POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / 2002. godina 
DANAS, 31.12.2002. - 2.1.2003. / izvor U Drugom opštinskom sudu u Beogradu povodom sumnje u krađu bebe Otvoren slučaj Tubić BEOGRAD - Istražni sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu Rajko Ilić saslušao je juče Vladislavu Tubić u istrazi o falsifikovanju dokumenata o rođenju bebe, za koju Tubićeva sumnja da je odmah po rođenju ukradena. Vladislava Tubić je jedna od oko tri stotine roditelja koji predhodnih meseci u javnosti pozivaju nadležne organe da pokrenu istragu o navodnoj krađi beba u porodiličtima. Drugo beogradsko tužilačtvo pokrenulo je prema rečima Tubićeve postupak za falsifikovanje službenih isprava protiv NN lica, posto je u dokumentaciji o rođenju deteta u bolnici u Vičegradskoj uočeno više propusta. - Slučaj je zastareo tako da je ovo bio jedini način da se pokrene postupak. Istražni sudija je obećao da će pokušati da pribavi dokumentaciju i, što je jako važno, u postupak će biti uključen i grafolog kako bi ispitao različite brljotine u dokumentaciji - izjavila je za Danas Vladislava Tubić nakon saslušanja kod istražnog sudije. Ona se porodila u decembru 1980. godine na klinici u Višegradskoj i rodila žensko dete. Nakon "smrti" novorođenčeta Tubićevoj nije bilo dozvoljeno da vidi dete. Od opštine Savski venac i porodilišta dobila je različite papire koji ukazuju da ima falsifikata u dokumentaciji. - Ako je sve čisto i ako grešimo zašto bi bolnica izdavala falsifikovanu dokumentaciju, pita Tubićeva iskazujući puno poverenje, "bar zasad", u istražne organe. A. Nosov
Pored na stotine novinskih tekstova, među kojima ima najviše iz "Večernjih novosti", na sajtu moćne globalne mreže objavljeni su i pamfleti i plakati na ovu bolnu temu, zbog koje nema miran san preko 700 roditelja u našoj zemlji.
Na plakatima se postavljaju pitanja "koja je cena deteta?", "ko su kupci?", ali i surove konstatacije "decu ne donose babice" i "ne budite ženi brat".
I pored silnih upozorenja da su moguća paranoična razmišljanja i da se ovakve bolne situacije ne završavaju baš "hepi endom", ono što se mnogim majkama desilo u poslednje vreme, najavljuje suprotno. Vera Vukomanović iz sela Donja Sabanta kod Kragujevca, jedna od majki koja traga za sudbinom beba nestalih prilikom porođaja, još pre par nedelja obelodanila je da joj se javio posrednik porodice koja je usvojila njenog sina koji je prema zvaničnoj dokumentaciji rođen mrtav 12. maja 1987. godine.
Da li se čuda, ipak, događaju? Po mnogima veoma teško, osim ako ne počnu da je javljaju ljudi koji su bili umešani u aferu nad aferama - krađu i prodaju beba iz porodilišta. Ili se desi da subina sama "ugodi" neočekivane i frapantne susrete roditeljima sa "mrtvom" decom. Ljubinka Bubnjević rodila je u 20. marta 1980. godine na Klinici za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu dva dečaka. Kako su bili rođeni sa malo kilograma i u sedmom mesecu trudnoće, odmah su prebačeni u Dečju bolnicu. Posle samo jednog i po dana mlađi sin je "umro". Starijem Milošu je sada 19 godina.
- Moj suprug je pre tri godine ušao u dragstor na uglu ulice Branimira Ćosića da kupi cigarete, iako ih je imao dovoljno. Dok je plaćao račun začuo je Milošev glas, iako smo ćerka, Miloš i ja pola sata pre toga otišli. Tog trenutka se okrenuo ka mladiću koji je bio identičan našem sinu.
Olgica Trajkovski iz sela Jabuke kod Pančeva rodila je 1. maja 1978. godine muške blizance. Jedan sin je odmah "preminuo", dok je drugi sada kršni momak, sportista.
- Popričali smo, ali nisam smela ništa da mu saopštim - kaže Olgica.
Granu Štefan porodio je 11. maja 1987. godine u niškom GAK Valid Masad, lekar Palestinac, koji je čestitao što je dobila zdravu decu, blizance, najpre devojčicu Mariju, koja sada ima 15 godina i pet minuta kasnije sina. Sutradan je majci rečeno da je muška beba umrla.
Nekih šest meseci od porođaja, dok je u njenom naselju šetala svoju žensku bebu, slučajno se susrela sa lekarom koji je porodio.
- Živela sam i živim u ubeđenju da je moje dete živo. I sin Radovan, rođen kao jednojajčani blizanac sa bratom, koji je proglašen mrtvim, i danas pokazuje da mu brat nedostaje. Osećam da bi bio srećniji da može da se druži i poigra sa starijim blizancem Milovanom. To ime mu je kum namenio - teško govori Rada Vasković iz Vitanovca nadomak Kruševca. Rada je 27. februara '90. godine u kruševačkom porodilištu na svet donela dva dečaka, jednojajčane blizance. Stariji je težio 3.350, a mlađi 2.600 grama. Uz plač beba, majka čuje i lekare, koji kažu "uredno" a po smeštaju u sobu za porodilje dr Trena Strelarac joj govori da su bebe, zbog premorenosti, smeštene u inkubator. Sledećeg jutra, uz pomoć dr Zdravka Jovanovića, Rada obilazi svoje bebice. Dobro su, osim što su premorene, kaže uz osmeh doktor. Dva puta dobija decu na podoj, uz obuku kako da doji dvojke. U toku noći sve porodilje izlaze da saznaju zašto bebe uznemireno plaču, a jedna žena u kućnoj haljini, seća se Radmila, žuri kroz bolnički hodnik i govori "kradu decu". Narednog jutra, pre lekarske vizite, u Radinu sobu ulazi nepoznati crnomanjasti čovek, u braon jakni. Kaže joj da radi kao portir i da je došao da vidi ženu koja je rodila tako krupne blizance. Mužu Radinom, Stojanu, je kasnije rečeno da je dečak imao problema sa jednjakom. I kao u mnogo drugih slučajeva, roditelji ne mogu da vide i preuzmu telašce preminule bebice radi sahrane. "To se radi u krugu bolnice", dobijaju Vaskovići odgovor.
Miša Ristović
U Matičnoj službi beleži se svaka promena u životu građana?
Na osnovu kojih činjenica upisujete decu u matičnu knjigu rođenih?
Da li su roditelji obavešteni da treba da prijave ime?
Ima li ograničenja do kada roditelji moraju da se pojave?
Ako se desi da beba umre posle porođaja?
Kako izgleda potvrda o smrti?
Ima li razlike u upisu mrtvorođenog i živorođenog deteta?
Može li se dobiti umrlica za bebu koja nema ime?
Može li neko da se sahrani bez umrlice?
Da li može naknadno da se da ime umrlom detetu?
Radimo samo sa papirima Šta roditelji, koji sumnjaju da su im ukradena deca, traže od vaše službe?
Ne mogu da dobiju Izvode iz matičnih knjiga rođenih i umrlih?
Mogu li knjige da se falsifikuju?
Kakve tehničke greške?
Roditelje bune neki različiti brojevi?
Više od šest godina ste na čelu službe. Da li u knjigama ima bilo šta što bi moglo da izgleda bar sumnjivo?
Ima li, ipak izuzetaka?
Ima li bar nekih sumnjivih pravilnosti?
Ne mešajte matičare
Može li neko da zabrani roditelju da sahrani svoje dete?
Da li ima slučajeva da je bebe drugih nacionalnosti sahranjivalo porodilište, odnosno JKP "Pogrebne usluge"?
Ipak, roditelji imaju pravo sve da provere?
Krije li nešto Matična služba?
Kakvim uvredama?
Očito da su roditelji izmanipulisani?
Branka Rodić
KURŠUMLIJA, BEOGRAD - Pet porodica koje sumnjaju da su im deca oteta po rođenju u prokupačkom porodilištu, a zvanično su proglašena mrtvim, nisu dobile adekvatnu dokumentaciju koja se izdaje roditeljima nakon smrti dece po rođenju, ocena je pravnika Odbora za ljudska prava iz Kuršumlije na osnovu uvida u dokumentaciju koju roditelji poseduju. U izjavi za Danas direktor Odbora za ljudska prava iz Kuršumlije Tomislav Maksimović kaže da porodice Momirović iz Dzigolja, Gopić i Milenković iz Prokuplja i Petrović i Gvozdenović iz Kursumlije, sumnjaju da su im deca oteta po rođenju u porodilištu u Prokuplju, u periodu od 1985. do 1995. godine. - Mnoge druge činjenice koje imaju pravnici Odbora navode na sumnju da je reč o trgovini decom. Nijednoj od porodica nije dozvoljeno da vidi svoje bebe pošto je ustanovljena navodna smrt, a takođe im nije uručena ni potrebna dokumentacija u kojoj se konstatuje uzrok smrti. Roditeljima su izdati izvodi iz matične knjige rođenih, ali ne i dokumenti iz matične knjige umrlih - kaže Maksimović. Ove porodice Opštinskom tužilaštvu u Prokuplju podnele su privatnu krivičnu prijavu u kojoj su zatražile pokretanje istrage protiv radnika Ginekološko-akušerskog centra bolnice u Prokuplju i matične službe u opštini.
A. Nosov
BEOGRAD - U Okružnom sudu nastavljeno je suđenje načelnici Ginekološko-akušerske klinike u Višegradskoj dr Miroslavi Pervulov svedočenjem osoblja bolnice, dok se svedoci, koji su je teretili u istrazi nisu pojavili. Dr Pervulov je optužena da je od Milke Milak tražila 1.000 maraka za porođaj njene ćerke Tamare Mijalkovac carskim rezom i da je od supružnika Slobodana i Jelene Stevanović takođe uzela istu sumu za porođaj carskim rezom. Liljana Milinković je svedočila da je bila prisutna u kancelariji dr Pervulov, kada je bila i ostećena Milka Milak. Prema njenim rečima Milak je pretila doktorki zato što nije upozorila još u toku porođaja da beba njene ćerke ima anomalije, a da nije bilo reči o novcu. Navela je da je Milak bila agresivna i da je vikala da ima veze u policiji te da će "doktorka da vidi šta će da je snađe". Milinković je svedočila da je Milak nakon što je izašla iz kancelarije pocepala koverat iz koga je prethodno izvadila nekoliko novčanica od po sto maraka i da je rekla da je to novac za hranu njene unuke. Katarina Vesić, koja je bila ispred kancelarije, svedočila je isto kao Milenković. Milak je ranije svedočila da je dr Pervulov dala ranije novac i da je kada je došla kod nje posle saznanja da beba ima anomaliju vratila novac. Optužena dr Pervulov je raniije pred sudom dala isti iskaz kao i jučerašnji svedoci.
V. Z. Cvijić
DNK analizom je utvrđeno da su bioloski roditelji Violete Roganović Sima i Slavica Roganović, a ne Milutin i Radojka Manojlović, koji tvrde da im je ćerka ukradena. Bračni par Manojlović iz Sokobanje navodi da je tužilaštvo želelo da što pre zatvori slučaj. Nekolicina roditelja je juče reagovala u medijima navodeći da je "okončavanje" slučaja Manojlović prevara i da postoji niz "čudnih okolnosti" koje ukazuju na nepravilnosti".
Slučaj Manojlović je bio prvi koji je dospeo do pravosuđa i izazvao burne reakcije ostalih roditelja. U Srbiji prema nekim podacima danas oko tri strotine porodica sumnja da su im deca po rođenju ukradena. - Čitava priča je problematična upravo zato što je odbijen zahtev da se formira anketna komisija u Skupštini Srbije. Mi smatramo da je važno uključiti same roditelje u rešavanje problema, a oni su ovim izopšteni, pa je normalno njihovo nezadovoljstvo. Iako je DNK analiza pouzdana metoda postoje različite mogućnosti da dođe do određenih odstupanja - navodi advokat Jukoma Mirna Kosanović ocenjujući da postoji određena sumnja da se "čitava priča rešava u korist državnih organa". U Jukomu navode da je zdravstvena inspekcija utvrdila određene nepravilnosti u papirima medicinskih institucija koje roditelji optužuju za krađu beba, ali dosad ništa zvanično nije obelodanjeno. Prema poslednjim izjavama roditelja najveći problem predstavlja zid na koji nailaze u medicinskim institucijama, kada zatraže dokumentaciju o smrti novorođenčadi, a često se, prema njihovim rečima, dešava da jedna medicinska ustanova izda dva različita dokumeta o istim slučajevima. Z. Miladinović - A. Nosov
Ovako Milutin Manojlović iz Sokobanje, čovek koji bi se moglo reći predstavlja "mozak" tima roditelja koji pokušavaju da dokažu da u Srbiji više od 30 godina postoji organizovana krađa dece u porodilištima, počinje priču kako je, posle 23 godine, u beogradskoj porodici Roganović pronašao svoju navodno umrlu kćerku Nikoletu, sada Violetu. - Porodica Manojlović je, prema oceni doktorskih tragača, ispunjavala uslove - nastavlja Manojlović. - Mi smo tada živeli u Beogradu. Neca je radila u "Investbanci", gde se kao čistačica na određeno vreme zaposlila i moja sestra, koja je zajedno sa mojom majkom učestvovala u krađi. Neca joj je pomogla da falsifikuje radnu knjižicu i postane šalterski radnik. Zbližile su se, postale prijateljice. Neca je imala jake veze sa Asimom Kurjakom, ginekologom iz Zagreba. U "Investbanku" je kao klijent dolazio i Aleksandar Marković, koji je kasnije potpisao potvrde o životu i smrti mojih blizanaca. Kada je u novinama prvi put izašla potvrda sa potpisom gospodina Markovića, odmah mi se javila Neca. Kaže, šta je sad ovo Mićo, Marković je fin covek, ja sam razgovarala sa njim. Tako meni počinje da se odmotava film... Mic po mic, Neca meni prizna da zna da mi je ćerka plava i visoka i da će doktori da me ubede da ona nije živa i da je sada u porodici Roganović. Prvo sam tužbu bio napisao protiv N. N. pocinilaca, a kasnije sam za krađu deteta optužio poimence i moju majku i polusestru i sve doktore koji su na sumnjive papire stavljali potpise. Ali, kako ste Vi znali da je devojka koja ide u školu sa Vašim sinom, odnosno svojim bratom blizancem, baš Nikoleta? - Slučajnost je bila da svi krenu u istu školu. Bog ih je samo čuvao da se, znate već, ne zbliže. Dokumentacija u školi je pokazala da Nikoletin "papirnati otac" ima različite podatke o datumu i mestu rođenja na dokumentima Nikolete i njene sestre. Onda smo kombinatorikom brojeva iz datuma rođenja "provalili" šifre u kojoj "bela mafija radi". Na naše pitanje da li je gospođa Neca, koja je otkrila tako šokantne podatke, ispitala policija i da li je to zaista ona dama koja je letos, u njegovoj kući u Sokobanji, na sastanku nekoliko porodica iz Srbije , tvrdila da nije vračara ali da ima velike sposobnosti za koje ni sama ne zna kolike su, da podiže paralizovanu decu na noge, leči od homoseksualizma i gotovo sve zna o organizovanoj krađi dece u Srbiji, kaže: - Gospođa Vera, koju vi spominjete, nije više anonimna. Izašla je iz javnosti i to je sasvim druga osoba koja nam pomaže i koja nam je otvorila oči. SUP i svi ostali klate žicu po kojoj idemo i hoće da nam imputiraju da nas vodaju nekakvi vidari, nekakve babe Vange. Da li je neka baba Vanga mogla da izmeša svu tu dokumentaciju po bolnicama i matičnim službama? Koliko znam, gospođa Vera nema takvih sposobnosti i to pitanje je trebalo njoj lično da uputite. Za moje dete, zatražio bih pomoć i od vanzemaljaca, ko to može da mi zabrani. Ako neko ume da čita šifre kojim se služi mafija, onda sam i ja vidovit. Manojlovići su pošto su, kako kažu, "provalili" šifre mafije, dobili priznanje Nece i "imali još neke naznake", obazrivo saopštili Nikoleti da su joj ustvari biološki roditelji. Devojka se i sama zainteresovala i zatražila je dokumentaciju u Kruševcu, gde je navodno rođenja, ali tamo, po rečima Miltina, ništa nije dobila. Sastali su se Milutinovići sa gospođom Roganović, ali se na tom sastanku istina nije saznala. Nikoleta je počela da dolazi u Sokobanju, gde ju je njihova prijateljica Vera krstila. Nakon što su se u novinama pojavile slike devojke i njene navodne biološke porodice, Nikoleta je prekinula svaki kontakt sa Sokobanjom. - Ne želimo da je uznemiravamo - kaže Milutin. - Sve je to za nju bilo dovoljno bolno. To je sada njena borba i ona sama treba da odluči. - Mi idemo korak ispred SUP-a, imamo posla s mafijom i to je razumljivo. Morali smo da se obezbedimo, da nas ne pohapse i proglase ludima - ističe Manojlović. - Dok su svi spavali, moja kćerka i ja smo izvršili analizu krvi. Taj dokument čuvam u fioci i neću ga nikome dati. Slavica Marković
Manojlović ističe da u "tužilaštvu leži zec" i da će zbog toga zatražiti izuzeće tužioca Snežane Bogdanović.
NIŠ - Saopštenje Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu o okončanju DNK analize i istražnih radnji u "slučaju krađe novorođenčadi" (konkretno o slučaju Violete Roganović, iz Beograda), iniciralo je i jučerašnji zvaničan izveštaj Sekretarijata MUP Srbije u Nišu o brojnim krivičnim prijavama i izvršenim operativnim i istražnim radnjama. Naime, SUP Niš je od 23. jula ove godine naovamo primio preko 40 prijava (isto toliko je upućeno i Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu) roditelja koji sumnjaju da su im deca posle rođenja ukradena, da su ostala živa i data drugome, iako je njima rečeno da su umrla. Poručnik Nebojša Petković, rukovodilac grupe za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata u niškom SUP-u, posebno je naglasio: - I mi, u policiji, i druge nadležne službe radili smo na proveri sumnji većeg broja roditelja koji su podneli krivične prijave da su im deca pre više godina ukradena. Proveravali smo dokumentaciju na Ginekološko akušerskoj-klinici niškog Kliničkog centra, na Institutu za patologiju, u bolničkoj kapelli u Nišu, Centru za socijalni rad i Matičnoj službi Opštine Niš. Uvidom je utvrđeno da u nekoliko slučajeva postoje manjkavosti u administracijama, jer nije potpuna dokumentacija, da ima grešaka u upisu, nepotpunih dokumenata i podataka. Ali, to je samo u vrlo malom broju slučajeva. Postupajući po svim krivičnim prijavama podnetim od letos do sad, nismo nigde pronašli osnovanost sumnje u izvršenje krivičnih dela, odnosno da je u bilo kom slučaju bilo krađe novorođenčadi. Policija je razgovarala i sa roditeljima, gde žive deca za koju su, pak, drugi roditelji sumnjali da su njihova i da su ukradena, ističe poručnik Petković i dodaje: - Utvrđeno je da su navodno sumnjivi roditelji, navedeni u prijavama, ili biološki roditelji dece ili ljudi sa urednom dokumentacijom za usvojenje. Rađeno je i nekoliko DNK analiza i sve su odbacile i otklonile i najmanju sumnju da su deca, koja su proveravana zajedno uz roditelje, ukradena. Očigledno je, jer smo tražili odgovor na pitanje odakle potiču navodni podaci o krađama dece, da su mnogi roditelji čija su deca zaista umrla prilikom ili odmah posle rođenja, naseli na izmišljene priče gatara i navodno vidovitih žena, da su zavedeni u svom ponovo izazvanom bolu. Suština posle svega je da zaista postoji u malom broju slučajeva nepotpuna dokumentacija, ali ni to ne navodi na sumnju da je krađe dece i bilo. Toma Todorović
Da li će se posle DNK analiza članova porodice Roganović, kojima je utvrđeno da su Simo i Slavica Roganović biološki roditelji Violete Roganović, konačno s mrtve tačke krenuti afera krađe beba u srpskim porodilištima? Prema saopštenju za javnost Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu, verovatnoća da su Roganovići Violetini biološki roditelji iznosi 99,9999 odsto, što je za tužilaštvo dovoljno da zatvori fascikle o ovom do sada medijski najeksponiranijem slučaju, u kojem Milutin i Radojka Manojlović iz Sokobanje tvrde da je njihova ćerka proglašena mrtvom, a zatim poklonjena Roganovićevima. "Papirnati" roditelji
Naše zakonodavstvo ne propisuje koliko gena treba da se analizira, dok je u svetu drugačije. Recimo, Kodis sistem definiše gene koje laboratorija treba da analizira, kako bi rezultati bili validni pred američkim sudovima. Milutin Manojlović je pokrenuo slučaj krađe beba u Srbiji i neformalni je koordinator više od 300 porodica u Srbiji koje veruju da su njihove bebe davno proglašavane mrtvima, a potom u sistemu velike zavere, prodavane "papirnatim" roditeljima. On ne veruje u rezultate DNK analize prema kojima Violeta Roganović nije njegova ćerka. Naprotiv, on je siguran da su rezultati DNK analize čist falsifikat. Dva puta je država, kaže on mirnim glasom, u toku 23 godine moju ćerku poklonila porodici Roganović - prvi put 1979, a drugi put 23. decembra 2002. godine. "Da li zaista imamo najsavremenije aparate na svetu pa je stepen preciznosti tako visok? Ili je, kako sumnjam, krv Violete Roganović, za koju tvrdim da je moja ćerka Nikoleta Manojlović, uzeta i podeljena u tri epruvete, jer se samo tako može opravdati takav stepen preciznosti. Imali smo neke naznake odranije da će biti ovakav scenario, jer nam je javni tužilac Snežana Bogdanović još pre četiri meseca rekla da je Violetina ili Nikoletina krv data na analizu još tada i da se čekaju rezultati. Bogdanovićeva je pretila da će izdati nalog za moje hapšenje, kada rezultati budu u korist Roganovićevih. Čekam policiju da dođe po mene". Zahtev porodica Manojlović najavljuje da će tražiti izuzeće javnog tužioca Drugog opštinskog javnog tužilaštva Snežane Bogdanović. "Učiniću to zato što za 12 meseci nije omogućila suočenje sa licima koja sam naveo kao učesnike u zaveri otmice mog deteta čiji se potpisi nalaze na dokumentima za moje dete - kako u bolnici, tako i u organima uprave, odnosno matičnim službama", precizirao je Manojlović, nagoveštavajući da će isti zahtev uputiti i ostale porodice. Dvadesetosmogodišnja Slavica Milanović traži brata rođenog 27. septembra 1975. godine. Njena majka Mirjana porodila se u bolnici "Narodni front". "Dete je bilo zdravo i pravo, ocenjeno je izmedu 9 i 10". Dokumentacija je neuredna, dopisivana i njeni roditelji kažu da imaju sva prava da sumnjaju da im je dete oteto. "Ako se DNK već radi, poštenije je da DNK rade obe porodice, ,papirnati’ i biološki roditelji. Apelujem na ,papirnate’ roditelje da nam se pridruže da zajednički utvrdimo istinu. Ovo je velika farsa i velika laž. Sa Manojlovićima se čujemo svakodnevno i koordiniramo akcije", kaže Slavica Milanović. A. Apostolovski NIŠ - Jučerašnje saopštenje Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu o okončanju DNK analize i istražnih radnji u "slučaju krađe novorođenčadi" (konkretno o slučaju Violete Roganović iz Beograda) iniciralo je današnji zvaničan izveštaj Sekretarijata MUP Srbije u Nišu o brojnim krivičnim prijavama i izvršenim operativnim i istražnim radnjama. Naime, SUP Niš je od 23. jula ove godine, naovamo, primio više od 40 prijava (isto toliko je upućeno i Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu) roditelja koji sumnjaju da su im deca posle rođenja ukradena, da su ostala živa i data drugome, iako je njima rečeno da su umrla. Poručnik Nebojša Petković, rukovodilac grupe za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata u niškom SUP-u, posebno je naglasio: - I mi u policiji i druge nadležne službe radili smo na proveri sumnji većeg broja roditelja koji su podneli krivične prijave da su im deca pre više godina ukradena. Proveravali smo dokumentaciju na Ginekološko- akušerskoj klinici niškog Kliničkog centra, na Institutu za patologiju, u bolnickoj kapeli u Nišu, Centru za socijalni rad i Matičnoj službi opštine Niš. Uvidom je utvrđeno da u nekoliko slučajeva postoje manjkavosti u administracijama, jer nije potpuna dokumentacija, da ima grešaka u upisu, nepotpunih dokumenata i podataka. Ali, to je samo u vrlo malom broju slučajeva. Postupajući po svim krivičnim prijavama podnetim od letos do sada, nismo nigde pronašli osnovanost sumnje u izvršenje krivičnih dela, odnosno da je u bilo kom slučaju bilo krađe novorođenčadi. Policija je razgovarala i sa roditeljima, gde žive deca za koju su, pak, drugi roditelji sumnjali da su njihova i da su ukradena, ističe poručnik Petković, i dodaje:
T. Todorović DNK analizi nije izmakao ni počivši američki predsednik Tomas Džeferson, koji je živeo pre, otprilike, dva stoleća, a čak ni egipatski faraoni, iako su vladali pre tri-četiri hiljade godina!
Tačnost dokazivanja roditeljstva, plemenitog porekla ili nepočinstva svake vrste (zločin, silovanje itd.) gotovo je stopostotna, ako ispitujete molekul dezoksiribonukleinske kiseline (DNK). Naravno, ništa u prirodi, a ni ljudskim postignućima ne može se izjednačiti sa stoprocentnom verovatnoćom, jer uvek postoji jedno malecko "ali". Najčešce se uzima uzorak (malo) krvi jedne ili više osoba (može vlas kose, delić kože i da ne nabrajamo), iz kojeg se izdvoji ćelija, a iz ćelije DNK. U ovom molekulu postoje mnogi "obeleživači", stručno nazvani markeri. Ispitivačima preostaje da uporede markere iz nekoliko ili znatno više uzoraka i ustanove sličnost. Ako se sve slaže, pouzdanost dostiže, čak, 99,99 odsto! Danas nema pouzdanijeg postupka za dokazivanje naslednih sličnosti i različitosti. Gotovo je nemoguće pogrešiti, ističe profesor dr Vladimir Glišin iz Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo u Beogradu. U glavnom gradu tri istraživačke ustanove imaju stručnjake i opremu za DNK analize: Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Biološki fakultet i Institut za sudsku medicinu koji je, uzgred, najsavremenije opremljen.
I, na kraju, podsetimo se zlosrećnog Tomasa Džefersona. Prvi čovek SAD imao je običaj da se blisko druži sa služavkama tamne puti. Posle gotovo dva veka potomci ovih žena tražili su da se utvrdi da li su oni malčice od predsedničke loze. U čuvenom časopisu "Nejčr" obelodanjen je naučni članak koji je potvrdio da su bili u pravu.
S. M. S. U petak stupaju na snagu nove odredbe zakona protiv organizovanog kriminala Zaštićeni svedok i prikriveni islednik BEOGRAD - Zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku koji sadrži posebne odredbe o postupku za krivična dela organizovanog kriminala i omogućava primenu republičkog zakona za borbu protiv organizovanog kriminala, u petak stupa na snagu. Novine u zakonu su instituti svedoka saradnika koji je pripadnik kriminalne organizacije, kao i prikrivenog islednika kojeg će određivati ministar nadležan za unutrašnje poslove. Zakon kaže da svedok saradnik može biti i osloboden kazne pod uslovom da postoje olakšavajuće okolnosti predviđene zakonom koje omogućavaju oslobađanje ili ublaženje kazne. Prikriveni islednik moći će, ako postoji naredba istražnog sudije, da snima razgovore, ulazi u tuđ stan ili druge prostorije. On će biti lice koje je zaposleno u državnim organima. Prikriveni islednik moći će da bude saslušan kao svedok, ali njegov identitet neće biti otkriven. Podaci o saslušanju predstavljaće državnu tajnu. Takođe, i prilikom saslušanja svedoka saradnika javnost će biti isključena osim ako veće sudija, na predlog državnog tužioca i uz saglasnost svedoka, ne odluči drugačije. Ovim se praktično uvodi institut zaštićenog svedoka. Ako se krivično delo iz oblasti organizovanog kriminala na drugi način ne bi moglo otkriti istražni sudija, na zahtev državnog tužioca, može prema osumnjičenom licu ili grupi kriminalaca odobriti simulirane poslovne usluge, sklapanje simuliranih pravnih poslova i angažovanje prikrivenih islednika. Ova mera trebalo bi da omogući i efikasniju borbu protiv trgovine drogom i drugih teških krivičnih dela. Zakon je objavljen u Službenom listu SRJ 19. decembra, a stupa na snagu 8 dana od dana objavljivanja, što znači za dva dana.
I. Stojković
NIŠ - Rezultati istrage sprovedene na osnovu 40 krivičnih prijava roditelja koji tvrde da su im deca ukradena još prilikom rođenja, nisu potvrdili njihove sumnje ni u jednom slučaju, saopšteno je juče u niškoj policiji. - Proverili smo dokumentaciju i svim institucijama koje su dovodene u vezu sa ovim događajem, uključujući Ginekološku kliniku, Sudsku medicinu i Centar za socijalni rad ali nismo pronašli ništa sumnjivo. Tačno je da je u manjem broju slučajeva bilo propusta u dokumentaciji, ali ovo pripisujemo - administrativnim greškama - rekao je Nebojša Petković, rukovodilac Odseka za krvne delikte MUP-a Niš. On je istakao da je bilo provera i na osnovu tvrdnji roditelja da su pronašli svoju decu, ali da se pokazalo da su one bile neosnovane. Grupa roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena juče je Opštinskom javnom tužiocu Aleksandru Petkoviću uručila dopis u kojem se izražava sumnja u rezultate DNK analize koja je pokazala da Violeta Roganovic nije kći Milutina i Radojke Manojlović koji tvrde da im je ona oduzeta kao beba. Petković je odbacio ove navode ali je najavio da će dopis dostaviti Opštinskom tužilaštvu u Beogradu u čijoj je nadležnosti ovaj slučaj. Policija je za aferu sa ukradenom decom optužila vračare koje"koriste tuđu nesreću" te lansiraju netačne tvrdnje radi uzimanja novca. D. K.
NIŠ - Rezultati istrage sprovedene na osnovu 40 krivičnih prijava roditelja koji tvrde da su im deca ukradena prilikom rođenja nisu potvrdili njihove sumnje ni u jednom slučaju, saopšteno je juče u niškoj policiji. - Proverili smo dokumentaciju u svim institucijama koje su dovođene u vezu sa ovim događajima, uključujući i Ginekoločku kliniku, Sudsku medicinu i Centar za socijalni rad , ali nismo utvrdili ništa sumnjivo. Tačno je da je u manjem broju slučajeva bilo propusta u dokumentaciji, ali smo to pripisali administrativnim greškama - rekao je rukovodilac Odseka za krvne delikte niškog SUP Nebojša Petković. On je dodao da je policija proverila i tvrdnje roditelja da su pronašli svoju decu, ali da su i one bile neosnovane. Grupa roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena juče je Opstinškom javnom tužiocu Aleksandru Petkoviću uručila dopis u kojem se izražava sumnja u rezultate DNK analize koja je pokazala da Violeta Roganović nije kđi Milutina i Radojke Manojlović, koji tvrde da im je ona oduzeta kao beba. Petković je odbacio te navode ali je najavio da će dopis dostaviti Opštinskom tužilaštvu u Beogradu u čijoj je nadležnosti ovaj slučaj. Z. M.
BEOGRAD - DNK analize potvrdile su da je Violeta Roganović biološka ćerka svojih roditelja, a ne Milutina i Radojke Manojlović, koji su posumnjali da je reč o njihovom detetu oduzetom neposredno posle rođenja u beogradskoj klinici "Narodni front" - navode u Drugom opđtinskom javnom tužilaštvu u Beogradu. Manojlovići su podneli krivičnu prijavu protiv NN lica zbog otmice svoje ćerke, rođene 1979. godine u toj bolnici, za koju im je rečeno da je neposredno po rođenju umrla. Pošto su Manojlovići izrazili sumnju da je Violeta Roganović njihova ćerka, pravosudni organi su predložili njenim roditeljima Slavici i Simi Roganoviću da se, zajedno sa devojkom, podvrgnu DNK analizi.
Uz pristanak Roganovića, institut za sudsku medicinu obavio je analizu, koja nedvosmisleno pokazuje da su Simo i Slavica biološki roditelji Violete Roganović.
Milutin i Radojka Manojlović podneli su krivičnu prijavu protiv N.N. izvršioca krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica i promene porodičnog stanja, tvrdeći da je "devojka koja nosi prezime i ime Roganović Violeta u stvari njihova ćerka Nikoleta". Porodica Manojlović je tvrdila da je njihova ćerka Nikoleta živa, iako su i u bolnici "Narodni front" i u Institutu za neonatologiju, kao i u opštini Savski venac, tvrdili da je umrla, a za to je postojao i obdukcioni zapis i druga prateća dokumentacija. Kako bi se utvrdilo ko su bioloski roditelji Violete roganović, Medicinski fakultet - Institut za sudsku medicinu je, po naredbi Drugog opštinskog suda u beogradu, pozvao Violetu, Slavicu i Simu Roganovića radi uzimanja bioloških uzoraka za DNK analizu. Na osnovu nalaza, mišljenja i laboratorijskog izveštaja utvrđeno je da dobijeni DNK profil upućuje na zaključak da su Simo i Slavica Roganović biološki roditelji Violete Roganović s verovatnoćom većom od 99,9999 odsto, navodi se u saopštenju i dodaje da je verovatnoća da na planeti postoji par osoba koji je genetički identičan Violetinim roditeljima jednaka nuli.
Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu saopštilo je juče da je po njegovoj naredbi Institut za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu uzeo neophodne biološke uzorke za DNK analizu porodice Roganović i utvrdio da su Simo i Slavica Roganović biološki roditelji Violete Roganović, sa verovatnoćom većom od 99,9999 odsto. Dvadesettrogodišnja Violeta Roganović iz Beograda postala je poznata široj javnosti pošto su Milutin i Radojka Manojlović iz Sokobanje, sprovodeći privatnu istragu, saopštili da je Violeta zapravo njihova ćerka, koja je pod misterioznim okolnostima proglašena mrtvom, a zatim predata porodici Roganović. Ovaj slučaj pokrenuo je veliku aferu o krađi beba u porodilištima i sada više od 300 porodica u Srbiji sumnja da njihova odojčad nisu umrla, već da su predata "papirnatim" roditeljima. Neke od tih priča sežu u šezdesete godine i, iako su ti slučajevi za pravosuđe krivično-pravno zastareli, zbog velikog interesovanja javnosti, Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu, preduzelo je neophodne zakonske mere za utvrđivanje činjeničnog stanja. U saopštenju Drugog opštinskog javnog tužilaštva, navodi se da je verovatnoća dobijanja ovakvih genetičkih rezultata u DNK analizi porodice Roganović pet hiljada milijardi puta veća ako su Simo i Slavica Roganović biološki roditelji Violete Roganović, nego da su druge osobe iz bele ljudske populacije njeni roditelji. "Verovatnoća da na našoj planeti postoji par osoba koji je geneticki identičan roditeljima Violete Roganović jednak je nuli, i na osnovu izvršenih DNK analiza i dobijenih rezultata, komisija veštaka iz Instituta za sudsku medicinu potvrđuje da su Simo i Slavica Roganović biološki roditelji Violete Roganović", ukazuje se u saopštenju i podseća se da je u Prvom odeljenju SUP-a Beograd obavljen informativni razgovor sa porodicom Roganović, na osnovu krivične prijave porodice Manojlović. Dok nam javni tužilac Drugog opštinskog javnog tužilaštva Snežana Bogdanović kaže da je posle DNK analize slučaj Manojlović za tužilaštvo okončan, jer je bračni par iz Sokobanje upirao prstom u Violetu i govorio: "To je naša ćerka", Milutin Manojlović smirenim glasom kaže za "Politiku": "Psihološka drama se nastavlja. Očekivao sam ovakav nalaz, ali, kako da verujem DNK analizi, kada moja žena ima dve potvrde da ima dve različite krvne grupe, iz iste zdravstvene ustanove". Milutin Manojlović ukazuje da je zajedničko za više od 300 porodica da nisu dobili adekvatna dokumenta u godinama kada su gubila decu. Nema deteta, ali, ni dokumentacije o smrti deteta. Kažu nam, zašto tražite dokumentaciju posle 20 godina. Imamo kočnice u opštinama, a ako se obratimo bolnicama, kažu, zatureno, poplavljeno. Sistem grešaka u bolnicama i matičnim službama štiti sistem organizovanog kriminala od otkrivanja. Majci se izda samo otpusna lista, roditeljima tada nije ni do čega, mi smo odlazili kući. Mislili smo da je dete mrtvo. To dete se daje drugoj majci, a ako nekada biološka majka posumnja, i krene da traži pravu dokumentaciju, njoj se kaže, žao mi je - greška. On takođe kaže da pristaje na DNK analizu, ali, traži da mu se napismeno navede gde će ona biti izvršena i ko će to učiniti. "Tek sada počinje prava borba sa organizovanim kriminalom u slučaju krađe beba".
Aleksandar Apostolovski
BEOGRAD - DNK analize potvrdile su da je Violeta Roganović biološka ćerka svojih roditelja, a ne Milutina i Radojke Manojlović, koji su posumnjali da je reč o njihovom detetu oduzetom neposredno posle rođenja u beogradskoj klinici Narodni front, saopšteno je danas iz Drugog opstinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Manojlovići su podneli krivičnu prijavu protiv NN lica zbog otmice svoje ćerke, rođene 1979. godine u toj bolnici, za koju im je rečeno da je neposredno po rođenju umrla. Pravosudni organi su predlozili Violetinim roditeljima Slavici i Simi Roganoviću da se, zajedno s devojkom, podvrgnu DNK analizi. Uz pristanak Roganovića, Institut za sudsku medicinu obavio je analizu, koja nedvosmisleno pokazuje da su Simo i Slavica biološki roditelji Violete Roganović. Manojlovići su jedna od porodica u Srbiji koja u poslednjih nekoliko meseci javno optužuje lekare srpskih porodilišta za otmicu njihove tek rođene dece, a koja su posle rođenja proglašena mrtvima.
(Beta)
BEOGRAD (Beta) - DNK analize potvrdile su da je Violeta Roganović biološka ćerka svojih roditelja, a ne Milutina i Radojke Manojlović, koji su posumnjali da je reč o njihovom detetu, oduzetom neposredno posle rođenja u beogradskoj klinici "Narodni front", saopšteno je juče iz Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Manojlovići su podneli krivičnu prijavu protiv NN lica zbog otmice svoje ćerke, rođene 1979. godine u toj bolnici, za koju im je rečeno da je neposredno po rođenju umrla. Pošto su Manojlovici izrazili sumnju da je Violeta Roganović njihova ćerka, pravosudni organi su predložili njenim roditeljima Slavici i Simi Roganoviću da se, zajedno s devojkom, podvrgnu DNK analizi. Uz pristanak Roganovića, Institut za sudsku medicinu obavio je analizu, koja nedvosmisleno pokazuje da su Simo i Slavica biološki roditelji Violete Roganović.
Manojlovici su jedna od porodica u Srbiji koja u poslednjih nekoliko meseci javno optužuje lekare srpskih porodilišta za otmicu njihove tek rođene dece, a koja su posle rođenja proglašena mrtvima.
BEOGRAD - Na osnovu DNK analize utvrđeno je da su Simo i Slavica Roganović biološki roditelji Violete Roganović, čime su opovrgnute tvrdnje porodice Manojlović iz Sokobanje da je Violeta zapravo njihova ćerka, za koju su im rekli da je umrla odmah po rođenju, saopštilo je Drugo opštinsko javno tužilaštvo. Kako stoji u saopštenju, verovatnoća da su Roganovići pravi Violetini roditelji veća je od 99,9999 odsto, a šanse da na planeti postoji još jedan par osoba koji je geneticki identičan roditeljima Violete Roganović ravne su nuli. DNK analiza članova porodice Roganović urađena je na Institutu za sudsku medicinu na Medicinskom fakultetu po nalogu Drugog opštinskog suda u Beogradu, a na osnovu krivične prijave Milutina i Radojke Manojlović iz Sokobanje. Bračni par Manojlović podneo je prijavu protiv nepoznatog izvršioca zbog „oduzimanja maloletnog lica i promene porodičnog stanja“. Oni su tvrdili da je njihova ćerka živa i da se nalazi kod porodice Roganović, iako su lekari GAK „Narodni front“, Instituta za neonatologiju i opštine Savski venac još 1979. godine rekli da im je ćerka umrla, za šta postoji i obdukcioni zapisnik, kao i sva prateća dokumentacija u vezi sa smrću deteta, saopštava sud. Kako se navodi u saopštenju suda, DNK analiza je naložena, kako bi sudski veštaci dali stručno mišljenje o tome da li su Roganovići Violetini biološki roditelji, s obzirom na to da se već nekoliko meseci u javnosti provlače tvrdnje mnogobrojnih roditelja, između ostalog i Manojlovića, da su im deca, koja su proglašena za mrtve, u stvari živa i oteta u porodilištu.
J. S.
BEOGRAD (Beta) - DNK analize potvrdile su da je Violeta Roganović biološka ćerka svojih roditelja, a ne Milutina i Radojke Manojlović, koji su posumnjali da je reč o njihovom detetu oduzetom neposredno posle rođenja u beogradskoj klinici "Narodni front", saopšteno je iz Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Manojlovići su podneli krivičnu prijavu protiv NN lica zbog otmice svoje ćerke, rođene 1979. godine u toj bolnici, za koju im je rečeno da je neposredno po rođenju umrla.
SOKOBANJA - Milutin Manojlović u ponedeljak je istakao da je tek sada siguran da je Violeta Roganović hiljadu odsto njegova ćerka. - Papir trpi sve. Sudija je tendenciozno vodila ovaj istražni postupak - kaže Manojlović. - Sve vreme je tokom saslušavanja stavljala akcenat na DNK test, ali ja sam se vraćao na početak. Prozvao sam sve umešane koji su svoje potpise stavili na dokumentaciju punu grešaka o mojoj devojčici. Manojlović je još na početku istražnog postupa istakao da nema ništa protiv da se uradi DNK test, ali je iskazao sumnju u verodostojnost tih podataka. - Ako su mojoj supruzi Radojki na dokumentaciji pisali da je prvo rh pozitivna, a potom negativna, ko mi sada garantuje da nisu slično uradili. Tražiću da svi roditelji koji su našli svoju decu zajedno dođu u Zavod za transfuziju krvi,da se prvo uvere u ispravnost osoblja i aparature, pa tek onda da dozvolimo da nam uzmu krv - istakao je Manojlović. - Tražio sam suočenje sa svim osobama pomenutim u mojoj krivičnoj prijavi, ali do danas u istražnom postupku tako nešto nije urađeno. Inače, DNK analiza je urađena samo sa Violetom i njenim navodnim roditeljima, dok sud nije pozvao mene i suprugu, niti Violetinog brata blizanca, pa da zajedno damo krv na analizu. Da ne pominjem uporno nereagovanje porodice Roganović, koju već 13 meseci javno prozivam. Miša Ristović
BEOGRAD (Beta) - DNK analize potvrdile su da je Violeta Roganović biološka ćerka svojih roditelja, a ne Milutina i Radojke Manojlović, koji su posumnjali da je reč o njihovom detetu oduzetom neposredno posle rođenja u beogradskoj klinici "Narodni front", saopšteno je iz Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Manojlovići su podneli krivičnu prijavu protiv NN zbog otmice svoje ćerke, rođene 1979. godine u toj bolnici, za koju im je rečeno da je neposredno po rođenju umrla. Pošto su Manojlovići izrazili sumnju da je Violeta Roganović njihova ćerka, pravosudni organi su predložili njenim roditeljima Slavici i Simi Roganoviću da se, zajedno s devojkom, podvrgnu DNK analizi. Uz pristanak Roganovića, Institut za sudsku medicinu obavio je analizu, koja nedvosmisleno pokazuje da su Simo i Slavica biološki roditelji Violete Roganović. Manojlovići su jedna od porodica u Srbiji koja u poslednjih nekoliko meseci javno optužuje lekare srpskih porodilišta za otmicu njihove tek rođene dece, koja su posle rođenja proglašena mrtvima. 99 Odsto Na osnovu nalaza, mišljenja i laboratorijskog izveštaja, utvrđeno je da dobijeni DNK profil upućuje na zaključak da su Simo i Slavica Roganović biološki roditelji Violete Roganović s verovatnoćom većom od 99,9999 odsto, navodi se u saopštenju i
dodaje da je verovatnoća da na planeti postoji par osoba koji je genetički identičan Violetinim roditeljima jednak nuli.
- Ne sećam se kada i na koji način mi je to rečeno, ali ne smeta mi. O svojim biološkim roditeljima saznala sam od usvojitelja. Majku sam čak i upoznala, i to na njenu molbu, kada sam imala 20 godina. Fina je žena, i ,iako očigledno ličim na nju, nikada ne bih mogla da je zovem mama - priča Ana. Anina majka se kao student iz malog mesta u Crnoj Gori našla u Beogradu. Nju je vanbračno rodila sa 19 godina. Kako joj je objasnila, "zbog sramote" nije mogla da je zadrži. Ipak, Ana nije ogorčena zbog toga. Porodica u kojoj je odrasla usvojila ju je kada je imala četiri godine… - Odrastala sam normalno kao i sva deca. Ni u jednom trenutku se nisam osetila drugačijom. Da li zato što sam znala da sam usvojena ili zato što sam imala dovoljno ljubavi, nikada mi nije zasmetalo kada su me deca u šali, doduše gruboj, nazivala kopiletom - kaže Ana. Sadašnji Zakon o braku i porodici, kojim se reguliše usvojenje dece, trebalo bi, kažu u Minstarstvu za socijalna pitanja, da se menja od početka sledece godine. Tada će se promeniti i uslovi, koje potencijalni usvojioci moraju da ispune da bi uzeli dete. Ipak, predrasuda je da su sva deca bez roditeljskog staranja zapravo deca bez bioloških roditelja.
Da bi se stekli uslovi za usvojenje moraju da se iscrpe svi pokušaju rehabilitacije prirodne porodice. Ako to ne uspe, onda se traži drugi vid zaštite deteta - smeštaj u hraniteljskoj porodici ili instituciji, usvajanje. Da bi započeo proces usvajanja, kao i da bi dete dobilo porodično-pravni status, biološka majka treba da da pismenu saglasnost da se dete zbrine na ovaj način. Zakon o braku i porodici podrazumeva potpuno i obično, to jest, srodničko usvojenje. Kod potpunog, dete dobija novi identitet, u matičnu knjigu rođenih detetu se upisuju usvojioci kao roditelji, dok stari podaci ostaju u Gradskom centru. - Sa navršenih 16 godina dete može da dobije saznanja o biološkom poreklu, ukoliko mu je rečeno da je usvojeno, s tim što na to imaju pravo deca usvojena do pete godine. Izuzetak može da bude i kad je dete starije, a od rođenja je u smeštaju. U oba slučaja naša je obaveza da se rukovodimo, pre svega, potrebama deteta. Potpunim usvojenjem prošle godine zbrinuto je 30 dece - navodi Tekićeva. Svako ko biološkim putem nije mogao da postane roditelj, bilo da je u bračnoj zajednici ili ne, ima pravo da podnese opštinskom centru za socijalni rad zahtev za usvojenje. Obično je zainteresovanih za usvojenje više od dece koja su u procesu za usvojenje, ističe Tekićeva.
Ako je prilagodavanje uspešno, donosi se odluka o usvojenju i to je svečani čin koji se obavlja u centru, uz prisustvo celog tima koji se brinuo o detetu. Za razliku od pomenute Ane, Sanja L. nije znala da je usvojena sve do svog punoletstva. Usvojitelji su sve učinili da ne sazna istinu. Odmah po usvajanju, promenili su sredinu i raskinuli svaku vezu sa komšijama, prijateljima, ljudima od kojih je Sanja mogla išta da sazna. - Oduvek sam se svađala sa roditeljima, smetala mi je njihova preterana briga i stalno zvocanje - "pazi da ti se ne desi ovo", "gde si do sada"… - kaže dvadesettrogodišnja Sanja - Na proslavi mog 18. rodenđana, otac se toliko napio da mi je pred svima rekao "da me on nije napravio". Posle besa i sramote zbog scene, oblio me je hladan znoj, kada sam po izrazu lica moje majke shvatila da to nisu bile samo reči pijanog coveka. Tri dana nisu hteli da mi kažu o čemu se radi, sve dok nisam zapretila da ću otići od kuce. Kada su to napokon uradili, vrištala sam toliko dugo da sam izgubila glas. Mislim da sam tada preživela blaži nervni slom… Sledeci šok je bio kada sam otkrila da sam ja jedna od "beba iz kontejnera" i da nikada neću saznati ko su moji biološki roditelji - govori Sanja.
- Ljudi koji se odluče na usvojenje uvek su više zainteresovani za bebu od nekoliko nedelja ili meseci, misleći da će se dete više vezati ako je mlađe. To, međutim, ništa ne znači. Ono što smatramo važnijim jeste da se detetu kaže istina - da je usvojeno. Međutim, to je redak slučaj, a usvojilac nema zakonsku obavezu da to učini. Ipak, za dete je pak bitno da zna istinu, jer porodica koja nešto krije uvek živi u strahu da se tajna ne otkrije i to stvara tenziju u odnosima - kaže Tekićeva. D. M. je četrdesetpetogodišnja Beograđanka koja je pre više od sedam godina dala dete na usvajanje. Na to se odlučila kao samohrana majka kada je teško obolela i mislila da će umreti. Kako iz prvog braka ima dvoje odrasle dece koja ne žive u zemlji, svog tada petogodišnjeg sina dala je prvo na staranje, a zatim i na, kako ona tvrdi, delimično usvajanje, sestri svog pokojnog supruga. - Ni jednog momenta nisam pomislila da mogu biti prevarena. Dete mi je fakticki oteto, jer sam bila u teškom psihičkom stanju u trenutku kada sam potpisivala gomilu papira. Moja zaova je promenila identitet detetu i ja ne polažem više nikakva prava na njega. Dete ne želi da me vidi, a ja ne mogu da podnesem činjenicu da tetku zove mama - priča ova Beograđanka. U opštinskoj službi, gde je usvojenje obavljeno, postoji njena pismena saglasnost za potpuno usvajanje. Socijalni radnik tvrdi da je ona bila potpuno svesna svog postupka i da je tačno razumela šta potpisuje. Usvojenje je obavljeno po zakonu. Ljudi koji su usvojili njenog sina tvrde isto. Ipak, D. M. i dalje smatra da je prevarena i zato je tužila sudu sve aktere ove priče.
B. Ristić
- Nemam čak ni uvid u originalnu dokumentaciju o smrti moje dece. Policajac koji je radio na mom slučaju kaže da je u matičnoj službi pogledao dokumente koje mu je dala matičarka. Ono što mu je servirano. Kaže da nije ni zavirio u kompjuter, gde je inače glavna mućka, počinje za "Pravi odgovor" priču Goran Ranđelović iz Bihaca, jedan od roditelja koji sumnjaju u smrt svoje dece. Goran, njegova supruga Olivera i trogodišnja ćerka Kristina žive u Batajnici, u istoj kući sa Goranovom majkom i sestrom. Goran i Olivera traže dva sina blizanca, rođena 11. avgusta prošle godine. Blizanci Stefan i Dragan, kako su im roditelji naknadno dali imena, umrli su, prema dokumentaciji, posle samo nekoliko dana, 15., odnosno 16. avgusta. Njihova mala tela su kremirana, a roditelji nisu ni upitani za dozvolu. Štaviše, o tom činu obavešteni su tek posle dva meseca. - Lekarka na Institutu za neonatologiju, gde su navodno umrli, nam je kazala da kod Srba nije običaj da se deca sahranjuju i da to rade samo Šiptari. Imam dokaze, dokumenta koja su očito falsifikovana, ali ih čuvam na sigurnom dok ne dođe trenutak da ih upotrebim. Hoću da odgovaraju svi koji su učestvovali u tome, od bolničkog osoblja, matičara, do policije, kaže Goran. Ukazujući i na svoje greške, on govori da nije trebalo da povlači vezu, izvesnog lekara Ruždija Ramadanija na Institutu za neonatologiju u Beogradu, gde su deca prebačena iz porodilišta u Višegradskoj. - Većina roditelja otete dece imalo je vezu. To je super prostor za muvanje jer se roditelji uljuljkaju, misle da su sigurni, opuste se... Kasnije se ispostavilo da je Ramadani lečio ili potpisao smrt još neke dece za kojom se traga. Druga greška je što sam insistirao da se na Institut prebace obe bebe, iako su oni hteli da prebace samo jednu. Možda bi mi u tom slučaju, jedan sin ostao, misli Goran i dodaje da je u bolničkoj dokumentaciji navedeno da je njegove bebe lečio doktor Ramadani koji je tada bio na godišnjem odmoru. Nadu da su im deca, zapravo, nekom prodata, potkrepljuju i nelogičnosti i greške u gotovo svim dokumentima koja su im izdata.
Prvi put je posumnjao kada je dobio izvode iz matične knjige umrlih pisanih ručno, a ne kompjuterski. Ukazujući na razloge za sumnju, Goran navodi primer dokumenta o porođaju Olivere na kom nema imena ni lekara ni babice koji su prisustvovali. Kasnije, u policijskoj istrazi, pojavio se novi dokument u kojem se pominju imena prisutnih stručnjaka. - Meni su rekli da su bebe dobre, da su male ali žilave jer su odmah zaplakale na porođaju. Rekli su mi i da nema razloga za brigu, kaže Olivera koja je bebe videla samo jednom, odmah nakon porođaja.
- Sve to u jednom danu, kao da nije mogla odjednom da nabroji sve što joj nedostaje. I nakon svega, zavela nas je kao predmet i rekla da ćemo dokumenta dobiti za 10 – 15 dana. Matična služba je, osim toga, napravila i nekoliko prekršaja, kao što je prekoračenje roka za unošenje podataka o rođenju dece i prekoračenja roka u slučaju smrti druge bebe, dodaje Goran. Jedan od sumnjivih detalja su i podaci sa groblja u Ruzveltovoj ulici. Navodeći da je obavešten dva meseca nakon smrti beba da su one kremirane, bez prethodne konsultacije sa roditeljima, Goran ukazuje da se ni podaci o kremiranju ne podudaraju.
U dokumentaciji na groblju piše da je kremirano muško dete bez imena, sa prezimenom Rađenović, ali da u knjizi umrlih tada nije pisalo ni ime ni prezime, već da je bio naveden samo pol. Oliverin porođaj (nije imala ni porođajnu narukvicu) nije bio zaveden u Zavodu za statistiku, da bi nakon dva meseca „sve proknjižili“. Goran ocenjuje da je jako teško „uhvatiti ih u nečemu i dokazati bilo šta jer čim im se ukaže na neku grešku oni je odmah ispravljaju“.
BEOGRAD- Veće republika Savezne skupštine juče je usvojilo izmene Zakona o krivičnom postupku. Time su, s obzirom na to da je prekjuče zakon usvojilo i Veće građana, stvoreni uslovi da se borba protiv organizovanog kriminala digne na viši nivo, da se uvedu novi instituti poput zaštićenog svedoka, kontrolisane isporuke, svedoka-saradnika i drugo. Usvajanjem izmena ZKP stvoreni su uslovi da se u praksi primeni Zakon o posebnim nadležnostima u suzbijanju organizovanog kriminala i korupcije, koji je letos usvojila Skupština Srbije. Tim antimafijaškim zakonom predviđeno je postojanje Posebne službe za suzbijanje organizovanog kriminala i korupcije. Ova služba će, uz specijalno tužilaštvo i sud, biti policijski deo posebnih organa za borbu protiv organizovanog kriminala. Prema predlogu zakona, Posebna služba postupa po zahtevima Specijalnog tužilaštva, a svi državni organi, uklučujući i one koji se bave poslovima unutrašnjih poslova i bezbednosti, imaju obavezu da joj omoguće upotrebu svakog tehničkog sredstva kojim raspolažu. Takođe, svi državni organi moraju da obezbede blagovremeno odazivanje svakog svog pripadnika i zaposlenog, uključujući i starešine, radi pružanja obaveštenja ili zbog saslušanja u svojstvu osumnjičenog ili svedoka. Osim toga, sve institucije moraju predati svaki pismeni ili drugi dokaz koji poseduju i saaopštiti informacije koje mogu da pomognu u rasvetljavanju krivičnih dela. Osoba od koje posebna služba traži informaciju mora odgovoriti, odnosno ne može se pozvati na obavezu čuvanja državne tajne. Specijalni tužilac može da zatraži od nekog državnog organa da neko od radnika u tom organu bude privremeno raspoređen na rad u specijalno tužilaštvo. Rukovodilac državnog organa ne može da odbije takav zahtev i mora postupiti bez odlaganja, a privremeno upućivanje na rad u specijalno tužilaštvo može trajati najduže godinu dana. Ministar unutrašnjih poslova postavlja i razrešuje starešinu posebne policije po pribavljenom mišljenju specijalnog tužioca i uređuje rad ove službe. Posebna policijska služba, prema predlogu zakona, izvršava i pružanje takozvanih simulovanih poslovnih usluga, sklapanja simulovanih pavnih poslova i angažuje prikrivene islednike ako se krivično delo ne može drugačije otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to bilo skopčano sa nesrazmernim teškoćama. Zahtev podnosi specijalni tužilac, a istražni sudija odobrava simulovane poslove i angažovanje prikrivenog islednika. Uputstvo sa pravilima o radu prikrivenog islednika donosi ministar unutrašnjih poslova. U nalogu kojim se određuju simulovani poslovi i prikriveni islednici moraju biti podaci o osobi protiv koga se ove mere sprovode, opis krivičnog dela, kao i način, obim i mesto trajanja mere.
Odluka o prikrivnom isledniku i simulovanim poslovima, prema predlogu zakona, donosi se na tri meseca i može se produžiti za isti rok ukoliko to opravdavaju okolnosti. U slučaju da se istražuje krivično delo terorizma prikriveni islednik može delovati dok postoji potreba, a on može da, po rešenju istražnog sudije, izvrši i tajno pretresanje stana. Takođe, prikriveni islednik može ući u nečiji stan ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi za ulazak policije u stan bez sudskog
naloga. Prilikom ulaska u stan prikriveni islednik, po dozvoli sudije, može tajno snimati razgovore. Predstavnici policije koji sprovode mere simulovanih poslova i prikrivenog islednika moraju sačinjavati dnevne izveštaje i tehničku dokumentaciju i dostavljati ih istražnom sudiji i specijalnom tužiocu. Po završetku ovih mera, policija sačinjava poseban izveštaj u kome navodi početak i završetak mere, podatke o službenim licima, vrstu i broj tehničkih sredstava koja su primenjena, broj i identitet obuhvaćenih osoba, vrstu krivičnog dela koje je sprečeno primenom simulovanih poslova ili prikrivenog islednika i ocenu koliko su ovi postupci doprineli cilju. Takođe, policija mora da dostavi tužiocu islednika specijalni tužilac ne pokrene postupak protiv osumnjičenih osoba svi podaci koji su na ovaj način prikupljeni moraju biti uništeni. Zakon predviđa da se osobe na koje se prikupljeni podaci odnose moraju obavestiti o tome da su protiv njih primenjivane mere simulovanih poslova i prikrivenog islednika. Međutim, prema predlogu zakona, osumnjičeni se ne mora obaveštavati ukoliko bi to ugrozilo svrhu istrage.
Krunski dokaz protiv Branka Živkovića trebala je da bude njegova dlaka nađena, navodno, na rolci, pronađenoj mesec dana posle zločina. Umesto da DNK analiza (raz)reši slučaj, pukla je sudska bruka: - Stručnjaci beogradskog Biološkog fakulteta, na čelu sa uglednim veštakom, prof. dr Stankom Romac su, 14. avgusta 2000. godine, rekli da ne isključuju sličnost dlake sa rolke, sa onom uzete sa glave Živkovića, ali i da ona može biti svačija - kaže advokat Radulović. - Docent dr Oliver Stojković, koji je takođe potpisao veštački nalaz, samoinicijativno, međutim, dolazi, 17. oktobra, kod istražnog sudije i menja iskaz: kaže da sporna dlaka 99,8 odsto pripada Živkoviću. To je, drugim rečima, značilo da samo oko 16 Šapčana ima takvu dlaku, što je bilo dovoljno da sud donese osuđujuću presudu. Ova "caka" nije, međutim, promakla advokatu Iliji Raduloviću: - Video sam da se, za to vreme, ništa nije dešavalo u spisu, pa sam, na glavnom pretresu, pitao dr Stojkovića zašto je došao da usmeno promeni veštački nalaz koji je, pre dva meseca, potpisao? Bio je iskren. Rekao je da su ga pozvali u policiju i sa službenim kolima dovezli u Šabac, kod istražnog sudije. Nije, doduše, priznao da su tražili da promeni iskaz, ali se to podrazumeva. Nisu bili zadovoljni veštačkim nalazom, pa su dr Stojkovića priveli da ga promeni, da novi iskaz. Zato sam predložio da se izvede novo, kontrolno veštačenje u Novom Sadu, što je sudija Stojčić prihvatio. Ali, tada stižemo do vrha ledenog brega nečasnosti beogradske policije: utvrđeno je da dlačnog materijala nema u spisima, među dokaznim materijalom?! Sve je, znači, namešteno. Neću da izrazim sumnju da su dlake i prvi put veštačene. Pre bih rekao da je prvo veštačenje bilo korektno, da se "u rukavicama" htelo reći da Živković nije ubica. Sudija Branislav Stojčić je, posle toga, imao samo jedno rešenje: da donese oslobađajuću presudu. - Reč je o policijskoj ujdurmi, po scenariju DB-a - tvrdi advokat Radulović. - Nije im bilo dovoljno da Živkovića osude samo za otmicu, već su htele da, preko njega, reše sve svoje probleme. Sve se dešavalo mesec i po dana pred septembarske izbore, pa su zato pokušali da mu podmetnu i "kukavičje jaje" - krivice za trostruko ubistvo. Nisu mogli da srpskom izbornom telu ostave nerasvetljenu likvidaciju cele porodice. Veliki politički poen bivšeg režima bio je "otkrivanje" ubica. Hteli su da kažu: "Eto, oni nisu samo otmičari već i svirepe ubice"! Radi se, dakle, o podmetanju krivičnog dela, u političke svrhe. / ceo tekst Sredoje Simić
Kako "Glas" saznaje iz pouzdanih izvora, slučaj je utoliko alarmantniji jer je posetilac dr Dragan Dragutinović, takođe lekar, koji je 30 godina radio u KC Srbije.
- Po njegovog glasu videla sam da može da dođe do problema i odmah sam se uputila na kliniku. Zatekla sam scenu kakvu nisam videla u svojoj dugogodišnjoj praksi. Žestoka rasprava u hodniku je još trajala, a okupljeni su pokušavali da smire kolegu i starijeg sina - tvrdi Pervulova.
Prema rečima Miroslave Pervulov, ovo nije prvi ovakav slučaj, samo što su "ranije prijavljivali primedbe, a sada su počeli da se i fizički obračunavaju". Inače, do prekjučerašnjeg događaja obezbeđenje u ovoj ustanovi je radilo samo do 15 sati, ali su sad uvedena danonoćna dežurstva. Dok je tuča u bolnici trajala, kažu očevici, nekoliko džipova je bilo parkirano ispred zgrade do pet sati ujutro, a stariji sin je preko telefona tražio pojačanje i pretio osoblju. Kako kaže Miroslava Pervulov, bivši suprug pacijentkinje juče je dolazio da se izvini direktoru KCS i njoj i rekao da nije mogao da obuzda sinove.
Aktera tuče, doktora Dragana Dragutinovića, inače vlasnika Dijagnostičkog centra "Hram", pitali smo za komentar o ovom događdaju, ali je on samo ljubazno odgovorio da o tome ne želi da razgovara, jer je to "privatna stvar".
PORTO - OEBS je upozorio na opasnosti od rastuće trgovine ženama i decom i kao svoj postavio borbu protiv trgovine ljudima, za koju sa navodi da predstavlja novu pretnju u Evropi. OEBS navodi da je trgovina ljudima moderan oblik ropstva i pretnja bezbednosti, jer finansira organizovani kriminal, kaže se u nacrtu deklaracije koja će biti odobrena u subotu na sastanku ministara inostranih poslova organizacije u Portugalu. "Trgovina ljudskim bićima predstavlja ozbiljnu i veliku oblast medudržavnog organizovanog kriminala, donoseći veliki profit kriminalnim mrežama", kaže se u tekstu. Zapadne diplomate navode da borba protiv trgovine ljudima odgovara novoj ulozi OEBS, a to je razbijanje podzemlja koje uključuje i krijumčare i političke ekstremiste. U deklaraciji se apeluje na zemlje-članice OEBS da intenziviraju napore na zaustavljanju trgovine ljudima. Evropa je zabrinuta povećanom trgovinom ženama iz siromašnih bivših komunističkih zemalja pretežno na Balkanu, ključnom centru trgovine, i u Zapadnoj Evropi, gde bivaju prisiljene da rade u "javnim kucama". Ruski šef diplomatije Igor Ivanov smatra nedopustivim pokušaje da OEBS bude iskorišcen "u svojstvu poluge za pritiske na države koje su njene članice". Ivanov je, govoreći na zasedanju Saveta ministara inostranih poslova zemalja-članica OEBS u Portu, okarakterisao takav kurs kao "bezperspektivan" pošto on ne jača, već slabi organizaciju. Ivanov je naglasio da je OEBS "institut saradnje i pomoci, a ne oružje za prinudu i kažnjavanje". "Još je opasnija praksa političke izolacije zemlje", podvukao je šef ruske diplomatije. On je konstatovao da je OEBS svojevremeno načinio grešku odstranivši iz svog rada Jugoslaviju. "Samim tim su suštinski sužene mogućnosti da se utiče na razvoj situacije na Balkanu", rekao je Ivanov i zaključio da će to "gorko iskustvo poslužiti kao nauk za tu organizaciju".
Svi građani Srbije "obeleženi" su jedinstvenim matičnim brojem. Tokom decenije za nama, ali i pre toga, uprkos činjenici da je Zakon o JMBG javan, često se raspravljalo o tome šta brojevi zapravo znače, pa se, prema tumačenju "znalaca", u znamenkama nakon datuma rođenja moglo "otkriti" koješta o pojedincu - da li ga policija prisluškuje, prati, da li je i koliko sumnjiv, opasan, antidržavni element, da li radi za policiju... Problem se pojavio i kod preciznog utvrđivanja biračkih spiskova. Ipak, istina o brojevima nimalo ne ide na ruku takvim "poznavaocima". Naime, brojevi nakon prvih sedam cifara koje označavaju datum rođenja, oznake su za registar (dve cifre) i pol i redni broj za osobe rođene istog datuma - tri znamenke i jedna je znamenka kontrolna. Broj registra - prve dve cifre nakon datuma rođenja, određen je dogovorom između republika, pa tako osobe kojima je JMBG odredjen u BiH imaju brojeve izmedju 10 i 19, Crnoj Gori 20 do 29, Hrvatskoj 30 do 39, Makedoniji 40 do 49, Sloveniji 50 do 59, uzoj Srbiji 70 do 79, Vojvodini 80 do 89 i na Kosovu 90 do 99. Brojevi od 00 do 09 rezervisani su za Savezni MUP i dodeljuju se, na primer, strancima koji imaju boravište (pa i legitimaciju) na teritoriji Jugoslavije. Zakon precizira da se za grad Beograd koristi 71; za Šumadiju i Pomoravlje 72; Nis 73; južnomoravski region 74; zaječarsku regiju 75; Podunavlje 76; podrinjsko-kolubarski kraj 77; Kraljevo 78 i Užice 79. JMBG je uveden Saveznim zakonom od 1978, a taj propis je još važeci i u bivšim jugoslovenskim republikama. Deci rođenoj nakon uvođenja Zakona, jedinstveni matični broj određuje nadležni opštinski organ i on se upisuje u izvod iz matične knjige rođenih. U tim slučcajevima broj registra je zapravo mesto rođenja. Osobe rođene pre tog datuma kao broj registra imaju onaj broj koji se odnosi na teritoriju na kojoj su imali prebivalište u vreme određivanja JMBG. Naredne tri cifre označavaju pol i redni broj i to tako da se za osobe muškog pola koriste brojevi od 000 do 499, a za žene od 500 do 999. Poslednja cifra je kontrolni broj. - Nema nikakve misterije. Procedura određivanja JMBG je zakonski regulisana i primenjuje se već 24 godine - navodi Milan Kuruzović, načelnik Odeljenja za upravne poslove u Upravi pogranične policije, za strance i upravne poslove Ministarstva Republike Srbije. On navodi da je nemoguća situacija da dve osobe imaju isti JMBG, ali da se događalo da jedan čovek ima dva matična broja budući da je informacioni sistem Ministarstva unutrašnjih poslova ranije nije bio razvijen i broj se određjivao "ručno". - Ali, i danas ima nekih propusta. Na primer kada je JMBG određen negde po rođenju može da se desi da građanin to ne zna, pa kasnije, kada prijavi prebivalište u nekom drugom mestu odredi mu se JMBG po tom mestu prebivalista. Kada se utvrdi da postoje dva matična broja, zakon nalaže da se onaj koji je kasnije određen poništava rešenjem i briše iz evidencije. Prvi matični broj je jedini važeći. Mogućnost duplog određivanja eliminisaćemo sjedinjavanjem sistema - kaze Milan Kuruzović. Osobe kojima je JMBG određen u nekoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici zadržavaju svoj broj i nakon sticanja državljanstva SRJ. Novi broj se, veli Kuruzović, određuje jedino u slučaju da nemaju potvrdu da im je jedinstveni matični broj prethodno određen. Česti su bili i navodi da je slovo "T" ispred ragistarskog broja lične karte osoba iz eks jugoslovenskih republika zapravo skraćenica od "tranzit", pa da su stoga i mnoga statusna prava takvih građana pod znakom pitanja. Kuruzovićc demantuje ove tvrdnje. - Osobe su drđavljanstvo SRJ stekle na osnovu rešenja - ranije republičkog, a od 97. Saveznog Ministarstva unutrašnjih poslova dobijaju ličnu kartu s pomenutom oznakom. U Beogradu, takvi građani svoja dokumenta zahtevaju od Sekretarijata unutrašnjih poslova u Ljermontovljevoj ulici. Radi se o tehničkoj stvari koja olakšava posao i radnicima SUP, ali i građanima koji brze dobijaju svoje dokumente. Kako svaka opština ima svoje slovo kao oznaku, Savski Venac je, na primer J, za ovakve slučajeve uvedena je oznaka "T". Mogla je biti i "NJ" ili "Z" ili bilo koje od preostalih slova. Sve ostalo je isto kao i u drugim opštinama - ističe sagovornik Danasa. On demantuje i pritužbe građana da se u različitim opštinama traže različiti "papiri" za određene dokumente, ali navodi i da nije potpuno jasno zbog čega građani moraju da dostavljaju "duple papire" - kao u slučajevima kada se, za dobijanje pojedinog dokumenta osim lične karte traži i prijava prebivališta, uprkos činjenici da su podaci iz prijave uneti u ličnu kartu. Pritužbe građana na rad prijavno-odjavne službe uglavnom se odnose na aljkavost, neažurnost i zakonske propuste službenika. Navodi svih priružbi se, navodi Kuruzović, proveravaju i u slučaju da su osnovane, službenici na koje se odnose se kažnjavaju, uglavnom umanjenjem plate. Odgovor na pitanje da li će i kada biti promenjeni dokumenti o čemu se često govori, Kuruzović zasad - nema.
Beograd - Bez obzira ko je plasirao lažnu vest o početku analiza DNK, nije uspeo da nas razbije. U početku sam i ja pomislio da će uzimanje DNK uzoraka početi sa Milutinom Manojlovićem, ali tokom njegovog boravka u Beogradu ispostavilo se da on nema pojma o čemu je reč. Verujem da je to bio neuspešan pokušaj nekoga da nas razbije i zavadi, jer koliko god da je nama u interesu da saznamo istinu, toliko je i nekome u interesu da se čitava stvar zataška. U Srbiji više od 700 porodica traži svoju decu. Krađa naše dece postala je državni problem - kaže Nikola Šegrt, jedan od roditelja koji veruje da mu je dete oteto posle rođenja. Nada Otašević, majka "otete" bebe, jedva čeka da počnu analize DNK. - Ako se otkrije da su naša deca ukradena, ko će posle toga spavati mirno? Mi imamo predlog! Više roditelja i više dece, pod šifrom, uz superviziju neutralne strane. Da probamo ako smete - apel je Nede Otašević, jedne od 700 majki kojoj je beba oteta po rođenju. A.M. Decu vreba incest NIŠ - Do istine moramo doći ma kakva ona bila. Pod ovim sloganom, oko 500 roditelja iz svih gradova Srbije, koji sumnjaju da su im deca oteta, zatražilo je od najviših državnih funkcionera Srbije i SRJ formiranje anketnog odbora stručnjaka koji bi ispitao njihove navode. - Da li su u pitanju grube administrativne greške, fantazije majki ili paranoja porodica koje su ostale bez dece, na vama je da presudite - ističu roditelji u pismu upućenom predsednicima poslaničkih grupa u Skupštini Srbije. Od republičkih poslanika traže da predlože adekvatne izmene zakona, kako se tako nešto više nikada ne bi desilo. - Pozivamo direktore i načelnike svih porodilišta u Srbiji, Ministarstvo zdravlja, Udruženje književnika, dramskih i filmskih umetnika i muzičara i prosvetnih i sportskih radnika da nam pomognu u traženju istine- kaže Milutin Manojlović iz Sokobanje. Zbog sporosti i neoglašavanja nadležnih, roditelji su sami sproveli istrage i već saznali gde im se nalaze deca, tvrdeći da imaju dokaze o tome, kao i da znaju ko ih je prodao. Istovremeno, roditelji su ljuti što im mnoga tužilaštva odbacuju prijave zbog zastarelosti krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica koje nastupa posle deset, a apsolutna zastarelost posle dvadeset godina. - Očigledno se prećutkuje da je bilo obmane, prevare i dovođenja u zabludu.To je predhodilo otimanju dece i promeni porodičnog stanja - ističe Manojlović. - A sada je na delu prikrivanje i falsifikovanje dokumentacije što je takođe kažnjivo. Primera i dokaza za to imamo na pretek. Manojlović takođe kaže da u Srbiji ima na stotine osoba koji ne znaju da su brat i sestra. - Da li iko razmišlja o razmerama rodoskrnavljenja do kojih može doći -pita Manojlović. - Da li je ikom palo na pamet da bi uz sudije, policajce, koji rade na ovakvim slučajevima, trebalo da se angažuju psiholozi, psihijatri, socijalni radnici. Miša Ristović GLAS, 1.12.2002. / izvor Udruženje roditelja "otetih" beba Uputili javni apel za pomoć BEOGRAD (Beta) - Udruženje roditelja koji veruju da su im deca oteta po rođenju pozvalo je juče direktore i načelnike svih porodilišta u Srbiji, Ministarstvo zdravlja u Vladi Srbije, Udruženje književnika, dramskih i filmskih umetnika i muzičara i prosvetnih i sportskih radnika da pomognu u rešavanju problema.
U pismu, roditelji od tih institucija traže "ne da se brane od optužbi ili da ih potvrđuju", već da "zajednički dođu do istine", apelujući na njihov profesionalni i ljudski autoritet.
U apelu, od umetnika, prosvetnih i sportskih radnika se traži da "dignu svoj glas" protiv, kako se navodi, nepravdi koje porodice doživljavaju u svojim traganjima za sudbinom dece za koju im je rečeno da su umrla po rođenju.
