porodila sedamdesetih godina i dete je, po porođaju, proglašeno mrtvim.

– Tražili smo dokumentaciju od te zdravstvene ustanove, opet smo čuli da je deo „uništila poplava”, a da bi se drugi deo mogao nalaziti u arhivu. U arhivu su rekli da takvu dokumentaciju nikada nisu dobijali. Najčudnije od svega u dosadašnjem radu na ovom slučaju su dve prijave rođenja, to je dokument koji opštini upućuje zdravstvena ustanova nakon rođenja deteta, a koje je ova građanka dobila od opštine – u jednoj je kao vreme rođenja navedeno 16 časova, a u drugoj 16.20 časova, sa različitim potpisima ovlašćenih radnika bolnice. Prema izjavi zdravstvenog radnika kontrolisane zdravstvene ustanove, koju je dao policiji povodom krivične prijave majke, u bolničkim protokolima upisano je da je dete po rođenju imalo „apgar skor”, odnosno ocenu, „nula” što znači da po rođenju nije davalo znake života, a u istom dokumentu se navodi da je dete rođeno „živo” i doneseno” i da je primilo be-se-že vakcinu. Zdravstveni radnik je i sam izjavio da su navedeni podaci nelogični – objašnjava Nataša Jović.

Ona kaže da se na ovom slučaju i dalje radi, zbog čega se ne može objaviti o kojoj zdravstvenoj ustanovi je reč. Od njih se očekuje da se zaštitniku građana dostave imena svih prisutnih na ovom porođaju, prijemna i otpusna lista, statistika o rođenim i umrlim bebama u tom periodu kao i da se opišu tadašnje procedure u ovakvim slučajevima. Današnje generacije zaposlenih u ovoj ustanovi tada nisu radile, ali neke od ovih podataka mogu prikupiti u saradnji sa penzionisanim kolegama i time pomoći da se utvrdi istina.

„Leks specijalis” za opsežno istraživanje

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu nedavno je presudio u korist građanke koja nastoji da utvrdi šta se desilo sa njenom bebom, rođenom 1983. godine, za koju su joj dva dana posle rođenja rekli da je preminula. Sud je naložio Srbiji da stvori mehanizam za utvrđivanje istine u ovim slučajevima. Ovo pitanje je razmatrao i pomenuti Anketni odbor Narodne skupštine, kao i zaštitnik građana koji je predložio donošenje „leks specijalisa” kako bi se omogućilo istraživanje po prijavama roditelja, imajući u vidu da je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Uvažavajući preporuke ombudsmana, Evropski sud presudom je obavezao Srbiju da, u roku od jedne godine od pravnosnažnosti presude, uspostavi mehanizam koji će imati dovoljno široka ovlašćenja da istraži svaki prijavljeni slučaj i pruži odgovor u svakom od njih.

Milan Galović

MONDO, 4.4.2013. / izvor
Nužno je preduzeti sve što se može radi rasvetljavanja slučaja "nestalih beba", saopšteno je danas iz Kabineta Poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića.

On je primio predstavnike Beogradske grupe roditelja "nestalih beba".

U razgovoru sa Poverenikom predstavnici grupe koja okuplja roditelje beba nestalih po porođaju izrazili su veliko nezadovoljstvo zbog hroničnog odsustva adekvatnih mera koje bi trebalo da rasvetle veliki broj nejasnih situacija.

Naglasili su da je i nedavna odluka Evropskog suda za ljudska prava po tužbi jednog od roditelja potvrda da država nije uradila sve što je morala, ali i da roditelje istina zanima mnogo više nego eventualna materijalna naknada.

Zahvalili su Povereniku na do sada pruženoj pomoći i zamolili za podršku i ubuduće, navedeno je u saopštenju.

Šabić je tim povodom izjavio da je reč o hroničnom, ozbiljnom problemu i da su nastojanja roditelja da dođu do informacija o nestaloj deci eskalirala i u brojne konfliktne situacije sa bolnicama, matičnim službama, pravosudnim organima, policijom.

Radi toga još 2006. godine formiran je Anketni odbor Skupštine Srbije koji je podneo Izveštaj o utvrđenom stanju i utvrdio predlog mera, podsetio je Šabić.

Taj predlog je podrazumevao deblokadu rada MUP-a, tužilaštava i sudova, formiranje posebnih jedinica MUP-a sa zadatkom da ispita sve slučajeve nestanka beba i u roku od tri meseca podnese Izveštaj i da ubuduće sve slučajeve ovakve vrste vode Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo, istakao je Šabić.

Šabić je naveo da su roditelji još krajem 2007. tražili od MUP-a pomenuti Izveštaj koji im je bio uskraćen i da im ga je MUP dostavio tek posle njegovog naloga, ali da su roditelji ostali nezadovoljni zbog nepreduzimanja pomenutih mera.

Samo u poslednjih nekoliko godina Poverenik je vodio nekoliko desetina postupaka po žalbama roditelja u vezi sa "nestalim bebama", rekao je Šabić.

"U nastojanju da im pomognem obratio sam se tada, krajem 2008. godine, predsednici Narodne skupštine. Nakon te intervencije u Skupštini je formirana nova Radna grupa sa sličnim zadatkom kakav je imao Anketni odbor. Roditelji, međutim, smatraju da su željeni efekti rada te grupe sasvim izostali", kaže Šabić.

Nedavna presuda Evropskog suda za ljudska prava i činjenica da je istom Sudu već podneto stotinak tužbi, kao i da se taj broj može značajno uvećati su veoma ozbiljno upozorenje koje bi bilo krajnje neodgovorno "gurati pod tepih", istakao je Poverenik.

Ali, i bez toga, svi nadležni bi morali uložiti maksimalan napor da se, kakva god da je, istina utvrdi, što, pored ostalog, uključuje i usvajanje "leks specijalisa" koje je odavno sugerisao Zaštitnik građana, rekao je Šabić.

Stanje u kome se održava latentna sumnja ne samo da pogađa roditelje nestalih beba nego i ugrožava poverenje u funkcionisanje institucija, rekao je Poverenik.

"Roditelji su me obavestili da su se sa molbom da budu primljeni obratili predsedniku Narodne skupštine, Zaštitniku građana i prvom potpredsedniku Vlade i zamolili da njihove molbe podržim, što ću svakako i učiniti", dodao je Šabić.

I zaštitnik građana Saša Janković rekao je nedavno da u nadležnim ministarstvima postoji spremnost da se zakonom reši pitanje da li je bilo krađe dece u porodilištima ili ne.

S MEDIA, 4.3.2013.
Deca i danas nestaju iz porodilišta!
Vest da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu naložio Srbiji da plati roditeljima koji su izgubili navodno umrle bebe posle porođaja, ako se ustanovi da je bila reč o trgovini decom, odjeknula je u u javnosti poput bombe.

BEOGRAD Više od 3.000 parova čije su bebe nestale na putu od porodilišta do groblja nada se da će presuda iz Strazbura naterati državu da promeni zakone i tako otkrije istinu o "bebi aferi".

Prva presuda iz Strazbura stigla je na ime Zorice Jovanović, koja se porodila 1983. u bolnici u Ćupriji, a tri dana kasnije saopšteno joj je da je njen sin umro. Nisu joj pokazali telo, nisu joj dozvolili da sahrani bebu, pa je Zorica kucala na sva vrata ne bi li isterala istinu na čistac. Na kraju, kakvo-takvo zadovoljenje pravde pristiglo je iz Strazbura.

Prvi javni slučaj - greška Otkako je “bebi afera“ osvanula u javnosti, putem medija oglašavali su se roditelji koji su tvrdili da su pronašli svoju decu nestalu iz porodilišta. Međutim, niko od njih nije bio spreman da ode na DNK analizu, osim porodice Manojlović iz Sokobanje. Kako je to bio prvi medijski propraćen slučaj u “bebi aferi“, Ministarstvo zdravlja finansiralo je DNK analizu bračnog para Manojlović i devojke za koju su tvrdili da je njihova kćerka oteta posle rođenja. DNK analiza pokazala je da pronađena devojka nije oteta kćerka porodice Manojlović.

Bez dokaza o smrti

Porodice koje su pod čudnim okolnostima ostale bez dece sumnjaju da su njihove bebe zaista umrle, jer im niko nije dostavio potvrdu o smrti i obdukcioni nalaz.

Unesrećeni roditelji nisu pozvani da identifikuju telo, niti im je dozvoljeno da sahrane svoju bebu po verskim običajima. Ono što bi se u svakoj normalnoj zemlji podrazumevalo - dobijanje čistih i jasnih dokumenata iz bolnice i matičnih službi - u Srbiji je postalo nepremostiva prepreka. Stoga nije ni čudo što mnogi roditelji veruju da njihova deca nisu umrla i da država, zapravo, prikriva vlastiti organizovani kriminal koji je započeo još u Titovo vreme, a traje i danas!

- Sve naše priče su slične: rodile smo živu i zdravu decu koja su za dan-dva navodno umrla i nismo mogli da ih preuzmemo - kaže za smedia.rs Rada Pantelić iz “Beogradske grupe“, koja je sedamdesetih godina ostala bez muškog deteta u "bebi aferi". - Pre 12 godina pokrenuli smo priču o nestanku beba. Iako je u početku sve delovalo kao scenario za film, ispostavilo se da "bebi afera" nije bez osnova. Ono što, međutim, zabrinjava je činjenica da deca i danas na čudan način "nestaju" iz porodilišta!

“Policija nije uradila ništa“

Sagovornica portala smedia.rs objašnjava da je od 2001.godine do danas država uradila mnogo toga da nestanak beba iz porodilišta bude "papirološki pokriven". Ali, ono što je trebalo da urade policija i tužilaštvo povodom starih slučajeva je izostalo.

Na inicijativu poslaničke grupe SPS-a, u leto 2005. formiran je Anketni odbor koji je trebalo da ustanovi da li je u Srbiji bilo krađe beba. Članovi Anketnog odbora predložili su niz mera koje je trebalo da sprovedu ministarstva policije, pravosuđa i zdravlja. Njihov zadatak bio je da, svako u svom domenu, traga za dodatnim informacijama koje bi rasvetlile aferu. Međutim, do željenih rezultata nije došlo.

- Radna grupa MUP-a dostavila nam je izveštaj o radu posle 16 meseci zakašnjenja, i to pošto smo se obratili Rodoljubu Šabiću - navodi Pantelić. - Ali, u tom izveštaju nije bilo ničega! Oni su naveli podatke do kojih smo mi, godinama tragajući, došli; nisu otišli ni makac dalje!

Po dobijanju prve presude iz Strazbura u vezi sa “bebi aferom“, poslanici u Skupštini najavili su da će biti formirana nova radna grupa koja će pomoći roditeljima da dođu do istine o svojoj deci. Na čelu tog tela biće poslanica Nove Srbije Dubravka Filipovska.