BEOGRAD - Informacija da će članovi porodica koji veruju da su im deca oteta po rođenju dati uzorke DNK, čime bi i zvanično počela istraga u vezi sa njihovim zahtevima, iznenadila je i same članove ovih porodica. - Ovu informaciju sam čuo od drugih, a ono što mogu sigurno da kažem jeste da Manojlovići nisu dobili nikakav zvaničan poziv sa zakazanim terminom za DNK analize. Iako su se u medijima pojavile informacije da sam odbio DNK analizu, tvrdim da to nije tačno. Ako je nekim slučajem porodica Roganović, kod koje se nalazi moja ćerka Nikoleta, pozvana da uradi DNK analize, nije baš najjasnije zašto bi se to radilo bez porodice Manojlović. Moram priznati da me tako nepotpuno plasirane informacije dovode u sumnju da se sprema neka nameštaljka. Ako je urađena analiza porodice Roganović, ostaje mi samo da sačekam rezultate, a zatim preduzmem druge korake koje mi zakon dozvoljava - ističe Milutin Manojlović iz Sokobanje, prvi koji je pronašao svoje dete. A.M. LIST SO ZVEZDARA, NAŠA ZVEZDARA, novembar - decembar 2002. / izvor
Uvidom u dokumentaciju primećene su nelogičnosti vezane za broj, odnosno brojeve protokola pod kojim je dete zavedeno. Pominju se 4 broja: 1231/78 na izvodu iz porođajnog protokola, dva broja na prijavi o rođenju deteta koju izdaje bolnica i to 1414 precrtan i odmah ispod njega dopisan broj 1417, s tim što u prijavi nije navedeno ime deteta, već samo pol i to da je mrtvorođeno. Četvrti broj 1416/45 nosi dete, takođe devojčica rođena toga dana i zavedena kao živo dete. Ne bi to bilo ni malo čudno da se toga dana, prema rečima Milijane Čumić, pored nje porodile samo još dve žene - jedna koja je rodila devojčicu i druga koja je na svet donela dete bez pola i koje je, prema njenim saznanjima, živelo samo par dana. Težina deteta je takođe različita - u porođajnom protokolu iznosi 2400 grama, a u prijavi deteta 2850 grama. "Da li je moguće da se mrtvorođeno dete za osam dana, koliko je trebalo da papiri iz bolnice stignu u opštinu, ugoji 450 grama?" - pita se Milijana. Daljom istragom javila se pretpostavka da je pravljen tzv. trougao, tj. da su podaci menjani za troje dece - jedno zaista mrtvo, a druga dva živa.
Pored pisanih izveštaja i uverenja postoji čitav niz neobičnih okolnosti vezanih za ovaj slučaj. Sećanje na taj dan pre 24 godine, podstaklo je kod Milijane sumnju da je dete ipak živo: "Ja sam se porodila u 5,40 časova, a lekar koji je bio dežuran tog dana, rekao je da se kao vreme porođaja upiše 6, 30 časova. Tada sam se zapitala zašto je upisano pogrešno vreme, ali sam prešla preko toga jer je dete mrtvo. Sada tek shvatam da je vreme veoma bitno. Druga stvar koje se sećam je insistiranje osoblja da potpiše saglasnost da bolnica sahrani dete. Nisam htela da potpišem dok se ne konsultujem sa suprugom. Kada je došao, sestra nam je rekla da je običaj da bolnica sahranjuje decu i tada smo potpisali saglasnost". U odgovoru na dva zahteva porodice Čumić, Javno komunalno preduzeće "Pogrebne usluge" ih je obavestilo da uvidom u njihovu dokumentaciju ne postoje podaci o smrti za bezimeno žensko deteČumić pa ih za dalje informacije upućuju na bolnicu u kojoj je dete rođeno. Prilikom posete bolnici, Milijani Čumić nije omogućeno da izvrši uvid u dokumenta dace koja su rođena toga dana. Posredstvom Olivere Henc, pravnog zastupnika pacijentovih prava, došlo se do dokumentacije Milijaninog deteta u kojoj je poslednji trag uput deteta na patologiju, gde je trebalo da se utvrdi uzrok smrti, ali rezultata nema. Nakon upućivanja zahteva KBC "Zvezdara" i to, prvi put da je rodila mrtvorođeno dete ženskog pola i da je nakon toga imala još dva porođaja, kada je rodila dvoje muške dece - žive. Nakon ovoga Milijana Čumić je podnela tužbu Trećem opštinskom sudu i MUP-u Beograd. "Molim nadležne da ne dozvole da se ovakvi slučajevi proglase zastarelim, već da istražni organi učine sve kako bi se saznala istina, ne samo zbog nas koji mislimo da su nam deca oduzeta, već i zbog budućih roditelja. Posebno bih se zahvalila mojim kolegama iz opštine Zvezdara koji su mi pružili punu podršku da istrajem u borbi da saznam šta se zaista dogodilo sa mojim detetom". D.S. B 92 VESTI, 30.11.2002. / izvor Apel za pomoć porodica koje veruju da su im bebe otete Udruženje roditelja koji veruju da su im deca oteta po rođenju pozvalo je direktore i načelnike svih porodilišta u Srbiji, Ministarstvo zdravlja u Vladi Srbije, Udruženje književnika, dramskih i filmskih umetnika i muzičara i prosvetnih i sportskih radnika da pomognu u rešavanju problema. Roditelji od tih institucija traže "ne da se brane od optužbi ili da ih potvrđuju", već da "zajednički dođu do istine", apelujući na njihov profesionalni i ljudski autoritet. U apelu se od umetnika, prosvetnih i sportskih radnika traži da "dignu svoj glas protiv nepravdi koje porodice doživljavaju u svojim traganjima za sudbinom dece za koju im je rečeno da su umrla po rođenju". Roditelji koji veruju da su im deca oteta po rođenju više puta su, u oktobru i novembru, protestovali zahtevajuću formiranje anketnog odbora eksperata koji bi istražio njihove navode. Vlada Srbije se proglasila nenadležnom za formiranje takvog odbora i uputila porodice na Skupštinu Srbije.
“Kada sam na televiziji čuo za slučaj Milutina Manojlovića, negde krajem januara ove godine, odmah sam znao da sam i sâm žrtva slične zavere. Iako sam sve ove godine imao neki osećaj, neki instinkt, nisam znao kako da saznam pravu istinu o sudbini svog deteta", kaže Miladin Marković, koji sa svojom suprugom Vesnom spada u preko 300 bračnih parova iz Srbije, koji imaju razloga da sumnjaju u smrt svoje dece. Miladin i Vesna Marković, koji sa svoje tri kćerke žive u selu Rogač nadomak Sopota, dobili su u noći 18. juna 1985. godine svoje prvo dete – dečaka rođenog u sedmom mesecu trudnoće. "Ja sam se porodila u vozilu hitne pomoći Doma zdravlja u Sopotu, negde u blizini Vrčina, dete je bilo živo, zaplakalo je i nije prestajalo da plače sve dok nismo stigli u Beograd, u porodilište u Višegradskoj ulici", kaže Miladinova supruga Vesna. Detalj o bebinom dvadesetpetominutnom plaču, ispostaviće se kasnije, bio je snažan generator sumnje kod Markovićevih jer je u obdukcionom nalazu utvrđeno da je njihov sin umro, kako lekari kažu, zbog "nerazvijenih pluća". Vesna je, nakon što se oporavila od porođajnih bolova, nekoliko puta videla svoje dete koje je bilo u inkubatoru, a od lekara je dobijala veoma oprezne, ali ipak optimističke nagoveštaje o zdravstvenom stanju svog sina.
Počinju problemi
Dva dana nakon toga, porodica Marković dobila je poziv u kome se bez obrazloženja roditeljima nalaže da sutra dođu u bolnicu.
Lekar Lopičić je Markovićima rekao da ne bi trebalo da vide svoje dete "da se ne bi dodatno potresli", kazao im da je obdukcija već uradena, da ne moraju da misle na sahranu jer će bolnica snositi sve troškove, kao i da "su mladi, i da će imati još dece". "Ostavio nas je na tom hodniku da stojimo šokirani, a on je otišao izgovarajući se velikim poslom. Mi tada nismo znali da treba da insistiramo da vidimo svoje dete, i da nam se dâ obdukcioni nalaz, a i verovali smo doktorima", kaže Miladin. Sopstvena istraga Nakon 17 godina i slučaja Manojlović, on je otvorio sopstvenu istragu u kojoj je svakim danom nailazio na sve veći broj dokaza da sve nije onako kako stoji u zvaničnim spisima. Prema njegovim rečima, sva dokumenta do kojih je on došao prepuna su grubih "administrativnih grešaka", naknadnih ispravki i dopunskih upisivanja u zvanična dokumenta.
"Najčešće nisu želeli da mi daju uvid u original dokumenta, izvod iz matične knjige rođenih i umrlih, original obdukcionog nalaza niti prijavu za bebe pod najneverovatnijim izgovorima. Ili mi kažu da ja nisam jedini koji to traži, ili da su nepravilnosti u dokumentima nastale slučajno, ili pak da se originalne knjige na daju na uvid jer se tako deformišu", kaže on, i dodaje da mu svaki put kažu da će morati da ih tuži da bi došao do tih dokumenata. Porodica Marković poseduje i određen broj dokumenata na kojima su nepravilnosti očigledne, i teško je poverovati da čak i naša birokratija može napraviti toliki broj grešaka.
Svi slučajevi su slični Prema rečima njih dvoje, svi slučajevi liče jedan na drugi. Postoji osnovana sumnja da je došlo da otmice tek rođene dece jer postoji neshvatljivo mnogo "administrativnih grešaka", nedostaju pečati i potpisi lekara koji su porađali ili vršili obdukciju, dokumenti iz tog perioda ne slažu se sa kopijama koje se sada mogu dobiti, u policiji ne postoje osobe registrovane po jedinstvenom matičnom broju građana koji su njihova deca dobila po rođenju. Obdukcioni nalaz najčešce nedostaje, a i kada ga ima, on je nepotpun, nejasan, kontradiktoran ili pak nepotpisan i bez pečata, pa samim tim nema nikakvu zvaničnu vrednost. Deca za koju oni veruju da su oteta uglavnom su muška, rođena u sedmom mesecu trudnoće ili su blizanci od kojih jedan uvek "umre" pod nerazjašnjenim okolnostima. "U dokumentima do kojih sam ja došao rukopis je isti iako su dokumenta, navodno, izdata u raznim gradovima i u vremenskom rasponu od 30 godina. Ako to nije u pitanju, onda u istom dokumentu ima teksta koje su pisale tri-četiri osobe, a, takođe, naknadne izmene su vršene ako neki roditelj svojim raspitivanjem skrene pažnju na neku nepravilnost koja im je svojevremeno promakla", kaže Miladin. Kako on navodi, slučajeva kao što je njegov ima više od 300, ali sa zebnjom napominje da se svake nedelje pojavi još neki. Ljudi koji su putem medija saznali da postoji udruženje koje okuplja roditelje koji sumnjaju u smrt svoje dece po rođenju javljaju se i raspituju dajući sebi delić nade da će uspeti da reše problem sa kojim svake noći idu na spavanje i svakog jutra osvanjavaju. U tom udruženju ima slučajeva starih gotovo četiri decenije, ali i onih od pre svega šest meseci. I svaka priča slična je onoj koju su ispričali Miladin i Vesna Marković. Ima i tridesetak ljudi koji veruju da su našli svoju decu i koji su te slučajeve prijavili policiji i tužilaštvu koje još uvek ne reaguje podupiruci tako isti onaj zid ćutanja. Zajednički do istine Porodice koje sumnjaju da su im deca ukradena povezale su se i zajednički tragaju za istinom. Početkom oktobra i sredinom novembra ove godine, ispred zgrade Vlade Srbije, protestovali su tražeci pomoć. Sa njima je u Beogradu razgovarao načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Srbislav Ranđelović i obećao im da će policija ispitati svaki slučaj pojedinačno. Nakon toga, razgovarali su i s predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom, kao i s predstavnicima Vlade Srbije koji su ih uputili na Skupštinu Srbije, koja je jedina nadležna da formira anketni odbor koji će činiti predstavnici ministarstva policije, pravde, lekari, advokati i članovi porodica, i koji bi trebalo da ispita njihove navode. Većina roditelja nije bila zadovoljna odgovorom, i smatra da nadležni samo "kupuju vreme", jer nemaju odgovore na dokaze roditelja koji tvrde da su im deca oteta u bolnici i kasnije prodata. Zid ćutanja
Zaposleni u bolnicama i porodilištima ne žele da daju izjave bez saglasnosti rukovodstva, a oni, uglavnom, takve saglasnosti ne daju.
Na prvom ročištu u kragujevačkom Opštinskom sudu okupili su se roditelji iz cele Srbije, a Nikolov je došao u pratnji telohranitelja.
"U mom selu, ako nestane kokoška, odmah se zna ko je ukrao, a oni nas godinama zamajavaju i ćute, kao da nisu u pitanju naša deca. Ja ne želim da ti ljudi, koji su meni naneli bol pate i ne interesuje me da oni budu kažnjeni, ali želim da moje dete zna da ima oca i majku, sestre i ostalu rodbinu. Ukoliko ja nisam u pravu, neka mi to dokažu, i ja ću se pomiriti sa svojom sudbinom i poverovaću da mi je dete umrlo, ali do tada u to neću verovati. Jasno mi je da se moj sin, i ako ga nađem, neće posle 17 godina vratiti da živi s nama, ali barem neka zna da ima svoje roditelje koji ga vole", kaže Miladin. Do sada su roditelji koji veruju da se njihova deca nalaze u nekim drugim porodicama imali veoma malo pomoći od svoje države. Bez te pomoći nekoliko stotina namučenih ljudi teško može naći svoj mir. Vojkan Kostic
GLAS 26.11.2002. Roditelji koji sumnjaju da su im deca oteta Traže anketni odbor o nestalim bebama BEOGRAD (Beta) - Grupa roditelja koji veruju da su im deca oteta po rođenju zatražila je danas od najviših državnih funkcionera Srbije i SRJ formiranje anketnog odbora stručnjaka koji bi ispitao njihove navode. Pismo sa zahtevom za formiranje odbora upućeno je predsedniku Koštunici, premijeru Đinđiću, predsednici Skupštine Nataši Mićić i predsednicima svih poslaničkih grupa u Skupštini Srbije, rekao je agenciji Beta jedan od roditelja, potpisnika zahteva. Od predsednika Koštunice i premijera Đinđića porodice traže da založe svoj autoritet kako bi se oformio anketni odbor koji bi istražio sve njihove navode i "jednom stavio tačku" na njihov problem. I mi smo deo birača nad kojim je izvršen zločin. Da li su u pitanju grube admnistrativne greške, fantazije majki ili paranoja porodica koje su ostale bez dece, na Vama je da presudite. Predložite adekvatne izmene zakona kako se tako nešto više nikada ne bi dešavalo na ovim prostorima, navodi se u pismu upućenom predsednicima poslaničkih grupa u Skupštini Srbije. U pismu upućenom Nataši Mićić, na nju se apeluje kao "na majku" , i navodi da "zločin koji je izvršen jednom, izvršiće se ponovo".
U našoj istrazi susreli smo se sa gomilom nelogičnosti. Nemamo poverenja u
institucije za koje verujemo da su nas prevarile, i zato mislimo da je bolje
formirati stručnu komisiju koja će izvršiti detaljnu istragu, utvrditi činjenice i kazniti počinioce, navodi se u pismu predsednici Skupštine
Srbije.
Grupa roditelja koja veruje da su im deca oteta po rođenju zatražila je juče od najviših državnih funkcionera Srbije i SRJ formiranje anketnog odbora stručnjaka koji bi ispitao njihove navode. Pismo sa zahtevom za formiranje odbora upućeno je predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, predsedniku Vlade Srbije Zoranu Đinđiću, predsednici Skupštine Srbije Nataši Mićić i predsednicima svih poslaničkih grupa u Skupštini Srbije, rekao je agenciji Beta jedan od roditelja, potpisnika zahteva. Od predsednika SRJ Koštunice kao, kako se u pismu navodi, "sinonima za pravdu", i predsednika Vlade Srbije Đinđića kao "preduzimljivog, čoveka", porodice traže da založe svoj autoritet kako bi se oformio anketni odbor koji bi istražio sve njihove navode i "jednom stavio tačku" na njihov problem.
"I mi smo deo birača nad kojima je počinjen zločin. Da li su u pitanju grube administrativne greške, fantazije majki ili paranoja porodica koje su ostale bez dece, na Vama je da presudite. Predložite adekvatne izmene zakona kako se tako nešto više nikada ne bi dešavalo na ovim prostorima", navodi se u pismu upućenom predsednicima poslaničkih grupa u Skupštini Srbije.
BEOGRAD - Grupa roditelja koji veruju da su im deca oteta po rođenju zatražila je juče od najviših državnih funkcionera Srbije i SRJ formiranje anketnog odbora stručnjaka koji bi ispitao njihove navode. Pismo sa zahtevom za formiranje odbora upućeno je predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, predsedniku Vlade Srbije Zoranu Đinđiću, predsednici Skupštine Srbije Nataši Mićić i predsednicima svih poslaničkih grupa u Skupštini Srbije, rekao je agenciji Beta jedan od roditelja, potpisnika zahteva.
Grupa roditelja koji veruju da su im deca oteta po rođenju zatražila je u ponedeljak od najviših državnih funkcionera Srbije i SRJ formiranje anketnog odbora strucnjaka koji bi ispitao njihove navode. Pismo sa zahtevom za formiranje odbora upućeno je predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, predsedniku Vlade Srbije Zoranu Đinđiću, predsednici Skupštine Srbije Nataši Mićić i predsednicima svih poslaničkih grupa u Skupštini Srbije, rekao je jedan od roditelja, potpisnika zahteva. Porodice koje veruju da su im deca oteta po rođenju, i kojih u Srbiji ima više od 300, protestovale su sredinom novembra ispred zgrade Vlade Srbije zbog neispunjenog obećanja da će se članovi vlade založiti za formiranje anketnog odbora koji bi ispitao njihove navode o otmici tek rođene dece. Pravni savetnik u Vladi Srbije Radmila Jovanović, koja je sa roditeljima razgovarala, rekla im je da Vlada Srbije nije nadležna za formiranje anketnog odbora, i uputila ih na Skupštinu Srbije.
Više od tri stotine roditelja u Srbiji traže istinu o smrti svojih beba. Neke od tih priča sežu u šezdesete godine, i ako se makar jedan slučaj pokaže tačnim, to se može izroditi u verovatno najveći skandal poslednjih decenija. Prema nekim ocenama, roditeljsko traganje za pravdom može biti i večno produžavanje nade da su, možda, njihova deca još živa. Moguće je, takođe, da su teorije o zaveri ćutanja u policiji i pravosuđu i njihovoj saradnji s "belom mafijom" u porodilištima probudile potisnuta sećanja kod porodica čije bebe nisu mogle da prežive van majčine utrobe. Roditelji koji sumnjaju da su njihova deca "vaskrsla" u drugim porodicama za veliki novac, uspostavili su saradnju i sada deluju jedinstveno, okupljajući se u Sokobanji, kod Radojke i Milutina Manojlovića, bračnog para koji tvrdi da je pronašao svoju ćerku Nikoletu. "Papirni roditelji" Predstavnici ovih majki i očeva posetili su i predsednika SRJ Vojislava Koštunicu i upoznali ga sa svojim zahtevima, a tražili su prijem i kod srpskog premijera Zorana Đinđića i u zgradi vlade razgovarali sa službenicima resornih ministarstava. U petak je dr Danica Mihajlović, načelnik za medicinsku inspekciju Ministarstva zdravlja Srbije, bila kod saveznog predsednika, posle obilaska medicinskih ustanova u zemlji i provere bolničke dokumentacije u spornim slučajevima. Prema našim izvorima, uočene su administrativne greške na koje su i roditelji ukazivali kao sumnjive, ali one ne mogu biti ključni dokazi da je zaista trgovano bebama. Početkom novembra više od stotinu roditelja iz Srbije koji sumnjaju u zvanične lekarske izveštaje u kojima je konstatovana smrt njihove dece, okupilo se u Drugom opštinskom sudu u Beogradu da bi podsetili na zahtev da se o tim slučajevima vodi jedinstvena istraga. Tada su naveli da je u većini slučajeva navodna krađa izvedena u saradnji bolnica, matičarskih službi opština, centara za socijalni rad i domova za nezbrinutu decu. Na osnovu iskustva i svedočenja ovih ljudi, "scenario" po kojem su bebe nestajale izgleda, otprilike, ovako: prijatelj, komšija ili rođak "posmatraju" pogodnu porodicu i obaveštavaju svoju vezu u porodilištu o terminu porođaja. Kad buduća majka stigne, tamo je već smeštena žena koja će dete uzeti onog časa kada ga lekari proglase mrtvim. Da bi sve bilo pokriveno dokumentima, medicinsko osoblje mora da ima vezu u administraciji porodilišta i u nadležnoj matičnoj službi. Međutim, unesrećena porodica se i dalje nadgleda i, ako počne da se raspituje, da postavlja neugodna pitanja, obaveštavaju se svi u "lancu zavere". Tada se, obično, "papirni roditelji" koji su kupili bebu sele u drugi grad, čak i u drugu zemlju. Dokumentima o bebi se gubi trag ili se dopisuju, falsifikuju... To je pretpostavka Slavice Milanović, koja tvrdi da joj je brat živ, iako je - prema evidenciji Ginekološko-akušerske klinike "Narodni front" u Beogradu - umro zbog iznenadnih komplikacija septembra 1975. godine. Iako u priči pomenute porodice ima i parapsiholoških detalja, kao da se sveća koju su palili za bebu uvek gasila, sumnje su, zaista, probuđene posle neverovatne priče iz Sokobanje o odiseji porodice Manojlović. Slavica je otišla tamo i saslušala priču o njihovoj navodno pronađenoj ćerki Nikoleti u Beogradu, o kojoj su opširno izveštavali mediji. Prema rezultatima istrage koju je preduzela Slavica Milanović i evidenciji porodice Manojlović, neformalnih koordinatora ove zavere, oko 300 porodica traži svoje zvanično umrle bebe, koje su sve bele puti, od roditelja hrišćana i u 85 odsto slučajeva su muškog pola. Bebe su nestajale između 1962. i 2001. godine, a najviše takvih "slučajeva" dogodilo se u "Narodnom frontu", Niškom porodilištu i porodilištu u Višegradskoj ulici. Među ovim ljudima je čuvena operska pevačica Radmila Smiljanić, koja pune 33 godine čeka rezultat obdukcije svoje bebe. U zenitu karijere, u tridesetoj godini, ostala je u drugom stanju, pevala je u Bečkoj operi, imala je devet uloga prvog sopranskog faha. Porodio ju je tadašnji upravnik "Narodnog fronta" doktor Dragomir Mladenović, beba je silovito plakala posle porođaja, medicinsko osoblje se šalilo - rođena je još jedna operska diva. Sutradan su joj saopštili da je došlo do iznenadnih komplikacija, jedva je razabrala glas da je "sve gotovo, da je beba mrtva". Na otpusnoj listi bez dijagnoze dečije smrti piše prosto "beba je umrla". Anketni odbor Pored insistiranja da se uradi obdukcija i utvrdi uzrok smrti, osim sleganja ramenima i obećanja da će u najkraćem mogućem roku dobiti dokumentaciju i nalaze, do danas nije joj stigao nikakav rezultat. Porodice su svoje tragične priče najpre iznele medijima, a potom zatražile istinu u sudovima. U tužilaštvu Drugog opštinskog suda, od početka godine do danas, podneto je 79 krivičnih prijava za krivična dela oduzimanja maloletnog lica iz člana 116 Krivičnog zakona Srbije i krivičnog dela promene porodičnog stanja iz člana 117 Krivičnog zakona Srbije. Snežana Bogdanović, javni tužilac Drugog opštinskog javnog tužilaštva, kaže nam da su u krivično-pravnom smislu ova dela davno zastarela. "Za krivično delo oduzimanja maloletnog lica nastupa zastarelost krivičnog gonjenja kada protekne deset godina od dana izvršenja krivičnog dela, dok za drugo pomenuto delo zastarelost nastupa nakon tri godine. Ali, javnost se podigla na noge, i u svih ovih 79 slučajeva stavljeni su zahtevi za prikupljanje potrebnih obaveštenja preko Gradskog SUP-a, ginekološko-akušerskih bolnica i opštine Savski venac", kaže tužilac Snežana Bogdanović, podsećajući da je u medijski najeksponiranijem slučaju porodice Manojlović, u svojstvu javnog tužioca, prisustvovala informativnom razgovoru u gradskom SUP-u. "Roditelji devojke za koju porodica Manojlović tvrdi da je njihova ćerka pristali su na analizu DNK, da bi potvrdili da su oni, zapravo, biološki roditelji. Međutim, Manojlovići ne žele da pristanu na DNK analizu, tražeći da im se naknadno objasne metode uzimanja uzorka, pravdajući se nepoverenjem u naše medicinske ustanove. Mislim da DNK analiza može potpuno da skine veo misterije sa ovih slučajeva", kaže Bogdanovićeva. Pravnici Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava predložili su premijeru Zoranu Đinđiću da formira anketni odbor u koji bi ušli predstavnici roditelja, Ministarstva zdravlja, pravosuđa, MUP-a i službi koje se bave evidencijom rođenja i smrti. "Bili smo sa roditeljima i ispred Vlade Srbije i uputili smo predlog predsednici parlamenta Nataši Mićić da se osnuje skupštinski odbor kako bi se vodila jedinstvena parlamentarna istraga, jer su mnogi roditelji, tragajući za istinom, praktično osiromašili", napominje Mirna Kosanović, izvršni direktor Jukoma, upozoravajući na haotično stanje u bolničkim dokumentima i matičnim knjigama. "To samo podgreva sumnje roditelja, moramo biti uz njih. I ako su njihove sumnje opravdane i ako nisu", kaže ona. Stopa smrtnosti
"Stopa smrtnosti novorođenčadi u Srbiji nije povećana kao u ostalim zemljama u tranziciji, zahvaljujući pedijatrijskoj službi. Nažalost, ovaj podatak je malo poznat našoj javnosti", kaže prof. dr Rudolf Papić, direktor Instituta za majku i dete. On podseća da je smrtnost proteklih 10-15 godina prepolovljena, a minulih 50 dramatično redukovana, pre svega zbog visokog procenta vakcinisanja dece (80 do 100 odsto), smanjenja broja bolesti vezanih za siromaštvo, uvođenja nacionalnog programa u cilju iskorenjivanja nekih bolesti i saradnje sa Unicefom. "Ovim programom obuhvaćeno je više od 80 odsto lekara pedijatara, što smatram najšire sprovedenom akcijom u obrazovanju našeg medicinskog osoblja", navodi profesor Papić.
BEOGRAD - Roditelji koji sumnjaju da su im deca ukradena, do petka će predati zahtev Skupštini Srbije za osnivanje odbora koji će ispitivati slučaj po slučaj krađe beba. Nema zvaničnih podataka koliko ljudi sumnja da su im ukradene bebe. U javnosti se špekuliše brojkom od 400 do pet stotina, iako u Srbiji ima mnogo roditelja koji se nisu udružili sa ostalim roditeljima i ne učestvuju u pritiscima na vlasti kako bi se ispitali i rešili slučajevi otmice beba. Izvori Danasa bliski MUP Srbije objasnjavaju da zastarelost "krađe" onemogućava pravosudne organe da postupaju po ovim predmetima, a samim tim i policiju da adekvatno reaguje. Ranđel Stamenković iz sela Glasovik kod Prokuplja, jedan je od onih roditelja koji po prvi put javno govori o krađi njegove muške bebe, rođene 31. avgusta 1966. godine u Žitnom Potoku kod Prokuplja. Dobrinka Stamenković porodila se u Žitnom Potoku i kako im je lekar tada rekao rodila "zdravo, musko dete", ali je nakon porođaja njeno zdravstveno stanje pogoršano i ona je prebačena u prokupačko porodilište. - Bila je u nesvesti nekoliko dana. Rekli su mi da je dete mrtvo, i da nije praksa da roditelji vide dete. Nisam ga ni sahranio, jer mi nije dato njegovo telo. U seosku mesnu zajednicu stizali su pozivi za vakcinaciju za Dragišu Stamenkovića, ali ja nisam sumnjao. Tek kada mi je iz Vojnog odseka došao poziv za regrutaciju sa imenom Dragiše Stamenkovića, bio sam siguran da sam prevaren - priseća se Ranđel Stamenković. Nakon ovog poziva njegova porodica i on kreću u "borbu papirima", te u matičnoj knjizi umrlih pronalazi da mu je žena umrla 2.9.1966. godine, iako je živela do kraja 2000. godine. Njegovog "mrtvog deteta" u knjizi nema. U opštinskoj službi pretpostavljaju da je reč o materijalnoj grešci, jer "ima mnogo posla u ovoj sluzbi". I pored zahteva, koji su matičari pisali još 1966. godine da se isprave podaci o rođenom detetu niko nije reagovao, te Dragiše Stamenkovića nema u knjizi. - Obraćao sam se i okružnom tužilastvu i Miroslavu Nikoliću, tužiocu, i on mi je nakon godinu i po odgovorio da je slučaj zastareo. Podneću tuzbu, a najbitnije mi je da sam dete pronašao - objašnjava Ranđel Stamenković prisećajući se kraja osamdesetih kada je babica iz Pejkovca (okolina Prokuplja) njegovoj kćeri ispričala gde je i kako završio njen brat. "Video sam se sa sinom, kontaktiramo i to mi je dovoljno. Ali, mora da se kazni onaj ko me je prevario". U dokumentima koje poseduju Stamenkovići, navodi se ime dr Olgice Simić, koja je napisala potvrdu o smrti, ali je do nje bilo nemoguće doći.
Izvor Danasa blizak MUP Srbije kaže da su policijski i drugi istražni organi onemogućeni da rade na ovim slučajevima, jer je zakonom propisano da je "krađa beba" zastarela. Po nekim saznanjima roditelji kod kojih su deca, zapravo, nisu ni znali da je reč o bebama koje su ukradene. Procedura je vrlo jasna, od podnošenja zahteva za usvojenje, pa do konačnog preuzimanja deteta na brigu i staranje, navodi izvor našeg lista. U centrima za socijalni rad ne žele da govore o postupku i usvojenjima, jer kažu da to predstavlja službenu tajnu, mada objašnjavaju da se prilikom usvajanja dece vodi računa o podobnosti parova koji će usvajati decu. U većini slučajeva, uglavnom su bili u pitanju mito i korupcija. Vi želite da usvojite dete, dođete u nadleznu službu i nakon par razgovora, posete vašeg stana, neko od službenika vam kaže da ćete morati dugo da čekate, da je to ozbiljna procedura i usput vam stavi do znanja da za određenu sumu možete dobiti dete, navodi naš anonimni sagovornik precizirajuci da je reč o pretpostavkama nekih istražnih organa. Ukoliko pristanete, vi ne znate o kom detetu je reč i postoji mogućnost da ga jednostavno dobijete na usvajanje. Najpre morate biti takozvana hraniteljska porodica, u većini slučajeva, onda stručni timovi odlučuju da li ste podobni za dete, objašnjava naš sagovornik. On precizira da postoji velika odgovornost matičarskih službi, "jer greške koje su napravljene u ovim službama, moraju biti kažnjene". Za određenu sumu novca, precizira naš izvor, porodica usvaja dete, ne znajući da je reč o ukradenoj bebi. Sve ovo su pretpostavke, koje se ne mogu precizno dokazati, upravo zbog vremena i nedostatka dokaza, navodi sagovornik Danasa. Upravo zbog zastarelosti slučajevi "krađe beba" su nejasni, kao i ponašanje porodilišta i matičarskih službi, koji dokumentaciju i potrebne papire ne daju roditeljima. Upravo, iz tih razloga organizovan je protest ispred zgrade Vlade Srbije. Roditelje je primio jugoslovenski predsednik, pre toga i neki od članova kabineta republičkog premijera. Svi su im obećali pomoć u razrešavanju sudbine njihove dece, ali zasad sve stoji na jednom zahtevu za pokretanje istrage. Mislim da je vrlo teško odmotati klupko odgovornosti, jer ima mnogo ljudi koji su možda učestvovali u ovoj priči, a i dalje sede na nekim važnim funkcijama. Potrebna je volja vrha države i pritisak, jer se samo tako može bar početi ovaj proces, ocenjuje Danasov izvor iz policije. Roditelji se u petak, prema poslednjim informacijama, okupljaju i predaju zahtev Skupštini Srbije za osnivanje anketnog odbora.
Broj mališana bez roditeljskog staranja, kojima je potrebna posebna društvena zaštita, u protekloj godini samo na teritoriji Beograda je 1622. Roditelji su napustili 677 mališana. A, 523 ostalo je bez roditelja koji su alkoholičari ili duševni bolesnici, jer zbog prirode bolesti nisu sposobni da adekvatno obavljaju roditeljske dužnosti, poražavajući su podaci Centra za socijalni rad Beograda, kojih se, izgleda, setimo samo jednom godišnje, 20. novembra. Tada i obelezavamo ovaj dan, tek da se ne zaboravi. Već mesecima domaću, a i evropsku javnost, potresa srpska "afera krađe beba", čiji se kraj, za sada, ne vidi. Malo je poznato da su i ti roditelji obelezili praznik deteta, na svoj (tužan) način. Odštampali su pamflete sa pitanjima i porukama: "Recite deci čija su!, DNK lanac kida lanac! Kupite i mene da budem sa sestrom..." R.B.-S.K.S.
BEOGRAD - Ranđel Stamenković iz sela Glasovik kod Prokuplja jedan je od roditelja koji prvi put javno govori o krađi svoje bebe, rođene 31. avgusta 1966. godine u Žitnom Potoku kod Prokuplja. Dobrinka Stamenković porodila se u Žitnom Potoku i, kako im je lekar tada rekao, rodila je "zdravo, muško dete". Navodno je, nakon porođaja zdravstveno stanje novorođenceta pogoršano i ono je prebačeno u prokupačko porodilište. Dosije Radenković Danas objavljuje u sutrašnjem broju. Oni su, inače, jedna od sve brojnijih porodica širom Srbije koje sumnjaju da su im deca po rođenju ukradena. Do petka će njihovi predstavnici predati zahtev Skupštini Srbije za osnivanje odbora koji će ispitivati "slučaj po slučaj" krađe beba. Zvaničnih podataka o tome koliko porodica sumnja da su im bebe ukradene u porodilištu, pa date na usvajanje, nema. U javnosti se špekuliše sa četiri do pet stotina volšebno nestale novorođencadi, ali sumnja se da ima mnogo onih koji se nisu udružili sa ostalim roditeljima i ne učestvuju u pritiscima na vlasti kako bi se ispitali i rešili slučajevi otmice beba. Izvori Danasa bliski MUP Srbije navode da zastarelost "krađa" onemogućava pravosudne organe da postupaju po ovim predmetima, a samim tim i policiju da adekvatno reaguje.
BEOGRAD - Desetak roditelja, koji veruju da su im deca nakon rođenja oduzeta, a ne preminula, protestovalo je juče ispred zgrade Vlade Srbije. Roditelji tvrde da im je, pre nekoliko nedelja na sastanku u Vladi, obećano da će biti formirana ekspertska komisija koja bi ispitala njihove tvrdnje. Radmila Jovanović, pravni savetnik premijera Đinđića, koja je primila predstavnike roditelja, objasnila je da Vlada Srbije nije za to nadležna, već im je preporučila da upute zahtev Skupštini Srbije za formiranje anketnog odbora koji bi ispitao ove slučajeve. Rada Pantelić, koja je prisustvovala ovom sastanku, kaže da mi je Jovanovićeva rekla da se verovatno nisu dobro razumeli prošli put“.
Oko 300 roditelja iz različitih gradova u Srbiji veruju da su njihova deca živa. Svetlana Bukvički, iz Loznice, kaže da je rodila zdravu bebu 16. aprila 1990. godine, da bi joj nakon četiri dana rekli da je njeno dete preminulo.
Gvozdenović Slavica, iz Prnjavora kod Šapca, rodila je 1988. godine blizance - dva dečaka. - Pošto sam se porodila u sedmom mesecu, jedna beba bila je teška kilogram i dvesta grama, a druga dva kilograma i sto grama. Bili su zdravi i vitalni, ali su zbog kilaže morali u inkubator. Posle nekoliko dana, javili su nam da su u teškom stanju i da moraju da se prebace u Beograd na Institut za neonatologiju. Tamo su nam govorili kako se bore za život, kako će biti teško telesno deformisani, mentalno oštećeni. Zatim su nam javili da je jedna beba umrla i to ona koja je bila naprednija. Drugu bebu su izvadili iz inkubatora i bila je savršeno zdrava - kaže Slavica Gvozdenović. Ona navodi da su im u tom periodu doktori govorili da su neki uzorci poslati na analize u Zagrebu i Ljubljanu, međutim, kada su tražili uvid u dokumentaciju, ustanovili su da nema nikakvih zabeleški o tome.
BEOGRAD - Zahtevajući pokretanje istrage i postupak utvrđivanja odgovornosti za navodnu krađu dece, grupa roditelja okupila se juče ispred zgrade Vlade Srbije, zahtevajući formiranje anketne komisije ili posebnog tela pri Vladi, koje bi imalo ulogu u rasvetljavanju slučajeva "otetih beba". Članovi komisije bili bi, po predlogu roditelja, predstavnici policije, Ministarstva zdravlja, matičarskih službi, grafolog, psiholog i predstavnici roditelja. Jukom je, takođe, uputio zahtev za formiranje specijalne komisije, ali iz Vlade Srbije još nema odgovora. Delegaciju roditelja primili su juče članovi kabineta republičkog premijera Radmila Jovanović i Milan Kinđić i uputili ih na Skupštinu Srbije, kojoj će roditelji do petka podneti zahtev za formiranje anketne komisije. - Zasad je sve ostalo na rečima, i primećujem da se insistira na nekoj proceduri, u smislu uključivanja pravosuđa, što je dobro, ali smatram da je sve ovo poprimilo razmere političkog problema. Svi ovi slučajevi otmice dece moraju biti rešavani na jednom institucionalnom i političkom nivou. Neophodno je da se u rešavanje uključe glavni akteri države - izjavio je juče na protestu pravni savetnik Jukoma Žarko Petrović. Petrović smatra da, s obzirom na odbijanje bolnica da daju podatke, slučajevi krađe beba mogu da se "vuku po sudovima", što nije rešenje.
Ako se dokaže da je i pedesetak odsto slučajeva tačno, pošto mnoge od ovih ljudi optužuju da lažu, što je meni neshvatljivo, onda je to strašno. Trebalo bi problem otetih beba rešavati uz otvaranje arhiva i razmatranje svakog slučaja pojedinačno, do konačne istine - ističe predstavnik Jukoma. Neki od roditelja su juče optuzivali porodilište u Višegradskoj za "zid ćutanja", navodeći da dobijaju potpuno kontradiktorne informacije. - To sto mi dobijamo od nadležnih matičarskih službi liči na sve, a ne liči ni na šta. Nemoguće je da rodim dete pod jednim prezimenom, a da umre pod drugim. Uništavaju se originali, prave falsifikati, a da je sve u redu, i da mi grešimo, to se ne bi tako radilo - kaže jedan od roditelja koji su se juče okupili ispred zgrade Vlade Vladislava Tubić. Mogućnost da su neki od papira proste administrativne greške, roditelji odlučno odbijaju navodeći da su greške "toliko velike, da bi bar za njih neko trebalo da odgovara". Zdravstveni radnik Vesna Knezević navodi da svi slučajevi "liče jedan na drugi"" i da ih ne bi trebalo posebno izdvajati, te da, ukoliko naša država želi u evropske integracije i reforme, slučajevi moraju biti rešeni. Ona još kaže da u svim slučajevima navodno otete dece postoji "nesklad u dokumentaciji" i da se verovatno "sve dešavalo po istom scenariju". U petak se očekuje okupljanje veće grupe roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena, i koji će republičkom parlamentu podneti zahtev za formiranje anketne komisije.
Povod za jučerašnji skup bio je zahtev roditelja da Vlada osnuje anketnu komisiju koja će ispitati slučajeve navodno nestale dece. Predstavnici roditelja, međutim, kažu da se sa Vladom Srbije juče ništa nisu dogovorili. - Jovanovićeva nam je rekla da Vlada Srbije nije nadležna da rešava njihove probleme i da se za pomoć obratimo Skupštini Srbije. Nama, međutim, ne preostaje ništa drugo nego da o našim problemima pišemo Skupštini Srbije. Pisaćemo ponovo i Vladi Srbije, pa će nam valjda neko pomoći, objašnjavaju žene koje su bile u pregovaračkom timu. Gordana Radišić, jedna od majki, istakla je da im Vlada Srbije do sada ni u čemu nije pomogla oko rešavanja problema nestale dece, iako su im to obećali. Ona napominje da im se do sada obratila samo Danica Mihajlović, načelnik medicinske inspekcije, koja je im je objasnila da su greške u dokumentaciji o rođenju i smrti dece moguće. Radišićeva je rekla i da je dokumentaciju o svojoj umrloj deci dobio samo mali broj roditelja, i to u bolnicama "Dragiša Mišović" i u porodilištu u ulici Narodnog fronta. Po njenim rečima, svi koji su tražili dokumentaciju iz porodilišta u Višegradskoj ulici, nisu uspeli da je dobiju. T. Birač
Pravni savetnik premijera Srbije Zorana Đinđića Radmila Jovanović primila je juče delegaciju roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena na porođaju i rekla da vlada nije nadležna da rešava njihov problem. Posavetovala ih je da se obrate Skupštini Srbije. Prema rečima okupljenih, Jovanovićeva ih je posavetovala da se pismom obrate predsedniku republičke vlade. Ovo je pre svega politički problem i očigledno je poprimio užasne razmere organizovanog kriminala. Mora da se rešava u političkim institucijama, kao i u pravosudnim organima, gde bi glavni politički akteri trebalo da se maksimalno angažuju - rekao je za Ekspres Žarko Petrović iz Jugoslovenskog komiteta za ljudska prava (JUKOM), koji je juče podržao roditelje.
Majka Gordana Radišic kaže da je trenutno najveći problem što nijedna institucija ne želi da izađe u susret roditeljima.
- Pod krivičnom i materijalnom odgovornošću tvrdim da postoji jaka povezanost između porodilišta, matičnih službi i javnog tužilaštva da se međusobno štite i ćute, tvrdi Miladin Marković, jedan od roditelja koji je juče došao pred vladu Srbije. Falsifikovanje dokumentacije u Višegradskoj Uhvatila sam ih kako falsifikuju dokumentaciju i pozvala zdravstvenu inspekciju. Ona je konstatovala da je beba koju sam rodila u porodilištu u Višegradskoj ulici otpuštena iz bolnice, a ne kako su meni rekli - mrtva! Direktor pravne službe u tom porodilištu Radica Bulajić papire, koje tražimo o našoj deci, smatra svojim ličnim vlasništvom i određuje ko će od nas šta da dobije - kaže Vladislava Tubić, jedna od majki koje tragaju za svojom decom. R.Bajčić
Roditelji koji sumnjaju u smrt svoje dece na porođaju protestovali su u ponedeljak ispred zgrade Vlade Srbije zbog toga što nije formiran anketni odbor koji bi ispitao njihove tvrdnje o umešanosti lekara i opštinskih vlasti u, kako navode, prodaju njihove dece. "Pre izvesnog vremena ljudi iz Vlade Srbije obećali su formiranje odbora koji bi se sastojao od pravnika, lekara, predstavnika Vlade i roditelja čija su deca oteta, i koji bi ispitao svaki slučaj posebno. Od tada se ništa nije na tome uradilo", kazala je agenciji Beta jedan od roditelja Gordana Radičić. Pravni savetnik predsednika Vlade Srbije Radmila Jovanović rekla je dvočlanoj delegaciji roditelja da "Vlada Srbije nije nadležna za formiranje anketnog odbora" i uputila ih na Skupštinu Srbije.
BEOGRAD - Desetak roditelja iz nekoliko gradova u Srbiji, koji sumnjaju u zvanične izveštaje da su njihova deca umrla na porođaju, u ponedeljak su se ponovo okupili ispred republičke vlade, u očekivanju da im nadležni odgovore "zašto svakodnevno nailaze na zid ćutanja na svim nivoima". U razgovoru sa pravnim savetnikom republičkog premijera Radmilom Jovanović, predstavnici ove grupe roditelja su ponovili zahtev da se formira anketna grupa koja će ispitati više od 300 slučajeva, u kojima se sumnja da su bebe lažno proglasene umrlim i na taj način oduzete od roditelja.
U Okružnom sudu u Beogradu juče je počelo suđenje Miroslavi Pervulov, direktorki Ginekološko-akušerske klinike u Višegradskoj ulici, optuženoj za primanje mita. Doktorka Pervulov u izjavi pred sudom nije priznala navode optužnice u kojoj se tvrdi da je prošle godine od dve pacijentkinje tražila po hiljadu maraka da bi im uradila operaciju carski rez. Govoreći o prvom delu optužnice koja je tereti da je 17. oktobra prošle godine primila hiljadu maraka od M. M., majke pacijentkinje T. M., nakon carskog reza, doktorka Pervulov je izjavila da tog dana nije ni bila na klinici, već na Medicinskom fakultetu gde, takođe, radi kao profesor. Porođaj T. M. obavljen je 4. oktobra, ali je ubrzo otkriveno da dete ima anomalije. U optužnici se navodi da je doktorka vratila novac kada je utvrđeno da je beba bolesna. Dr Pervulov je opisala razgovor nje i majke njene pacijentkinje koji se odigrao 26. oktobra. Tada joj je, prema njenim rečima, ova žena zapretila ubistvom okrivljujući je za bolest deteta. Okrivljena je istakla da se radi o anomaliji koja nije mogla da se uoči tokom trudnoće. Doktorka je rekla da joj T. M. i njena majka nisu nudile novac, niti je ona to trazila. U vezi sa optužbama da je tražila hiljadu maraka od pacijentkinje J. S., dr Pervulov je rekla da ni od nje nije primila novac, ali da je uobičajeno da pacijenti časte osoblje bolnice nakon intervencija. U izjavi, dr Pervulov je porekla i deo optužbe kojim joj se pripisuje da je pacijentkinje upućivala u privatnu ordinaciju "Senjak" gde radi kao konsultant. Ona je izjavila da je T. M. bila nezadovoljna uslovima boravka na klinici, pa je sama predložila da se pregledi obavljaju u privatnoj ordinaciji. Suđenje se nastavlja 5. decembra.
KRAGUJEVAC (FoNet) - Jedna od majki koja traga za sudbinom beba nestalih prilikom porođaja, Vera Vukomanović iz sela Donja Sabanta kod Kragujevca, izjavila je FoNetu da joj se javio posrednik porodice koja je usvojila njenog sina koji je prema zvaničnoj dokumentaciji rođen mrtav 12. maja 1987. godine. - Ne mogu da obelodanim ime čoveka koji je došao kod nas i pitao nas kako bismo reagovali na dolazak te porodice, a nakon našeg odgovora da bismo prihvatili susret, rekao je našem sinu "bato, uskoro ćeš videti brata", rekla je Vukomanović. Vukomanović je rekla da joj je posrednik potvrdio da porodica koja je usvojila njenog sina živi u Kragujevcu i da će do susreta doći vrlo brzo.
Pored porodice Vukomanović, u Kragujevcu još 37 parova traga za svojom decom koja su, prema zvaničnoj verziji, umrla na porođaju ili odmah nakon toga. Ovdašnjem Opštinskom tužilaštvu predato je 30 krivičnih prijava protiv nepoznatih aktera tih događaja, ali do sada nije pokrenuta ni jedna istraga.
Izvršni direktor Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava i advokat Mirna Kosanović ističe da se mora imati u vidu patnja roditelja i da nije dobro, "prosto formalno, odbacivati te tužbe". Ona smatra da najpre treba da se oglase zdravstvene inspekcije, Ministarstvo zdravlja i druge nadležne zdravstvene institucije, a trebalo bi da se uključe i pravosudni organi.
- Po priči roditelja, za decu koja su umrla oni ne mogu da dobiju podatke od nadležnih institucija, pa se pretpostavlja i odgovornost matičarskih službi. Mislim da bi nadležne državne institucije morale da reaguju, čak i da je reč o jednom slučaju, a ne o tri stotine - navodi Kosanović. Članovi zakona, čiju su promenu zahtevali roditelji koji sumnjaju da su im deca ukradena, a pošto su ih nadležni sudski organi odbili zbog zastarelosti (116 i 117 Zakona o krivičnom postupku), odnose se na krivična dela oduzimanja maloletnog lica i promene porodicnog stanja. U građanskoparničnim postupcima, koje bi roditelji mogli da pokrenu, nije važan datum izvršenja krivičnog dela, već trenutak saznanja da je delo izvršeno, te mogu zahtevati odštetu. Jukom će insistirati da se pri Vladi Srbije oformi neka vrsta komisije koja će se baviti tim slučajevima. Mirna Kosanović ne vidi nijedan razlog da se slučajevi objedine u jedan postupak, jer je reč o različitim situacijama, koje su se dešavale u različitim vremenskim periodima. Ona kaže da ce Komitet pravnika pružiti pravnu pomoć roditeljima koji to budu tražili. U Palati pravde su se, u sredu, okupili roditelji koji veruju da su im deca ukradena. Većina je potpuno sigurna da su im zdravstveni radnici u saradnji sa opstinškim službama i centrima za socijalni rad ukrali decu. Na to ukazuje, navode roditelji, nepotpuna dokumentacija. U nekoliko slučajeva, roditelji su nakon nekoliko meseci dobili pozive za vakcinaciju ili upis u matičnu knjigu rođenih. Dokumentacija koju poseduju roditelji ukazuje da je bilo, bar, administrativnih propusta koje bi trebalo sankcionisati, a veliki broj roditelja veruje da je, takozvana, bebi mafija povezana na teritoriji čitave Srbije. Poslednja navodna krađja dogodila se prošle godine, a roditelji očekuju da ce biti rešeni "slučajevi u kojima znamo gde su deca". Zanimljivo je, da se roditelji koji veruju da su im deca ukradena, okupljaju svakog petka i međusobno se dogovaraju o strategiji koju bi trebalo da zauzmu.
BEOGRAD - Pred Drugim opstinškim sudom u Beogradu zvanično je u sredu počela istraga po prijavi porodice Manojlović, koja veruje da im je po rođenju ukradena ćerka. Milutin Manojlović je nakon četvorosatnog saslušavanja kod istražnog sudije izjavio da pristaje na DNK analizu, ali da mu je sve sumnjivo, kao i da "postoji povezanost između institucija, te da je priča o bebi-mafiji organizovani kriminal". Juče je isti istražni sudija Ivona Lalović, koja nije želela da komunicira sa novinarima, trebalo da sasluša dvadesettrogodišnju devojku za koju Manojlovići veruju da im je ćerka. Iz suda nema informacija o tome da li je ova devojka saslušana, "jer je u toku istraga, pa nije u interesu da se slučaj provlači kroz novine". Većina roditelja ne prihvata predlog javnog tužioca da daju krv na DNK analizu, jer je to, kako kažu, besmislica, pošto većina ne zna gde su im deca. Advokat Mirna Kosanović, izvršni direktor Jukoma, kaže za Danas da ne očekuje da će nadležne institucije reagovati adekvatno i da će sporni slučajevi da se reše u korist roditelja.
U Drugom opštinskom sudu u Beogradu u sredu je saslusan Milutin Manojlović, dok će se u istražnom postupku pojaviti i devojka, za koju smatra da je njegova ćerka. Uglavnom su oduzimana deca koja su rođena pre termina za porođaj. Zatim su ih prebacivali u Institut za neonatologiju, odakle bi ubrzo stizao telegram kojim se roditelji obaveštavaju da im je dete umrlo. Roditeljima koji su želeli da vide decu, rečeno je da su njihova tela prebačena na obdukciju u neki drugi grad. Aleksandar Petković, opštinski javni tužilac, predočio je da su roditelji, čija su novorođena deca nestala, OJT u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, od 1. jula do 26. septembra podneli 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekolosko-akušerske klinike u Nišu. U niškom OJT ističu i da, iako su nastupili svi rokovi koji ukazuju na zastarelost gonjenja, rad na ovim predmetima se nastavlja u prekrivičnom postupku zbog pojačanog interesovanja javnosti. Slučaj Olgice Trajkovski iz sela Jabuke kod Pančeva takođe je predmet istražnog postupka. - Žena koja mu se predstavlja kao majka mog sina radi u bolnici, "otac" u rafineriji u Pančevu. Ali, neću tužiti te "roditelje". Neću ni od sina tražiti da živi sa mnom. On ima 24 godine. Gde će živeti, njegova je volja. Samo želim da mu država vrati identitet. Sve krivične prijave roditelja, policija u Prokuplju prosledila je Opštinskom javnom tužilaštvu, gde su su istakli da jedino nije zastareo slučaj Ljubise Petkovića, koji traga za unukom, rođenim 24. aprila 2001. - Ne razumem kako takvo nedelo moze da zastari - pita se Časlav Momirović iz Džigolja kod Prokuplja. Miša Ristović
BEOGRAD - Milutin Manojlović iz Sokobanje saslušan je juče pred istražnim sudijom Drugog opštinskog suda, dok je njegova supruga Radojka odbila da da iskaz jer je sudija razdvojio njihova saslušanja. Supružnici Manojlović poslednjih meseci vode medijsku kampanju u kojoj tvrde da im je jedno od blizanaca posle rođenja "oteto", dok je njima rečeno da je umrlo.
Manojlović je po izlasku iz sudnice rekao da sudija "tendenciozno vodi postupak", kao i da "sumnja u rezultate DNK analize".
Roditelje koji sumnjaju da su im bebe "otete" juče je primio i predsednik SRJ Vojislav Koštunica.
Roditelji su čekali u hodniku suda, ispred slušaonice u kojoj je jedan od njih, Milutin Manojlović iz Soko Banje, davao iskaz. Manojlović tvrdi da je posle 23 godine pronašao kćerku koja mu je, navodno, bila oteta odmah po rođenju.
U razgovoru za agenciju Beta većina roditelja je navela da su posumnjali u
smrt svoje dece zbog nedoslednosti u dokumentima. Oni, takođe, postavljaju
pitanje zašto sud nije pozvao osobe iz matičnih službi, porodilišta i drugih medicinskih ustanova u kojima su njihova deca navodno umrla.
- Govorili su mi da će deca biti prebačena kad neka beba na Institutu umre, jer nema mesta. Nakon nekoliko dana su prebačena, a ja sam ustanovio da u tom periodu ni jedno dete nije umrlo na Institutu, kazao je Rađenović.
- Imam obimnu dokumentaciju u kojoj su očite mnoge nepodudarnosti i čuvam je za sudski proces. Verujem da su otmice dece umešani mnogi ljudi u matičnim uredima, bolnicama, ali i policiji, kazao je Ranđelović.
U Beogradskoj Palati pravde juče je saslušan Milutin Manojlovič, jedan od roditelja koji je podneo krivičnu prijavu protiv NN lica zbog sumnje da mu je devojčica Nikoleta ukradena pre 23 godine u GAK "Narodni front". Ispred sudnice broj 217 oko 100 roditelja, koji takođe sumnjaju da su im deca ukradena, a krivične prijave su im vezane za Manojlovićevu, došlo je da ga podrži. Istražni sudija Ilona Lalović je Manojlovića saslušavala tačno četiri i po sata, a prema rečima njegove supruge Radojke Manojlović, nju su izbacili iz sudnice bez obrazloženja, iako je imala uredan sudski poziv da se pojavi pred sudijom. Čim je izašao iz sudnice Manojlović je rekao: - Sudija tendenciozno vodi ovaj istražni postupak. Sve vreme je tokom saslušavanja stavljala akcenat na DNK test, ali ja sam se vraćao na početak. Prozvao sam sve umešane koji su svoje potpise stavili na dokumentaciju punu grešaka o mojoj devojčici. Takođe, nisam dopustio da nam razdvoje slučajeve i ostale tužbe roditelja razmatraju nazavisno od "slučaja Manojlović" - rekao je on.
Prema njegovim rečima, on nema ništa protiv da se uradi DNK test, ali je iskazao sumnju u verodostojnost tih podataka.
R.Bajčić
Grupu roditelja juče je primio u 12 sati i predsednik SRJ Vojislav Kostunica. Kako su roditelji naveli, on im je obećao da će nadležnima dati rok od deset dana da počnu da rade svoj posao kako bi se utvrdila istina.
BEOGRAD - Više od stotinu roditelja iz cele Srbije, koji sumnjaju u zvanične lekarske izveštaje kojima je konstatovana smrt njihove dece, okupilo se u Drugom opštinskom sudu u Beogradu kako bi podsetili na zahtev da se o tim slučajevima vodi "jedinstvena istraga", dok je jedan od njih, Milutin Manojlović iz Sokobanje, dao iskaz istražnom sudiji. On je pred sudiju izašao radi izjašnjavanja u vezi s tim da li pristaje na DNK analizu kojom bi se razrešila dilema da li je Violeta Roganović (23) iz Kruševca zaista njegova ćerka. Bračni par Manojlović tvrdi da im je posle rođenja blizanaca 5. maja 1979. godine u porodilištu Narodni front u Beogradu ćerka navodno proglašena mrtvom i oteta. Posle četvoročasovnog saslušanja, Manojlović nije izričito rekao da li je pristao na DNK analizu i zatražio garancije suda da će test biti valjano urađen. Predstavnici porodica koje sumnjaju da su im deca oteta razgovarali su juče i sa predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji im je obećao da će se kod nadležnih državnih organa založiti za rešavanje njihovih problema. S.Dz.S. Većina roditelja na prihvata DNK analizu Jedan od roditelja koji sumnjaju u smrt svoje dece prilikom rođenja Goran Ranđelović kaže da većina roditelja ne prihvata predlog javnog tužioca da daju krv na DNK analizu kako bi se rešili ti slučajevi. Ranđelović je rekao da bi davanje krvi na DNK analizu bilo besmisleno, jer većina roditelja ne zna gde su im deca, i da bi to bilo prihvatljivo samo za dvadesetak roditelja koji pretpostavljaju gde bi deca mogla da im se nalaze. - Policija je dužna da otkrije gde su nasa deca, a nakon toga da krivično odgovaraju svi koji su bili odgovorni za njihove otmice. Mi ne pristajemo na DNK analizu bez odgovornosti učesnika u tom krivičnom delu - kazao je Ranđelović, koji je iz Batajnice i kome su prošle godine navodno umrli blizanci.
Prema procenama, oko 300 porodica u Srbiji sumnja u smrt svoje dece na rođenju.
Dvadesetak roditelja koji tragaju za sudbinom svoje dece odrzalo je u ponedeljak ispred Skupstine grada Kragujevca konferenciju za stampu u znak protesta sto im predstavnici lokalne vlasti nisu dozvolili da to učine pod krovom Gradske skupstine. Roditelji su ponovili zahteve drzavnim organima za pokretanje sveobuhvatne istrage radi rasvetljavanja "Misterije nestalih beba" i pročitali pisma upućena predsedniku SRJ Vojislavu Kostunici i načelniku kriminalističke policije MUP Srbije Srbislavu Ranđeloviću, od kojih je zatrazeno hitno pokretanje istrage. Zivan Agatonović, jedan od roditelja koji tragaju za sudbinom svoje novorođene dece, za koju se sumnja da su ukradena prilikom porođaja, u izjavi FoNetu, koju prenosi B92, kaze da je u
Kragujevcu do sada prijavljeno 37 takvih slučajeva, a da je taj broj u Srbiji premasio 300. Agatonović je optuzio lokalne vlasti i Kliničko-bolnički centar da i dalje opstruiraju istragu, jer ne izdaju dokumentaciju koju roditelji traze kako bi pokrenuli istragu.
BEOGRAD - Protiv svih koji su imali dodira sa našom decom, od bolnica do opština širom Srbije, podneli smo prijave za njihove otmice - rekao je u sredu posle četvorosatnog saslusanja Milutin Manojlović, otac koji je posle 23 godine pronašao ćerku za koju su mu rekli da je umrla odmah po rođenju. - Postoji sprega između zaposlenih u ovim institucijama i u pitanju je organizovani kriminal.
Vela Predović - Lukić rodila je 11. jula 1979, u zemunskoj bolnici dva dečaka, od po 1.100 grama. Rekli su joj da je jedan dečak umro posle sat i po, a drugi posle šest sati. Kao razlog za ovakav tragičan ishod lekari su naveli malu telesnu težinu. - Jedini papir koji sam ikada dobila je moja otpusna lista. Kada sam otišla u zemunsku bolnicu pre nekoliko meseci i jednom doktoru pokazala tu listu, on se zgranuo i rekao da u njoj stoji da sam u sedmom mesecu trudnoće abortirala. Nikada nisam znala sta piše u listi, jer ne znam latinski, niti sam ikoga pitala da mi to protumači - priča Vela, dok njen muž tvrdi da su dečake pronašli. Kaže da se oni nalaze u porodici brata Petra Duduća, doktora sa neonatologije i dodaje da se zovu Ivan i Milan i da igraju u Fudbalskom klubu Crvena Zvezda. Roditelji koji su se juče okupili u Palati pravde žele da njihova "umrla" deca saznaju ko su im pravi roditelji i da imaju jos braće i sestara. Sumnjaju da će iako dođe do DNK identifikacije, rezultati biti validni, jer su ih, kako kažu, svi do sada varali. Među stotinak roditelja bili su i Gordana i Boban Đurđević iz Aleksinca. U avgustu 1998. godine dobili su devojčicu koja je prema tvrdnji lekara umrla dan kasnije. Posle dva meseca iz opštine im je stigao poziv da dođu da prijave dete, a iz Doma zdravlja za vakcinaciju. Četiri godine kasnije, zadesila ih je ista sudbina. Dečak koji se rodio u niškoj bolnici, kako su tvrdili lekari, nije imao šanse da prezivi. Bolje što je mrtva
- Sećam se samo da je spomenuo injekciju i carski rez. Kada sam se probudila rekao mi je da treba da sam srećna sto mi je spasao život. Rekao je takođe, da je bolje sto je dete mrtvo, jer je bilo puno anomalija. Nismo dobili nikakav pismeni dokaz da nam je dete umrlo. Nekoliko dana po mom povratku kući, na moja vrata je zakucala patronažna sestra da bi okupala i prepovila bebu. Bila je ubeđena da je rođena ziva - i dalje potresena priča ova Kragujevčanka. Miša Ristović
Više od 100 roditelja iz cele Srbije, koji sumnjaju u zvanične lekarske izveštaje kojima je konstatovana smrt njihove dece, okupilo se u sredu u Drugom opštinskom sudu u Beogradu kako bi podsetili na zahtev da o tim slučajevima bude vođena jedinstvena istraga. Roditelji su čekali u hodniku suda, ispred slušaonice u kojoj jedan od njih, Milutin Manojlović iz Sokobanje, davao iskaz. Manojlović je nakon saslušanja izjavio da je njegov slučaj ipak tretiran kao pojedinačan: "Verovatno nepoznavanjem materije, ili neželjenjem da se materija upozna za ovih 11 meseci, sudija je skakala sa pitanjima iz meseca u mesec, i tako ovaj zapisnik ima malo nekih preskoka i ne deluje dobro. Slučaj je bacila na zadnju stavku, na DNK i ja sam onda morao da je na kraju pitam, neobavezno, šta bi bilo da ja nisam našao svoju ćerku, sa kojim će detetom ovi ljudi izvršiti DNK". Supruzi Milutina Manojlovića Radojki, međutim, u sredu nije dozvoljeno da uđe u sudnicu uprkos činjenici da je i ona pozvana na saslušanje. "Poziv sam dobila isto u 9 sati, zajedno smo dobili poziv. Međutim, njega su pustili, mene nisu pustili. Posle toga, kada je on izašao, ja sam povukla moj poziv, ona je pitala zasto povlačite, rekla sam da ja ne želim da me saslušate. Niste mene udostojili kao majku koja se porodila i koja je rodila dva deteta sa tim čovekom. Ne možete da razdvajate mene i njega", kazala je Radojka Manojlović. Milutin Manojlović je najavio da će delegacija roditelja koji sumnjaju u lekarske izveštaje o smrti svoje dece 14. novembra razgovarati s predstavnicima Komesarijata Ujedinjenih nacija u Beogradu. "Ako do tada ne dobijemo garancije o otvaranju procesa, onda ćemo se boriti da to iznesemo van teritorija Jugoslavije", istakao je Manojlović. Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica, primio je u sredu u Palati Federacije
delegaciju roditelja koji sumnjaju u zvanične izvestaje da su im deca umrla prilikom rođenja. Oni su upoznali predsednika Koštunicu sa svojim problemom i zatražili podršku za utvrđivanje istine o sudbini njihove novorođenčadi. Predsednik Koštunica je rekao da će od nadleznih državnih organa zatražiti rešavanje njihovih problema.
BEOGRAD - Roditelji koji sumnjaju da su njihove bebe na rođenju nestale ili otete okupili su se juče pred Skupštinom grada, s obzirom da im nije omogućeno da organizuju konferenciju za novinare u tom zdanju. Oni su nezadovoljni što im rukovodstvo Kliničko-bolničkog centra nije obezbedilo potrebnu dokumentaciju koja se odnosi na istorijat bolesti majki i dece, već su, kako je juče njih desetak reklo, dobili samo uverenja sa podacima iz protokola. Živan Agatonović, jedan od roditelja, rekao je da niko od državnih organa, od Skupštine grada pa do predsednika SRJ, kojima su se obraćali još od oktobra, nema vremena da ih primi. Od predstavnika gradske Skupštine navodno su dobili odgovor "da to nije interes grada". Agatonović je izjavio da sumnja da su opštinska tužilaštva stavila ad akta prijave roditelja, kao i da su tužilaštva neke predmete, u kojima se takođe prikrivaju i uklanjaju tragovi, prosledila policiji. Roditelji su uputili apel svim porodicama koje su usvojile bebe, da sarađuju sa biološkim roditeljima kako ne bi došlo do rodoskrnavljenja i naveli da je takav slučaj, prema njihovim saznanjima, već evidentiran u Beogradu. Oni su naglasili da sadašnji roditelji ne žele da "uzmu" svoju decu, već da ih upoznaju sa njihovim poreklom. Okupljeni roditelji su insistirali na tome da je "problem nestalih beba" državni interes i da on mora biti razjašnjen. Nezadovoljni dosadašnjom saradnjom s predstavnicima državnih organa u zemlji, oni su najavili da će zatražiti pomoć od međunarodnih organizacija i institucija. B. K.
KRAGUJEVAC (Tanjug) - Kragujevačke porodice otetih i nestalih beba, na jučerašnjoj konferenciji za novinare ispred zgrade Skupštine grada, ocenile su da je „država Srbija nesposobna da reši otmicu dece u Srbiji“.
„Došli smo do saznanja da su opštinska tužilaštva naše predmete stavila ad akta i neka prosledili nadležnim sekretarijatima unutrašnjih poslova, u kojima se, takođe, prikrivaju i uklanjaju tragovi“, rečeno je na konferenciji.
On je dodao da su porodice otetih i nestalih beba uputile pismo i jugoslovenskom predsedniku Vojislavu Koštunici još 16. oktobra, ali da im je iz kabineta stigao odgovor da je predsednik „zauzet i da nema vremena“. Porodice će, kako su najavile, u četvrtak prisustvovati prvom ročištu u beogradskom sudu, po tužbi Milutina Manojlovića iz Sokobanje protiv lekara koji su njemu i njegovoj supruzi rekli da je njihovo novorođenče umrlo, a oni su svoje dete pronašli posle više od 20 godina.
Vera Vukomanović je istakla da je nju i njenog supruga po objavljivanju prve informacije o „priči njihovog novorođenčeta“ posetio jedan inspektor kragujevačkog SUP-a i ponudio pomoć. Prema njenim rečima, kada je odlazio iz njihove kuće, taj inspektor je, s osmehom na
licu, njihovom sinu rekao: „Doviđenja, bato, uskoro ćeš upoznati svog brata.“
KRAGUJEVAC - Dvadesetak roditelja koji tragaju za sudbinom svoje dece održalo je u ponedeljak ispred Skupštine grada Kragujevca konferenciju za štampu u znak protesta što im predstavnici lokalne vlasti nisu dozvolili da to učine pod krovom Gradske skupštine. Roditelji su ponovili zahteve državnim organima za pokretanje sveobuhvatne istrage radi rasvetljavanja "Misterije nestalih beba" i pročitali pisma upućena predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici i načelniku kriminalističke policije MUP Srbije Srbislavu Ranđeloviću, od kojih je zatraženo hitno pokretanje istrage. Živan Agatonović, jedan od roditelja koji tragaju za sudbinom svoje novorođene dece, za koju se sumnja da su ukradena prilikom porođaja, u izjavi FoNetu, koju prenosi B92, kaze da je u
Kragujevcu do sada prijavljeno 37 takvih slučajeva, a da je taj broj u Srbiji premašio 300. Agatonović je optužio lokalne vlasti i Kliničko-bolnički centar da i dalje opstruiraju istragu, jer ne izdaju dokumentaciju koju roditelji traže kako bi pokrenuli istragu.
EKSPRES, 3.11.2002. Afera krađa beba: Ispovest Milijane Čumić Aljkavost povećava sumnju - Kada sam prvi put čula o "aferi krađa beba", odlučila sam da potražim dokumentaciju o svojoj devojčici, za koju su mi u KBC "Zvezdara", gde sam je rodila 21.12.1978. rekli da je mrtvorođena. Pošto radim u SO Zvezdara lako sam došla do informacija o mom detetu, a zahteve sam uputila u KBC "Zvezdara" i JKP "Pogrebne usluge" - kaže za Ekspres majka Milijana Čumić, koja je podnela i krivičnu prijavu zbog svega što je dosad saznala o devojčici. U JKP "Pogrebne usluge" su mi odgovorili odmah, a porodilište još nije, iako je prošao za to predviđeni zakonski rok od 30 dana. Kolege iz opštine, koji su pokazali izuzetno razumevanje, nisu smeli da mi izdaju dokumentaciju, pošto je stigla zabrana iz ministarstva. Nisam ulazila u to o kojem je ministarstvu reč - kaže naša sagovornica. Kako nam je objasnila, njena mrtva devojčica ima četiri broja koji se ne slažu. U porođajnom protokolu zavedena je pod brojem 1231/78, na prijavi deteta u SO Zvezdara, koju izdaje zdravstvena ustanova, ne postoji broj prijave, dok beba ima dva broja. Jedan je 1414 koji je precrtan, a drugi je 1417. Kako ona tvrdi, pod tim brojem (1417) beba nije zavedena u MKR, ali je nađena u arhivi SO Zvezdara. - Uvidom u MKR saznala sam da je upisana devojčica pod brojem 1416/45 koja je rođena istog dana kad i moja beba, samo u 5,45 časova, dok sam ja moju rodila u 6,30. Sećam se da je, u tom periodu, samnom na porođaju bila još jedna žena koja je rodila dete bez polnih organa - priča ona. Ona tvrdi da je osoblje u bolnici odbilo da pokaže bebin leš njoj i suprugu i reklo im da je običaj da bolnica sahrani dete. - U prijavi moje devojčice, koja je u opštinu stigla posle osam dana od dana rođenja, još stoji da je bila teška 2850 grama. Međutim, u izvodu iz porođajnog protokola težina devojčice iznosila je 2400 grama. Kako je moguće da se mrtvorođeno dete ugoji za 450 grama - pita se ova majka. Ona još konstatuje da u prijavi deteta nije navedeno prezime devojčice, da li je dete mrtvorođeno ili ne i koji je porođaj po redu. Ona navodi da je, uvidom u dokumentaciju JKP "Pogrebne usluge", saznala da to Preduzeće nikada nije sahranilo njenu devojčicu. Milijana Čumić na kraju razgovora kaže: - Ako je moja devojčica živa, sada ima 24 godine. Volela bih da znam kako joj je život tekao. Ima li dečka, decu, gde živi... Da joj kažem da sam joj majka... da ima dva brata i oca. Radmila Bajčić
KRAGUJEVAC (Beta) - Milutin Manojlović umalo nije doživeo infarkt kada mu je službenica u beogradskoj opštini Savski venac, uz dokumenta za njegovog sina Ljubomira, izdala i dokumenta za kćerku Nikoletu, za koju je mislio da je umrla pre 23 godine. Ljubomir i Nikoleta, rođeni su kao blizanci, ali su porodici Manojlović, samo nekoliko dana posle rođenja, lekari rekli da im je kćerka preminula. Roditelji koji su godinama živeli u uverenju da im je dete odavno mrtvo, organizovali su veliku potragu i na kraju uspeli da pronadu kćerku. Slučaj porodice Manojlović uzburkao je javnost u Srbiji, ponukavši i druge porodice širom zemlje koje sumnjaju da su im novorođenčad ukradena, a da su od lekara dobili falsifikovane izveštaje o smrti. Manojlović živi u Sokobanji. Pored Nikolete i Ljubomira, imaju i starijeg sina Dragana. Njihova majka Radojka blizance je rodila u jednom od najvećih porodilišta u Srbiji, u Ulici narodnog fronta u Beogradu, opština Savski venac. Od opštinske službenice Manojlovići su saznali da postoji uredna dokumentacija koja pokazuje da je Nikoleta, za koju su im lekari rekli da je umrla, otpuštena iz bolnice 25. juna 1979. godine, istog dana kada i njen brat blizanac Ljubomir. Odmah nakon porođaja, lekari su Manojlovićima rekli da im je ženska beba bolesna i da mora da bude preneta u beogradski Institut za neonatologiju. Majka je, pak, ostala u porodilištu sa muškim detetom. Jedanaest dana nakon toga, Manojlovićima su iz Instituta javili da im je kćerka umrla. Osoba koja se predstavila kao lekar rekla je da je nad bebom već izvršena obdukcija i da roditelji ne mogu da preuzmu telo. Poručili su im da je beba već sahranjena po pravilima bolnice. Usput im je rečeno da treba da budu srećni što im je drugo dete preživelo i da se posvete sinovima. Odlučili su da zaborave bol zbog smrti kćerke i u potpunosti se posvete svom sinu Ljubomiru. I to je trajalo 23 godine, sve do šokantnog saznanja do koga je Milutin došao na šalteru beogradske opštine Savski venac. U pokušajima da nađu dete za koje je počeo da veruje da je živo Milutin i Radojka nisu nailazili na razumevanje. - Ne pitajte me kako sam došao do Nikolete. Ma, baš bih voleo da me tuže zbog svega što sam uradio tražeci svoje dete, tada bi barem istina izbila na videlo - kaže Milutin. - Uspeo sam da, preko nekih ljudi, stupim u kontakt sa kćerkom. Čim sam je video prvi put, znao sam da je to moje dete - kaže Milutin. Dok priča o prvom susretu sa devojkom za koju misli da mu je kćerka, stalno mu suze oči. - Ove godine Nikoleta je došla u Sokobanju kako bi 5. maja proslavila rođendan sa svojim bratom blizancem i bratom Draganom. Poklonili smo joj zlatni lančić koji smo joj namenili još pre 23 godine. To je prvi rođendan koji smo proslavili zajedno, cela porodica - kaže Milutin, ne uspevajući da zadrži suze. Nikoleta (sada Violeta) je na rođendan došla sa sestrom iz porodice u kojoj živi i za koju je, kako kažu Manojlovići, veoma vezana. Milutin kaže da sada živi u porodici koja dugo nije mogla da dobije decu. A onda su, prema dokumentima do kojih je Milutin došao, u dve godine dobili dve kćerke. Jedna, za koju tvrdi da je Nikoleta, rođena je baš u maju 1979. godine, dok je druga devojka godinu dana mlađa. Violeta R, za koju Manojlovići tvrde da je njihova Nikoleta, i dalje živi u Beogradu, u porodici u kojoj je odrasla.
Olivera Tomić EKSPRES, 31.10.2002. Afera krađe beba: Apel Milutina Manojlovića iz Soko Banje Protest nam je odmogao - Apelujem u ime svih roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena, na sve one koji su svoju decu dobili putem papira i znaju da im to nisu biološka deca, da nam pomognu kako bi došli do naših otetih mališana. Isto tako, želim da im kažem da saopšte deci koju čuvaju, da im oni nisu biološki roditelji, već da su usvojena. Apelujem i na sve mališane koji imaju svest o tome da su usvojeni, da, ukoliko su u prilici, provere u svojoj dokumentaciji na koji način su usvojeni, jer mnogo je slučajeva da njihove biološke majke imaju informaciju da su im deca umrla, a sa druge strane, da u papirima dece pise da su ih one ostavile, odbacile i da ih ne žele - istakao je za Ekspres Milutin Manojlović, jedan od roditelja koji sumnja da mu je dete ukradeno. Kako on ocenjuje od protesta roditelja ispred Vlade Srbije, održanog početkom ovog meseca, sva vrata su im se zatvorila. Manojlović tvrdi, da roditelji koji sumnjaju da su im deca ukradena, ni sa pripadnicima MUP ne mogu više da stupe u kontakt i zato su se pre nekoliko dana obratili Visokom komesarijatu za ljudska prava i dobili obećanje da ce ih neko zvaničćno primiti 14.novembra ove godine. Na pitanje Ekspresa šta je sa njegovim detetom, koje je, kako on tvrdi, pronašao i da li je uradio DNK test kojim bi se pokazalo ko su pravi roditelji, on kaže: - Imam rezultate tog testa, kao i još 50 porodica koje su isto, kao i ja, pronašle svoju decu, ali to čuvamo za suđenje. Kada bolje razmislimo, ako nas je prvo obmanulo porodilište pa opštine što to ne bi uradili i na DNK testu - navodi naš sagovornik. Manojlović objašnjava da su sve krivične prijave ostalih roditelja vezane za "slučaj porodice Manojlović" kako bi nadležni mogli paralelnim čitanjem svih krivičnih prijava da uoče stvari koje se ponavljaju. - U većini slučajeva u pitanju su prvorotke kojima je saopšteno da su mlade i da će imati još dece. Mrtve bebe niko nikada nije video uz obrazloženje da su na obdukciji. Nalaze sa autopsije većina nas nije dobila, a ko je dobio oni su nepotpuni. U skoro svim slučajevima smanjivana je telesna tezina dece, jer se dešavalo da od tri dokumenta koje roditelji dobiju, sva tri sadrže različite podatke o težini beba - tvrdi on.
On poručuje državi da se roditelji neće zaustaviti i pored "zida ćutanja" koji se isprečio pred sve "slucajeve krađe beba".
KRAGUJEVAC (Beta) - Milutin Manojlović umalo nije doziveo infarkt kada mu je službenica u beogradskoj opštini Saveki Venac, uz dokumenta za njegovog sina LJubomira, izdala i dokumenta za kćerku Nikoletu, za koju je mislio da je umrla pre 23 godine. Ljubomir i Nikoleta, rođeni su kao blizanci, ali su porodici Manojlović, samo nekoliko dana posle rođenja, lekari rekli da im je kćerka preminula. Roditelji koji su godinama živeli u uverenju da im je dete odavno mrtvo, organizovali su veliku potragu i na kraju uspeli da pronađu kćerku. Slučaj porodice Manojlović uzburkao je javnost u Srbiji, ponukavši i druge porodice širom zemlje koje sumnjaju da su im novorođenčad ukradena, a da su od lekara dobili falsifikovane izveštaje o smrti. U medijima je otvorena rasprava o tome da li među lekarima postoji mafija koja se bavi prodajom novorođenčadi. Porodica Manojlović živi u srpskom gradiću Soko Banja. Pored Nikolete i Ljubomira, imaju i starijeg sina Dragana. Njihova majka Radojka blizance je rodila u jednom od najvećih porodilišta u Srbiji, u ulici Narodnog fronta u Beogradu, opština Saveski venac. Od opštinske službenice Manojlovići su saznali da postoji uredna dokumentacija koja pokazuje da je Nikoleta, za koju su im lekari rekli da je umrla, otpuštena iz bolnice 25. juna 1979. godine, istog dana kada i njen brat blizanac Ljubomir. Odmah nakon porođaja, lekari su Manojlovićima rekli da im je ženska beba bolesna i da mora da bude preneta u beogradski Institut za neonatologiju. Majka je, pak, ostala u porodilištu sa muškim detetom. Jedanaest dana nakon toga, Manojlovićima su iz Instituta javili da im je kđerka umrla. Osoba koja se predstavila kao lekar rekla je da je nad bebom već izvršena obdukcija i da roditelji ne mogu da preuzmu telo. Poručili su im da je beba već sahranjena po pravilima bolnice. Usput im je rečeno da treba da budu srećni što im je drugo dete preživelo i da se posvete sinovima. Manojlovići kažu da nisu imali razloga da sumnjaju u izveštaje lekara, iako nikada nisu dobili potpunu bolničku dokumentaciju o smrti svoje kćerke. Odlučili su da zaborave bol zbog smrti kćerke i u potpunosti se posvete svom sinu Ljubomiru. I to je trajalo 23 godine, sve do šokantnog saznanja do koga je Milutin došao na šalteru beogradske opštine Saveski venac. U pokušajima da nađu dete za koje je počeo da veruje da je živo Milutin i Radojka nisu nailazili na razumevanje. "Ne pitajte me kako sam došao do Nikolete. Ma, baš bih voleo da me tuže zbog svega što sam uradio tražeći svoje dete, tada bi barem istina izbila na videlo", kaže Milutin. "Uspeo sam da, preko nekih ljudi, stupim u kontakt sa kćerkom. Opet vam kažem, ne pitajte kako. Uspeo sam da tako zakažem i susret sa njom. Čim sam je video prvi put, znao sam da je to moje dete", kaže Milutin. Dok priča o prvom susretu sa devojkom za koju misli da mu je kćerka, stalno mu suze oči. Milutin navodi da je tokom potrage saznao da je devojčica došla u jednu porodicu koja je najpre živela u Kruševcu. Sada se zove Violeta R. Potom se porodica preselila u Beograd. Kaže da nimalo ne sumnja da je devojčica do koje je došao upravo njegova kćerka Nikoleta. "Ove godine Nikoleta je došla u Soko Banju kako bi 5. maja proslavila rođendan sa svojim bratom blizancem i bratom Draganom. Poklonili smo joj zlatni lančić koji smo joj namenili još pre 23 godine. To je prvi rođendan koji smo proslavili zajedno, cela porodica", kaže Milutin, ne uspevajući da zadrži suze. Nikoleta (sada Violeta) je na rođendan došla sa sestrom iz porodice u kojoj živi i za koju je, kako kažu Manojlovići, veoma vezana. Milutin kaže da sada živi u porodici koja dugo nije mogla da dobije decu. A onda su, prema dokumentima do kojih je Milutin došao, u dve godine dobili dve kćerke. Jedna, za koju tvrdi da je Nikoleta, rođena je baš u maju 1979. godine, dok je druga devojka godinu dana mlađa. Manojlović kaže da je još pre šest meseci podneo krivičnu prijavu kako bi se utvrdilo da li je Violeta R. zaista njegova kćerka. Međutim, pravosuđe mu još nije odgovorilo. Predstavnici beogradske policije izjavili su da se u "slučaju Manojlović" vrši provera i da će se "DNK analizom doći do prave istine". Milutin je uveren da iza svega stoji mafija koja se bavi prodajom dece. Kaže da mu je sada najvažnije da ih raskrinka zbog druge dece i njihovih roditelja. Zbog toga ne želi da preciznije priča o celom slučaju, niti želi da izjave za javnost daju njegova žena i sin Ljubomir. Violeta R, za koju Manojlovići tvrde da je njihova Nikoleta, i dalje živi u Beogradu, u porodici u kojoj je odrasla. Ta porodica, međutim, ne želi da kontaktira sa novinarima. Ni Violeta ili Nikoleta nije kontaktirala sa medijima. Od kada su prvi put objavili svoju priču u medijima, Manojlovićima se javilo mnoštvo roditelja koji su decu izgubili na porođaju. Njihove priče bile su slične. Svima je rečeno da su im deca mrtva, a nikada nisu dobili urednu dokumentaciju o tome, niti su preuzeli tela beba. Porodice koje sumnjaju da su im deca ukradena međusobno su se povezali i zajednički tragaju za istinom. Početkom oktobra ove godine ispred zgrade Vlade Srbije okupilo se više od stotinu roditelja iz cele Srbije, tražeći pomoć. Procenjuje se da u celoj Srbiji ima oko 300 porodica koje tragaju za svojom decom, sumnjajući u izveštaje da su preminula na porođaju. Među roditeljima koji su bili u Vladi Srbije su i Milka i Živan Agatonović, iz Kragujevca. Njihova beba rođena je 26. septembra 1974. godine. Milka Agatonović se porodila prevremeno i na svet donela živo muško dete težine kilogram i šesto grama, dužine četrdeset šest santimetara. Odmah posle porođaja odvojena je od deteta, uz objašnjenje da beba mora hitno da bude prebačena u bolnicu u Nišu, zbog kako su tada rekli, infekcije koja je vladala na dečjem odeljenju u Kragujevcu. "Dakle, idemo za Niš i ja i dete", upitala je majka na šta joj je rečeno da ona ostaje u Kragujevcu. Nakon toga, Agatonovići više nikada nisu videli svoje dete. U niškoj bolnici, gde su nakon nekoliko dana otišli da pitaju za zdravlje bebe, rečeno im je da je dete mrtvo već šest dana i da u bolnici nisu imali njihovu adresu, kako bi ih lično obavestili. "Bili smo mladi, ona 19 godina, ja tek neku godinu više. Kasnije ćemo saznati da su takvi parovi za trgovce ljudima idealna meta...", kaže Agatonović i pokazuje obimnu dokumentaciju koju je uspeo da prikupi o svom detetu. On tvrdi da su mu lekari u kragujevačkoj bolnici rekli da je "dete rođeno potpuno zdravo", a u Nišu da je dete, navodno, bilo "bolesno još u utrobi majke" i da nije imalo izgleda da preživi. Agatonovići su ubeđeni da je njihov sin živ. Kao dokaze navode da im niko nije dozvolio da preuzmu telo deteta, a pokazuju i posmrtnicu sa uzrokom smrti bebe koja je izdata pre nego što je obdukcija urađena. Bračni par Vera i Milovan Vukomanović iz Donje Sabante kod Kragujevca su još jedan par koji tvrdi da su bebu izgubili u kragujevačkoj bolnici pod nerazjašnjenim okolnostima. Njihovo dete rođeno je 1987. godine. Ubrzo posle porođaja majci je saopšteno da je beba umrla. Bio je to veliki sok za Veru koja je zatražila da vidi svoje mrtvo dete. Međutim, jedan od lekara joj je odgovorio:"Dete je već svo isečeno na parčad, rađena je obdukcija". Na uporno insistiranje majke, samo je ponovio:"Dete je spaljeno i već je otičlo u kanalizaciju". Vukomanovići, takođe, tvrde da nikada nisu dobili urednu dokumentaciju o smrti svoje bebe. Sa roditeljima je u Beogradu razgovarao načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Srbislav Ranđelović i pokušao da ih ubedi da će policija ispitati svaki slučaj pojedinačno. On je naveo da je od početka jula provereno 66 predmeta o navodno ukradenim bebama, ali da "nisu uočene nepravilnosti" u radu bolnica. Ranđelović je kazao da se oko još 60 slučajeva nalazi u tužilaštvu i da državni organi čine sve kako bi detaljno ispitali svaki slučaj. Većina roditelja nije bila zadovoljna odgovorom. Jedna od majki, Vesna Knezević, kazala je da ima utisak da nadležni samo "kupuju vreme", jer nemaju odgovore na dokaze roditelja koji tvrde da su im deca oteta u bolnici i kasnije prodata. Samo u Kragujevcu ima tridesetak porodica koje traže svoju decu. U potragu za istinom aktivno su se uključili i lokalni mediji, posebno televizija koja je emitovala seriju priloga pod naslovom "Gde su naša deca". Međutim, i roditelji i mediji naišli su na zid ćutanja kod svih koji bi mogli da im pruže neki odgovor. Zaposleni na Klinici za ginekologiju i akušerstvo kragujevačke bolnice uglavnom ne žele da daju izjave bez saglasnosti rukovodstva. Čelni ljudi bolnice, pak, umesto odgovora roditeljima i novinarima prete sudskim tužbama. U trenutku kada je potraga za decom bila najaktuelnija, direktorka Kliničko-bolničkog centra iz tog grada Ljiljana Mijatović bila je na Zlatiboru. Novinarima je saopštila da je na godišnjem odmoru i da "ništa ne zna". Za razgovor sa novinarima nije bila raspoložena ni pomoćnica direktorke za internistička pitanja Ljiljana Bajević, koja je navela da nije dovoljno informisana o tom problemu. Dodala je da se o zahtevima roditelja nije razgovaralo na Kolegijumu direktora. Jedini koji je pristao na razgovor o ovoj temi bio je pomoćnik direktora za hirurška pitanja Dragan Djoković, ali je on pokušao da odvrati novinare od potrage. "To nije vaša nadležnost. Da li će nešto da se raščisti ili ne, Božja je volja. Naše je samo da se trudimo", rekao je Djoković i izneo svoj lični stav da "sve informacije treba prezentovati", pogotovu onim ljudima kojih se to direktno tiče. Posle dužeg vremena od početka kragujevačke misterije nestalih beba, javnosti se obratio i advokat KBC Milan Dumić, koji je rekao da "ne zna o kojim porodicama je reč", ali je dodao da za sve slučajeve u kojima "porodice potražuju svoju decu" bolnica ima urednu dokumentaciju.
Sedam kragujevačkih porodica, koje su prikupile određenu dokumentaciju o svojoj, zvanično umrloj deci, podneli su krivične prijave protiv zaposlenih u kragujevačkoj bolnici zbog "promene porodičnog stanja" i "oduzimanja maloletnog deteta" koje se odnose na događaje iz 1974. 1985. i 1987. godine. Međutim, prijave su odbačene zbog "zastarelosti". Opštinski javni tužilac Kosara Radovanović izjavila je da su ta dela zastarela i da roditelji sada jedino mogu da se obrate zdravstvenom inspektoru Ministarstva zdravlja koji ima ovlašćenja da prekontroliše celokupnu dokumentaciju. Dodala je da u slučaju da se utvrde neke nepreciznosti roditelji mogu da traže nadoknadu materijalne štete. Međutim, roditelji nemaju nameru da odustanu. Psiholozi tvrde da se roditelji neće smiriti sve dok postoji nada da pronađu svoju decu, za koju su mislili da su izgubljena zauvek. Slučaj porodice Manojlović sada im daje novu nadu. Zato ce državni organi morati da preduzmu brzu i preciznu istragu, koja je do sada izostajala. Tek nakon nje nekoliko stotina porodica u Srbiji moći će ponovo da potraži svoj mir. Olivera Tomić
KRAGUJEVAC - Kliničko-bolnički centar formirao je komisiju čiji je zadatak da odgovori na zahteve roditelja koji sumnjaju u smrt svojih beba. Ovih dana komisija, na čijem je čelu prof. dr Miroslav Folić, direktor Klinike za ginekologiju i akušerstvo, oglasila se pismenim izveštajem koji je dostavljen i lokalnim medijima. Za izradu navedenog izveštaja, kažu u KBC-u, korišćena je dokumentacija Klinike za ginekologiju i akušerstvo, Centra za patologiju i sudsku medicinu i Klinike za pedijatriju kragujevačkog KBC-a. U pripremi dokumentacije koju traže roditelji korišćena je medicinska dokumentacija predviđena protokolima o prijemu na porodilište, o porođaju, dečjim protokolom i protokolom sudske patologije i sudske medicine. U 26 slučajeva izdata su uverenja sa potpunim podacima o uzroku smrti beba umrlih tokom trudnoće, na porođaju ili u ranom posleporođajnom periodu. Na šest podnetih zahteva izdata su uverenja, ali bez protokola za patologiju i sudsku medicinu, jer su, kako kažu u KBC-u, bili pre 1968. do kada ova vrsta protokola nije ni bila uvedena, a takođe je jedan broj beba bio prenet u druge kliničke ustanove van Kragujevca. Na devet podnetih zahteva KBC nije odgovorio jer je sadržaj zahteva neadekvatan, ili vremenski neprecizno lociran ili su traženi podaci koji nisu predviđeni zakonom utvrđenim protokolima. Za četiri podneta zahteva roditelja koja su pristigla tokom protekle nedelje, nadležna komisija KBC-a prikuplja podatke koje će saopštiti u narednih dva do tri dana. Kragujevački MUP takođe intezivno radi na proveri svih prijava koje su podneli roditelji koji sumnjaju u smrt svojih beba. Jedan broj roditelja izrazio je svoje nezadovoljstvo jer im je dostavljeno samo uverenje, ali ne i potpuna dokumentacija koju su oni zahtevali od kragujevačke zdravstvene ustanove. O detaljima svojih primedbi roditelji su najavili da će upoznati novinare u četvrtak na konferenciji zakazanoj ispred zgrade Skupštine grada. B. K.
BEOGRAD - Predstavnici porodica koje veruju da su im deca oteta iz bolnica dogovorili su još 3.oktobra saradnju sa načelnikom kriminalističke službe MUP-a Srbije Srbislavom Ranđelovićem, ali prema rečima Milutina Manojlovića iz Soko Banje, od toga nema ništa. - Obećano nam je da će od 3.oktobra svim nadležnim ustanovama biti naređeno da nam izađu u susret i dostave sva dokumenta koja su nam neophodna da bi se uverili da li su naša deca živa ili mrtva. Tretman od 3.oktobra prema nama je još gori nego ranije! Ranđelović nam je ostavio broj telefona kod sekretarice, ali je već dve nedelje nedostupan - kaze Manojlović. On objašnjava da još nema obaveštenja ni o formiranju ekspertskog tima koji je obećan.
- U tom timu koji bi istraživao slučajeve naše dece trebalo je da budu lekari, advokati, inspektori, i predstavnici porodica, ali o njegovom formiranju nema ni naznaka. Nadam se da je ovaj zastoj u komunikaciji samo slučajnost - kaže Manojlović.
Ako bi se sudilo samo po broju prijava koje su Ministarstvu zdravlja Srbije podneli roditelji protiv mnogih doktora, porodilista i odeljenja za neonatologiju, u Srbiji je odmah po rođenju nestalo, ukradeno više od 80 beba, a majkama i očevima saopštavano da su one umrle.
Svekolikim uvidom u medicinsku dokumentaciju utvrđeno je da u nekim slučajevima ona nije vođena pravilno, da ima mnogo propusta.
Jagoda Plavšić
Život se surovo poigrao sa radnicom vranjskog "Simpa" Vericom Pesić i njenim suprugom Milivojem, koji bezmalo 24 godine tragaju za detetom, koje je verovatno nakon rođenja oduzeto u porodilištu i prodato. Ni Dostojevski možda ne bi bio kadar da rečima oslika njihova osećanja, naročito posle obelodanjivanja afere o otmicama i prodaji beba. Nevesela priča, na koju još nije stavljena tačka i koja bi trebalo da se završi hepiendom, počela je na niškoj ginekološkoj klinici 29. novembra 1978. godine kada je srećna majka dobila kćerku. Iz Vranja je dr Miroljub Dimitrijević uputio u Niš da se tamo porodi. - Radost što sam se porodila carskim rezom i dobila kćerku ubrzo je pomućena saznanjem da je ona navodno umrla. Osvestila sam se posle porođaja kada me je žena u belom mantilu liftom spuštala. Medicinska sestra mi je dok sam bila u kolicima rekla da sam dobila kćerku. Sa moje desne strane čuo se plač bebe. Navodno, dete je trebalo da smesti u inkubator.
Verica suznih očiju priča da je posle dva dana, dok se nalazila u šok sobi, saznala stravičnu vest.
More i košmari ni danas ne napuštaju nesrećnu majku, čija se sumnja da je dete živo pretvorila u mukotrpnu borbu za istinu. Verujući da je njena devojčica živa, nikada joj za pokoj duše nije zapalila sveću. Tek kada su posredstvom medija saznali da je Milutin Manojlović iz Sokobanje posle više od dve decenije pronašao svoju kćerku, Pešići su čvrsto naumili da ni za pedalj ne odustanu od namere da saznaju pravu istinu o svom detetu. - U matičnoj službi u Nišu dobila sam prijavu iz bolnice o rođenju mog deteta, ali sa promenjenim datumima mog i suprugovog rođenja. Pomislila sam odmah da je reč o falsifikatu, jer je promenjen i datum našeg venčanja. Mislim da je moje dete oteto i prodato. Pogotovu što sam dobila i izvod iz matične knjige rođenih. U matičnoj službi u Nišu nigde nije zavedeno da je dete umrlo, pa se nameće zaključak da je živo. U traganju za istinom, nesrećna majka prešla je i prag niškog ginekološko-akušerskog odeljenja, gde se pre 24 leta odigrala nasvakidašnja porodišna drama Pešićevih. Na ovom odeljenju majci su rekli da je dokumentacija iz novembra 1978. kada je rođena njena kćerka, navodno uništena u poplavi. Verica je bila tvrdoglavo uporna, pa je na njeno insistiranje dokumentacija nekako pronađena. Kada je pomoćnik direktora trebalo da potpiše fotokopiju papira koji je tražila, pokušali su Vericu silom da izbace iz kancelarije. Pošto su je napali fizicki, u pomoć je pozvala policiju. Verica i njen suprug podneli su nedavno tužbu Okružnom tužilaštvu u Vranju, u kojoj se zahteva "hitno nesmetano obavljanje porodične dužnosti potrage za detetom". Verica čak sumnja da joj već odrasla kćerka živi u Vranju. Godinama zagleda devojke u Borinoj varoši, ne bi li među njima prepoznala svoju kćerku. Nesrećni roditelji neće imati mira sve dok ne pronađu svoju devojčicu i vrate je u porodični dom gde je nestrpljivo čekaju i braća Slaviša (26) i Bojan (15).
Veselin Pešic
KRAGUJEVAC - Novi direktor kragujevačkog Kliničko bolničkog centra (KBC) Radomir Pavlović rekao je juče da, nakon ispitivanja svih 45 slučajeva navodne otmice dece iz lokalne bolnice "nije pronađena nijedna osnova za bilo kakvu medicinsku manipulaciju sa bebama". Izražavajući ubeđenje da "u KBC nije došlo do bilo kakvih zloupotreba sa bebama", Pavlović je na konferenciji za novinare kazao da zdravstveni radnici KBC ne mogu da odgovaraju za decu koja su bila upućena u neku drugu ustanovu.
Prema Pavloviću, KBC-u je formirana specijalna komisija koja je pregledala sve slučajeve i "nije pronađena nijedna osnova za bilo kakvu medicinsku manipulaciju sa bebama".
On je ocenio da je priča o otmici beba "odnekud lansirana" i da tehnologija porođaja zahteva pet i više osoba.
Priča Mirka Radišića, jednog od roditelja koji tvrdi da mu je dete prodato, slična je kao i kod ostalih roditelja čije smo priče objavljivali.
Mirkova supruga Gordana porodila se 20.2.1991. godine u KBC "Dr Dragiša Mišović". Rodila je dečaka koji je zbog komplikacija sa plućima prebačen u Zavod za neonatologiju. Prema Radišićevim rečima dete provodi sedam dana na Institutu, gde im saopštavaju da se bebino stanje stabilizovalo. Pa ipak osmog dana stiže im vest da im je beba umrla. Kao i drugim roditeljima ne dozvoljavaju im da vide bebu. Na pitanje šta je prouzrokovalo smrt, Radišići dobijaju odgovor da je beba imala bakteriju pseudomonas. Na otpusnoj listi koju dobijaju, jedan deo napisan je na engleskom jeziku sa pečatom prijemne ambulante, što, kako nam je ispričao Mirko Radišić, izaziva njihovu sumnju da im nije sve rečeno. Kasnijim uvidom u kompletnu bolničku dokumentaciju, otkrivaju da njihova beba ima dva matična broja. Čak ni datum rođenja se ne poklapa. Umesto februara u dokumentaciji KBC "Dr Dragiša Mišović" stoji da je beba rođena septembra 1991. godine. "Zbog svih tih neslaganja, uputio sam pismo JKP "Pogrebne usluge" u kome sam ih zamolio da mi dostave dokument o sahrani naše bebe", rekao je za Ekspres Mirko Radišić. On dodaje da mu je iz JKP "Pogrebne usluge stigao odgovor u kome ga obaveštavaju da uvidom u celokupnu dokumentaciju utvrđuju da ne poseduju podatke o smrti bezimenog deteta Radišić, umrlog 28.2.1991. godine u Zavodu za neonatologiju. "Veliki broj grešaka pri vođenju dokumentacije našeg deteta dovodi nas u sumnju da mi istinu o sopstvenom detetu ne znamo. Zato javno molimo nadležne, ne samo zbog nas već zbog svih drugih roditelja koji proživljavaju isto što i mi, da nam odgovore šta se desilo sa našim bebama", završava svoju priču za Ekspres jedan od mnogobrojnih roditelja koji sumnja u zvaničnu verziju o svom detetu.
Sofija Kažić-Senić
U Opštinskom tužilaštvu u Kragujevcu pokrenut je pretkrivični postupak po osnovu prijava koje je podnelo najmanje 20 porodica protiv NN lica za navodno počinjeno krivično delo oduzimanja maloletnih lica i promenu porodičnog stanja. Zaključno sa 14. oktobrom, Opštinsko tužilaštvo je, za svaki slučaj pojedinačno, MUP-u u Kragujevcu uputilo dopise da se izvrši provera podataka iznesenih u prijavama ovih bračnih parova, rekao je za "Ekspres" izvor iz Tužilaštva koji je želeo da ostane anoniman. Prema njegovim rečima, ukoliko se i utvrdi istinitost navoda iz prijava, Tužilaštvo će preduzeti sledeći korak, pod uslovom da predmet nije zastareo. To praktično znači da su slučajevi od pre dvadesetak godina, pravno gledano, zastareli. Povodom objavljene informacije u drugom Dnevniku PTC, 22. oktobra, da je u Tužilaštvu u Kragujevcu tim povodom pokrenuta istraga, naš izvor je odgovorio "to je potpuna dezinformacija". Jedan od lekara KBC, Dragan Đoković, nedavno je izjavio kragujevačkom nedeljniku "Nezavisna svetlost" da "sve informacije treba prezentovati, pogotovu ljudima kojih se to direktno tiče". Kako je naglasio, on ne priznaje "zastarelost kod stvari gde postoji intenzivni emotivni naboj". S.S.
KRAGUJEVAC (Tanjug) - U Opštinskom tužilaštvu u Kragujevcu pokrenut je predkrivični postupak, na osnovu krivičnih prijava koje su podnele najmanje 20 porodica, protiv NN lica za navodno počinjeno krivično delo oduzimanja maloletnih lica i promene porodičnog stanja. Zaključno sa 14. oktobrom, opštinsko tužilaštvo je, za svaki slučaj pojedinačno, organima unutrašnjih poslova u Kragujevcu uputilo dopise da se obavi provera podataka iznesenih u prijavama tih bračnih parova, potvrdio je Tanjugu izvor iz tužilaštva koji je želeo da ostane anoniman. Prema istim izvoru, ukoliko se i utvrdi istinitost navoda iz prijava, tužilaštvo će preduzeti sledeći korak, pod uslovom da predmet nije zastareo. To, praktično, znači da su slučajevi od pre dvadesetak godina, pravno gledano, zastareli.
Gordana Cvijanović, koja je rodila devojčicu 1991. godine, u KBC "Dragiša Mišović", a potom joj je rečeno da je beba umrla, u prethodnih 20 dana dvaput je dobila dokumentaciju o svojoj umrloj devojčici. Kako ova majka kaže, dokumentacija je puna nelogičnosti i neistina, a ne priznaje je iz prostog razloga što je njena beba na rođenju dobila broj 87, za šta poseduje dokaz: bebinu narukvicu iz porodilišta sa tim podatkom, a u dokumentaciji, koja je stigla na njenu adresu pre nekoliko dana, devojčica ima broj 230. Ona će na sudu zatražiti da joj se objasni o kojem detetu je reč. Prema njenim rečima, upoređujući podatke iz dokumentacija koje su stigle iz SO Svski venac i iz zdravstvene ustanove, naišla je na niz netačnosti. U porođajnom protokolu piše da joj je prva trudnoća po redu, a kako ona tvrdi, pre te devojčice rodila je zdravog i pravog sina. Ona nam je donela sve te papire i pokazala. U prijavi bebe u SO Savski venac, koju popunjava zdravstvena ustanova, neko je prepravljao podatke o tome, tako da u rubrici o podacima koliko je majka dosad rodila živorođene i mrtvorođene dece stoji da se ukupno porađala jedanput, pa je prepravljeno na dvaput, da je rodila jedno živorođeno dete, pa je prepravljeno na dvoje, i da je mrtvorođenih rodila jedno, pa je to ispravljeno na nijedno. - U porođajnom protokolu navedeni su netačni datumi mog prijema u KBC "Dragiša Mišović". Tamo stoji da sam primljena 12.7.1991. što nije tačno jer sam se javila u bolnicu 10.7.1991. što se vidi iz otpusne liste. Isto tako piše da me je porađala babica, ali ni to nije tačno, jer me je porodila lekar Ljiljana Cvijanović. U njenoj istoriji bolesti stoji da ju je lečio dr Polovina, dok ona negira to i kaže da ga nikada nije videla. Na mojoj temperaturnoj listi, nalaye se podaci o bebi da je žensko, pod brojem 230, koji se ne slaže sa brojem na narukvici (87), ali ostali podaci se slažu: težina 2000 grama, dužina 44 centimetra, kao i svi ostali - navodi Gordana Cvijanović i pokazuje dokument sa tim podacima. Prema njegovim rečima, izuzetno je zanimljivo što je devojčica rođena 12.7.1991. godine u 1 čas i pet minuta, a umrla istog dana u 22.30 u Institutu za prevremeno rođenu decu. Za samo sat i po vremena, koliko je ostalo do narednog dana, kako Cvijanovićeva navodi, lekari su uspeli da konstatuju smrt, urade obdukciju, sačekaju nalaz i napišu potvrdu o smrti deteta, na kojoj stoji datum 12.7.1991. Ali obdukcioni nalaz nikada nisam dobila, dok je u rubrici prijave smrti u kojoj se traži podatak da li su uzorci smrti provereni obdukcijom zaokruženi da jesu. Ukoliko je to tačno, zašto mi nikada nisu dostavili te rezultate, mada sam ih mnogo puta tražila - pita se ova majka. - Igrom slučaja dobila sam u obe dokumentacije i moju otpusnu listu. One se razlikuju u tome što je na prvoj napisan rukom datum mog otpusta iz bolnice 16.7.1991. a sve ostalo je otkucano mašinom, a na ovoj novoj sve je isto samo nema tog datuma. Otpusnu listu potpisala su trojica lekara, ali nema nijednog njihovog faksimila. Takođe, u rubrici završna dijagnoza, između ostalog, na engleskom jeziku stoji podatak o mojoj bebi "Small for date baby", što me izuzetno zbunjuje, jer nikada nisam videla da se dijagnoze pišu na engleskom jeziku - kaže ova majka i završava da ne može da se načudi onome što je videla sopstvenim očima u dokumentaciji o svojoj devojčici. - Ako su i nenamerne greške, mnogo ih je, a ako se radi o falsifikatima, pitam se u kojoj zemlji mi živimo i kako će na porođaje otići sve buduće majke koje čitaju naše ispovesti - kaže naša sagovornica.
Radmila Bajčić
KURŠUMLIJA - U selu Krčmaru, nedaleko od Kuršumlije, održan je još jedan u nizu sastanaka porodica sa područja Topličkog okruga koje tragaju za decom, za koju sumnjaju da su kao bebe otete u prokupačkom porodilištu od 1983. do 1991. godine. Sastanak je održan u kući Ljubiše Petrovića koji traga za unukom. - Iako smo do sada imali bezbroj sastanaka, prvi put smo odlučili da našu muku, koja nas je okupila, iznesemo u javnost. Ranije smo izbegavali da naše nevolje poveravamo drugima i jadali smo se međusobno, ali nas je muka naterala da se organizujemo - priča Ljubiša, objašnjavajući da su topličke porodice, koje tragaju za svojim porodom, svakodnevno u kontaktu. - Moja kćerka je 24. aprila 2001. godine u prokupačkoj bolnici rodila dvojke, sina i kćerku. Prvo se rodio dečak, pa devojčica - kao da otvara dnevnik bolnih sećanja Ljubiša. - Deca su rođena zdrava i zaplakala su na porođaju, ali se kasnije ispostavilo da nije sve u redu. Prevezena su na Institut za neonatologiju u Beogradu. Međutim, čudno je bilo da majku, odnosno moju kćerku, nisu poslali sa decom, već su je zadržali u Prokuplju. Kada sam telefonom kontaktirao sa Beogradom, rečeno mi je da su deca dobro, da bi se kasnije, navodno, ispostavilo da su dobila izliv krvi na mozak. Potom su mi ispričali kako su deca dobila temperaturu i da je dečak posle dva dana preminuo. Kada sam zatražio da preuzmem njegovo telo rečeno mi je da to nije moguće i da će mi za dokumentaciju, koja je problematična, trebati od tri do deset hiljada maraka. Od porodica koje su prisustvovale sastanku bili su i bračni par Biljana (44) i Časlav (47) Momirović, koji tragaju za trojicom sinova. Ističu da je na svakom porođaju, u početku, sve bilo u redu, ali se kasnije ispostavljalo da dete nije živo. Ono što ih najviše brine i nagoni na sumnju je što im nikada nije dozvoljeno da vide leš deteta. Supružnici Božica (36) i Milosav (40) Milenković iz Babotinca kod Prokuplja izgubili su 1984. godine dečaka u prokupačkom porodilištu. - Porođaj i trudnoća protekli su u redu, ali kada sam zatražila da mi donesu dete, rečeno mi je da sačekam jer mu je, navodno, potrebna lekarska pomoć. Isto se ponovilo kada je i suprug zatražio da vidi dete, rečeno mu je da nije živo ali mu nisu dali da ga vidi - priča Božica (36).
Na sličan način bez deteta su ostali i Biljana (32) i Nebojša Gopić (35) iz Suve Reke, trenutno nastanjeni u Prokuplju. Posle prvog porođaja 1991. godine koji je protekao u redu u prokupačkom porodilištu, Biljana je plašeći se albanskih lekara odlučila da se ponovo, 1993. godine, porodi u Prokuplju. Iako je, kako kaže, porođaj bio carskim rezom i protekao bez problema, rekli su joj da je dete mrtvo. Na insistiranje nje i njenog supruga da vide telo, rečeno im je da se radi obdukcija, a potom da je spaljeno. Nisu se slagali ni datumi navodne obdukcije, a ni papiri kasnije izdati u opštini i bolnici, što je slučaj i kod ostalih porodica.
Od svih porodica u Toplici koje tragaju za decom, za koju sumnjaju da su kao bebe otete u prokupačkom porodilištu, nije zastareo slučaj LJubiše Petrovića koji traga za unukom, rođenim 24. aprila 2001. godine. Kaže da je juče dobio potvrdu Ministarstva zdravlja u kojoj se kaže da je njegova dokumentacija prosleđena nadležnim institucijama. Miša Ristović
- Opština Savski venac je najveća matična knjiga na Balkanu. U tri porodilišta na teritoriji ove opštine godišnje se rodi između 13. 000 i 14. 000 beba. To je polovina od ukupnog broja dece koja se rodi u Srbiji. Sva ona upisuju se u matičnu evidenciju prema propisanoj zakonskoj proceduri, ako tvrdi drugačije morao bi da za to ima valjane dokaze umesto argumenata rekla - kazala. Ovo za Ekspres izjavljuje Branislav Belić, predsednik Skupštine opštine Savski venac. On odbacuje sve optužbe koje su poslednjih dana, na račun matične službe ove opštine uputili roditelji koji tvrde da su im deca ukradena u porodilištima posle porođaja. Posebno isključuje mogućnost da se u opštini izdaju falsifikovana lična dokumenta i dodaje da se matične knjige vode na zakonskoj osnovi. Negira i zapažanje odgovornih iz Statistickog zavoda Beograda da postoje rupe u matičnim knjigama, odnosno da se one ne popunjavaju redom već se preskaču tekući brojevi.
Gordana Milanović, načelnik matične službe Savskog venca, takođe tvrdi da se evidencija vodi maksimalno ažurno, a tačnost upisanih podataka kontroliše se svakodnevno. Ona priznaje da prilikom upisa u matičnu evidenciju ima grešaka, ali da se pre svega radi o pogrešno napisanim ciframa ili slovu, što se odmah ispravlja čim kontrola utvrdi tako nešto. Greške u matičnoj evidenciji ispravljaju se samo rešenjem koje donosi opštinska uprava. A kako nam tvrdi Gordana Milanović, u poslednjih devet meseci doneto je samo jedno takvo rešenje. Prema rečima načelnice Opštine Savski venac do sada je 166 roditelja, koji su izgubili decu u porodilištu, podnelo čak 418 zahteva, da im se izdaju fotokopije dokumenata iz matičnih knjiga umrlih i rođenih. Ona potvrđuje da će prestati da fotokopiraju ta silna dokumenta, jer se zahtevi ponavljaju, a mnogi od tih ljudi, kako primećuje, valjda zbog tragedije koja ih je zadesila i nemaju baš "normalno ponašanje". Načelnica matične službe Savskog venca nam kaže da je zbog toga i policija proveravala matične knjige. Mogu da kažem da su od 39 pregledali do sada 32 slučaja i rekli nam da je sve u redu, a verovatno će isti odgovor biti i kada vide ostale dosijee - zaključuje Gordana Milanović. Dejan Stanojlović
Vesti o trgovini bebama stižu jedna drugu. To su tragične sudbine. Postoje debele niti koje spajaju sve ove porodice i njihove priče. Skoro je pravilo, da se blizanci rođeni u provinciji prebacuju u Beograd, zbog boljih bolničkih uslova. Dalje, roditelji nekoliko dana, pa i nedelja, nemaju nikakav kontakt sa bebama, osim informacije da su oba deteta zdrava. Međutim, malo kasnije, obavešteni su da im je jedno dete umrlo. Zatim, u najčešćem broju slučajeva "umiru" muška deca. A pravilo je da je smrt prouzrokovao izliv krvi na mozak. Takođe, niko od roditelja nije video "umrlo" dete. Nedavno je održan "okrugli sto" sa predstavnicima roditelja, načelnikom Kriminalističke policije Beograda, ministrom zdravlja i predstavnikom tužilaštva. Tada su data mnoga obećanja, ali Branka Ravić, iz Kraljeva, sumnja da su ona samo bila deo predizborne kampanje. Njena priča je skoro identična priči porodice Manojlovićiz Sokobanje, o kojoj je "Svedok" već pisao. - U kraljevačkoj bolnici porodila sam se 30. marta 1975. godine, i tada sam rodila dvojke - započinje Branka Ravic priču o sumnjivoj smrti sina. - Prvo je rođena kćerka, pa sin. Posle prvog pregleda, lekar je rekao da su bebe zdrave, ali da zbog male kilaže, jer su rođena u sedmom mesecu, treba da budu na Institutu za majku i dete u Beogradu. Nekoliko dana kasnije, i ja sam otišla u Beograd da bih bila sa njima. Međutim, tamo mi je rečeno da nema potrebe da ostajem u bolnici, jer oni brinu o deci. Verovala sam, pa sam se vratila u Kraljevo. Svakog dana dobijali smo informacije da su deca zdrava. Međutim, 21. aprila, na kućnu adresu stigao je telegram u kome je pisalo da nam je muško dete umrlo. Moj muž je telegram primio i, ne govoreći mi ništa, ujutru otputovao za Beograd, navodno, da odnese zdravstvene knjižice. Kada se vratio, rekao mi je da su deca dobro. Dva dana kasnije, saopštio mi je istinu. Počela sam da plačem, nisam mu verovala. Rekla sam mu da hoću da idem u Beograd da ih vidim. Kada smo stigli na Institut, doktorka, čini mi se Vera, uvela me je u neku prostoriju i počela da me teši. Tada sam bila naivna i verovala sam njihovim pričama i dokumentaciji. Rečeno mi je da je bolje što je dete sada umrlo jer bi imalo posledica, da je dobilo izliv krvi na mozak, a da su čak i kćerki menjali krv. U to sumnjam, jer ona i ja imamo istu krvnu grupu. Jos tada sam toj doktorki rekla da joj ne verujem. Nije mi čak ni dozvolila da vidim žensko dete. Vratili smo se u Kraljevo, ne uradivši nista, a bilo je još čudnije sto niko nije tražio novac, muž nije video "umrlog" sina, niti je išta potpisao, samo su mu rekli da je zakasnio, jer su oni iz Instituta navodno sve platili. Dva meseca kasnije uzeli smo kćerku, dobila sam jedan karton bez otpusne liste, i rečeno je da je svakog meseca u toku godine dovodim u Beograd. Ali, oni su kasnije zaključili da je dovoljno što sam je jednom dovela. Tri godine kasnije, Branka je rodila sina Milana. A pošto je muž radio u Švedskoj, svi su se tamo preselili. Međutim sanjala je da joj je sin živ i da je doziva. - Nedelju dana nisam mogla da se smirim, kaže Branka. – Došla sam u Jugoslaviju, navodno da tražim dokumentaciju, da se uverim da je dete umrlo. Međutim, prijateljica moje kume, inače lekar iz Beograda, poručila mi je da ne bi trebalo da sumnjam, jer ipak je to ozbiljna ustanova. I tako sam odustala... Ali, slične sudbine roditelja o kojima je po novinama pisano, nisu davale Branki mira. Navodile su je na sumnju i nadu da je možda i njen sin ziv. Trenutak koji je odlučio da se borba za istinu nastavi, bio je, prema Brankinim rečima, uoci prošle Nove godine, kada je na jednoj TV objavljena radosna vest. Pomenuta je i ustanova u kojoj je dva meseca po rođenju boravila kćerka Violeta. - Sutradan smo ponovo pogledali televizijski prilog - nastavlja Branka. – Bio je o porodici Manojlović iz Sokobanje. Počela sam da plačem jer su ispričali isto ono što se i meni dogodilo. To me je nateralo da ponovo potražim dokumentaciju, odnosno da saznam da li je moj sin zaista umro ili ne. Počela sam u kraljevačkoj bolnici, gde su mi izašli u susret, zatim u Skupštini opštine Kraljevo, odakle su me uputili beogradskoj opštini Savski venac. Otišla sam sa komšinicom, koja mi je i svedok kako su me dočekali u Institutu za majku i dete. Posebno sestra Angelina i pomoćnik načelnika bolnice. U opštini Savski venac videla sam da je u knjizi rođenih zapisano da je muško dete navodno umrlo 6. aprila 1975. Meni je rečeno da je dete živelo 17 dana, kako je onda to moguće? I zašto mene, majku, nisu obavestili, ako je umrlo? To je moja najveća sumnja. U Savskom vencu nisu mogli da mi izdaju umrlicu, većc su rekli da će poslati kraljevačkoj opštini. Zašto opštini, kada sam ja, majka, to lično trazila? Pošto nista nisam uradila, otišla sam na Institut. Dočekala me je neka sestra Angelina, koja je lupila rukom o sto kada sam objasnila zbog čega sam došla. Rekla mi je: "Da li ste Vi svesni šta tražite? U ovu bolnicu dolaze bolesna deca, a mi smo spalili dokumentaciju. Mi čuvamo košuljicu, a unutrašnjost bacamo". Nije mi bilo jasno kako nema dokumentacije makar za moju kćerku, ali sam razumela da je htela da kaže kako samo čuvaju korice. Bacila mi je papir da bih napisala zahtev. A šta da pišem, ako je sve spaljeno? Tražila sam istoriju bolesti, otpusnu listu i sve ono što se tiče moje dece. Vratila sam se sestri Angelini, međutim, u toj prostoriji bilo je oko deset lekara koji su me čudno posmatrali. Rekli su mi da predam zahtev na drugom mestu, gde sam zamolila da mi istog dana sve to izdaju, jer su me uverili da dokumentacija postoji, da nije spaljena. Onda su me odveli pomoćniku direktora Instituta, nekom Vladislavu Jovanoviću, koga ne bih više zelela da sretnem. U ruci je držao dokumentaciju moje dece, i rekao mi je da moramo da razgovaramo. Rekao mi je da nisam svesna šta tražim, da sam nesavesna majka i da će se braniti tužilaštvom ili policijom. Nastavio je, pričajući napamet, kako nismo hteli da prihvatimo svoju decu i da muslimani bolje čuvaju decu, i to je stalno ponavljao. Moju komšinicu je isterao napolje jer je reagovala na njegove reči. Izašla sam odatle, ništa nisam uradila. Nekoliko dana kasnije, kraljevačka skupština opštine poslala je poziv za Branku Ravić, jer joj je stigla smrtovnica iz Beograda. Branka kaže da su u opštini bili začuđeni zbog toga, ali su joj pokazali da je muško dete upisano u knjigu rođenih, a ne i u knjigu umrlih. Takođe, postoje nejasnoće i u dokumentaciji kraljevačke bolnice u kojoj piše da je žensko dete rođeno 1975. a muško 1976. – Zar sam ja fenomen, koji blizance rađa u razmaku od godinu dana? - pita se Branka. Pokušavala je pismeno, telefonom, na sve načine da dobije pouzdane podatke, istinu o njenom sinu. Da li je živ ili je umro. Takođe, za istinom traga i Violeta, Brankina kćerka, koja želi da zna šta se desilo njenom bratu blizancu. Nažalost, nikakvog odgovora nema. - Kako ja, majka, mogu da budem mirna i da im verujem? Dobila sam obećanja vlade, kraljevačkog SUP-a, tužilaštva, ali ništa. Moja sumnja nije potekla od porodice Manojlović iz Sokobanje, već od samog početka, kada su deca rođena. Neka nas razuvere, ja ne tražim dete, ono će da dođe na svoje mesto, samo mi treba istina. Moguće je da je ono umrlo, ali neka mi daju dokumentaciju. Nikoga ne napadam, znam da je zakon zastareo, ali ja ga nisam pisala. I ovakav slučaj, da li može ikada da zastari?
Iako nije htela puno da otkrije, Branka je nagovestila da možda i zna ko je njen "umrli" sin. Ipak, ona ne obraća pažnju na ono što ljudi govore, da je uočljiva sličnost između njene dece i izgubljenog sina. Samo se naslućuje da će ona i na druge načine uspeti da istera istinu na videlo. Bez obzira na cenu.
Sofijanka i Miodrag Milivojevic iz Aleksinca podneli su 12. jula ove godine tužbu protiv osoblja GAK u Nišu i zaposlenih u matičnoj službi tamošnje opštine zbog sumnje da su pre šesnaest godina učestvovali u oduzimanju njihvog tek rođenog sina. "Porodila sam se 22. maja 1986. godine u 21.45 sati u niškoj bolnici. Rodila sam zdravog sina od 3,1 kilograma sa ocenom devet. Beba je zaplakala, poljubila sam je, a doktor Lilić, znajući da mi je to prvi porođaj, ohrabrio me je rečima: Rodili ste Kraljevića Marka. Narednog dana u terminima za podoj nisu mi, međutim, doneli bebu, a na moje pitanje u čemu je problem odgovorili su mi: Videćemo, ne znamo", kaže Srbijanka. Tog dana Sofijanka je čula i da joj je beba u inkubatoru, ali joj je zabranjeno da je vidi. Pred zoru 24. maja doktor Cvetanović joj saopštava da joj je dete umrlo. Sofijanka kaže da joj je babica gurnula neke papire da potpiše, ali ni njoj ni njenom suprugu nije dozvoljeno da vide bebu, već im je rečeno da im je dete već poslato na obdukciju. Iako ih je morila sumnja, bracni par Milivojević je tek nakon slučaja Milutina Manojlovića iz Sokobanje otišao u GAK Niš i u tamošnju opštinu da potraži dokumenta o preminulom detetu. Zanimljivo je, kaže naša sagovornica, da je u tim dokumentima bilo upisano moje devojačko prezime Blagojević, iako sam već tri godine bila u braku i u zdravstvenoj knjižici mi je pisalo Milivojević. Izvod iz protokola porođaja, istorija bolesti, otpusna lista sa epikrizom i obdukcioni nalaz takođe su obilovali nelogičnostima. "Dobili smo rogobatni prepis otpusne liste, sa matičnim brojem istorije bolesti 1577, sa epikrizom 'dete muško TM 3.100 / 49 cm rođeno 22.5.1986. godine', sa napomenom da su podaci prepisani iz porodiljskog protokola. Ni napomena da je dete umrlo. U otpusnoj listi iz 1986. godine koju posedujemo stoji matični broj 03718, sa epikrizom da je dete roženo, ali i umrlo 23. maja te godine" priča Sofijanka, pitajući se kako dete može da bude čas živo, čas mrtvo. Milivojevići podsećaju da im je zamenik direktora GAK-a u Nišu rekao da svi podaci iz otpusne liste i prepisa dokumenta moraju da se slažu, a da u suprotnom neko mora u zatvor. Ovo je sada prilika policiji i sudstvu da utvrde kako je moguće da se otpusne liste vode pod dva različita matična broja, i kako može na jednoj da piše da je dete živo, a na drugoj da je mrtvo. Zanimljivo je, takode, navode Milivojevići, da je zahtev za obdukciju i izveštaj o rezultatima potpisala ista osoba, Slavica Jovanović, ali bez faksimila lekara ili bilo kakvog pečata, a na tim dokumentima stoji 23. novembar 1986. godine. Ako je verovati tim dokumentima, zahtev za obdukciju je stariji od rezultata obdukcije čak čitavih šest meseci, pa kako onda da čovek ne sumnja, kaže Sofijanka Milivojević i dodaje da je i razlog smrti njenog mališana u nalazima drugačiji. U jednom nalazu piše da je dete umrlo od srca, a u drugom zbog ciste na mozgu. Sumnju bračnog para Milivojević podgrejala je i njihova nedavna poseta GAK-u u Nišu. "Osoblje se prema nama ponašalo kao da smo narodni neprijatelji, koji kopaju po državnoj tajni. Zanimljivo je da je bolnica pozvala i policiju da prisustvuje našem pregledu dokumentacije", pričaju Milivojevići i dodaju da je gotovo ista sudbina njihovih zemljaka Stane i Ivice Milivojević, iz Aleksinačkog sela Mozgovo. M.P.Milenković
- Otišla sam na porođaj 10. jula 1991. godine u KBC "Dragiša Mišovic", jer sam tamo imala vezu dr Nedeljka Brahusa, koji je, uostalom, pratio tok moje trudnoće i bio naš kućni prijatelj. Na prijemu mi je on lično rekao da idem u drugu kliniku pošto, navodno, u njegovoj nema mesta. Insistirala sam da ostanem, jer sam osećala sigurnost zbog poznanstva sa njim - počinje svoju priču Gordana Cvijanović, jedan od roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena na porođaju. Prema njenim rečima, on ju je primio, pregledao i uputio na odeljenje. Tamo su je sačekala četiri lekara koji su je odmah nakon pregleda priključili na kiseonik. - Protestvovala sam zbog kiseonika, jer je sa mnom bilo sve u redu, a trudnoća normalna. S obzirom na to da mi je to bila druga trudnoća, znala sam kako izgleda normalno nositi dete devet meseci. Oni su mi objasnili da moram da budem pod kiseonikom, zato što ce moja beba da umre - priča naša sagovornica i dodaje da je zatražila da je hitno porode zbog ugroženosti bebe, ali su joj oni rekli da to nije moguce dok ne stigne lekarka koja će je porađati. Ona je stigla posle dva dana. Nije me porodila u porodilištu, već u nekoj sobi. Devojčica, koju sam rodila, bila je krupna i odmah zaplakala. Dali su mi da je stavim na grudi. Bebi nisu vezali narukvicu sa mojim podacima već su je dali meni. Tada su je odneli na Institut za neonatologiju, pošto je, navodno, bila bolesna. Dan kasnije na pogrešnu kućnu adresu stiže telegram iz Instituta u kome nas obaveštavaju da je devojčica preminula - navodi Gordana Cvijanović i dodaje da u KBC "Dragiša Mišovic" ništa nisu znali o tome. Jer kada im je zatražila neko sredstvo kako bi joj se zaustavilo lučenje nadošlog mleka, dobila je odgovor da mleko mora da čuva za bebu koja je na Institutu za neonatologiju. Suprug, a kasnije i ja, zatražili smo u Institutu da vidimo dete, ali su nam tamo rekli da nemamo prava na to. Dr Brahus, naš kućni prijatelj, nije se pojavio u klinici tokom mog boravka u njoj, niti ikada više za sve ove godine. - Naravno da sumnja uvek postoji u ovakvim slučajevima, ali ništa nismo preduzimali dok, igrom slučaja, u štampariju u kojoj radim nije stigao Protokol iz Instituta za neonatologiju iz 1990. i 1991. godine da se ukoriči. Potražila sam svoje ime u njemu, jer je u tom periodu moja devojčica u toj kući umrla, ali podataka o tome nije bilo - navodi ona. Dve godine od tada Gordana Cvijanović je živela u sumnji da je njena devojčica ipak živa, a kako kaže, čim se pojavila prva priča roditelja u medijima o tome, ona je počela da sakuplja dokumentaciju. Kao i u mnogim sličnim slučajevima, dodatnu sumnju pojačala je nepotpuna dokumentacija, a naročito činjenica da nikada nije dobila obdukcione rezultate, mada ih je nekoliko puta tražila. Takođe, u JKP "Pogrebne usluge" su joj saopštili da ne poseduju podatke o smrti za bezimeno dete Cvijanović, rođeno 12.7.1991. godine. Devojčica je upisana prvo u matičnu knjigu umrlih, a kasnije tek u matičnu knjigu rođenih. U želji da proveri jedinstveni matični broj ćerke dobila je odgovor da ga oni ne poseduju. Zbog svega toga Gordana Cvijanović je podnela krivičnu prijavu. - U ime svih, na ovaj način, unesrećenih roditelja pozivam da se oglasi Ruždi Ramadani, direktor Instituta za neonatologiju, da nam objasni zašto nismo imali pravo da vidimo naše umrle bebe i zašto nismo dobili obdukcione nalaze. Pozivam i sve nadležne da vec neko od njih izade pred TV kamere i kaže o čemu se ovde radi - završila je naša sagovornica.
Radmila Bajčić
Policija u Prokuplju prosledila je opštinskom tužilaštvu 6 prijava roditelja koji sumnjaju da su im bebe rođene u prokupačkom porodilištu otete u periodu od 1985. do 1990. Šef Odseka za suzbijanje kriminala SUP Prokuplje Mašan Lutovac izjavio je da su, zbog dugog vremenskog perioda koji je protekao, prijave zastarele, tako da se čeka na odluku suda o pokretanju policijske istrage.
Roditelji iz sela Babotinac, Džigolj, Stara Božurna, Krčmare i 2 porodice iz Prokuplja prijavili su nestanak novorođenčadi, a, kako navode u prijavama, najveći razlog za sumnju je kod njih izazvalo to što im njihova, kako im je rečeno, mrtvorođena deca nisu pokazana.
- Iznenađen sam što je Darinka Mitrović, direktor Pravne službe GAK "Narodni front", smišljeno širila dezinformacije kako bi zbunila roditelje, koji smatraju da su im deca ukradena na porođaju, i celokupnu javnost - revoltirano priča za Ekspres Nenad Janković, jedan od roditelja koji misle da su im deca u porodilištu ukradena, a ne mrtva, o čijem "slučaju" smo već pisali, demantujući navode Darinke Mitrovic u tekstu "Naša vrata su svima otvorena", (Ekspres, 15.10.2002. str.4). - SO Savski venac "oprao je ruke" od mog slučaja saopštivši mi da moja beba nije upisana u njihove matične knjige i uputio me u porodilište. Međutim, zbog čega GAK "Narodni front" nije prijavio rođenje mog deteta nikada mi nije saopšteno. U članu 1. Zakona o matičnim knjigama (Službeni glasnik SRS, broj 15/90, 30.3.1990. godina) jasno je definisano da se u matične knjige upisuju podaci o rođenju, braku, smrti i sve druge činjenice predviđene tim zakonom - tvrdi naš sagovornik.
On pita čelnike GAK " Narodni front" zašto je direktorka Pravne službe izjavila i da su njihova vrata svima otvorena, kada to nije tačno, barem u njegovom slučaju.
On navodi da je GAK "Narodni front" prema Zakonu o upravnom postupku, bio dužan da u roku od 30 dana od prijema pošiljke odgovori na upućeni zahtev.
Janković tvrdi da je bio svedok razgovora bolničkog osoblja koje je reklo kako je u noći, kada se i njegova supruga porodila, umrlo sedam beba.
Isto tako, Janković tvrdi, pošto je njihova beba bila u stomaku majke više od 28 nedelja, te je obavezno rađena autopsija, da nalaz nikada zvanično nije dobio. Darinka Mitrović je, kaže on, rekla da je tretman porodilja zadovoljavajući u njihovoj klinici.
Janković je predložio Darinki Mitrović da bolje prouči Zakon o matičnim knjigama kako bi shvatila da je priznala krivično delo koje je napravljeno u slučaju njegove bebe.
- Postoji i Član 29. pomenutog Zakona po kome se prilikom prijavljivanja smrti mora podneti potvrda o smrti koju izdaje zdravstvena ustanova u kojoj je lice umrlo (...). Bez potvrde o smrti se ne može izvršiti upis činjenice smrti u matičnu knjigu - dodao je naš sagovornik, naglasivši da nikada nije dobio potvrdu o smrti njegovog deteta.
On, na kraju, poziva nadležne da odgovore zašto njegov mališan nije prijavljen u matične knjige SO Savski venac?
Prema podacima koje smo dobili u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Zakon o matičnim knjigama (Službeni glasnik SRS broj 15/90 30.3.1990. godina) još važi. Radmila Bajčić
Afera krađe beba u porodilištima i odeljenjima za prevremeno rođenu decu, koje su se po tvrdnjama brojnih unesrećenih roditelja zbivale kod nas godinama unazad, dugo već, praktično iz dana u dan, najblaže rečeno, šokiraju nasu javnost. Mnogi sledbenici Hipokrata, medicinske sestre i drugi pripadnici profesije u belim mantilima našli su se na stubu srama. Sve češće se pominje prava mafija koja gotovo hara u porodilištima. Roditelji koji sumnjaju, ili tvrde da su im bebe otete, a njima u porodilištima saopšteno da su preminule, podneli su čak 60 krivičnih prijava. Na stubu srama našla se tako čitava lekarska profesija. Zato smo se za komentar ovih crnih priča i zbivanja obratili prvom čoveku lekarskog esnafa predsedniku Srpskog lekarskog društva profesoru dr Zoranu Ivankoviću. - Mi u SLD-u nismo dobili ni jednu takvu prijavu roditelja. Saznali smo o navodnim krađama indirektno, stizalo je to do nas najviše iz novina. E, ako bi se tako nešto dokazalo, utvrdilo, da se stvarno makar jedan član naše profesije odao takvom najcrnjem, najtežem kriminalu, bila bi to bez svake sumnje najveća bruka čitave struke. Za mene, ubeđen sam i za gotovo sve moje kolege, nepojmljivo je da neko, ko se opredelio za ovaj najhumaniji poziv na svetu, može u tolikoj meri da skrene na stranputicu, u kriminal, da se poigrava iz koristoljublja tek rođenim životima i njihovim sudbinama, životima roditelja. Bilo bi najteže moguće ogrešenje o lekarsku etiku, kaze za "Ekspres" profesor dr Zoran Ivanković. Moralna osuda jedino je što je SLD i njegov Etički komitet i u ovom slučaju kao i u svim ostalim ogrešenjima o lekarsku etiku mogao da izrekne svom članu.
- Sve ovo sto se zbiva sa pričama i tvrdnjama o navodnim krađama tek rođenih beba još jedan je u nizu dokaza koliko je nama stvarno neophodna Lekarska komora. SLD je samo udruženje lekara i ono ne može da izrekna nikakve sankcije, prave kazne. Komora bi, kako se to inače u svetu radi, imala prava i obavezu da takvom svom članu, a ja ne znam da se u istoriji srpske medicine ikada dogodio takav užas i krađa beba, oduzme čak i dozvolu za rad, odnosno da zabrani dalje bavljenja profesijom. Pripreme za zakonsko regulisanje postojanja takve Komore je u završnoj fazi, a kako ovakve stravične greske budućim paragrafom nisu ni bile obuhvaćene jer su nezamislive, moraćemo, ipak, paragrafe i da dopunimo. Da predvidimo kazne i za ono sto je nezamislivo, ističe profesor Ivanković.
- Ginekološko-akušerska klinika "Narodni front" ustanova je u kojoj svaki roditelj koji želi da proveri dokumentaciju o porođajima i bilo kojim drugim intervencijama rađenim u našoj kući, može to da učini. Naša vrata svima su otvorena - rekla je za Ekspres Darinka Mitrović, direktor Sektora opštih, pravnih i kadrovskih poslova GAK "Narodni front".
Prema njenim rečima, pomenutoj zdravstvenoj ustanovi neprestano se javljaju roditelji koji smatraju da su im deca ukradena na porođaju.
Ona kaže da bi svi na klinici bili srećni da su roditelji, koji tvrde da su im deca nestala u porodilištu, u pravu. Jer, to bi značilo da su bebe žive, ali na žalost realnost je drugačija.
- Javljaju nam se roditelji koji su bebu dobili šezdesetih godina prošlog veka, ima ih i iz sedamdesetih, osamdesetih, a najsvežiji je "slučaj Janković", o čemu je već štampa pisala. Mi im svima izađemo u susret i pomognemo koliko je u našim mogućnostima. U odnosu na prethodno pomenute roditelje Jankovići su se javili na vreme, mada moram da naglasim da je njihov slučaj čist - ističe Mitrović. Objašnjavajući o proceduri koja se radi ukoliko je beba mrtvorođena, a boravila je u materici majke više od 28 nedelja, Darinka Mitrović je rekla da se u takvim slučajevima obavezno radi autopsija i rezultati prilažu uz dokumentaciju. To je učinjeno i u "slučaju Janković". Da li su roditelji podigli rezultate autopsije, to je već njihova stvar, kaže ona. Zbog istrage koja se trenutno vodi o navodno ukradenoj deci, pomenuta klinika ne može da obelodani sve detalje pojedinih slučajeva. Kasnije će i to biti moguće, obećala je naša sagovornica. Podsetili smo našu sagovornicu na slučaj "sto maraka i pečeno prase za bebu" iz 1998. godine, kada je obelodanjeno, a mediji preneli, da su tri lekara iz GAK "Narodni front" optužena za pokušaj prodaje tek rođene bebe. - Sudski postupci protiv dvojice naših lekara su pravosnažno okončani u njihovu korist, dok je postupak protiv optuženog pedijatra za učešće u tom slučaju još u toku - navodi direktor pravne službe te klinike.
Kako ona navodi, prema statistikama te kuće dnevno se rodi između 17 i 24 beba. One se upisuju u matične knjige rođenih u SO Savski venac.
Govoreći o optužbama pojedinih porodilja, koje smatraju da su im ukradena deca na porođaju, da su imale loš tretman prilikom porođaja i da im nije bilo dozvoljeno da vide svoju bebu, naša sagovornica je rekla da ne veruje da je bilo ko od osoblja loše postupao sa majkama i pozvala nas da dođemo u obilazak klinike, a ako treba, da prisustvujemo i samom činu porođaja. - Želim da kažem i to da je svim majkama mrtvorođene dece dopušteno da preuzmu njihove posmrtne ostatke, ali da vrlo mali broj to i uradi. Mi ih prosleđujemo u JKP "Pogrebne usluge" koje ih sahranjuje - kaže ona.
S. Kažić Senić
Slavoljub Milenković iz moravskog sela Trnjana kod Aleksinca jedan je od malobrojnih roditelja kome je porodilište, posle vesti o iznenadnoj smrti, omogućilo da sahrani svoje dete. Njegovoj rodbini je isporučen mali limeni kovčeg, bez bilo kakvog propratnog papira. Iako je telo deteta sahranjeno pre 31 godine, Slavoljub veruje da njegov sin živi u Nišu.
Milica, Slavoljubova supruga, porodila se 7. septembra 1971. godine u aleksinačkoj bolnici u devetom mesecu. Na svet je donela zdravo muško dete, teško 3.500 grama, kome su nadenuli ime Dejan. Odmah nakon porođaja lekari su konstatovali da je Milica ozbiljno bolesna i da ima rak debelog creva, pa je prebačena na Onkološku kliniku u Nišu. Beba je bila smeštena na dečjem odeljenju u aleksinačkoj bolnici gde je ostala narednih petnaestak dana. Slavoljub kaže da je dva puta za to vreme video bebu i da se uverio da je mališan zdrav, veseo i napredan. A onda mu je iznenada saopšteno da dete nije dobro, i na predlog dr Trajkovića odlučeno je da i ono bude prebačeno u nišku bolnicu. Od tog trenutka Milenković gubi svaki trag novorođenom sinu, jer mu u niškoj bolnici, zbog navodne epidemije, ne dozvoljavaju da obiđe mališana.
- Onda su me 8. oktobra obavestili da je beba umrla, a baš tog dana supruga je operisala debelo crevo. Istog trenutka kada mi je to saopšteno uputio sam se u niško porodilište da vidim telo sina, ali mi glavna sestra nije dozvolila. Revoltiran zbog takvog postupka, nasrnuo sam na sestru i milicija je morala da interveniše. Nije mi, međutim, dozvoljeno da vidim telo. Budući da sam bio u potpunom šoku, moja rodbina je preuzela moga sina - kaže Slavoljub.
Godinu dana kasnije, skrhana bolešću, ali i tugom, umrla je i Milica, a Slavoljub je nastavio da živi sanjajući da mu je sin živ. Kada je pre nekoliko meseci Milutin Manojlović pokrenuo priču o otetim bebama, Milenković je i sam krenuo u istragu sopstvenog slučaja. U matičnoj službi opštine Aleksinac bez problema mu je data krštenica, ali u njoj je stajao samo datum roženja bebe. U rubrici - naknadni upisi i beleške - nije napisano da je dete umrlo. Zatražio je i izvod iz knjige umrlih, ali mu je rečeno da taj dokument ne postoji. Posle provere u kompjuteru utvrđeno je, takođe, da sin Milice i Slavoljuba nije zaveden ni u aleksinačkom OUP-u, odnosno da nije upisan jedinstveni matišni broj za mališana. Istog trenutka Milenković je napisao tužbu i podneo opštinskom javnom tužilaštvu.
Nakon trideset jedne godine, Slavoljubu Milenkoviću rođaci koji su iz niške bolnice preuzeli mališana otkrili su da je sahranjena beba imala plavu kosu, a njegov Dejan bio je crnokos. Postala mu je sumnjiva i činjenica da je Aleksinački ginekolog Iva, koji je porađao njegovu suprugu, lično, sopstvenim kolima, prebacio njegovog sina u niško porodilište. Tragajući, Slavoljub je, kako veruje, došao do istine. "Moje prvo dete je ukradeno, a kupili su ga supružnici, advokati iz Niša. Moj sin ima trideset jednu godinu, lekar je i trenutno je na specijalizaciji. Iako čeznem ze susretom sa sinom, ne viđam ga da mu ne bih stvorio probleme. Spreman sam da prodam i pola imanja da analizom DNK-a dokažem da je taj odrastao čovek moj sin", kaže za Ekspres Slavoljub Milenković iz Trnjana i dodaje da sa drugom suprugom ima troje dece, dva sina i kćerku, koji takođe žele da upoznaju svog najstarijeg brata.
M.R. Milenković
- Zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica i promene porodičnog statusa (iz člana 116. i 117. Krivičnog zakona Srbije) roditelji su podneli oko 60 prijava - kaže za "Ekspres" Snežana Bogdanović, drugi opštinski tužilac u Beogradu, naglašavajući da se, zajedno sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, proveravaju sve prijave, navodi iz njih i prikupljaju nove činjenice.
- Izuzetno ogovorno, kao i u svim drugim predmetima, pristupili smo proveravanju navoda iz prijava, pa i onih koje su, u većini slučajeva zastarele. Želimo da se utvrde činjenice, bez kojih se ne može ništa učiniti u procesuiranju - kaže Snežana Bogdanović.
- Javnost ćemo obavestiti da li smo prikupili bilo kakve detalje koji bi mogli da potvrde navode iz krivičnih prijava, pa i onih zastarelih. Tužilaštvo će istrajati na utvrživanju istine, ali neće nasesti na priče, niti podleći pritiscima.
M.N.
Ovih dana novine, radio i televizijske stanice prepune su vesti o roditeljima koji traže svoju decu. Nije reč o izgubljenoj deci, koja su nezadovoljna kućom, majkom ili ocem, krenula u beli svet da u tom belom svetu nađu neku topliju kuću i više ljubavi za sebe. Nije reč ni o deci koju su oteli da bi od njihovih roditelja dobili ucenu, to je strašan zločin. Reč je o deci koja toplinu sopstvenog doma nikada nisu upoznali. O deci koja rastu u nekim drugim domovima, možda, okružena većom pažnjom i blagostanjem koju im takvi domovi bogatih mogu da pruže. O deci koja nikada nisu upoznala svoje prirodne roditelje, koja neke tuđe ljude, tuđe po svemu i svačemu, nazivaju svojim roditeljima. Reč je, dakle, o ukradenoj deci, o deci koja tek što su progledala, a postala su predmet trgovine najgore vrste, trgovine za koju je malo zgraženje, osuda, moralni i svaki drugi prezir.
Neki ljudi imali su sve što ovo društvo, izgradivši materijalne standarde o tom što nazivaju sve, ali nisu imali dece. Onda su, uspostavivši pravilo koje važi samo za njih, da je sve samo roba, da se sve u njihovom lažnom svetu mo že kupiti, odlučili da kupe - dete. Kad već nemaju svoje, može bilo čije. Dovoljno je naći nekog nesavesnog medicinskog radnika koji to može i hoće da učini, i oni naprasno postanu srećni mama i tata. Buduća mama, možda je stavljala jastuke na odavno praznu utrobu da bi budući roditelji pred komšilukom imali "dokaz" da dete nije palo s neba, niti ga je donela roda, ni Deda Mraz za Novu godinu. Nesavesni lekar dobijao bi ugovoreni honorar, koji je, ako je verovati štampi, iznosio 5.000 maraka, dete je menjalo broj, proglašavano za umrlo i završavalo u domu neželjenih roditelja.
Neki roditelji bi poverovali u priču o smrti svog novorođenčeta, a neki su zadržali sumnju do današnjih dana. I kada je izneta prva javna sumnja o ukradenom detetu, talas je počeo da se valja. Poveća grupa roditelja, govori se o preko 300, bila je primljena i u Vladi Republike Srbije, bili su i u policiji, i svakome je obećano da ćce svaki pojedinačni slučaj biti ispitan. Drukčije i nije moglo biti. Kad ne bi bilo, značilo bi da je celo društvo obolelo od strahovite boljke od koje nema leka. Značilo bi da je država, sankcionisala perfidiju najgore vrste i da smo kao ljudi, ali i nacija, zreli za neopozivu smrt i pre Strašnog suda. Ako se ustanovi greška, što je moguće, bar će se sa ovog naroda sprati teška ljaga da je pogazio sve ljudske norme i prekršio Božje zakone. I to je dobit i to ogromna. Prestaćemo biti podsmeh svetu. Zar smo to malo bili u ovih poslednjih 50 godina!
Ovim delom, ovom trgovinom, ne samo da je prekršena osma Božja zapovest, koja glasi: "Ne kradi", već je time sahranjena i svaka iskra čovečnosti u onom koji je to nedelo počinio. Time nije izvršena obična krađa, kao što je krađa novca, kola, dragocenosti ili bilo čega drugog. Ovim je izvršena krađa tela i krvi, slave i potomaka, imena i prezimena, nastavka kolena i predaka. Uzeto je što nije smelo da bude uzeto, oteto je i prigrabljeno ne samo ono što nije nikada pripadalo toj porodici i što pred Bogom nikada i neće pripadati toj porodici. Pokraden je nečiji život, život koji ne pripada tim trgovcima i nikada neće pripadati.
Čovek mora da se zapita kako li je tek živeti, a znati da to biće koje ti ljudi nazivaju svojim detetom, nije njihovo dete! Kako li je ceo život lagati sebe i druge i to dete, a možda ići u crkvu, moliti se Bogu, slaviti slavu i biti - hrišćanin! A ovo pitanje se može uputiti i posrednicima, medicinskim radnicima. Time je prekršena i deseta Božja zapovest, koja glasi: "Ne poželi ništa što je tuđe".
I na kraju, zar se niko od tih vajnih trgovaca nije setio pravednog Jova, koji "bijaše dobar i pravedan i bojaše se Boga i uklanjaše se od zla. I rodi mu se sedam sinova i tri kćeri". A jednog dana dotrči sluga i javi Jovu da "Vjetar veliki dođe ispreko pustinje i udari u četiri ugla od kuće, te pade na djecu i pogiboše". Tada usta Jov i razdre plašt svoj, i ostriže glavu, i pade na zemlju i pokloni se. I reče: "Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. Uza sve to ne sagriješi Jov, niti reče bezumlje za Boga" (Jov 1, 2, 19-21). Ako, dakle, Gospod nije dao, zar nije bilo bolje zablagodariti Gospodu i ostati Njegov!
Stalno dolaze kod nas roditelji koji sumnjaju da su im ukradena deca na porođaju. Ono što je na prvi pogled uočljivo kod tih slučajeva je nepotpuna dokumentacija iz porodilišta i opštine, što osnovano izaziva sumnju da nešto nije u redu - rekla je za Ekspres Radmila Vićentijević iz Gradskog zavoda za statistiku Beograda.
Prema njenim rečima, kao po pravilu, sva ta deca, za koje njihovi roditelji tvrde da su živa, ali ukradena, dobili su izuzetno visoke ocene pri rođenju, da bi potom, iznenada, preminula.
Ona objašnjava da se matična knjiga za tekuću godinu otvara prvog dana u godini, a završava poslednjim danom. Živorođena deca upisuju se po takozvanim tekućim brojevima. U upisu dece na sme da se nađe nikakvo prazno mesto. To izaziva dodatnu sumnju kod roditelja koji smatraju da su im deca živa, ali da im ih je neko ukrao.
Kako ona navodi, u slučajevima mrtvorođene dece neophodna je potvrda o smrti koju izdaju zdravstvena ustanova. Ukoliko se sumnja u uzrok smrti radi se obdukcioni nalaz, koji nam se takođe dostavlja. Takva deca upisuju se u knjigu mrtvih kao NN lica po obrascu DEM2. Živorođena beba, makar živela i jedan minut, upisuje se u matične knjige rođenih i dobija svoj matični broj. To praktično izgleda ovako: NN lice rođeno određenog časa i datuma, a umrlo nakon izvesnog perioda prvo je zavedena pod određenim tekućim brojem u matičnoj knjizi, a zatim i u knjizi umrlih - završila je Vićentijevićeva.
Roditelji koji sumnjaju da su im deca ukradena na porođaju, interesuju se i u JKP "Pogrebne usluge". Kako je rekao direktor ustanove Bogdan Šaremgaća svakodnevno u preduzeće dođe po šest roditelja koji zahtevaju dokumentaciju o svojoj deci. Čak su se javili i oni koji su bili dete tokom šezdesetih godina prošlog veka. Nenad Janković, jedan od roditelja koji sumnja da mu je dete ukradeno na porođaju, o čemu je Ekspres već pisao, rekao je za naš list kao, gde god da se pojavi, kod nadležnih nailazi na zid ćutanja.
Na moje pitanje kakvo je njeno mišljenje o svemu tome, ona mi je odgovorila da sada nema vremena da pročita prijavu, a neće imati ni sledeće nedelje. Kada sam probao da se raspitam o svom detetu i u Centru za socijalni rad SO Savski venac Gradskom centru za socijalni rad dobio sam odgovor: "Nadležni nisu tu!" - rekao je Janković.
Roditelji koji tvrde da su im decu ukrali u porodilištima ističu da su na meti često bili prevremeno rođeni blizanci. Lekari su kao uzrok smrti navodili dijagnoze sa kojima su kasnije rođena deca ojađenih roditelja uspešno preživljavala. Međutim, izgleda da je jedina bolest, koja je nesrećne bebe zauvek razdvojila od biološke majke i oca, dolazila od bogatih usvojitelja. - Niko me ne može ubediti da moj blizanac, rođen 1978. godine u kragujevačkom porodiličtu, nije mogao da preživi sa dva kilograma težine, a devojčica je ostala živa sa kilogram i po i danas je zdrava i prava devojka - kaže dr Vesna Knežević, lekar iz Doma zdravlja u Sopotu. Ona čak navodi da je dobila dokumentaciju kako su oba blizanca "mrtva", što lako može da pobije njena dvadesetčetvorogodišnja ćerka. Dr Knežević kaže da je svesna kakve su sve posledice kada danas ljudi proglašeni "mrtvim" shvate da imaju biološke roditelje i da su razdvojeni rukom mafije. Niko ne želi sada tu decu da oduzme iz tih usvojeničkih porodica, već da ispravi ono što su neki nesavesni ljudi učinili pre mnogo godina ili zataškavali taj kriminal.