Roditelji koji decenijama tragaju za istinom o svojoj deci koja su, kako kažu, nestala na putu od porodilišta do groblja, apeluju da je neophodna promena zakona.
- Sve dok iz Krivičnog zakona ne bude uklonjena stavka o zastarenju ovog krivičnog dela, do istine nećemo doći - poručuju predstavnici "Beogradske grupe".

MEDIA 1, 30.03.2013. / izvor
Afera "nestale bebe":
Našli smo dete, ali tužilac još ćuti

- Voleo bih da se afera krađe beba razreši i da istina izbije na videlo. Ali skeptičan sam jer imam loše iskustvo s državnim institucijama, koje ništa nisu učinile. Sada određene političke partije manipulišu roditeljima kako bi poentirale - utisak je Milutina Manojlovića iz Sokobanje, jednog od najupornijih roditelja koji tragaju za bebama nekada nestalim iz porodilišta.



Milutin i Radojka sa Violetom, za koju smatraju da je njihova nestala ćerka

On ne sumnja da je pronašao nestalu ćerku Nikoletu, za koju mu je 1979. rečeno u beogradskom porodilištu da je umrla odmah po rođenju. Nije ga pokolebala ni DNK analiza koju je 2002. objavilo tužilaštvo.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu naložio je 26. marta državi Srbiji da obezbedi naknadu svim roditeljima koji su pre više decenija izgubili navodno preminulu decu posle porođaja, ako se ustanovi da je bila reč o trgovini decom.

U slučaju "Zorica Jovanović protiv Srbije" Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da, iako je procedura u bolnicima prilikom smrti novorođenčeta poboljšana, ništa nije urađeno da se ispravi nepravda roditeljma iz prošlosti. Manojlović podseća da je DNK analiza po nalogu tužilaštva obavljena u privatnoj ustanovi, a ne u državnoj.

- Imam dve analize urađene u inostranstvu i jednu kod nas, koje u 98 odsto pokazuju podudarnost i dokazuju da sam ja otac devojke. Ali kada sam posle 23 godine našao svoje dete, rekao sam joj da je neću papirom dokazivati, nego srcem. „Papirnati otac“ te može imati u dokumentaciji, rekao sam joj, a ja ću ti srcem pokazati šta je pravo cveće, ono koje miriše - objašnjava Manojlović, navodeći veliku sličnost između Nikolete i brata blizanca.

On kaže da bi, ukoliko tužilaštvo dokaže da je priložena DNK analiza tačna, trebalo odmah da budu uhapšeni svi lekari umešani u krađu beba, čija je imena i javno naveo. S nađenom ćerkom Nikoletom (34), kojoj su u usvojiteljskoj porodici dali ime Violeta, sada živi u Beogradu i ima dvoje dece, održava kontakte, ali su otežani zbog „nečinjenja državnog sistema, koji ne funkcioniše“.

Milutinova supruga Radojka se porodila 5. maja 1979. i na svet donela blizance, koji su iz porodilišta prebačeni u Zavod za neonatologiju. Međutim, navodi on, u transportu se jedno dete „izgubilo“.

- Iz porodilišta su otišla dva deteta, a u dokumentaciji stoji da je samo jedno primljeno u zavod. Nama su posle rekli da je devojčica umrla, a pokušali su da nam uzmu i sina, ubeđujući nas da je u teškom stanju, i da je bolje da mu daju injekciju „da se ne muči“. Nisam to prihvatio. Godinama kasnije sam otkrio u dokumentima da je devojčica živa i zdrava napustila zavod u danu kad i njen brat - navodi Manojlović.

On tvrdi da u potvrdama o smrti ukradenih beba najčešće nema pečata ili su ih overili lekari koji nisu mrtvozornici. Tu se mogu naći i šifre koje vode do krštenica i novih imena pod kojima su zavedena ta deca, pa je tako Manojlović našao svoju ćerku.

Deca nemaju cenu

Milutin Manojlović kaže da je „obeštećenje“ od 10.000 evra koje se pominje u presudi Evropskog suda pozamašna suma za srpske prilike, na koju će se mnogi roditelji upecati, „posebno oni koji u sopstvenim istragama nisu pronašli svoju decu“. - Zalagaću se za to da nijedna biološka porodica ne prihvati tih 10.000 evra. Tražićemo da država Srbija prizna organizovanu krađu dece - podvlači Manojlović.

BETA / NOVI MAGAZIN, 29.3.2013. / izvor
Janković: Ne može se isključiti mogućnost da su neke od beba ukradene

Zaštitnik građana Saša Janković izjavio je da na osnovu saznanja koja je dobio detaljnom istragom navoda roditelja ipak ne može da potvrdi da li su te bebe zaista ukradene, ali i da se ne može isključiti ta mogućnost.

BEOGRAD - "Ne mogu da potvrdim da su te bebe zaista ukradene. Država postoji da bi jasno i dokumentovano rekla šta je bilo a šta ne. To ne možemo da kažemo kao država i niko ne može da isključi mogućnost da su neke od beba zaista ukradene", kazao je zaštitnik građana.

On je rekao da postoji spremnost ministarstva zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, nakon zahteva iz Strazbura, da rade na izradi zakona koji će roditeljima nestalih beba pružiti odogovor da li su im deca ukradena ili ne.

Prema Jankovićevim rečima, u Srbiji ima oko 200 porodica koje nakon više decenija traže odgovor šta se desilo sa njihovim bebama.

"Na nama je kao državi da donesemo taj zakon, nadam se da će pažnja javnosti ostati na toj temi, možda smo mogli, uz veći pritisak javnosti još 2010. godine, nakon izveštaja zaštitnika građana da pomognemo porodicama da dobiju odgovor", kazao je Janković.

Zaštitnik građana je izrazio nadu da će pritisak javnosti ostati nakon odluke suda u Strazburu kojom je od Srbije zatraženo da preuzme konkretne mere i usvoji zakon koji bi se istražilo da li je bilo zloupotreba dece.

Janković je podsetio da su u Srbiji u porodilištima, ranije često vladale loše procedure, aljkavost, bahatost, nisu se poštovali propisi u dokumentaciji, neljudski su se odnosili prema porodiljama zbog čega je više od 200 porodica ozbiljno posumnjalo da njihova deca nisu umrla već da je reč o velikoj zloupotrebi i da su data na usvajanje.

"Ustanovio sam zaista ogroman broj propusta koji ne omogućavaju jasan odgovor da li su sumnje roditelja opravdane", kazao je Janković i dodao da su njegovi saradnici pronašli arhive za koje se roditeljima tvrdilo da su uništene, ili izgubljene u poplavama.

Janković je podsetio da je ustanovio da se bez posebnog zakona koji bi omogućio da se istraže takvi slučajevi ne moze doći do ozbiljnih i verodostojnih činjenica.

Izveštaj zaštitnika građana o nestalim bebama (Word .doc)

KURIR, 29.3.2013. / izvor
Trgovina bebama
Očajni roditelji: Hoćemo našu nestalu decu, a ne pare

Goran Filipović iz Beograda, jedan od roditelja, navodi da oni ne mogu da prihvate novac kao nadoknadu za svoju decu, jer bi na taj način "legalizovali" prodaju svojih beba



BEOGRAD - Presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, da Srbija obezbedi naknadu roditeljima koji su pre više decenija izgubili navodno preminulu decu posle porođaja, ako se ustanovi da je bila reč o trgovini decom, za nas je veliki šamar. Materinstvo nema cenu, niti mi tragamo za našom nestalom decom zbog para.

Uz ovu konstataciju, Goran Filipović iz Beograda, jedan od roditelja, navodi da oni ne mogu da prihvate novac kao nadoknadu za svoju decu, jer bi na taj način "legalizovali" prodaju svojih beba.

Goranova supruga je 1998. godine rodila devojčicu tešku 4,5 kilograma koja je, kako kaže, nakon 24 sata nestala sa Instituta za majku i dete. Već više od decenije Filipović i mnogobrojni drugi roditelji pokušavaju da uđu u trag svojim bebama, koje su posle porođaja nestale bez traga.

"Ne postoje pare koje mogu da mi nadoknade dete", kaže Ljiljana Milovanović iz Kruševca. "Neću novac od države, već da mi zvanično vrate dete, koje mi je oduzeto posle porođaja".

Sumnje mnogih roditelja, ali i još uvek nerealizovani zaključci Anketnog odbora republičke Skupštine, posle najnovijeg aktuelizovanja afere o nestalim bebama, "primorali" su nadležne da konačno počnu da rade po zakonu.

A paragrafi su jasni - nema sahrana beba bez dozvole roditelja. Nažalost, minulih godina i decenija u ovoj ostetljivoj oblasti radilo se i ponašalo - po nahođenju. Preminule bebe, u 99 odsto slučajeva, nisu videli ni otac ni majka, a većini te dece svaki trag se gubi između zdravstvene ustanove i pogrebnog preduzeća.

Ovo je samo deo podataka na koje su upozorili članovi Anketnog odbora, koji su ispitivali tvrdnje roditelja da su im deca nestala iz porodilišta.

"Saopštavanje vesti o smrti deteta rodbini, po pravilu, nije praćeno bilo kakvim detaljnim obrazloženjem uzroka smrti, ili su izjave službenih lica međusobno kontradiktorne", zaključio je Odbor.

"Roditelji su na svaki način i bez izuzetaka sprečavani da vide svoje umrlo dete. Imali su velikih poteškoća da dobiju medicinsku dokumentaciju od zdravstvenih ustanova. Postoji i nepodudarnost između kliničke dijagnoze u potvrdi o smrti i one nakon obdukcije. To ne može da se podvede pod stručnu grešku i opravdava sumnju roditelja".

Anketni odbor je predočio i da je vrlo često roditeljima sugerisano da je za njihovo dobro to što je beba umrla, jer bi imala teške posledice po rast i razvoj da je ostala u životu. To se događalo i u slučajevima kada se iz priložene medicinske dokumentacije ne vidi da je dete rođeno sa vidnim deformitetima.

Velika enigma je i to kako su, zvanično mrtve bebe, nestajale na putu od porodilišta do groblja. Ovakva "pojava" je pored Beograda, otkrivena i u drugim gradovima u Srbiji. Do skandalozne dokumentacije o nestalim bebama najpre je došla grupa roditelja iz Beograda.

Kako Zakon o grobljima i sahranjivanju propisuje da se preminula novorođenčad sahranjuje isključivo na gradskim grobljima, koji pripadaju JKP "Pogrebne usluge", prvo su se njima obratili. Pojedinačno su zatražili odgovor da li su njihove navodno preminule bebe sahranjene. Usledili su takođe frapantni odgovori. Svi redom su dobili zvanično zavedena obaveštenja da "nema podataka" da su njihove bebe sahranjene!