Najpre su me u pančevačkom porodilištu, gde sam još ležala posle porođaja, obavestili - da je jedan blizanac preminuo i da moramo odmah da dođemo, jer će ga u suprotnom kremirati - priča za "Ekspres" Olivera Nešić iz Pančeva. - Kada sam se posle dva dana našla u Institutu za neonatologiju lekari mi saopštavaju da je umro i drugi blizanac. - Pošto sam zatražila da preuzmem leševe, oni me obaveštavaju da je to nemoguće, jer su deca kremirana dan ranije. Pitala sam zašto me o smrti drugog blizanca nisu obavestili telegramom, oni su rekli da je to već učinjeno, a u stvari poslali su telegram pet minuta pošto smo ja i suprug izašli iz Instituta za neonatologiju - što je kod mene probudilo veliku sumnju - Navodi Olivera Nešić. Sagovornica "Ekspresa" iz Pančeva kaže da nikada nije potpuno verovala u objašnjenje koje su joj dali lekari u Institutu za neonatologiju, ali ne može sa sigurnošću da optuži za odgovornost nikog pojedinačno. - Kada je priča o krađi beba procurela u javnost počinjem da tragam za svojim blizancima i verujem da ću ih pronaći, čak mislim da su u gradu u kome i ja živim Pančevu ili okolini, ali pod drugim identitetom. - Možda ovo oklevanje nadležnih vlasti da raskrinkaju mafijaški lanac pruža šansu "papirnatim roditeljima" da ih sklone u inostranstvo kako se ne bi otkrila istina, ali ja se ipak nadam da će i ljudi na vlasti shvatiti veličinu tragedije i naše patnje. Dejan Stanojlović
Piše vam jedna od mnogobrojnih majki, čije su bebe misteriozno nestale. Htela bih bar na ovaj način da se pridružim ostalim porodicama koje dele istu sudbinu. Moj slučaj je iz 1986. godine. Rodila sam u sedmom mesecu devojčicu, 6. juna 1986, u jagodinskom porodilištu. Beba je prebačena u kragujevačku bolnicu, jer u Jagodini "navodno" nije bilo inkubatora. Vidala sam svoju bebu gotovo svakodnevno, da bi mi posle deset dana, tačnije 16. juna, hladno saopštili da je umrla. Tražili smo, ja i moj muž, da nam je bar daju da je vidimo. Doktorka, koja je tada "brinula" o bebi, jednostavno nije htela da priča sa nama. Uzalud sam plakala i trčala za njom na stepeništu kragujevačke bolnice. Možda bi se sve na tome i završilo da na našu adresu nije, posle dužeg vremena (mislim da je to bilo posle godinu dana), došla opomena pred tužbu iz jagodinskog SUP-a, zato što nismo dali detetu ime. Neizvesnost traje do dana današnjeg. Iskreno se nadamo da nadležni neće ostati skrštenih ruku, kao do sada. Možda postoji negde šesnaestogodišnja devojka, rođena 6. juna 1986. a koja sumnja u identitet svojih roditelja. Nadam se da će ovo moje pismo naći mesta u nekom kutku "Ilustrovane Politike"" koju čitam dvadeset godina.
Majka iz okoline Despotovca
- Mafija u porodilištima čirom Srbije je izgleda oduzimala bebe najčešće od mladih i neiskusnih roditelja. Obično su prvorođene bebe u ojađenim porodicama proglašene mrtvim. Roditeljima, kako pričaju, po pravilu, nije omogućeno da vide svoje naprasno preminule bebe, a na ispraćaju iz porodilišta nesrećne mame i tate ispraćali su tapšanjem po ramenu, uz reči utehe "imaćete vi još dece, mladi ste".
Prema Jankovićevim rečima, te noći, koka je i Radio Index javio, u GAK-u. u ulici Narodnog fronta, umrlo je sedam beba, što se u Srbiji desilo još samo jednom - u niškom porodilištu. Bila je to noć velike konfuzije i bezvlašća koje je nastupilo posle Miloševićevog poraza na izborima. Dete Jankovićeve supruge Milene Ljubičić bilo je peto po redu koje je "umrlo" te noći. Tako je barem rekla jedna doktorka njegovoj supruzi. - Ne znam tačno ko je obavio taj tragični porođaj, ali znam da su bile žene i mogao bih danas da ih prepoznam, jer sam ih viđao u GAK-u - kaže Janković. - Naime, dve doktorke koje su prisustvovale kobnom porođaju moje žene, jedna je "sasvim slučajno" posumnjala da je beba već tri-četiri dana u stomaku mrtva, dok se druga nije slagala, pa su uključile aparat koji je registrovao otkucaje srca bebe, a bila je i provera na ultrazvuku. Međutim, posle svega, mojoj supruzi saopštavaju da je dečak rođen mrtav iako je ona čula komentar babice da je beba prelepa, što je pobijalo tvrdnju da je tri-četiri dana pre porođaja bila mrtva - navodi naš sagovornik. Nenadu i Mileni su u GAK-u potom obećali da će im dati obdukcioni nalaz, ali ga ni do danas nisu dobili, a priču da je te noći umrlo sedam beba odlučno su pobijali nadležni načelnici odeljenja. Iako su oduvek sumnjali, sve do ovog leta i pojave slučaja Milutina Manojlovića iz Sokobanje nisu preduzimali ništa da utvrde šta se s njihovom bebom zaista desilo. Počeli su da prikupljaju dokumenta i, bez obzira na opstrukciju u bolnici i Opštini Savski venac, došli su do dokaza dokaza koji nedvosmisleno ukazuju da je dokumentacija falsifikovana, a da su dužnost zloupotrebljavali mnogi. Prvi trag bio mi je dokument JKP "Pogrebno" koji je potvrdio da je bezimena beba Ljubičić (upisana na prezime supruge) umrla 27.10. 2000. godine, a moja supruga se porodila 28. septembra - s čuđenjem ukazuje Nenad Janković. - Dakle, nemoguće je da dete za koje su lekari rekli da je mrtvorođeno premine mesec dana posle porođaja. Zato sam zatražio potvrdu JKP "Kapele", kroz koje obavezno mora da prođe preminulo dete i dobio odgovor da oni nemaju podataka da je ono ikada bilo kod njih. Zatim mi je u OpštiniSavski venac načelnica matične službe rekla da moje mrtvorođeno dete nije upisano ni u knjigu rođenih, a ja znam da se moja žena porodila. Zbog svega ovoga moje je sumnja sada još veća i podneo sam krivične prijave Drugom opštinskom tužilaštvu i policiji. Nadam se da za moj slučaj neće reći da je zastareo i da će tužilac nas zastupati protiv tih kriminalaca, a ne da se postavlja tako da štiti i prikriva mafiju u porodilištima - zaključuje Nenad Janković.
Njegova koleginica iz Centra za socijalni rad SO Zvezdara, na čijoj teritoriji se nalazi porodilište u okviru KBC Zvezdara, rekla je da ona ne može da daje bilo kakve informacije o bilo čemu dok se ne odobri iz Gradskog centra za socijalni rad i uputila nas na direktorku pomenute institucije Ljiljanu Milanović. Ali u Gradskom centru za socijalni rad dobili smo informaciju, pošto smo rekli o čemu se radi i šta nas konkretno interesuje, da direktor te kuće, trenutno nije tu. Na naše pitanje da li bilo ko drugi može da nam da izjavu dobili smo odgovor da ni zamenik ni pomoćnik direktora, takođe, nisu tu i neće biti naredna tri dana. Slična situacija je i u Centru za socijalni rad Instituta za nedonoščad. Jedini voljni za razgovor su bili u Opštini Stari grad. Ali, kako na ovoj opštini ne postoji porodilište, nema mesta ni priči o prodaji beba. Interesantan je podatak da kada se rođeno dete prijavljuje potrebno je u roku od trideset dana opštini podneti otpusnu listu iz bolnice, državljanstvo roditelja, venčani list i lične karte. Za bebe koje su rođene mrtve ili su umrle za vreme boravka u bolnici dovoljan je samo izveštaj iz bolnice tj. otpusna lista u kojoj su navedeni podaci o uzroku i vremenu smrti. U toj otpusnoj listi nalaze se podaci o roditeljima pa nisu potrebni ni državljanstvo ni lične karte ni venčani list. S.K.S. - R.B.
Prvo ročište povodom tužbe kragujevačkog lekara ginekologa Bogoja Nikolova, koji je tužio Jasnu Spasojević i Veru Vukomanović za klevetu, biće održano sutra pred Opštinskim sudom u Kragujevcu. Prvo ročište u sudskom sporu između lekara Nikolova i majki beba koje su, navodno, umrle nakon rođenja u kragujevackom Kliničko bolničkom centru [KBC] zakazano je za 10:30. Jasna Spasojević i Vera Vukomanović, majke čije su bebe ubrzo posle smrti, navodno, umrle u KBC Kragujevac sumnjaju u zvanične izveštaje lekara, među kojima se pominje ime Bogoja Nikolova, optužujući ih da su učestvovali u otmici njihove dece. Grupa roditelja koji su optužili KBC da su u saradnji sa MUP-om i matičnim službama organizovali otmicu njihove dece uputili su danas poziv svim zvaničnim organima koji se bave otmicom dece i medijima da prisustvuju sutrašnjem ročištu, koji prema oceni roditelja predstavlja "duel nesrećnih majki i otimača njihove dece". Kako se navodi u pozivu za sutrašnje suđenje, roditelji koji sumnjaju da su njihova deca neposredno posle rođenja oteta i prodata formiraće "nevladinu organizaciju koja će se suprotstaviti otmičarima i državnim organima koji ih prikrivaju". Očekuje se da će sutrašnjem suđenju u Kragujevcu prisustvovati roditelji iz ostalih gradova Srbije, koji sumnjaju u zvanične izveštaje lekara o smrti svoje dece.
U Srbiji trenutno oko 300 porodica sumnja u izveštaje lekara da su njihova deca umrla ubrzo posle rođenja, ali se pretpostavlja da je taj broj "mnogo veći".
KRUŠEVAC - Da li su zaista naša deca preminula, i ako nisu – gde se sada nalaze? Zašto nam nisu dozvolili da ih mrtve vidimo i sahranimo po našim običajima – pune strepnje i sumnje pitaju majke Rada Vasković iz Vitanovca, Radmila Stanković iz Velike Kruševice i Mirjana Gajić iz Makrešana.
Priče tri majke su, svaka na svoj način, isprepletane tugom i nevericom, a zajednička im je nada da su im deca ipak živa, i da će ih jednoga dana pronaći. Bol uznemirenih roditelja uvećava i njima neshvatljiva sporost nadležnih u razotkrivanju istine. Mukotrpno sami tragaju za dokumentacijom, a ni znaka pomoći od ovlašćenih.
- Živela sam i živim u ubeđenju da je moje dete živo. I sin Radovan, rođen kao jednojajčani blizanac sa bratom, koji je proglašen mrtvim, i danas pokazuje da mu brat nedostaje. Osećam da bi bio srećniji da može da se druži i poigra sa starijim blizancem Milovanom. To ime mu je kum namenio – teško govori Rada Vasković iz Vitanovca nadomak Kruševca. Rada je 27. februara 90. godine u kruševačkom porodilištu na svet donela dva dečaka, jednojajčane blizance. Stariji je težio 3.350, a mlađi 2.600 grama. Uz plač beba, majka čuje i lekare, koji kažu "uredno" a po smeštaju u sobu za porodilje dr Trena Strelarac joj govori da su bebe, zbog premorenosti, smeštene u inkubator. Sledećeg jutra, uz pomoć dr Zdravka Jovanovića, Rada obilazi svoje bebice. Dobro su, osim što su premorene, kaže uz osmeh doktor. Dva puta dobija decu na podoj, uz obuku kako da doji dvojke. U toku noći sve porodilje izlaze da saznaju zašto bebe uznemireno plaču, a jedna žena u kućnoj haljini, seća se Radmila, žuri kroz bolnički hodnik i govori "kradu decu". Narednog jutra, pre lekarske vizite, u Radinu sobu ulazi nepoznati crnomanjasti covek, u braon jakni. Kaže joj da radi kao portir i da je došao da vidi ženu koja je rodila tako krupne blizance. Oslovljava je imenom i raspituje se za zdravlje beba. A onda sledi najgore: dr Trena joj saopštava: "Vaša beba je umrla". Vodi raspamećenu ženu u svoju lekarsku sobu, i teši objašnjenjem da je u pitanju stariji dečak i da je "tako bolje, jer bi dete bilo mentalno zaostalo".
Mužu Radinom, Stojanu, je kasnije rečeno da je dečak imao problema sa jednjakom. I kao u mnogo drugih slučajeva, roditelji ne mogu da vide i preuzmu telašce preminule bebice radi sahrane. "To se radi u krugu bolnice", dobijaju Vaskovići odgovor.
Radmila Stanković iz Velike Kruševice, bez komplikacija, rađa 4. januara 70. godine dečaka, teškog 2.850 grama. Čula je plač deteta, ali ga nije videla. Ubrzo doktor saopštava majci da dete "nešto nije dobro", a babica, da je dete umrlo. "Provaljena mu glava, bio bi degenerik, mladi ste, biće još dece". Bez otpusne liste Radmila izlazi iz bolnice, a Stankovići danas nemaju poroda. U protokolu je zapisano da je dete umrlo 4. januara, a u izvodu iz Knjige rođenih – 5. januara! Greška ili obmana?! Nemir Stankovića vuče u potragu za istinom. Negativna krvna grupa odvodi Mirjanu Gajić iz Makrešana na porođaj u Beograd, a 10. aprila 79. rada dečaka, "lepu i zdravu bebu", kako joj je rečeno u porodilištu, u Višegradskoj. Sledi saopštenje da je beba u inkubatoru, ne donose je na podoj. Drugog dana mu je bolje, dopuštaju da ga Mirjana vidi, trećeg opet da nije dobro, a dečaka nema u inkubatoru. Četvrtog – beba je mrtva. Već 30. aprila 82. nova tragedija. "Nemoj da gledaš. Ona je mrtva". Novi šok sledi 96. godine, u obliku pisma nepoznatog i poruke da su dokumenti falsifikovani – "Traži bebu", pisalo je. U SO Savski venac Gajići dobijaju, kako kažu, nečitku fotokopiju. U izvodu piše da je dečak preminuo 12. aprila, a devojčica na dan rođenja. Mirjana je 79. dva puta upisana u protokol – jednom da je dete mrtvo, a drugi put da je živo! Kako poverovati u tolike laži administracije – vele Gajići. Miša Ristović
Sve takve priče liče. Buduća mama je otišla u porodilište. Nekoliko dana kasnije umesto deteta u ruke stigla joj istina (?) u lice: "Vaša beba je umrla". Svoje mrtvo dete nisu dali da vidi. Takva pravila. Šta dalje... Neke od nesrećnih majki posumnjale su u lekara, u često nejasne dijagnoze. Veruju da su ukrali novorođenčad. I prodali za debele pare. Kao stvari, kao da nisu deca… Sumnje roditelja koji veruju da iza navodne smrti njihovih tek rođenih beba stoji trgovanje decom stižu iz Sokobanje, Niša, Kragujevca, Pančeva, Prokuplja, Šapca, Kruševca, Beograda... Da li iza sporadičnih, ali dovoljno glasnih optužbi na račun lekara stoji da gde ima dima ipak ima i vatre? Za "Glas" govori pukovnik Srbislav Ranđelović, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije. - Od jula ove godine do kraja septembra beogradskom SUP-u stigle su 44 prijave građana koji sumnjaju da su njihova zdrava deca fiktivno proglašena mrtvim. Krajem septembra grupi 50 roditelja sa takvim tvrdnjama obećao sam da će MUP istražiti sve prijave bez obzira na zastarelost i o rezultatima istrage obavestiti državnog tužioca. Kao glavni argument roditelji iznose sumnju u verodostojnost obdukcionih zapisnika. Tvrde da postoji dvojna dokumentacija, duple evidencije, lažni podaci o rođenju i smrti deteta. I da je time omogućena navodna krađa dece - kaže Ranđelović i dodaje da do sada, koliko zna, u Srbiji nema ni jednog utvrđenog i dokazanog slučaja krađe ili trgovine ove vrste. Ukoliko se, pak, dokaže da roditeljske optužbe nisu tek vapaj grupe očajnika koji se ne mire sa sopstvenom tragedijom, može se govoriti o dva krivična dela. Prema Zakoniku o krivičnom ostupku reč je ili o oduzimanju maloletnika ili promeni porodičnog stanja, sa kaznama od jedne godine zatvora za prvo delo, i od jedne do deset godina ukoliko se utvrdi ovo drugo. - Istraga je počela od bolnica jer tu zapravo počinje cela priča. Pri Ministarstvu zdravlja postoji zdravstvena inspekcija nadležna za proveru rada bolnica. Pre nekoliko dana ta komisija je istražila 66 predmeta i ni u jednom nije bilo nepravilnosti. S druge strane, svi SUP-ovi kojima su podnete prijave građana odredili su timove policajaca za specijalno ispitivanje ovih slučajeva - napominje on. Nove prijave roditelja, kaže Ranđelović, stižu svakodnevno, a po (nepisanom) pravilu radi se o blizancima od kojih je jedno dete preživelo. - Beogradski SUP razmatra i 16 prijava iz unutrašnjosti gde su se deca rodila uglavnom u sedmom i osmom mesecu trudnoće, a kasnije zbog bolesti premeštena u Zavod za neonatologiju gde su navodno preminula. U toku su provere porodilišta u Višegradskoj, Gradskoj bolnici na Zvezdari, GAK-u Narodni front. Takođe u dokumentaciji pojedinih opština pregledane su matične knjige rođenih i umrlih beba. Za sada nema nepravilnosti - tvrdi Ranđelović. - Do kraja septembra tužilaštvo je proverilo 33 krivične prijave, utvrdilo da će 28 zastarelih biti odbačeno, a za ostalih pet po nalogu tužioca prikupljamo obaveštenja. Zdravstveni dokumenti koji se izdaju u bolnicama, kao i obavezan rok u kom se oni čuvaju deo su normative Ministarstva zdravlja i sa radom MUP-a nemaju nikakve veze. Dokumenti koja postoje svakako su predmet naše istrage, a o svim prijavama pristiglim u MUP obavestili smo tužioca. On odlučuje ima li krivičnog dela ili ne - kaže Srbislav Ranđelović. Postupak komplikuje, smatra on, starost predmeta od 20, 30, pa i 40 godina. Dokazivanje je u takvim slučajevima mukotrpna rabota. Zakon neumoljiv. Apsolutna zastarelost nastupa posle 20 godina, a odnosi se na sve prijave vezane za decu rođenu pre avgusta 1992. godine. Znači nikom - ništa?! - Ne znam zašto roditelji nisu reagovali sve ove godine. S druge strane roditeljsko pravo ne zastareva. Ako je dete živo, prirodni roditelji imaju pravo na njega. Reč je o sukobu zakona i roditeljstva. Za roditelje koji tvrde da znaju gde je i ko je njihovo davno izgubljeno dete, pravni mehanizam da, uslovno rečeno, prisile nekoga na DNK test, kao jedini merodavan dokaz o postojanju krvnog srodstva - ne postoji. Nasilno odvođenje na DNK analizu bilo bi već ugrožavanje ljudskih prava. Međutim, uvek ostaje princip dobrovoljnosti - zaključuje Ranđelović. Da se ovakve priče ne bi ponavljale za ubuduće sagovornik "Glasa" smatra da je potrebno uvesti veoma strogu kontrolu zdravstvene dokumentacije kao i detaljnije regulisati pravo roditelja na preuzimanje tela mrtvorođenčeta.
Ivana Ikraš
BEOGRAD - Policiji je do sada stiglo 66 predmeta u kojima roditelji sumnjaju da su njihove bebe, navodno umrle po rođenju, prodate drugim porodicama. Najveću sumnju kod roditelja izaziva dokumentacija rođene dece, obdukcioni zapisnici, kao i to što niko od njih nije video telo svoje mrtve bebe jer je navodno bilo na obdukciji, a kasnije, kada bi ga ponovo tražili, već je bilo sahranjeno ili kremirano.
U istom periodu stiglo je i 16 prijava iz unutrašnjosti, gde su deca rođena a kasnije zbog bolesti premeštena u Zavod za neonatologiju u Beograd, gde su navodno, preminula - priča za "Blic" pukovnik Srbislav Ranđelović, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP Srbije, koji se dva puta sastao sa roditeljima pokušavajući da nam objasni da policija, shodno svojim ovlašćenjima, ispituje slučajeve beba za koje oni misla da nisu umrle, već da su prodate. On navodi da su prijave stigle iz Niša, Kragujevca, Pančeva, Šapca, Prokuplja, te da su sve i u tužilaštvu. Bez obzira na zastarelost prijava, proveraju se bolnice u kojima su deca rođena (Višegradska, Narodni front, "Dragiša Mišović", Zvezdara i druge).
Proverene su i matične službe pojedinih opština (gde se izdaju krštenice i umrlice) i za sada nisu utvrđene nepravilnosti u tim knjigama, ali roditelji i dalje sumnjaju. On navodi da, koliko je njemu poznato, do sada nije utvrđeno da je ijedna beba prodata.
Na Akušerskom odeljenju kosovskomitrovačke bolnice protekle noći Gordana Nedeljković (1963) iz Guštarice kod Prištine rodila je sina od 6,125 kg. To je najteža beba koja je rodena do sada u kosovskomitrovačkoj bolnici. Beba je rodena carskim rezom, a majka i dete se dobro osećaju. Inače, kosovskomitrovačka bolnica je jedina na Kosovu gde se Srpkinje mogu porađati. Iz godine u godinu ovde je sve veći broj novorođenčadi, a ove godine u ovoj bolnici je rođeno više od 700 beba iz svih delova Kosova.
BEOGRAD- Grupa od šezdesetak roditelja, koja tvrde da su njihova deca odmah po rođenju prodata, juče je očekivala da ih primi Zoran Đinđić, srpski premijer. Premijer ih nije primio, već su se roditelji sreli sa predstavnicima MUP, Ministarstva zdravlja i Ministarstva pravosuđa. Svi ovi roditelji, iz raznih gradova Srbije, i dalje tvrde da nisu videli svoju mrtvu bebu, jer kada su to zahtevali, rečeno im je da je na obdukciji, a zatim da je već sahranjena ili kremirana. U većini slučajeva u pitanju su bili blizanci, a kasnije bi jedan od blizanaca iznenada „umro“. Sumnju u verodostojnost priča da je dete umrlo jednoj porodici u beogradskom naselju Borča izazvao je poziv za vojsku sinu. Pukovnik Srbislav Ranđelović, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP Srbije, pokušao je da ubedi roditelje da policija, u saradnji sa nadležnim državnim tužilaštvima, proverava navode svih krivičnih prijava, te da je u pojedinim slučajevima tužilaštvo odbacilo prijave zbog zastarelosti. To je objasnio time da zastarelost kod krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica nastupa posle deset, a apsolutna zastarelost posle dvadeset godina. On je istakao da će MUP, uprkos zastarelosti, proveriti sve prijave. Takođe, neveo je da ne tvrdi da je zakon po tom pitanju idealan, ali da je za izmene i dopune nadležna Skupština Srbije.
Na to njegovo obrazloženje roditelji su se pobunili, ističući da je roditeljsko pravo primarno, i da ono nikada ne zastreva.
Uprkos tome što su predstavnici države pokušali da ih umire i uvere da se ispituju svi slučajevi za koje su podnete krivične prijave, roditelji su ih optuživali da ni pre nisu imali vremena za njihove probleme, i da sada žele da ih ograniče na pet minuta. Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji je pričom da je našao ćerku, koja je navodno umrla odmah po rođenju 1979. godine, uzburkao javnost, rekao je da ni posle deset meseci od kada je podneo krivičnu prijavu protiv N.N. počionioca, nije dobio nikakav odgovor. On je upozorio da je pri susretu, kako je naveo, biološke majke i sina moglo dođi i do incidenta - pucnjave, i da nekome, pogotovu
„papirnatim roditeljima“, kako je okarakterisao roditelje te dece, nije u interesu da se ti slučajevi reše. Vesna Knežević, otorinolaringolog, koja je 1978. godine u porodilištu u Kragujevcu rodila bliznakinje od kojih je beba teška 2,5 kilograma, kako joj je rečeno, umrla, a beba teška samo 1.050 grama preživela. Ona je navela da niko nije tražio da se uporedi dokumentacija koju imaju roditelji i ona u porodilištima ili matičnim službama.
Vladislava Tubić tvrdi da joj je ćerka rođena 1980. godine živa, te da je to utvrdila i zdrvastvena inspekcija. Na kraju sastanka uspeli su da se dogovore da nadležni iz ministarstava redovno obaveštavaju roditelje kako napreduje istraga, a roditeljima je preporučeno da se u cilju, što bolje saradnje, organizuju u neku vrstu udruženja.
A. A.
Vesna Knežević je objasnila da je u svim slučajevima smrti novorođenčadi obavezna obdukcija, kao i da roditelji na svoje insistiranje mogu da vide mrtvu bebu. - Ako roditelji zahtevaju, u porodilištu moraju da im daju da sahrane bebu, ako ni zbog čega, obavezni su običajima pravoslavne crkve, koji kažu da svako ko je rođen ima pravo na opelo, sahranu i da se zna gde mu je grob - navela je Kneževićeva.
Jučerašnji sastanak je za 10 sati u pravnoj službi kabineta zakazao samo jedan otac, ali se na njemu pojavilo još šezdesetak roditelja. Iako su im u Vladi rekli da bi najbolje bilo da svako ponaosob zakaže sastanak, roditelji su zahtevali da ih prime zajedno. Prvo je na sastanak sa pukovnikom Ranđelovićem bilo nekoliko roditelja, ali su brzo izašli jer nije bilo saglasnosti
oko rešavanja problema. Zatim su svi zajedno čekali oko dva sata da ih primi nadležni. Roditelji su zahtevali da ih primi i premijer, ali su na kraju prihvatili i prošireni, izmešani sastav vladine delegacije.
- Može li se po narudžbini poznatog fudbalera, posle tri ćerke dobiti sin, i da ta majka zove pravu majku deteta da se interesuju za njeno zdravlje - upitala je jedna majka, zahtevajući da svi slučajevi treba da se ispitaju i utvrdi istina, dok su pojedini roditelji naveli da je na taj način i jedan načelnik SUP „dobio“ dete. Uprkos tome, što je pukovnik Ranđelović pitao koji je to načelnik, oni nisu želeli da preciziraju ništa.
Više desetina roditelja iz nekoliko gradova Srbije koji sumnjaju u zvanične izveštaje da su njihova deca umrla prilikom porođaja, juče su u Beogradu u razgovoru sa predstavnicima Vlade Srbije zatražili da nadležni organi pokrenu istragu i utvrde pravu istinu o sudbini njihove dece. Načelnik uprave kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije Srbislav Ranđelović obavestio je roditelje da se vodi istraga povodom svakog prijavljenog slučaja dece navodno oduzete od njihovih roditelja i naglasio da je "tim pravnika i savetnika angažovan na razrešenju celog slučaja". Ističući da "prijave stižu svakodnevno", Ranđelović je rekao da su svi slučajevi koji su prijavljeni MUP-u, dostavljeni nadležnom tužilaštvu i naglasio da tokom dosadašnje istrage "nije u tvrđeno da su deca ukradena": Ranđelović je obećao roditeljima da će, bez obzira da li je nastupila "zastarelost" za pojedine slučajeve, MUP utvrdi da li postoji odgovornost pojedinaca. Naglašavajući da se povodom slučaja Milutina Manojlovića iz Sokobanje "vrši provera", Ranđelović je rekao da je neophodno izvršiti analizu DNK na biološkom fakultetu.
Porodica Manojlović iz Sokobanje uspela je da posle 23 godine pronađe svoju ćerku bliznakinju za koju su im u bolnici rekli da je umrla i koja se još uvek nalazi u porodici u kojoj je odrasla. Milutin Manojlović je zahvalio medijima koji su "hrabro pisali o slučaju nestalih beba" i, uz primedbu da u Srbiji trenutno ima oko 300 porodica koje sumnjaju u smrt svoje dece, izrazio uverenje da je "njihov broj mnogo veći". On je rekao da je "u svim gradovima ista priča", roditelji nemaju potpunu dokumentaciju o rođenju i smrti svoje dece, nije im dozvoljeno da vide i preuzmu leš svoga deteta, a iz bolnice su ispraćeni utešnim rečima -
(Beta)
Okupljeni roditelji optužili su predstavnike vlasti da do sada nisu ništa učinili da zaustave i kazne lekare i ostalo osoblje koje je učestvovalo u otmici i prodaji novorođenčadi. Pukovnik Srbislav Ranđelović, iz republičkog MUP-a, rekao je da će proveriti sve prijave roditelja bez obzira što su pojedini slučajevi zastareli. On je istakao i da će sve prijave biti prosleđene tužilaštvima. U pojedinim slučajevima, inače, nadležna tužilaštva već su donela presude. Ranđelović je rekao da su neka tužilaštva prijave odbacila zbog zastarelosti, ali je dodao da će MUP, uprkos tome, detaljno istražiti svaki nestanak bebe koji je prijavljen.
Danica Mihajlović, načelnik zdravstvene inspekcije, koja radi pri Ministarstvu zdravlja, rekla je da će to ministarstvo primiti sve roditelje koji zatraže njihovu pomoć i da će se angažovati oko svakog slučaja. Roditeljima će biti dozvoljeno i da prisustvuju njihovim istragama. Okupljeni roditelji rekli su da iz porodilišta i opština nisu dobili nikakve potvrde o smrti ili o rođenju deteta, niti objašnjenje o tome kakav je bio porođaj. Na obdukcijskim nalazima su im, kako kažu, umesto njihove podmetali neku drugu decu. Jedna od majki juče je rekla da je posle porođaja i saznanja da joj je dete umrlo dobila poklon od neke nepoznate žene. Roditelji iz Sokobanje i Prokuplja rekli su čak da su saznali gde im se nalaze deca i da imaju dokaze o tome, kao i da znaju ko ih je prodao. Objasnili su da lokalna policija u tome nije mogla da im pomogne, iako su im bili dostavljeni čvrsti dokazi o deci koja su oteta, jer su, navodno, čekali na odobrenje nekog od predstavnika vlasti. Milutin Manojlović iz Sokobanje je rekao da ima sve podatke o svojoj danas dvadesettrogodišnjoj ćerki i da ju je čak i video. Mnogi roditelji tvrde da su im prilikom traganja za sopstvenom decom pretili roditelji koji su ih usvojili, lekari i opštinari, kojima očigledno nije u interesu da se ovi slučajevi razreše. Jedna od okupljenih majki, koja se predstavila kao lekar, rekla je juče da ne veruje da će bilo ko od predstavnika vlasti nešto učiniti za njih.
T. Birač
Mirjana Novokmet iz Zemuna rekla nam je juče da ona svoju pravdu već nekoliko godina traži u porodilištu u Višegradskoj ulici. Porodila se prvi put 1978. godine u devetnaestoj godini. Trudnoću joj je vodila, kako kaže, doktorka iz Doma zdravlja u Zemunu. Na porođaj je došla preko veze, urađene su joj sve analize, a između ostalog i CTG, odnosno provera otkucaja bebinog srca. Porodila se carskim rezom. Pre nego što su joj dali anesteziju u sali za porođaj videla je lekarku koja je vodila trudnoću. Mirjana objašnjava da joj je to bilo veoma čudno, ali da u trenutku porađanja nije mogla da reaguje. Posle porođaja saopšteno joj je da je rodila muško dete, ali da je beba umrla, jer je imala neki deformitet na mozgu. Po izlasku iz bolnice nije dobila nikakav dokument ni o porođaju, ni o rođenju, ali ni o smrti deteta. Posle porođaja lekari su joj savetovali da se uzdrži od rađanja jer ima nekih problema sa genitalijama. Ali posle dve godine, bez obzira na savete lekara, Mirjana rađa bliznakinje. Volela bi, kaže, da sazna istinu o svom dečaku, ali najpre bi želela da se kazne počinioci ovog stravičnog zločina.
Više desetina roditelja iz nekoliko gradova Srbije koji sumnjaju u zvanične izveštaje da su njihova deca umrla prilikom porođaja, danas su u Beogradu u razgovoru sa predstavinica Vlade Srbije zatražili da nadležni organi pokrenu istragu i utvrde pravu istinu o sudbini njihove dece. Načelnik uprave kriminalistike policije MUP-a Srbije Srbislav Ranđelović obavestio je roditelje da se vodi istraga povodom svakog prijavljenog slučaja dece navodno oduzete od njihovih roditelja i naglasio da je "tim pravnika i savetnika angažovan na razrešenju celog slučaja".
Ističući da "prijave stižu svakodnevno", Ranđelović je rekao da su svi slučajevi koji su prijavljeni MUP-u, dostavljeni nadležnom tužilaštvu i naglasio da tokom dosadašnje istrage "nije utvrđeno da su deca ukradena".
Porodica Manojlović iz Soko Banje uspela je da posle 23 godina pronađe svoju ćerku bliznakinju za koju su im u bolici rekli da je umrla i koja se još uvek nalazi u porodici u kojoj je odrasla.
Roditelji koji tragaju za svojom decom, koja su navodno nestala još u porodilištu, razgovarali su u četvrtak u Vladi Srbije sa pravnim savetnikom premijera i načelnikom kriminalisticke policije Srbislavom Ranđelovićem. Roditelji su zahtevali da se utvrdi istina o deci, za koju im je rečeno da su umrla prilikom rođenja, a u šta oni sumnjaju. Oni kažu da su obično bile u pitanju prevremene trudnoće, što je lekarima olakšavalo da objasne navodnu smrt deteta. Takođe, u većini slučajeva radilo se o blizancima, od kojih se jedno vodi kao umrlo. Jedan od razloga zbog kojih sumnjaju na bolničko osoblje jeste i taj što im nije dozvoljeno, kako tvrde, da se sami uvere u smrt deteta. "Mi smo došli da nam se objasni, hoće li neko da nam reši enigmu koja nas muči, pojedine ljude 30 godina, pojedine 15, pojedine 10, pojedine 5, pojedine jednu. Da li su nam deca zvanično mrtva ili nisu. Za one koja su zvanično mrtva, da nas ubede da jesu, jer to nisu uradili u godinama kada su nam se supruge porađale, nismo dobili nikakve dokumente. Kao i sada pošto smo ponovo tražili podatke, opet nema dokumenata. Mi nemamo neke specijalne zahteve, nego jedan jedini vapaj. Mi tvrdimo da postoji organizovani kriminal, to smo dokazali i predali MUP-u. I MUP još nije rekao da nije kriminal, MUP to razmatra", rekli su roditelji. "MUP ce ispitati sve prijave, biće izvršene sve provere i biće dostavljen izveštaj tužilaštvu koje će doneti odluku po našem izveštaju", rekao je predstavnik MUP-a.
Srbislav Ranđelović iz MUP-a Srbije rekao je da ce policija sprovesti istragu za svaki ovakav slucaj, ali da je većina njih, prema važećem zakonu, zastarela. "Znam da je pre četiri godine "pukla" bebi-mafija u Nemačkoj, upravo na bebi iz Republike Srpske. Kada su njihovi lekari progovorili, rekli su da su najjeftinija deca iz Jugoslavije", rekli su roditelji. "Pojedina tužilaštva su odbacila krivične prijave zbog zastarelosti, prošao je određen broj godina i ne postoji mogućnost za bilo kakav krivični progon", rekao je Ranđelović. "Može li pravo na roditeljstvo da zastari? Može li patnja da zastari? Zar je potrebno da nam se kćeri iz straha ponovo porađaju kod kuce, u dvadesetprvom veku", pitali su roditelji.
- Sve smo poustajale iz kreveta i krenule na vrata. Bilo je to druge noći. Čuo se jak plač beba. Neka žena, koja je nosila bolnički teget bade mantil, vikala je: "Kradu se bebe!
Žene, kradu se bebe!" Nisam na to obratila pažnju. Bilo je to oko 11 sati noću, a ujutru u pet u hodniku sam čula da se neki čovek raspituje kod sestre za mene.
Po pravilima bolnice novorođenče je sahranjeno, a da ga roditelji nisu videli. Rada se još seća da su joj sestre mahale, dok su je fotografisali kada je izlazila iz bolnice i da je jedna od njih rekla: "Vidi kako je srećna, a i ne zna šta su joj uradili?"
Dečaci su jednojajčani blizanci, a dvadesetak minuta mlađi Radovan, sad ide u peti razred. Vaskovići su posle četrnaest meseci ponovo dobili blizance, Lazara i Milicu. Veruju da je negde živ još jedan njihov sin i neće prestati da ga traže.
Statistički podaci govore da takva deca u 70 odsto slučajeva ne preživljavaju." Doktor Milovanović takođe kaže da odnedavno insistiraju da majka vidi mrtvorođenče, baš zbog ovakvih priča: " Uostalom, zašto bi neko radio takve stvari kada smo samo u proteklih godinu dana imali dve ostavljene bebe. Jednu smo našli prošle jeseni pored kontejnera ispred odeljenja." N. E. S.
BEOGRAD - U Vladi Srbije u četvrtak je održan višečasovni sastanak između predstavnika ministarstava unutrašnjih poslova, pravde i zdravstva sa šezdesetak porodica iz cele Srbije koje sumnjaju da su im deca po rođenju ukradena, a zatim u dokumentima predstavljena kao mrtva. Nadležni su obećali da ce učiniti sve da se dode do istine, a da će sve slučajeve ponaosob ispitati. Pukovnik Srbislav Ranđelović, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP Srbije, poručio je roditeljima da podnesu prijave nadležnim tužilaštvima ili policiji i da ce se svi navodi proveriti, bez obzira na vreme koje je proteklo od porođaja.
Blizu stotinak roditelja iz Beograda, Niša, Kragujevca, Pančeva, Prokuplja... iznosili su svoja saznanja i pokazivali dokumentaciju. Najstariji slučaj je iz 1959. godine, a poslednji je zabeležen prošle godine.
Predrag Savić iz Ministarstva pravde rekao je da je do njih stiglo šest pritužbi i da će se na svaku pismeno odgovoriti. Savić je naglasio da je sa ovim problemima upoznat i republički javni tužilac Siniša Simić, a da će Ministarstvo pravde "dati logističku podršku javnim tužilaštvima". Roditelji, medutim, nisu bili mnogo zadovoljni reakcijama nadležnih organa. Tražili su da se krivci odmah uhapse.
Jedna od majki naglasila je da su oni svesni činjenice da svoju decu ne mogu da vrate kuci, ali žele da im "vrate prezimena sa kojima su rođeni".
U slucaju Milutina Manojlovića, koji sumnja da mu je ćerka ukradena 1979. godine, beogradska policija sa nadležnim tužiocem radi na istrazi. Pukovnik Ranđelović je rekao da se čekaju rezultati DNK analiza i da će tada mnogo toga biti jasnije.
Roditelji su pomenuli i slučajeve gde su deca proglašavana mrtvim i pre nego što su rođena, kao i primer gde je kao uzrok navodne smrti navedeno "zvezdano oko", što je ime jedne američke sekte. Porodice su iznele i primer jednog fudbalera koji je posle tri ćerke "dobio" sina. To dete, navodno, uzeto je jednoj ženi iz Prokuplja. U poslednje vreme, međutim, porodicama koje tragaju za istinom stižu i pretnje. Ponekad im prete, kako tvrde, porodice usvojitelji, a češće lekari, koji su bili umešani u trgovinu bebama. Miša Ristović
Kako su najavili, očekuju da ih primi premijer Zoran Đinđić, od koga će zatražiti da se oformi ekspertski tim koji bi ispitao sve slučajeve, bez obzira kada su se dogodili.
U međuvremenu, roditelji su podneli na desetine krivičnih prijava tužilaštvima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i drugim gradovima. U niškom OJT su potvrdili da su do sada dobili 12 prijava i da bez obzira što se ne radi samo o tužbama protiv "NN" počinioca, već i protiv konkretnih imena lekara koje roditelji optužuju za umešanost u ovu vrstu kriminala, procenjuju da se radi o ozbiljnom i delikatnom slučaju na kojem će se maksimalno angažovati.
Delegacija od 300 roditelja, koji tvrde da je u porodilištima postojala trgovina bebama, nedavno je bila i na sastanku s načelnikom kriminalisticke policije MUP Srbije Srboljubom Ranđelovićem, kada im je predočeno da će se policija potruditi da im pribavi sva dokumenta koja oni ne mogu.
Miša Ristović BLIC, 1.10.2002. Opštinski javnu tužilac u Nišu Aleksandar Petković primio je juče delegaciju roditelja Istraga o nestalim bebama NIŠ - Opštinski javnu tužilac u Nišu Aleksandar Petković primio je juče delegaciju roditelja koji su ovom tužilaštvu podneli krivične prijave protiv NN lica sa Ginekološko-akušerske klinike u Nišu, jer sumnjaju da su im novorođenčad oduzeta, a prethodno, navodno, proglašena mrtvim. Petković je ovom prilikom kazao da će biti provereni i slučajevi koji su i zakonski zastareli, jer je prošlo više od deset godina, i podsetio da je tužilaštvo organ gonjenja a ne otkrivanja, što je posao policije. On je istakao i da niško tužilaštvo nije nadležno za deset krivičnih prijava koje su podneli roditelji iz Kragujevca. Petković je saopštio da je Opštinsko javno tužilaštvo u Nišu (kao i niški SUP i druga tužilaštva na području Srbije) od jula meseca do 26. septembra ove godine registrovalo 12 krivičnih prijava roditelja podnetih protiv NN radnika GAK-u u Nišu. - U koordiniranom radu u pretkrivičnom postupku sa MUP-om u Nišu i sa inspektorom zdravstvene zaštite izvršene su ili se vrše provere radi prikupljanja dokumentacije i donošenja javnotužilačke odluke. U nekim slučajevima gde su prikupljene sve isprave (dokumentacija o porođaju, zahtev za obdukciju, obdukcioni nalaz, izvod iz matične knjige rođenih i matične knjige umrlih) krivične prijave su odbačene jer dokumentacija ne ukazuje na postojanje krivičnog dela oduzimanje maloletnika iz člana 117 KZ Republike Srbije - saopštio je Petković. On je napomenuo da se u podnesenim prijavama ukazuje na slučajeve navodnog oduzimanja deteta u periodu od 1956. do 1999. godine, te da će, iako su u pojedinim slučajevima nastupili svi rokovi koji ukazuju na zastarelost gonjenja, operativni rad u pretkrivičnom postupku biti nastavljen. On je naveo i da su podnosioci krivičnih prijava obavešteni o svim odlukama tužilaštva. - Sa druge strane, opravdano se sumnja da teške porodične situacije majki koje su rodile decu i istu izgubile koriste NN vidari pružanjem informacija da navodno znaju gde se njihovo dete nalazi i da je ono u životu, na šta ukazuje da su sve prijave ispisane na istom obrascu, pa je u tom cilju data instrukcija da se izvrše odgovarajuće provere i eventualno, ukoliko se prikupe podaci u tom pravcu, podnesu krivične prijave protiv takvih lica zbog krivičnog dela širenja lažnih vesti iz člana 218 KZ RS. Petković dodaje da se nastavlja rad na proveri ovih prijava u fazi otkrivanja eventualnih krivičnih dela, a preko organa otkrivanja. O novim okolnostima i razultatima provere javnost će biti blagovremeno obaveštena, a posebno roditelji kao podnosioci ovih krivičnih prijava. B. J. VEČERNJE NOVOSTI, 30.9.11.2002. / izvor Pronašli "papirnate" roditelje NIŠ - Nisu Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje jedini koji su pronašli devojku za koju tvrde da je njihova ćerka Nikoleta, navodno umrla pre 23 godine u Institutu za neonatalogiju u Beogradu. Posle podizanja velike prašine zbog sumnje 300 porodica, koji veruju da njihova deca nisu mrtva već da su im oduzeta odmah posle rođenja u porodilištu i prodata drugim ljudima, sve je veći broj roditelja koji tvrde da znaju gde su njihova "nestala" deca. U grozničavim, privatnim istragama, mnogi od njih su ušli u trag deci, koje se godinama nalaze kod "papirnatih" roditelja, a sada očekuju da nadležni smognu snage i hrabrosti i konačno raskrinkaju i pred lice pravde izvedu mafijaše koji trguju bebama. A njihov lanac seže od zdravstvenih radnika, preko matičnih službi, pa i do organa MUP, koji svojim papirima pokrivaju ovu bezocnu trgovinu bebama.
Drugo "umrlo" dete Momirovića je u Prokuplju, a do prave istine o svom detetu došli su i Nenad i Slavica Ivanović iz Stare Božurne kod Prokuplja. Slavica se porodila 15. juna 1987. godine, sin 2.500 grama, a navodno je umro posle sedam dana.
- To dete je i dan danas živo i nalazi se u jednoj porodici u selu Lipovac kod Niša - tvrde Ivanovići. - Nije zavedeno ni kao živo, ni kao mrtvo. Što je "najčudnije", dete nema zdravstveni karton, jer ga leči kucni lekar.
- Živ je i zdrav, ide u Osnovnu školu "Vožd Karađorđe" u Nišu, neverovatno liči na sestru Mariju a dobio je, kakve li slučajnosti, baš i ime koje smo suprug Dragan i ja mislili da mu damo - tvrdi Grana Štefan.
- Čekala sam ga jednog dana ispred zgrade i bila šokirana koliko je "isti kao i sestra". Primetio me je i uporno gledao sve dok se nisam udaljila - kaže Grana Štefan. - Kasnije smo videli i papir u jednom porodilištu u Beogradu (fotokopiju ćemo dostaviti sudu), na kojem stoji falsifikovani potpis kojim navodno roditelj Dragan Štefan iz Niša "daje saglasnost da njegovo muško dete bude usvojeno od strane tih i tih lica"(?!) Konkretna imena
Miša Ristović
BEOGRAD - Ne bih želeo da bilo kakvim komentarom povredim bilo koga od roditelja koji tvrde da su im dece ukradena iz porodilista, ali reš je o ozbiljnim optužbama koje su iznete na takav našin da je nemoguđe izađi iz ove priše ako se ne utvrdi osnovanost tih optužbi. Jednostavno, mora se utvrditi ima li ili nema osnova za takve optuzbe. Ako ti roditelji tvrde da su decu izgubili u bolnici i za to optuđuju zdravstvene radnike, onda se u ceo slucaj moraju uključiti nadlezni, a to su policija, tužilaštvo i sudovi. Naša zdravstvena inspekcija izvršila je kontrolu vođenja dokumentacije u bolnicama. Mogu vam reći da se na načini o upisivanju i vođenju evidencije vrlo strogi tako da mi priče tih roditelja izgledaju prosto neverovatno - kaže za Nacional Tomica Milosavljević, ministar zdravlja Srbije, povodom tvrdnji preko 300 porodica da su im novorožena deca oteta. Sta ćete učiniti ukoliko policija i tužilaštvo potvrde navode roditelja koji tvrde da su im deca oteta? - Ukoliko policija ili tužilaštvo pošalju bilo kakav zahtev Ministarstvu zdravlja, naravno da ćemo mi reagovati. Iako u zdravstvenim ustanovama godinama nije rađen redovan stručni nadzor, vrši se vanredan stručni nadzor, kada postoji povod za tako nešto. Mi smo inspekcijski ispitali način vođenja evidencije u porodilištima i nismo našli evidentne nepravilnosti. Ako ste ležali u nekoj bolnici, postoji način da se zatraži bolnička dokumentacija i ona mora da vam bude stavljena na uvid. Ali sada govoriti o nečemu sto se dogodilo 1974, 1982, 1985. i tražiti od mene komentar za svaki od takvih slučajeva, mislim da je to previše, čak i za Nacional. Mislim da vi žurite. Trebalo bi da odete tamo gde su istražni organi, da vidite šta je bilo sa pokrenutim krivičnim prijavama roditelja. Teška je tema i ne bih je širio, jer ne zelim da bilo kojom svojom reči povredim bilo koga. I ja sam roditelj. Da imam iole sumnje u tako nešto tražio bih zadovoljenje pravde, ali za to Ministarstvo zdravlja nije pravo mesto.
Nastavila je istim tonom, obuzdavajući erupciju emocija u sebi i uspela da od stasitog momka izvuče i ko su mu roditelji, gde živi i šta radi. Razgovor je završila isto tako nežno i smireno kao što je i počela. A želela je da mu odmah i samo jednom kaže: "Ajmo, sine, kući, dosta je bilo". Nije mu tada rekla da je on zapravo "umro" 1. maja 1978. godine u Pančevačkoj bolnici, da je iz njene utrobe izašao u društvu identičnog brata, sada kršnog momka sportiste spremnog za ženidbu, da je odmah posle porođaja babica donela jednu povijenu bebu i rekla: "Ovo ti je živo dete", a potom i drugu potpuno istog lika i boje kože, isto uvijenu u pelene i procedila: "Ovo je umrlo". Nije mu rekla da je noć posle porodaja provela ostavljena sama na ginekološkom stolu u lokvi sopstvene krvi i tako očajna i ojađena dočekala jutro i negovateljicu koja joj kaže da su njene obe bebe odnete na interno odeljenje i, da je već tada posumnjala da se nešto čudno sa njenim blizancima dešava: šta će umrla beba na internom?
Dok je išla ka svom domu gde su je čekali ćerka i sin ponovo je osetila istu nelagodu i zbunjenost kao kad su joj uoči samog porođaja doveli jednu bolničarku koja je htela da upozna baš nju, trudnicu koja nosi blizance. Sećala se i besa i nemoci svoga oca koji je odmah hteo da tuži bolnicu, ali su mu istog trena lokalni moćnici stavili do znanja da sam protiv vetrenjača ne može i ne sme. Ali sada, kada je videla sina, živog i zdravog kako je oduvek i osećala, odlučila je: ona će isterati istinu na videlo. Do dokaza je dolazila samo njoj znanim kanalima. Savila je tabak i tužila Pančevačku bolnicu za obmanu, patnju koju joj je nanela. Istraga je pokrenuta. Sa "mrtvim sinom" više nije kontaktirala. On, misli Olgica, ne zna da mu je ona majka kao što i ne zna da ima brata blizanca i mlađu sestru. Ne zna, ali Olgica veruje u njegov instinkt kao što je bila sigurna u svoj. Čeka, kao i još dvadesetak roditelja koji znaju tačno gde su njihova zakonski mrtva deca, da joj država zakonski vrati sina. Onda će mu sve ispričati. – On, njegov brat blizanac koji ga je ceo život tražio i ja, njegova majka, emotivno smo osakaćeni za ceo život – prica Olgica. – Znam gde i kako živi moj sin, šta radi. Žena koja mu se predstavlja kao majka radi u bolnici, "otac" u rafineriji. Svi žive u Pančevu. Ne, neću tužiti te "roditelje". Neću ni od mog sina tražiti da živi sa mnom. On ima 24 godine, gde ce živeti njegova je volja. Ja samo želim da država mom sinu vrati identitet.
– Naravno da Nikoleti nije bilo lako kad je saznala istinu o svom rođenju, "smrti", roditeljima koji nisu njeni biološki roditelji. "Zašto baš meni, na celom Balkanu, to da se desi", govorila je. Tada nismo znali da na stotine porodica u Srbiji traži svoje "mrtve bebe" – prica Milutin Manojlović. – Ali, psihološke posledice po dete koje sazna takvu istinu o sebi mnogo su manje od onih koje bi nastupile po pokolenja da obmana i krađa nisu razotkrivene.
Ljubomir i Nikoleta su se sreli mnogo pre nego što su saznali da su blizanci. Išli su u istu školu. Ona, lepa devojka, prišla je njemu, zgodnom mladiću. Sve je, srećom, ostalo na jednom razgovoru od pola sata. Kad je Nikoleta došla u kuću Manojlovića, kao član porodice, Ljubomir se poverio ocu: "Da sam nešto ono veče imao sa njom – ja bih se obesio". – U Srbiji ima na stotine Ljubomira i Nikoleta koji ne znaju da su brat i sestra. Da li iko u ovoj državi razmišlja o razmerama rodoskrnavljenja do kojih može doci i kakva bi se deca iz takvih veza rađala? Da li je ikom palo na pamet da bi uz sudije, policajce, koji rade na ovakvim slučajevima, trebalo da se angažuju psiholozi, psihijatri, socijalni radnici – glasno se pita Milutin. – A slučajeva je svakog dana sve više. Više od trista porodica imaju dokaze da su im deca ukradena, još dvesta je na početku sopstvene istrage, a svaki dan me bar jedan novi roditelj pozove telefonom i traži savet odakle da počne u dokazivanju da je mučki prevaren i da njegovo "mrtvo dete" negde živi ne znajuci da ga roditelji, braća, sestre traže. Zvuči zastrašujuće, ali u situaciji u kojoj se našla Nikoleta može se naći svako od nas iako nikome ne pada na pamet da dovodi u sumnju da li su nam oni koji su nas odnegovali, vaspitali, prema kojima smo formirali svoj emotivni život, moralne nazore pravi roditelji. Ali šta ako saznamo da to nije tako? – Onog trenutka kada dete shvati da njegovi roditelji nisu onakvi kakvim ga oni vide i prihvataju – njihov ceo svet se ruši. Život im se okreće tumbe. To su takvi potresi da je pitanje koliko čovek mora da bude jak da sve to izdrži – kaže specijalista neuropsihijatrije dr Dijana Lazić, upravnik Centra za urgentnu psihijatriju Instituta "Dr Laza Lazarevic". – Biološki roditelji imaju pravo na svoje dete, posebno ako mu je ono oduzeto, ukradeno. Razumljivo je da će oni ceo svoj život, svu svoju snagu, energiju i vreme podrediti samo jednom cilju: da ga pronadu. Ali, kad ostvare cilj otvoriće se hiljadu problema. Na primer, šta ako se oni ne uklapaju u predstavu deteta o tome kakvi bi njegovi roditelji trebalo da budu? U životu najčešće ne bude kao u latinoameričkoj seriji "Kasandra". Detetu, ako ga zaista vole, roditelji moraju dati podršku i vreme da se prilagodi jednoj od najdelikatnijih životnih situacija.
Biološki roditelj je nezamenjiv, ističe dr Lazić, ali je pitanje šta je u pravom smislu roditelj: da li onaj koji vaspitava, neguje, ulaže u dete ili onaj koji mu je samo dao svoj genetski materijal. Umesto odgovora dr Lazić podseća na jednu od Solomonovih presuda. U desetom veku pre nove ere, kada je vladao ovaj jevrejski kralj, desilo se da je jedno dete oduzeto od majke i dato drugoj ženi na čuvanje. Biološka majka je tragala i saznala gde joj je dete i pošto - poto htela da ga uzme. Njen slučaj je stigao do Solomona. On je morao da presudi čije je dete, da li one žene koja ga je odnegovala ili one koja ga je rodila. Kralj je sučelio majke u prisustvu deteta. Obe su imale jake argumente. Kako nije mogao da se odluči na čiju će stranu da stane, Solomon je umesto presude naredio svojim vojnicima da, tu, pred ženama, dete preseku na pola i svakoj daju polovinu. Vrisnula je majka koja ga je rodila: "Ne, neka joj ga, samo nek' ostane živ!" Druga žena je ćutala. Solomon je odlučio da dete pripadne biološkoj majci jer, smatrao je, ako je bila spremna da se žrtvuje za život svog deteta makar patila do smrti onda i zaslužuje da mu bude majka.
Više od dvesta roditelja u gradovima širom Srbije, a najviše u Beogradu i Nišu, podnelo je krivične prijave što protiv porodilišta, što protiv matičnih službi i N.N. lica optužujući ih za nasilnu promenu porodičnog stanja. Međutim, većinu tih prijava javni tužioci nisu uzeli u razmatranje jer, kako nam je prenelo na desetine roditelja, slučajevi su zastareli.
– U ovakvim slučajevima moglo bi da se radi ili o krivičnim delima zloupotrebe službenog položaja ili promene porodičnog stanja. Član 117. Krivičnog zakona Srbije predviđa da ce se onaj ko podmetne zamenom ili na drugi način promeni porodično stanje deteta kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine. U oba slučaja apsolutna zastarelost nastupa za deset godina, što znači da bi krivični postupak mogao da se vodi za sva dela izvršena posle 1992. godine. I u slučaju krivičnog dela falsifikovanja isprava, na šta ukazuje većina roditelja, zastarelost je deset godina – kaže Vojislav Nedić, predsednik Advokatske komore Beograda. – Ja sam razgovarao sa više javnih tužilaca koji imaju ovakve predmete i sugerisao, a oni se saglasili, da, bez obzira da li su predmeti sa krivičnog pravnog aspekta zastareli, policija mora da ispita i utvrdi osnovanost i tačnost tvrdnji oštećenih građana. Jer, radi se o pojavi koja ugrožava temelje društva i zato joj se mora stati na put. Oštećeni mogu da se obrate Advokatskoj komori, a mi ćemo sa naše strane preduzeti sve što budemo mogli da se ispitivanje takvih slučajeva podigne na viši nivo.
Od premijera Vlade Republike Srbije Zorana Đindića roditelji koji veruju da njihova deca nisu mrtva već da su im oduzeta odmah nakon rodenja u porodilištu i prodata drugim ljudima, tražiće trećeg oktobra, za kada je zakazan sastanak, da se oformi ekspertski tim koji bi ispitao sve slučajeve bez obzira na vreme kada su se dogodili - kaže jedan od roditelja Nikola Šegrt. - Prosto je neverovatno da se za ovih deset meseci, koliko se o problemu piše, niko od nadležnih nije oglasio. Na sastanku s načelnikom kriminalističke policije MUP-a Srbije Srboljubom Randelovićem, rečeno nam je da će se oni potruditi da nam pribave sva dokumenta koja mi ne možemo. Zar nije čudno da nama roditeljima milicija dostavlja dokumentaciju za našu decu - pita se Šegrt u ime grupe roditelja. Formiranje posebne komisije roditelji traže i zato što tužilaštvo i sudovi ne razmatraju prijave ovakvih slučajeva ako su stariji od deset godina, zbog zastarelosti. - To nikako nećemo prihvatiti, jer kao roditelj ne bih mogao da se pomirim s činjenicom da moje dete živi u nekoj drugoj porodici, a da ja nemam nikakva prava, jer je slučaj navodno zastareo - kaže Šegrt. Najduži "staž" u traganju za svojim detetom ima Dušanka Kovrlija koja već 40 godina pokušava da sazna istinu. "Blic" je do sada u više navrata objavljivao ispovesti roditelja iz Niša, Beograda, Novog Sada i drugih mesta koji sumnjaju u to da su njihove bebe umrle odmah po rođenju. Sličan problem muči i nekoliko porodica u Kruševcu. Tamošnje opštinske novine objavile su i ispovest nekolicine roditelja, a njihova želja je bila i da "Blic" upozna širu javnost sa ovim problemom. Evo šta su neki od roditelja rekli: Rada Vasković iz Vitanovca priseća se prvog porođaja: "Normalno iznetom trudnoćom, ranog jutra 27. februara 1990. godine, u kruševačkom porodilištu radam jednojajčane blizance, sinove. Stariji rođen u 5.05 bio je 3.350 grama težak, dok drugorođeni u 5.25 teži 2.600 grama. Doktor Garčević uredno prati trudnoću, dok doktor Stanković vrši porodaj. Potpuno svesno, čujem plač mojih beba. Kažu: "Uredno!" Smeštaju me u sobu, a dr Trena Strelarac obaveštava da su bebe premorene i moraju u inkubator. U jutarnjoj viziti dr Zdravko Jovanović insistira da ustanem i uvodi me u sobu s inkubatorima. Dečaci su bili mirni, potpuno isti samo je mlađi sitniji. Na pitanje: "Kako su?" dobijam odgovor da su dobro, samo malo premoreni. I dr Trena me uverava da je sve u redu. Obojicu mi donose prva dva puta na dojenje, obučavaju kako se doje dvojke, a potom dalje u toku dana samo jednog. Noću oko 23.00 časa mi majke reagujemo na plač beba, u tom trenutku kroz hodnik prolazi žena s rečima "...kradu se deca...". Ni jednog trenutka ne pomišljam na tako nešto. Drugog jutra, pre vizite, obilazi me neznanac srednje visine u farmerkama i majici, braon jakni, crne kose i očiju. Predstavlja se kao portir i kaže da je došao da vidi koja je to majka rodila tako krupne blizance. Naziva me imenom, raspituje se o meni i mojim bebama. Odlazi pre vizite dr Trene koja mi se obraća recima: "Vama je beba umrla!" Sve što sam htela u tom trenutku pitati, pitala sam suzama... moji jecaji ponavljali su zašto - kako? Dr Trena odgovara tražeći me u svojoj kancelariji: "Prvi je umro. Znajte majko, vama je beba bila premorena porođajem, a i da je ostala živa ne bi mentalno bila normalna. Mladi ste, imaćete još dece!" Želim dete da vidim i sahranim, ali doktorka odgovara: "Nema potrebe, mi to ovde radimo, u krugu bolnice." Nakon nekoliko dana izlazim, a na prijemnom me dočekuju muž sa fotografom. Slikamo se s jednim sinom, dok iza leđa čujem reči sestara na stepeništu: "Vidi ove žene, ona je i dalje srećna a ne zna šta su joj uradili!" Tada nisam razumela rečeno.
Državni organi povodom slučaja roditelja koji sumnjaju da su im deca umrla odmah po rođenju već veruju da su im oduzeta i prodata drugim ljudima, kako smatraju u Jugoslovensko komitetu pravnika, preblago i jednostrano reaguju, što onemogućava otkrivanje prave istine. - Ovo je prava prilika da se formira državna anketna komisija, koju bi činili stručnjaci iz raznih oblasti, a koja bi ispitala sve slučajeve. Veoma je važno da se slučajevi ne rascepkaju i pojedinačno posmatraju, jer u tom slučaju bi krivična dela izgubila na težini i bila tretirana kao niža krivična dela. Republički javni tužilac bi trebalo da pruzme nadležnost nad svim slučajevima i obavi jednu celovitu istragu, jer roditeljsko pravo ne zastareva - rekla je Biljana Kovačević-Vučo, predsednik JUKOM-a.
NIŠ (Srna) - Roditelji čija su novorođena deca navodno nestala podneli su Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, od 1. jula do 26. avgusta, 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekološko-akušerske klinike u Nišu. Opštinski javni tužilac u Nišu Aleksandar Petković izjavio je da ovo tužilaštvo u saradnji sa SUP-om Niš i inspektorom zdravstvene zaštite preduzima odgovarajuće provere na planu prikupljanja dokumentacije i donošenja javno-tužilačke odluke. Prema njegovim rečima, iako su nastupili svi rokovi koji ukazuju na zastarelost gonjenja, rad na ovim predmetima će se nastaviti u pretkrivičnom postupku, zbog pojačanog interesovanja javnosti. "Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju ovih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave ispisane na istom obrascu", naglasio je Petković.
Roditelji čija su novorođena deca navodno nestala podneli su Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, u periodu od 1. jula do 26. avgusta, 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekološko-akušerske klinike u Nišu. Opštinski javni tužilac u Nišu Aleksandar Petković izjavio je da to tužilaštvo u saradnji sa SUP Niš i inspektorom zdravstvene zaštite proverava prikupljenu dokumentaciju. "U nekim slučajevima krivične prijave su odbačene jer prikupljena dokumentacija ne ukazuje na postojanje krivičnih dela oduzimanja maloletnika i promene porodičnog stanja. O tome smo obavestili podnosioce krivičnih prijava", izjavio je Petković. Prema njegovim rečima, rad na tim predmetima će biti nastavljen u pretkrivičnom postupku zbog pojačanog interesovanja javnosti. "Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju tih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave ispisane na istom obrascu", naglasio je Petković. On je dodao da su provere u toku i da će ukoliko bude potrebno protiv takvih lica biti podnete krivične prijave zbog širenja lažnih vesti.
NIŠ - Posle dostavljanja objedinjenih krivičnih prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije opštinskom javnom tužiocu u Nišu, koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta, uveliko se radi na slučajevima nestalih beba iz niškog porodilišta. Krivična prijava je prosleđena tužiocu nakon što se nekoliko desetina roditelja prošle nedelje okupilo na protestu ispred Opštinskog suda u Nišu, kada ih je primio čelnik sudskog istražnog odeljenja i predmet prosledio tužiocu.
- U nekim slučajevima krivične prijave su odbijene jer prikupljena dokumentacija ne ukazuje na postojanje krivičnih dela oduzimanja maloletnika i promene porodičnog stanja, o čemu smo obavestili podnosioce krivičnih prijava - predočio je Aleksandar Petković. - Radi se slučajevima navodnog oduzimanja dece od 1956. do 1999. godine.
- Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju ovih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave pisane po istom obrazcu - istakao je Petković.
- Mene su još u niškom porodilištu, kada sam zatražila dokumentaciju za mog navodno umrlog sina, pitali "ko stoji iza mene" - kaže Grana Štefan iz Niša. - Pokušavaju da nas ubede da smo ludi i paranoični. Bez obzira što je još pre mesec dana Slaviša Virijević, načelnik kriminalističke službe SUP Niša, javno obelodanio da posle detaljene provere dokumentacije i rada GAK-a u Nišu nisu otkrivene nikakve nepravilnosti, roditelji su ohrabreni onim što su čuli pre dve sedmice u MUP Srbije. Tada im je obećano da njihove sudbine nisu "zastarele" i da nijedna od njih neće ostati nerasvetljena do kraja. Aleksandar i Vukica Stanković iz Niša navode da su od opštinskog javnog tužioca uporno dobijali obrazloženje da su njihove tužbe neosnovane, tačnije da je došlo do "zastarelosti krivičnog gonjenja".
Sofijanka i Miodrag Milojević iz Mozgova kod Aleskinca tvrde da su smešne tvrdnje da su im proroci "solili pamet". - Ako nadležni hoće da dođu do istine, ne treba im mnogo vremena. Uz našu tužbu, priložili smo dva dokumenta - prepis otpusne liste, sa matičnim brojem istorije bolesti 1577, sa eprikrizom "dete muško TM 3100/49 cm, rodeno 22. 05. 1986. godine". Međutim, mi posedujemo otpusnu listu iz 1986. godine, ali sa matičim brojem 03718, sa epirkizom da je dete rođeno, ali i umrlo 23. maja te godine - kaže Sofijanka Milojević. - Kako može da bude čas mrtvo, čcas živo?
Grupa sumnjičavih roditilja tvrdi da za 3. oktobar u 10 sati imaju imaju zakazan prijem kod premijera Srbije Zorana Đindića. Od njega će tražiti da svi državni organi sprovedu detaljnu istragu i konačno izvedu pred lice pravde "trgovce bebama". Miša Ristović
BEOGRAD - Ministarstvo zdravlja nadležno je i mora da ispita sve optužbe roditelja koji tvrde da su im deca oteta iz porodilišta. U slučaju da istraga pokaže da postoje osnovane sumnje da su akteri činili kriminalne radnje, podnosi se krivična prijava i slučaj prelazi u miliciju, a zatim i u tužilaštvo - kaže Mirna Kosanovič, izvršni direktor JUKOM-a Da li bi porodice koje sumnjaju da su im deca po porođaju oteta mogle da se obrate nekoj višoj instanci u Evropi? - Osnovni preduslov za obraćanje Međunarodnom sudu za ljudska prava jeste da naša zemlja postane član Evropske unije, ali i da ti ljudi prethodno iscrpe sva pravna sredstva koja su moguća u našoj zemlji. Jedan broj slučajeva je po našem zakonu zastareo. Da li postoji mogućnost da se zbog velikog broja slučajeva promeni zakon? - Takva inicijativa bi morala da bude odobrena u Skupštini, jer je Skupština ta koja se bavi izmenama i donošenjem zakona. Za sada u našem pravosudu ne zastarevaju samo ratni zločini! Po kom zakonu bi sada mogli da budu optuženi učesnici u navodnom otimanju dece?
- Mogli bi biti optuženi po dva člana Krivičnog zakona Srbije. Član 116. bavi se krivičcnim delima oduzimanja maloletnog lica, a član 117. krivičnim delom promene porodičnog stanja. Prvi oblik je teži i predviđa kaznu od jedne do deset godina, a član 117. predvida kaznu od jedne do tri godine.
NOVI SAD - Ljiljana Ljubisavljević, rodena Lepir, porodila se u novosadskoj "Betaniji" 2. maja 1981. godine. Dete je zaplakalo odmah po rođenju, bez reanimacije i dobilo je ocenu 9-10. Ljiljana, nasuprot navodima iz istorije bolesti, tvrdi da na detetu nisu bile uočljive nikakve anomalije. Šest dana kasnije, 8. maja oko 11 časova, majci je saopšteno da je detetu iznenada pozlilo. Samo sat kasnije odnosno oko podneva, Ljiljana je obaveštena da je njena devojčica umrla. Međutim, u dokumentaciji dobijenoj iz GAK-a stoji da je devojčica Ljubisavljević umrla u 16 sati i 25 minuta i to u Dečjoj bolnici. Nakon prvog šoka, Ljubisavljevići su zatražili da im se preda leš deteta, ali su obavešteni da je telo poslato u Sloveniju na obdukciju.
- Prepravljeni su podaci o broju dece rođene tim porođajem, o broju preživele dece... Kada sam izlazila iz bolnice jedan blizanac je već bio proglašen mrtvim, ali o tome nije bilo napomene u mojoj otpusnoj listi. Nisam bila dobro obaveštena ni o smeštaju moje dece u Dečjoj bolnici. Naime, meni je rečeno da su obojica prebačena na odeljenje za nedonoščad, a pregledom dokumentacije shvatila sam da je umrli blizanac iz "Betanije" bio prebačen na Odeljenje fiziologije. Na GAK-u sam saznala da istorija bolesti umrlog blizanca ne postoji, a u Dečjoj bolnici sam obaveštena da postoje sva dokumenta, ali ih mogu pregledati samo na zahtev nadležnog organa - priča Ljubinka. Istinu o svom detetu traži i otac Lehbo Škriljenj, čija je nevencana žena na Betaniji rodila blizance 10. jula 1980. godine. Starija i teža bliznakinja umrla je deset dana kanije. - Prepravljeni su mnogi podaci u dokumentaciji koju sam primio iz GAK-a i od matičara. U dokumentima umrle devojčice čak ni ne postoje neki podaci. Ipak, najčudnija stvar je da je moja devojčica umrla 20. jula, a da je obdukcioni nalaz datiran na 30. avgust - kaže Lehbo i pokazuje nalaz. Sumnje ovih porodica začete još za vreme boravka u porodilištu produbile su se nakon što je priča o prodaji dece aktuelizovana u medijima. Prepravljeni podaci u istorijama porođaja i bolesti novorođenčadi, neupotpunjeni podaci u knjigama rođenih i umrlih i netrpeljivost nadležnih prema njihovom pokušajima da shvate šta se desilo sa decom, samo je učvrstila uverenje roditelja da njihova deca ipak nisu mrtva. Ove porodice nastavice da prikupljaju dokumentaciju kako bi saznali istinu o svojoj deci, a ne isključuju ni mogucnost tužbe.
- Do sada nijednom nije dokazano da sumnje roditelja imaju osnova. Tvrdim da je u pomenutim slučajevima vođena sasvim uredna dokumentacija i da je lečenje bilo sasvim ispravno - kaže pravnik novosadskog GAK-a Slavica Dokmanović. Ona napominje da je svim porodicama izašla u susret i da je sva dokumentacija dostavljena na njihov zahtev porodicama Ljubisavljević i Bubnjević. Lehbo Škriljenj nije mogao dobiti dokumentaciju jer u "Betaniji" ne postoje podaci o njegovom očinstvu, te se mora poštovati privatnost pacijentkinje. Ipak, Dokmanovićeva je predložila majci devojčica da podnese zahtev i zatim je i toj porodici isporučena dokumentacija.
- Muž i ja smo započeli potragu pre tri godine, nakon neobičnog susreta. Pošto je mene i sina ostavio u centru grada, muž se odvezao svojim poslom. Usput je ušao u prodavnicu da kupi cigarete i čuo glas našeg sina Miloša, preživelog blizanca. Okrenuo se iznenađen i zastao, jer više nije bio siguran da li pred njim stoji Miloš ili ne. Toliko je bio šokiran sličnošcu momaka sa našim sinom i svojim osećajem da nije stigao ni da zatraži neke podatke - priča Ljubinka Bubnjević i napominje da je u potrazi neprestano nailazila na zid ćutanja.
LESKOVAC (Beta) - Prvi rezultati analize DNK uzoraka tela pronađenog pre 3 nedelje u okolini Leskovca pokazali su da se ne radi o lešu sedmostrukog ubice Dragana Čedica. Postupak analize je ponovljen i sada je uzet uzorak DNK od oba roditelja, piše "Blic", pozivajući se na nezvanične izvore. Izvori bliski istrazi tvrde da je moguća greška, pa su zbog toga sada uzeti uzorci oba roditelja, a rezultati se očekuju za nekoliko dana. Istražni sudija Okružnog suda u Leskovcu Nebojša Stojčić kaže da su iskrsli problemi prilikom prve obrade uzoraka DNK, a da je za ponovljeno ispitivanje on odneo u Beograd uzorke DNK Čedićevih roditelja.
BEOGRAD, LESKOVAC - Prvi rezultati analize DNK uzoraka tela pronađenog pre tri nedelje u okolini Leskovca, za koje se pretpostavlja da je sedmostruki ubica Dragan Cedić, pokazali su da se ne radi o lešu ubice iz Leskovca, zbog čega je postupak ponovljen, saznaje nezvanično "Blic". Policija je prvi put uzela uzorke krvi samo od jednog roditelja i analizom je utvrđeno da se njihovi DNK profili ne preklapaju. U principu, za nesumnjivu identifikaciju tela potrebno je uzeti uzorke od oba roditelja preminule osobe. Rezultat analize je niz brojeva koji se naziva DNK profil. Polovina dobijenih brojeva iz profila deteta uvek se poklapa sa polovinom očevog, a druga polovina sa polovinom majčinog DNK profila. Kako ocenjuju izvori bliski istrazi, u slučaju Čedica moguće je da je u pitanju greška, nastala prilikom prvog uzimanja uzoraka. Zbog toga su sada uzorci krvi uzeti od oba roditelja, a rezultati se očekuju za nekoliko dana. Nebojša Stojičić, istražni sudija Okružnog suda u Leskovcu, kaže da je prošle nedelje ponovo uzeta krv od Čedićevih roditelja, a da je uzorke on lično odneo u Beograd. - Iskrsli su tehnički problemi prilikom analize prethodnih uzoraka, pa je bilo neophodno ponovo uzeti uzorke krvi - kaže Stojičić, odbacujući istovremeno špekulacije da uzorci DNK sa Čedićevog tela i iz krvi njegovog oca nisu identični. Z. D. - M. Ž.
BEOGRAD - Priče o zdravorođenim, pa naprasno "umrlim" bebama u porodilištima širom Srbije poprimaju neverovatne razmere, jer je svakog dana sve veći broj porodica koje sumnjaju da su njihova deca, na sreću nekih drugih porodica, i danas živa i zdrava, ili da su iz određenih razloga, morala da umru neprirodnom smrću.
- Ukoliko zaista postoji toliki broj ljudi koji sumnjaju da su njihova deca po rođenju umrla, i još imaju saznanja ili dokumentaciju koja potvrđuje takve indicije, Ministarstvo zdravlja bi moralo da pokaže izuzetnu brigu prema njima. U zemljama sa demokratskom tradicijom, ukoliko bi se pokazalo da je ijedan slučaj tačan, nadležno ministarstvo mobilisalo bi sve moguće institucije da se takve tvrdnje provere - kaže Kovačević Vučo.
Advokat Sava Anđelković kaže da ovo pitanje otvara mnoga moralna, etička i pravna pitanja.
I ako se tvrdnje porodica pokažu kao tačne i biološki roditelji pronađu svoju decu, to su, po mišljenju advokata Andelkovića, opet vrlo osetljive situacije.
N.S.
Porodice "otete" dece kod premijera Zorana Đindića KRAGUJEVAC - Grupa roditelja koja sumnja u izveštaje zdravstvenih ustanova da su njihove bebe umrle prilikom rođenja razgovarace 3. oktobra sa premijerom Srbije - kaže Živan Agatonovic, jedan od roditelja.
Prema njegovim rečima, oni žele da upoznaju premijera sa dokumentacijom o svojoj navodno umrloj deci i dokazima do kojih su došli nastojeći da saznaju šta se bebama stvarno dogodilo.
NIŠ - Vukica i Aleksandar Stanković iz Niša, Somborska 41/31, imaju tridesetogodišnjeg sina Dejana, ali otvoreno sumnjaju da imaju i dve godine starijeg sina Sašu, jer veruju da im ga je neko ukrao iz niškog porodilišta 1970. godine.
Kažu da su jedno vreme verovali u priču o smrti njihove bebe, iako je rođena živa i zdrava, da su verovali u lekarsku etiku i Hipokratovu zakletvu, ali da su razlozi za njihovu sumnju nastali zbog papira koji su puni nelogičnosti.