"Više od dve hiljade roditelja je podnelo iste zahteve beogradskim "Pogrebnim uslugama" i gotovo svima je potvrđeno da su njihove bebe - bez obeležja na groblju", kaže Mirjana Novokmet iz Beograda, jedna od majki koje sumnjaju da im je beba oduzeta.

VEČERNJE NOVOSTI, 29.3.2013. / izvor
Leks specijalis za otete bebe

Sumnjičavi roditelji očekuju da država konačno pronađe način da reši veliku aferu. Neophodna promena zakona, jer materinstvo ne može i ne sme nikada da zastari

Roditelji nestalih beba posle odluke suda u Strazburu očekuju da država reši njihove probleme

Nestale bebe u Srbiji, ukoliko država ne uspe da razreši ovu višedecenijsku aferu, mogle bi da budu jedna od velikih prepreka na evropskom putu naše zemlje. Po presudi Evropskog suda za ljudska prava, u slučaju Zorice Jovanović iz Batočine, Srbija je u obavezi da donese mehanizme u cilju ispitivanja nerasvetljenih slučajeva nestanaka beba u porodilištima. A te mahanizme i rezultate oceniće - Komitet ministara Saveta Evrope

Roditelji beba koje su pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima nestale iz porodilišta posle rođenja, navode da ovog puta naša država mora da pronađe pravi način kako da reši sve pojedinačne slučajeve. Pre svega, neohodno je da se promeni zakon, koji će jasno da precizira da materinstvo - ne može i ne sme da zastari.

Podsećaju da je Radna grupa Narodne skupštine, formirana zbog afere nestanka beba iz porodilišta u Srbiji, analizirajući ustavnopravnu regulativu, prošle godine konstatovala da ne postoji način da se, uz poštovanje Ustava, zastareli slučajevi procesuiraju.

Kupovali uticajni Pojedini članovi Anketnog odbora konstatovali su da decenijama postoji opšta društvena zavera ćutanja o problemu nestalih beba. - Ima li igde slučaj da je to pokrenuto ili isterano na čistac - pitao je Slobodan Živkucin, član Odbora. - Nema. Znači da su decu krali i usvajali uticajni ljudi.

- Zato je neohodno da se najpre donese „leks specijalis“ za nestale bebe, kako bi svi slučajevi mogli da se ispitaju - kaže Goran Ranđelović, predstavnik beogradske grupe sumnjičavih roditelja. - Mi smo primorani da postavimo uslov državi - da obavezno budemo članovi nezavisnog tela, čije formiranje je naložio sud u Strazburu. Ne prihvatamo da nam se isplaćuje bilo kakva novčana nadoknada, jer bi tako kupili slobodu za kriminalce koji su organizovali nestanak naše dece.

Mirjana Novokmet iz Beograda očekuju da se nestanak beba definiše kao društveno opasno delo i da se predlože dopune drugih zakona.

Saša Janković, zaštitnik građana, pre dve godine je parlamentu i Vladi predočio poražavajući ishod kontrole organa javne vlasti, nakon ispitivanja tri predstavke, odabrane kao karakteristične za veliki broj slučajeva nestalih beba. Skupštini je predložio da donese poseban zakon koji bi omogućio utvrđivanje nepobitne istine u svim ovim slučajevima, uz konstataciju da razlozi za sumnju roditelja nisu iracionalni.

Da je država ipak pokušavala da razreši aferu, pokazalo je osnivanje skupštinskog Anketnog odbora, koji je trebalo da pomogne u rasvetljavanju slučajeva nestale dece iz porodilišta. Izveštaj odbora usvojen je jednoglasno jula 2006. godine. To je bilo prvi put u istoriji srpskog parlamentarizma da bude usvojen izveštaj o radu jednog anketnog odbora.

500 novih slučajeva Predstavnici beogradske grupe roditelja navode da im se ovih dana, posle presude suda u Strazburu, javilo 500 novih roditelja nestalih beba, koji su do sada bili obeshrabreni nečinjenjem države. Zvanično, do sada nijedan slučaj nestanka bebe iz porodilišta nije dokazan, iako su pojedini roditelji tvrdili da su ušli u trag svom navodno umrlom detetu.

- Naši zaključci su rezultat ozbiljnog rada - kaže Živodarka Dacin, predsednica Anketnog odbora. - Utvrdili smo predlog mera koji je podrazumevao deblokadu rada MUP-a, tužilaštava i sudova.

Zatraženo je formiranje posebnih policijskih jedinica, sa zadatkom da ispita sve slučajeve nestanka beba i u roku od tri meseca podnese izveštaj skupštinskom Odboru za bezbednost, kao i da ubuduće sve slučajeve ovakve vrste vode Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo.

Nažalost, od svega što je predloženo, ništa nije sprovedeno. Država je problem skrajnula na stranu. Istovremeno i roditelji su bili nemoćni.

- Saopštavanje vesti o smrti deteta rodbini, po pravilu, nije praćeno nikakvim detaljnim obrazloženjem uzroka smrti, ili su izjave službenih lica međusobno kontradiktorne - zaključio je Odbor. - Roditelji su na svaki način i bez izuzetaka sprečavani da vide svoje umrlo dete. Imali su velikih poteškoća da dobiju medicinsku dokumentaciju od zdravstvenih ustanova.

Miša Ristović

Izveštaj zaštitnika građana o nestalim bebama (Word .doc)

PESCANIK.NET, 29.3.2013. / izvor
Nestale bebe
Presuda Evropskog suda za ljudska prava Jovanović protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (dalje:ES) je 5. marta doneo, a 26. marta 2013. godine objavio svoju odluku kojom utvrđuje da je Srbija povredila pravo na privatnost i na porodični život Zorice Jovanović, koja je podnela predstavku za zaštitu ovih ljudskih prava.

Razlog podnošenja predstavke jeste ne samo ozbiljna sumnja da sin Zorice Jovanović, rođen 1983. godine nije umro, kako joj je rečeno u porodilištu, nego i nepodnošljivo tridesetogodišnje ćutanje države Srbije o ovoj ozbiljnoj sumnji, nepodnošljiva tolerancija države Srbije prema nemuštim i očigledno neverodostojnim radnjama i propuštanjima njenih službenika, i neljudska (zlo)upotreba pravnog poretka države Srbije, koji je na pravi kafkijanski način doveo do ishoda pred Evropskim sudom – ishoda koji još uvek ne može zadovoljiti prirodnu potrebu jedne majke da zna da li je njeno dete živo ili ne, a ako je živo, gde je i šta je sa njim.

Činjenice ovog sudskog slučaja su, moglo bi se tvrditi, paradigmatične za veliki (ne zna se tačno koji) broj sumnjivih smrti beba u porodilištima Srbije. Ovde se te činjenice, unekoliko skraćene, iznose na osnovu odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, donesene po pritužbi br. 21794/2008 u postupku Jovanović protiv Srbije.

Bitne činjenice

Na dan 28. oktobra 1983, u Kliničkom centru u Ćupriji, Zorica Jovanović je rodila zdravog dečaka i sa njim imala redovan kontakt do 30. oktobra te godine, kada joj je lekar saopštio da će ona i njen sin sutra biti otpušteni kući. Uveče 30. oktobra do oko 23 sata Zorica je bila zajedno sa bebom, a potom je beba odnesena kao i obično u dečju sobu. To je bio uobičajeni bolnički postupak, a novorođenče nije imalo nikakvih zdravstvenih problema. Sledećeg dana, 31. oktobra u 6,30 ujutru, dežurni lekar je saopštio majci da je „njena beba umrla“. Potom je majka odmah potrčala hodnikom prema dečjoj sobi u kojoj je njen sin proveo noć, ali su je fizički sprečili da u sobu uđe. Medicinska sestra je pokušala da joj da injekciju sa sedativima, ali se majka tome oduprla. Nemajući ništa drugo da učini i u stanju šoka, Zorica Jovanović je napustila porodilište. Kasnije je njenoj porodici saopšteno da će se obdukcija novorođenčeta izvršiti u Beogradu i da, navodno zbog toga, njegovo telo nije predato porodici. Porodica je bila u nedoumici zbog toga što će se obdukcija izvršiti upravo u Beogradu, jer je to bilo očigledno odstupanje od uobičajene prakse.

Počev od 2001, a naročito u 2002. godini mediji u Srbiji su počeli da izveštavaju o brojnim slučajevima poput onog koji se dogodio Zorici Jovanović. To ju je navelo da pošalje zahtev Kliničkom centru u Ćupriji 24. oktobra 2002, tražeći dokumenta koja se odnose na smrt njene bebe. Bolnica je poslala obaveštenje da je njen sin umro 31. oktobra 1983. godine u 7,15 ujutru i da je smrt označena kao exitus non sigmata, tj. kao smrt čiji je uzrok nepoznat. Istovremeno, Klinički centar je izvestio da ne raspolaže nikakvim drugim informacijama jer je arhiva bila poplavljena, zbog čega je mnogo dokumenata uništeno. Opština Ćuprija je na njen zahtev službeno obavestila Z. Jovanović da je rođenje njenog sina upisano u matične knjige, ali ne i njegova smrt. Suprug Zorice Jovanović je podneo krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužiocu u Ćupriji protiv medicinskog osoblja porodilišta zbog krivičnog dela otimanja maloletnog lica. Prijava je odbačena sa obrazloženjem da “postoje dokazi da je njihov sin umro 31. oktobra 1983“. Nije bilo nikakvog drugog obrazloženja, čak ni o tome da li je sprovedena ma kakva istraga. I posle ovakve odluke tužioca, Opština Ćuprija je ponovila da smrt bebe nije upisana u matične knjige. Zorica Jovanović je ponovo uputila zahtev Kliničkom centru i matičaru Opštine Ćuprija i ponovo dobila iste odgovore. Nije sporno da telo bebe nikad nije bilo predato Zorici Jovanović ni njenoj porodici.

Reakcije i radnje državnih organa i Ombudsmana

Na sastanku organizovanom u Ministarstvu zdravlja, u junu 2003. godine, povodom postupka koji se primenjuje u slučaju smrti beba u porodilištima, zaključeno je da je postupak takav da se tela predaju roditeljima ako oni potpišu propisani formular. Da je postupak ovakav, potvrdilo je i Javno preduzeće za pogrebne usluge u Beogradu.

Stotine roditelja čije su bebe „nestale“ tako što su navodno umrle u porodilištima tokom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina, obratile su se Narodnoj skupštini Srbije tražeći satisfakciju. Skupština je 14. jula 2006. godine usvojila izveštaj koji je pripremio anketni odbor. Izveštaj sadrži: (a) konstataciju da su postojali ozbiljni nedostaci primenjivog zakonodavstva u označenom periodu, a takođe i nedostaci u procedurama raznih državnih i zdravstvenih institucija; (b) zaključak da ova konstatacija opravdava sumnje roditelja u to šta se odista desilo sa njihovom decom; (c) tvrdnju da nije moguće postići satisfakciju krivičnim progonom zbog zastarelosti; (d) spremnost da vlasti promene zakonodavstvo tako da se roditeljima omogući adekvatna satisfakcija. Mediji su 2010. godine izvestili da je predsednik Narodne skupštine najavio osnivanje skupštinskog tela koje treba da pripremi nove propise koji treba da obezbede satisfakciju roditeljima nestalih beba. Ovo telo je izabrano u maju 2010. godine, a svoj izveštaj je podnelo 28. decembra 2010. Ono je ponovilo zaključak da je krivični progon nemoguć, zbog zastarelosti, da je u međuvremeno doneseno novo zakonodavstvo i da je jedino potrebno doneti propise o prikupljanju i korišćenju medicinske dokumentacije.

Posle opsežnog istraživanja, Zaštitnik građana (Ombudsman) je, između ostalog, zaključio: (a) da u naznačeno vreme nije bilo uređenih ni potpunih procedura i propisa o postupku povodom smrti beba u porodilištima; (b) da je preovlađivao medicinski stav da roditelje treba poštedeti bola sahranjivanja novorođenog deteta, čime je objašnjavana činjenica uskraćivanja predaje tela; (c) da su obdukcioni izveštaji obično bili nepotpuni, neobrazloženi i sumnjive verodostojnosti; (d) da se, zbog toga, ne može isključiti da su bebe bile protivpravno oduzete od njihovih porodica; (e) da su reakcije državnih vlasti između 2006. i 2010. bili neadekvatne i (f) da su roditelji ovlašćeni da saznaju istinu o stvarnoj sudbini njihove dece, što bi se moglo postići samo usvajanjem posebnog zakona.

Zakonodavstvo Srbije

U odluci Evropskog suda se nadalje izlažu odgovarajući članovi Ustava Srbije koji se tiču osnovnih principa krivične odgovornosti, odredbe o krivičnim delima koja se odnose na protivpravno oduzimanje maloletnika i na trafiking, odredbe o zastarelosti ovih krivičnih dela, kao i odredbe obligacionog prava o naknadi štete zbog duševnog bola (u ovom slučaju roditelja). Sud takođe eksplicira da je Zorica Jovanović podnela pritužbu zbog povrede članova 4, 5. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (dalje: Konvencija). Suštinski, Jovanović tvrdi da je država Srbija nastavila da izbegava da joj pruži informacije o stvarnoj sudbini njenog sina, da ona veruje da bi njen sin mogao biti živ i da je protivpravno dat na usvajanje.

Odbrana Republike Srbije

Opis odbrane Republike Srbije izaziva muku čak i kod okorelog pravnika.

Naše vlasti su se branile prvo time da se navodna smrt deteta dogodila 1983. godine, da je u oktobru 2003. nadležni javni tužilac odbacio krivičnu prijavu, tj. da se sve dogodilo pre nego što je Konvencija stupila na snagu u Srbiji, te, dakle, čak i da je država Srbija nešto propustila, Evropski sud nema nadležnost, iz vremenskih razloga (ratione temporis). Na to je Jovanović replicirala da se radi o pitanju koji ima trajan karakter i koje je relevantno i u vreme podnošenja pritužbe. Evropski sud je odbio prigovor Srbije, obrazlažući odbijanje ovim argumentima: (a) radnje ili propuštanja države moraju biti u skladu sa Konvencijom i onda kada predstavljaju nastavljanje jednom nastale situacije; takvu praksu Sud je ustanovio svojim brojnim, ranije donesenim odlukama (naprimer: Yagci i Sargin protiv Turske, presuda od 8. juna 1995, § 40, Serija A br. 319-A; Almeida Garrett, Mascarenhas Falcao i drugi protiv Portugalije, br. 29813/96 i br. 30229/96, § 43, ECHR 2000-I); (b) nestajanje beba je specifična pojava koja svojom neizvesnošću i neodgovornošću usled izostajanja ili namernog skrivanja informacija, produžava vreme patnji roditelja ili rođaka; (c) dodatni bitan element jeste nepoznanica o sudbini i mestu gde se nalaze nestala lica, te stoga aktivna (pozitivna) obaveza države traje onoliko dugo koliko je nepoznata sudbina nestalih.

Nadalje, Republika Srbija se branila time da je pritužba neblagovremeno podnesena, zato što je Zorica Jovanović saznala za ishod krivične prijave više od četiri godine pre podnošenja pritužbe Evropskom sudu. Zato je, po ovom stavu odbrane Jovanović morala podneti pritužbu najkasnije šest meseci po stupanju na snagu Konvencije u Srbiji. Iako je tačno da su i posle stupanja Konvencije na snagu podnošeni različiti izveštaji raznih organa vlasti o nestalim bebama, srpske vlasti smatraju da Zorica Jovanović nije mogla „razumno očekivati“ da joj bilo koji od tih izveštaja omogući da pokrene postupak koji bi bio podoban da dovede do „rešenja njenog slučaja“. Nikakvo „oživljavanje“ obaveza države Srbije na osnovu Konvencije, po mišljenju vlasti Srbije nije moguće. (Ovo nije samo odbrana pred sudom. To je politička poruka: ostavite svaku nadu, vi koji ste pod jurisdikcijom države Srbije.)

Na ovo je Jovanović replicirala da su izveštaji Narodne skupštine iz 2006. i Ombudsmana 2010. godine podstakli njene nade u satisfakciju, ali ih je konačno izgubila kada je skupštinsko telo podnelo svoj izveštaj 28. decembra 2010. godine.

Evropski sud nije prihvatio ni ovu odbranu Republike Srbije. Pozivajući se na izveštaje koje u svojoj replici pominje Z. Jovanović, Sud, suprotno ciničnoj odbrani, ocenjuje da nije bilo nerazumno od Z. Jovanović da očekuje rešenje svog slučaja, sve dok na osnovu izveštaja skupštinskog tela iz decembra 2010. godine nije konačno postalo jasno da ne može očekivati nikakvu satisfakciju od Republike Srbije.

Potom, država Srbija se branila time da Zorica Jovanović nije iscrpla sva pravna sredstva pravnog poretka Srbije, oslanjajući se na odbacivanje krivične prijave koju je podneo njen suprug, a ne ona lično. Sud je odbio i ovu odbranu Republike Srbije, sa obrazloženjem da je Jovanović podržala podnošenje te krivične prijave što je očigledno iz okolnosti ovog slučaja. Analizirajući mogućnost upotrebe drugih pravnih sredstava, Sud ocenjuje sledeće:

„Što se tiče građanskopravnog zahteva, Sud smatra da ovaj put pravne zaštite ne bi mogao pružiti satisfakciju pri datim okolnostima. Konkretno parnični sud bi mogao u najboljem slučaju priznati povredu ’ličnih prava’ podnosioca pritužbe i dosuditi naknadu pretrpljene nematerijalne štete. On bi, takođe, mogao odrediti druge načine satisfakcije podobne naknadi nematerijalne štete. Međutim, ništa od ovog ne bi obezbedilo efektivnu satisfakciju suštinskog zahteva podnosioca prijave, tj. njenu potrebu za informacijom o „stvarnoj sudbini njenog sina“ (podvukla VRV). Vlada, izvesno je nije ponudila nijedan dokaz o suprotnom.“ (V. § 63 odluke.)

Utvrđene povrede

Evropski sud je utvrdio da je Republika Srbija povredila prava Zorice Jovanović iz čl. 8 Konvencije – pravo na privatnost i na porodični život.

Tumačenje ovog prava Sud predočava na sledeći način:

Suštinski predmet čl. 8 Konvencije jeste zaštita pojedinca protiv arbitrarnog zadiranja od strane javne vlasti. Međutim, pored ove (negativne) obaveze, javne vlasti imaju i dodatke pozitivne obaveze, a među ostalim, obavezu da sprovedu efikasnu istražnu proceduru koja ima značaj za porodični život pojedinca. U pogledu obaveza države povodom nestalih lica, Sud citira deo obrazloženja iz presude Varnava protiv Turske, koju je donelo Veliko veće:

„Fenomen nestalosti predstavlja poseban teret za srodnike nestalih lica koji se održavaju u neznanju o sudbini njihovih voljenih i koji pate zbog neizvesnosti… Suština ove povrede nije u tome da je izvršena ozbiljna povreda ljudskih prava nestalog lica – već ta suština leži u reakciji državne vlasti, u situaciji kad o nestalosti bude obaveštena… Ostali relevantni faktori obuhvataju… meru u kojoj je član porodice bio svedok o događaju, involviranost člana porodice u pokušaje da se pribave informacije o nestalom licu… Utvrđivanje ove povrede nije ograničeno na slučajeve u kojima se država može smatrati odgovornom za nestajanje, već odgovornost (države) nastaje kad javne vlasti propuste da odgovore na zahtev za pružanje informacija koji podnesu srodnici ili kad (vlasti) postave smetnje na tom putu, kada se (srodnici) ostave da nose teret neotkrivenih činjenica, što se može smatrati demonstracijom očigledne i trajne povrede obaveze da se sazna mesto nalaženja i sudbina nestalog lica.“

U konkretnom slučaju, povreda čl. 8 Konvencije je izvršena time što telo deteta nikad nije bilo predato porodici, što uzrok smrti nije bio utvrđen, što obdukcioni zapisnik nikad nije bio predat porodici, što porodica nije bila obaveštena kada i gde je dete navodno bilo sahranjeno, što je krivična prijava bila odbačena bez adekvatne istrage i što podnosilac pritužbe nema nikakvu verodostojnu informaciju o tome šta se desilo njenom sinu.

ES je Zorici Jovanović dosudio naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih patnji, u iznosu od 10.000 evra, kao i naknadu za troškove postupka.

Obaveze Srbije na osnovu ove presude

Na sreću, Sud se nije zaustavio samo na dosuđivanu naknade nematerijalne štete. On je ustanovio jednu ozbiljnu obavezu, koju država Srbija mora izvršiti u roku od godinu dana od dana pravnosnažnosti ove odluke.

Polazeći od toga da je interes roditelja pre svega u tome da saznaju istinu o sudbini svoje nestale dece, i da je to suštinska satisfakcija, sud je odredio da Srbija mora preduzeti sve odgovarajuće mere, a najbolje donošenjem posebnog zakona koji je predložio Ombudsman, kojim bi propisala mehanizam čiji je cilj da obezbedi individualnu satisfakciju svim roditeljima čiji je položaj isti ili dovoljno sličan sa položajem Zorice Jovanović. Nad ovim mehanizmom nadzor mora vršiti nezavisno telo, snabdeveno potrebnim ovlašćenjima. Ta ovlašćenja moraju biti podobna da obezbede verodostojan odgovor o sudbini svakog deteta i da obezbede adekvatnu naknadu.