- Slušajući i čitajući po novinama razne priče o bezočnoj krađi beba i mi smo vratili film unazad i krenuli tragom papira, kaže otac Aleksandar. I počele su da se ređaju sve same nelogičnosti. Jer, iako su nam u bolnici saopštili da je Saša umro dan po rođenju, sedam dana kasnije, odnosno 19. novembra 1970. godine u matičnu opštinsku službu stigao je zvanično potpisan obrazac iz porodilišta sa prijavom o rođenju zdravog muškog deteta. Jedino je kod podataka u majci upisano da je rođena 18. maja umesto 20. marta 1952. godine. Verovatno namerna greška radi daljeg zavaravanja tragova, dodaje Aleksandar. On dalje navodi i potvrđuje i fotokopijom koju nam predočava, da je na prijavi o rođenju, koja je stigla iz porodilišta, istim rukopisom falsifikovan potpis majke Vukice. Stoji, inače, uredan pečat klinike i potpis medicinske sestre Radmile Dimitrijević. - Još čudnije je da do današnjeg dana, posle 32 godine, u matičnu službu nije stigla potvrda o smrti našeg sina Saše. Tražio sam juna ove godine zvanično dopisom i dobio isto tako zvaničan odgovor da takvom prijavom ne raspolažu. Izdali su mi čak izvod iz knjige rođenih, ali i izvod iz knjige umrlih, bez objašnjenja odakle im osnov da Sašu upišu u knjigu umrlih, navodi još otac Aleksandar i pita se zar je potrebno još razloga za sumnju da im je dete ukradeno iz porodilišta. Porodica Stanković navodi da je od opštinskog javnog tužioca uporno dobijala obrazloženje da su njihove tužbe neosnovane, tačnije da je došlo do "zastarelosti krivičnog gonjenja". Takav odgovor stigao im je i 6. avgusta ove godine, zaveden pod brojem KTN 1702 / 02. Međutim, oni su uložili žalbu, došlo je i do samoorganizovanja porodica slične sudbine i sumnji i konačno istražni sudija Opštinskog suda u Nišu Radomir Vujačić pozvao je 18. avgusta grupu roditelja, uz predlog da dalje idu sa združenom tužbom. - Čim je prelistao neke od naših dosijea, Vujačić je rekao: "Bože, ljudi, pa šta ste do sada čekali? Ovo je delo koje se tretira kao zločin !", kažu još za "Glas" Stankovići, napominjući da su uputili i pismo načelniku kriminalističke policije MUP Srbije Srbislavu Ranđeloviću, dok je jedna delegacija roditelja sa Ranđelovićem imala i razgovor 17. septembra uz njegovo obećanje da će se "sa istragom ići do kraja", a da će zbog ove vrste zločina ako bude trebalo biti izmenjen i dopunjen postojeći zakon. Stankovići na kraju rekoše da su nam namerno ponudili slike iz vremena kada su imali po 32 godine, koliko sada ima i njihov Saša. Ako posumnja u svoje poreklo, neka pogleda, možda liči na prave roditelje, rekoše još na kraju puni nade.
M. Doderović
Neki iz ove grupe niških roditelja, koji se inače udružuju i na nivou Srbije, bili su 17. septembra primljeni i u MUP Srbije, gde im je obećana puna pomoć kako bi se organizovanoj mafiji koja trguje bebama konačno stalo na put. Među njima su i Grana (41) i Dragan (40) Štefan, iz ulice Ivana Gorana Kovačića 34, koji su, kako tvrde, nakon upornog traganja i saznali da im "oteto dete" živi u Nišu. - Ja sam u niškom porodilištu 11. maja 1987. godine rodila blizance, najpre devojčicu Mariju, koja sada ima 15 godina i pet minuta kasnije sina. Prethodno smo već imali tri godine starijeg sina Marka. Porodio me je lekar Palestinac, zvao se Valid Masad, čestitao, rekao da sam dobila zdravu decu, a jedinstvenu po tome što su kao jednojajčani blizanci istog pola, priča za "Glas" majka Grana Štefan. Videla sam svoje bebe koje su na stolu pored mene i zaplakale, lekari su me zadirkivali da prepoznam koja je kog pola, a onda su odnete u inkubatorsko odeljenje.
Sutradan, tokom vizite dr Zečević mi je saopštio da mi je muška beba umrla. Počela sam da vrištim, poturili su mi neki prazan papir da potpišem i onda su mi dali injekciju od koje sam zaspala. Kada sam se probudila, pošla sam da tražim telo svoje bebe, nigde ga nije bilo uz obrazloženje da je navodno poslato na obdukciju u Beograd. A onda je stigao obdukcijski nalaz sa niške, a ne beogradske patologije, u kojem je pisalo da je beba imala "nerazvijena pluća, krvarenje u mozgu i još nešto nečitko". Jedan ginekolog mi je diskretno došapnuo da se bebe sa tom vrstom deformacija i ne mogu roditi žive, kaže dalje majka Grana i podseća da je zakonska obaveza porodilišta da roditeljima bude predato telo bebe kako bi ga sahranili kao svako ljudsko biće. Tešili su me da će oni to da urade "o bolničkom trošku, a da je i bolje da ne vidim telo i naknadno se potresam", kaže Grana. Porodici Štefan bilo je sve sumnjivo i krenuli su u privatnu istragu do istine. U opštinskoj matičnoj službi u Nišu pronašli su da je 13. juna 1987. godine (mesec dana po rođenju) iz porodilišta stigla službena prijava novorođenih blizanaca Grane i Dragana Štefan iz Niša. Na jednoj je pisalo "živo-muško", na drugoj prijavi "živo-žensko". Naišli su i na trag da je kasnije (nekome i nekada) iz matične službe izdat duplikat prijave o rođenju njihovog muškog blizanca. - Muvali su očigledno i sa otpusnim listama, pa je tako za Mariju na toj listi napisano da je iz bolnice izašla čak maja 1988. godine, dakle godinu dana po rođenju, dok je na mojoj otpusnoj listi bio tačan datum izlaska, što su bili ozbiljni razlozi za našu sumnju. Kasnije smo videli i papir u jednom porodilištu u Beogradu (fotokopiju ćemo dostaviti sudu), a na kojem stoji falsifikovani potpis kojim navodno roditelj Dragan Štefan iz Niša "daje saglasnost da njegovo muško dete bude usvojeno od strane tih i tih lica"(?!), navodi dalje za "Glas" majka Grana. Porodica Štefan je kasnije, uz privatne tužbe za koje je dobijala odgovore da su "zastarele", slučajno preko Nišlijke koja se svojevremeno na moru srela sa osobom koja je "usvojila" njihovo dete, saznala sve o svom sinu blizancu. Majka koja ga je usvojila hvalila se da su "dobili dete, muškog blizanca, od roditelja koji već imaju sina", što je u slučaju porodice Štefan, tačno. Živ je i zdrav, ide u OŠ "Vožd Karađorđe", neverovatno liči na sestru Mariju, a dobio je i (kakve li slučajnosti) baš i ime koje su Grana i Dragan i mislili da mu daju. - Čekala sam ga jednog dana ispred zgrade i bila šokirana koliko je "isti kao i sestra". Primetio me je i uporno gledao sve dok se nisam udaljila, kaže Grana, napominjući da još ne žele da otkrivaju ime porodice u kojoj im dete živi. Dodaje da je posle jednog razgovora u Centru za socijalni rad, prosto dreknula: "Pa ljudi, mogu li ja konačno da usvojim dete koje mi je oteto"? Udruženi roditelji sa sličnim pričama čekaju da vide kakva će biti sudbina njihove zajedničke tužbe u Opštinskom sudu u Nišu, verujući da državnim organima (ukoliko to budu hteli) neće biti teško da konačno raskrinkaju i pred lice pravde izvedu mafijaše koji trguju bebama. A njihov lanac poseže od zdravstvenih radnika, preko matičnih službi, pa i do organa MUP, koji svojim papirima pokrivaju ovu bezočnu trgovinu bebama.
M. Doderović
NIŠ - Opštinskom javnom tužiocu u Nišu Aleksandru Petkoviću dostavljena je objedinjena krivična prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta. Roditelji tvrde da se radi o mafiji koja bezočno trguje bebama i kojoj konačno treba stati na put. Inače, njihova krivična prijava je prosleđena tužiocu nakon što se nekoliko desetina roditelja prekjuče okupilo na protestu ispred Opštinskog suda u Nišu, kada ih je primio čelnik sudskog istražnog odeljenja i predmet prosledio tužiocu.
Predmet krivične prijave grupe roditelja su "slučajevi" nastali u poslednjih tridesetak godina, uz mnogo primera da su majke prvo videle svoju bebu u porodilištu uz jasnu ocenu lekara da su "rodile živo i zdravo dete", da bi nakon nekoliko dana iznenada dobijale obaveštenje da im je dete umrlo. Dodatnu sumnju izazivale bi kasnije činjenice o nedostatku dokumentacije o stvarnoj sudbini deteta, obdukcijskih i drugih nalaza i druge dokumentacije čije je postojanje i čuvanje obavezno po zakonu. - Drsko je i bezobrazno od strane pojedinaca koji su nam govorili da su naši slučajevi zastareli, jer radi se o zločinu koji nikada ne zastareva, kaže Miodrag Milivojević iz Aleksinca, a koji je prekjuče u Nišu sa suprugom Sofijankom učestvovao na protestu pred sudom. On navodi da je njima u niškom porodilištu 1986. godine saopšteno da su dobili sina, sa zdravstvenom ocenom 9, da bi onda bili šokirani izjavom lekara da je njihovo dete iznenada umrlo, uz dokumentaciju koja je davala povode za nove sumnje, ili koje nije ni bilo, a obavezna je u takvim slučajevima, kaže Milivojević, dodajući da su on i supruga Sofijanka već ušli u trag svom detetu za koje veruju da trenutno živi u Kruševcu. Sličnu priču novinari su čuli i od Stane Milivojević iz Mozgova kod Aleksinca, koja se porodila u aleksinačkoj bolnici, da bi joj dete naknadno bilo prebačeno u Niš i "proglašeno mrtvim" bez ikakve otpusne liste ili umrlice. A da im je dete "žrtva bezočne trgovine bebama" koja traje decenijama i čiji akteri nisu više nepoznati, potvrđuju i Grana Štefan, Aleksandra Stanković i brojni drugi roditelji. Miodrag Milivojević kaže da će, ukoliko naši državni organi ne isteraju priču o sudbini njihove dece na čistac, zatražiti pomoć saveznog ministra policije Zorana Živkovića, sa kojim su već u kontaktu, a zatim i odgovarajućih međunarodnih sudova i organizacija. M. Doderović
- Da smo svojevremeno, kada nam je saopšteno da je dete preminulo, dobili sve potrebne papire i da su nam dozvolili da vidimo telo bebe i sahranimo ga, ništa ne bi bilo sumnjivo - kaže Miodrag Milojević iz Mozgova. - Sada, kada je pukla afera, upravo nedostatak dokumentacije mnogima daje za pravo da traže istinu o svom detetu.
Sve ove porodice ubedene su da postoji organizovana trgovina decom, a da je mozak svega lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji.
Roditelji se čude što država ćuti posle toliko sumnji da već par decenija nesmeteno radi "bebi mafija", koja otkupljuje tek rođenu decu i skupo ih preprodaje. Manojlović, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, navodno umrla pre 23 godine, ističe da je još pre sedam meseci podneo krivičnu prijavu, ali do danas iz Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu nema odgovora.
Miša Ristović
Opštinskom javnom tužiocu u Nišu Aleksandru Petkoviću dostavljena je objedinjena krivična prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta, rečeno je Beti u Opštinskom sudu u Nišu. Prijava je podneta protiv N.N. lica ali i protiv pojedinih doktora koje roditelji optužuju da su umešani u trgovinu bebama od 1969. do 2001. godine. "Drsko je i bezobrazno od strane pojedinaca koji su nam govorili da su naši slučajevi zastareli, jer radi se o zločinu koji nikada ne zastareva", rekao je novinarima Miodrag Milivojević iz Aleksinca. Prema njegovim rečima u niškom porodilištu im je 1986. godine saopšteno da su dobili sina, sa zdravstvenom ocenom devet, da bi potom bili šokirani izjavom lekara da je njihovo dete iznenada umrlo. "Dokumentacija je davala povode za nove sumnje, ili je nije ni bilo, a obavezna je u takvim slučajevima. Ja i supruga Sofijanka već smo ušli u trag svom detetu za koje verujemo da trenutno živi u Kruševcu", rekao je Milivojević.
BEOGRAD - Osim u Božju pravdu, verujem i u pravdu i zakon ove zemlje i nadam se da će nam neko reći šta se dogodilo sa našom decom. Ubeđena sam da je moje dete živo i zdravo, a to što nam ne dozvoljavaju uvid u dokumentaciju i što nas odbijaju na svakom koraku neće nas sprečiti da idemo do kraja. Nisu ni svesni da nam svojim odbijanjem daju samo još više podstreka da saznamo pravu istinu - kaže Radojka Pantelić, jedna od tri stotine majki koja pokušava da dokaže da joj je navodno umrlo dete zapravo oteto.
Rodila sam 8. avgusta 1983. u Kosovskoj Mitrovici blizance, dva dečaka. Prvi je bio težak dva kilograma, a drugi 1.800 grama, zbog čega su odmah prebačena u Institut za neonatologiju u Beogradu. Prevoz dece organizovao je moj suprug. Na dan mog izlaska iz bolnice iz Beograda nam je javljeno da je mlađe dete umrlo, ali da nije potrebno da preuzimamo telo jer, kako su naveli, sahrana beba umrlih u Institutu obavlja se u njihovoj režiji. Po dolasku u Beograd, osim što mi nije bilo dopušteno da vidim živo dete sve do njegovog otpusta, uvidom u knjige protokola Instituta, saznajem da je, umesto mlađe, umrla starija beba 7. septembra 1983. Kada smo otišli u opštinu da prijavimo ime živog deteta, matičar je rekao da raspolaže podacima o postojanju dva živa deteta Pantelić, zbog čega izdaje i dva izvoda iz matične knjige rođenih - kaže Radojka. Mučeni sumnjom, Pantelići 1990. godine traže od Instituta za neonatologiju da im dostavi dokumentaciju o umrlom detetu. Tada počinje višegodišnja prepiska porodice Pantelić sa mnogim institucijama. Kao i u većini slučajeva, nepotpuna dokumentacija samo ih je još više ubedila da nešto nije u redu. Na nekoliko upućenih zahteva Institutu za neonatologiju da nam dostave dokumentaciju i za živo i "umrlo" dete, 31. jula ove godine stigli su papiri samo za umrlu bebu, navedenu kao Pantelić II i nešto što oni nazivaju izveštajem sa obdukcije, iako na tom papiru nema ni potpisa, ni pečata lekara, kao ni vreme kada je dete umrlo. Razgovarala sam i sa Vidosavom Jovanovićem, pomoćnikom direktora Instituta za pravne i opšte poslove, koji je bio veoma neprijatan, rekavši da ne postoji nikakva druga dokumentacija što nije želeo i pismeno da potvrdi. Takođe mi je savetovao da se ne povodim za drugim sličnim slučajevima jer su u pitanju ljudi sumnjivog psihičkog stanja - kaže Radojka Pantelić.
Porodica Pantelić potražila je pravni savet kako bi mogla da pronađe svoje dete.
A.M.
ALEKSINAC - Sofijanka i Miodrag Milivojević iz Aleksinca podneli su 12. jula ove godine tužbu protiv osoblja GAK Niš i zaposlenih u matičnoj službi tamošnje opštine zbog sumnje da su pre 16 godina učestvovali u oduzimanju njihovog tek rođenog sina. - Porodila sam se 22. maja 1986. godine u 21.45 sati u niškoj bolnici. Rodila sam zdravog sina od 3,1 kilograma sa ocenom devet. Doktor Lilić, znajući da mi je to prvi porođaj, ohrabrio me je rečima: "Rodili ste Kraljevića Marka!". Sutradan po podne donose bebe na podoj, ali moje nema - priča Sofijanka.
U knjizi rođenih nije upisano ni ime ni prezime deteta, a nema ni naših matičnih brojeva, tj. brojeva roditelja! U ovom dokumentu navodi se samo moje devojačko prezime Blagojević, iako sam već tri godine bila u braku i u zdravstvenoj knjižici je pisalo Milivojević. U potvrdi o smrti deteta piše da se vodi kao N. Milivojević - kaže Sofijanka. D.M.
KRAGUJEVAC, BEOGRAD - U Opštinskom tužilaštvu u Kragujevcu 11 porodica podnelo je krivične prijave protiv nepoznatih izvršilaca - medicinskog osoblja KBC, zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog deteta i promene porodičnog stanja. Kosana Radović, opštinski javni tužilac, izjavila je za "Blic" da se devet krivičnih prijava odnose na događaje od pre 12 i više godina, pa tužilaštvo neće preduzimati ništa jer su istekli svi rokovi u kojima može da započne krivično gonjenje. Preostale dve krivične prijave roditelja vezane su za događaje iz 1992. i 1998. godine i tužilaštvo je zatražilo podatke iz KBC kako bi, nakon analize, donelo odluku kako će postupiti po tim prijavama. Dr Ljiljana Mijatović, zamenica direktora kragujevačkog KBC, kaže da će svako ko se obrati ovoj zdravstvenoj ustanovi, kako bi pribavio dokumentaciju o svom preminulom detetu, dobiti sve što KBC poseduje. - Knjige sa protokolom umrlih vode se od 1968. godine i sadrže podatke o poreklu, odnosno imenu i prezimenu, zatim informacija sa obdukcije, kao i o preuzimanja leša. Na odeljenju patologije od 1978. godine čuvaju se "kalupi" sa delovima tkiva preminulih osoba nad kojima je obavljena obdukcija radi otkrivanja uzroka smrti. U slučaju beba, to su parčići mozga, srca i pluća, koji su nakon obdukcije sačuvani na drvenim daščicama i uliveni u medicinski parafin. Zainteresovanim roditeljima, koji sumnjaju da su njihove bebe prodate, delovi tkiva će biti izdati "na revers", kako bi nakon DNK analize utvrdili pravu istinu. Nakon toga, materijal će morati da vrate bolnici - kaže Mijatovićeva. Tela preminule novorođenčadi u kragujevačkom KBC se od 1971. godine spaljuju ukoliko roditelji ne žele da ih preuzmu. Kako kažu u ovoj ustanovi, to se dešava uglavnom kada su roditelji pravoslavci, jer sveštenici prave probleme kada treba da se sahrani dete koje nije kršteno. S druge strane, po zakonu se svaki leš tretira kao "stvar" i državna je svojina, pa se mrtva novorođenčad, ostavljena na brigu državi, kao i sav ostali "biološki materijal" uništavaju u specijalnim krematorijumima. Dr Mijatović kaže da je moguće da je deo dokumentacije uništen, jer je pre četiri godine iz arhive KBC izbačen deo materijala koji je po odobrenju Istorijskog arhiva označen kao nepotreban. Kasnije je utvrđeno da je pritom eliminisan i deo arhive koji nije bio na tom spisku. Zbog toga je pokrenut sudski postupak kako bi se kaznili krivci za uništenje vrednog materijala. - Posle 20 godina čekanja niko od zainteresovanih roditelja ne može da očekuje da ce od KBC dobiti brz odgovor. Mnogo je vremena prošlo i treba imati strpljenja. Pomoci ćemo na najbolji način svima, jer nemamo šta da krijemo. Ako je nekih malverzacija sa bebama i bilo, sadašnje rukovodstvo KBC je za njih najmanje krivo - tvrdi dr Mijatović. Inače, u Srbiji više od tri stotine porodica ne želi da se pomiri s tvrdnjom da su njihova deca mrtva. Mnogi od ovih roditelja godinama traže i dokazuju svoje sumnje, ali nisu daleko odmakli od početka. U najvećem broju slučajeva postoji samo nepotvrđena priča ožalošćenih roditelja o krađi i prodaji žive i zdrave dece odmah po rođenju. U želji da saznaju istinu, roditelji uglavnom pokušavaju da pribave što veći broj dokumenata. Međutim, većina nije uspela da dobije ni izvod iz matične knjige rođenih i umrlih za svoje dete, a nije im dostupan ni dokument kojim se potvrđuje smrt deteta, kao ni istorija bolesti iz bolničke arhive. Te činjenice, same po sebi, kako kaže advokat Slobodan Šoškić, dovoljne su da izazovu sumnju kod roditelja. - Javno tužilaštvo, na osnovu sumnje roditelja, može da pokrene istragu koja bi se obustavila ukoliko se utvrdi da je sumnja neosnovana. U istrazi se ispituje dokumentacija, ali ona sama po sebi nije dovoljan dokaz, jer papiri mogu biti lažni. Neophodno je uraditi i DNK analizu i antropološko veštačenje, kao i ispitivanje svedoka, medicinskog osoblja i ljudi koji su u nekoj vezi sa slučajem. Na osnovu svih tih dokaza sklapa se mozaik i tačno je moguće utvrditi da li je neko izvršio teško krivično delo - kaže Šoškić. Republička zdravstvena inspekcija je po nalogu Ministarstva zdravlja Srbije, a po prijavama roditelja, obavila nadzor vođenja medicinske dokumentacije na odeljenjima porodilišta, neonatologije i kliničke patologije u svim zdravstvenim ustanovama, ali nije našla nikakve nepravilnosti. Usled velike medijske pažnje, od pre godinu i po u beogradskom GAK-u od roditelja se traži da na otpusnim listama, odnosno umrlicama, daju izjavu da li će preuzeti leš svog umrlog deteta, a to je iskoristilo samo nekoliko roditelja. Detaljne provere dokumentacije i rada GAK-a u Nišu uradili su i operativci niškog SUP i zdravstvena inspekcija, a kako je nedavno za "Blic" izjavio Slaviša Virjević, načelnik kriminalističke službe, nisu otkrivene nepravilnosti. Vuk Pribić, advokat iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, kaže da su lekari, u slučaju smrti deteta, dužni da roditeljima dozvole da vide preminulo dete. Zdravstvena ustanova, u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, ima obavezu da zahteva obdukciju bez odobrenja porodice umrlog deteta. Ipak, objašnjava Pribić, kod ovakvih slučajeva mnogo toga zavisi od pristupa lekara. Bolnica nema pravo da roditeljima zabrani da vide telo preminule bebe, izuzev u slučaju smrti deteta od opasne infektivne bolesti. Takođe, obaveza zdravstvene ustanove je da dokumentaciju o smrti dece u porodilištu čuva najmanje deset godina. Deo arhive čini "kalup" - presek tkiva organa sa obdukcije, čijom analizom se može pouzdano utvrditi i verodostojnost dokumentacije o smrti beba. Kada javni tužilac, kako kaže Šoškić, pokrene istragu o konkretnom slučaju, sve do tada ispitano se ponovo proverava. - Ukoliko Javno tužilaštvo odbije zahtev, oštećeni roditelji u roku od osam dana mogu pojedinačno sami da pokrenu istragu, preuzmu gonjenje i podnesu optužnice protiv odgovornih lica, u ovom slučaju lekara, medicinskog osoblja i ljudi u koje sumnjaju da su umešani. Kazne zavise od toga koje je delo počinjeno, a u ovim slučajevima moguće je da je i više krivičnih dela izvršeno. Kazne su od pet godina za falsifikovanje dokumenata, do deset godina za oduzimanje maloletnog lica - rekao je Šoškić. I Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnete su 33 krivične prijave, od čega je deset dostavljeno nadležnim tužilaštvima, 18 odbijeno zbog apsolutne zastarelosti, a za pet je tužilaštvo podnelo zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja. - Za sve koji nisu podneli prijave, a sumnjaju da se takvo krivično delo dogodilo pre septembra 1992. godine, sada je kasno da to učine jer je delo zastarelo. Za ovih pet prijava policija prikuplja podatke i tužilaštvo je spremno da ih ispita. U interesu tužilaštva je da tako smanjimo psihozu koja se pojavila u javnosti i da otklonimo svaki trag sumnje. Naložićemo da se uradi i DNK analiza kao jedan od najrelevantnijih dokaza - rekao je za "Blic" Milan Sarajlić, zamenik okružnog javnog tužioca u Beogradu. Zakon, s druge strane, predviđa kazne zatvora do tri godine i za one koji neosnovano oklevetaju nekoga da im je oduzeo dete.
Dileme oko beba za koje njihovi roditelji tvrde da su ukradene, najlakše bi se mogle rešiti DNK analizom. Uzorci tkiva čuvaju se u bolnicama i analizom u laboratoriji, bez obzira na protok vremena, moguće je načiniti njihov DNK profil. Moguće je takođe uraditi i DNK analizu očeva i majki i poređenjem rezultata otkriti da li je preminula beba zaista njihovo dete. Nedavno otvorena DNK laboratorija na Insitutu za sudsku medicinu u Beogradu, jedina je osposobljena za ove analize. Medutim, stručnjaci i oprema angažovani su isključivo na identifikaciji nestalih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.
Kad krene u bitku za pravdu, čovek se obrati državi, bogu ili narodu. Nesrećni roditelji obratili su se prvo državi i zemaljskoj pravdi, ali brzo su se zapleli u trnje birokratije. Bog samo gleda i meri, tako kažu. A narod k'o narod - ćuti i pogne glavu. Ko pametan udara na državu? Usamljenici, poput ovih, zatvoreni u svoju nesreću kao u tamnicu, tvrdokorno udaraju glavom u neprobojne zidove države… Upornim roditeljima našao se paroh Ilija iz crkve Sv. Trifuna u Malom Mokrom Lugu omogućivši im da se okupljaju u obližnjem parohijskom domu. - Moj brat je 1982. godine dobio blizančad u šabačkoj bolnici. Video živu decu, a posle mu javili telegramom: "Primite naše saučešće, vaše bebe su umrle, mi ćemo ih sahraniti". Kome će normalnom čoveku pasti na pamet neka ujdurma? To je najveći greh - lišiti roditelja dece, a sutra ako se rastavljeni brat i sestra sretnu, eto ti rodoskvrnuća - upozorava otac Ilija. Pre 25 godina, 10. marta 1977, Slobodanka Kljajić iz Opova prerano, u šestom mesecu trudnoće, donela je na svet blizance, dečaka i devojčicu, u Gradskoj bolnici u Beogradu. Seća se da je svih osam dana, koliko je tamo provela, bila omamljena. Četvrtog dana neka crvenokosa sestra Dana rekla joj je da je devojčica umrla. - Počela sam da plačem, a ona je povikala: "I ovaj sin teško će vam preživeti! Znate li kolišno dete ste rodili, kako možete da očekujete da preživi". Moj muž radio generalku nekom načelniku Marjanoviću da mi dopuste da vidim Predraga koji je smešten na Institut za prevremeno rođenu decu. Kada sam zamolila da mi daju da sahranim devojčicu, Marjanović mi je odbrusio: "Vi puno gledate američke filmove!", ogorčeno priča Slobodanka.
Predrag je dugo patio za Oliverom. U vrtiću je uporno crtao dve kuće, dva drveta i dva sunca. Vaspitačica je savetovala majci da dete odvede neuropsihijatru, posle je taj isti napisao na uputu da mu dovedu - vaspitačicu!
Posle godinu dana pronašla ga je jedna medicinska sestra praznog, među umrlima… - kaže majka.
Odgovorili su mi posle mesec dana nekakvim dopisom, naravno, bez otpusne liste, tvrdi Slobodanka potkrepljujući svoju priču debelom fasciklom.
Jedino iz pogrebnog zavoda roditelji su dobili uredno obaveštenje da oni nemaju podatke da je umrlo i kod njih sahranjeno žensko dete pod prezimenom Kljajić. - Ja sam samo obična majka koja traži svoje dete i više nikom ne verujem.
Sanja M. Petrović
Nešto me je privuklo da zurim u tu devojčicu u autobusu pre devet godina. Neverovatno je ličila na mog muža i srednju kćerku. Tad sam ponovo posumnjala, priča četrdesetjednogodišnja Vladislava Tubić iz Beograda. Njoj su pre 22 godine u porodilištu u Višegradskoj lekari rekli da joj beba umrla odmah po rođenju. Odmah je posumnjala u priču, ali je godinama ćutala. Tek nedavno je saznala da je slična sudbina zadesila mnoge porodice u Srbiji. Danas oko trista roditelja iz Beograda, Niša, Leskovca, Kragujevca, Šapca... traga za decom. Ubeđeni su da su im bebe po rođenju - prodate! Vladislava se porodila 11. decembra 1980. u Višegradskoj, u Beogradu. Donela je na svet devojčicu. Na viziti su joj saopštili da je dete umrlo i pustili je kući posle 48 sati. Otpusna lista je bez pečata i potpisa, datum prepravljen. Posle dva dana pojavila se i babica da poseti dete i porodilju!? Vladislava je krenula jula ove godine u potragu. - Pravnica iz bolnice odbila je da primi zahtev mog advokata za uvid u knjige rekavši: "Advokati oživljavaju mrtvu decu". U glavnoj arhivi bolnice uspela sam da pronađem istoriju bolesti deteta. Fascikla je bila potpuno nova, u njoj nekoliko analiza krvi (od kojih je jedna rađena posle zvanične smrti novorođenčeta), nema konstatacije smrti, sem na fascikli i to dopisano rukom, bez pečata. Kad sam videla šta sam videla, odem u Zdravstvenu inspekciju. Oni su zaključili da je dete otpušteno iz porodilišta. U opštini mi daju izvode: 24. decembra 1980. zavedeno je da je dete umrlo, a 25. decembra je upisano da je rođeno. Ne zavode se deca prvo u knjigu umrlih, pa u knjigu rođenih. Matični broj je lažan. U SUP-u su mi dali potvrdu da pod tim brojem ne postoji niko, ni živ, ni mrtav, otkriva majka.
Na osnovu dokumenata koje poseduje Vladislava, tužilac je odlučio da pokrene krivični postupak zbog izdavanja falsifikovanih dokumenata.
Radojka Pantelić je iz Kosovske Mitrovice. Poslednju deceniju živi u Beogradu. U Kosovskoj Mitrovici donela je na svet blizance, dečake, 8. avgusta 1983. Deca su bila dobro, ali pošto su nedonoščad, savetovali su da ih prebacimo u Zavod za prevremeno rođenu decu u Beogradu. Posle šest dana telefonom su rekli mužu da je manji dečak umro. Nakon nedelju dana odlazimo u Beograd da bih dojila drugo dete. Saznajemo da nije umrlo manje, nego veće dete!? Zatim mi saopštavaju da ne mogu ostati jer "mi žene s Kosova imamo neku infekciju", sestra je prosto raširila ruke da me spreči da prođem. Uzeli su mi bris stolice, pa će mi javiti kad da dođem. Taj bris nikad nije urađen. Kad sam napokon 26. septembra otišla da preuzmem dete, svratila sam na odeljenje da obiđem rođaku koja je tu bila s bebom. Pored nje je ležala Ciganka s Kosova začuđena što meni nisu dopustili da ležim! Opet, mislim, možda sam ja stvarno bolesna, odmotava klupko Radojka.
U opštini su tražili da daju imena obojici dečaka - nisu imali podatke da je dete umrlo.
Dvadesetosmogodišnja Ilona Novak iz Kikinde rodila je prevremeno blizance 3. marta 1997. u bolnici u Narodnog fronta. Nisu znali da nosi dvojke, pošto u Kikindi postoji samo jedan ultrazvuk. Porodila se pre nego što je stigla na - red.
- Pa vi znate gde ja radim, pravdao se moj muž. - Pre nekoliko nedelja svekrvina prijateljica usplahireno donosi novine. U njima slika dečaka - duplikat Denisa. Njegovi roditelji traže pomoć za operaciju očiju, jer je dečak proveo pet meseci u inkubatoru i ima dioptriju -18. Denis je proveo tri meseca u inkubatoru i takođe ima dioptriju -13. Taj dečak je bio u Zavodu za nedonoščad, a Denisa nisu prebacivali iz Narodnog fronta. Kad sam otišla u redakciju tih novina, nisam mogla da progovorim, da kažem kako se zovem i šta tražim, kaže Ilona.
Roditelji su presavili tabak i tužili Zavod za prevremeno rođenu decu, opštine Zvezdara i Savski venac.
Sanja M. Petrović
Roditelji tridesetak beba u Kragujevcu i oko tri stotine u Srbiji kojima je rečeno da su njihova deca umrla na porođaju obratiće se Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, kako bi saznali sudbinu svoje dece. "Dvanaest godina zivela sam sa saznanjem da mi je dete umrlo, ali posle svih slučajeva nestale dece i analize postojeće dokumentacije, moja porodica utvrdila je nedopustive propuste", rekla je za kragujevački nedeljnik "Nezavisna svetlost" LJiljana Kostić, jedna od majki koja je 1990. godine rodila živu i zdravu devojčicu, za koju su joj lekari rekli da je umrla jer se "verovatno ugušila plodovom vodom". Kostićeva tvrdi da njeno dete nije upisano u matičnu knjigu umrlih, iako postoji dokument koji svedoči da je rođeno živo i da je prilikom rođenja jako zaplakalo, što je babica šaljivo prokomentarisala "plače kao da je muško". "Na otpusnoj listi umesto načelnika i upravnika ginekologije potpisano je 'treće lice', koje se sreće i na dokumentima ostalih oštećenih. Niko ne zna čiji je to potpis", rekla je Kostićeva i dodala da se brojevi sa izvestaja o izvršenoj obdukciji i otpusne liste sa epikrizom "ne slažu", kao i da "istorija bolesti u izvestaju o izvršenoj obdukciji uopšte nije upisana". Ona je apelovala na sve ljude, "naročito radnike bolnice koji znaju šta se zapravo dogodilo", da ne ćute i da pomognu roditeljima da dođu do potrebnih podataka. "Svi roditelji su spremni da idu do kraja, i ako treba, urade analize krvi i DNK", kazala je Kostićeva. Roditelji nestalih beba tražili su prijem i kod novopostavljenog Vladike šumadijskog Jovana, jer žele da čuju i stav crkve povodom nedavno otkrivenog skandala.
KRAGUJEVAC - U Kragujevcu već mesecima traje kolektivna drama u kojoj više porodica traži odgovor na pitanje "Gde su naša deca?". Pod specifičnim i sličnim okolnostima, ti roditelji, koji su uvereni da su ona živa, ostali su bez novorođenčadi za koje su im u kragujevačkoj bolnici rekli da su ubrzo posle rođenja preminula.
Dosad je 20 porodica zatražilo od kragujevačke bolnice kompletnu dokumentaciju o rođenju i smrti njihove dece jer sumnjaju da su zaista umrla na rođenju, ili ubrzo posle toga, kako im je rečeno. Roditelji su se obratili i organima pravosuđa i matičnoj službi Skupštine grada, ali najčešće nailaze na zid ćutanja.
Bračni par Živan i Milka Agatonović prvi su Kragujevčani koji su krenuli u potragu za svojom bebom rođenom 26. septembra 1974. i za koju su uvereni da je žrtva trgovine decom.
Roditelji više nikada nisu videli dete. U niškoj bolnici im je saopšteno da je mrtvo već šest dana, a da nisu imali njihovu adresu da ih lično obaveste. "Bili smo mladi, ona 19 godina, ja tek neku godinu više. Kasnije ćemo saznati da su takvi parovi za trgovce ljudima idealna meta...", kaže Agatonović. Pokazujući obimnu dokumentaciju koju je prikupio, Agatonović tvrdi da su mu lekari u kragujevačkoj bolnici rekli da je "dete rođeno potpuno zdravo", a u Nišu da je dete navodno, bilo "bolesno još u utrobi majke" i da nije imalo izgleda da preživi. Agatonovići su ubeđeni da je njihov sin živ jer nisu videli mrtvo dete niti im je dozvoljeno da preuzmu leš, a prema dokumentaciji, posmrtnica sa uzrokom smrti izdata je pre obdukcije.
Radeći seriju o slučaju umrlih beba, TV Kragujevac je krajem avgusta uputila otvoreno pismo rukovodstvu kragujevačke bolnice, pitajući da li na otpusnoj listi porodilje treba da stoje potpis, faksimil lekara i pečat klinike, da li za novorođenčad koja preminu klinika izdaje posebna dokumenta, zatim da li je klinika u obavezi da u slučaju smrti bebe izda roditeljima umrlicu i izveštaj o obdukciji i, na kraju, da li roditelji mogu preuzeti umrlo dete.
Odgovori još nisu stigli. Zaposleni na Klinici za ginekologiju i akušerstvo uglavnom ne žele i ne smeju da daju izjave bez saglasnosti rukovodstva koje, umesto odgovora, novinarima prete
tužbama.
Prema navodima nedeljnika "Nezavisna Svetlost", jedini je pristao na razgovor pomoćnik direktora za hirurška pitanja Dragan Đoković, koji je pokušao da odvrati novinare. "To nije vaša nadležnost. Da li će nešto da se raščisti ili ne, Božja je volja. Naše je samo da se trudimo", rekao je Đoković i izneo lični stav da "sve informacije treba prezentovati", pogotovu onim ljudima kojih se to direktno tiče, te da ni on "ne priznaje zastarelost kod stvari gde postoji intenzivni emotivni naboj". Posle dužeg vremena, javnosti se obratio i advokat KBC Milan Dumić, koji je rekao da "ne zna o kojim porodicama se radi", precizirajući da za sve slučajeve u kojima "porodice potražuju svoju decu" bolnica ima urednu dokumentaciju.
Bračni par Vera i Milovan Vukomanović iz Donje Sabante kod Kragujevca jedan su od parova koji je u kragujevačkom KBC-a 1987. izgubio bebu pod nerazjašnjenim okolnostima.
Grupa od 20 roditelja obratiće se za pomoć Jugoslovenskom udruženju pravnika i međunarodnim organizacijama. Najavili su i osnivanje nevladine organizacije.
Novinarka TV Kragujevac Slađana Palčić, koja je radila seriju "Gde su naša deca?", primećuje da sve ovakve slučajeve povezuje činjenica da su najčešće u pitanju prevremeni porođaji, da su bebe bile male težine, kao i da majke nisu videle mrtve bebe, niti je bilo kome dozvoljeno da preuzme leš.
Ali, čini se da niko od roditelja neće pristati da ih hladnim pravno-birokratskim rečnikom odvrate od namere da dođu do istine. Klupko je posle 25 i više godina počelo da se odmotava, a slučaj iz Sokobanje ohrabruje.
Olivera S. Tomic
KRAGUJEVAC- Roditelji tridesetak beba iz Kragujevca i oko tri stotine u Srbiji kojima je rečeno da su njihova deca umrla na porođaju obratiće se Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, kako bi saznali sudbinu svoje dece. - Dvanaest godina živela sam sa saznanjem da mi je dete umrlo, ali posle svih slučajeva nestale dece i analize postojece dokumentacije, moja porodica je utvrdila nedopustive propuste - kaže Ljiljana Kostić, jedna od majki koja je 1990. godine rodila živu i zdravu devojčicu, za koju su joj lekari rekli da je umrla jer se "verovatno ugušila plodovom vodom".
Ona je apelovala na sve ljude, naročito radnike bolnice koji znaju šta se zapravo dogodilo, da ne ćute i da pomognu roditeljima da dođu do potrebnih podataka.
- Svi roditelji su spremni da idu do kraja, i ako treba, urade analize krvi i DNK - kazala je Kostićeva.
Poslednjih meseci srpska je štampa preplavljena slučajevima koji već svojom brojnošću i osetljivošću teme prerastaju u aferu. Radi se o probuđenoj nadi roditelja, koji na osnovu brojnih pokazatelja smatraju da su im bebe, za koje im je rečeno da su mrtvorođene, ipak žive, te da su svojevremeno bile žrtve zloupotreba, najčešce trgovine novorođenom decom. Tako se i u našem gradu našla grupa roditelja, potaknuta ovakvim slučajevima, koja gaji tvrdu nadu da će naći svoje bebe, navodno mrtvorođene, a sumnju im podstiče dokumentacija kojom raspolažu, a do koje su došli uz velike napore, kao i gorka sećanja na tadašnju birokratiju u zdravstvu i opštinskim matičnim službama, poslovično odbojnu i zatvorenu prema strankama. Ispostavilo se da ni današnja nije mnogo bolja, te su roditelji prinuđeni da vode pravu borbu kako bi došli do neophodnih dokumenata, što potvrđuju, recimo, dopisi iz ZC Vranje od pre nedelju dana, upućeni porodicama Jovic i Pešic, u kojima stoji da se traženi "dokumenti mogu dobiti samo sudskim putem", kao da je u pitanju vojna ili državna tajna, a što je, dakako, samo pothranilo sumnju roditelja. Jezive priče
Nadovezuje se Slavica Dinčić:
Upečatljiv je i slučaj Verice Pešić, od novembra 1978. godine:
Falsifikati
Sunčica Anđelković porodila se 15. juna 1977. godine u Surdulici, i u otpusnoj listi joj piše - "otpušta se kući oporavljena posle normalnog porođaja sa zdravim muškim detetom. Dete dobilo be-se-že vakcinu na otpustu".
Sve ove porodice, kojima razvoj događaja i okolnosti njihove tragedije i te kako daju pravo na osnovanu sumnju oko dešavanja sa njihovim bebama, ne nameravaju da odustanu, dok istina ne izađe na videlo. U tom smislu, sve su podnele prijave organima pravosuđa i gonjenja, stupaju u vezu sa medijima i nevladinim organizacijama, i organizuju mrežu svojih sapatnika širom Srbije. Za njih bi, sasvim razumljivo, bila najveća sreća da se njihove, za sada pretpostavke, obistine; s druge strane, to bi bio alarm da se jedno moralno posrnulo društvo najzad trgne iz letargije i suoči se sa svojom višedecenijskom slikom Vajldovog Dorijana Greja. Goran M. Antić
Roditelji tridesetak beba u Kragujevcu i oko 300 u Srbiji kojima je rečeno da su njihova deca umrla na porođaju obratiće se Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, kako bi saznali sudbinu svoje dece. Roditelji nestalih beba tražili su prijem i kod vladike šumadijskog Jovana, jer žele da čuju i stav Crkve povodom nedavno otkrivenog skandala.
BOR- Slađana i Nebojša Savić iz Bora su jedan od mnogobrojnih parova u Srbiji koji su otvoreno izrazili sumnju u smrt svog novorođenčeta, iznoseći pretpostavke da je njihova ćerkica, koja bi na današnji dan napunila 17 godina, od njih oduzeta i udomljena ko zna gde u svetu. Tačno u 17.25, 12. septembra 1985.godine, u porodilištu u Sokobanji, Slađana, sada daktilograf u borskom sudu, u osmom mesecu trudnoće na svet je donela žensko dete. U protokolu porođaja zapisano je da je porođaj protekao normalno, težina deteta 2,5 kilograma, visina 49 centimetra.
- Sve do 26. septembra u 23 sata niko mi od lekara i sestara nije rekao da dete ima temperaturu, a kada sam zatražila da vidim toplomer, to mi nije bilo dozvoljeno. Iste večeri primetila sam da dete ubrzano diše. Dežurni lekar ušao je u sobu bez instrumenata i posle svega pet minuta izašao i samo kazao: "Dete je umrlo" - kaže Slađana. Prva sumnja Kaže da više nikada nije videla svoje dete, iako je na tome insistirala. Doktori su im rekli da bi slika deteta na njih ostavila dubok trag, da su mladi i da će imati još dece. Nebojša, po zanimanju vozač, kaže da je sutradan ujutru došao u Niš i tražio da vidi dete kako bi ga sahranio. U bolnici su mu objasnili da je dete poslato na patologiju, a rezultati obdukcije nikada nikome nisu dostavljeni. Ipak, prava sumnja u zvanični izveštaj o smrti rodila se tek nakon više godina, kada je i započeta cela lavina sličnih slučajeva širom Srbije. U potrazi za dokumentima nailaze na mnoge sumnje i nelogičnosti. Prvo što nam je zapalo za oko jeste crvena tačka koja se nalazila pored Slađaninog imena u knjizi protokolu porodilja u Sokobanji. Ne navodi se da je dete poslato u Niš, a u jednoj od rubrika je navedeno da je dete umrlo. U otpusnoj listi koju smo dobili nije bilo pečata, a pisalo je da je dete nedonošce i da mu je data urgentna terapija - kaže otac. Hoćemo samo istinu
- Ne želimo nikoga da optužimo, samo hoćemo pravu istinu. Ako je dete zaista umrlo, želimo tačne podatke, jer smo Aleksandru preboleli pre mnogo godina - pričaju u glas oba roditelja. Sada imaju dvoje velike dece, ali kažu da im je najteže, kada stariji sin Aleksandar upita majku: "A šta ako mi je sestra živa?" Oba ova roditelja su ubeđena da u Boru još ima sličnih slučajeva, ali je strah kod ljudi veliki. Smatraju da bi se neko možda i uplašio kada bi saznao surovu istinu da im je dete u nekoj porodici živo i zdravo. S.T.
Porodice traže obdukcijske nalaze beba NIŠ - Pedesetak porodica se obratilo Klinici za patologiju tražeci obdukcijske nalaze svojih umrlih beba. Povod za svojevrsnu opsadu ove zdravstvene ustanove je sumnja roditelja u zvaničnu verziju sudbine njihove dece, od kojih su neka proglašena mrtvim i pre tridesetak godina. Sumnja se pojačala nakon izjava da je bilo krađe dece u više porodilišta u Srbiji, te su očajni roditelji posle obilaska matičnih službi i porodilišta odgovor potražili na Klinici za patologiju. Dr Vuka Katić, direktor instituta za patologiju, najavila je da ce ubuduće do ovih podataka moći da dode samo na osnovu sudskog naloga. Argument za ovakav stav je, po njenim rečima, velika prezauzetost medicinskog osoblja koja ih onemogućava da izgube po nekoliko sati tražeci dokumentaciju u podrumu. N.N.
"Mislila sam da sam ja kriva za smrt deteta, jer sam do porođaja trpela jake bolove", priča Jasna Spasojević. "Međutim, moj muž je uvek sumnjao u istinitost lekarevih reči. Na sumnju me navodi i to da su me kljukali 12 dana sredstvima za spavanje. Ne sećam se ničega, bila sam kao drogirana. Nisam bila u stanju da reagujem i tražim od lekara da mi pokaže bebu - kaže nesrećna žena, kojoj su novi šok 17 godina kasnije priredili činovnici opštinske administracije. Prema administraciji, nije se ni porodila. Niti je bilo dokumentacije da je dete umrlo. Sledeći šok uslediće u bolnici, gde nesrećnoj ženi traže sudski nalog pošto je dokumentacija zastarela! "Nepotpuna je i dokumentacija iz bolnice koju sam ranije dobila. U otpusnoj listi stoji da je dete rođeno živo, a zatim je preko te reči prekucano "mrtvo". Ne slažu se ni podaci sa otpusne liste koje smo dobili uz naknadnu intervenciju mog supruga, na kome nema ni faksimila lekara. U prvom dokumentu piše da je dete teško 2.920 grama, a u drugom 2.870", kaže Jasna Spasojević. Hladnokrvnost činovnika, koji kao da su došli iz Gogoljevih dela, provlači se kroz svaku od ovih priča. Neverovatna aljkavost u administraciji jedan je od ključnih razloga za sumnje roditelja čija su deca umrla na porođaju. Ipak, u svemu se otišlo predaleko i neko će morati da odgovara - lekari, ako su optužbe tačne, ili roditelji, ukoliko su one neosnovane. Ali na tom putu postoji opet niz prepreka. Na primer, kragujevačko Opštinsko javno tužilaštvo ne može da pokrene istragu ni u jednom od pet slučajeva, pošto je prošlo 10 godina, posle kojih ovo krivično delo zastareva. Policija može da prosledi prijavu tužilaštva, ali istraga koju, kako nezvanično saznajemo, interno sprovodi Ministarstvo zdravlja, odbacilo je za sada sumnju da su za nestanak beba krivi lekari. "Vi ste jedini koji su došli u policiju da o tome razgovaraju sa nama." Ovim rečima su nas dočekali u kragujevačkom SUP-u posle prijava roditelja koji su lekare kragujevačkog KBC osumnjičili za nestanak svojih beba. Zamenik načelnika SUP Kragujevac za kriminal, Žikica Janićijević, kaže da je u poslednja dva meseca podneto pet prijava zbog nestanka deteta po rođenju. Prijave su podneli Živan Agatonović, Radojka Mitrović, Vera Vukomanović, Jasna Spasojević iz Kragujevca i Vesna Knežević iz Sopota. Prijave se odnose na period od 1974. do 1986. godine. Mada nesrećni roditelji nisu zadovoljni ponašanjem SUP, u policiji nam ukazuju na neke karakteristike prijava: svih pet je tipizirano, praktično su promenjena samo imena majki i podataka koji su doveli do nesrećnih događaja. Jedna od pomenutih prijava je potkrepljena čak i sa nalazom, odnosno zapisnikom o obdukciji koji je uradila tadašnja Služba za patologiju i sudsku medicinu, što je čini bespredmetnom. U svih pet slučajeva, međutim, krivično gonjenje je zastarelo. "Neko sada mora da odgovara. Ili oni koji su ovom temom zloupotrebili nešto najsvetije, ili oni za koje se dokaže da su na neki način zloupotrebili svoj lekarski poziv", kaže dr Vesna Pajević, sekretar Sekretarijata za zdravstvo u kragujevačkoj vladi. Povodom ovog slučaja Kliničko-bolnički centar obavestio je Skupštinu Kragujevca da je otvoren za sve informacije i da je spreman da stavi na uvid svu dokumentaciju kojom raspolaže. Dosadašnja ispitivanja ne dokazuju da je bilo ikakvih zloupotreba. U KBC naglašavaju da im se do sada od roditelja obratila samo jedna porodica iz Jagodine. U ovoj zdravstvenoj ustanovi postoji dokumentaciju u tzv. "lešnim knjigama" o svim slucajevima još od 1968. godine, a od 1978. postoji i dokumentacija koja omogućava DNK analizu. Reagujući na tekstove u novinama i priloge u televizijskim emisijama u kojima se u vezi sa aferom pominjalo i ime dr Bogoja Nikolova, ovaj poznati lekar, sada vlasnik specijalističke ginekološke ordinacije, ovlastio je svog advokata da podnese privatne tužbe protiv autora tih tekstova. Dok je radio u Kliničko-bolničkom centru Kragujevac veliki broj budućih majki tražio je da ih baš Nikolov porodi. On kaže da je pomogao da svet ugleda 8.375 dece. Privatne tužbe najavili su i ostali prozvani lekari, medicinske sestre, babice...
Jedan od znakova u slučajevima krađe dece jeste i manipulacija dokumentacijom, kao i nepoklapanje podataka. U slučaju Štefan Grane ima takvih manjkavosti u dokumentaciji. U svojoj privatnoj službi Štefan Grana navodi da je obdukcioni nalaz dobila godinu dana posle porođaja, sa datumom 23. jun 1987. godine, bez potpisa patologa, faksimila ili bilo kakvog pečata.
- Doktor koji me je porodio bio je stranac, a obe bebe bile su zdrave i s visokim ocenama, čak je i doktor odmah rekao da su obe bebe dobro! Sutradan je u moju sobu došao doktor Zečević i saopštio da mi je muška beba mrtva. Dali su mi neke injekcije od kojih sam se uspavala. Posle buđenja kada sam tražila da vidim telo svog sinčića, rečeno mi je da je već poslato na obdukciju. Bolnicu sam napustila posle 40 dana, sumnjajući da mi je dete mrtvo - objašnjava Grana Štefan.
Doktori prepoznali blizance - Dok sam šetala bebu u parku, slučajno sam srela doktora koji me je porodio. Zatim je usledio neverovatan razgovor. Kada sam mu odgovorila na pitanje zašto ne šetam i drugo dete, odnosno šta je sa muškom bebom, doktor je prvo zanemeo, a odmah zatim rekao da je to nemoguće! Rekao mi je da sigurno zna da je dete živo i obećao da će ispitati celu situaciju. Nešto kasnije mi je rekao da radi na mom slučaju, ali je odjednom, baš kada je bio pri kraju, morao da se vrati u svoju zemlju. Dobio je iz porodilišta pismenu preporuku da odmah mora da napusti Niš i Jugoslaviju - kaže Grana.
Ona dodaje da je ubzo usledio još jedan događaj koji je utvrdio njeno uverenje da joj je sin živ.
Znam gde mi je sin Grana je tako godinama živela sa uverenjem da joj je i muška beba, ipak, živa i posle afere sa umiranjem beba u niškom porodilištu 1997. godine, krenula je, kao i 300 drugih porodica koje tragaju za svojom decom, u proveru dokumentacije koju su joj izdavali u bolnicama i opštini. U priči Grane Štefan neobičnost predstavlja to što ona zna gde se nalazi njeno dete za koje su lekari rekli da je mrtvo. - Ime žene koja je sada "majka" mog biološkog sina dobila sam na neobičan način. Razumite me da ne mogu mnogo o tome da pričam. Samo ću reći da sam papir s imenom porodice kod kojih se nalazi moje dete dobila od jedne žene. Sina sam prvi put videla 1998. godine u Nišu. Od tada ponekad ga samo iz daljine gledam, ne mogu da priđem bliže, srce hoće da mi pukne! Još uvek se nadam da će me neko od nadležnih kontaktirati, da krenu da rade barem na nekim slučajevima! Ali bih najviše volela da me kontaktiraju sadašnji roditelji moga sina - kaže Grana Štefan.
P.U.
BEOGRAD - Od dvadesetak porodica iz Kragujevca koje sumnjaju u navodnu smrt svojih beba, rođenih u Kliničko-bolničkom centru u Kragujevcu, pet je prikupilo potrebnu dokumentaciju i pokrenulo istragu kako bi saznali šta se zapravo dogodilo sa njihovom decom. Među njima je i jedna lekarka, dr Vesna Knežević, specijalista za bolesti uha, grla i nosa, koja danas živi i radi u Sopotu. - Moja priča se poklapa s pričama svih roditelja koji smatraju da su im živorođene bebe ukradene u porodilištu. Te 1978. godine, kao mlad lekar opšte medicine, živela sam i radila u Kragujevcu. Tamo sam i rodila blizance, odbijajući savete prijatelja i nekih kolega da se porodim u Beogradu, jer sam smatrala da je svejedno koje je porodilište u pitanju. Međutim, sada shvatam da je to moglo da mi se dogodi i u Beogradu - navodi dr Knežević. Potpuno svesna tokom porođaja, čula je kada su bebe zaplakale ali, protivno pravilima, one su joj pokazane tek posle povijanja.
Svoju sumnju u smrt muškog blizanca dr Knežević upotpunjava otpusnim listama, izvodima iz matične knjige rođenih i ostalom dokumentacijom u kojoj se, kao i u drugim slučajevima, većina podataka ne podudara.
Na Vesninoj otpusnoj listi izdatoj 2. avgusta 1978. godine nigde ne piše ime zdravstvene ustanove u kojoj je porođaj obavljen, niti se slažu podaci o težini beba s podacima koji su joj saopšteni odmah posle porođaja. Takođe, navedeno je da su deca odmah po rođenju preneta na Dečje odeljenje zbog nedovoljne težine, a nigde nije zabeleženo da je muško dete umrlo osam sati nakon rođenja, kako je samo dan ranije saopšteno roditeljima.
A.M.
KRAGUJEVAC - Zbog sumnje u rad lekara u pet od 20 do sada prijavljenih porodica iz Kragujevca prikupilo je potrebnu dokumentaciju i krenulo u traganje za istinom o svojoj deci, koja su zvanično umrla nakon rođenja u ovdašnjem KBC. Roditelji, i decom, došli su i sami do informacija koje su i kod njih izazvale sumnju. Naime, porodice koje su tražile dokumentaciju iz KBC i opštine nisu dobile potrebna dokumenta u zakonom predvidenom roku od 30 dana. Nekima je odgovoreno da dokumenata nema jer su arhive uništene poplavama, dok su drugima pribavljeni papiri samo podgrejali sumnje. - Moja žena Milka je rodila živo i zdravo nedonošče 26.septembra 1974. godine u kragujevačkom porodilištu. Tada mi je lekar rekao da moraju da ga prebace u Niš zbog nekakve infekcije. Nakon šest dana odlazim u Niš, u tamošnji GAK, da obiđem dete. Doktori mi govore da je sve u redu, da mi je sin u inkubatoru i da treba da dovedem ženu da ga doji. Zajedno sa suprugom u Niš dolazim 7. oktobra, ona ostaje na odeljenju, a meni sutradan u Kragujevac stiže telegram u kojem me obaveštavaju da je moj sin umro još 30. septembra - kaže Živan Agatonović, radnik "Zastave". Među roditeljima koji su uporni da saznaju istinu o svojoj deci je i pravnik Jasna Spasojević. Ona je 15. maja 1985. godine došla na kliniku da se porodi.
Zahtev policiji i tužilaštvu da istraži njen slučaj podnela je i Vera Vukomanovic, koja je rodila muško dete 8. maja 1987. godine. Seća se da je dete plakalo i da je bilo živo, što je potvrdila i jedna medicinska sestra. Njoj su četiri dana pre porođaja saopštili da je dete mrtvo iako je osećala da se ono u stomaku pomera. - Nisu mi pokazali leš deteta, iako sam tražila. Dok sam klečala i molila u prosekturi, rekli su da je dete spaljeno i da je "otišlo u kanalizaciju". Moje dete nije upisano u knjigu umrlih i iz opštine sam dobila uverenje o tome - kaže Vera Vukomanović. Sličnu priču ima i Vesna Pantić. Ona kaže da je 30. decembra 1988. godine u KBC rodila blizance. Žensko dete je bilo prvo, živo, a drugo je bilo muško, po zvaničnim podacima mrtvo. - Kada sam rodila drugo dete, podigla sam glavu i videla da je živo. Plakalo je i niko ne može da me razuveri. Nisu mi dali leš deteta, a kada sam tražila otpusnu listu u njoj je stajalo da je dete bilo u raspadanju - priča Vesna Pantić. Njen suprug Ljubiša Pantić je 28. avgusta ove godine dobio iz KBC uverenje iz protokola porođenih žena u kojem je stajalo da je preminulo dete bilo muško. U patologiji je dobio podatke i kalup ženskog deteta. I ovaj slučaj je prijavljen kragujevačkom SUP-u.
N. Radišić
KRAGUJEVAC - Grupa roditelja koji ne veruju u smrt svoje dece, rođene u kragujevačkom Kliničko-bolničkom centru između 1974. i 1987. godine, zatražiće od te bolnice potpunu dokumentaciju u vezi s tim. U Kragujevcu je "misterija nestalih beba" pokrenuta posle objavljivanja "slučaja porodice Manojlović" iz Sokobanje. Ta porodica je posle 23 godine saznala da je njihova ćerka živa, mada su im nakon porođaja u bolnici rekli da je umrla. Milan Spasojević, otac bebe rođene 15. maja 1985. godine, za koju su u KBC saopštili da je umrla, izjavio je da opštinski javni tužilac treba da pokrene istragu u vezi sa slučajevima umrlih beba.
- Roditelji očekuju od KBC-a odgovore na sva pitanja, jer su se majke koje sumnjaju u smrt svoje dece porodile u kragujevačkoj bolnici - kaže Spasojević.
U kragujevačkoj matičnoj službi potvrđeno je da ne postoji potrebna zakonska dokumentacija o rođenju i smrti ove dece.
Roditelji koji su izgubili svoju decu u KBC-u obratiće se za pravnu pomoć Jugoslovenskom udruženju pravnika, a najavili su i osnivanje svog udruženja.
BEOGRAD - Predstavnici 300 porodica koje tragaju za svojom decom za koju su lekari rekli da su mrtva, a koji veruju da su bili izmanipulisani i žrtve otmice dece, obratili su nam se pismom koje objavljujemo uz redakcijska skraćenja. - Već mesecima čitate tužne, ali istinite priče o bebama koje majke rađaju u raznim gradovima, a potom te bebe ubrzo umiru na veoma čudan način, odnosno budu davane drugim porodicama na usvajanje u zemlji ili preko granice. Bilo je ovakvih afera i ranije, napišu se jedan ili dva teksta i zaćuti.
Uloga lekara Nije mali broj građana Niša i Aleksinca koji znaju povezanost lekara pedijatrije Branka Pavlovića iz Tešice i doktora Ive, ginekologa iz Vakupa. O krađi dece u Nišu od strane dr Branke Pavlović i dr Cvetanovića i babice iz sela Tešice zna osoblje iz same bolnice. Smatramo da je osoblje iz bolnica u Nišu i Aleksincu krivo što ćuti i ne želi da kažu istinu o tim lekarima. Zbog ćutanja su krivi kao saučesnici.
U pismu se dalje objašnjava navodna uloga pojedinih lekara u slučajevima otmica dece. - Dr Iva imao je afere gde god je radio u negotinskom kraju. Privatnim kolima išao je da bi spasao bebe iz Aleksinca, koje bi potom navodno umirale u niškoj bolnici. Ovo potvrduje i slučaj Slavoljuba Milenkovića iz Trnjana, kome je sin Dejan rođen 21,08,1971. godine sa 3.200 grama. Beba je više od 20 dana bila u aleksinačkoj bolnici da bi je dr Iva prebacio za Niš, gde je dete navodno umrlo. To dete je sada odrastao mladić od 31 godine - tvrdi se u pismu. "Usvajanje dece" - Prokuplje je jedno od najbolnijih mesta gde najviše dece nestane u odnosu na broj porođaja. Tokom 1986. godine nestale su 22 bebe, što je potvrdio i sam bivši javni tužilac Miroljub Nikolić, koji je smenjen zbog navodne afere oko jednog profesora prištinskog fakulteta, a u stvari je radio na slučaju Ivanović Nenada i Slavice iz Stare Božurne, koja se porodila 15.6.1987, Beba je imala 2.500 grama i navodno umrla posle sedam dana.
Prokupačka bolnica je jedna od vodećih bolnica za nestanak dece u odnosu na broj rođene možda i zato što postoje uske veze između Niša i Prokuplja (babice-lekari) i Prokuplje-Beograd. Profesor Slobodanka Ilić s Instituta za neonatologiju, kao i zamenik ministra koji se dva-tri puta pominje u otpusnim listama Rodoljub Milošević, takođe potiču iz prokupackog kraja - dodaje se u pismu. U zaključku pisma ističe se da porodice zahtevaju da se izvrše testovi nad decom za koju se sumnja da su zavedena kao mrtva i da se deci dozvoli da sama biraju kod koga će da budu i čije će prezime da nose. - Nas 300 porodica pitamo da li Vidosav Jovanović, pomoćnik direktora za pravne poslove beogradske neonatologije, ima privatnu kliniku i od kojih para. Da li je istina da su se, pored prodaje beba, prodavali i njihovi organi i ko je to radio? Nemamo vođu, ni advokata, ali u grupi nas je 300 porodica, imamo magistre, pravnike, matičare, policajce, grafologe i teraćemo do kraja - zaključuje se u pismu 300 porodica koje tragaju za svojom navodno umrlom decom. P.U
KRAGUJEVAC - Kragujevačke porodice Agatonović, Spasojević i Vukomanović sumnjaju da su im deca ukradena iz bolnica. Oni su podneli krivične prijave protiv lekara kragujevačke i niške bolnice (gde se porodila Milka Agatonović), ali je tužilac odbacio njihove navode zbog zastarelosti slučaja. Milka Agatonović porodila se u Kragujevcu 6, septembra 1974. godine, kao 19-godišnjakinja u sedmom mesecu trudnoće, a novorođenče je, bez majke, prebačeno za Niš. Infekcija - Babica mi je rekla da u Kragujevcu vlada velika infekcija i da nema dovoljno inkubatora. Mesec dana kasnije, kad sam izašla iz kragujevačke bolnice, iz Niša su me obavestili da mi je beba umrla još 30. septembra, iako to nije rečeno mom suprugu koji je u međuvremenu obilazio porodilište u tom gradu - priseća se Milka Agatonović. Njen suprug Živan tvrdi da je njegovu bebu dok se nalazila u niškoj bolnici nekoliko puta mlekom prehranjivala neka žena iz Beloševca, kod Kragujevca, na koju apeluje da mu se javi. Jasna Spasojević, takođe kao 19-godišnja studentkinja, u devetom mesecu došla je na porođaj 15. maja 1985. Kaže da je dobila injekciju i da je nejasno čula da če hitno morati na carski rez. - Kad sam se probudila na ginekološkom odeljenju, lekar mi je rekao da je dobro što sam preživela, za razliku od moje bebe, koja je, navodno, imala dosta "anomalija" - pričaju Spasojevići. Tada mi je rečeno da ne mogu da vide telo deteta. Spasojevići navode da je u otpusnoj listi preko reči "živo" otkucano "mrtvo", kao i da se navodi težina deteta od 2.87, a u obdukcionom nalazu 2.93 kilograma. Od matičara u Kragujevcu dobili su uverenje da njihovo novorođenče nije upisano u knjigu umrlih. Kontrola Vera Vukomanović je 8. maja 1987. godine bila na kontroli trudnoće. Kaže da joj je lekar rekao da je plod mrtav, iako je osećala pokrete u svojoj utrobi, kao i da je zadržana na odeljenju "da se prirodno otvori", sve do 11. maja.
- Tvrdim da sam sutradan, kada sam se porodila, čula plač svog deteta, ali ga je odnela jedna od "tri žene" kojima sam bila prepuštena. Ta žena se ubrzo vratila i rekla da je dete mrtvo. Molila sam ih, preklinjala i na kolenima klečala da mi pokažu bar telo bebe, ali su mi rekli da je to nemoguće - priča Vera.
M.M.Đ.
KRAGUJEVAC - Dvadesetak porodica prikuplja dokumentaciju i traga za istinom o svojim novorođenčadima, koja su zvanično umrla u bolnici, pre više godina. Sumnje roditelja podgreva nepotpuna dokumentacija, a nadležni u KBC kažu da će uciniti sve da se misterija što pre razreši. Deo dokumentacije u ovoj zdravstvenoj ustanovi najverovatnije je uništen pre nekoliko godina. Iz arhiva KBC izbacivan je deo materijala, uz saglasnost Istorijskog arhiva. Tada je napravljen spisak dokumentacije koja može da se uništi, ali je kasnije otkriveno da su ljudi iz firme, sa kojom je dogovorena reciklaža papira, uništili i deo dokumentacije koja se nije nalazila na odobrenom spisku. Zbog toga je podneta i krivična prijava Opštinskom tužilaštvu 1999. godine, ali još nije razmatrana. Priče roditelja su uglavnom iste, a zahtev samo jedan - hoće istinu, potkrepljenu odgovarajućom dokumentacijom, o svojoj deci, pa ma kakva ta istina bila. - Pre dva i po meseca, podneli smo zahtev bolnici da nam izdaju dokumentaciju: protokol porođaja, istoriju bolesti supruge, otpusni list,a zatim za dete - otpusnu listu, istoriju bolesti, ali traženu dokumentaciju nisam dobio - prica Živan Agatonović. Iz bolnice su dobili uverenja. U jednom piše da je Milka Agatonovićc 1974. rodila živo mužko dete, nedonešeno. Prebačeno je u Dečju bolnicu u Nišu. - Ja to nisam tražio, hoću dokumentaciju koju sam u zahtevu naveo - kaže Živan Agatnović. Roditelji pokazuju dokumenta koja zbunjuju. Ima različitih podataka, neveštih ispravki. U jednom uverenju izdatom Dušici Kojić piše da je rodila dete muškog pola 1967. u Kragujevcu, kao i da nije upisano u matične knjige rođenih za matično područje Kragujevac u zakonski predviđenom roku. Na odelčenju patologije od 1978. godine čuvaju se "kalupi" sa delovima tkiva preminulih osoba nad kojima je obavljena obdukcija. Kako kažu u KBC, zainteresovanim roditeljima, koji sumnjaju da su njihova deca prodata, delovi tkiva će biti izdati na revers, kako bi uz pomoć DNK analiza utvrdili istinu.
- Kako ću verovati analizi kada u papirima koje imam piše da je moja supruga rodila muško dete, a na patologiji postoji "kalup" i piše da je dete žensko - kaže Ljubiša Pantić. Miša Ristović
Ona se 12. septembra 1985. godine u sokobanjskoj bolnici. Žensko dete od 2,5 kilograma, dužine 49 santimetara, istoga dana je, zbog nedonošenosti, budući da se Slađana porodila u drugoj polovini osmog meseca trudnoće, upućeno u nišku bolnicu. Tamo je dežurni pedijatar konstatovao da je beba normalna i da nije za inkubator. Oboje su smešteni na ginekološko odeljenje, gde se mala Aleksandra hranila sisajuci. Jedne večeri, dežurna sestra je kazala Slađani da njena beba ipak mora u inkubator. Objašnjeno joj je da je dete dobilo temperaturu, ali majka nije imala uvid u to, jer joj toplomer nije pokazivan. - Oko 23 sata tog 26. septembra pre 17 godina, pozvala sam dežurnu sestru, jer mi se učinilo da beba ubrzano diše. Izbacili su me iz sobe i posle pet minuta mi saopštili da je dete mrtvo. Na moje insistiranje da je vidim, kazali su mi da se roditeljima to ne preporučuje. Vi i vaš muž ste mladi, imaćete još dece, bilo je sve što sam čula od njih, kaže Slađana.
- Nisu mi dozvolili da preuzmem telo svog deteta i da ga sahranim po pravoslavnim običajima. Rečeno mi je da je telo upućeno na obdukciju, čije ćemo rezultate ubrzo dobiti. Od tada je prošlo 17 godina, a rezultate autopsije još čekamo. Još je čudnije to što su nam u matičnoj službi u Nišu, gde smo otišli da uzmemo izvod iz knjige umrlih, kazali da nikakvu prijavu o mrtvoj bebi iz bolnice nisu dobili - priča Nebojša.
- Verujem da mi je ćerka živa i hoću da se razotkrije ko stoji iza tog monstruoznog čina. Ukoliko je moje dete zaista mrtvo, zašto se rezultati ne slažu, zbog čega nam nisu dali da vidimo i sahranimo bebu, dokle ćemo čekati rezultate obdukcije? Hoću da znam istinu, ma kakva ona bila. Nekoliko dana posle navodne bebine smrti, u selu Mužinac kod Sokobanje Slađaninog oca Vukosava posetila su dvojica nepoznatih muškaraca, koji su se raspitivali o detetu i njegovim roditeljima. Nakon što su se obavestili okrenuli su se i bez objašnjenja otišli. Vukosav ih nikada, ni pre ni posle toga, nije video. Slađana i Nebojša podneli su ovih dana krivičnu prijavu protiv N.N. lica. Obratili su se i republičkom Ministarstvu zdravlja, koje je njihov slučaj prosledilo Zdravstvenoj inspekciji na dalju nadležnost. Savići očekuju da nadležni pravosudni organi konačno utvrde istinu za kojom čeznu dugih 17 godina.
Ljubiša Trifunović
KRAGUJEVAC - Svako ko se obrati kragujevačkom KBC kako bi pribavio dokumentaciju o svom preminulom detetu, dobiće sve što KBC poseduje. Knjige sa protokolom svih umrlih u KBC se vode od 1968. godine i sadrže sve podatke - od porekla, odnosno imena i prezimena, do obdukcije i preuzimanja leša - izjavila je juče za "Blic" dr Ljiljana Mijatović, zamenica direktora KBC-a. Kao što je "Blic" pisao, dvadesetak porodica iz Kragujevca sumnja da su njihove bebe rođene mrtve, odnosno preminule posle rođenja. Kako smo saznali na Odeljenju patologije, od 1978. godine se čuvaju "kalupi" sa delovima tkiva preminulih osoba nad kojima je obavljena obdukcija radi otkrivanja uzroka smrti. To su parčići mozga, srca i pluća, kada su u pitanju preminule bebe, koji su nakon obdukcije sačuvani na drvenim daščicama i uliveni u medicinski parafin. Kako kaže dr Mijatović, zainteresovanim roditeljima, koji sumnjaju da su njihove bebe prodate, ti delovi tkiva će biti izdati na "rever", kako bi nakon DNK analize utvrdili pravu istinu. Nakon toga, materijal će morati da vrate bolnici. Od 1971. godine tela preminule novorođenčadi u kragujevačkom KBC se spaljuju ukoliko roditelji ne žele da ih preuzmu. To je uglavnom slučaj sa roditeljima pravoslavcima, jer sveštenici prave probleme kada treba da se sahrani dete koje nije kršteno. Po zakonu se leš tretira kao "stvar" i državna svojina. Tako se mrtva novorođenčad, ostavljena na brigu državi, kao i sav ostali "biološki materijal" uništavaju u specijalnim krematorijumima. Dr Ljiljana Mijatović kaže da je moguće da je deo dokumentacije uništen. Naime, pre četiri godine iz arhiva KBC-a izbacivan je deo materijala koji je prema odobrenju Istorijskog arhiva označen kao nepotreban. Utvrđeno je da je uz to eliminisan i deo arhive koji nije bio na tom spisku, i zbog toga je pokrenut sudski postupak kako bi se kaznili krivci za uništenje vrednog materijala. - Nakon 20 godina čekanja niko od zainteresovanih roditelja ne može da očekuje da će dobiti brz odgovor. Mnogo je vremena prošlo, i zato treba imati strpljenja da se svi papiri pronađu. U svakom slučaju, svima ćemo pomoći na najbolji način, jer nemamo šta da krijemo. Ako je nekih malverzacija i bilo, sadašnje rukovodstvo KBC-a je za njih najmanje krivo - kaže Ljiljana Mijatović.
GLAS, 3.9.2002. Povodon "afere" o prodaji beba Lekari i babice podnose prijave KRAGUJEVAC - Profesor dr Bogoje Nikolov, ovlastio je svog advokata da podnese privatne tužbe protiv autora tekstova i televizijskih emisija u kojima se govorilo o navodno nestalim ili prodatim bebama iz kragujevačkog porodilišta, i tom prilikom spominjali njegovo ime. U izjavi za "Glas Javnosti" dr Nikolov kaže da mu nije nimalo prijatno što se njegovo ime spominje u negativnom kontekstu, i kaže da nijednu od majki koje tvrde da im je dete prodato nije porodio. Nezvanično saznajemo da će i drugi prozvani lekari i babice iz Kliničko-bolničkog centra, koji se optužuju za učešce u navodnoj aferi, takođe podneti krivične prijave kragujevačkom Okružnom javnom tužilaštvu. U kragujevačkom Sekretarijatu unutrašnjih poslova je u poslednja dva meseca, prema izjavama nadležnih, stiglo pet tipiziranih prijava, u kojima je uglavnom samo promenjeno ime podnosioca prijave, o "nestanku deteta po rođenju".
B.K.