Šta je ovde zapravo satisfakcija, pitanje je na koje pravo, ma kako sofisticirano bilo, jednostavno nema odgovor. Da li je satisfakcija saznati da je dete živo i da ga je odgajio neko drugi? Šta za to (danas odraslo) dete znači saznanje da mu je prirodni roditelj neko drugi? Kakva je država koja je u stanju da desetinama godina ne odgovara na pitanja o navodnoj, sumnjivoj smrti beba – sve to u mirnodopskim uslovima, bez teških elementarnih nepogoda? Imam odgovor samo na poslednje pitanje: to je zločinačka država.

Vesna Rakić-Vodinelić

BLIC, 29.3.2013. / izvor
Ombudsman: Nadležni spremni da reše problem nestalih beba

Zaštitnik građana Saša Janković izjavio je danas da postoji spremnost ministarstva zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, nakon zahteva iz Strazbura, da rade na izradi zakona koji će roditeljima nestalih beba pružiti odogovor da li su im deca ukradena ili ne.

Prema Jankovićevim rečima, u Srbiji ima oko 200 porodica koje nakon više decenija traže odgovor šta se desilo sa njihovim bebama.

"Na nama je kao državi da donesemo taj zakon, nadam se da će pažnja javnosti ostati na toj temi, možda smo mogli, uz veći pritisak javnosti još 2010. godine, nakon izveštaja zaštitnika građana da pomognemo porodicama da dobiju odgovor", kazao je Janković u Palati Srbija.

Zaštitnik građana je izrazio nadu da će pritisak javnosti ostati nakon odluke suda u Strazburu kojom je od Srbije zatraženo da preuzme konkretne mere i usvoji zakon koji bi se istražilo da li je bilo zloupotreba dece.

Janković je rekao da na osnovu saznanja koja je dobio detaljnom istragom navoda roditelja ipak ne može da potvrdi da li su te bebe zaista ukradene.

"Ne mogu da potvrdim da su te bebe zaista ukradene. Država postoji da bi jasno i dokumentovano rekla šta je bilo a šta ne. To ne možemo da kažemo kao država i niko ne može da isključi mogućnost da su neke od beba zaista ukradene", kazao je zaštitnik građana.

Janković je podsetio da su u Srbiji u porodilištima, ranije često vladale loše procedure, aljkavost, bahatost, nisu se poštovali propisi u dokumentaciji, neljudski su se odnosili prema porodiljama zbog čega je više od 200 porodica ozbiljno posumnjalo da njihova deca nisu umrla već da je reč o velikoj zloupotrebi i da su data na usvajanje.

"Ustanovio sam zaista ogroman broj propusta koji ne omogućavaju jasan odgovor da li su sumnje roditelja opravdane", kazao je Janković i dodao da su njegovi saradnici pronašli arhive za koje se roditeljima tvrdilo da su uništene, ili izgubljene u poplavama.

Janković je podsetio da je ustanovio da se bez posebnog zakona koji bi omogućio da se istraže takvi slučajevi ne moze doći do ozbiljnih i verodostojnih činjenica.

Beta

Izveštaj zaštitnika građana o nestalim bebama (Word .doc)

BLIC, 28.3.2014. / izvor
Majkama nestalih beba sud ulio nadu

Srbija bi morala da donese poseban zakon, takozvani leks specijalis, da bi rešila problem nestalih beba, na šta ju je obavezala i odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Taj zakon bi trebalo da omogući rešavanje slučajeva zastarelih po važećim zakonskim rešenjima.

Evropski sud u Strazburu naložio je Srbiji da obešteti Zoricu Jovanović iz Ćuprije, ali i sve roditelje koji su pre više decenija izgubili navodno preminulu decu posle rođenja ako se ustanovi da je reč o trgovini bebama.

Sud u Strazburu je doneo odluku u slučaju Jovanovićeve, čija je zdravo rođena beba navodno preminula u državnoj bolnici 1993, i obavezao Srbiju da za godinu dana od pravosnažnosti presude preduzme adekvatne mere da sve osobe koje su u sličnoj situaciji dobiju naknadu.

Izlaz iz ovog problema i izglasavanje adekvatnog zakona još 2010. predložio je ombudsman Saša Janković.

- Posebna radna grupa parlamenta za slučajeve nestalih beba je te iste 2010. zaključila da donošenje posebnog zakona nije moguće zbog zastarelosti krivičnog gonjenja. Mi smo nastavili tamo gde je stao skupštinski anketni odbor formiran 2005, od koga smo preuzeli dokumentaciju i sada se Evropski sud za ljudska prava u svojoj presudi poziva na ovaj izveštaj ombudsmana - kaže za “Blic” zamenik ombudsmana Tamara Lukšić-Orlandić.

Pomoćnik ministra pravde i zastupnik Srbije u Strazburu Slavoljub Carić izneo je podatak da je tom sudu podneto još stotinak predstavki.

- Predstavke će biti razmatrane tek kada Srbija nakon godinu dana preduzme odgovarajuće mere - rekao je Carić i dodao da će primenu tih mera oceniti Komitet ministara Saveta Evrope. - Ako mere budu ocenjene kao dobre, Sud u Strazburu se neće više baviti nestalim bebama.

Mirjana Novokmet iz “Beogradske grupe” u ime 3.000 roditelja koji tragaju za nestalom decom objašnjava za “Blic” da je presuda Suda u Strazburu šamar svima.

- Punih 12 godina pokušavamo državu da nateramo da sarađuje i dođe do istine o nestaloj deci. I pored svih obećanja, država nam je zatvorila vrata. Krajem 2012. smo zatražili pomoć od predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Rečeno nam je da je naš predmet prosleđen dalje i očekujemo da nas primi Aleksandar Vučić - ističe Novokmet.

Živadinka Dacin, koja je bila predsednica parlamentarnog Anketnog odbora za nestale bebe, formiranog u julu 2005, kaže za “Blic“ da je jedan od zaključaka ovog odbora bio da MUP formira jedinicu i istraži sve nestanke beba. Novokmet tvrdi da je MUP i formirao jedinicu, ali da ništa nije uradio.

- U MUP-u je radna grupa uradila izveštaj i poslala ga samo roditeljima, a morala je i Odboru za bezbednost. U izveštaju nema ništa. Policija je naše prijave proglasila zastarelim, a rekli su i da ne mogu ništa da rade bez naloga tužioca. A u tužilaštvu su dodali da ne mogu da rade jer nemaju zakonske mogućnosti - priča Novokmet.

Moma Ilić/B. V.

Izveštaj zaštitnika građana o nestalim bebama (Word .doc)

VEČERNJE NOVOSTI, 28.3.2013. / izvor
Roditelji nestalih beba:
Hoćemo decu, a ne pare

Očevi i majke nestalih novorođenčadi tvrde da je presuda suda u Strazburu za njih veliki šamar. Filipović: Ako prihvatimo novac, „legalizovali“ bismo prodaju svoje dece

Majke zahtevaju da im država pronađe i vrati decu

Presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, da Srbija obezbedi naknadu roditeljima koji su pre više decenija izgubili navodno preminulu decu posle porođaja, ako se ustanovi da je bila reč o trgovini decom, za nas je veliki šamar. Materinstvo nema cenu, niti mi tragamo za našom nestalom decom zbog para.

Uz ovu konstataciju, Goran Filipović iz Beograda, jedan od roditelja, navodi da oni ne mogu da prihvate novac kao nadoknadu za svoju decu, jer bi na taj način „legalizovali“ prodaju svojih beba.

Goranova supruga je 1998. godine rodila devojčicu tešku 4,5 kilograma koja je, kako kaže, nakon 24 sata nestala sa Instituta za majku i dete. Već više od decenije Filipović i mnogobrojni drugi roditelji pokušavaju da uđu u trag svojim bebama, koje su posle porođaja nestale bez traga.

- Ne postoje pare koje mogu da mi nadoknade dete - kaže Ljiljana Milovanović iz Kruševca. - Neću novac od države, već da mi zvanično vrate dete, koje mi je oduzeto posle porođaja.

Mrtva beba - odseljena Gordana Ružić iz Aleksinca je doživljavala šok za šokom zbog svoje navodno umrle ćerkice, a čak je sa suprugom Bobanom morala nadleženima da dokazuje da im je beba, po dokumentaciji, umrla u niškom porodilištu. Krajem oktobra 1998. godine od Centra za socijalni rad u Aleksincu dobija poziv da se javi, kako bi odredila ime svom detetu. Ništa manji šok Gordana nije doživela kada je u Dispanzeru za zdravstvenu zaštitu dece u Aleksincu ustanovila da je njena zvanično umrla ćerkica upisana - kao odseljena!

Sumnje mnogih roditelja, ali i još uvek nerealizovani zaključci Anketnog odbora republičke Skupštine, posle najnovijeg aktuelizovanja afere o nestalim bebama, „primorali“ su nadležne da konačno počnu da rade po - zakonu.

A paragrafi su jasni - nema sahrana beba bez dozvole roditelja. Nažalost, minulih godina i decenija u ovoj ostetljivoj oblasti radilo se i ponašalo - po nahođenju. Preminule bebe, u 99 odsto slučajeva, nisu videli ni otac ni majka, a većini te dece svaki trag se gubi između zdravstvene ustanove i pogrebnog preduzeća.

Ovo je samo deo podataka na koje su upozorili članovi Anketnog odbora, koji su ispitivali tvrdnje roditelja da su im deca nestala iz porodilišta.

- Saopštavanje vesti o smrti deteta rodbini, po pravilu, nije praćeno bilo kakvim detaljnim obrazloženjem uzroka smrti, ili su izjave službenih lica međusobno kontradiktorne - zaključio je Odbor. - Roditelji su na svaki način i bez izuzetaka sprečavani da vide svoje umrlo dete. Imali su velikih poteškoća da dobiju medicinsku dokumentaciju od zdravstvenih ustanova. Postoji i nepodudarnost između kliničke dijagnoze u potvrdi o smrti i one nakon obdukcije. To ne može da se podvede pod stručnu grešku i opravdava sumnju roditelja.

6.000 nestalih beba u Srbiji Čak 6.000 roditelja u Srbiji sumnja da su im bebe ukradene odmah po rođenju, a njih 1.500 je u prethodnih desetak godina pokrenulo tužbe i krivične prijave, od kojih nijedna nikada nije rešena, uz obrazloženje da su zastarele. - Sumnja se da su naše bebe prodate porodicama u Švedskoj, Danskoj, Holandiji, Francuskoj, Americi... „Naručioci“ beba kod nas su obično bili ugledni ljudi, neki od njih iz samog vrha tadašnje vlasti. U vreme komunizma u njih niko nije smeo da upre prstom iako su neki roditelji sumnjali - tvrde očajni roditelji koji su ostali bez beba.

Anketni odbor je predočio i da je vrlo često roditeljima sugerisano da je za njihovo dobro to što je beba umrla, jer bi imala teške posledice po rast i razvoj da je ostala u životu. To se događalo i u slučajevima kada se iz priložene medicinske dokumentacije ne vidi da je dete rođeno sa vidnim deformitetima.