Javnost je uzbudila potresna priča roditelja koi sumnjaju da im je odmah po rođenju beba ukradena, a njima je rečeno da je dete umrlo. Ovakve izjave podstakle su i roditelje koji do sada nisu sumnjali u razloge gubitka svoje dece u zdravstvenim ustanovama da se posle niza godina obrate porodilištu i traže dokumentaciju o svojoj novorodenčadi. Klinici za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu od 25. juna ove godine javilo se tim povodom osam roditelja, čije su bebe umrle ili mrtvo rođene u ovoj ustanovi od 1973. do 1984. godine. - Za trideset godina, koliko radim na ovoj klinici, nikada se nije desilo da neko od roditelja sumnja u sudbinu svoje umrle bebe, niti traži na uvid dokumentaciju - kaže sekretar Klinike za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu Slavica Dokmanović. - Posle objavljenih tekstova u štampi imali smo osam takvih zahteva. Svima smo dali dokumenta koja svedoče o porođaju, medicinskoj nezi i nalazima obdukcije, ukoliko je dete umrlo kod nas. Posle toga dodatnih zahteva nismo imali. Precizna dokumentacija Svaka trudnica i beba prilikom dolaska, porođaja, nege i odlaska kući evidentiraju se u deset dokumenata. Ako dete umre na klinici, ili je mrtvo rođeno, ispunjava se šest medicinskih protokola i prateća dokumentacija. - Kod nas, kao i u drugim ustanovama, vodi se vrlo precizna i opširna dokumentacija o umrloj bebi - kaže Slavica Dokmanović. - Beleže se čas, minut i uzrok smrti, vodi se registar umrle dece, ispunjava poseban obrazac i lekarska knjiga o uzroku smrti, a potvrda o smrti, zajedno sa telom deteta, dostavlja se Zavodu za patologiju. Obrazac se šalje i matičarskoj kancelariji u mestu stanovanja majke. Dete se uvodi u knjigu umrlih, a u našoj dokumentaciji evidentira se da je matičar primio ovaj obrazac. Sa izveštajem o obdukciji, koja je obavezna, naša dokumentacija se zatvara. Dokumentaciju o smrti deteta daju roditeljima da sami odnesu u matičarsku kancelariju. Obavezno pitaju majku da li želi da vidi svoju umrlu bebu i njena volja se konstatuje u istoriji slučaja. Ako roditelji žele da sahrane svoje novorođenče, omogućava im se da preuzmu njegovo telo sa klinike za patologiju. - Dokumentaciju o bebama čuvamo od 1965. Svakom roditelju pokazaćemo dokumentaciju o porođaju, jer najgore su priče bez osnova, koje mogu da nanesu veliku štetu ustanovi i zaposlenima u njoj, a posebno roditeljima koji su već jednom prošli teške trenutke kada su izgubili dete - kaže sagovornica. Dete ne može nestati
- Ukoliko dete umre, lekar beleži tačno vreme smrti i svoje mišljenje vezano za poslednji dan lečenja bolesnika. Roditeljima se šalje telegram na istoriji bolesti pacijenta napiše broj telegrama. Ponekad dobijemo staru ili nepostojeću adresu pa ne možemo da nađemo roditelje. Ali, najčešće je majka bila pored bolesnog mališana. Ako posle porođaja mora da ostane u porodilištu, tada je pored deteta otac ili neko od najbliže rodbine - kaže prof. dr Cvejić. Lekar je dužan da ispuni sve formulare predviđene ako dete umre. I medicinske sestre u svoje sveske unose podatke o smrti deteta. NJegovo telo ostaje na odeljenju dva sata posle smrti i tada roditelji mogu da ga vide, ali ne mogu da ga preuzmu sve dok se ne završi obavezna obdukcija. - Protokol, formulari, veliki broj osoba koje su uključene u lečenje deteta, samo su potvrda da je nemoguće da dete bude ukradeno i da mu se izgubi trag - kaže dr Cvejić. - Za svako dete, pa i ono koje umre, piše se otpusna lista, koja sadrži: generalije, dijagnozu bolesti, primenjenu terapiju i konstataciju smrti. Sva dokumentacija se čuva. Nikada nas roditelji nisu teretili za nestanak dece. Mišljenje o ovoj temi potražili smo i od pravnika. Obratili smo se profesoru porodičnog i naslednog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu dr Gordani Kovaček-Stanić.
ILUSTROVANA POLITIKA, 31.8.2002. / izvor Pisma uredništvu Krađa beba u Srbiji Poštovana redakcijo,
Matična služba Skupštine opštine Savski venac kao i bolnica "Narodni front", posebno u mom slučaju (brata koji sada ima 26 i uskoro puni 27 godina i koji slobodno i bez ikakve sumnje šeta ovim gradom), žmure, negiraju činjenice a naravno ne daju ništa od dokumenata na uvid na koje svaki građanin ove zemlje, to je svima bar jasno, ima pravo.
Sve bi bilo u najboljem redu kada bi roditelji mogli da podnesu zahtev (ili bolje rečeno uspeju da podnesu) jer ih služba za prijem pošte jednostavno ne zavodi u knjigu protokola već ih samo prima bez protokolnog broja (što u zakonu i praksi nije isto).
Skupština opštine Savski venac, tačnije opštinska matična služba, jedno javno priča a u praksi drugačcije radi. Koliko su podaci tačni i precizni u to sam se i sama uverila, a i mnoge porodice koje imaju isti problem u celoj Srbiji, a naročto u SO Savski venac, gde se vidi očigledan nesklad izmedu javnih izjava i prakse u radu.
Da li se bilo ko iz tog lanca kriminala, od trenutka oduzimanja maloletnog lica (bebe) i promene porodičnog stanja, proglašavanja nepoznate smrti, promene identiteta deteta, i kupovina (papirnatih roditelja) pitao da to dete jednog dana, ipak, ne učini nesvesni greh prema sebi, a i prema drugima upoznavanjem i spajanjem sa "svojom" ili "svojim" krvnim srodnikom i ko za to delo treba da odgovara? Ili ćemo i dalje žmureti i negirati činjenice koje su očigledne, ili će pak neko reagovati, jer ova zemlja nema toliko potomaka da bi tri stotine porodica bilo nezamerivo male da bi se bilo ko zbog njih deranžirao.
S velikim poštovanjem,
BEOGRAD (Beta) - Živan Agatonović, jedan od roditelja koji je optužio kragujevački KBC za nestanak svog deteta, izjavio je juče da postoji 20 porodica s "potpunom dokumentacijom, koja potvrđuje da su bebe otete od roditelja u toj bolnici, uz lažna objašnjenja da su umrle na porođaju. Agatonović je rekao da su sve životne priče roditelja veoma slične, posebno po postupcima i načinu na koji su bebe oduzete od roditelja. TV Kragujevac u petak je emitovala emisiju "Gde su naše bebe?" u kojoj je pet porodica optužilo KBC da je izdao lažnu i nepotpunu dokumentaciju, proglašavajući njihovu decu mrtvom. Oni smatraju da su njihova deca prodata.
KRAGUJEVAC (Beta) - Jedan od roditelja koji je optužio Kliničko-bolnički centar u Kragujevcu za nestanak svog deteta, Živan Agatonović, izjavio je juče da postoji 20 porodica s potpunom dokumentacijom, koja potvrđuje da su bebe otete od roditelja u toj bolnici, uz lažna objašnjenja da su umrle na porođaju. Agatonović je rekao da su sve životne priče roditelja veoma slične, posebno po postupcima i načinu na koji su bebe oduzete od roditelja. Televizija Kragujevac emitovala je u petak emisiju "Gde su naše bebe?" u kojoj je pet porodica optužilo KBC da je izdao lažnu i nepotpunu dokumentaciju, proglašavajući njihovu decu mrtvom. Oni smatraju da su njihova deca prodata. Tri porodice, koje sumnjaju u tačnost dokumentacije koju su dobili nakon rođenja i navodne smrti svoje dece, podnele su krivične prijave protiv nadležnih iz KBC zbog "promena porodičnog stanja" i "oduzimanja maloletnog deteta", ali su prijave odbačene zbog zastarelosti. Deca čiji roditelji sumnjaju da su prodata rođena su izmedu 1974. i 1987. godine. Opštinski javni tužilac Kosara Radovanović izjavila je novinarima da jedino što roditelji mogu da urade je da se obrate zdravstvenom inspektoru Ministarstva zdravlja koji ima ovlašćenja da prekontroliše celu dokumentaciju. U slučaju da inspektor utvrdi neke nepreciznosti, prema rečima Kosare Radovanović, roditelji mogu da traže naknadu štete. Agatonović tvrdi da roditelji ne priznaju zastarelost kod tako osetljivog slučaja, kao što je oduzimanje deteta.
Živan Agatonović, jedan od roditelja koji je optužio kragujevački Kliničko-bolnički centar za nestanak svog deteta, izjavio je u četvrtak da postoji 20 porodica s "potpunom" dokumentacijom koja potvrđuje da su bebe otete od roditelja u toj bolnici uz lažna objašnjenja da su umrle na porođaju. Agatonović je rekao da su sve životne priče roditelja veoma slične, posebno po postupcima i načinu na koji su bebe oduzete od roditelja. Opštinski javni tužilac Kosara Radovanović izjavila je da jedino što roditelji mogu da urade jeste da se obrate zdravstvenom inspektoru Ministarstva zdravlja koji ima ovlasćenja da prekontroliše celu dokumentaciju. U slučaju da inspektor utvrdi neke nepreciznosti, roditelji mogu da traže naknadu štete. Agatonović je naveo da će svi roditelji koji sumnjaju u verodostojnost dokumentacije KBC zahtevati od nadležnih službi da im omogući pristup svim potrebnim informacijama.
KRUŠEVAC - Svojoj prvorođenoj devojčici, za koju su mi rekli da je preminula, nikad sveću nisam zapalila. Svoje čedo mrtvo nisam videla. Sve se u meni bunilo pri pomisli da nije medu živima.
- U toku trudnoće nisam imala komplikacija. U bolnicu sam primljena 28. avgusta i sve do porođaja sam isključivo pila tecnost. Bila sam iscrpljena, ali dovoljno bistrog uma da vidim svoju bebu lepe, zdrave kože. Jedino se bila nagutala plodove vode - dobro se i danas seća Mirjana. U protokol je, pod brojem 1.891 (ili 1.991, jer je druga cifra prepravljana), upisan datum rođenja 3. septembar, datum smrti 4. septembar, a u poslednjoj koloni je neko parafom overio da je dete 6. septembra primilo vakcinu! Beba je bila teška 3.000 grama, dužine 52 centimetra. Međutim, i datum rođenja je prepravljen.
Mirjana se tačno seća da joj je tužna vest o navodnoj smrti deteta saopštena između devet i 10 časova, dok je u zvaničnim knjigama kao vreme smrti zavedeno 16.20 casova. Jevtići imaju sina i ćerku. Iz Odeljenja za opštu upravu, skupštinske i zajedničke poslove pri SO Kruševac odgovaraju da dostavljaju traženo, osim potvrde o smrti deteta. Dokumentacija u bolničkoj administraciji se posle pet godina ne čuva. Jevtići su slučaj prijavili u SUP.
Da li su mnoge tek rođene bebe ukradene i prodate, ili su zaista umrle zbog toga što su bile slabašne i nemoćne da se prilagode životu van majčine utrobe? Ovo je pitanje kojim je otvorena, u najvećem broju slučajeva, nepotvrđena priča ožalošćenih roditelja o masovnoj krađi i prodaji žive i zdrave tek rođene dece iz porodilišta. OPTUŽBE: To je ozbiljna namera da se stvori uverenje da su pojedini dokazani primeri krađe beba opšte pravilo, kao i da se formira čvrsto uverenje da u državnim porodilištima rade "monstrumi u belim mantilima" i da za bebe nema odbrane od "bele mafije". Da je to tako, potvrđuje kazivanje primarijusa Slobodana Kostića, neonatologa na Neonatološkom odeljenju Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije u Beogradu, u Višegradskoj ulici. Na račun ovog lekara nedavno su porodice Vučković i Bogojević u medijima iznele sumnju da im je, pre desetak godina dao lažnu informaciju o smrti njihove tek rođene dece. Pri tom, ni roditelji ni novinar nisu došli kod ovog lekara da se obaveste o činjenicama. - Posle objavljenog teksta u novinama, u kojem sam imenovan kao lekar koji je majkama doneo vest o tragičnoj smrti tek rođenih beba, pronašao sam kompletnu dokumentaciju o bebama porodica Vučković i Bogojević, koje su tada umrle. To su slučajevi koji su se dogodili 1991. i 1993. godine - kaže prim. dr Kostić. Potsećanja radi, Ljilja Vučković je rodila 15. oktobra 1991. godine u 16.30 (sedam nedelja pre termina zbog prsnuća vodenjaka) dete teško 2.050 grama. Zbog mnogobrojnih faktora rizika koji su bili trtirani i tokom trudnoće, a posebno zbog nedostatka plodove vode koja štiti novorođenče, dete je bilo ugroženo i odmah po rođenju smešteno je na intenzivnu negu uz intenzivnu terapiju. Svi pokušaji lekara da bebu prilagode spoljnim uslovima života bili su uzaludni i ova prevremeno rođena beba preminula je u 14. satu života, 16. oktobra u 6 časova. Uzroci smrti su potvrđeni patohistološkim pregledom i rezultatima. - Konstatovao sam smrt deteta sa ekipom u kojoj su bile dve više medicinske sestre sa intenzivne nege. Pravilo je da lekar konstatuje smrt, piše sprovodnicu leša i popunjava dokumentaciju za opštinu, a glavna sestra sa ostalim osobljem organizuje dalju proceduru do obdukcije, gde se utvrđuje uzrok smrti deteta - objađnjava primarijus Kostić.
Porodica Vučković je dobila obdukcioni nalaz koji se, prema svetskim pravilima, smatra dovoljnim dokazom o nečijoj smrti.
PATNJA: - Zbog senzacionalističkih vesti, u kojima nas u novinama obasipaju u poslednje vreme, od pre godinu i po dana tražimo od roditelja da na otpusnim listama (umrlicama) daju izjavu da li hoće ili ne da preuzmu leš svoje mrtve bebe. u ovom periodu se samo nekoliko roditelja opredelilo za tu mogućnost i da je sahrane uz verske obrede. Ostali nisu želeli da preuzmu njihova tela, već su ih ostavili ovde - kaže prof. dr Slavka Durutović-Gligorijević, specijalista neonatologij, načelnik Odeljenja za novorođenu decu. Pokušavajući da objasni kakvi su motivi roditelja koji iznose sumnje da su njihove umrle bebe možda ostale u životu, dr Gligorijević kaže da "prevremeni porođaj za majku, pored straha za svoj život i život deteta, predstavlja poseban osećaj. Majka ima osećaj krivice zbog toga što nije uspela da donese dete i rodi ga živo i zdravo. Njene emocije su jako izražene i često nije sposobna da prihvati pravu istinu o životnim sposobnostima svog prevremeno rođenog deteta. Pedijatar je u posebnoj situaciji, jer istinu treba da saopšti i majci i ocu, ne samo biranim rečima već da ima u vidu i mogućnost pojave takozvane postpatralne psihoze kod majke (nemogućnost kontrolisanja svojih osećanja sa nanošenjem zla sebi) - objašnjava dr Gligorijević. - Na Institutu za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije u 2001. godini na Odeljenju za novorođenu decu rodilo se 6.902 dece iznad jednog kilograma težine posle 28 nedelja trudnoće. Smatramo da su priče o trgovini bebama i njihovim organima zlonamerne i senzacionalističke. Zato je neophodno da se osnuje lekarska komora u kojoj će se takve stvari rešavati - kaže dr Gligorović. Beba Vujošević
- Došla sam da vidim decu i pitala sestru da li mogu da dovedem muža da ih vidi i on. Izašao je doktor Kostić i grubo me pitao šta ja tražim tu jer mi je žensko dete umrlo, i da treba da budem srećna ako mi drugo dete preživi i bude normalno. Sutradan su me otpustili iz bolnice u kojoj mi je zabranjen ulaz sledećih 26 dana, koliko mi je drugo dete ležalo tamo - priča Olivera Bogojević. DOKUMENTA: Načelnik matične službe opštine Savski venac Gordana Milanović kaže da bolnica prijavu o rođenju deteta šalje opštini, ona je prosleđuje MUP-u, koji određuje matične brojeve i vraćaju je opštini. To predstavlja osnovni dokument za upisivanje u matične knjige rođenih, a opština ima rok od mesec dana da obavi ovaj upis. U matičnu knjigu umrlih, dete se upisuje isključivo na osnovu potvrde o smrti koju izdaje bolnica, a opština to takođe mora da uradi u roku od mesec dana. Svi podaci umrlog deteta se, kako kaže šef Odseka za lična stanja građana Milica Novaković, prepisuju iz matične knjige rođenih, pa je nejasno zašto je u slučaju Bogojevića, na primer, prema njihovim dokumentima, dete prvo upisano u knjigu umrlih. Sudska zabrana izdavanja izvoda ovim roditeljima, tvrdi Novaković, ne postoji tako da su ona dostupna svima ukoliko podnesu zahtev za izdavanje i sačekaju rok od 30 dana. da sve to ipak i nije tako, potvrđuju mnogi roditelji koji do dokumenata nisu mogli da dođu. Često se događalo da se tražena dokumenta dobiju ili tek posle višemesečnog ili višegodišnjeg "obijanja pragova", dosađivanja i žestokih verbalnih, ili čak fizičkih duela roditelja sa nadležnim službenicima.
Silvana Jošić
Nesreća mladih roditelja koji neposredno po rođenju deteta saznaju da im je novorođenče umrlo okupila je porodice iz Beograda. Uglavnom se događala u bolnici "Dragiša Mišović" i Institutu za neonatologiju. U potpisanim otpusnim listama pojavljuju se ista imena i prezimena lekara, direktora i odgovornih ljudi. Dušanka Kovrlija je 25. marta rodila devojčicu u bolnici "Dragiša Mišović", u osmom mesecu trudnoće. Dete su odmah prebacili na Institut za neonatologiju i nakon 16 dana je "umrlo", tačnije 10. aprila iste godine. Majci nisu dozvolili ni da vidi telo deteta, a kamoli da ga preuzme. Pustili su je iz bolnice bez ijednog dokumenta. Našla ih je nakon 40 godina, naišla je na puno lažnih, neispravnih, falsifikovanih papira.
- Ostala sam u šoku i dugo nisam mogla da progovorim ni reč. Prepoznala sam se u toj priči. Očigledno da se to još radi: bebe stižu na kućnu adresu, po porudžbini. Jedan dečak je iz Zvečanske ulice u Beogradu stigao u Kanadu. Njegova baka kaže da u ustanovi u kojoj je usvojen ima toliko mališana da bi oni mogli da podmire potrebe svih koji ne mogu, a žele, da imaju decu. Ali, na drugi, pohlepan način ubira se profit na račun tuđih tragedija. Goran i Olivera Rađenović iz Beograda su 11. avgusta prošle godine dobili dva dečaka, jednojajčane blizance. Sreća im nije dugo trajala jer već nakon jednog dana lekari su im saopštili da su dečaci u kritičnom stanju i da ih treba prebaciti na Institut za neonatologiju, ukoliko imaju vezu.
Goran lekarima od početka nije verovao. Sumnju je potkrepio analizom dobijenih dokumenata. U izveštaju iz krematorijuma u Deligradskoj ulici, piše da su deca kremirana 31. avgusta, a lekari su tvrdili da su kremirana dva dana kasnije.
Danica Stefanović je 27. jula 1969. u bolnici "Dragiša Mišović" u Beogradu rodila zdravog i vitalnog dečaka. Primljena je u bolnicu u vrlo neobičnim okolnostima: pred sam porođaj dobila je eklamsiju, bolest od koje u 1.000 slučajeva samo jedna žena ostane u životu. Lečena je sedam dana i, kad je sedmog dana došla svesti, počeo je porodaj. Rodila je zdravog dečaka. Dete je bilo sa Danicom tri dana, a potom je prebačeno na odeljenje za prevremeno rođenu decu, u Ulici Kralja Milutina 50. Majka je premeštena na odeljenje intenzivne nege.
Nakon skoro dvadeset godina Danica je srela mladića sličnog njoj. Susret s njim pobudio je u njoj materinski osećaj i naterao je da bar zatraži dokumentaciju o svom sinu, koju joj nikada nisu dali. U opštinu "Savski venac" prvi put je došla 1993, kada su joj službenici saopštili da umrlicu ne može da dobije jer dete nije prijavljeno da je rođeno. Otišla je u Zavod za prevremeno rođenu decu i tražila potvrdu kada je dete umrlo i od čega. Tom prilikom je rekla medicinskoj sestri da u opštini nema podataka o njenom detetu, ali ona ju je ponovo uputila u opštinu, što je Danici bilo sumnjivo. Ovoga puta u rubrici gde je sve bilo prazno u matičnoj knjizi, stajalo je Daničino ime i podatak da je rodila dete. Saznala je Danica ime glavne babice koja je prisustvovala njenom specifičcnom porođaju i čija je dužnost bila da prijavi rođeno dete. A kada je doznala da joj je muž bio sudija, to ju je navelo na još veću sumnju: dete su joj oteli i pod slovom zakona ga prodali. Kada se obratila babici, žena je odmah znala s kim priča i nakon kratkog vremena joj nesmotreno odgovorila da ga zaboravi, on već ima 24 godine. Danica Stefanović danas zna ko je njen sin. Pronašla ga je posle 33 godine, a dokazi za to su potkrepljeni. I ona je podnosila zajedničke tužbe Javnom tužilaštvu u Beogradu protiv mnogobrojnih saučesnika koji će kad-tad morati da odgovaraju za svoja monstruozna dela.
KRAGUJEVAC (Beta) - Pet majki, čija su deca navodno umrla odmah nakon porođaja, osporile su navode lekara i optužile kragujevački Kliničko-bolnički centar da je umešan u trgovinu decom.
Televizija Kragujevac emitovala je sinoć emisiju "Gde su naša deca?" u kojoj su Jasna Spasojević, Vesna Knežević, Mila Agatonović, Vesna Vukomanović i Dragana Atanasković pokušale da dokažu da njihova deca nisu umrla u kragujevačkoj bolnici, već da su iskorišćena u trgovini decom. Majke su pokazale i deo dokumetnacije i dokaza sa kojima su se obratile nadležnim državnim organima u nastojanju da dokažu da su njihova deca prodata. Svih pet žena porodilo se u kragujevačkoj bolnici u periodu od 1974. do 1985. godine. Prema izveštaju lekara njihova deca su umrla ubrzo posle porođaja.
Pet majki, čija su deca navodno umrla odmah nakon porođaja, osporile su navode lekara i optužile kragujevački Kliničko-bolnički centar da je umešan u trgovinu decom. Televizija Kragujevac emitovala je sinoć emisiju "Gde su naša deca?" u kojoj su Jasna Spasojević, Vesna Knezević, Mila Agatonović, Vesna Vukomanović i Dragana Atanasković pokučale da dokažu da njihova deca nisu umrla u kragujevačkoj bolnici, već da su iskoristena u trgovini decom. Majke su pokazale i deo dokumentacije i dokaza sa kojima su se obratile nadležnim državnim organima u nastojanju da dokažu da su njihova deca prodata. Svih pet žena porodilo se u kragujevačkoj bolnici u periodu od 1974. do 1985. godine. Prema izveđtaju lekara njihova deca su umrla ubrzo posle porođaja. One su kazale da su već pokrenule sudski spor protiv KBC u Kragujevcu. Takođe su pozvale "porodice kojima se dogodila ovakva ili slična nesreca" da se jave i apelovale na nadležne organe da im pomognu da dođu do istine o sudbini svoje dece. Direktan povod za sumnju u istinitost izveđtaja lekara kragujevačke bolnice bio je slučaj porodice Manojlović iz Soko Banje, koji su pre 15 godina dobili blizance, sina i ćerku, ali im je u bolnici rečeno da je devojčica umrla. Međutim, brat je nedavno sreo svoju sestru bliznakinju na maturskoj večeri. Žene koje su nastupile u emisiji kragujevačke televizije rekle su da nemaju odgovarajuću dokumentaciju za smrt deteta, da im je savetovano da ne vide decu nakon smrti i obdukcije, navodno zbog njihovog psihičkog stanja. Prema njihovim rečima, lekari su im poručili da su još mlade i da će "imati još dece". Majke su navele da su se do sada obratile svim nadležnim organima, ali da niko nije sproveo istragu, uz obrazloženje da je "predmet zastareo".
BEOGRAD - Nikola Šegrt samo je jedan od brojnih roditelja koji veruju da su im deca živa, iako su im lekari u bolnici saopštili da se umrla, a svoju sumnju zasniva na činjenici da je dokumentacija o smrti novorođenčeta puna manjkavosti, neusklađenih datuma i podataka. On danima, kao i oko tri stotine nesrećnih roditelja, obilazi sve nadležne institucije tragajući za istinom. - Sve je počelo slučajem Milutina Manojlovića iz Sokobanje i taj slučaj je pokrenuo čitavu lavinu! Njemu su lekari rekli da je bliznakinja njegovog sina umrla ali je on, tragajući po dokumentaciji, našao niz nelogičnosti i na kraju pronašao svoju ćerku. Samo tražim pristup dokumentima, koje prema zakonu imamo pravo da vidimo, a ako su naše tvrdnje neistinite, neka neko od prozvanih izađe u javnost i neka nas demantuje - kaže Nikola Šegrt. Uvećan bubreg
Šegrt objašnjava kako je počeo da sumnja da je njegova beba umrla:
Šegrt ističe da mu je tadašnji načelnik dr Lopičić rekao: "Mladi ste, bolje što nije preživeo, imao je uvećan bubreg."
Zbog sumnje je počeo da traži dokumenta iz opština, izvod iz matične knjige rođenih, potvrdu o smrti i u njima je naišao na niz neoprostivih nepravilnosti. Dokumenti bez pečata - Nekoliko dokumenata je izgledalo kao falsifikat, bez pečata ili potpisa, a u svakom nedostaje veliki broj podataka. To je samo probudilo moju sumnju, ali sam sada suočen sa zatvorenim vratima, jer imam zabranu iz opštine Savski venac da dobijem dokumenta - objašnjava Šegrt i naglašava da će istrajati u ovoj borbi protiv institucija. Šegrt, zajedno sa preko tri stotine roditelja, stalno prati sumnja da su im deca oteta.
Bez dokumenata Nikola Šegrt kaže da od GAK-a u Višegradskoj nije dobio većinu dokumenata koje su bili dužni da mu ili dostave ili stave na uvid. - Pre svega, reč je o listi novorođenčadi, zatim o istoriji bolesti majke, istoriji bolesti deteta. Takođe, bili su dužni da mi pošalju telegram kada je dete umrlo i morala je da mi se da na uvid sprovodna lista deteta u kojoj je naznačeno kog dana i u koliko sati je mrtvo dete iz bolnice odvezeno na kremaciju. Ništa od toga nisam video - objašnjava Šegrt. P.Urošević
Trenutno u našoj zemlji postoji više od 300 žena koje su neposredno nakon rođenja deteta, sa sličnim, a ponekad i istim izveštajem, otpuštene iz bolnice. Majke su pažljivo birane, rađale su zdravu decu, koja i po nekoliko dana žive bez inkubatora. NJihove bebe naprasno prebacuju u Zavod za neonatologiju, gde bi najduže „ostajale žive“ deset dana. Zato vreme majka ne viđa dete. Nakon „smrti“ deteta roditelji ne dobijaju nikakve podatke o njemu, nemaju pravo ni da ga vide, niti im dozvoljavaju da preuzmu telo mrtvorođenčeta. Smrtonosna promaja u inkubatoru
- Majka se porodila 15. marta 1966. u našoj porodičnoj kući u Jabuci - kaže Snežana Knežević. - Rodila je dve devojčice i zbog teškog porođaja prebačena je odmah u pančevačku bolnicu. Pošto se porodila u sedmom mesecu trudnoće, nas dve smo, zbog male težine, smeštene na Institut za neonatologiju u Beogradu, dok je majka još deset dana ostala u pančevačkoj bolnici da se oporavi, a potom je premeštaju u beogradsku bolnicu „Sveti Sava“. Posle dva meseca mama se obraća Institutu za neonatologiju da se oporavila i da želi da preuzme svoje devojčice, ali je odbijaju pod izgovorom da na Institutu nemaju gde da je smeste. Dolazi u bolnicu 17. maja, da nas vidi i prvi put podoji. Bile smo u inkubatoru. Ubrzo nakon tog dana saopštili su joj da je jedna devojčica umrla, jer je čistačica otvorila prozor, napravila promaju i to je porazilo jednu od nas. Iako smo ležale u inkubatoru, promaja je moju sestru „ubila“. Mama je tražila telo moje sestre da je sahrani, ali ju je dežurni lekar odbio pod izgovorom da je već odneto u kapelu Medicinskog fakulteta u Deligradskoj ulici i da je već sahranjeno. Potom je nastupilo tešenje: „Budite srećni ako ovo drugo sačuvamo.“ Ubrzo zatim su me prebacili na odeljenje intenzivne nege, a 4. juna otpustili iz bolnice sa teškim oštećenjem nogu, u vidu dva udubljenja na butinama. Objašnjenje lekara za ovu deformaciju je bilo to da nije ništa, samo da se svakodnevno masira i to će proći. Nikada nije prošlo. Naknadno se ispostavilo da je deformacija mišića izazvala infekcija. Po otpustu iz bolnice Milka Knežević ne dobija nijedan papir, ni za mrtvo ni za živo dete. Čak se nigde ne navodi ni ime lekara koji ih je lečio. Snežana Kovačević nikada, čak ni kao dete, nije poverovala da joj je jednojajčana sestra bliznakinja mrtva. Često je znala i da zaplače sumnjajući da je ona negde tu, samo treba da je pronađu. Kada je Snežana napunila 18 godina i upisala fakultet, kao punoletna i odgovorna osoba počela je sama da traga za davno „umrlom“ sestrom. Prvo se obratila Institutu za neonatologiju, gde je dobila nemušti izveštaj o sestrinoj smrti, u kojem se navodi da je umrla i da je njeno telo prebačeno u kapelu Medicinskog fakulteta, gde je i sahranjeno. Medicinski fakultet u Beogradu nema arhivu, tako da istinitost lekarskih navoda nije mogla da proveri. Nezadovoljna nejasnom, šturom i sumnjivom dokumentacijom Snežana se obraćala JKP „Pogrebno“ u Beogradu, gde saznaje da su u to vreme sahranili bezimeno dete staro tri dana. NJena sestra nije bila bezimena, jer su po rođenju obe krštene i zvala se Svetlana, a bila je stara dva meseca i tri dana kada je navodno umrla. U umrlici se navodi da je sahranu obavio stacionar, da je adresa stacionara Jabuka i da je razlog smrti zaveden kao službeni. U drugim umrlicama beba za razlog smrti piše nedonoščad, dok jedino kod nje stoji: službeno. Podaci iz matičarskog ureda bili su toliko šturi i nejasni da je Snežana sve više sumnjala u to da joj je sestra mrtva. Snežana je na putu ka istini nailazila i na razne neprijatne situacije u SIP-u u Pančevu u matičarskom uredu. Gde god da bi se obratila, vrata su joj bila zatvorena. Zahvaljujući svojoj profesiji, jer radi kao univerzitetski radnik, te mnogobrojnim poznanstvima, godinama je tragala za njom. Na kraju se ispostavilo da joj je sestra živa, naravno sa drugim imenom i prezimenom i drugim datumom rođenja, da je udata i ima troje dece. Ostala je mrlja u njenoj biografiji - lečila se u kovinskoj bolnici za duševne bolesti. O porodici koja ju je othranila pričalo se još ranije po Pančevu, da su je usvojili još kao bebu, što je bilo očigledno jer nije slična nikome od njih. Razlog za lečenje u kovinskoj bolnici bio je razvod prvog braka, jer Svetlana nije mogla da rodi dete, da bi odmah nakon razvoda zatrudnela sa drugim čovekom i izrodila troje dece. - Moja sestra još ništa ne zna - kaže Snežana. - Zbog njenog duševnog stanja nisam hela da joj direktno priđem i saopštim istinu, iako smo se srele. Nisam mogla a da ne odem na njena vrata i da je ne vidim. Susret je bio strašan, jer sam imala osećaj kao da se gledam u ogledalu. Ona je malo krupnija od mene, premda je i rođena sa više grama nego ja. Nismo progovorile ni reč, samo smo se gledale. NJen pogled, imala sam osećaj, bio je pun mržnje i nepoverenja. Samo čekam da se priča slegne i da je nekako zamolim da utvrdimo DNK, pa da dokažemo da smo i nas dve žrtve velike organizovane kriminalističke priče. Sedam godina sumnje
Olivera Nešić je 10. oktobra 1994. u pančevačkoj bolnici rodila dva dečaka. Odmah nakon porođaja jednog dečaka su preneli na neonatologiju, i sa njim i drugog, da jednojajčane blizance ne bi razdvajali. Olivera je ostala da leži još dva dana u pančevačkoj bolnici. Nešići su dobili jednu otpusnu listu iz bolnice, na kojoj je navedeno neverovatno mnogo razloga za smrt dečaka. U matičnoj službi u Pančevu Olivara je dobila fotokopiju neoverenog izvoda iz matične knjige umrlih, bez potpisa, sa naknadno upisanim podacima i različitim datumima upisa dece. Jedan je zaveden dve nedelje nakon smrti, a drugi mesec dana posle. Na osnovu potvrde o smrti, koju joj je dala bolnica, podaci se ne slažu s podacima iz pogrebnog preduzeća. Upoređujući ih, stiče se utisak da su deca dva puta kremirana. Na istom papiru se navodi i da je Olivara decu rodila u vanbračnoj zajednici, iako su ona i suprug već pet godina bili u braku i imali petogodišnju devojčicu. - Premda smo suprug i ja insistirali da decu sahranimo, nisu nam dali njihova tela - rekla je Olivera. - Tek kasnije smo saznali od nekih rođaka, koji su lekari, da bolnica nema pravo da kremira telo bez pristanka roditelja, overenog potpisom. Mislimo da je jedan od naših dečaka živ, i to baš onaj koji se nalazio u inkubatoru kada smo došli da preuzmemo telo preminulog sina. Tu u Pančevu, usvojen je od izvesne porodice. Prava bitka nam tek predstoji, ali smo na pragu da obelodanimo našu sumnju. Dok se ona ne dokaže preostaje nam da zajedno sa svim ojađenim roditeljima podnesemo tužbu, koja će mnogobrojne kriminalce dovesti na stub srama. Zajednička tužba brojnih roditelja Zbog osnovane sumnje da je učinjeno teško krivično delo prevare, zloupotrebe službenog položaja i krađe maloletnog deteta, mnogobrojni roditelji iz cele Srbije odlučili su da podignu zajedničku tužbu protiv mnogih institucija, lekara, opštinskog osoblja. Tužbu će uputiti Javnom tužilaštvu, a sa zahtevima će doći i ispred Vlade Republike Srbije, pošto je u godini koja je proglašena godinom borbe protiv organizovanog kriminala isplivalo ovo monstruozno delo.
Biljana Hrnčić
Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da im je tek rođena ćerka 1979. godine ukradena, pre nego što su pronašli svoju Nikoletu, otvoreno su pitali kako je moglo da dođe do toga da se u njenoj krštenici, izvadenoj krajem 2001. godine, potkradu drastične "greške". A upravo takve "brljotine" njih su naterale na krenu u potragu za kćerkom. Manojlovići su ukazivali i na naknadnu zabelešku u krštenici da je njihova Nikoleta umrla i da je njena smrt zavedena u matičnoj knjizi umrlih za 1979. godinu, pod brojem 2.222.
Umesto mnogih odgovora i objašnjenja, Odeljenje za opštu upravu opštine Savski venac, 11. januara 2002. godine, sa potpisom načelnika Snežane Tomašević, donosi jedno rešenje, koje revoltira Manojloviće, kojim se odobrava ispravka zabeleške činjenice smrti u matičnoj knjizi rođenih u rubrici "naknadni upisi i zabeleške", na strani 43, pod tekućim brojem 2.334 za 1979. godinu kod upisa činjenice rođenja Niolete Manojlović, rođene 5. maja 1979. godine u Beogradu, Narodnog fronta 62, i to tekućeg broja matične knjige umrlih od 2.222 na 2.156. U obrazloženju ovog rešenja ističe se da je na predlog matičara pokrenut postupak po službenoj dužnosti za ispravke činjenice smrti. - U postupku je na osnovu izvršenog uvida u matičnu knjigu rođenih i umrlih, i spise matičnih knjiga, utvrđeno da je tekući broj matične knige umrlih 2.156 a ne 2.222, kako je to izvršeno u zabelešci činjenice smrti u MKR, a što se i dokazuje izvodom iz matične knjige umrlih opštine Savski venac, tek. br. 2.156/130 za 1979. godinu i drugim dokazima - ističe se u obrazloženju rešenja Odeljenja za opštu upravu opštine Savski venac. Na ovako rešenje reagovali su Manojlovići žalbom u kojoj ističu da su pokrenuli tužbu kod OJT u Sokobanji, koja je 14. decembra prošle godine prosleđena Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu. Zatražili su i ukidanje pomenutog rešenja, jer bi se njime, kako su konstatovali, u potpunosti promenilo činjenicno stanje, zbog kojih su i pokrenuli tužbu.
Poznanstvo iz škole Manojlovici kažu da su se zatim obratili Gordani Milanović, zameniku načelnika Odeljenja za opšte poslove SO Savski venac, koja im je objasnila da su njihovi podaci precizni i da ce se uzaludno iscrpljivati u sudskom sporu. Na mnoga njihova pitanja, kako tvrde, Gordana Milanović nije imala odgovore pa im je mesto izvoda iz matične knjige umrlih izdala potvrdu o smrti Nikolete broj 256. - To nam je bio jasan znak da treba početi potragu od bolnice, gde su rođenjem naše dece sve "greške" u dokumentaciji i započele - ističe Milutin. - Pored dobijenog izvoda iz protokola porođaja, od GAK "Narodni front", u Institutu na neonatologiju zatražili smo i za Ljubomira i za Nikoletu istorije bolesti. Posle desetak dana doživljavamo ovakvu situciju na Institutu - za žensko dete nema tražene istorije bolesti, osim da je otpušteno 25. juna 1979. godine. Posle nastale gužve i konsultacije sa svojim pretpostavljenim službenik Marjenka Lipovača izdaje nam dokument za koji je jedino i imala zvanično dostupne podatke. Umesto tražene istorije bolesti, izdaje nam za kćerku potvrdu o izlasku iz bolnice. - Mi smo bili precizni i jasni. U navedenom zahtevu broj 626 tražili smo istoriju bolesti, a ne nekakve potvrde - ističe Milutin. - Onda se ispostavilo da je službenik napravio "grešku", pa nam za žensko dete izdaje potvrdu umesto traženog dokumenta, a za muško ipak istoriju bolesti. Da je taj isti službenik imao istoriju bolesti i za našu kćerku sigurno bi nam je izdao, a ne nešto što nismo ni tražili. Kad su potom počceli da uporeduju brojke iz raspoložive dokumentacije za takvu decu, učinilo im se da su otkrili šifrarnik kojim je bebi-mafija obeležavala gde se koje dete nalazi.
Manojlovići su organizovali potragu u gradu pod Bagdalom i došli do podataka o jednoj porodici, koja je dosta teško dobila decu. Majka iz te porodice najpre je imala pobačaj, zatim je, zvanično u julu 1979. carskim rezom dobila devojčicu, a avgusta 1980. godine, opet carskim rezom, još jednu devojčicu.
Dalje traganje za tom porodicom dovelo ih je u Beograd. Ispostavilo se da je devojčica, koju su krstili kao Nikoletu, išla u istu srednju školu kao i njihov sin, njen mogući brat-blizanac Ljubomir, koji se tamo školovao dok je bio stipendista Fudbalskog kluba Zemun. Oni su se znali sasvim površno, ali je to bilo dovoljno da sada uspostave drugarski kontakt. Tako su Manojlovići, vremenom "dozirano", preneli Nikoleti svoje pretpostavke i savetovali joj da potraži svoje podatke u matičnim knjigama u Kruševcu.
- U Nikoletinoj krštenici pisalo je da joj je otac rođen 1957, a majka 1956. godine, što je netačno - kaže Milutin Manojlović. - U sestrinoj krštenici bili su tačni podaci (otac 1948, majka 1960), s tim što je u toj krštenici navedeno i da je otac rođen u Ratkovcu (Orahovac - Kosovo), a majka u Kruševcu, dok u Nikoletinoj krštenici tih podataka nema.
Kako je dobro poznato da se najpre ispisuje prijava rođenja, pa potom krštenica, Manojlovići veruju da je prvo sačinjena originalna prijava rođenja i da je iz nje uneta u krštenicu adresa roditelja. Onda je, po njima, originalna prijava uništena i nedavno je napravljen falsifikat, u kojem adrese više nema, ali postoji falsifikovan potpis majke.
Videvši sve to, Nikoleta je odlučila da za Uskrs dođe u Sokobanju, da bude krštena, i da sa Ljubomirom, kao bratom-blizancem, proslavi zajednički rodendan.
"Beogradska majka" i "sokobanjski roditelji" su se, na Nikoletino insistiranje, sreli 20. maja. Manojlovići kažu da su na taj susret došli sa mnogo papira i podataka, a da "beogradska majka" nije imala ništa od toga. Navodno je pričala da je u porodilište dovedena dve nedelje ranije, da se porođaja ne seca, jer je bila pod narkozom, i da ne zna kada su joj doneli dete jer je "tri dana bila uspavana". U razgovoru je rekla za Nikoletu: "Mi smo je lepo čuvali", a na primedbu da u kruševačkoj bolnici nema podataka o porođaju, uzvratila je pitanjem: "A šta će biti sa doktorima?" Kada je rečeno da su brat i sestra možda mogli da se zaljube jedno u drugo, odgovorila je: "Sada se znaju, pa neće!"
Put do istine bio je mukotrpan. Svesni su toga bili Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da im je ćerka Nikoleta živa i da je ukradena posle porođaja. Manojlovići se zato pažljivo i detaljno podsećaju šta se dešavalo davne 1979. godine, kada je Radojka donela na svet blizance. Po zvaničnoj verziji, devojčica je umrla 16. maja. Otac Milutin, koji je za vreme porođaja svoje supruge bio na odsluženju vojnog roka, a skinuo je uniformu dve nedelje posle tragičnog događaja, odmah je otišao u Specijalnu bolnicu za nedonoščad kod dr Stevana Dudića koji ga je, kako tvrdi, tešio time da su on i supruga mladi i da će imati još dece. - Objašnjavao mi je da su deca u inkubatoru i da im se stalno kontroliše bilirubin, koji može u trenutku da se naglo uveća - priča Milutin Manojlović. - Tvrdio je da se devojčici upravo to dogodilo, u trenutku kada su se smenjivale medicinske sestre, pa u tom kratkom intervalu nije bilo kontrole. Ponovio je da ne bi bilo dobro da vidim telo i objasnio: "Kad skoči bilirubin, to je kao kad se topi sapunica u kadi. U trenutku smene sestara bilirubin je skočio i pojeo mozak!" Ruku na srce, nisam tada reagovao kako treba, jer da sam mogao da razmišljam, tražio bih da mi to i napiše. Drugo, svi znamo kako je tada bilo vreme, jer da sam bilo šta posumnjao sigurno bih završio u zatvoru.
Kada su se pomirili sa surovom činjenicom, Manojlovići su svoju roditeljsku pažnju skoncentrisali na dečaka. Pitali su lekare kako da ga neguju, jer se tvrdilo da je u teškom stanju. Rečeno im je da nema nekih garancija, bar dok ne prođe pubertet. Istovremeno, predloženo im je da promene sredinu i odu na more ili u banju. Tada Manojlovići donose važnu odluku iz osnova menjaju život napustivši Beograd. Milutin se setio da ima nešto dedovine u Sokobanji, pa postaju stanovnici ovog turističkog mesta.
U jesen 2001. godine Ljubomir je odlučio da se profesionalno bavi fudbalom, zbog čega mu je bila potrebna i detaljna dokumentacija o zdravstvenom stanju. Posle toliko godina, bila je to prilika da Manojlovići zavire i u dokumentaciju o svojoj umrloj Nikoleti. U SO Savski Venac majka je zatražila krštenice za oba deteta. Za Ljubomira je dobila ovaj dokument 21. novembra, dok je za drugu morala da dođe sutradan.
- Međutim, tog narednog dana devojka za šalterom saopštila mi je da ne može da mi izda krštenicu devojčice. Na ekranu kompjutera bila je ispisana naznaka da se ta krštenica ne može izdati bez sudskog naloga! - predočava Radojka Manojlović. - Onda sam zatražila smrtovnicu, ali su rekli da ne mogu dati ni nju! Počela je rasprava, umešali su se i drugi, pa su na kraju odlučili da mi ipak izdaju krštenicu.
Manojlovići su u toj krštenici zapazili dva, za njih sumnjiva i neobična detalja. Prvi, da je Nikoleta rođena u 22.51 sat, iako je u protokolu "Narodnog fronta" pisalo 22.05, dok Radojka tvrdi da bi sigurno zapamtila da je porođaj trajao čitav sat. Drugi, za Manojloviće još drastičniji detalj je naknadna zabeleška da je Nikoleta umrla i da je njena smrt zavedena u matičnoj knjizi umrlih za 1979. godinu, pod brojem 2.222. Medutim, proverom su utvrdili da je pod tim brojem u knjizi umrlih evidentiran odrastao covek, koji je umro u "Narodnom frontu", a ne u Bolnici za nedonoščad!
Naravno, ovakva otkricća su dodatno uznemirila Manojloviće, pa su otišli i do Bolnice za nedonoščad, sadašnji Institut za neonatologiju i zatražili dokument o svojoj devojčici, onako kako se to čini za bilo koje dete.
Manojlovići zato sada poseduju dva dokumenta iz iste ustanove - staru potvrdu da je dete umrlo u Bolnici za nedonoščad i novu da je dete te iste, 1979. godine, otpušteno iz te iste bolnice. Razmišljali su o mogućnosti da se u pitanju administrativna greška, ali Milutin Manojlović kaže da se ne radi o jednoj, vec o nizu manjih i većih grešaka, što je previše za tek rođeno dete. Istovremeno, Milutin Manojlović danas veruje da je neko u Specijalnoj bolnici za nedonoščad nameravao da mu uzme i sina Ljubomira.
Od samog početka dobijali smo informacije da muško dete nije dobro. Dr Dudić je to ponavljao i po mom izlasku iz vojske, pošto nam je već saopšteno da je devojčica umrla - tvrdi Milutin. - Pri drugom susretu govorio je da je dečak izoblicen, da mu je u glavi sukrvica i da već nema pola mozga! Predlagao nam je injekciju, da "skratimo muke".
Zato on danas posebnim očima gleda i na epikrizu bolesti, ispod koje su imena dr Dudića i dr Slobodanke Ilić, tada načelnika odeljenja, a danas direktora Instituta.
Roditeljsku sumnju izaziva drugi deo epikrize, za koju Manojlovići veruju da je dopisan naknadno. Tu se konstatuje da je faza oporavka bila primetna u četvrtoj nedelji, dakle pre nego što se otac vratio iz vojske, pa je nejasno zašto mu je predlagano da digne ruke od deteta u trenucima kada je nastupalo poboljšanje. Manojlovićima je nejasno je i to zašto je i na osnovu kojih nalaza dete pri kraju boravka u bolnici dobilo još jednu transfuziju, ako je imalo 4,5 miliona krvnih zrnaca, što je u granicama normale. Nejasno je Radojki i Milutinu Manojloviću zbog čega je konstatovano da je majka "održala laktaciju" i da "treba nastaviti sa dojenjem", kad je ona izgubila mleko 40 dana ranije, posle vesti o smrti kćerke, a sumnju im izaziva i terapija preporučena pri otpuštanju, koja se svela na mleko, vitamine i gvožde - za pacijenta koji je bio "otpisivan". Zato Manojlovići misle da je ovako sročen drugi deo epikrize trebalo da opravda drastične predloge dr Dudića i da ih nekako pomiri sa zdravstvenim stanjem deteta, koje se pokazalo daleko boljim.
"Otpisani" dečak je danas kršan momak, visok 185 cm, student fizičke kulture i aktivan fudbaler. Ima mlađeg brata Dragana (21).
Na javne prozivke Manojlovića usledilo je ubrzo i reagovanje iz Instituta za neonatologiju, nekadašnje Specijalne bolnice za nedonoščad u Beogradu, u kome se kaže da je došlo do greške, odnosno da je u spornoj potvrdi mrtva beba greškom proglašena za živu.
BEOGRAD - Nakon što je Milutin Manojlović iz Niša objavio da je svoju ćerku, rođenu 5. maja 1979, a proglašenu mrtvom 16. maja iste godine, pronašao "živu i zdravu u Beogradu", roditelji koji sumnjaju da su njihova novorođenčad zaista poumirala u bolnicama počeli su pravu opsadu opštinskih i matičnih službi širom Srbije. Manojlović je istragu počeo dokumentom kojim se potvrduje smrt deteta, a na kome je našao podatak da je dete umrlo kod kuće. On kaže da je dete bilo u bolnici od koje je i dobio obaveštenje da je beba preminula. Taj detalj je kod njega pobudio sumnju u smrt deteta i nadu koja ga 23 godine nosi da traži svoju ćerku. Usled, kako se ispostavilo, postojanja velikog broja sličnih neusklađenosti u dokumentima o smrti novorođenčadi do kojih su i ostali roditelji došli, njihova sumnja, kako kažu, nije bez osnova. Trenutno u Srbiji oko 300 porodica pokušava da pronikne u stvarnu sudbinu svojih beba, proglašenih za umrle u srpskim bolnicama.
Načelnik matične službe opštine Savski venac Gordana Milanović kaže za "Blic" da je procedura prijavljivanja dece jasna.
Svi podaci umrlog deteta se, kako kaže šef odseka za lična stanja građana u Svaskom Vencu Milica Novaković, prepisuju iz matične knjige rođenih, pa je nejasno zašto je u slučaju Bogojevića, na primer, prema njihovim dokumentima, dete prvo upisano u knjigu umrlih.
Roditelji, objašnjava Milica Novaković, ne mogu da dobiju dokumenta, jer deci nisu odredili ime, pa se opština na taj način štiti da ne dođe do neke zloupotrebe sa izdatim izvodima. Sudska zabrana izdavanja izvoda ovim roditeljima, tvrdi Novakovićeva, "ne postoji, tako da su ona dostupna svima, ukoliko podnesu zahtev za izdavanje i sačekaju do 30 dana, što je rok da ih opština izda"" Arta i Nikola Šegrt, na osnovu dokumenata koje su uz puno muka uspeli da prikupe, sumnjaju da njihovo dete, rođeno 26. oktobra 1993. godine u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu, nije zaista preminulo posle četiri dana, kako stoji u nalazima lekara. Sumnju potkrepljuju činjenicom da u opštini Savski venac ne mogu da dobiju izvode niti iz matične knjige rođenih, niti iz knjige umrlih. Takođe, kako tvrde, iz bolnice ne mogu da dobiju ni istoriju bolesti deteta za koje se tvrdi da je umrlo od meningitisa. - Dete je rođeno zdravo, bez ikakvih problema, a onda su lekari odjednom rekli da je mrtvo. U tom strašnom trenutku doktor nas je čak "tešio" time da je "bolje što nije preživelo", pošto je on, navodno, napipao da mu je jedan bubreg zakržljao. Rekao nam je još da smo mladi, da ćemo imati još dece i da je bolje da to dete i ne vidimo. Na naše insistiranje da ga ipak vidimo, objasnili su nam da je dete i dalje u njihovoj nadležnosti i da u takvim slučajevima bolnica obavlja sahrane, a supugu su odmah otpustili iz bolnice - kaže za "Blic" Nikola Šegrt. Imaju pravo da sumnjaju, dodaje Nikola, jer su im "sva vrata u opštini i bolnici zatvorena", a u JKP "Pogrebne usluge", koje i obavljaju sahrane za bolnice, o njihovom detetu "ne postoji bilo kakva evidencija".
Da njihovi blizanci, rođeni 13. oktobra 1994. godine u pančevačkoj bolnici, nisu zaista preminuli, na osnovu, po njima, "nelogičnih" dokumenata, sumnjaju i Olivera i Goran Nešić. U potvrdi o smrti stoji da su deca iz bolnice otpuštena kući, što, kako tvrde Nešići, nije tačno. Uz to, prema izveštaju JKP "Pogrebne usluge" iz februara ove godine, deca su kremirana 21. oktobra 1994. godine, a prema drugom, od pre mesec dana, da je jedno kremirano 28. oktobra, a drugo 11. novembra 1994. godine.
Ovogodišnji Uskrs obeležen je u Sokobanji neverovatnim dogadajem. U lokalnoj crkvi krštena je kao član sokobanjske porodice Manojlović devojka Nikoleta, za koju tvrde da je njihova ćerka za kojom su tragali 23 godine, od trenutka kada im je u beogradskoj Bolnici za nedonoščad (danas Institut za neonatologiju) saopšteno da im je 11 dana po rođenju blizanaca devojčica umrla. Da li je u pitanju sudbina ili igra slučaja, tek, Vaskrs je pao baš na 5. maj, dan kada je devojčica Manojlovićevih bila rođena. Tako je devojka koju smatraju Nikoletom u Sokobanji istovremeno proslavila i rođendan, zajedno sa Ljubomirom Manojlovićem, koji bi trebalo da joj je brat blizanac, pet minuta stariji od nje. - Mi smo tražili i našli svoje dete koje nam je bilo ukradeno po rođenju, ali na tome nismo stali. Podneli smo krivičnu prijavu protiv konkretnih ličnosti za koje s razlogom verujemo da su organizovale i sprovele krađu, mada vidimo da se nadležni time ne bave sa posebnom revnošću - kaže Milutin Manojlović. - Što se nas tice, mi smo dete pronašli. Ali, javilo nam se mnogo drugih porodica kojima se dogodilo nešto slicno.
Ubeđeni da su otkrili životnu istinu, Radojka (44) i Milutin (44) Manojlović iz Sokobanje, vlasnici tamošnje male kafeterije "M", još 12. decembra prošle godine podneli su Opštinskom javnom tužilaštvu u Sokobanji privatnu tužbu protiv N. N. počinioca zbog krivičnog dela iz člana 117, stav 1, KZ Republike Srbije.
- U isto vreme, kako Manojlovići navode u tužbi, muško dete je po tvrdnjama lekara bilo u vrlo kritičnom stanju. Međutim, 25. juna 1979. godine dečačić je otpušten iz bolnice, sa težinom od 2.800 grama i sa preporukom dr Stevana Dudića da napustimo Beograd i živimo sa detetom u nekoj banji ili na moru - piše Milutin Manojlović u tužbi. Manojlovići u tužbi predočavaju i da je u međuvremenu, posle dosta godina, nihov sin Ljubomir počeo profesionalno da se bavi sportom, pa je nedavno bilo neophodno da mu se iz bolnice izvadi istorija bolesti. - Sakupljajući dokumentaciju za Ljubomira došli smo do podatka da je žensko dete, kršteno Nikoleta, živo, zdravo i teško 3.200 grama, otpušteno iz bolnice istog dana kad i Ljubomir, tj. 25. juna 1979. godine! - tvrde Manojlovići u tužbi. U međuvremenu je zamenik OJT iz Sokobanje Branislava Anđelković ustupila u dalju nadležnost Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu porodice Manojlović "s obzirom na to da iz prijave proizlazi da je označeno krivično delo promena porodičnog stanja iz člana 117, stav 1, KZ RS izvršeno na području grada Beograda". Posle "šetnje" prijava je konačno pristigla do Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu, a Manojlovići je potom preciziraju sa konkretnim imenima.
Kako je došlo do ove velike ujdurme koja je prerasla u do sada nečuveni skandal?
"U našu ustanovu primljeno je dete Manojlović, žensko, mat. br. 600, od majke Manojlović Radojke i oca Milutina, rođeno u GAB Beograd dana 5. 5. 1979. god. Primljeno 7. 5. 1979. a otpušteno 25. 6. 1979." Sudeći po tom dokumentu, devojčica nije umrla 16. maja, kako je u ono vreme u toj istoj bolnici napisano u potvrdi o njenoj smrti. Naprotiv, ona je, po navodu iz potvrde, 40 dana kasnije otpuštena živa! U pomenutoj potvrdi inače postoji još samo jedna i te kako čudna rečenica:
"Zbog tehničkih nemogućnosti nismo u mogućnosti da vam damo detaljniju informaciju."
- Ali, u bolničkoj knjizi Instituta za neonatologiju video sam da pored "ženskog deteta Manojlović" stoji oznaka "b. o.", što znači da je bila dobro, uz napomenu da je otpuštena sa težinom od 3.200 grama - tvrdi Ljubomir. Početak ove gotovo neverovatne priče datira od kada su se Radojka, rukometašica iz Benkovca, i Milutin, fudbaler Galenike, sreli, zavoleli, venčali i nastavili da žive u Beogradu. Dok je on bio u vojsci, ona je čekala bebu.
Njihova velika nevolja bila je u tome što su imali najnepovoljniju kombinaciju rezus-faktora jer je njen bio negativan, a njegov pozitivan. Dodatni problem bio je u tome što tada nisu obavljani pregledi ultrazvukom, pa Radojka nije znala da nosi blizance.
- Tek kad se rodio dečak, u GAK "Narodni front" dr Dušan Stanojević je shvatio da postoji i drugo dete - priča Radojka. - Povikao je: "Napni se, ženo, još jednom!" i ubrzo je rođena i devojčica. Htela sam da vidim koje je muško a koje žensko, a oni su uzvratili: "Ljubi, ljubi, brzo, mali su, moraju u inkubator!". To je bio moj jedini susret s devojčicom. U protokolu porođaja "Narodnog fronta" zapisano je da je porođaj obavljen 5. maja 1979. godine. Dečak je rođen u 22.00, sa 1.750 grama. Devojčica je rodena u 22.05, sa 1.650 grama. Porođaj je bio normalan, starost trudnoće procenjena je na 34 nedelje. Dva dana kasnije deca su prebačena u Specijalnu bolnicu za nedonoščad. Majka je nekoliko dana zadržana u "Narodnom frontu", a potom je požurila da ih prijavi matičaru u SO Savski venac. Bile su joj potrebne krštenice da bi suprug, kao hranilac porodice, ranije bio pušten iz vojske. Decu nije mogla da vidi, a informacije o njima dobijala je preko roditelja svog supruga. Bile su šture i nepovoljne. Javljano je da decak nije dobro. Devojčica nije pominjana. Dobila je uput 14. maja da kao majka dojilja ide u Bolnicu za nedonoščad, gde se izmuzavala u laktarijumu, ali kontakt s decom nije imala. Onda joj je svekrva pokazala telegram u kojem je pisalo da je devojcica umrla 16. maja. Pala je u nesvest. Mleko je presahlo.
- Stigao sam iz vojske dve nedelje kasnije. U međuvremenu moj otac je otišao da sa lekarom odeljenja dr Stevanom Dudićem razgovara o okolnostima pod kojima je devojčica umrla - priča Milutin Manojlović. - Lekar mu je u hodniku u prolazu rekao da je dobila izliv krvi u mozak. Na očev zahtev da preuzme telo radi sahrane, dr Dudić je odgovorio da je telo u lošem stanju i da bi prizor bio potresan. Naglasio je da treba obaviti i obdukciju i da će sahranu na uobičajen način obaviti Bolnica.
Afera o krađama dece i dalje je u toku, jer su se na pragu istine, obmana i laži našle mnoge porodice iz cele Jugoslavije. Priče su slične, a potraga za navodno umrlim detetom, sestrom ili bratom dovele su sve ove porodice na ista vrata. Vođa istrage je Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji je nakon 23 godine pronašao svoju kćer Nikoletu. Za njegovim slučajem klupko se odmotalo, da bi razne prljave radnje izbile na svetlost dana. Od trenutka kada je Nikoleta pronađena, pod imenom Violeta, u porodičnu kuću Manojlovića stiglo je čak 300 porodica iz cele Srbije i Vojvodine, sa nadom da će bar deo njih naći svoje davno “preminule” bebe. Da bi se dokazala krađa novorođenčeta i uz to postojanje organizovanog kriminala trgovine decom na ovim prostorima, potrebno je imati dokaze. Nije dovoljno pronaći dete i analizom DNK utvrditi očinstvo. Javno tužilaštvo traži mnogo više.
- Kod mene se nalazi oko 100 obrađenih predmeta iz svih većih gradova Jugoslavije, tačnije iz svakog grada gde postoji porodilište - kaže Milutin Manojlović. - Obraćali su mi se ljudi iz Zrenjanina, Pančeva, Bele Crkve, Novog Sada, Niša, Kragujevca, Beograda i njihove priče su slične. Potraga za “umrlim” detetom, sestrom, bratom, bez obzira na godine (ima slučajeva od 1950. godine do 2000) navodi nas na isti trag - na organizovan kriminal u trouglu lekara, skupštine opštine i matičara. Naišli smo na brdo neispravnih, falsifikovanih i podmetnuh papira. Dobro smišljen projekat Svi slučajevi dokazuju da je stil rada lekara isti: pažljivo odabiranje žrtve, ophođenje prema majci, a i prema detetu. Sve se to odvija na velikoj organizovanoj dečijoj pijaci, tačnije berzi. Izložbeni prostor je bolnica, izložbena “roba” su bebe, pomoćnici prodaje su medicinske sestre, lekar odeljenja ili načelnik, šef prodaje je direktor bolnice, a propratni list ili dokumet o kretanju “robe” je potvrda o smrti i prijava o rođenju. Jedan primerak tih papira se nalazi u bolnici i nadležnoj skupštini opštine, tačnije kod matičara. Cilj ovih kriminalnih radnji je teško dokučiti, osim da je u pitanju dobro organizovan kriminal, koji tek sada dolazi na videlo, posle toliko izgubljenih godina. - Priče svih nas imaju mnogo toga zajedničkog - kaže Manojlović. - Na prvom mestu je udaljavanje majke od deteta. Majka ga vidi samo u trenutku porođaja i nikad više. Dete se rađa živo i zdravo i živi dva dana bez inkubatora, a potom najkasnije za 15 dana “umire” pod čudnim okolnostima. Majka ne viđa mrtvo dete, niti joj ga daju da ga sahrani, ne dobija umrlicu, ili je dobija šturo ispisanu, naprasno se otpušta iz bolnice i otac ne dobija telegram o smrti deteta. Tek na zahtev roditelja i uz dugomesečnu upornost dobijaju šturi izveštaj sa patologije, ili ga uopšte ne dobiju, bez broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatom, sa kojeg se ništa ne može pročitati. Često nema podataka o detetu ni, u matičnoj knjizi umrlih ili rođenih i ako ih ima redovno su sa greškom. Sve to rađa sumnju da je dete živo.
Dobro smišljen projekat predvideo je i psihološku meru zaštite - uvođenje rodbine kao posrednika u trgovini.
Trenutak strašne istine Kada godine prođu i stvar izmakne kontroli, svi se pomalo uspavaju, a papiri isplivaju na videlo, nastupa trenutak strašne istine. Sva se vrata zatvaraju i kreću manipulacije lekara, opštinara, tužilaštva...
- Kada smo prikupili gomilu dokaza i utvrdili da je Nikoleta zaista naša, nastupila je lavina problema - objašnjava Manojlović. - Javni tužilac u Beogradu, Snežana Bogdanović je nakon pregleda dokumentacije, u želji da nam pomogne, rekla: ”Bolje da vam lekari nekako priznaju i reše problem”. Do dana današnjeg lekari nisu to učinili, već su rešili da falsifikovanjem dokumentacije, u saradnji sa matičnim uredom, prikriju izvršeno krivično delo. Posledice koje proističu u trenutku saznanja istine i utvrđivanja biološkog porekla tražene osobe mnogo su manje, od posledica koje mogu da nastanu po buduća pokolenja te iste osobe. Jedna od njih je rodoskrnavljenje, koje proističe iz nepoznavanja pravog porekla osobe. Obaveza je državnih i pravosudnih organa da suzbiju ovakve kriminalne radnje, štetne po društvo u celini. Kompletnu istragu preuzeo je MUP Srbije, koji prikuplja podatke iz svih opštinskih organa unutršnjih poslova. Premda su roditelji već sami istraživači i zahvaljujući svojoj upornosti su prikupili hrpu papira i time olakšali rad policiji, najveću kočnicu u radu predstavlja im javno tužilaštvo. - Naš slučaj već šest meseci stoji na istom - kaže Manojlović.- Javni tužilac ne rešava slučaj, iako ima sve dokaze i može da pokrene postupak protiv bolnice, matičara, i u krajnjem, moje majke, ali ništa se ne dešava, kao da ih neko koči. Oko 30 nas podnelo je zajedničku tužbu. Time smo obavezali tužilaštvo da nam se proces ubrza i dokaže ono što i sami tvrdimo. Naše priče su stigle i do nekih državnih instanci, u ovoj godini, koja je proglašena godinom borbe protiv organizovanog kriminala. Još nam niko ne odgovara na pitanje kako da vratimo identitet ukradenoj deci, jer naš Krivični zakon napisan 1974, nije predvideo krađu beba, već samo odricanje od njih. Da bismo vratili Nikoleti identitet treba da sačekamo da se završi čitav krivični postupak protiv svih institucija i porodice Roganović, pa tek onda da ona, s obzirom na to da je punoletna, može da bira. NJome teće krv Manojlovića i krštena je pre rođenja. Van pameti je da bi sada, nakon 23 godine, trebalo da vraćamo ono što nam je ukradeno i prodato.
Biljana Hrnčić
Kad su 26. septembra počeli trudovi, Mirjana je znala gde će: u Ginekološko-akušersku kliniku ""Narodni front". Tamo se već jednom porodila. Ovaj porođaj je bio normalan, prirodan. U pola jedanaest uveče, istog dana, oglasio se plač.
Mladen te noći nije spavao. Ej, dobio je sina! Vrata porodične kuce stajala su otvorena noć i dan za sve one koji su došli da podele radost sa presrećnim ocem.
Odgovor dok je živa neće zaboraviti: – Tvoja beba je umrla. Nešto se iskomplikovalo. Samo to su joj rekli. Lik, a ni ime osobe koja je to izgovorila, nije zapamtila. Šokirana, izgubljena za svet oko sebe, zove telefonom Mladena i mehanički ponavlja reči koje je malo pre čula. Mladen u šoku. Slavlje se pretvara u saučešće. Ujutru nesrećni otac dolazi u bolnicu. Hoće da vidi, makar i mrtvog, sina, da ga sahrani po pravoslavnim običajima. Učtivo mu ne dozvoljavaju ni jedno ni drugo:
Sedam dana se Mirjana vukla po hodnicima, plakala, živa umirala za svojim sinom. Izmuzala se, ne zna za koga. Ni nege, ni reči utehe. Samo su joj jedan dan poturili da potpiše nešto u velikoj plavoj knjizi. Šta – nije gledala. Potpisala je. Iz bolnice je izašla na svoj zahtev. Začudila se kad je čula da su Mladenovi rođaci iz Jagodine, kojima je beba umrla odmah po porođaju, svoje dete bez ikakvih teškoća izneli iz porodilišta i sami sahranili. Ali, nije želela o tome ni da misli ni da govori. Ona i Mladen su hteli sao da zaborave, da potisnu tugu zarad Slavice i nove bebe koja je bila na putu. Slavica je 9. februara 1978. godine dobila sestru Svetlanu, sada studenta Likovne akademije.
Četvrti put Mirjana se porodila mesec dana pre termina. Sin, Zoran, danas student tehnologije, rodio se u istoj bolnici kao i njegova sestra i brat, 5. maja 1979. godine. Odmah po rođenju majci su saopštili da njena beba ima visok bilirubin, žuticu. Nije dobro, vrteli su glavom ljudi u belim mantilima. Odmah je obavestila supruga. Mladen se izbezumio: zar opet da izgubi sina? Onako krupan, strašan u svojoj ljutnji i strahu, upao je na odeljenje i zagrmeo:
Zoran je u rekordnom roku ozdravio. I sa majkom otišao kući. Okruženi decom u svom domu, kao i na poslu, Milanovići su duboko u sebi pohranili tugu i sumnju da možda, ipak, lekari nisu nešto pogrešili i da je njihov bezimeni sin živ. Glasno izrečena sumnja zvučala bi suludo, a da sami traže odgovor na nju, nisu znali ni gde ni kako. Ćutali su.
– Na lep način niko ništa ne da. Ni u matičnoj službi Savski venac, ni u GAK-u "Narodni front". Matičari su čak zvali i policiju. Ali, ja nikad ne idem bez svedoka. Uvek su sa mnom pet-šest roditelja koji traže isto što i ja – priča nam energicno Slavica i pokazuje dokumente koje je sakupila. Temperamentno ukazuje na niz nelogičnosti: da je izvod iz matične knjige rođenih, kao i onaj iz knjige umrlih, pisan na formularu za blizance, da su izvodi nepotpuni, sa dva različita rukopisa na jednom formularu, da su dopisivani... – Kad sam se pojavila u bolnici "Narodni front", direktor opšteg pravnog i kadrovskog sektora doktorka Darinka Mitrović mi je rekla: "Šta je tvoja majka čekala dvadeset šest godina. Ja nemam nameru da se zamlaćujem takvim glupostima, ne možete dobiti ništa. Ja izdajem ova dokumenta samo na zahtev suda"– priča Slavica. – E, pa lepo, po ovlašćenju moje majke, presavila sam tabak i tužila bolnicu i u tužbi napisala reči pomenute gospođe. Tužila sam i Skupštinu opštine Savski venac, odnosno njihovu matičnu službu. Na osnovu prikupljenih dokumenata, a još čekam odgovor iz Javnog pogrebnog preduzeća, oni su jedini bili ljubazni, da li u svojoj evidenciji imaju podatak da su sahranili bezimenu bebu Milanović, mi osnovano sumnjamo da je osoblje bolnice i matične službe izvršilo krivično delo iz člana 116. i 117. stav 1. KZRS oduzimanje maloletnog lica i promena porodičnog stanja.
U tužbi Slavica javnog tužioca obaveštava i da ne odustaje da i dalje traga za nestalim članom svoje porodice, da će voditi sopstvenu istragu i uznemiravati svaku porodicu dok se ne utvrdi tačan identitet i poreklo osobe na koju sumnja da je ona koju traži. Slavica je i OUP Čukarica uputila odgovarajući zahtev za pronalaženje njenog brata. – Mog brata su u porodilištu ukrali i prodali i ja neću prezati ni od čega da ga nađem i dokažem da su to uradili – kaže odlučno. – U svojoj nameri nisam sama. Po Manojlovićevoj i mojoj evidenciji u Srbiji trenutno oko trista porodica traži svoje, zvanično umrle, bebe. Sve su to bebe bele puti, od roditelja hrišćana i u 85 odsto slučajeva muškog pola. Telefon, Manojlovićev i moj, ne prestaje da zvoni. Svaki dan javljaju se novi ojađeni roditelji. Ljudi iznose svoj slučaj, pitaju šta da rade, odakle da krenu. Mi ih savetujemo na osnovu našeg iskustva. Prema podacima koje smo sakupili bebe su nestajale od 1962. do 2001. godine. Najviše takvih slučajeva se desilo u "Narodnom frontu", u niškom i porodilištu u Višegradskoj ulici u Beogradu. Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu već je podneto 85 privatnih tužbi u osnovi istih kao što je Mirjanina. Sve one su poslate i na adresu Vladana Batića, ministra pravde. Slavica kaže da niko još nije dobio bilo kakav odgovor. U tužilaštvu su im rekli da sačekaju septembar. U toku su sudske ferije. U međuvremenu, iako su stupci dnevnih novina puni priča čak i tragičnijih i neverovatnijih od Milanovićevih, niko od državnih zvaničnika tim povodom se nije oglasio. Takođe, nije se oglasila nijedna nevladina organizacija koja deluje na teritoriji Srbije, a bavi se kršenjem ljudskih prava. Porodice zvanično umrlih beba obratile su se za pomoć međunarodnim organizacijama za ljudska i dečja prava. Uz to, i samoorganizovali su se. Svake nedelje se sastaju kod Manojlovića u Sokobanji. Uskoro će se u velikom broju okupiti i u Beogradu. Advokata nemaju. – Ne treba nam. Dovoljno smo sposobni da istinu isteramo na čistac – kaže samouvereno Slavica Milanović.
Mirjana Milanović je tiha, staložena žena. Nije se uvredila na pitanje zašto je čekala da prode dvadeset šest godina, pa da tek onda traži sina za kojeg je, kako sama kaže, uvek osećala da je živ.
Na osnovu iskustva svojih roditelja i svedočenja drugih porodica koje je zadesila ista sudbina Slavica izlaže "recept" po kojem su bebe nestajale. Prijatelj, komšija, rođak, tipuje pogodnu porodicu i obaveštava svoju vezu u porodilištu o terminu za porođaj. Kad buduća majka stigne u porodilište, tamo je već smeštena žena koja će dete uzeti onog trenutka kad ga lekari proglase mrtvim. Da bi sve bilo pokriveno dokumentima, medicinsko osoblje mora da ima vezu i u administraciji porodilišta i u nadležnoj matičnoj službi. Onaj koji je tipovao nastavlja da nadgleda porodicu čije je dete zvanično umrlo, a ako ta porodica počne da "čačka", on o tome obaveštava ostale u lancu. – Tada se obično "papirnati roditelji", kako ja zovem one koji su kupili bebe, sele u drugi grad, čcak i u drugu zemlju. Dokumentima o bebi se ili gubi trag ili se dopisuju, falsifikuju... Zameću se tragovi o krivičnim delima na sve moguće načine – kaže Slavica Milanović.
Njihove sumnje podgrevaju silne brljotine na tražnoj dokumentaciji. Saša (33) i Olivera (30) Bogojević iz Beograda zato su rešili da idu do kraja i konačno rašciste šta se zaista desilo sa jednim od njihovih muških blizanaca, za kojeg im je rečeno da je umro. Olivera Bogojević je nosila blizance, a porodila se 25. avgusta 1993. godine, u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu. Rečeno joj je da su muškarcici u redu, da ne brine, a zatim su prebačeni na odeljenje neonatologije. Oliveri narednog dana dr Kostić saopštava da je jedno dete umrlo i teši je rečima "Mladi ste, imaćete još dece...". Njenom suprugu Saši ne dozvoljavaju da uđe u bolnicu i negativno odgovaraju na njihove zahteve da vide mrtvo dete. - Već narednog jutra mene otpuštaju, dok druga beba ostaje na lečenju. Narednih mesec dana mogli smo samo telefonom da se informišemo o stanju našeg mališana, da bi ga najzad otpustili bez bilo kakvog papira - predočava Olivera Bogojević. - Uspeli smo nekako da dođemo do izveštaja sa obudkcije, u kome nema ni ličnog broja naše bebe, niti podataka o meni. Piše samo ime i prezime. A kao uzrok smrti se navodi masovno krvarenje u moždane komore. Nije napisano ni ko je bio odgovorni akušer.
Isidor, drugo muško dete Bogojevića, koje je navodno izgubilo brata po rođenju, sada ima devet godina. A Olivera i Saša su uporni - znaju da je teško, ali će nastaviti sa potragom za svojim sinčićem, za koga ne veruju da je umro na naonatološkom odeljenju GAK u Višegradskoj ulici. Kao i Bogojevićima, i Oliveri Nešić (37), zaposlenoj u SO Pančevo, kontradiktorna dokumentacija o navodno umrloj deci ne da mira. Ova Pančevka rodila je u sedmom mesecu trudnoće 10. oktobra 1994. godine dva muška blizanca. Bebe su prebačene u beogradski Institut za prevremeno rođenu decu, a ona je ostala da leži u pančevačkoj bolnici. Već 12. oktobra dobija telegram da joj je prvo blizanče umrlo sa porukom "ukoliko ne dođete da preuzmete dete, sahranjivanje će se izvršiti kremiranjem". Olivera izlazi iz pančevačke bolnice 13. oktobra da bi narednog dana, u jutarnjim satima otišla do Beograda da vidi drugo dete. Međutim, tada joj saopštavaju da je i ono umrlo! - Kada smo tražili da preuzmemo tela, rečeno nam je da su već kremirana, a po povratku u Pančevo stigao je telegram indentičan prvom "Primite naše saucešće, vaše drugo dete je umrlo. Ukoliko ne preuzmete dete radi sahrane, sahranjivanje ćemo izvršiti kremiranjem..." - priča Olivera. Kada je počela svoju istragu, Olivera je pre nekoliko meseci dobila potvrdu JKP "Pogrebne usluge" Beograda da su joj bebe kremirane - 21. oktobra 1994. godine!
- Odmah posle porođaja prebačena sam u niško porodilište, gde je beba odmah smeštena u inkubator - priča Katarina. - Kako mi nisu dozvoljavali da vidim sinčića, krišom sam uspevala da ga pogledam. Izgledao mi je sasvim dobro, ali su mi lekari uporno pričali da se nalazi u lošem opštem stanju, da bi mi 9. maja saopštili da je umrlo. - Nedavno sam se obratila matičnoj službi SO Sokobanja sa zahtevom da mi se izda krštenica za moje dete. Matičarka Milena mi je rekla da dete nije zavedeno kao rođeno, ali da imaju rešenje kojim je njena služba obaveštena o smrti mog deteta.
Kada sam zatražila taj dokument, dobila sam začuđujuci odgovor da se taj papir nalazi u sokobanjskoj policiji! Ostalo mi je nejasno kako matičar može ovakav podatak da pamti pune 23 godine i ga da iznenada saopšti iz glave? - predočava Katarina Živković. - U prostorijama OUP primio me komandir, a zatim se pojavio neki njegov "kolega" koji se nije predstavio, ali me je dobronamerno savetovao da ne nasedam na priče nekih "baba vračara" i da se ne služim brojkama, šiframa kojima Milutin Manojlović iz Sokobanje pokušava da odredi mesto gde se ukradena deca nalaze. Živkovićevoj je u policiji "preporučeno" da ne bude paranoična, kao i da su greške u vođenju dokumenata moguće ali da ne "treba da se hvata za njih". - Taj isti inspektor, za koga sam kasnije saznala da se zove Boban Trifunović i da je sa Kosova, na kraju me pitao "šta ću postići ako sve to i dokažem?!" - kaže Katarina. Interesantno je da je posle ove javno publikovane izjave Katarine Živković, usledilo i prvo reagovanje. Iako je u tvrdnjama Živkovićeve pomenuta samo imenom, reagovala je Milena Milić, matičarka SO Sokobanja.
Katarina Živković, međutim, ostaje pri svojim tvrdnjama, napominjući da je sve to već napisala u krivičnoj prijavi koju je podnela protiv NN izvršioca za oduzimanje maloletnog lica i promenu porodičnog stanja. A dok ona pokušava da dokaže za mnoge nedokazivo, njena ćerka Aneta je na Pravnom fakultetu uspešno odbranila seminarski rad na temu "Krađa dece iz porodilišta"! Za svoj rad koristila je upravo novinske članke o ovoj temi, ali i krivičnu prijavu svoje majke Katarine.
Sama činjenica da je lekar sposoban da proda bebu je dovoljna da neko u ovoj zemlji stavi prst na čelo. Ovu konstataciju izrekla je operska pevačica Radmila Smiljanić, koja je posle serije novinskih članaka o misterioznim smrtima beba u porodilištima, javno izrazila i svoje sumnje da joj je pre 33 godine devojčica umrla po rođenju. Primadona je konstatovala i da svako dete, ako je zaplakalo i živo rodeno, ima pravo na sahranu.
- Da li se iko ikada zapitao šta se dešava sa tim bebama? Da li ih spale, bace u kreč, neke prodaju za prase i dvesta-trista evra, a roditeljima zamažu oci. Ako je majka dala lekaru deo svoje utrobe, red je da dete, pa i mrtvo, dobije nazad. Da ima pravo na kovčeg i grob na koji ce otići! Bez obzira koliko je to bolno - istakla je u svojoj ispovesti primadona Radmila Smiljanić. - I ko zna u koliko je slučajeva majkama rečeno da su deca mrtva, a ona živa, zdrava i prodata negde. Neko je dužan da kaže gde su tolike dijagnoze i rezultati obdukcije. Kad porodice budu imale pravo da sahrane svoje umrle bebe, onda neće biti preprodaja i javašluka koji debelo koštaju cele porodice. Majke će tada biti bez dilema.
I ona je jedna od majki koje sumnjaju da su se lekari poigrali sa sudbinom njene porodice i deteta rođenog, pa naprasno umrlog pod misterioznim okolnostima. Jasnu Spasojević (42), komercijalistu u "Zastavi" Kragujevac, 16. maja 1985. godine u gradskom porodilištu porodio je dr Nikolov. Rodila je muško dete, koje je doneto na svet carskim rezom. Kada je Jasnin suprug Milan hteo da vidi bebu, lekar je rečima "mladi ste, imaćete još dece" saopštio da je dete umrlo zbog teških anomalija i da je bolje da ga ne vidi.
A pre mesec dana, kada je krenula lavina sumnji mnogih roditelja da su im deca po rođenju oteta, Jasna je doživela novi šok u kragujevačkoj opštini kada je zatražila izvode iz matične knjige rođenih - Zaposleni u matičnoj sužbi su se bezuspešno trudili da pronađu dokument koji potvrđuje rođenje mog deteta. Takođe, nije bilo nijednog papira koji dokazuje da je dete umrlo. Po opštinskim knjigama, nisam se ni porodila. U opštini su mi dali i uverenja, crno na belo, da mog sina nema ni među živima, ni među mrtvima - priča Jasna Spasojević. - A kada sam u bolnici zatražila dokumetaciju, rečeno mi je: "To je zastarelo, ništa ne možete da dobijete bez sudskog naloga!". Za dokumentaciju o mom sinu traže nalog, kao da sam došla sa ulice da tražim papire za bilo koje dete. Prema njenim rečima, nepotpuna je i dokumentacija iz bolnice koju je već posedovala. U otpusnoj listi pisalo je najpre da je dete rođeno živo, a zatim je preko te reči prekucano - mrtvo. - Iz otpusne liste vidi se, dakle, da je nekome naknadno palo na pamet da beba treba da se proglasi mrtvom. Ne slažu se ni podaci sa otpusne liste i obdukcionog nalaza, koji smo dobili uz naknadnu intervenciju mog supruga, na kome nema ni faksimila lekara. U prvom dokumentu piše da je dete teško 2.920 grama, a u drugom stoji 2.870 - kaže Jasna Spasojević, kojoj ni do danas nisu jasne ove nepodudarnosti u dokumentaciji. Porodica Spasojević veruje da je lekar koji je porodio Jasnu, a koji sada ima privatnu ordinaciju u Kragujevcu, možda može da im pomogne da posle 17 godina saznaju pravu istinu o tome šta se stvarno dogodilo sa njihovim tek rođenim sinom. Slične sumnje izrazili su i bračni par Milka (47) i Živan Agatonović (55) iz Kragujevca, zaposleni u Fabrici namenskih proizvoda u "Zastavi", koji imaju 27-godišnjeg sina Sašu i dve godine mladu ćerku Sonju. Dočekali su i unučiće, ali ni dan-danas ne spavaju mirno zbog onoga što im se desilo sa muškim prvencem, bebom prevremeno rođenom 26. septembra 1974. godine u kragujevačkom porodilištu. - Beba je imala 1.630 grama i bila je duga 46 centimetara. Povili su je i rekli da zbog infekcije mora da se preveze u Niš, na Ginekološko-akušersku kliniku - priča Milka Agatonović. - Mene nisu povezli, ostala sam u kragujevačkoj bolnici. Suprugu su dali broj telefona na koji može da se raspita za bebino stanje, ali je telefon bio non-stop zauzet.
Videvši da nešto nije u redu, Živan 5. oktobra odlazi do niške klinike.
- Ulazim na odeljenje, pokazuju mi boksove sa bebama i objašnjavaju da je sve u redu sa detetom - predočava Živko Agatonović. - Kažu da je nestalo veštačkog mleka za bebe i da odmah dovedem suprugu da doji sina. Supruga i ja 7. oktobra ujutru stižemo u Niš. Milka objašnjava da je odmah po dolasku zatražila da vidi svoje dete. Medutim, babica je išla do boksa do boksa, ali deteta Agatonovića nije bilo.
Živan je revoltiran potom išao od vrata do vrata tražeći objašnjenje. Međutim, sva vrata su bila zaključana. Obratila mu se samo čistačica. - Rekla mi je: "Znali su da ćete doći, svi su zaključani, bolje idite kući" - kaže Živan. - Posle nekoliko dana stiglo nam je pismo lekara sa niške Ginekologije, u kome piše da osoblje o smrti nije moglo da nas obavesti, jer nisu znali našu adresu niti broj telefona. - Sve postaje jasno kada se uporede datumi. Bio sam 5. oktobra u GAK Niš, vodali su me izmedu boksova sa bebama, rekli mi da je naša beba živa i zdrava, a potom su nas zamajavali tvrnjama da je dete umrlo 30. septembra?! - priča ogorceni Živan. - Niški lekari tvrde da su o smrti našeg deteta odmah obavestili glavnu sestru u kragujevačkom porodilištu. Kako to da ona nije obavestila moju suprugu, koja je tamo ležala, nego su čekali da mi ponovo odemo u Niš? Zbog svih ovih čudnovatih dešavanja Agatonovići su, posle 26 godina, uputili zahtev niškom porodilištu za izdavanje svih dokumenata o smrti svog sina. Ističu da je zanimljivo to da su u to vreme na niškoj Ginekologiji boravile dve bebe upućene iz kragujevačkog porodilišta. Baš ta činjenica Agatonovićima daje nadu da će bar naslutiti trag kojim treba krenuti u potrazi za svojim možda živim sinom. - Na odeljenju je ležala jedna žena iz Maloševca kod Kragujevca. Rekli su joj da su joj do 5. oktobra donosili jednu bebu na dojenje. Moraćemo da pronađemo tu ženu, jer onda možda zna nešto više o sudbini našeg sina - nadaju se Milka i Živko Agatonović.
Svoje sumnje da su im bebe po rođenju ukradene izražavaju i Beograđani Nada i Dragoljub Malović, Vida i Miroslav Gajić, Danijela i Radmilo Stojanović, Milena i Nenad Janković, Mirjana i Vlada Nokmed, Snežana i Stojan Vukmirović, Stana i Đorde Nikolić, Slađana i Stevan Pantić, kao o Mirjana i Mladen Milanović. Za svojim navodno umrlim bebama tragaju i Jasmina i Radovan Todorović iz Prištine, Radojka i Zoran Delibašić iz Kosovske Mitrovice, Mirjana i Jovica Ilić iz Požarevca, Jelka i Drago Drašković iz Vrbasa, Katarina Živković iz Zrenjanina, Zaga i Časlav Janković i Vukica i Aleksandar Stanković iz Niša, Stana Milojović iz Mozgova kod Aleksinca, Zoran Trajković iz Bujanovca. Sumnja i Nemica Jolanda Prokop iz Beča, koja je rodila muške blizance 1962. godine u Bečeju. Jedna beba joj je navodno umrla posle prebacivanja u beogradski Zavod za prevremeno rođenu decu. Nedavno je preživeli blizanac ove Bečlijke morao da traži krštenicu u Bečeju, ali tamo nije bilo ništa osim naznake da je Jolanda rodila dva sina.
Sve ove porodice su konstatovale da niko nema prava da im ospori pravo da sumnjaju i traže istinu o svojoj navodno umrloj deci, ukazujuci da nikada ne bi ni pomislili da je neko ukrao njihove bebe da se za to nisu "potrudili" sami lekari u porodilištima, ali i administracije skupštine opština.
Mnogim majkama, posle porođaja, kada su saopštavali da im je beba umrla, govorili su da idu kući, a da će oni iz porodilišta da ga sahrane, o njihovom trošku.
Stana je iz prethodnog braka imala dve ćerke, a želela je svom suprugu Damjanu da rodi sina.
- Ali, od trenutka kada sam dovedena u Višegradsku sve mi je bilo sumnjivo. Doveli su me jer se pretpostavljalo da će morati carskim rezom da me porode. I umesto na sto za porođaj odveli su me u operacionu salu. I porodili samo sa lokalnom anestezijom. To tada nisam shvatala - prica Stana. - Ali kasnije jesam. Da su me u porodilištu porodili, gde postoji knjiga protokola, sve bi u njoj pisalo. Ovako, porode me u operacionoj sali, uzmu dete, daju ga kome su već isplanirali, a meni samo saopšte tužnu vest. Na svoje insistiranje ostala sam jedanaest dana u bolnici.
Čorbiceva tvrdi da joj je jedan stariji profesor, kako su ga predstavili, rekao "Ženo božja, budi srećna što si ostala živa. Mnogo si bolesna. Dete ti je mrtvo i tako je bolje. Da je ostalo živo, bilo bi falično ili gore ili dole. Idi kući i čuvaj onu decu što imaš"... A majka, kao majka, ostala je zgranuta. Htela je sina... Sa puno razumevanja, tešio je njen suprug Damjan... Vreme je prolazilo i, kako kaže, nosila bi tugu u sebi, da u selu nisu počela govorkanja. Kao Stana je, da bi njene dve kćerke iz prvog braka nasledile očuhovu imovinu, prodala sina. Pričali su ljudi da ga je čak, usmrtila, po dogovoru. - Glupe priče koje počinju da me vredaju, ali i kopkaju. Jer ja nikada nisam poverovala da mi je dete umrlo. A opet, kako da ne veruješ lekarima? Tako kažu. Da se pomiriš, ali opet, sve čudno, bez potvrde - kaže Stana. - A kada sam pročitala da takvih slučajeva kao što je moj ima još, jer su novine pisale o raznim sudbinama, krađama... krenula sam još upornije da tragam. I onda se desilo ono što je mnoge majke dovelo do ludila. U dokumentaciji o svojoj navodno umrloj bebi Stana je uvidela mnogo nelogičnosti. Ništa se ni sa čim nije slagalo. Kaže da u otpusnoj listi piše da je rodila dete živo i da je umrlo dan kasnije - 19. decembra. I to je jedini trag.
- Ni telegram o smrti, ni umrlica, ništa, ama baš ništa. Ali, šest godina kasnije, 1985. godine, dobijam poziv da dođem u Beograd i upišem dete u knjige rođenih, jer predstoji upis za školu. Kao ružan san - predočava Stana. - Greška, zabuna, mislila sam. Damjan kaže da se ja ne maltretiram i da ce čika Duško, kod kog je stanovala u Beogradu moja kćerka Sanja dok je studirala, otići i ispraviti grešku. I tako i bude. Vreme je prolazilo, ispadne tako da ja i suprug odemo da radimo u Italiji, vreme leči sve, pa i tu moju tugu. Ali, svake godine na Nikoljdan kad se moj sin rodio, ja sam ga sanjala. Živ, trči, zove me. A od onih crnih priča i dijagnoze da sam toliko bolesna - ništa. Ja zdrava, a kako su mi napisali u otpusnoj listi, ne bi trebalo da budem medu živima.
A u takvim situacijama, kada majka sumnja, dogodilo se i nešto što je možda bilo teško odmah shvatiti.
Oklevala je Stana, jer nije imala snage da odmah ode. Bio je to suviše veliki preokret da bi mogla nepripremljena da se susretne s tim mladićem:
A poslednjih par meseci Stana je u Beogradu pokušavala da razreši silne brljotine sa dokumentacijom.
- U matičnom uredu sam tražila izvod iz matičnih knjiga. Načelnica me pita šta sad, pobogu, posle sto godina tražim. Kažem joj da tražim sina. Pa znate li vi da je to sada odrastao čovek, kaže mi ljutito. A ne kaže da bi bio odrastao čovek. Znači to nešto. I kaže, znam, to vas "pali" i šalje onaj Manojlović iz Sokobanje, onaj manijak. Pročulo se da "čačkamo", da tragamo. I neće da nam primi zahtev za izdavanje izvoda iz knjige rođenih i knjige umrlih. Jer, dete je bezimeno. A pred nama imamo krštenice koje su drugi matični uredi izdali na bezimenu decu. Znači, jednom može, drugom ne može. Zakon je, valjda, na celoj teritoriji Srbije isti. Stana Čorbić tvrdi i da je iz bolnice dobila potvrdu da je primljena u tu ustanovu, da je rodila živo muško dete, ali nigde ne piše da je umrlo. - Na jednoj strani imam potvrdu da je umrlo ali da se nije rodilo, a na drugoj strani da je rođeno ali ne piše da je umrlo. U matičnoj knjizi umrlih nedostaju podaci, nema imena, prezimena, časa i minuta kad je umrlo, nema datuma dojave smrti - kaže Stana. - Pa kako onda da znam da je reč o mom detetu. Dalje, piše da je 3. januara 1980. upisano dete kao umrlo, a tek 19. januara da je rođeno. Neka nam je Bog na pomoći. A kao i mnoge druge majke i Stana je uverena je da se iza svega krije teška podvala. Najavljuje da će sa suprugom sve goniti dok ne dokažu ko im je ukrao dete.
- I naći ćemo ga. Nije u zemlju propao. Verujem da će, kad neko vidi sliku Damjana iz mladosti, prepoznati mladića koji je njegov sin. Ili će to on sam da uradi. Ako zna da je usvojen, a čuli smo da mu je očuh to na samrti priznao, i on će krenuti u potragu. Samo je potrebno malo da se sretnemo.
Neuručivanje umrlog novorođenčeta majci koja ga je nosila u svojoj utrobi, za pravoslavnu crkvu je čin nepojmljivog skrnavljenja svega što čovek po Božjoj zamisli treba da bude. - Svako ljudsko biće koje je živo dočekalo dolazak na ovaj svet ima pravo i na krštenje i na dostojnu sahranu i na grob u kojem će počivati - predočio je sveštenik otac Raša povodom afere sa naprasno umrlim bebama koja je pre nekoliko godina potresla Niš. - Savremeno doba uslovljava porođaj u specijalizovanim ustanovama, porodilištima. Većina osoblja koje pomaže ženama da decu donesu na svet zna da kada je prisutan i najmanji rizik koji dovodi u pitanje opstanak deteta u životu, može da se obavi i postupak takozvanog "skraćenog" ili "kliničkog" krštenja. Taj obred se obavlja nad živim detetom i oduzima svega nekoliko sekundi. Medutim, ukoliko se krštenje i pored toga ne obavi, umrlo dete se mora vratiti roditeljima, pre svega majci, koja ga je nosila i donela na ovaj svet.
- Sa umrlim novorođenčetom se mora postupati kao sa preminulim ljudskim bićem, jer je svako novorođeno dete čovek, a to znači ikona Božja - konstatovao je otac Raša. - Obdukcija se radi uz saglasnost majke, ali se i posle toga dete daje roditeljima da ga dostojanstveno sahrane i da znaju grob na kojem će počivati posle boravka na ovom svetu, ma koliko kratak boravak bio. Ne sahraniti umrlo dete znači oskrnaviti sve ono što se smatra svetim, ali i ljudskim na ovom svetu. Niko nema pravo i niko ne sme to da ospori umrlom ljudskom stvorenju a ni roditeljima.
VEČERNJE NOVOSTI, 7.8.2002. / izvor Nišlijka Grana Štefan (40), tvrdi da je pronašla dečaka za koga smatra da je njen sin koji je pre 15 godina navodno umro po rođenju u niškom porodilištu. Već četiri godine krišom osmatra dečaka u Nišu, za koga kaže da liči kao "jaje jajetu" svojoj bliznakinji, njenoj kćerki Mariji. - Srce mi kaže da mu priđem, ali razum preovladava. Gledam ga, ustežem, duša boli, plačem, ali ne smem da mu priđem. A gledam svoj dete - kaže Grana. Nesrećna majka ne samo da sumnja već je i podnela privatnu tužbu protiv bolničkog osoblja Ginekološko-akušerske klinike u Nišu, tražeći od policije i pravosuđa da konačno započnu istragu o svemu što joj se dogodilo 1987. godine. Međutim, nedavno je od zamenika Opštinskog javnog tužioca Tamare Mirović dobila rešenje da je za se njenu krivičnu prijava protiv NN učinioca krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica i promena porodičnog stanja, nastupila zastarelost krivičnog gonjenja! - Kako može da zastari? Valjda se zna da svi rokovi počinju od dana saznanja? - čudi se Grana. - Tužilaštvo donosi takvo rešenje, a istovremeo niška policija počinje istragu po istoj krivičnoj prijavi. Granina priča počinje maja 1987. godine kada se ova tada trudna žena radovala svojim budućim bebama blizancima. I 11. maja se porodila u porodilištu u Nišu. Na svet je donela devojčicu i dečaka, jednojajčane blizance. Granu je porodio doktor, strani državljanin, a bebe su bile dobro, obe su zaplakale... - Trudnoća normalna, kao i porođaj. Decu odnose u bebi blok i smeštaju ih u inkubator. Doktor koji ih je pregledao, tvrdi da je sa decom sve u redu - priča Grana. - Narednog dana, oko deset sati, u moju sobu dolazi dr Zečević, gleda moju listu i saopštava mi da je muška beba mrtva. Daju mi neke injekcije, uspavljujem se, a kada sam posle toga tražila da vidim telo sinčića rečeno mi je da je već poslato na obdukciju. Posle 40 dana, nezadovoljna lekarskim tretmanom, napuštam porodilište sumnjajući u istinitost tvrdnji medicinskog osoblja da je moje dete umrlo. Prolazile su, potom, duge i teške godine. Grana se nikada nije pomirila sa tvrdnjama lekara. Kada je odlazila u crkvu, nikada za svog sina nije palila sveću kao za mrtvu osobu. Neutešno majčino srce je govorilo da je njen muški mezimac živ i zdrav, ali kod druge porodice. Naravno, nisu samo osećaji preovladali nad razumom. Splet raznih okolnosti i sutuacija još više je pospešivao Granine teške sumnje. Nekih šest meseci od porođaja, dok je u njenom naselju šetala svoju žensku bebu, slučajno se susrela sa lekarom koji je porodio.
Odvela je svoju šestomesecnu devojčicu u niški Dom zdravlja, na obavezno snimanje kukova, kada je bila dočekana pitanjem dr Momčilovića "ženo, zašto ste ponovo doneli svog sina, pa juče ste bili!?".- Objasnila sam da je to moja kćerkica, čak sam je i raspovila, ali je doktor bio ubeđen da je predhodnog dana video isto dete, ali muško - priča Grana. - Obećao mi je da ponovo navratim, a posle dve nedelje samo mi je rekao da "ne zna ništa o tom slučaju!". Pretpostavljam da je zabunu izazvao brat blizanac moje Marije, koga je neko drugi doveo na pregled dan ranije. Pratila je potom Grana Štefan veliku aferu sa sumnjivim smrtima beba u niškom porodilištu 1997. godine, a zatim i ovu poslednju, iniciranu posle tvrdnje porodice Manojlović iz Sokobanje da su pronašli devojku za koju smatraju da im je kćerka Nikoleta, navodno umrla po rođenju pre 23 godine. Potom je krenula u potragu za papirima svog navodno mrtvog mezimca. Smatrajući da kao majka ima prava da dobije kompletnu dokumentaciju o svom sinu, Grana se obrela u niškom porodlištu, ali joj je rečeno da ne mogu da joj daju papire, jer je prošlo dosta vremena, kao i da toliko dugo ne čuvaju arhivu. Uputili su je i na pisarnicu Kliničkog centra, ali nisu hteli da joj prime zahtev. Zato se uputila do Istorijskog arhiva u Nišu, gde je izdata potvrda, crno na belo, da Ginekološko-akušerska klinika raspolaže arhivom medicinske dokumentacije od 1954. do 1996. godine! - Ponovo odlazim u porodilište, a načelnica dečjeg bloka me pita kakav je to moj zahtev, koji je identičan sa drugim, koji su se tih dana podnosili drugi sumnjičavi roditelji - kaže Grana. - Iznervirana, počela sam da placem, a onda je pozvana neka sestra sa kartoteke koju su pitali da li imaju dokumntaciju iz 1987. godine. Ona, zbunjena, konstatovala je da je kao bilo poplava, pa mora tek da proveri. Sa tom sestrom odlazi do prijavnice, gde mi pokazuje neku svesku i konstatuje "a evo, 1987. godine, dođite za neki dan...". Naravno, ponovo odlazim a načelnica mi pokazuje tri dokumenta, od kojih dva nisam dobro videla. Pitala me je da li je na jednom moj potpis, ali kada sam odgovorila negativno, brecnula se i rekla da mora da ode do pravne službe a potom mi je poručeno da papire ne mogu da dobijem, jer je sestra sa kartoteke sa odmoru. Zatražila sam da mi dokumentaciju pošalju poštom, ali i upozorila da dobro porazmisle ša ce napisati, jer ja imam živog sina kao dokaz!. Do ovih dana, obećanu dokumentaciju o mom navodno mrtvom sinu nisam dobila. Grana očekuje i da će istraga po njenoj prijavi dati uskoro prve rezultate. Moraće da sačeka poteze države, verujući da će nadleženi najzad shvatiti da mnogobrojne majke ne sumnjiče napamet, niti ih neko nagovara da krenu u istragu o svojoj deci, baš kao što su pokušali da je ubede u niškom porodilištu, pitanjem "a ko stoji iza vas?". - Imam pravo da saznam istinu o svom detetu i to niko ne može da mi ospori. Nije nam namera da blatimo zdravstvene ustanove, kao što nam prebacuju - konstatuje Grana. - A ćerka Marija jedva da zvanično upozna svog brata blizanca i da, kako kaže, ispuni prazninu koju godinama oseća za njim. Grana Štefan tvrdi da zna kod kojih se roditelja nalazi dečak, za koga ona smtra da je njen "umrli sin". Prvi put ga je videla 1998. godine u Nišu.
Ime žene koja je sada "majka" njenom sinu dobila je na volšeban nacin. U rukama je imala papir sa imenom i prezimenom te osobe, koji je dobila od jedne žene... O drugim detaljima, Grana, za sada, ne može da priča.
U svojoj privatnoj tužbi Grana Štefan navodi da je obdukcioni nalaza dobila godinu dana posle porođaja, sa datumom 23. jun 1987. godine, bez potpisa obducenta i njegovog faksimila, bez pečata.
Ovaj čudnovati papir Grana je, kako tvrdi, dobila od istog lekara koji je njenu decu pregledao u porođajnoj sali. VEČERNJE NOVOSTI, 6.8.2002. / izvor Jedan je od retkih roditelja kome je porodilište, posle vesti o iznenadnoj smrti deteta, omogućilo da sahrani svog mezimca. Njegovoj rodbini isporučen je mali kovceg bez bilo kakvog propratnog papira, pa je dete sahranjeno. Od tada je prošla 31 godina. Slavoljub Milenković (57) iz moravskog sela Trnjane, teleprinterista na železničkoj stanici u Aleksincu, svih tih dugih i tužnih godina nije se mirio sa tim da je njegov sin zaista umro. Ova, još jedna gotovo neverovatna, priča o sumnjivim smrtima neovorođenčadi u porodilištima počinje 7. septembra 1971. godine, kada se u aleksinačkoj bolnici porodila Slavoljubova supruga Milica. Na svet je donela muško dete, teško 3.500 grama. Porodila se u devetom mesecu trudnoće...
Kako nije mogla da doji bebu, Milica je prebacena na dečje odeljenje bolinice u Aleksincu, gde su proveli petnaestak dana. U tom periodu konstatuje se da detetu nije dobro, pa dr Trajković predlaže da se majka sa bebom prebaci u nišku bolnicu.
Odmah se Slavoljub iz Trnjana uputio u Niš. Zatražio je u porodilištu da vidi telo svog sina, ali mu glavna sestra nije dozvolila. Revoltiran, fizički je nasrnuo na nju, pa su morali da intervenišu policajci. Kada su saznali zbog čega je Milenkovic planuo, bili su korektni prema njemu. Slavoljubu ipak nije dozvoljeno da vidi telo svog tek rođenog mezimca. Rodbina Milenkovića potom preuzima mrtvački sandučić i sahranjuje bebu. - Limeni sanduk u kovčegu nismo otvarali, jer su nam tako naložili iz niške bolnice - kaže Slavoljub. - Telo nismo videli, pa je ostala sumnja šta smo uopšte sahranili. Skrhana tugom ali i bolešcu, godinu dana kasnije umire i Slavoljubova supruga Milica. A on, verujući lekarima da je mu je "Bog dao dete, pa ga odmah uzeo" pokušao je da živi sa onim što mu je crna sudbina trasirala.
Nedavno je Slavoljub odlučio da krene u veliku istragu do prave istine. Zakucao je na vrata matične službe Skupštine opštine Aleksinac i bez problema dobio krštenicu na kojoj, međutim, u rubrici Naknadni upisi i beleške ne piše da je dete - umrlo?! Sumnja je počela da sustiže sumnju. Odmah je zatražio i Izvod iz matične knjige umrlih, ali taj dokument nije postojao. Jedna žena, administrativni radnik u SO Aleksinac, obećala je tada već izbezumljenom Slavoljubu da će mu pomoći. Pažljivo je u matičnoj knjizi pregledala prijemnu ali i matičnu knjigu umrlih. Kada je uvidela da dete Milenkovića nije upisano, Slavoljubu je predložila da ode do policije, da vidi da li je upisan jedinstven matični broj za sina. Međutim, posle provere u kompjuteru, utvrdilo se da sin Milice i Slavoljuba Milenkovića nije zaveden ni u aleksinackom OUP-u.
- Odmah mi je sve prekipelo, jer su se moje sumnje dokazale opravdanim. Kako je moj sin umro, a ta smrt nigde nije upisana? - kaže Slavoljub. - Otišao sam do inspektora u OUP Aleksinac, kome sam ispričao šta se sve događa, a po njegovoj preporuci, napisao sam tužbu i podneo je Opštinskom javnom tužilaštvu. Kako bi dokazao da mu navodno preminuli sin nije upisan u Matičnu knjigu umrlih, Milenković je zatražio u Matičnoj službi SO Aleksinac da fotokopira tu knjigu, ali mu je službenica odbrusila da tako nešto ne sme da mu dozvoli. Slavoljub je potom otišao i kod predsednika SO Aleksinac da se požali kako mu ne dozvoljavaju da uzme papire koji mogu biti i te kako važni za eventulani istražni postupak po njegovoj tužbi. Prvi čovek aleksinačke opštine je svog iznenadnog gosta pažljivo saslušao, pozvao je matičarku, a onda su mu "horski" saopštili da njegov zahtev nije ostvarljiv i da mu ne veruju u njegove sumnje ni jedan jedni postotak!
Posle silnog ubeđivanja, ipak su prihvatili da preuzmu zahtev Slavoljuba Milenkovića za izdavanje potvrde da mu sin, koji je zvanično umro 1971. godine, nije upisan u Matičnu knjigu umrlih.
Verica Radišić iz Obrenovca je samo jedna od mnogih majki koje su dugo u sebi nosile tu strašnu dilemu da li da i dalje ćuti ili da krene u potragu za detetom za koje smatra da joj je ukradeno. Na jednom od skupova sumnjičavih roditelja u Sokobanji, novinarima je ispričala svoju tešku priču. Saša i Sanja. Smislila im je imena dok ih je još nosila u stomaku. Tog sparnog leta 1986. godine trudna Verica Radišić se radovala svojim budučim bebama blizancima. I 1. septembra se porodila u porodilištu u Obrenovcu. U sedmom mesecu, malo ranije, ali, bože moj, rekli su joj lekari da će sve biti u redu. Dečaka i devojčicu su sutradan prebacili u beogradsku bolnicu za nedonoščad. Rekli su joj da je tako bolje, tamo imaju mnogo bolje uslove da napreduju. Dečak - kilogram i osamsto grama, dug 48 centimetara, devojčica nešto teža i duža. Divno, mislila je Verica. Suprug Milomir - Mića, srecni otac, već sutradan je otišao u Beograd da se raspita kako su mu deca. Devojčica je dobro, ali dečak je nešto slabiji. Nego, biće sve u redu. Vec sledeći put ništa nije bilo u redu.
Miću su pozvali u stranu i rekli mu da je dečak, hvala bogu, živ i drži se, ali devojčica je umrla. Pet dana je živela, i gotovo. Nebo mu se okrenulo. Tek tako, nema je! Nije se snašao ni da pita kako, zašto, gde je... Snužden, u strahu da li će mu sin preživeti, otišao je kući u Obrenovac. Krio je nekoliko dana da kaže Verici, da se ne potrese, doživi šok. Posle tri meseca porodica Radišić je došla u Beograd i preuzela malog Sašu, vec ojačalu bebu od tri kilograma. Sreća u nesreći je da im je Saša živ, mladi su, imaće još dece, tešili su ih lekari. Dve godine kasnije dobili su sina Slobodana. Nekako su se utešili. Ali, majka Verica nikako da zaboravi svoju kćerku Sanju. Sanjala je da je živa. - Odem u crkvu, zapalim mrtvima sveću za dušu, ali Sanji ne mogu. Nikada mi to nije uspelo, a htela sam. Kasnije sam i shvatila da ne ide tako, da jednostavno ne mogu to da uradim. I kopkalo me je, nikakav dokaz nismo imali da ona nije živa. Tražili smo povremeno, ali nikad uporno. Verovali smo i nismo. Samo sam ja imala neki neodređeni osećaj da nije tako kako su nam govorili lekari. Sašu pozovu u vojsku. Bilo je to 1990. godine. - I tada kad je polazio, imala sam osećaj da ga više neću videti živog. Plakala sam, suzbijala to u sebi, a crne slutnje su se obistinile - predočila je Verica. - Pet dana do kraja roka, na slavonskom ratištu kraj Markušice poginuo je. Taj 18. decembar 1991. godine pamtiću kao svoj najcrnji dan. Doneli su ga u limenom sanduku, a ja sam ostala da tugujem. Prolazilo je vreme, ali ono majci ne leči rane. Ali, počela sam da razmišljam šta je sa Sanjom. Da li je ona tu negde, živa i da ne zna kako joj majka tuguje. I sada Verica i Mića Radišić iz Obrenovca tragaju za Sanjom. Imaju samo njenu otpusnu listu iz bolnice gde piše da je bezimeno žensko dete umrlo. Ne piše ni od čega, ni kada... VEČERNJE NOVOSTI, 5.8.2002. / izvor I oni spadaju medu ucveljene roditelje koji bez oklevanja traže svaki tračak nade da će možda naći svoju davno izgubljenu decu, za koju sumnjaju da su posle rođenja ukradena iz porodilišta. Porodici Vučković iz Beograda - Ljiljani i Jovici - mnoga teška pitanja i još teže dileme ne daju mira.
Jovičina supruga Ljiljana 1988. godine rodila je sina Vukašina. Posle tri godine ponovo je u drugom stanju, a 27. avgusta 1991. godine odlazi na održavanje trudnoće u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu.
- Ležala sam dva dana sa puklim vodenjakom potpuno sama u sobi, a oni su hteli da idem na ultrazvuk, da rade neke analize - priča Ljiljana.
- Došao sam tek sutradan u bolnicu, ne znajući šta se dešava jer nisam dobio nikavo obaveštenje. Tek posle tri sata uspeo sam do odem do odeljenja gde je ležala Ljilja, koju sam zatekao ucveljenu... - priča Jovica Vučković. - Posle nekoliko dana došli smo k sebi i zatražili obdukcioni nalaz, ali nam je saopšteno da autopsija nije završena. Bili smo uporni da bi na kraju dobili taj dokument, sa potpisom dr Đerda Kokaia. Na izveštaju, međutim, nema nijednog pečata. Vučkovići posle velike traume odlučuju da analizom svoje krvi utvrde da li postoji neki genetski problem koji je prouzrokovao smrt deteta. Međutim, na Institutu za isipitivanje krvi jedna doktorica im je rekla da je sve u redu sa njima, da je porođaj bio normalan i da su za fatalan ishod krivi doktori. Ljiljana 1993. godine rađa sina Nikolu, a četiri godine kasnije i kćerku Jelenu. - Sada tražimo četvrto dete, našeg sina - poručuje Jovica. Danica Dimitrijević (65), penzionisani ekonomista iz Beograda, za razliku od ostalih unesrećenih roditelja koji imaju sličnu tragičnu sudbinu, nijednog trenutka nije prestala da traži svoje dete.
Nikada nije posumnjala u činjenicu da je 27. jula 1969. godine u 14.55 sati donela na svet zdravo muško dete i da je ono posle nekoliko dana ukradeno! - To što dosad nisam uspela samo može da ide na dušu onima koji su me tim besramnim činom hteli da upropaste - kaže Danica. - Evo, trideset treća godina će kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam nikakvu laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu. Ako je umro, gde mu je onda grob? A da sam u pravu, imam sijaset dokaza.
Jednog dana 1991. godine, ispred Mašinskog fakulteta primetila je mladića koji joj je išao u susret. Nešto je progovorio dok je prolazio pored nje, a Danica se onesvestila… Mladić je bio slika i prilika Daničinog momka, njene velike ljubavi, koji je bio korpulentan, karakterističan, sa devijacijom u nosu, te je imao specifican glas. Danica je odmah otrčala kod dekana Mašinskog fakulteta i tražila slike upisanih studenata iz 1988. godine, kada bi njen sin trebalo da upiše fakultet. Predočila je dekanu svoje sumnje, a on joj je lakonski odgovorio da je ona sebična majka.
Danica Dimitrijević se pre 33 godine zaljubila u jednog mladića i zatrudnela. Kao devojka, u bolnici "Dr Dragiša Mišović" u Beogradu rodila je sinčića teškog dva kilograma i dugog 49 centimetra. Tri dana posle rođenja videla je kroz prozor bolnice kako babica u dvorištu predaje njeno dete nekome u kombiju, a tek kasnije joj je objašnjeno da je dete prebačeno u Centar za nedonoščad u Ulici Kralja Milutina. - Od 6. do 8. avgusta sam bila kljukana lekovima i spavala sam neprekidno. Kada sam se probudila, došla mi je sestra i na silu sam, na lični zahtev, izašla. Sestri su u međuvremenu pokazali kobajagi moje dete, ali su joj podvalili. Zamislite lopove, pokazali joj neku nakazu, neko žuto dete dugo svega trideset centimetara - priča Danica. - Otišle smo pravo u Centar za nedonoščad, da vidim i preuzmem dete. A tamo mi, onako lakonski, neki doktor koji se predstavio kao Ćetko Brajović kaže da mi je dete umrlo. Sestra me zatim odvodi kući, kad dolazi komšinica koja je primila telegram iz bolnice u kome piše: "Vaše dete je umrlo 6. avgusta 1969. godine u 13 časova. Mi cemo dete sahraniti o našem trošku".
Narednog dana Danica je otišla do bolnice i tražila da vidi dete - mrtvo ili živo, ali svi su bežali od nje. Narednih šest meseci je od jutra do mraka sedela ili stajala ispred bolnice. - Nisam htela da odem, samo sam ponavljala da mi vrate dete. Klela sam ih, psovala, ali su svi skrivali poglede. Nisu mogli da me maknu s praga, pa su me čak i šutirali kako je ko stigao. Ali sve je bilo uzalud - veli Danica. - Potom me moja firma pošalje na gradilište u Zambiju, gde sam provela godinu i po dana. Danica Dimitrijević je 1994. godine beogradskom Okružnom javnom tužilaštvu podnela tužbu, u kojoj je navela da se deca od dva kilograma težine po rođenju ne šalju u bolnicu za nedonoščad, da nisu upisana u knjige rođenih, vec samo u knjige umrlih… Zamenik okružnog javnog tužioca Milorad Trnanić gotovo ekspresno joj odgovara u nekoliko redova da je nastupila apsolutna zastarelost za krivično gonjenje i da nema osnova za to.
- U bolnici mi umesto tražnih papira daju potvrdu da je dokumentacija uništena, ali i da nije, samo je daju na uvid na osnovu sudskog naloga - predočava Danica. - Kao da je to vojna tajna. Sve su to smislili kako bi sakrili svoj kriminal. VEČERNJE NOVOSTI, 4.8.2002. / izvor Ono što sada pokušavaju mnogi roditelji, Lidija i Dragan Brđovič iz Vrnjačke Banje osmelili su se da urade još pre nekoliko godina. Javno su optužili i imenom i prezimenom prozvali jedan niški bračni par da im je ukrao bebu u porodilištu. Velika niška psihološka drama započela je februara 1988. godine, kada su Brđovići odlučili da posle 18 godina ćutanja i pretrage nekako dođu do istine. Da otkriju i saznaju da li je njihova ćerka Ana dalekog 23. decembra 1980. godine umrla ili je njena smrt bila inscenirana kako bi postala mezimica jedne druge porodice. Uz podnošenje krivične prijave Okružnom javnom tužilaštvu u Nišu, Brđovići su i u niškim lokalnim novinama otvorili dušu i bez pardona teško optužili jedan ugledan bračni par da im je iz porodilišta ukrao tek rođenu kćerku. U do tada nezabeležnoj situaciji, Lidija i Dragan su poimence nabrojali mnoge osobe koje su okarakterisali kao saučesnike velike krade njihovog deteta.
Interesantno je i da se u redakciji niških lokalnih novina, dan pre objavljivanja imena i prezimena bračnog para koje su Brđovići prozvali za kraću deteta, pojavio upravo čovek na koga su sumnjali, zahtevajući da se njegovo i ženino ime ne obelodanjuje u javnosti. Na čemu se se bazirale teške optužbe Brđovića? Na osnovu tvrdnji iz njihove krivične prijave, sumnju su u početku izazvale neuobičajeni pregledi za jednu trudnicu. Lidiji Brđović su, kako su tvrdili u prijavi, vadili krv u deset epruveta, sa ubeđivanjem lekara da se to radi kako bi se utvrdilo zdravstveno stanje majke i deteta. - Na klinici u Nišu kao medicinska sestra radila je i bliska rodaka zeta moje supruge, ali i prijateljice jedne Nišlijke za koju sumnjamo da je ukrala našu kćerku - istakao je Brđović u krivičnoj prijavi. - Kada se Lidija porodila, u njenu sobu je u kućnoj haljini došla ta Nišlijka i objasnila joj da se porodila dan pre toga carskim rezom, da je dobila devojčicu i da sa bebom nešto nije u redu. Lidiji je predočila i da nema mleka, pa ju je zamolila da joj "ustupi" svoj dragoceni napitak za njenu bebu. Lidiji je i tada bilo nelogicno da žena koja je imala komplikovani porođaj može tek tako da se šeta po hodniku. Potonjih šest dana Lidija je toj ženi davala mleko, iako njenu bebu nije ni videla. Sedmog dana ta žena je naprosto nestala, dok je pomenuta medicinska sestra uzela slobodan dan, dobro znajuci da moja supruga tog dana izlazi iz porodilišta. Lidija Brđović se porodila na Ginekološko-akušerskoj klinici u Nišu 23. decembra 1980. godine. Rodila je žensko dete teško 2.300 grama. Kćerkica je imala izražene duge crne trepavice i dugu gustu kosu. Sedmog dana po porodaju, kako su predočavali Brđovići, dete je podojeno ujutru, pa tri sata kasnije, i nije bilo nikavog znaka koji bi ukazivao na bilo kakav poremećaj. Kada je pre napuštanja porodilišta Lidija trebalo još jednom da podoji kćerkicu, dežurna babica je pomenula da sa bebom nešto nije u redu, uz preporuku da ode kod doktorke na razgovor. - Doktorka je hladno, bezosećajno i sa povišenim tonom Lidiji saopštila da je dete umrlo - naveo je u krivičnoj prijavi Dragan Brđović. - Šokirana, moja supruga je pitala kako je to moguće kada je baba do tada bila i živa i zdrava, ali je dobila odgovor da je u pitanju trenutna smrt i da ne znaju kako je nastupila... Brđovići ističu da je Lidija insistirala da vidi mrtvo dete, ali da su joj medicinske sestre dale injekciju, a pod nos stavile gazu. Posle toga Lidiji su poturili jedan papirić nepoznate sadržine koji je ona, na njihovo insistiranje, u šoku i strahu - potpisala.
- U tom trenutku pojavio se Lidijin bivši zet, koji ju je ubedio da ne viđa mrtvu kćerkicu rečima: "Ma, pusti to. Misli malo na sebe, mlada si, rodićeš još dece!" - ističe Dragan Brđović. - Tog dana došao sam u 11 sati da preuzmem suprugu i dete, ali me je u holu porodilišta dočekala jedna medicinska sestra koja mi je posle predstavljanja rekla da mi je dete umrlo. Uputila me je kod doktora koji je potvrdio njene reči, uz konstataciju da je bolje i tako, nego da je dete ostalo živo! Tražio sam da vidim dete makar i mrtvo, ali su mi odgovorili da je to nemoguće, jer je beba vec upućena na obdukciju. Otišao sam do zgrade koju mi je doktor pokazao, ali mi je tamo rečeno da dete ne mogu da vidim jer je poslato na obdukciju u Beograd! Posle provere telefonom nesrećni Dragan Brđović je saznao da beba ipak nije poslata za obdukcioni pregled u Beograd i da se tako nešto i ne praktikuje. Jedini pisani trag o smrti deteta je otpusna lista br. 14220, dok sa obdukcije ne postoji nikakav dokument. Istovremeno, posmrtni ostaci deteta nisu predati Brđovićima, te tako svoju ćerku nisu mogli ni da sahrane. - Rečeno mi je da je dete umrlo u 11, a na otpusnoj listi piše da je preminulo u 12 sati, dok rezultate obdukcije nikada nismo dobili - tvrdi Brđović. - Kada smo pokrenuli pitanje sudbine našeg deteta i javno optužili taj niški bračni par da nam je ukrao ćerku, oni su počeli da pričaju kako je moja Lidija to dete prodala, što je značilo da i oni sami znaju da naše dete nije mrtvo. Lidija i Dragan Brđović su sve vreme sumnjali da im je ćerka zaista umrla, a povod da krenu u "akciju" dokazivanja da im je dete ipak ukradeno bilo je jedno iznenadno pitanje upućeno preko "treće ruke". Jedna od njihovih rođaka je, naime, drugu rođaku pitala: "Zašto se Lidija i Dragan ne raspitaju da li im je dete živo?". Ova niška afera okončana je rešenjem Okružnog javnog tužilaštva, kojim je krivična prijava Brđovića odbačena kao neosnovana. Istovremeno, prozvani bračni par iz Niša je tužio Brđoviće. Oglašavanje Lidije i Dragana Brđovića izazvalo je lavinu sumnji mnogih roditelja čija su deca u tom periodu umrla u niškom porodilištu.
Brđovići su čak tvrdili da dete koje živi kod prozvanog bračnog para u Nišu veoma liči na Lidiju. Predočavali su da će prihvatiti da im se uzme krv ili da se nekom drugom metodom utvrdi čije je dete. Javno su isticali i da pristaju na maksimalno moguću kaznu ukoliko su pogrešili u optužbama niškog bračnog para. Cilj im je bio da se sazna istina jer, kako kaže Dragan, sa Lidijom ima dva sina Srđana i Filipa, i želi da njihova ćerka, a zna da su joj oni roditelji, ima braće. - Sinovima smo sve ispričali i oni su jedva čekali da vide svoju sestru - tvrdio je Dragan. - Želja nam je bila da naša Ana najzad sazna ko su joj pravi roditelji, a posle neka sama odluči s kim ce da živi. Cenim i to što su je ti ljudi iz Niša odgojili, ali je bitno da i ona zna da kod nas može uvek da dođe, da možemo da joj pomognemo.
Rešili su da podnesu krivične prijave i tužbe protiv onih koji su ih, kažu, ojadili. Da se stvar istera na čistac. Da se uvere da li tu ima istine ili ne. To što ih svi odvraćaju da je proteklo mnogo vremena njima ništa ne znaci. Kažu da idu do kraja. Biljana i Časlav Momirović iz sela Džigolj kod Prokuplja uporni su u svojoj nameri da dokazima potkrepe svoj stav da im je dete - ukradeno. Ako ne može pred sudom, moći ce pred Bogom, kažu. A Momirovići, za razliku od drugih sumnjičavih roditelja, tragaju za dvoje dece, dva sina. - Znamo da nismo jedini koji tragaju za svojom navodno umrlom decom. Porodica Gopić iz sela Babotinac imala je, otprilike u isto vreme, iste nevolje. Takode i Ivankovići iz Božurne. Odlučili smo da učinimo sve što je moguće da pronađemo svoju decu - priča Časlav Momirović. - Podnetom krivičnom prijavom samo smo pitali smemo li, imamo li pravo na istinu, makar i posle toliko godina roditeljskog bola.
Biljana kaže da je prvo dete rodila 10. januara 1983. godine. Dva kilograma i dvesta grama. Zaplakalo je po rođenju. Videla ga je, a babica joj je rekla: "Ženo, pogledaj, imaš sina!" Međutim, nisu joj ga donosili dva dana. - Tek trećeg dana doktor mi je kratko rekao da je dete umrlo. Bez ikakvog objašnjenja, bez ijedne utešne reči. Samo, eto, dešava se, a ja sam mlada i pa ću imati još dece - kaže Biljana Momirović. - Sutradan su me pustili kući. Godinu dana kasnije, 26. januara, Biljana je rodila kćerku. Vrlo brzo je sa njom izašla iz bolnice. To je danas lepa, zdrava devojka. Treće dete Biljana i Časlav su dobili 26. jula 1985. godine. Prethodno je Biljana išla na sve kontrole. Sve je u redu, govorili su joj. I na Svetog Aranđela, njihov sabor u selu, Časlav je odvodi u istu bolnicu gde se prvi put porodila. Jave mu da je muško, a on se raduje. Dečak je bio vitalan, po rečima sestara i doktora, kažu Momirovići. - Zdravo, plače jako, ali mi ga posle prvog puta ne donose na podoj - nastavlja Biljana. - Čekam, čekam i počinjem da sumnjam. Nije valjda opet. Čim je muško, odmah muke. Pitam babicu zašto mi ga ne donosite? Ona kaže osorno i grubo: "Valjda mi ovde znamo kad ćemo ti ga doneti..." Trećeg dana je ušla u sobu i povikala: "Ženo, dete ti je umrlo, hajde sa mnom kod doktora na razgovor." Ja hoću da se ubijem. Ne verujem. Rekli su mi da ne dolazi u obzir da vidim dete, da sam mlada i da ću se prestraviti. Odmah sam posumnjala da tu nešto nije u redu. Zašto da ne vidim rođeno dete, makar i mrtvo. I šta ce oni uraditi sa njim? Časlav dodaje da je došao u bolnicu odmah po Biljinom porođaju, kada su mu rekli da je sve u redu i da ide kući i časti komšije, jer je dobio sina!
- Tako sam i uradio. A onda, kao grom iz vedra neba, vest o tome da je dete dobilo izliv krvi na mozak. Uvere i mene da ne vidim dete, da je bolje tako... Još rekoše da će poslati telo na obdukciju. Pitam kada ćemo da znamo šta je bilo. "Dobićete poštom odgovor", kažu mi - podseća Časlav. - I evo, prođe sedamnaest godina, a nalaza sa obdukcije nema. Uvidom u bolničku arhivu, preko veze, utvrdili smo da zahtev nije ni upućen. Neko je "preskočio" ovu formalnost. I sklonio naš dopis. Časlav je vremenom počeo da razmišlja da Biljana ne bi smela više da rađa, da možda ima neku skrivenu bolest. Zato su išli na mnoge preglede u Niš, pa u Beograd, gde su lekari konstovali da je žena sasvim zdrava. Dugo su oklevali s novom trudnoćom. Osam godina ni tamo ni ovamo. Konačno, Momirovići su dobili još jednu bebu, rođenu u Nišu 27. januara 1993. godine. To je njihov sin Vlada, devetogodišnji, veseo i temperamentan dečak. - Ali vremenom razmišljamo, kako to da je od tri muška samo jedno iznela. Crv sumnje nas nagriza. Sina rođenog 26. jula 1985. godine oboje smo godinama sanjali. Bio je to jedan isti, stravično podudaran, san. Sanjala sam kuću, i njega, plavokosu bebu, i jednu ženu u crnom, i jednu drugu, koja ga čuva. Ispred kuce česma, nad njom jabuka - velika, razgranata... I neku prodavnicu u komšiluku - kaže Biljana. - Oduvek smo sumnjali u ono što nam je rečeno u prokupačkoj bolnici. Časlav tvrdi da nije tražio veze kada se njegova Biljana porađala, niti je znao ko je od lekara tada u toj smeni. - Mi smo ljudi sa sela, ne razumemo latinski i poštujemo beli mantil. Ne želimo nikoga ni da optužujemo, jer nismo znali ni kako su se zvali lekari i babice u porodilištu, a i zašto bismo - kaže Časlav. - A možda smo i zato delovali pogodno za krađu dece.
Momirović priča i da su, služeći se pre svega roditeljskim instinktom i uz pomoć volje, u okolini Aleksinca pronašli dečaka koji bi mogao biti njihov sin. - Saznali smo da postoji jedan mali koji je usvojen, to ne krije ta porodica, ali da vremene rađanja i sličnosti sa Biljanom ukazuju na našeg prvog sina. Odem, krijući se, da ga vidim. I jeste, nema tu mnogo razmišljanja. Ali, ta porodica priča sasvim neku drugu priču, krije nešto. Žena kod koje živi kaže da ga je uzela iz beogradskog porodilišta - tvrdi Časlav. - Mi jesmo neuki ljudi, živimo od poljoprivrede, ali znamo da se deca za usvajanje uzimaju iz Doma u Zvečanskoj, a nikako odmah iz porodilišta. I znamo da je usvajanje jedna teška i dugotrajna procedura. A ona kaže - ima ugovor o usvajanju. Pa nije to njiva na prodaju, pa da imaš ugovor! Majka dečaka je navodno neka doktorka iz Sokobanje koja ga je ostavila i svih ovih godina se ne pojavljuje. Ne dozvoljavaju da se uradi analiza krvi. Da se vidi da li sam ja otac. Nisam toliko neuk da ne znam da je krv uvek ista, da to nema veze sa pubertetom i drugim pričama. Biljana predočava i da su oni bili u toj kući i porazgovarali o svemu. - Prilikom prvog susreta žena je bila neprijatna. Kasnije je "omekšala". Kad sam prvi put videla tu ženu, njenu kuću i dvorište - zamalo da se srušim! To je bila žena iz mog sna, i u dvorištu je stvarno bila česma, a iznad nje velika jabuka. Ista ulica, isti sokak, a u njemu - prodavnica... Sve sam ja to već videla, znala sam i kao majka osećala - kaže Biljana. Momirovići su ubeđeni da će pravda na kraju da pobedi. Važno nam je da smo dečaka pronašli.
- Teško je opisati kako nam je bilo kad je pozvao brata i sestru u šetnju, i kad smo ih gledali kako pričaju i sede zajedno - kažu Momirovići. - On je već odrastao, uskoro će biti i punoletan. Ako bude želeo, uradićemo sve analize i dokazaćemo istinu.
- Vidimo u novinama da u prokupačkom tužilaštvu pitaju šta smo čekali do sada sa prijavom, i tvrde da ovakvi slučajevi zastarevaju posle tri, a najviše šest godina. Nama još nisu zvanično odgovorili. Ako je neko ukrao naše dete zar to nije zločin i ne razumem kako takvo nedelo može da zastari? - pita se Časlav. - Pogotovo ako u Opštinskom tužilaštvu u Prokuplju kažu da "ne isključuju mogucnost da je osamdesetih godina bilo slucajeva kakav je slučaj porodice iz Džigolja!"
I oni su podneli tužbu kako bi "privoleli" nadležne da pokrenu istragu o sumnjivoj smrti beba u porodilištima. Pokušavaju da dokažu ono što je za mnoge do sada bilo nedokazivo, uvereni da niko ne može da im ospori da dođu do prave istine o svojoj deci, koja su navodno umrla u niškom porodilištu. Sofijanka (42) i Miodrag (48) Milojević, iz Mozgova kod Aleksinca, uvereni su da im je muška beba umrla pod misterioznim okolnostima 1986. godine u niškom GAK-u, a njihove sumnje posebno je podgrejala kontroverzna dokumentacija koju su dobili za navodno mrtvo dete. Kao i mnogim drugim sumnjičavim roditeljima, ni Milojevićima nije dozvoljeno da vide dete, niti da ga sahrane.
I ova priča o tužnoj sudbini porodice Milojević počinje, kao i mnogobrojne druge, upravo u porodilištu. U niškom GAK-u Sofijanka je 22. maja 1986. godine u večernjim satima na svet donela sinčića sa ocenom devet. Beba je, kako kaže, zaplakala, a srećna majka je i poljubila svoje novoroćeno čedo.
- Narednog dana mi ne donose bebu u terminima za podoj, a kada pitam gde mi je dete odgovaraju: "Videćemo, ne znamo" - priseća se Sofijanka. - Potom mi jedan doktor saopštava da je dete u inkubatoru, ne dozvoljavaju mi da ga vidim, a pred samu zoru taj isti lekar mi saopštava da mi je "beba umrla tokom noći". Babica mi je gurnula neke papire da potpišem, a ni meni ni suprugu nisu dozvolili da vidimo dete. Prethodno su suprugu predočili da je dete "poplavelo, da ne mogu ništa da urade i da čekaju da Bog odluci šta ce biti".
Dobijaju rogobatni prepis otpusne liste, sa matičnim brojem istorije bolesti 1577, sa eprikrizom "dete muško TM 3.100/49 cm rođeno 22. 5. 1986. godine", sa napomenom da su podaci prepisani iz porodiljskog protokola. Ni pomena da je dete umrlo. Milojevići, inače, već poseduju otpusnu listu iz 1986. godine, ali sa matičim brojem 03718, sa epikrizom da je dete rođeno, ali i umrlo 23. maja te godine. - Kako može da bude čas mrtvo, čas živo? - pita se Miodrag Milojević. - Kada nam je izdavan prepis otpusne liste, zamenik direktora niškog GAK decidirano je konstatovao da svi podaci moraju da se slažu sa istim dokumentom, ako ga vec imamo, a u suprotnom neko mora u zatvor do deset godina. Evo sada prilike policiji i sudstvu da utvrde kako je moguće da se otpusne liste vode pod dva različita matična broja istorije bolesti i kako može da na jednoj piše da je dete mrtvo, a na drugoj da je živo. U svojoj tužbi Milojevići navode i da im je zahtev za obdukciju i izveštaj o rezultatima potpisala ista osoba Slavica Jovanović, ali bez faksimila lekara i bilo kakvog pečata, a na tim dokumentima stoji datum 23. novembar 1986. godine.
- Pri izlasku iz bolnice dobila sam obdukcioni nalaz na obrascu za otpusnu listu, sa nekim umrljanim pečatom, bez potpisa lekara. Ako je verovati svim tim dokumentima, zahtev za obdukciju je stariji od rezultata obdukcije čitavih šest meseci! Pa kako onda čovek da ne sumnja? - pita se Sofijanka Milojević.
Kada su tražili dokumentaciju, Milojevićima je u niškom GAK rečeno da je to ugledna ustanova, u kojoj se godišnje rađa oko 4.000 dece i da se mnogim sumnjama blati ovo porodilište. - Rekoše da nam je neko sigurno gledao u šolju kafe, pa smo počeli da sumnjamo u smrt našeg deteta! - tvrdi Miodrag Milojević. I Vukadinka Pešić, diplomirani inženjer elektronike iz Niša, navodi sličnu priču. Veli da se dobro seća kada je pre 20 godina dežurni lekar u niškom porodilištu pregledao i rekao da će to biti karlični porođaj. Rečeno joj je da ostane u bolnici i da će je on ujutro poroditi. - Bila je nedelja, 3. oktobar 1982. godine. Ali, odmah iza ponoći na svet sam donela zdravo muško dete. Tri kila i trista, dugo 51 centimetar. Zaplakalo je jako, dali su mi ga u ruke, podržala sam ga malo i onda su ga odneli... Više ga nisam videla - prica Vukadinka Pešić. - Ne donose mi ga ceo dan i noć, a ja, prvorotka, mislim da tako treba. Došla svekrva Vukosava i odmah posumnjala. "Dajte mi naše dete da vidim, da ga nosim kući. Naše je pa kakvo da je. Zaplakao je, a ako je mrtvo, hoćemo da ga mi, po narodski, sahranimo." Bežali su od Vukadinke lekari i sestre, kao da ima kugu. Potom su jedva uspeli da je smire, ali joj nisu dali da vidi bebu. - A meni je jedan ginekolog došao i onako hladno rekao: "Budi mirna, idi kući, takvo dete ne treba da živi, namerno smo ga pustili da umre." On ginekolog, nije pedijatar, ali to mi tad nije bilo bitno - priča Vukadinka. Tražila sam obdukciju i tek nedavno uspela da dobijem papir da je autopsija urađena, ali bez pečata. Potpisao neki doktor Xinov i to dva meseca posle navodne smrti. A kad sam rekla da nema pečata, oni ga lupiše i kažu: "Eto ti, samo bacaš pare, ne možeš ništa da dokažeš." I suprug Slaviša mi je tek nedavno ispričao da je on pokušavao tog dana kad se rodilo da ga vidi. I probio se do trećeg sprata, kaže, ali ga je šest lekara fizički oteralo, odguralo odande. Vukadinka, koja je posle toga rodila kćerku Mariju i sina Marka, zdravu i pravu decu, odlučna je da ide do kraja. Da utvrdi šta se, zapravo, desilo s njenim prvorođenim sinom. Ako je živ, a u to veruje, da ga nađe po svaku cenu. - Mnogo je sličnih slučajeva, pa me to više uverava da su u pitanju mutne, neljudske radnje. Bila sam naivna, priznajem, ali više nisam - konstatuje ova Nišlijka. Nedostatak neophodne dokumentacije, onog ličcnog, ljudskog uveravanja da se desila tragedija, nemogućnost da porodilja ili neko njen blizak vide telo deteta, da se uvere da je tako, danas otvaraju prostor sumnjama.
Pre nekoliko godina, kada je izbila niška afera sa bebama navodno umrlim u niškom porodilištu, svoje teške sumnje su izrazili Lidija i Dragan Brdović iz Vrnjačke banje i porodice iz Niša i okoline: Zorica i Jovan Micaković, Olgica i Bogdan Filipović, Zorica i Zoran Stojanović, Vukica i Zoran Pancić, Sonja i Stanko Jovanović, Slađana i Stanko Jovanović, Slađana i Radovan Milenković, Zorica i Jovan Kocić, Suzana i Miroslav Zdravković, Olivera Milić, Lidija Kesić.
Šalteri matičnih službi skupština opština i porodilišta u našoj zemlji bili su poslednjih par nedelja pod opsadom roditelja koji sumnjaju u zvanične smrti svojih beba. Oko 300 porodica iz Beograda, Niša, Aleksinca, Prokuplja, Kraljeva, Kruševca, Kragujevca, Pančeva, Zrenjanina i drugih gradova zakucalo je na vrata matičara ali i ginekološko-akušerskih klinika da zatraži istinu o svojoj deci, koja su po rođenju navodno naprasno umrla. Ove sumnjičave roditelje povezuje zajednička sudbina: retko koja majka je po rođenju videla svoju bebu, a kada im se saopšti da je dete umrlo, ne dozvoljava se da ga vide. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi. Njihove zajednicke sumnje pothranjuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, ali i hvatanje za glavu administratora u matičnim službama i porodilištima kada se pojave sa zahtevom da im se izdaju dokumenta za svoju navodno umrlu decu. Mnogi se nazivaju čak i ludacima, paranoicima, a obavezna su pitanja u stilu "šta ce vam ti papiri posle toliko godina?!"
Jasna Spasojević, komercijalista u kragujevačkoj "Zastavi" nedavno je doživela šok kada je u SO Kragujevac zatražila Izvod iz matične knjige rođenih za dete koje je navodno umrlo 16. maja 1985. godine, odmah po rođenju. - Matičari su pokušali da pronađu dokument koji potvrđuje rođenje mog deteta, a nije bilo nijednog papira kojim dokazuje i da je ono umrlo - predočava Spasojevićeva. - Potom su mi izdali uverenja da mog sina nema ni među živima, ni među mrtvima, a po opštinskim knjigama nisam se ni porodila. Svi sumnjičavi roditelji od matičnih opštinskih službi tražili su da im na kućne adrese dostave prijave o rođenju njihove dece, fotokopije matičnih knjiga rođenih, krštenice kao i papir na osnovu kojeg je upisana smrt deteta i izvod iz matične knjige umrlih. Od porodilišta su zahtevali da im dostave izvod iz protokola porođaja, istorije bolesti i otpusne liste. Potom su napisali tužbe Opštinskim tužilaštvima i policiji. Istovremeno, sve tužbe su skupa poslate i gradskom SUP-u Beograd i Drugom opštinskom tužilaštvu, gde se već sedam meseci vodi istraga po tužbi Milutina Manojlovića iz Sokobanje, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, koja je pre 23 godine "umrla" u Zavodu za prevremeno rođenu decu. - Ovo je organizovani kriminal trgovine decom - smatra Milutin Manojlović iz Sokobanje. - Postoji ustaljeni sistem, a mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji. "Bebi mafija", po sumnjičavim roditeljima, najpre odabira još nerođeno dete, pronalazi kupca i traži nekoga od rodbine da ga uključe u tu rabotu. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi niti doji, da bi lakše prihvatilo nove roditelje. Za sve vreme neizvesnosti, "potkupljena" rodbina obaveštava porodilju i ostale i priprema ih za navodno neizbežnu smrt. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, Potraga za - sinom - Lekari koji su učestvovali u projektu krađe dece, uz drugo medicinsko osoblje i poverljive ljude iz matičnih službi opština, pravili su i internu dokumentaciju, koja je kasnije volšebno nestajala - tvrdi Manojlović. - Ovo što sada izbija na videlo, samo potvrđuje našu sumnju. Kako je moglo da se čuje na sastancima sumnjičavih roditelja u Sokobanji, cena jednog ukradenog deteta kreće se od 250.000 do 2,5 miliona maraka. Veliki broj naše dece prodat je u Zapadnoj Evropi i Americi, dok ženske bebe završavaju u albanskim porodicama.
Saša i Olivera Bogojević sumnjaju da im je dete ukradeno 1993. Olivera je rodila blizance muškarce, a bebe su prebačene na Institut za neonatologiju. Ubrzo im je javljeno da je jedna beba umrla... Danica Dimitrijević iz Beograda kaže da nikada nije posumnjala u činjenicu da je 27. jula 1969. godine u 14 sati i 55 minuta donela na svet zdravo muško dete i da joj je ono posle nekoliko dana ukradeno! - Evo, trideset treća godina ce kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam nikakvu laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu - kaže Danica Dimitrijević. - A da sam u pravu, imam sijaset dokaza. Za razliku od ostalih unesrećenih roditelja koji imaju sličnu tragicnu sudbinu mojoj, nijednog trenutka nisam prestala da tražim svoje dete. Što dosad nisam uspela, to samo može da ide na dušu onima koji hteli da me upropaste tim besramnim činom.
- Kada sam ove godine rešila da zvanično zatražim sve papire, rekli su mi da nisam normalna kada to radim posle 36 godina - priča Snežana. - Naravno, sve zahteve morala sam da pišem u ime majke Milke, a tražila sam jasne odgovore - od čega je umrla moja sestra, koji je lekar konstatovao smrt... Početkom marta ove godine Vidosav Jovanović, pomoćnik direktora za pravne i opšte poslove Instituta za neonatologiju, odgovara da sam sa sestrom primljena 16. marta 1966. godine, potvrduje "smrt prvog Milkinog ženskog deteta" i konstatuje da je moja majka o tome obaveštena "telegramski, uz izjavu saučešca i obaveštenje da telo umrlog deteta može preuzeti radi sahrane iz kapele Medicinskog fakulteta, a u slučaju nepreuzimanja sahranu će izvršiti JKP za komunalne usluge Beograd". Jedno jedino obaveštenje, umesto zvanično tražene istorije bolesti i potvrde o smrti bilo je dovoljno da pojača sumnje Snežane Knežević. Jer, njena majka Milka je potvrdila - nikakav telegram nisu dobili!
VEČERNJE NOVOSTI, 31.7.2002. / izvor Da li je i to moguće na ovim našim područjima? Da li su sedamdesetih i osamdesetih godina lekari u porodilištima krali i preprodavali bebe koje su pre toga proglašavane mrtvim? Da li i u našoj zemlji već nekoliko decenija svoj prljavi posao nesmetano radi "bebi mafija", koja otkupljuje tek rođenu decu i preprodaje drugim roditeljima, koji ne mogu da imaju poroda, za pozamašne sume deviza? Da li se i dan-danas na ginekološko-akušerskim klinikama odvija ovaj "biznis" u kome učestvuju ljudi u belim mantilima? Teška pitanja, još teže dileme, koje mnogim roditeljima u našoj zemlji ne daju mira. Mnogi od njih, kojima do sada crv sumnje nije dozvoljavao da prihvate zvaničnu verziju smrti svojih beba, i posle dvadesetak godina pokušavaju da dokažu da su im deca živa. I živa i zdrava, ali kod drugih roditelja. Razna ubeđivanja da je takve sumnje teško dokazati, mnoge roditelje su pokolebale u nameri da stvar isteraju na čistac, dok pojedine porodice uporno istražuju i pokušavaju da dodu do pravih dokaza da je krađa dece u porodilištima - skandalozna realnost.
Doduše, mnogi od roditelja potporu u svojim tvrdnjama da im je dete ukradeno posle porođaja imaju samo u raznim rekla-kazala pričama, što ih naravno nikada neće dovesti do onog čemu teže - pravoj istini o sudbini svojih mezimaca. S druge strane, pojedini pokušaji, u kojima su pojedini bračni parovi i direktno prstom upirali na druge roditelje, tvrdeći da se njihovo dete nalazi upravo kod njih, doživeli su fijasko. Takva svoja ubeđenja nisu mogla da dokažu na sudu, niti da bilo koga krivično gone, jer su većina "slučajeva" zvanično zastarela. - Pokušaćemo na svaki način da ostvarimo svoje pravo, koje nam niko ne može osporiti. Želimo da saznamo istinu o svojoj deci, a ako su zaista mrtva, neko će morati da odgovara i za to što ih mrtvu nikada nismo videli. Ako krivično delo može da zastari, naša pitanja ne može. A ni istina - poručili su članovi Udruženja "Gde su naša deca", koje su osnovali roditelji čija su deca osamdesetih i devedesetih godina navodno umrla u niškom porodilištu. Članovi ovog udruženja krenuli su u zajedničku potragu za svojom decom, ali do sada (bar zvanično) nijedna od roditeljskih sumnji da im bebe nisu umrle, već ukradene - nije dobila potvrdu. U međuvremenu, od pre nekoliko meseci, kada su Milutin i Radojka Manojlović iz Sokobanje potvrdili da su posle 23 godine pronašli devojku za koju smatraju da je njihova ćerka "umrla" po rođenju, sve je veći broj porodica, koje smatraju da im tek rođena deca svojevremeno nisu umrla, kako su im to lekari tvrdili, već su u dobro organizovanom lancu prodata drugome. Zid ćutanja Na spisku onih koji su spremni da "preoru i nebo i zemlju" kako bi najzad došli do istine o svojim mezimcima nalaze se beogradske porodice Ljiljane i Jovice Vučkovića, Dragice i Branislava Dudića, Ljiljane i Dragutina Veličkovića, Olivere i Saše Bogojevića, Renate i Miroslava Svilara, Olivere Nešić i Milke i Pavla Kneževića iz Pančeva, Mirjane Gajić iz okoline Kruševca, Danijele i Zorana Cvetkovića iz Mozgova kod Aleksinca, Ljiljane i Predraga Petrovića iz Prokuplja... Za svojom decom uporno tragaju i Pešići iz Niša, Milenkovići iz Babušnice, Danica Dimitrijević iz Beograda, Sofijanka Milivojević iz Aleksinca, Slavoljub Milenković iz Trnjana, Ivanovići iz Prokuplja, Radišići iz Obrenovca, Stana Čorbić iz okoline Kraljeva, Časlav i Biljana Momirović iz Prokuplja... Svi oni su svesni da osećanja ponekad preovladaju razum, ali njihove zajedničke sumnje pospešuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, nerazumevanje onih koji bi takve pojave, ako imaju logiku, morali da gone i hvataju krivce. I ćutanje onih prozvanih koji odbijaju bilo kakav razgovor na tu temu. Sve ove nesrećne porodice bile su akteri i skupova u Sokobanji, u domu Milutina i Radojke Manojlovića, gde su razmatrali kako da se organizuju, jer mnogi od njih nisu znali šta treba preduzeti.
- Stvari pocinju da se odmotavaju kada neko od nas krene da prikuplja pojedina dokumenta. Tek tada se hvatamo za glavu, jer se ništa sa ni sa čim ne slaže - tvrdi Milutin Manojlović. - Dete je mrtvo, ali ga nema u knjigama. A dešava se, kao što se desilo Stani Čorbić iz okoline Kraljeva, da posle šest godina od navodne smrti dobije poziv da upiše ime detetu, jer treba da pođe u - školu. Sve ove porodice povezuje zajednicka sudbina - majke su na porođaju na misteriozan način ostale bez tek rođene dece. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi, a kada im se saopšti da je beba umrla, roditeljima se ne dozvoljava da ga vide. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi. Zato su ove porodice ubeđene da u našoj zemlji postoji organizovani kriminal trgovine decom i da postoji ustaljeni sistem, a da mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji. U poslednje vreme, doduše, postoje pokušaji da se pojedine dokazane krađe dece iz porodilišta opravdavaju pojedinačnim slučajevima.
Baš kao što je to bio i slucaj pre pet godina kada je dr Veroslav Marinković u GAK "Narodni front" za 100 maraka, prase i litar rakije jednoj ženi dao tuđe dete sa otpusnom listom, koju je lično potpisao, u koju je uneo lažne podatke o porođaju, stanju i polu deteta.
Nikada toliko teških sumnji, na koje niko ne reaguje. "Večernje novosti" objavljivanjem ovog feljtona ne nameravaju da bilo koga optužuju i proglašavaju krivim, ceneći da je to posao isključivo nadležnih pravosudnih institucija. Uz dužno uvažavanje roditeljskih patnji, koji smatraju da su im bebe po rođenju ukradene, odvojili smo prostor za njihove potresne priče. Svesni smo da će mnogim drugim roditeljima ove ispovesti, zbog sličnih sudbina, biti bacanje "soli na živu ranu", ali smatramo da svaki majka i otac imaju prava da se bore i izbore za konačnu istinu o svom detetu, ma koliko ona bila surova i teška. Naravno, naše strane su otvorene i za drugačije stavove, razmišljanja i reagovanja.
BEOGRAD - Snežana Knežević veruje da je njena sestra bliznakinja Svetlana, koja je proglašena mrtvom dva meseca i tri dana po rođenju, živa, jer kako kaže, niz dokumenata do kojih je mukotrpno došla unose sumnju u ceo slučaj. - Rođene smo u Jabuci, kod Pančeva, 15. marta 1966. godine. Majka je sa nas obe prebačena u pančevačku bolnicu, a kasnije na Institut za neonatologiju u Beogradu. Jednog dana kada je majka došla da nas nahrani, saopštili su joj da je Svetlana umrla, a na njen zahtev da vidi dete, dežurni lekar joj je samo rekao „odneto je“. Pri napuštanju bolnice nije dobila nikakav papir, čak ni otpusnu listu za mene, a ni umrlicu za sestru - priča Snežana Knežević, inače magistar ekonomskih nauka i asistent u jednoj beogradskoj višoj školi. Snežana nikada nije prestala da traži sestru, a dodatnu nadu dobila je nedavno kada je preko medija saznala za Milutina Manojlovića iz Niša, čije je dete takođe proglašeno mrtvim, a koje je on posle duge privatne istrage uspeo da pronađe. U razgovoru sa Manojlovićem Snežana je saznala kako da traga za sestrom i koja sve dokumenta treba da prikupi. Odlučuje da krene u mukotrpno sakupljanje dokumenata, koje još traje. Pojedine papire koja je uspela da dobije su, kaže, bez broja protokola ili bez pečata. - Na izveštaju o smrti unet je datum kada je beba preminula, po kome ispada da je umrla pre nego što je rođena. Sumnjivo je i to što se obično prvo prijavljuje prvorođena beba, a potom drugorođena, a na prijavi iz Instituta za neonatologiju redosled je obrnut. Na majčin zahtev da dobije potvrdu o tome koji nas je lekar primio i koji je uzrok smrti, na osnovu uvida u knjigu rođenih, rečeno joj je samo da je dete umrlo 18. maja 1966. godine. Pri tome nisu imali evidenciju da li su „mrtvo“ dete preuzeli roditelji ili je sahranu obavilo JKP „Pogrebne usluge“. Majka se potom obraćala i njima i od njih dobila zvaničnu potvrdu da je 21. maja sahranjeno „dete Knežević, staro tri dana“, a kao uzrok smrti navedeno je da je „dete nedonošče“. A, Svetlana je imala ime i bila je stara dva meseca i tri dana, a i to gde je beba bila od 18. do 21. maja niko nije znao - ističe naša sagovornica. U opštini Savski venac Snežana je dva puta zahtevala da dobije potvrdu o smrti sestre, kao dokaz da je umrla, a nakon izbegavanja službenika da to učine rečeno joj je da je „uništena prilikom renoviranja prostorija“. Bukvalno sam, dodaje Snežana, špijunirala mnoge ljude kako bih pronašla sestru, ali detalje te privatne istrage ne želi da navodi. U međuvremenu naša sagovornica je privatnom istragom pronašla ženu za koju veruje da joj je sestra. Žena za koju smatra da joj je sestra, kaže, mnogo liči na nju samo što je malo krupnija. Proverila je njen izvod iz matične knjige rođenih u kome se dan rođenja podudara sa njenim, ali ne i godina. Naime, Svetlana je mlađa nego što misli. - Prepustiću javnom tužilaštvu da preuzme istragu, jer ne znam više kome da se obratim. Svetlani ne smem da priđem, iako smo imale bliski susret. U tužilaštvu su mi savetovali da bi bilo najsigurnije da obe uradimo analize DNK, ali mi nije jasno kako to da izvedem - kaže Snežana Knežević. T. Nikolić
Grupa srpskih porodica traži da se povede istraga o potencijalnoj krađi i trgovini novorođenčadima. Njihove tvrdnje ukazuju na praksu koja se možda odvija već decenijama. Porodice su stupile u kontakt sa državnim tužiocem prošlog meseca, pozivajući se na informacije dobijene od zdravstvenog radnika u vezi sa policijskim istragama. Prema rečima članova porodica, ovaj zdravstveni radnik im je rekao da se ukradene bebe prodaju u Srbiji, zapadnoj Evropi i Americi po ceni koja se kreće od 250.000 do 2.5 miliona eura. Ovaj problem je privukao pažnju javnosti nakon što je jedna familija pronašla svoju navodno preminulu ćerku, koja sada ima 23 godine. Radojka Manojlović rodila je blizance 1979. godine u Beogradu. Bebe su prebačene u Beogradski neonatološki institut, ali nakon 11 dana doktor je obavestio porodicu da je jedna beba preminula. Roditelji su odveli preživelog blizanca, dečaka, u Soko Banju, u kojoj od tada žive. Istina je izbila na površinu prošle godine, nakon što je Manojlovićeva posetila institut kako bi uzela neku dokumentaciju za svog sina. Ona je takođe zatražila dokumenta u vezi sa Nikoletom, bliznakinjom koja je umrla. Iako je službenik odbio da joj da dokumenta, objasnivši da je za to neophodan sudski nalog, Manojlovićeva je uspela da pribavi dokumentaciju. Tu se navodi da je devojčica puštena iz bolnice u dobrom zdravstvenom stanju devet dana nakon navodne smrti. Porodica je potom podnela tužbu za krađu deteta. Posle pet meseci potrage, roditelji su pronašli Nikoletu - koja sada nosi ime Violeta. Ova porodica je kontaktirala više desetina roditelja u Srbiji sa sličnim slučajevima. Sve majke su rodile zdravu decu koja su umrla nekoliko dana kasnije bez vidljivog uzroka. Kada su roditelji zatražili dokumentaciju o smrti svojih beba, rečeno im je da ne postoji evidencija ili da im je neophodan sudski nalog da bi mogli da je vide. Beogradski neonatološki institut, koji se povezuje sa mnogim od ovih slučajeva, nije želeo da komentariše, saopštivši samo da je prosledio svu dokumentaciju kancelariji državnog tužioca. Slučaj je u nadležnosti Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Iz kancelarije tužioca potvrđeno je da je nekoliko porodica podnelo krivičnu prijavu, i da je u toku prikupljanje podataka. Zoran B. Nikolic iz Beograda za Balkan Tajms
NIŠ - Od ovakve priče čoveka zaboli glava. Dođe mu i da zaplače. Priča majka svoju potresnu priču i tvrdi da će pravda doći po svoje.