Velika enigma je i to kako su, zvanično mrtve bebe, nestajale na putu od porodilišta do groblja. Ovakva „pojava“ je pored Beograda, otkrivena i u drugim gradovima u Srbiji. Do skandalozne dokumentacije o nestalim bebama najpre je došla grupa roditelja iz Beograda.

Kako Zakon o grobljima i sahranjivanju propisuje da se preminula novorođenčad sahranjuje isključivo na gradskim grobljima, koji pripadaju JKP „Pogrebne usluge“, prvo su se njima obratili. Pojedinačno su zatražili odgovor da li su njihove navodno preminule bebe sahranjene. Usledili su takođe frapantni odgovori. Svi redom su dobili zvanično zavedena obaveštenja da „nema podataka“ da su njihove bebe sahranjene!

- Više od dve hiljade roditelja je podnelo iste zahteve beogradskim „Pogrebnim uslugama“ i gotovo svima je potvrđeno da su njihove bebe - bez obeležja na groblju - kaže Mirjana Novokmet iz Beograda, jedna od majki koje sumnjaju da im je beba oduzeta.

Miša Ristović

KURIR, 28.03.2013. / izvor
Jeziva statistika
UŽASNO: U Srbiji ukradeno više od 6.000 beba!

Lekari mi nisu dali da vidim sina, samo su rekli da je rođen mrtav! Ni 35 godina kasnije ne znam šta se zapravo desilo, kaže Mirjana Novokmet

BEOGRAD - Recite deci čija su!
U Srbiji je iz porodilišta ukradeno više od 6.000 beba, tvrde roditelji čija su deca nestala! Trgovina bebama traje nekoliko decenija, a najgore je to što porodice ni dan-danas ne znaju gde se njihova deca nalaze!
Mirjana Novokmet (54) iz Beograda kaže za Kurir da su joj lekari pre 35 godina ukrali tek rođenu bebu na Klinici za ginekologiju i akušerstvo u Višegradskoj.
- Rodila sam dečaka, a samo nekoliko minuta kasnije lekari su mi saopštili da je dete mrtvorođeno. Nisam mogla da verujem šta se dešava i jedino što sam želela je da vidim svoju bebu. Doktori mi to nisu dozvolili, a bebu su odneli ko zna gde. Želela sam da sahranim sina, ali su mi i to zabranili - očajna je Mirjana.

Prema njenim rečima, posle porođaja sve joj je bilo sumnjivo.

Ministarstvo: Reagovaćemo! Iz Ministarstva zdravlja rekli su nam da oni odmah po zahtevu roditelja organizuju inspekcijski nadzor. - Po prijemu svakog zahteva roditelja, organizovan je inspekcijski nadzor u toku kojeg je obavljen uvid u medicinsku dokumentaciju, a zapisnik se dostavlja podnosiocima zahteva - kažu u Ministarstvu zdravlja.

- Na sve molbe da vidim bebu odgovarali su mi da je to nemoguće, da bolnica sahranjuje dete, a da ćemo mi, kad se sve završi, moći da odemo na groblje i zapalimo sveću. Zašto su krili bebu od mene, zašto nikad nisam videla svoje dete? Kad sam otišla u JKP „Pogrebne usluge“, rekli su da oni ne poseduju podatke o smrti mog sina.
Ko stoji iza ovoga? Svim mogućim ministarstvima sam se obraćala, slala dopise, ali nikad nijedan odgovor nisam dobila. Najgore od svega je to što ja nisam sama u svemu ovome, tu je još roditelja koji pokušavaju da vrate svoju decu - kaže Mirjana.


Ona dodaje da sada ima dve ćerke.
- Sve majke koje je zadesila sudbina slična mojoj rađale su ponovo. Svoja osećanja prema izgubljenoj deci donekle smo potisnule, samo želimo da istina izađe na videlo i da se sazna ko je pokrao toliko beba u Srbiji - kaže Mirjana.

Goran Filipović: Meni su ukrali ćerku

Slučajevi krađa beba 50 godina se guraju pod tepih.

Goran Filipović tvrdi da su mu takođe ukrali tek rođenu ćerku.
- Samo su nam rekli da je dete rođeno mrtvo i nisu nam dali da ga vidimo. Na to želim da upozorim sve buduće roditelje, a oni koji su u istoj situaciji kao i ja neka mi se jave na 064/4983-778.

BLIC / TANJUG, 27.3.2013. / izvor
Poslanici: Rešiti slučajeve nestalih beba

Poslanici republičkog parlamenta danas su poručili da je neophodno rešiti slučajeve nestalih beba u Srbiji, nakon što je Međunarodni sud pravde u Strazburu doneo odluku da Srbija obešteti Zoricu Jovanović, čija je tek rođena beba pre 30 godina nestala iz porodilišta i da se preduzmu hitne mere da se reše mnogobrojni slučajeva te vrste.

Pojačati kontrolu tamo gde postoji osnovana sumnja da slučajevi nestanka beba postoje

Poslanica Saveza vojvođanskih Mađara, koja je bila i član Anketnog odbora Skupštine Srbije koji je trebao da ispita sumnje u vezi sa nestalim bebama, rekla je novinarima u parlamentu da su svi članovi tog skupštinskog tela dali sve od sebe, ali da nažalost ni posle nekoliko meseci rada nisu našli rešenje.

Slučaj nestale dece je, kako je dodala, ozbiljan problem i veoma je teško shvatiti sa čime se susreću roditelji koji ni posle nekoliko decenija i dalje ne dobijaju odgovor zašto je zdrava beba, kao što pokazuje slučaj Zorice Jovanović, posle tri dana proglašena mrtvom.

- Podržavamo da mora doći do pravih istraga, odgovora i rešenja ovog problema. Niko nije dobio konkretan odgovor na pitanje šta je bilo što je vrlo tužno jer su svi očekivali da će Anketni odbor nešto da uradi. Pozvali smo sve relevantne aktere ali nismo došli do konkretnih rezultata istrage - podvukla je Kovač.

Poslanica SPS Mirjana Dragaš navela je da ako je bilo pojava da su bebe nestajale, da su oduzimane ili se na bilo koji način dobijala potvrda da su preminule, a porodice u to sumnjaju, to treba istražiti i dovesti do kraja.

- Smatram da jedno nezavisno telo, da li je to u vidu agencije, mislim da ne, ali u vidu nekog drugog nezavisnog tela, možda ne bi bilo loše da se organizuje i da mu se da zadatak da u relativno ograničenom vremenskom period definitivno dođe do svih mogućih odgovora - rekla je Dragaš.

U nekim slučajevima se, prema njenim rečima, možda radi o zloupotrebama i to što je sud u Strazburu preporučio možda trreba da se dovede do kraja i u svim drugim slučajevima.

Poslanica Nove Srbije Dubravka Filipovski istakla je da država treba da izađe u susret svim roditeljima koji su izgubili decu tako što su ona nestala iz porodilišta ili su proglašena mrtvima, a da to roditelji nisu videli, kao i da teba uvažiti preporuke i sugestije suda iz Strazbura.

Filipovski smatra da treba formirati nezavisnu anketnu komisiju koja će ponovo saslušati sve roditelje i njihove dokaze i u skladu sa tim poostriti kaznene mere, ali i otkloniti sve propuste koji su se do sada desili.

Država, zaključila je Filipovski, treba da pojača kontrolu tamo gde postoji osnovana sumnja da slučajevi nestanka beba postoje.

RADIO SLOBODNA EVROPA, 27.3.2013. / izvor
Otac koji sumnja u krađu bebe za RSE:
Prevaren sam na najgrublji način

Goran Filipović

Priča o bebama nestalim u Srbiji poslednjih decenija, koju je država na insistiranje roditelja pokušala da rasvetli pre desetak godina, aktuelizovana je presudom Suda za ljudska prava u Strazburu koji je naložio da se majci Zorici Jovanović isplati odšteta u iznosu od 10.000 evra. Za RSE govori jedan od roditelja koji sumnjaju da su im deca oteta odmah po rođenju.

Sud u Strazburu utvrdio je da je Zorici Jovanović, čija je tek rođena beba 1983. godine nestala iz državnog porodilišta u Ćupriji, povređeno pravo na poštovanje porodičnog života jer taj slučaj nije rasvetljen. Nesrećnoj majci tada nije dozvoljeno da vidi telo bebe, smrt nije zvanično zabeležena niti je ustanovljen uzrok, zbog čega ona veruje da je njen sin živ.

Pred sudom u Strazburu nalazi se oko 100 tužbi roditelja iz Srbije koji sumnjaju da su im bebe ukradene u bolnicama i prodate imućnim parovima nakon što su bez obrazloženja i dokaza proglašene umrlim.

Među onima koji se spremaju da zbog toga tuže državu Sudu za ljudska prava je i Goran Filipović (47) iz Beograda, čija supruga je, kako kaže za RSE, 1998. rodila devojčicu u jednom beogradskom porodilištu.

“Kada sam otišao tamo rečeno mi je da je naša devojčica preminula pre 15 minuta. Kada sam tražio da je vidim nisu mi dozvolili, nisu mi dozvolili ni da je preuzmem i sahranim. Tada sam otišao kući duboko potresen, kasnije sam sve to duboko potisnuo u sebi… Naknadno sam shvatio da su se takve stvari dešavale obično mladim parovima. I ja sam tada bio mlad i gledao sam u doktore kao u bogove, i naravno da sam im verovao kada su mi saopštili tu strašnu vest. Kada je prošlo određeno vreme, kada sam razmislio o svemu i kada su se slegli utisci, shvatio sam da sam možda obmanut i prevaren na najgrublji način. Ja lično tvrdim da država nema dokaza da je moje dete umrlo. Sumnjam da je neko iskoristio situaciju i pretpostavljam da je moje dete nelegalno dato nekoj porodici na usvajanje”, kaže Filipović.

Zgrada Suda za ljudska prava u Strazburu

Sumnje roditelja da su njihove bebe koje su po rođenju proglašene mrtvim ipak žive probuđene su pre više od deset godina kada su, kako su tvrdili, svoju decu igrom slučaja ili posle dugogodišnje potrage pronašli živu i zdravu u drugim porodicama. Takve potresne storije naširoko je objavljivala štampa, a krivične prijave koje su podnosili očajni roditelji ostale su bez ikakvog epiloga do presude evropskog suda u slučaju “Zorica Jovanović protiv Srbije”.

Slavoljub Carić, predstavnik Srbije pred Sudom za ljudska prava, izjavio je da je ta institucija obavezala državu da u roku od godinu dana od pravosnažnosti presude svi koji su u dovoljno sličnoj situaciji kao pomenuta podnositeljka predstavke dobiju adekvatnu naknadu.

“Da li će se raditi o moralnoj ili materijalnoj naknadi na državi je da odluči i preduzme mere. Ukoliko evropski Komitet ministara oceni da su te mere dovoljno dobre i adekvatne onda će se svi ti slučajevi smatrati rešenim. Ako ocena bude da su te mere adekvatne to znači da će ti slučajevi preći na domaći teren. To jest, država će se na adekvatan način pozabaviti svim tim slučajevima”, rekao je Carić.

Nova velika borba za istinu

Početkom dvehiljaditih, nakon burnih zahteva ogorčenih roditelja, osnovan je skupštinski Anketni odbor koji je trebalo da pomogne u rasvetljavanju slučajeva navodne krađe beba. Porodice su tada tužilaštvu podnele 764 krivične prijave od kojih je 539 odbačeno, i to najveći broj zbog zastarelosti, ali do danas ni jedna nije rešena iako su zaprećene kazne za oduzimanje maloletnog lica bile od jedne do 10 godina zatvora.

Goran Filipović, koji još traga za svojim detetom, rekao je za RSE da njegovo iskustvo govori da ima dovoljno dokaza za ozbiljnu istragu, iako se sve dešavalo pre mnogo godina.

“Kada mi je saopšteno da mi je dete preminulo o tome nisam dobio nikakvu dokumentaciju. Kasnije, kada sam se malo oporavio od šoka poželeo sam da odem na grob svoje ćerke. Međutim, kada sam otišao na groblje dobio sam potvrdu da iz bolnice pod tim imenom i prezimenom, preminulog deteta tih i tih roditelja, nikakav papir nije stigao kao ni da tamo nemaju evidenciju da je kod njih sahranjeno ta umrla beba. Kada sam otišao u bolnicu da vidim šta se desilo tamo sam naišao na duple knjige, duple protokole, dupla zavođenja, prazna mesta u rubrikama za porodilje, shvatio sam da je bilo i insceniranih porođaja… Jednostavno, nađete se u gomili nelogičnosti. Kada u matičnoj službi pokušate da istražite o čemu se radi naiđete na istu situaciju kao u bolnicama, pogrešno zavođena novorođena deca, potpuna katastrofa. Onda tragate, tragate, i prikupite obilje dokumentacije koja nedvosmisleno ukazuje da se desio neki vid kriminala.”

Najstariji slučaj koji je razmatrao Anketni odbor Skupštine Srbije za utvrđivanje istine o nestalim bebama bio je iz 1959. godine, dok ih je najviše bilo iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Živodarka Dacin, predsednica tog Anketnog odbora, kaže za RSE da je ovo parlamentarno telo po završetku rada u februaru 2006. godine predložilo da se u Ministarstvu unutrašnjih poslova osnuje specijalna jedinica, sastavljena od stručnjaka za krvne delikte, organizovani kriminal i trgovinu ljudima, koja bi detaljno istražila sve sumnjive slučajeve.

“Mi smo smatrali da je bio dovoljan broj predmeta koji nam je dao za pravo da donesemo takvu preporuku. Znači, smatrali smo da je bilo osnovano da se krene u istragu koju treba da vode policija, tužilaštvo i sudstvo, kao i da se uključe svi drugi potrebni državni organi”, rekla je Dacin.

Tokom dugogodišnjih potraga za svojom decom, koje traju i po nekoliko decenija, pojedini roditelji posumnjali su da se kriminalne organizacije bave prodajom novorođenčadi pa su neki svojevremeno za naš program govorili da su istraživajući sumnjive slučajeve zaključili da uglavnom nestaju bebe bele puti i muškog pola.

Goran Filipović veruje da je presuda iz Strazbura možda poslednja šansa, ali i velika nada, da se konačno razveju sumnje ili otkrije istina.

“Meni ne prestaje da zvoni telefon, sada imam brojne pozive roditelja koji su do presude iz Strazbura bili obeshrabreni nečinjenjem države. Svi žele da se udružimo i nateramo nadležne da naše slučajeve konačno reše. Mislim da će ovo prerasti u jednu novu veliku borbu za istinu koja će kad tad morati da ugleda svetlost dana”, kaže Filipović.

Zoran Glavonjić

KURIR, 27.3.2013. / izvor
Carić: Pred sudom u Strazburu još 100 tužbi za krađu beba

U Skupštini Srbije rekao da je Srbija po jučerašnjoj presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Jovanović u obavezi da donese mehanizme u cilju ispitivanja nerasvetljenih slučajeva nestanaka beba

BEOGRADPomoćnik ministra pravde Srbije Slavoljub Carić izjavio je danas da će se država na adekvatan način pozabaviti slučajevima nestalih beba u porodilištima i da treba pooštriti krivično zakonodavstvo u toj oblasti.

Povodom presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu da Srbija obezbedi naknadu roditeljima koji su pre više decenija izgubili navodno preminulu decu posle porođaja, ako se ustanovi da je bila reč o trgovini decom, Carić je rekao da u tom sudu verovatno ima oko 100 takvih tužbi.

Sud je juče u slučaju "Zorica Jovanović protiv Srbije" ustanovio da, iako je procedura u bolnicima prilikom smrti novorođenčeta poboljšana, ništa nije urađeno da se ispravi nepravda prema roditeljima iz prošlosti. Slučaj je pokrenula Zorica Jovanović, čija je zdravo rođena beba navodno preminula 1983. u državnoj bolnici u Ćupriji.

Carić je novinarima u Skupštini Srbije rekao da je Srbija po jučerašnjoj presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Jovanović u obavezi da donese mehanizme u cilju ispitivanja nerasvetljenih slučajeva nestanaka beba u porodilištima i da će te mahanizme oceniti Komitet ministara Saveta Evrope. On je kazao da u sudu u Strazburu verovatno ima oko 100 predstavki tih slučajeva i da će oni biti razmatrani kad Srbija uspostavi sve mehanizame koji su naloženi.

"To znači da ako Komitet ministara Saveta Evrope bude ocenio da su mere, odnosno doneti mehanizmi adekvatni, ti slučajevi će preći na domaći teren. Država će se na adekvatan način pozabaviti tim slučajevima", kazao je Carić. Ti mehanizmi moraju biti uspostavljeni godinu dana od pravosnažnosti jučerašnje presude u slučaju Jovanović.

Carić je naveo da mu nije trenutno poznato u kojoj fazi su ti slučajevi u Srbiji i istakao da bi trebalo da se pooštri krivično zakonodavstvo za slučajeve nestanka beba. Upitan da li je sud u Strazburu naložio da se u Srbiji formira nezavisna agencija koja bi se bavila tim problemom, Carić je kazao da Srbija može da izabere mehanizam kojim će rasvetliti te slučajeve, a da će adekvatnost donetih mera oceniti Komitet ministara Saveta Evrope.

Sud u Strazburu je juče utvrdio da je u slučaju Jovanović povređeno pravo na poštovanje porodičnog života, jer nije rasvetljen slučaj nestanka bebe, naveo je Carić i dodao da je slobodna procena suda da se za nadoknadu štete isplati 10.000 evra.

"Poenta nije u plaćanju naplate, mada to može da proističe iz presude Strazbura. Termin 'ridres' mene više asocira na neku novčanu naknadu, a ne na ustanovljenje svih okolnosti slučajeva", kazao je Carić.
On je dodao da je sud u Strazburu imao u vidu činjenicu da je država Srbija ipak preduzela neke korake u tom pravcu i da je donet zakon o evidenciji u oblasti zdravstva.

VEČERNJE NOVOSTI, 27.3.2013. / izvor
Naknade roditeljima čije su bebe nestale

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu naložio Srbiji da reši sve slučajeve nestale dece. Pred sudom još stotine tužbi

Majke nestalih beba nisu uspele da ostvare pravdu u Srbiji, koja sada stiže iz Strazbura

Srbija mora da reši slučajeve nestalih beba, a svim roditeljima koji su pre više decenija izgubili navodno preminulu decu posle porođaja, kao što je slučaj sa Zoricom Jovanović iz Batočine, da obezbedi naknadu. Ovako je presudio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, posle rasprave o slučaju ove sumnjičave majke, koja je 28. oktobra 1983. rodila zdravo dete u bolnici u Ćupriji. Tri dana kasnije, kada je trebalo da napusti porodilište zajedno s bebom, obaveštena je da je njen sin umro.

Pokušala je da uđe u deo porodilišta gde je beba provela noć, ali joj je to onemogućeno. Telo bebe nije dobila, kao ni izveštaj sa autopsije, niti informaciju gde je beba navodno sahranjena.

U novembru 2002. Matična služna u Ćupriji obavestila je Zoricu da je rođenje njenog deta zabeleženo u matičnim knjigama, ali ne i smrt, što je potvrđeno i 2007. Tužba njenog supruga protiv osoblja bolnice odbijena je 2003. kao neosnovana, bez davanja obrazloženja i preliminarne istrage.

Enigme Istog dana kad je dete preminulo napisan je broj umrlice, dan sahrane i dijagnoza, a u potvrdi JKP „Pogrebne usluge“ piše da dete sa tim prezimenom nije sahranjeno. Roditelji, koji su dobili potvrdu da im je dete posle dana života umrlo, u traganjima sa zdravstvenom inspekcijom, u medicinskoj dokumentaciji nalaze podatak da je dete trećeg dana života redovno primilo BSŽ vakcinu. Dete je sahranjeno na račun zdravstvene ustanove, a roditelji su u Zavodu za zdravstveno osiguranje dobili podatak da je neko podigao troškove sahrane mesec dana pre nego što je beba uopšte rođena.

U Strazburu je zaključeno i da su Jovanovićevoj prekršena prava na porodični život, jer država Srbije nije uspela da joj pruži uverljive informacije šta se desilo s njenim sinom. U presudi se navodi da su između 2003. i 2010. u Srbiji pokrenute mere za poboljšanje procedura u bolnicama posle smrti novorođenčadi i za ispitivanja navoda stotine roditelja čije su bebe nestale posle navodne smrti u porodilištima, uglavnom između 1970. i 1990. godine.

- S obzirom na značajan broj potencijalnih tužbi, sud nalaže da Srbija u roku od godinu dana od stupanja na snagu presude, preduzme mere da obezbedi odgovarajuće naknade u svim sličnim situacijama - navodi se u presudi. - Proces treba da nadzire nezavisno telo s adekvatnim ovlašćenjima, tako da se pruže uverljivi odgovori o tome šta se desilo sa svakim nestalim detetom i obezbedi adekvatna naknada.

- Za presudu sam saznala iz medija, nalazim se u teškom psihičkom stanju jer mi je nedavno preminuo suprug, tako da nisam u stanju da bilo šta komentarišem - rekla je u sredu za „Novosti“ Zorica Jovanović.

Sud u Strazburu je naložio da država Srbija isplati Jovanovićevoj 10.000 evra, kao i 1.800 evra za troškove postupka i advokata. Istovremeno, ovom presudom su obustavljeni svi drugi postupci pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, po tužbama sumnjičavih roditelja iz Srbije koje imaju istu sudbinu kao Zorica Jovanović.

Prema nekim procenama, neažurnost vlasti u rešavanju ovog problema mogla bi da košta poreske obveznike u Srbiji više desetine milona evra.

Zastarelo Radna grupa Narodne skupštine, formirana zbog afere nestanka beba iz porodilišta u Srbiji, prošle godine je u izveštaju navela da slučajevi sumnjičavih roditelja ne mogu da se procesuiraju, jer su slučajevi – zastareli.

Stotine traže pravdu i decu

Zastupnik Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava Slavoljub Carić izjavio da je tom sudu podneto još stotinak predstavki povodom nestalih beba u Srbiji:

- Sud je Srbiju obavezao da u roku od godinu dana od pravosnažnosti presude preduzme adekvatne mere da sva lica koja se nalaze u dovoljno sličnoj situaciji kao podnositeljka predstavke dobiju adekvatnu naknadu. Znači, da se ustanovi mehanizam da sva lica dobiju adekvatnu naknadu.

Upitan da li to znači da će po automatizmu svima biti isplaćena naknada, Carić je naveo da država treba da ustanovi mehanizam da svima onima koji su u istoj situaciji bude pružena odgovarajuća nadoknada.

- Da li moralna, da li materijalna, to je na državi. U svakom slučaju, sve te predstavke neće biti razmatrane pred Sudom u Strazburu ukoliko Komitet ministara oceni da su te mere bile dovoljno adekvatne i dobre, a ako oceni da nisu, onda će verovatno i ovi slučajevi biti dostavljeni na odgovor i rešavaće se na isti način kao i „slučaj Jovanović“ - rekao je Carić.

M. Ristović

KURIR / BETA, 26.3.2013. / izvor
Trgovina decom
Evropski sud: Srbija da plati za ukradene bebe

U slučaju "Zorica Jovanović protiv Srbije" Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da, iako je procedura u bolnicima prilikom smrti novorođenčeta poboljšana, ništa nije urađeno da se ispravi nepravda roditeljma iz prošlosti.

STRAZBUR / BEOGRAD - Evropski sud za ljudska prava u Strazburu naložio je državi Srbiji da obezbedi naknadu svim roditeljima koji su pre više decenija izgubili navodno preminulu decu posle porođaja, ako se ustanovi da je bila reč o trgovini decom.

U slučaju "Zorica Jovanović protiv Srbije" Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da, iako je procedura u bolnicima prilikom smrti novorođenčeta poboljšana, ništa nije urađeno da se ispravi nepravda roditeljma iz prošlosti.

Slučaj je pokrenula Zorica Jovanović, čija je zdravo rođena beba navodno preminula 1983. u državnoj bolnici. Njoj nije dozvoljeno da vidi telo bebe, uzrok smrti nikada nije ustanovljen, a smrt bebe nije zvanično zabeležena, navodi se na sajtu Evropskog suda za ljudska prava.

Sud u Strazburu, osnovan konvencijom Saveta Evrope, zaključio je da su Zorici Jovanović prekršena prava na porodični život pošto država Srbije nije uspela da joj pruži uverljive informacije šta se desilo s njenim sinom. U presudi se navodi da su između 2003. i 2010. pokrenute mere za poboljšanje procedura u bolnicama posle smrti novorođenčadi i za ispitivanja navoda stotine roditelja čije su bebe nestale posle navodne smrti u porodilištima, uglavnom između 1970. i 1990. godine.

"S obrizom na značajan broj potencijalnih tužbi, Sud nalaže da Srbija u roku od godinu dana od stupanja na snagu presude, preduzme mere da obezbedi odgovarajuće naknade u svim sličnim situacijama. Proces treba da nadzire nezavisno telo s adekvatnim ovlašćenjima, tako da se pruže uverljivi odgovori o tome šta se desilo sa svakim nestalim detetom i obezbedi adekvatna naknada", navodi se u presudi.

Evropski sud za ljudska prava navodi da su same srpske vlasti potvrdile da je u više slučajeva bilo nedostataka u ranijem zakonodavstvu i procedurama posle smrti novorođenčadi, kao i u reakciji države na navode o nestancima beba u bolnicama.

Sud je naložio da država Srbija isplati Zorici Jovanović 10.000 evra, kao i 1.800 evra za troškove postupka i advokata. Zorica Jovanović veruje da je njen sin živ, a od 2009. do 2011. lečena je zbog depresije, navodi se u presudi. Ona je 28. oktobra 1983. rodila zdravo dete u bolnici u Ćupriji. Tri dana kasnije, kada je trebalo da napusti porodilište zajedno s bebom, obaveštena je da je njen sin umro.

Pokušala je da uđe u deo porodilišta gde je beba provela noć, ali joj je to onemogućeno. Telo bebe nije dobila, kao ni izveštaj sa autopsije, niti informaciju gde je beba navodno sahranjena. U novembru 2002. lokalne vlasti obavestile su Zoricu Jovanović da je rođenje njenog deta zabeleženo u matičnim knjigama, ali ne i smrt, što je potvrđeno i 2007. Tužba njenog supruga protiv osoblja bolnice odbijena je 2003. kao neosnovana, bez davanja obrazloženja i preliminarne istrage.

VEČERNJE NOVOSTI, 13.01.2013. / izvor
Trgovina ljudima: Za bebu u Srbiji 15 hiljada evra

Trgovina novorođenom decom se u celom svetu, pa tako i na Balkanu, pretvara u ozbiljan posao. Novorođenče, „zlatna vekna“, u Srbiji košta 15.000 evra

Godišnji izveštaj UN o trgovini ljudima za 2012. upozorio je svetsku javnost da je ovo krivično delo postalo globalni fenomen i ozbiljan mafijaški posao, jer se u tom poslu obrće više od 32 milijardi dolara. Polovinu ovog „godišnjeg prometa“ trgovaca ljudima, čini prodaja dece i beba.

- U svetu je više od 2,5 miliona ljudi iz 136 zemalja žrtva trgovine ljudima. Od usputne stanice trgovaca ljudima Srbija je postala krajnje odredište žrtava. Do septembra 2012. registrovana su 54 naša građanina koji su žrtve trgovine ljudima. Od toga, trećina su deca i bebe - upozorava kriminolog Dušan Davidović, koji ističe da zbog skrivene prirode nije moguće realno proceniti veličinu ovog problema u Srbiji.

Evropske humanitarne organizacije, međutim, tvrde da trgovina bebama cveta na Balkanu.

- Nagli pad nataliteta i porast potrošačkog mentaliteta glavni su uzrok porasta trgovine bebama u svetu. Novorođenčad su ilegalna roba, „zlatna vekna“, kako kažu trgovci bebama, i imaju visoku cenu. Komercijalizacija beba otpočela je u Americi, a potom u zemljama EU, kada je otvorena potražnja za decom za usvajanje. Humanitarni posao se pretvorio u prljavi biznis - kaže Davidović.

Pet vrsta trgovine Sociolozi tvrde da se bebom smatra novorođenče do 24 meseca. U Srbiji postoje četiri glavna uzroka trgovine bebama - kupovina radi obezbeđivanje naslednika, lažno usvajanje dece radi preprodaje, prodaja radi uličnog prosjačenja i krađa zbog uzimanja ljudskih organa.

Pored SAD, Kine, Rusije, Grčke, Bugarske, Rumunije, Egipta, Nigerije i u Srbiji se bebe prodaju za oko 15.000 evra. Kod nas su registrovana dva glavna oblika trgovine bebama: krađa posle porođaja u porodilištima i zloupotreba beba kod usvajanja. Policija je lane podnela tri krivične prijave zbog preprodaje novorođenčadi. Prodavci su bili roditelji ili samohrane majke, a kupci parovi bez dece. Na jugu Srbije beba je prodata usvojiteljima za samo 200 evra. Centri za socijalni rad godišnje prijave po dva slučaja trgovine novorođenčadima tokom usvajanja.

- Država se tim ne bavi ozbiljno iako zvanično ima i Tim za borbu protiv trgovine ljudima i Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima. U nekim slučajevima usvajanja bilo je reči o prodaji novorođenčeta. To je moguće jer Zakon o porodici kaže da roditelj daje saglasnost na usvojenje „sa ili bez određivanja potencijalne usvojiteljske porodice“. Obično samohrana majka, zbog novca daje bebu, pa se zakon u praksi lako izvrnuo u krivično delo - objašnjava Tamara Lukšić Orlandić, zamenik zaštitnika građana.

Ombudsman je 2009. primio prijave za nestanak tri bebe. Zaštitnik građana ima i izveštaj Anketnog odbora Narodne skupštine o slučajevima nestalih beba kojima se gubi trag u srpskim porodilištima od 1975. do 1990.

- I danas 6.000 roditelja u Srbiji sumnja da su im bebe ukradene iz porodilišta. Roditelji su podneli oko 1.500 prijava, jer im u bolnici nisu pokazivali telo preminule bebe. Trećina roditelja je od JKP „Pogrebnih usluga“ dobilo potvrdu da bebe nikada nisu sahranjene na beogradskom groblju „Lešće“. Jedna profesorka je nedavno našla svoju „umrlu sestru“, koja je ukradena kao beba - otkrio je istraživač Miša Ristović iz Niša.

U knjizi „Rođeni da nestanu“ Ristović je otkrio da su „bebi-mafiju“ činili lekar, babica, patolog, matična služba i naručilac bebe. Srpske bebe su prodavane u Švedskoj, Danskoj, Holandiji, Francuskoj i Americi. Za njih se plaćalo i po 20.000 maraka.

- U međuvremenu su, ipak, doneseni akti kojima se obezbeđuje kontrola postupanja kod smrti bebe u bolnici. Na zahtev JKP „Pogrebne usluge“, zdravstvene ustanove u Beogradu uvele su izjave roditelja i opštine o sudbini beba, bez kojih ne želi da preuzima tela preminulih novorođenčadi - smatra Tamara Lukšić Orlandić.

Poslednjih deset godina, međutim, u Srbiji je u porastu rađanje beba za poznatog naručioca, ali i iznajmljivanje beba za prosjačenje po ulicama Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca, ali i Milana, Rima, Beča, Stokholma, Atine i Ciriha.

- Prosjaci, uglavnom mlade žene, iznajmljuju od rođaka iz siromašne provincije bebe za 1.000 evra godišnje. Drže ih u naručju, prose i dnevno zarade do 1.500 dinara - otkrila je beogradska policija.

U Braničevskom okrugu, međutim, građani i policija sumnjaju da se bebe i deca prodaju ili kidnapuju i preprodaju zbog trgovine ljudskim organima, ali o tome nema opipljivih dokaza. Međutim, SAD zvanično u svom godišnjem izveštaju tvrde kako „Srbija prednjači u regionu po broju žrtava trgovine ljudima i decom“.

M. Lopušina