- Srce mi kaže da mu priđem, ali razum preovladava. Gledam ga, ustežem se, duša boli, plačem, ali ne smem da mu priđem. A gledam svoje dete – kaže Grana.
Ova priča o teškoj životnoj sudbini počinje maja 1987. godine kada se trudna Grana Štefan radovala svojim budućim bebama blizancima. I 11. maja se porodila u porodilištu u Nišu. Na svet je donela devojčicu i dečaka, jednojajčane blizance. Granu je porodio doktor, strani državljanin, a bebe su bile dobro, obe su zaplakale...
Prolazile su, potom, duge i teške godine. Grana se nikada nije pomirila sa tvrdnjama lekara. Kada je odlazila u crkvu, nikada za svog sina nije palila sveću kao za mrtvu osobu. Neutešno majčino srce je govorilo da je njen sin živ i zdrav, ali kod druge porodice.
- Ja sam vas porodio, da li me se sećate, pitao me je. Kako da ga se ne sećam - kaže Grana. - A zatim je pitao gde mi je drugo dete? Kada sam mu odgovorila da je muški blizanac umro, doktor je prvo zanemeo, a zatim rekao da je to nemoguće! Uz konstataciju da on sigurno zna da je dete živo, obećao mi je da će celu situaciju da ispita. Znam da je "kopao" i kada je došao blizu kraja, otkriven je, a odmah posle toga morao je da se vrati u svoju zemlju. Iz porodilišta je dobio takvu pismenu preporuku da je morao odmah da napusti i Niš i Jugoslaviju. Koincidencija ili prvi konkretni trag detetu koje je navodno umrlo u porodilištu? Grana Štefan retko da je mogla da spava mirno. Svake noći je sanjala svog sinčića. A posle susreta sa lekarom koji je porodio, doživela je još jedan šok.
Pratila je potom Grana Štefan veliku aferu sa sumnjivim umiranjem beba u niškom porodilištu 1997. godine, a zatim i ovu poslednju, iniciranu posle tvrdnje porodice Manojlović iz Sokobanje da su pronašli devojku za koju smatraju da im je kćerka Nikoleta, navodno umrla po rođenju pre 23 godine. Potom je krenula u potragu za papirima svog navodno mrtvog sina. Smatrajući da kao majka ima pravo da dobije kompletnu dokumentaciju o svom sinu, Grana se obrela u niškom porodilištu, ali joj je rečeno da ne mogu da joj daju papire, jer je prošlo dosta vremena, kao i da toliko dugo ne čuvaju arhivu. Uputili su je i na pisarnicu Kliničkog centra, ali nisu hteli da joj prime zahtev.
- Ponovo odlazim u porodilište, a načelnica dečjeg bloka me pita kakav je to moj zahtev, koji je identičan sa drugim, koji su se tih dana podnosili drugi sumnjičavi roditelji – kaže Grana. – Iznervirana, počela sam da plačem, a onda je pozvana neka sestra iz kartoteke koju su pitali da li imaju dokumentaciju iz 1987. godine. Ona, zbunjena, konstatovala je da je kao bila poplava, pa mora tek da proveri. Sa tom sestrom odlazim do prijavnice, gde mi pokazuje neku svesku i konstatuje "a evo, 1987. godine, dođite za neki dan...". Naravno, ponovo odlazim, a načelnica mi pokazuje tri dokumenta, od kojih dva nisam dobro videla. Pitala me je da li je na jednom moj potpis, ali kada sam odgovorila negativno, brecnula se i rekla da mora da ode do pravne službe, a potom mi je poručeno da papire ne mogu da dobijem, jer je sestra iz kartoteke na odmoru. Zatražila sam da mi dokumentaciju pošalju poštom, ali i upozorila da dobro porazmisle šta ce napisati, jer ja imam život sina kao dokaz! Do ovih dana, obećanu dokumentaciju o mom navodno mrtvom sinu nisam dobila. Grana očekuje i da će istraga po njenoj prijavi dati uskoro prve rezultate. Moraće da sačeka poteze države, verujući da će nadležni najzad shvatiti da mnogobrojne majke ne sumnjiče napamet, niti ih neko nagovara da krenu u istragu o svojoj deci, baš kao što su pokušali da je ubede u niškom porodilištu, pitanjem "a ko stoji iza vas?"
Grana Štefan tvrdi da zna kod kojih se roditelja nalazi dečak, za koga ona smatra da je njen "umrli sin". Prvi put ga je videla 1998. godine u Nišu.
Ime žene koja je sada "majka" njenom sinu dobila je na volšeban način. U rukama je imala papir sa imenom i prezimenom te osobe, koji je dobila od jedne žene... O drugim detaljima, Grana, za sada ne može da priča.
U svojoj privatnoj tužbi Grana Štefan navodi da je obdukcioni nalaz dobila godinu dana posle porođaja, sa datumom 23. jun 1987. godina, bez potpisa obducenta i njegovog faksimila, bez pečata.
Ovaj čudnovati papir Grana je, kako tvrdi, dobila od istog lekara koji je njenu decu pregledao u porođajnoj sali.
Šalteri matičnih službi skupština opština i porodilišta u našoj zemlji bili su poslednjih par nedelja pod opsadom roditelja koji sumnjaju u zvanične smrti svojih beba. Oko 300 porodica iz Beograda, Niša, Aleksinca, Prokuplja, Kraljeva, Kruševca, Kragujevca, Pančeva, Zrenjanina i drugih gradova zakucali su na vrata matičara ali i Ginekološko-akušerskih klinika da zatraži istinu o svojoj deci, koja su po rođenju navodno naprasno umrla. Njihove zajednicke sumnje pospešuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, ali i hvatanje za glavu administratora u matičnim službama i porodilištima kada se pojave sa zahtevom da im se izdaju dokumenti za svoju navodno umrlu decu. Mnogi se nazivaju čak i ludacima, paranoicima, a obavezna su pitanja u stilu "šta ce vam ti papiri posle toliko godina?!"
NIŠ - Šalteri mnogih matičnih službi i porodilišta bili su poslednjih nekoliko nedelja pod opsadom roditelja, koji sumnjaju u zvaničnu smrt svojih beba.
Za tako "umrlo" dete ne daje se ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi.
Jasna Spasojević, komercijalista u kragujevackoj "Zastavi", nedavno je doživela šok kada je u SO Kragujevac zatražila izvod iz matične knjige rođenih za dete koje je navodno umrlo 16.maja 1958. godine, odmah po rođenju.
Roditelji su napisali tužbe opštinskim tužilaštvima i policiji. Istovremeno, sve tužbe su poslate i SUP Beograd i Drugom opštinskom tužilaštvu, gde se već sedam meseci vodi istraga po tužbi Milutina Manojlovića iz Sokobanje, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, koja je pre 23 godine "umrla" u Zavodu za prevremeno rođenu decu.
Pozivam "papirnatog oca" moje Nikolete da konačno prihvati njen predlog i izvrši test DNK - kaže Milutin Manojlović. - To treba da uradi kako bi se pomoglo Nikoleti, koja proživljava strašne traume i kako bi joj se konačno na najprovereniji način dokazalo ko su joj pravi roditelji. Mi naše dokaze imamo.
Svoje sumnje da su im bebe po rođenju ukradene ovog puta izrazili su Jasna Spasojević i Milka i Živko Agatonović iz Kragujevca, Beograđani Nada i Dragoljub Malović, Vida i Miroslav Gajić, Danijela i Radmilo Stojanović, Milena i Nenad Janković, Mirjana i Vlada Nokmed, Snežana i Stojan Vukmirović, Stana i Đorde Nikolić, Slađana i Stevan Pantić, kao i ćerka Mirjane i Mladena Milanovića. Sokobanjskom skupu prisustvovali su i Jasmina i Radovan Todorović iz Prištine, Radojka i Zoran Delibašić iz Kosovske Mitrovice, Mirjana i Jovica Ilić iz Požarevca, Jelka i Drago iz Vrbasa, Katarina Živković iz Zrenjanina, Zaga i Časlav Janković i Vukica i Aleksandar Stanković iz Niša, Svetlana iz okoline Aleksinca i Nišlijka koja je želela da ostane anonimna. Svi oni su konstatovali da niko nema prava da im ospori da sumnjaju i da traže istinu o svojoj navodno umrloj deci, ukazujuci da nikada ne bi ni pomislili da je neko ukrao njihove bebe da se za to nisu "potrudili" sami lekari u porodilištima, ali i opštinske administracije. Njihova deca su, kako su predočili, na misteriozan način umirala, a nikom od roditelja nije dozvoljeno da potom vide bebe. Posebne priče su izdavanje obavezne dokumentacije, počev od otpusne liste do obdukcionog nalaza, koji majke nisu dobijale ili su do njih ipak dolazile posle silnih muka. - Trebalo je doživeti odlazak u beogradski Institut za neonatologiju, kod pomoćnika direktora za pravne i opšte poslove Vidosava Jovanovića. Kada sam predala zahtev za dokumentaciju za mog navodno umrlog brata, ispred njegovog ofisa je bilo još tridesetak ljudi koji su tražili isto - istakla je Slavica Milanović iz Beograda, koja traga za bratom koji je navodno naprasno umro posle porođaja njene majke Mirjane 1975. godine. - Jovanović me je potom pozvao telefonom i rekao da odem po papire, a u kancelariji je počeo da viče kako će se obesiti sa svim tim zahtevima. Rekao mi je da nemam prava da tražim dokumentaciju i da mi je potreban sudski nalog. Pojedini roditelji otvorili su i dilemu kako da se ponašaju ako, eventualno, saznaju gde se nalazi njihovo navodno umrlo, pa ukradeno dete.
Sve ove porodice pridružice se svojim potpisima zajedničkoj tužbi, koja će biti dostavljena Republičkom javnom tužilaštvu.
Moramo ovako javno da se zahvalimo Nikoleti, devojci koja je 23 godine živela sa drugim imenom, a tek nedavno je saznala da su joj pravi roditelji Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje - kaže magistar Snežana Knežević, asistent na beogradskom Univerzitetu. - Svesni smo trauma koje je doživela, ali ona mora da shvati da je upravo svojim slučajem i javnim objavljivanjem fotografija pomogla mnogim porodicama. Pomogla je i meni da posle toliko traganja sklopim mozaik i uđem u trag svojoj navodno umrloj sestri bliznakinji.
SOKOBANJA - Sve je veći broj porodica, koje smatraju da im tek rođena deca svojevremeno nisu umrla, kako su im to lekari tvrdili, već su u dobro organizovanom lancu prodata. Mnogi od njih, kojima do sada crv sumnje nije dozvoljavao da prihvate zvaničnu verziju smrti svojih beba, i posle dvadesetak godina pokušavaju da dokažu da su im deca živa. I živa i zdrava, ali kod drugih roditelja. Razna ubeđivanja da je takve sumnje teško dokazati, mnoge roditelje su do sada pokolebale u nameri da stvar isteraju na čistac, dok pojedine porodice uporno istražuju i pokušavaju da dodu do pravih dokaza da je krađa i prekrađa dece u porodilištima - skandalozna realnost. Na spisku onih koji su spremni da "preoru" i nebo i zemlju kako bi najzad došli do istine o svojim mezimcima nalaze se beogradske porodice Ljiljana i Jovica Vucković, Dragica i Branislav Dudić, Ljiljana i Dragutin Veličković, Olivera i Saša Bogojević, Renata i Miroslav Svilar, Olivera Nešić i Milka i Pavle Knežević iz Pančeva, Mirjana Gajić iz okoline Kruševca, Danijela i Zoran Cvetković iz Mozgova kod Aleksinca, Ljiljana i Predrag Petrović iz Prokuplja... Za svojom decom uporno tragaju i Pešići iz Niša, Milenkovići iz Babušnice, Danica Dimitrijević iz Beograda, Sofijanka Milivojevićc iz Aleksinca, Slavoljub Milenković iz Trnjana, Ivanovići iz Prokuplja, Radišići iz Obrenovca, Stana Čorbić iz okoline Kraljeva, Časlav i Biljana Momirović iz Prokuplja... Svi oni su svesni da osecanja ponekad preovladaju razumom, ali njihove zajednicke sumnje pospešuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid cutanja, nerazumevanje onih koji bi takve pojave, ako imaju logiku, morali da gone i hvataju krivce. I cutanje onih prozvanih koji odbijaju bilo kakav razgovor na tu temu.
Sve ove nesrećne porodice bile su akteri i skupova u Sokobanji, u porodičnom domu Milutina i Radojke Manojlovića, koji tvrde da su posle 23 godine pronašli devojku za koju smatraju da je njihova ćerka "umrla" po rođenju, gde su razmatrali kako da se organizuju, jer mnogi od njih nisu znali šta treba preduzeti.
Sve ove porodice povezuje zajednička sudbina - majke su na porođaju na misteriozan način ostale bez tek rođene dece. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi niti doji, a kada im se saopšti da je beba umrla, roditeljima se ne dozvoljava da ga vide. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi. Zato su ove porodice ubeđene da u našoj zemlji postoji organizovani kriminal trgovine decom i da postoji ustaljeni sistem, a da mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji. U poslednje vreme, doduše, postoje pokušaji da se pojedine dokazane krađe dece iz porodilišta opravdaju pojedinačnim slučajevima.
Zato, kako je nedavno izjavila operska pevačica Radmila Smiljanić, i sama činjenica da je lekar sposoban da proda bebu je dovoljna da neko u ovoj zemlji stavi prst na čelo. Ova primadona, koja je posle serije novinskih članaka o misterioznom umiranju beba u porodilištima, javno izrazila svoje sumnje da joj je pre 33 godine devojčica umrla po rođenju, konstatovala je da svako dete, ako je zaplakalo i živo rodeno, ima pravo na sahranu.
- Da li se iko ikada zapitao šta se dešava sa tim bebama? Da li ih spale, bace u kreč, neke prodaju za prase i dvesta - trista evra, a roditeljima zamažu oči. Ako je majka dala lekaru deo svoje utrobe, red je da dete, pa i mrtvo, dobije nazad. Da ima pravo na kovčeg i grob na koji će otići! Bez obzira koliko je to bolno - istakla je u svojoj ispovesti primadona Radmila Smiljanić. - I ko zna u koliko je slučajeva majkama rečeno da su deca mrtva, a ona živa, zdrava i prodata negde. Neko je dužan da kaže gde su tolike dijagnoze i rezultati obdukcije. Kad porodice budu imale pravo da sahrane svoje umrle bebe, onda neće biti preprodaja i javašluka koji debelo koštaju cele porodice. Majka će tada biti načisto. A neuručivanje umrlog novorođenčeta majci koja ga je nosila u svojoj utrobi, za Pravoslavnu crkvu je čin nepojmljivog skrnavljenja svega što čovek po Božjoj zamisli treba da bude.
Međutim, ukoliko se krštenje i pored toga ne obavi, umrlo dete se mora vratiti roditeljima, pre svega majci, koja ga je nosila i donela na ovaj svet.
- Kada smo tražili da preuzmemo tela, rečeno nam je da su već kremirana, a po povratku u Pančevo stigao je telegram identično kao i prvi "Primite naše saucešće, vaše drugo dete je umrlo. Ukoliko ne preuzmete dete radi sahrane, sahranjivanje ćemo izvršiti kremiranjem..." - priča Olivera.
Priče porodica koje sumnjaju da su im deca, po rođenju, ukradena iz porodilišta, imaju zajedničku nit. Majke i očevi, po pravilu, nisu videli dete za koje im je rečeno ili javljeno da je umrlo. Mnogi su insistirali, ali su uvek pronađeni izgovori. Nije zgodno, govorili su, dete je na obdukciji ili je kremirano ili sahranjeno.
Roditeljima, skrhanim bolom za najmilijim, lekari su govorili i "idite kući, a mi ćemo, o našem trošku, sahraniti bebu...". Po pravilu, majke su tešili rečima "Pa, dobro, ne brinite se, vi ste još mladi, imaćete još dece...".
BEOGRAD - I oni spadaju u ucveljene roditelje, koji bez oklevanja traže svaki tračak nade da će možda naći svoju davno izgubljenu decu, za koju sumnjaju da su posle rođenja ukradena iz porodilišta.
Dok su sa ostalim porodicama dogovarali da podnesu zajedničku tužbu Republičkom javnom tužilaštvu za ono što im se dogodilo, slučajno su uporedili izveštaje o izvršenoj obdukciji Porodilišta u Višegradskoj ulici u Beogradu za svoju umrlu decu i frapirali se. Dokumenti, izdati 1991. i 1993. godine su bili gotovo identični. Počev od konačne dijagnoze do potpisa lekara, dr Đerd Kokaia, specijaliste patološke anatomije, ispod čijeg štambilja čak i isti broj 72966.
- Mnogi će pitati šta smo čekali 11 godina, pa tek sada pokrećemo pitanje naše navodno umrle dece. Pa, nismo bili svesni šta nam se dogodilo, niti smo mogli da poverujemo da nam je neko proglasio dete mrtvim da bi ga kasnije preprodao - kaže Jovica Vučković. - Posle silnih, sličnih priča, čvrsto verujemo da su deca kradena iz porodilišta. Pridružicemo se zajedničkoj tužbi kako bi sprečili da se to više ni jednoj porodici ne desi. A nadamo se i da ćemo ući u trag našem detetu. Jovičina supruga Ljiljana 1988. godine rodila je sina Vukašina. Posle tri godine, ponovo je u drugom stanju, a 27. avgusta 1991. godine odlazi na održavanje trudnoće u Porodilište u Višegradskoj ulici.
Kada je 15. oktobra osetila bolove, bukvalno je sama otišla do boksa za porađanje i sve je proteklo u redu. Rodila je muško dete koje je zaplakalo, a potom joj je rečeno da dete mora u inkubator. Međutim, ubrzo je dr Kostić rekao da "ne brine, još je mlada i da joj je dete umrlo". Navodno su mu ispucali kapilari. - Došao sam tek sutradan u bolnicu, ne znajući šta se dešava, jer nisam dobio nikakvo obaveštenje. Tek posle tri sata uspeo sam da odem do odeljenja gde je ležala Ljilja, koju sam zatekao ucveljenu... - kaže Jovica Vučković. - Posle nekoliko dana došli smo k sebi i zatražili obdukcioni nalaz, ali nam je saopšteno da autopsija nije završena. Bili smo uporni da bi na kraju dobili taj dokument, sa potpisom dr Đerd Kokaia. Na izveštaju, medutim, nema ni jednog pečata. Vučkovići posle traume odlučuju da analizom svoje krvi utvrde da li postoji neki genetski problem koji je prouzrokovao smrt deteta. Međutim, na Institutu za ispitivanje krvi jedna doktorka im je rekla da je sve u redu sa njima, da je porođaj bio normalan i da su za fatalan ishod krivi doktori. Ljiljana 1993. godine rađa sina Nikolu a četiri godine kasnije i ćerku Jelenu.
Olivera Bogojević je imala bliznačku trudnoću, a porodila se 25. avgusta 1993. godine, takođe u porodilištu u Višegradskoj ulici u Beogradu. Oliveri je rečeno da su muškarcici u redu, da ne brine, a zatim su prebačeni na odeljenje neonatalogije. Slučajno ili ne, vec pomenuti dr Kostić narednog dana Oliveri saopštava da je jedno dete umrlo i teši je recima "Mladi ste, imaćete još dece...". Njenom suprugu Saši ne dozvoljavaju da uđe u bolnicu i negativno odgovaraju na njihove zahteve da vide mrtvo dete. - Već narednog jutra mene otpuštaju, dok druga beba ostaje na lečenju. Narednih mesec dana mogli smo samo telefonom da se informišemo o stanju našeg deteta, da bi ga najzad otpustili bez bilo kakvog papira – predočava Olivera Bogojević. – Uspeli smo nekako da dođemo do izveštaja sa obdukcije, u kome nema ni ličnog broja naše bebe, ni podataka o meni. Piše samo ime i prezime. a kao uzrok smrti se navodi masovno krvarenje u moždane komore. Nije napisano ni ko je bio odgovorni akušer. Isidor, drugo muško dete Bogojevića, koji je navodno izgubilo brata po rođenju, sada ima devet godina. A Olivera i Saša su uporni – znaju da je teško, ali će nastaviti sa potragom sa svojim sinčićem, za koga ne veruju da je umro na naonatološkom odeljenju porodilišta u Višegradskoj ulici.
Na jednom od skupova u Sokobanji predočena je i sledeća priča: Pre pet godina u GAK "Narodni front" došla je Zorica Popović (31) iz Uba da se leči od steriliteta. Kada je uvidela da lečenje nije bilo uspešno, Zorica je zatražila od dr Veroslava Marinkovića da joj omogući usvajanje, ali da bebu zavedu kao njenu, jer je ona svojima rekla da je trudna i da čeka sina. U GAK je marta 1998. godine stigla i Roza Nikolić iz Alibunara, koja je rodila devojčicu, ali su joj lekari saopštili da sa bebom nešto nije u redu i da mora da ostane u bolnici. U međuvremenu, dr Marinković je Zorici Popović predao Rozinu bebu a u otpusnoj listi, koju je potpisao, uneo je lažne podatke o porođaju, stanju i polu deteta, upisavši da je rodila sina. Za uzvrat je dobio 100 maraka, prase i litar rakije. Zorica Popović je otišla sa detetom kući i neko vreme od ukućana krila pol deteta. Ovaj skandal verovatno nikada ne bi bio otkriven da policija nije jednom došla kod Popovićeve da je uhapsi zbog pronevera, a ona, misleći da je pritvaraju zbog deteta, odmah sve priznala.
Na skupu u Sokobanji moglo je da se čuje i da sva deca nisu prodavana, već da su neka davana i na zakonsko osvojenje. Kao takav slučaj lekarske nesavesnosti i nečovečnosti navodi se primer poznatog fudbalera koji je za novac u jednom porodilištu u Srbiji umesto kćerke dobio sina.
BEOGRAD - Nikada nije posumnjala u činjenicu da je 27. jula 1969. godine u 14.55 sati donela na svet zdravo muško dete i da je ono posle nekoliko dana ukradeno!
- Što dosad nisam uspela, to samo može da ide na dušu onima koji su tim besramnim činom hteli da me upropaste – kaže Danica. – Evo, trideset treća godina će kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu. Ako je umro, gde mu je onda grob? A da sam u pravu, imam sijaset dokaza. Uzimala je Danica advokate i detektive, ali uzalud. Svi su je varali i uzimali novac, pa je rešila da sama traži sina. Jednog dana, 1991. godine, ispred Mašinskog fakulteta primetila je mladića koji je išao u susret. Nešto je progovorio dok je prolazio pored nje, a Danica se onesvestila... Mladić je bio slika i prilika njegovog oca, Daničine velike ljubavi, koji je bio korpulentan, sa devijacijom u nosu pa je imao specifičan glas. Odmah je Danica otrčala kod dekana Mašinskog fakulteta i tražila slike upisanih studenata iz 1988. godine. Predočila je dekanu svoje sumnje, a on joj je lakonski odgovorio da je ona sebična majka. Nije ni pomislila da prekine potragu... Danica se pre 33 godine zaljubila u jednog čoveka i zatrudnela. Kao devojka, u bolnici "Dr Dragiša Mišovic" u Beogradu rodila je sinčića teškog dva kilograma i dugog 49 cm. Tri dana posle rođenja videla je kroz prozor da babica u dvorištu predaje njeno dete nekome u kombiju, a tek kasnije joj je objašnjeno da je dete prebačeno u Centar za nedonoščad u Ulici Kralja Milutina. - Od 6. do 8. avgusta sam bila kljukana lekovima i spavala sam neprekidno. Kada sam se probudila, došla mi je sestra i na silu sam, na svoj zahtev izašla. Sestri su u meduvremenu pokazali kobajagi moje dete, ali su joj podvalili. Zamislite lopove, pokazali joj neko žuto, dugo svega trideset santimetara. Otišle smo pravo u Centar za nedonoščad, da vidim i preuzmem dete. A tamo mi, onako lakonski, neki doktor koji se predstavio kao Ćetko Brajović, kaže da je dete umrlo. Sestra me zatim odvodi kuci, i tu mi komšinica kaže da je primila telegram iz bolnice u kome piše: "Vaše dete je umrlo 6. avgusta 1969. godine u 13 časova. Mi ćemo ga sahraniti o našem trošku". Narednog dana Danica je otišla do bolnice i tražila da vidi dete – mrtvo ili živo, ali svi su bežali od nje. Narednih šest meseci je, od jutra do mraka, sedela i stajala ispred bolnice. - Nisam htela da odem, samo sam ponavljala da mi vrate dete. Klela ih, psovala, svi su skrivali poglede. Nisu mogli da me maknu s praga, pa su me čak i šutirali, kako je ko stigao. - Potom me je firma poslala na gradilište u Zambiji, gde sam provela godinu i po. Danica Dimitrijević je 1994. godine beogradskom Okružnom javnom tužilaštvu podnela tužbu u kojoj je navela da se deca od dva kilograma težine po rodenju ne šalju u bolnicu za nedonoščad, da dete nije upisano u knjige rođenih, vec samo u knjige umrlih... Zamenik okružnog javnog tužioca Milorad Trnanić gotovo ekspresno joj odgovara u nekoliko redova da je nastupila apsolutna zastarelost za krivično gonjenje i da nema osnova za to.
Moje dete su tek naknadno, 1993. godine, upisali u matične knjige rođenih, da zataškaju trag. Branko Stefanović, šef matičnog odeljenja u opštini Savski venac, rekao mi je u oči da je u pitanju kriminal – tvrdi Danica.
- U bolnici sam tražila da mi izdaju istoriju bolesti mog deteta, a oni mi daju potvrdu da je dokumentacija uništena, ali i da nije, kažu, samo je daju na uvid na osnovu sudskog naloga – predočava Danica – Kao da je to vojna tajna.
Teške reči, još teže sumnje. Svesna je Snežana da srce često nadvlada razum. Međutim, njen osećaj da joj je sestra živa, kontradiktorni dokumenti i neprobojni zid ćutanja odgovornih u bolnicama iznedrili su ovih dana istinu u koju je do sada samo ona verovala...
Davne 1966. godine, 15. marta, u selu Jabuka kod Pančeva, svoju bračnu ljubav Milka i Pavle Knežević krunisali su kćerkicama bliznakinjama Snežanom i Svetlanom. Bebe su, medutim, odmah prebačene u pančevačku bolnicu, pa u Stacionar za prevremeno rođenu decu. Majci Milki je rečeno da nema mesta da i ona leži u ovoj ustanovi, pa nije mogla da ostane sa bebama. A posle više od dva meseca, 18. maja, javljeno joj je da je jedna devojčica umrla. Otišla je neutešna majka da vidi mrtvu bebu, ali joj je rečeno da to nije moguce, jer je "odneta negde". Kneževići, kažu, nijedan papir o smrti svoje male Svetlane nisu dobili...
Jedno jedino obaveštenje, umesto zvanično tražene istorije bolesti i potvrde o smrti bilo je dovoljno da pojača sumnje Snežane Knežević. Jer, njena majka Milka je potvrdila - nikakav telegram nisu dobili! Odlazi Snežana potom do Ruzveltove 30 u Beogradu, do JKP "Komunalne usluge", gde dobija potvrdu da je "bezimeno žensko dete Knežević sahranjeno na parceli 50, a da je sahranu obavio stacionar, sa adresom - Jabuka. Uzrok smrti - nedonošče". Sahranjeno kao bezimeno, iako u Izvodu iz matične knjige umrlih opštine Savski venac piše crno na belo da dete ima ime - Svetlana Knežević. Doduše, bez obaveznog jedinstvenog matičnog broja građana. - Još su me pitali zašto do sada nisam došla da obiđem sestrin grob. Kako, kada do nedavno nismo znali gde je navodno sahranjena? Naravno, na pomenutoj grobnici nema groba, sve je preorano. Nastavila sam dalje sa istragom, a moji prijatelji, ginekolozi, govorili su mi da sam luda. Zašto? Samo sam tražila konkretne podatke o smrti moje Svetlane. Tražila sam istinu, jer je to moja građanska obaveza. Zašto su mi onda pravili problem kada sam tražila određene papire? Bila sam sigurna da je moja sestra bliznakinja živa i to ću i dokazati.
Sve priče porodica koje sumnjaju da su im deca, po rođenju, ukradena iz porodilišta, imaju zajedničku nit. Majke i očevi, po pravilu, nisu videli dete za koje im je rečeno ili javljeno da je umrlo. Mnogi su insistirali, ali su uvek pronalaženi izgovori. Nije zgodno, govorili su, dete je na obdukciji. Ili: vec je kremirano, sahranjeno...
Novinari koji pokušavaju profesionalno da proprate sudbinu Manojlovića iz Sokobanje, ali i mnogih drugih porodica koje sumnjaju da su im bebe u porodilištima proglašene mrtvim, da bi potom bile ukradene, na velikim su mukama...
- Posle upornog traganja i sumnji koje su se obistinile, našli smo svoje izgubljeno čedo. Ćerku Nikoletu, sestru bliznakinju našeg sina Ljubomira. I bili jako oprezni – priča Milutin Manojlović. – Bili smo suočeni sa velikim preprekama. Reč je o organizovanom kriminalu, o lancu krađe dece. O nečemu što je normalnom čoveku teško i da nasluti. Da se još u porodilištu majke "tipuju" od kojih će biti uzeto dete. U tome učestvuju svi: lekari, babice, čak i rodbina tih mladih žena koje treba da se porode. I onda skrivaju tragove, uništavaju dokumentaciju.
Milutin Manojlović je čak ubeđen da je u eventualne krađe bebe iz porodilišta uvek učestvovao i nekog od najbližih rođaka roditelja.
- Naravno da lekari i sestre nisu "prljali ruke" već su novcem obezbeđivali saučesnike koji su bebe iznosili iz porodilišta i predavali kome i gde treba – ubeđen je Manojlović. – Tako nešto se verovatno desilo i u našem slučaju. Morao sam svoju rođenu majku da tužim, jer je ona bila ta koja je napravila "posao", prodala moje dete. Žena po imenu Neca iz Beograda je posle više od dve decenije progovorila, ukazala nam na trag, potvrdila naše sumnje. - Policija, tužilaštvo i sud su upoznati sa svim onim što preduzimamo. Niko nema snage da zagrize. Prepušta nama da to isteramo. I isteraćemo. Jer, ovo nije samo naša borba – veli Milutin. – Kada smo obelodanili našu priču, mnoge porodice sa sličnim sumnjama i sudbinama su nam se javile. Nošeni svojom tugom došle su kod nas, okupili smo se da se posavetujemo šta da radimo, šta da preduzimamo. Da razmenimo iskustva. Mnogi ne znaju gde da "udare", kojim putem da krenu, koje papire da vade, kako da tumače knjige u matičnim uredima, u bolnicama. Jer tamo su pravljene brljotine i tu treba tražiti kriminalce. I prošle nedelje u kući Manojlovića okupilo se petnaestak takvih porodica. Utisak je da mnogi od tih ljudi imaju više potresnih emocija nego čvrstih dokaza za svoje tvrdnje, ali i da država nema pravi odgovor za ovakve situacije.
- Mnoge porodice tvrde da u nadležnim službama traumatično doživljavaju pojavljivanje bilo kog ko traži dokumentaciju o svom umrlom novorođenčetu. Službenice drhte kad dobiju takav zahtev, a pojedini roditelji tvrde da im zahteve jednostavno ne primaju. Navodi se primer da je opština Savski venac odgovorila jednom roditeljskom paru: "... Ne možemo da izdamo izvode iz matičnih knjiga... jer detetu nije određeno lično ime." A samo deset dana ranije, u opštini Niš, opet po svedočenju, izdati su takvi izvodi koji glase na "bezimeno dete", sa detaljnim podacima. Zato se roditelji, koje smo zatekli u Sokobanji, pitaju da li svaka opština ima svoj zakon i da li država pokušava da nešto sakrije, ili samo trapavo nastoji da se otrese neugodnog posla, u kojem se ne zna čak ni to ko, kada, pod kojim uslovima i o čijem trošku treba da izvrši analizu DNK. A takav test je apsolutno pouzdan i daje precizan odgovor i na zablude i na nade porodica, kojih ima sve više i više.
- Najstrašnije je moglo da se desi pre nekoliko godina – tvrdi Milutin Manojlović. – Naš sin Ljubomir, a Nikoletin brat, bio je u srednjoj školi koju su pohađali u Beogradu. I, verovali ili ne, moglo je da dođe do situacije da započne ljubavnu vezu sa njom! Bogu hvala, to se nije desilo! A šta da se rodila ljubav između njih dvoje, pa da su se brat i sestra venčali...?
Manojlovići su devojku, za koju smatraju da je njihova Nikoleta, upoznali sa svim svojim otkrićima, pokazali joj nelogičnu dokumentaciju, brljotine onih koji su hteli da zavaraju trag... Sa Nikoletinom "beogradskom majkom" susreli su se par puta. Upravo na Nikoletino insistiranje, majka iz Beograda i roditelji iz Sokobanje sreli su se i 1. juna u Zemunu. Manojlovići kažu da je od njih zatraženo da izvrše analizu DNK.
Pre dve nedelje ste pisali o meni ("Ukrali mi sina") i mojoj tridesettrogodišnjoj tragičnoj sudbini u traženju istine o tek rođenom sinu jedincu. Sve ove godine sam bezuspešno pokušavala da doznam ko je organizator i krivac za moju nesreću. Posle objavljivanja teksta mnogi ljudi su me zvali, otkrivali delić istine, što iz griže savesti, što iz iznenadnog saznanja da sam ja ta nesrećnica. Sve u svemu, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću i u svesnom stanju utvrdila sam nedvosmisleno da su moji najrođeniji glavni akteri ove nehumane i kriminalne radnje, pa sam stoga protiv njih podnela i krivičnu prijavu. Tužila sam i sve njihove saučesnike koji su svojim potpisima na ličnim dokumentima moga tek rođenog zdravog sina jedinca doprineli da ostanem bez deteta i da ono drugom pripadne. Za glavnog svedoka sam navela svoju sestru. Posedujem dokaze i činjenice o kojima sada ne bih naširoko, a očekujem podršku tužilaštva u rasvetljavanju svih okolnosti ove prljave rabote. Uz sve to hoću i da zahvalim porodici Manojlović iz Sokobanje, koja mi je mnogo pomogla u rasvetljavanju stvari i podržala me da se suočim sa grubom sudbinom. I oni su prošli sličan put i njihova i moja tužba čeka na reagovanje tužioca koji ne bi formalnim razlozima o zastarelosti smeo da stopira istragu i traženje krivca. Danica Dimitrijević,
Verica Radišić iz Obrenovca traga za ćerkom Sanjom, bliznakinjom tragično nastradalog sina Saše
Posle tri meseca porodica Radišić je došla u Beograd i preuzela malog Sašu, već ojačalu bebu od tri kilograma. Sreća u nesreći da im je Saša živ, mladi su, imaće još dece, tešili su ih lekari. Dve godine kasnije dobili su sina Slobodana. Nekako su se utešili. Ali, majka Verica nikako da zaboravi svoju ćerku Sanju. Sanjala je da je živa.
- U crkvu odem, zapalim mrtvima sveću za dušu, ali Sanji ne mogu. Nikada mi to nije uspelo, a htela sam. Kasnije sam i shvatila da ne ide tako, da jednostavno ne mogu to da uradim. I kopkalo me je, nikakav dokaz nismo imali da ona nije živa. Tražili smo povremeno, ali nikad uporno. Verovali smo i nismo. Samo sam ja imala neki neodređeni osećaj da nije tako kako su nam govorili lekari.
- I tada kad je polazio, imala sam osećaj da ga više neću videti živog. Plakala sam, suzbijala to u sebi, a crne slutnje su se obistinile. Pet dana do kraja roka, na slavonskom ratištu, kraj Markušice, poginuo je. Taj 18. decembar 1991. godine pamtiću kao svoj najcrnji dan. Doneli su ga u limenom sanduku, a ja sam ostala da tugujem. Prolazilo je vreme, ali ono majci ne leči rane. Ali, počela sam da razmišljam šta je sa Sanjom. Da li je ona tu negde, živa i da ne zna kako joj majka tuguje. Da li zna da je izgubila brata blizanca. Njih dvoje liče, kao jaje jajetu. I sada Verica i Mića Radišić iz Obrenovca tragaju za Sanjom. Imaju samo njenu otpusnu listu iz bolnice gde piše da je bezimeno žensko dete umrlo. Ni od čega, ni kada. U tome vide nadu... - Iako su prošle 33 godine, ništa se nije promenilo. Moja ćerka je moja ćerka, ako je živa. A teraću do kraja sve one koji kriju istinu. Šta je sad tražite kad je toliko prošlo, rekla nam je jedna gospođa u matičnom uredu. Samo sam je pogledala...
Bračni par Momirović traga za dva nestala sina.
— A meni je taj ginekolog Darko Cvetanović došao i onako hladno rekao: "Budi mirna, idi kući, takvo dete ne treba da živi, namerno smo ga pustili da umre..". On ginekolog, nije pedijatar, ali to mi tad nije bilo bitno. Tražila sam obdukciju i tek nedavno uspela da dobijem papir da je obdukcija urađena, ali bez pečata. Potpisao neki doktor Džinov i to dva meseca posle navodne smrti. A kad sam rekla da nema pečata, oni ga lupiše i kažu: "Eto ti, samo bacaš pare, ne možeš ništa da dokažeš". I suprug Slaviša mi je tek nedavno ispričao da je on pokušavao tog dana kad se rodilo da ga vidi. I probio se do trećeg sprata, kaže, ali ga je šest lekara fizički oteralo, odguralo odande. Vukadinka, diplomirani inženjer elektronike, rešila je, iako je posle toga rodila ćerku Mariju i sina Marka, zdravu i pravu decu, da ide do kraja. Da utvrdi šta se, zapravo, desilo s njenim prvorođenim sinom. Ako je živ, a u to veruje, da ga nađe po svaku cenu. - Mnogo je sličnih slučajeva pa me to više i uverava da su u pitanju mutne, neljudske radnje. Bila sam naivna, priznajem, ali više nisam. Bez neophodne dokumentacije, bez onog ličnog, ljudskog uveravanja da se desila tragedija, da porodilja ili neko njen blizak vidi telo deteta, da se uveri da je tako, danas otvara prostor sumnjama.
- Bilo je to januara 1983. godine. Odveo sam Biljanu u prokupačko porodilište i ona se porodila. Rodila muško, lepo dete. Dva kilograma i dvesta grama. Dva dana je bilo sve u redu, normalno. Mi mladi, radosni, ja čašćavao, dobio sina, ej... I onda je banula neka sestra, rekla da je beba umrla i da, eto, dešava se, da je mlada i da će imati još dece, da se ne sekira. Trt, mrt, mi mladi, neiskusni, ko da proverava. Pokunjeni, otišli smo kući - prica jetko Časlav. Godinu dana kasnije dobijaju ćerku Radicu. Dete zdravo. - Niko ništa ne spominje. Iduće godine 1985, krajem jula, Biljana je trebalo ponovo da se porodi. Išla je na sve kontrole. Sve je u redu, govorili su joj. I na Svetog Aranđela, naš sabor u selu, odvedem je u istu bolnicu gde se prvi put porodila. Muško, jave mi, ja se radujem. - Zdravo, plače jako, ali mi ga posle prvog puta ne donose na podoj - nastavlja Biljana. - Čekam, čekam i počinjem da sumnjam. Nije valjda opet. Čim je muško, odmah muke. I jave da je umrlo. Ja hoću da se ubijem. Ne verujem. Tu priskače Časlav:
Vukadinka Pešić iz Niša nema nikakvu potvrdu da joj je beba preminula.
- Tužioca koji je ispitivao sve te slučajeve smenili su, kao zbog nekih drugih radnji, ali ja mislim da je i zbog toga što je našao mnogo "rupa" oko rađanja dece.
Milutin Manojlović kaže da za njih više nema nikakvih sumnji, jer imaju i "živi dokaz" da im je posle rođenja njihovih blizanaca, Ljubomira i Nikolete, 5. maja 1979, koji su dva dana kasnije iz porodilišta bolnice "Narodni front" prebačeni u tadašnju bolnicu za nedonoščad, žensko dete ukradeno. - Javljeno nam je telegramom 16. maja da je devojčica umrla. U pometnji smo poverovali lekarima. Gledali smo da sačuvamo dečaka – kaže otac. – Kada smo, međutim, u matičnoj službi opštine Savski venac početkom decembra 2001. vadili izvod iz matične knjige rođenih za Ljubomira, na naše iznenadenje došli smo do frapantnog saznanja da je i Nikoleta živa, da je istoga dana, 25. juna 1979, kada i Ljubomir, otpuštena iz bolnice. Dobili smo za nju i izvod iz matične knjige, započeli traganje i našli je.
Manojlovići poseduju papir da im je ćerka, koja je proglašena mrtvom, odneta iz Bolnice za nedonoščad - živa! Sudeći po tom dokumentu, izdatom 3. decembra prošle godine, devojčica nije umrla 16. maja, kako je u ono vreme, u toj istoj bolnici, napisano u potvrdi o njenoj smrti. Naprotiv, ona je, po navodu iz potvrde, 40 dana kasnije otpuštena živa. Kada su počeli da upoređuju brojke iz raspoložive dokumentacije za takvu decu, učinilo im se da su otkrili šifrarnik kojim je bebi-mafija obeležavala gde se koje dete nalazi. Jedna kombinacija brojeva iz prijava rođenja ili smrti, na primer, trebalo je da skriva pozivni telefonski broj grada u kojem se ukradena beba nalazi. Po toj kombinatorici, njihovu devojčicu je trebalo tražiti u Kruševcu. Nekako u to vreme, javila im se poznanica koja je dobro poznavala dr Aleksandra Marjanovića, lekara Instituta za neonatologiju, koji je 1979. potpisao potvrdu o smrti njihove kćeri. Rekla im je da je oduvek verovala da im je dete živo i da ga treba tražiti upravo u Kruševcu. Manojlovići su organizovali potragu u gradu pod Bagdalom i došli do podataka o porodici, koja je teško dobila decu. Majka iz te porodice najpre je imala pobačaj, zatim je, zvanično u julu 1979, carskim rezom dobila devojčicu, a avgusta 1980, opet carskim rezom, još jednu devojčicu. Dalje traganje za tom porodicom dovelo ih je u Beograd. Ispostavilo se da je devojčica, koju su krstili kao Nikoleta, išla u istu srednju školu kao i njihov sin, njen mogući brat-blizanac Ljubomir, koji se tamo školovao dok je bio stipendista Fudbalskog kluba Zemun. Oni su se znali sasvim površno, ali je to bilo dovoljno da sada uspostave drugarski kontakt.
Tako su Manojlovići vremenom preneli Nikoleti svoje pretpostavke i savetovali joj da potraži svoje podatke u matičnim knjigama u Kruševcu.
- U Nikoletinoj krštenici pisalo je da joj je otac rođen 1957, a majka 1956. godine, što nije tačno – kaže Milutin Manojlović. – U sestrinoj krštenici bili su tačni podaci (otac 1948, majka 1960.), s tim što je u toj krštenici navedeno i da je otac rođen u Ratkovcu kod Orahovca, a majka u Kruševcu, dok u Nikoletinoj krštenici tih podataka nema. U međuvremenu su se i Manojlovići potrudili da dobiju nešto dokumentacije iz Istorijskog arhiva u Kruševcu. Na prijavi rođenja Nikolete potpis majke se drastično razlikuje od njenog potpisa na prijavi za drugo dete. Pored toga, za Nikoletu ne postoji, a za sestru postoji matični broj. - U prijavi rođenja Nikolete navedeni su datumi i mesto rođenja roditelja, oba u Kruševcu, što je netačno, a u krštenici tih podataka nema – predočava Milutin Manojlović. – U prijavi piše da roditelji stanuju u Kruševcu, bez adrese, a u krštenici je navedena i tačna adresa.
Manojlovići veruju da je prvo sačinjena originalna prijava rođenja i da je iz nje uneta u krštenicu adresa roditelja. Onda je, po njima, originalna prijava uništena i nedavno je napravljen falsifikat, u kojem adrese više nema, ali postoji falsifikovan potpis majke. Videvši sve to, Nikoleta je odlučila da za Uskrs dođe u Sokobanju, da bude krštena, i da sa Ljubomirom, kao bratom – blizancem, proslavi zajednički rođendan. Desetak dana kasnije, pošto je "beogradskoj majci" već saopštila da ozbiljno sumnja u svoje poreklo i da je bila u Sokobanji, Nikoleta je s majkom ponovo otišla u Kruševac. Dobile su službena dokumenta, ali bez uvida u matičnu knjigu rođenih. Na povratku je Nikoleta tražila da zajedno svrate u Sokobanju, što je majka odbila. "Beogradska majka" i "sokobanjski roditelji" su se, na Nikoletino insistiranje, sreli 20. maja. Manojlovići kažu da su na taj susret došli sa mnogo papira i podataka, a da "beogradska majka" nije imala ništa od toga. Navodno je pričala da je u porodilište dovedena dve nedelje ranije, da se porođaja ne seća, jer je bila pod narkozom, i da ne zna kada su joj doneli dete, jer je "tri dana bila uspavana". U razgovoru je rekla za Nikoletu: "Mi smo je lepo čuvali", a na primedbu da u kruševačkoj bolnici nema podataka o porođaju, uzvratila je: "A šta će biti sa doktorima?" Kada je rečeno da su brat i sestra možda mogli da se zaljube jedno u drugo, odgovorila je: "Sada se znaju, pa neće!" Nekoliko dana kasnije, Nikoleta je, sa sestrom i drugaricom, opet boravila u Sokobanji. "Beogradskoj majci" je rekla da "ide da se navikava". Nekoliko dana kasnije, kada se vratila i pokazala ogrlicu koju su Manojlovići namenili ćerki još kada je rođena, majka u Beogradu je rekla: "Možda si malo poranila da primiš poklon, ako nisi baš sasvim sigurna".
Na Nikoletino insistiranje, majka iz Beograda i roditelji iz Sokobanje ponovo su se sreli 1. juna u Zemunu. Manojlovići kažu da posle toga imaju nepobitne dokaze da ta žena sasvim sigurno nije rodila Nikoletu.
- Uveren sam da se ta žena plaši "doktorske mafije" i da ima zbog čega da se plaši – kaže Milutin Manojlović.
Institut za neonatologiju izdao je, u međuvremenu, saopštenje u kojem tvrdi da je potvrda, po kojoj je devojčica Manojlovića otpuštena živa i zdrava, izdata greškom. Navodno je nadležna službenica, u bučnoj atmosferi koju su pred šalterom napravili Manojlovići, umesto podataka za žensko unela podatke za njihovo muško dete. Službenica je suspendovana, a Institut se izvinio Manojlovićima zbog grube greške. Međutim, Manojlovići nisu mirovali...
SOKOBANJA - Sklapa se mozaik događaja od pre 23 godine u Specijalnoj bolnici za nedonoščad u Beogradu kada je pod misterioznim okolnostima posle rođenja blizanaca, brata i sestre, devojčica proglašena mrtvom.
- Mi smo tražili i našli svoje dete, koje nam je bilo ukradeno po rođenju, ali na tome nismo stali. Podneli smo krivičnu prijavu protiv ljudi za koje s razlogom verujemo da su organizovali i sproveli krađu. Što se nas tiče, problem je rešen i mi dete imamo - tvrdi Milutin Manojlović. - Ali, javilo nam se mnogo drugih porodica kojima se dogodilo nešto slično. Zato pozivamo državu da to shvati ozbiljno i uđe u obračun sa bebi-mafijom, koja je organizovano krala novorođenčad u porodilištima Srbije. A 5. maja ove godine, devojka koju Manojlovići smatraju svojom Nikoletom, u Sokobanji je proslavila rođendan, zajedno sa Ljubomirom Manojlovićem, koji bi trebalo da joj je brat-blizanac, pet minuta stariji od nje.
U Nikoletinoj beogradskoj porodici znaju šta se poslednjih meseci sa njom događalo. Zvanična majka iz Beograda se, na insistiranje Nikolete, dva puta sastala sa porodicom Manojlović iz Sokobanje, ali o tome ne želi da govori.
- To je, na žalost, jedini način da naše pravosuđe pocne da se bavi ovim problemom. Podneo sam krivičnu prijavu još pre šest meseci i do danas nemam odgovor. Tužilac traži da dođem kod njega s Nikoletom, a ja znam šta to znači. Pokušaće da mi daju dete, koje sam ja već dobio, i da tu stave tačku. A šta je sa onima zbog kojih sam ja čekao 23 godine da to dete vidim, da ga pomilujem? Šta je sa onima koji su unesrećili mnoge druge porodice u Srbiji?
Tužili smo i bolnicu i lekare i medicinsko osoblje, ali i moju majku Darinku i polusestru Zorku, jer smo došli do podataka i saznanja da su sve do izlaska naših blizanaca iz bolnice stalno obilazile decu, da su bile u dosluhu sa lekarima - tvrdi Milutin Manojlović.
SOKOBANJA - Da li su sedamdesetih i osamdesetih godina lekari u porodilištima krali i preprodavali bebe koje su pre toga proglašavane mrtvim? Da li se i dan-danas na ginekološko-akušerskim klinikama odvija ovaj "biznis" u kome učestvuju ljudi u belim mantilima?
U Sokobanji, u domu porodice Radojke i Milutina Manojlovića, okupilo se petnaestak porodica koje povezuje zajednička sudbina - majke su na porođaju na misteriozan način ostale bez tek rođene dece. Okupili su se: Ljiljana i Jovica Vučković, Milka i Pavle Knežević, Dragica i Branislav Dudić, Ljiljana i Dragutin Veličković, Olivera i Saša Bogojević, Renata i Miroslav Svilar i Olivera Nešić, Mirjana Gajić, Danijela i Zoran Cvetković, Ljiljana i Predrag Petrović. Svi oni veruju da njihova deca nisu umrla, kako su im to lekari saopštili, vec da su za debele pare data u neke druge porodice. - Radi se o velikom projektu krađe dece u koji su uključeni lekari - kaže Milutin Manojlović. - Cilj ovih naših okupljanja je da sve porodice koje se nalaze u istoj situaciji, a takvih je u Srbiji na desetine, saznaju kako treba da tragaju za svojom decom. Svi oni pokazuju da na određenim dokumentima stoje neki podaci, a pri ponovnom njihovom dobijanju gubi im se svaki trag.
- Lekari koji su učestvovali u projektu krađe dece, uz drugo medicinsko osoblje i poverljive ljude iz matičnih službi opština, pravili su i internu dokumentaciju, koja je kasnije volšebno nestajala - ističe Manojlović. - Ovo što sada izbija na videlo, samo potvrđuje našu sumnju.
Istraživala sam šta se desilo sa mojom navodno umrlom sestrom bliznakinjom - kaže magistar ekonomskih nauka Snežana Knežević iz Beograda. - Sigurna sam da je ona živa, a to ću i dokazati.
Saša i Olivera Bogojević sumnjaju da im je dete ukradeno 1993. Olivera je rodila blizance muškarce, a bebe su prebačene na Institut za neonatologiju. Ubrzo im je javljeno da je jedna beba umrla...
Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje imali su sreće da pronađu svoju ćerku Nikoletu, jednu od blizanaca koji su rođeni u GAK "Narodni front" i, zbog male kilaže, prebačeni na Institut za neonatologiju.
Zatražili su istoriju bolesti svoje ćerke iz Instituta i dobili dva različita dokumenta - jedan po kojem je Nikoleta umrla 16. maja, dok je po drugom otpuštena iz bolnice 25. maja 1979. Nedavno su Manojlovići u svom domu u Sokobanji ugostili Nikoletu, koja se sa rođenim bratom Ljubomirom videla posle 23 godine.
Pored venčanja okončanih bahanalijama i mnogo diskretnijih, ali često traumatičnih razvoda, veselih i tužnih evidentiranja rođenih i umrlih, koja su tek deo puke statistike, matičarska zdanja pomogla su nekim roditeljima da pronađu i svoju decu koja su im oteta odmah nakon rođenja i prodata zainteresovanoj klijenteli. Neka deca su (oficijelno u porodilištima proglašena umrlima), kao već odrasla, imala sreću da ipak upoznaju svoju pravu majku i svog oca. Najvećem broju otetih to nikada neće uspeti. U novosadskom porodilištu su 1983. rođeni blizanci, dva dečaka. Po porođaju su majci saopštili da je jedan dečak preživeo, dok je drugi, sticajem okolnosti, umro. Pri tom joj niko od lekara nije dao umrlicu, niti objašnjenje o smrti dečaka. Godine su prolazile, a supružnici, koji su imali i stariju kćer, došli su jednog dana u Novi Sad da bi ćerki kupili sve što joj je potrebno za proslavu maturske večeri. Lutajući gradom, otac je svratio do trafike da kupi cigarete i kraj sebe ugledao momka koji je bio slika i prilika njegovog sina. Od izbezumljenosti je pao u nesvest. Pre toga mu je samo ostala slika dečaka i automobila u koji je ušao, premda nije zapamtio registarske oznake. Naravno, čec je bila o njihovom sinu blizancu. Roditelji su potom krenuli u potragu za izgubljenim, "preminulim" sinom. U Betaniji nisu našli podatak o smrti dečaka, već da su iz bolnice otpuštena oba zdrava mališana. Sledeći korak im je bio Matičarski ured u Novom Sadu, u kojem je mrtva beba morala biti prijavljena. Podataka o njenoj smrti nije bilo. Lekar koji je porađao majku preminuo je u međuvremenu. Na kraju se porodica našla pred vratima policije i saznala da je dečaka po rođenju neka naša porodica koja živi u inostranstvu odvela i usvojila. Do danas nije pronađen, mada se za njim i dalje traga. U Pančevu je, takođe, jedna žena rodila dečaka i devojčicu. Nakon porođaja su joj saopštili da je devojčica preminula, a da dečak ima teško plućno oboljenje. Roditelji, zabrinuti za dečakovo zdravlje, odselili su se iz Pančeva u Sokobanju, ne bi li mališan živeo u vazdušnoj banji. Dečak je počeo da se bavi sportom i postiže zapažene rezultate. Na jednom od rutinskih pregleda lekari su posumnjali u njegovu bolest i savetovali roditeljima da ga odvedu na detaljnije preglede. Pokazalo se da je dečak zdrav kao dren. Tražili su izveštaj iz porodilišta s detaljnim nalazima o prvim znacima bolesti, a dobili podatke o tome da je dečak rođen zdrav, a njima su izdata lažna uverenja o bolesti, i da je njihova devojčica dan posle njihovog otpuštanja iz porodilišta otišla zajedno sa izvesnom porodicom. Šokirani roditelji su krenuli u potragu za njom, koja je tada imala već 17 godina. Našli su je, ali oteto dete im još nije vraćeno. Krivična prijava protiv lekara, kao i porodice koja je platila za dete, i dalje je "u procesu".
Biljana Hrnčić
Jolanda D. je bogatašica sa stanom tik uz katedralu Svetog Stefana u najstrožem centru Beča, okružena luksuzom i originalnim Rembrantovim slikama. Ona želi da nađe sina, kog su joj, kao jedno od dvoje blizanaca, ukrali 1962. u Beogradu. To je samo jedan od poznatih slučajeva, Interpol istražuje gde je petnaestoro novorođenčadi koje je mafija ukrala u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji i prodala ko zna gde. Bogatašica iz Beča zna i da se ukradeni sin zove Siniša, a ne treba joj nikakva genetska analiza: čim ga ugleda prepoznaće ga...” Sve to piše u jednom bečkom nedeljniku, a prenose novine širom Evrope.
Ništa od toga ja nisam tvrdila, samo sam izrazila želju da utvrdim šta je bilo s mojim drugim detetom, te davne 1962. u Beogradu, jer nešto nije u redu sa dokumentacijom. Ali, da sam znala šta će se desiti, nikada ne bih s tim izlazila u javnost. Dogodilo se da je preživeli blizanac pomenute Bečlijke morao da traži krštenicu nedavno u Bečeju, odakle je majka, inače Nemica. Tamo nije bilo ništa osim naznake da je Jolanda rodila dva sina. Istovremeno je njena prijateljica iz Španije javila da je u nemačkim novinama pročitala reportažu o navodno organizovanom biznisu krađe i prodaje novorođenčadi šezdesetih u Beogradu. Pošto umrlu bebu nije nikad videla iako je to zahtevala, majci se posle četiri decenije javila želja da stvar još jednom ispita. - Sad sam morala da isključim telefone, da promenim ime na ulaznim vratima, doktor mi je naložio da hitno otputujem negde daleko i ostanem jedno vreme, ali da prvo idem u bolnici na ispitivanje, kaže Jolanda D. Jer, senzacija na dve strane u “NJusu” ima i nastavak. Javljaju se “sinovi”, valjda u nadi da će navodna milionerka izabrati nekog od njih, kako piše u reportaži, “čim ga ugleda”!
D. Sekulić
Radmila Smiljanić, sopran i prvakinja beogradske opere koja je pevala u najpoznatijim teatrima na tri kontinenta i tri jezika arije čuvenih klasika, o svom bolu i sumnji dosad je ćutala. Ona pune 33 godine čeka rezultat obdukcije svoje bebe. Dovoljno da posumnja da je i sama deo surove priče u čijoj je pozadini sve češce pominjana preprodaja tek rođene dece.
Tup i bezglasan, iste jačine i decenijama posle porođaja. Bol od kog same suze teku bez ridanja i čupanja kose. Bol od kog se pobesni, uzburkaju duhovi. Ponukana sve češcim pisanjem štampe o kupoprodaji dece, prvi put javno govori o sumnji da je ćerka koju je rodila pre tačno 33 godine, za koju je rečeno da je naprasno umrla u prvom danu života, možda negde ipak živa. - U zenitu karijere, u tridesetoj godini ostala sam u drugom stanju. Iako sam u to vreme već pevala u Bečkoj operi i imala devet uloga prvog sopranskog faha, a to je za opersku pevačicu mnogo. Takav posao ne trpi mnogo predaha, a kamoli trudnoću. Ipak, želela sam tu bebu. Sve drugo podredila sam trudnoći koja je bila normalna i bez ikakvih problema. Bila sam spremna da me pravo sa scene s veštačkim trepavicama i scenskom garderobom odnesu u porodilište.
Porođaj je protekao kako jedna žena poželeti može. Otkucaji srca bebe ukazivali su da je na putu novorođence za čistu desetku. - Posle porođaja, po profesionalnoj deformaciji sam osluškivala i kada sam čula silovit plač deteta i pitala „čija je onako grlata beba". Plakala je koliko je grlo nosi. Glasno, da su doktori pravili anegdote kako se rodila još jedna operska diva. Lepa i rumena, moja tek rođena devojčica bila je manifestacija snage i zdravog deteta - s knedlom u grlu priča Smiljanićeva. Sve je, kaže, bilo fantastično dok se sa tek rođenim detetom nije razišla u porođajnom boksu. U velikom stilu novopečene majke i operske dive Radmila se sutradan pedantno spremila za prvi zvaničan susret sa svojom bebom.
Ali, stvar je dobila neočekivan obrt.
Onako slomljena pošla sam da je tražim kroz bolnicu, misleći da ću joj kao majka uliti snagu. Tumarala sam četiri sprata gore-dole tražeći je. Usput se onesvestila i prvo čega se sećam je buđenje u bolnickoj sobi. Dali mi posle neke sedative, a ja onako omamljena kroz izmaglicu čula rečenicu da joj je sve lošije. Kasnije mi opet dali neke lekove. Jedva sam razabrala nečiji glas da je „sve gotovo, a beba mrtva". Od onih sedativa sam bila skoro ista takva, prebira po sećanju Radmila. Na otpusnoj listi, bez dijagnoze dečije smrti piše prosto „beba je umrla". Pored insistiranja da se uradi obdukcija i utvrdi uzrok smrti sem sleganja ramenima i obećanja da će u najkraćem mogućem roku dobiti crno na belo Radmili do danas nije stigao nikakav rezultat. Tako je spartanski prihvatila gubitak mada, kaže, ponekad posumnja sledeći instinkt: - Desi se da se zapitam je li moja ćerka možda prošla pored mene, a da ja to ne znam...
U međuvremenu, pročitala je svaki novinski članak o izgubljenoj deci. Prvu od dve neostvarene želje da zapeva sa Pavarotijem ostvario je njen sin, takođe operski pevač Nikola Mijailović. Druga je istina o njenoj devojčici.
Ivana Ikraš
Čitam ove priče o ukradenim bebama, ispovesti roditelja koji potresno iznose podatke, datume, imena doktora, nazive bolnica, svoje tvrdnje i sve to deluje doista istinito. Ako je jedna majka umislila, druga nervno poremećena, treća nema šta drugo da radi, ne verujem u priču da sve to treba olako shvatiti. Tu ima nečega, to ja zaključujem. Jer, scenario krađe je svuda isti, u svakoj priči slican.
I još nešto: ne vidim da policija nešto čini. Doktori koje su majke prozvale ćute, i to je u redu. Brane se tako. Ali, policija, inspektori, tužioci - morali bi da provere sve do detalja. Da krenu tragom, da prave krvne analize (DNK), da traže svedoke... Da se vidi da ovi ojađeni ljudi imaju podršku. Pa ako su sve umislili, onda neka priznaju grešku. A ako nisu - krivci da se nadu i stave na stub srama. Baš tako! Kada sam pročitala da nam je od popisa do popisa broj stanovnika opao, to je za mene više nego dovoljan znak da smo svi odreda neozbiljni, da ne brinemo o naraštaju. A bez njega nema ni države. Ljiljana Antić,
Majke, najviše one, i poneki otac, sakupile se u kući Milutina Manojlovića u Sokobanji. Svi oni, nekad, u prošlosti, veruju da su pokradeni. Uzeta su im deca. Oteta.
Već smo pisali o Manojlovićima. Tragali su i posle upornog traženja poverovali da su rešili svoju životnu neizvesnost, da su našli ćerku bliznakinju Nikoletu i da će sve njihove muke i tuge kao rukom da budu odnete. Devojka, 23-godišnja plavuša Violeta, došla je u Sokobanju...
I zastaje. Pri prvom viđenju pre mesec dana kada nam je prvi put prepričavao put kojim su prešli on i njegova porodica u traganju za ćerkom, bio je mnogo energičniji, življi...
Ona, Violeta je shvatila, razumela. I krstili smo je ovde u crkvi u Sokobanji. Ponovo je postala Nikoleta. Ali, razumljivo je da se ta stvar ne seče nožem, ne prekida život koji živiš preko noći. Mi, njeni biološki roditelji, susreli smo se u Beogradu s njenom majkom "na papiru". Priterali je uza zid. Pritisnuli je dokazima. Nikoleta, osetili smo to, želi da nađemo kompromis, da ona ne potopi sve iza sebe. Ipak je u toj porodici provela 23 godine. Naravno da je oni ubeđuju da sve to nije tako, ali su im tanki argumenti. Nemamo dovoljnu pomoć istražnih organa. Policija, tužilaštvo, sud... upoznati su sa svim onim što preduzimamo. Niko nema snage da zagrize. Prepušta nama da to isteramo. I isteraćemo. Jer, ovo nije samo naša borba. Vidite ove ljude koji su došli nošeni svojom tugom. Došli su, javili su nam se kad smo svoju muku izneli u javnost, kad ste pisali o našoj zloj sudbini. Okupili smo se da se posavetujemo šta da radimo, šta da preduzimamo. Da razmenimo iskustva. Mnogi ne znaju gde da "udare", kojim putem da krenu, koje papire da vade, kako da tumače knjige u matičnim uredima, u bolnicama. Jer tamo su pravljene brljotine i tu treba tražiti kriminalce. I zaista, okupili su se ljudi iz svih krajeva. Vukadinka i Slaviša Pešić iz Niša, Časlav i Biljana Momirović iz Džigolja kod Prokuplja, Milisav i Božica Milenković iz Babotinka kod Prokuplja, Danica Dimitrijević iz beogradske Višnjičke banje, Sofijanka i Miodrag Milivojević iz Aleksinca, Slavica i Nenad Ivanović iz Stare Božurne kod Prokuplja, Slavoljub Milenković iz Trnjana kod Aleksinca, Verica Radišić iz Obrenovca, Stana Čorbić iz Lopatnice kod Kraljeva... I porodice iz Doljevca, Zrenjanina i Kruševca koje su zamolile da im ne spominjemo imena, jer su u potrazi za dokumentacijom. Boje se da bi izlaskom u javnost oni koji su im ukrali bebe zameli tragove. Sve priče imaju jednu istu zajedničku nit. Niko od tih ljudi, majki porodilja, očeva, nije video to dete za koje su im rekli da je umrlo. Jednostavno, nema ga, nije više živo. Idite kući a mi ćemo ga sahraniti, o našem trošku, govorili su im. Porodilja se pokupi, ode uplakana i - kraj.
- Meni čak nisu to ni rekli - javlja se Stana Čorbić iz Lopatnice kod Kraljeva. - Došla je medicinska sestra u porodilište u Višegradskoj ulici i htela da mi makazama iseče "narukvicu" s brojem deteta. "Zašto to radite", pitala sam je. "Neće ti više trebati", odgovorila mi je hladno. Stana Čorbić se porodila 18. decembra 1979. godine u podne. Rodila je sina od dve kilograma i 150 grama. Dugog 44 santimetra. Na porodaju je dete dobilo ocenu "sedam".
"Ženo božja, budi srećna što si ostala živa. Mnogo si bolesna. Dete ti je mrtvo i tako je bolje. Da je ostalo živo, bilo bi falično ili gore ili dole. Idi kući i čuvaj onu decu što imaš"... Stana kaže da je bila zgranuta, skrhana bolom. Želela je Damjanu da podari sina. Ovako joj se rušio jedan svet. Srećom, suprug je imao mnogo razumevanja. Tešio je. Govorio joj da je važno da se ona leči, da je to najbitnije.
Nosila bi tugu u sebi, kaže Stana, da u selu nisu počela govorkanja. Stana, da bi njene dve ćerke iz prvog braka nasledile očuhovu imovinu, prodala sina. Čak, usmrtila ga, po dogovoru.
I Stana krene još upornije da "čačka" od kada je pročitala da takvih slučajeva kao što je njen ima još. A novine su pisale o raznim sudbinama, krađama...
Stana nije imala snage da odmah ode. Oklevala je, kaže. To je suviše veliki preokret da bi mogla nepripremljena da se susretne s tim mladićem:
Istovremeno Stana u Beogradu pokušava da razreši Gordijev čvor dokumentacije.
U matičnom uredu sam tražila izvod iz matičnih knjiga. Načelnica me pita šta sad, pobogu, posle sto godina tražim. Kažem joj da tražim sina. Pa znate li vi da je to sada odrastao covek, kaže mi ljutito. A ne kaže da bi bio odrastao covek. Znači to nešto. I kaže, znam, to vas "pali" i šalje onaj Manojlović iz Sokobanje, onaj manijak. Pročulo se da "čačkamo", da tragamo. I neće da nam primi zahtev za izdavanje izvoda iz knjige rođenih i knjige umrlih. Jer, dete je bezimeno. A pred nama imamo krštenice koje su drugi matični uredi izdali na bezimenu decu. Znači, jednom može, drugom ne može. Zakon je, valjda, na celoj teritoriji Srbije isti. - Iz bolnice sam dobila potvrdu da sam primljena u tu ustanovu - nastavlja Stana Čorbić - da sam rodila živo muško dete, ali nigde ne piše da je umrlo. Na jednoj strani imam potvrdu da je umrlo ali da se nije rodilo, a na drugoj strani da je rođeno ali ne piše da je umrlo. U matičnoj knjizi umrlih nedostaju podaci, nema imena, prezimena, časa i minuta kad je umrlo, nema datuma dojave smrti. Pa kako onda da znam da je reč o mom detetu. Dalje, piše da je 3. januara 1980. upisano dete kao umrlo, a tek 19. januara da je rođeno. Neka nam je Bog na pomoči. Tako govori Stana Čorbić. Uverena je da se iza svega krije teška podvala, kriminal:
Ovaj tužni skup u Sokobanji, u porodičnom domu Milutina i Radojke Manojlović satima je vagao i raspravljao šta mu je činiti. Kome da se obrati. Nailaze na zatvorena vrata, odbijanja, nevericu. Mnogi od njih do tog dana nisu znali šta treba da preduzmu. Da li da idu skupa u Ministarstvo pravde, da štrajkuju ispred Vlade Srbije, da upućuju pisma raznim pojedincima i institucijama. Dogovor je da zajednički krenu u akciju, da traže pravdu jer za lekarske nesavesnosti, tvrde, imaju mnogo dokaza. Bez obzira na prepoznatljive i već iste odgovore da je proteklo vreme, da je zastarelo, dokumentacija "potopljena" što je slučaj u nekoliko bolnica širom Srbije.
BEOGRAD - Desetak porodica iz različitih krajeva Srbije odlučilo je da podnese kolektivnu prijavu Republičkom javnom tužilaštvu i zvanično zatražiti da se utvrdi ko krade i prodaje tek rođene bebe u Srbiji. Članovi ovih porodica, ali i mnogi drugi, već nekoliko decenija ostaju bez novorođenčadi, tako što im prvo biva rečeno da su dobili zdravu decu, a zatim ona budu odvojena od njih i "umiru" pod nejasnim okolnostima. Dokumenata o smrti nema ili se odbija njihovo izdavanje uz tvrdnju da je za to potreban sudski nalog. Upravo te administrativne zavrzlame pokrenule su lavinu sumnji roditelja da nešto nije u redu. U kući Milutina i Milanke Manojlović iz Sokobanje već duže vreme okupljaju se porodice sa sličnim sudbinama. Ovaj bračni par imao je srećce da pronađe svoju ćerku Nikoletu, jednu od blizanaca koji su rođeni u GAK "Narodni front" i, zbog male kilaže, prebačeni na Institut za neonatologiju. Posle 11 dana rečeno im je da je ćerka naprasno preminula, a da se sin oporavio. Kada su, posle nekoliko godina, uzimali sinovljevu krštenicu iz opštine, Manojlovići su otkrili da im je ćerka zvanično živa. Zatražili su istoriju bolesti svoje ćerke iz Insituta i dobili dva različita dokumenta - jedan po kom je Nikoleta umrla 16. maja, dok je po drugom otpuštena iz bolnice 25. maja. Slično se desilo i sa tek rođenim bebama ostalih porodica koje dolaze kod Manojlovića. Stana Čorbić tvrdi da su je šest godina posle smrti ćerke pozvali iz opštine Savski venac da da detetu ime, jer treba da krene u školu. Među roditeljima našla se i jedna žena iz Aleksinca koja nije želela da se predstavi. Kako je rekla, i njoj se nešto slično moglo dogoditi. Dok je ležala na porođaju, kroz polusan je čula kako lekar kaže sestri da "ga odnese u vešeraj". Kad se porodila i osvestila, otišla je u vešeraj i tamo našla svoje dete. Ovakvih priča ima još. Roditelji "umrle" dece tvrde da su njihova novorođenčad prodata "zahvaljujući" uglednim lekarima i da, uz pomoć jedne žene koja kaže da radi na ovakvim slučajevima zajedno sa policijom, imaju saznanja da se cena jednog ukradenog deteta kreće od 250.000 do 2,5 miliona maraka. Da se najskuplje plaćaju deca iz okoline Prokuplja, a da je veliki broj naše dece prodat u zapadnoj Evropi i Americi. Roditelji svoje sumnje najviše usmeravaju na zaposlene u Institutu za neonatologiju u Beogradu. Dugogodišnja direktorka ovog instituta, međutim, ne želi da komentariše ove optužbe. - Nemam šta da kažem na priču Manojlovića i tvrdnje drugih roditelja, ali mislim da bi trebalo da se obrate tamo gde treba. Od nas je zahtevano da priložimo dokumentaciju i mi smo sve papire koje imamo predali nadležnim sudskim organima. Sada samo čekamo njihovo mišljenje - kaže za "Blic" prof. dr Slobodanka Ilić, direktor Instituta za neonatologiju.
Pre nekoliko godina u GAK "Narodni front". Zorica Popović (31), iz sela Vukon kod Uba, došla je 1997. godine u GAK "Narodni front" da se leči od steriliteta.
Ceo slucaj je slučajno otkriven, kada je policija došla da je uhapsi zbog drugih pronevera koje je počinila u međuvremenu, a ona, misleci da je hapse zbog deteta, odmah je sve priznala. Veroslav Marinković je suspendovan i više ne radi u GAK.
BEOGRAD - Povodom optužbi desetak porodica, koje tvrde da njihova deca nisu umrla kako su im svojevremeno rekli lekari, nego da su prodata, u želji da čujemo i drugu stranu obratili smo se u utorak Institutu za neonatologiju u Beogradu. Dr Slobodanka Ilić, direktor ove ustanove, nije htela da na bilo koji način komentariše optužbe roditelja rešenih "da podignu zajedničku tužbu protiv bele mafije".Roditelji tvrde da u "našoj zemlji postoji organizovani kriminal trgovine decom, u koji su uključeni lekari mnogih zdravstvenih ustanova, a da se sve po pravilu završava na beogradskoj neonatologiji", gde se leče prevremeno rođene bebe.
Roditelji,okupljeni za vikend u kući porodice Manojlović, koja tvrdi da je pronašla svoju navodno umrlu ćerku Nikoletu, u Sokobanji su ustvrdili da se za navodno umrlu decu ne izdaju otpusne liste, ni umrlice, a da samo uporni roditelji posle više meseci, pa i godina, dobijaju rezultate obdukcije bez zavedenog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatom.
Kada su počeli da tragaju zašto i kako se sve to dogodilo, otkrile su brojne manjkavosti u bolničkoj dokumentaciji koje su njihovu sumnju samo još više podgrejale. Tačnije, svi ti ljudi veruju da njihova deca nisu stvarno umrla, kako su im to lekari saopštili, već da su ona "za debele pare" vaskrsla u neke druge porodice. - Radi se o velikom projektu krađe dece u koji su uključeni ugledni lekari - kaže Milutin Manojlović koji je i sam doživeo takvu sudbinu, i koji tvrdi da je već pronašao navodno umrlu dvadesetčetvorogodišnju ćerku Nikoletu u jednoj beogradskoj porodici.
Domaćina i njegove goste porodicu Čorbić iz Lopatinca kod Kraljeva, Radišić iz Obrenovca, Danicu Dimitrijević iz Beograda, Milivojeviće iz Aleksinca, Momiroviće iz Prokuplja... povezuje slična priča. Žene su se porađale uglavnom u bolnicama gde su i živele, a onda su njihova deca kao nedonoščad upućivana na Neonatologiju u Beograd. Tamo su se kao i u drugim bolnicama širom Srbije prema njihovim tvrdnjama dešavale krajnje čudne stvari. Ukoliko bi se rodili blizanci, za jedno od njih lekari su prorokovali slab izgled da preživi, a na kraju se dešavalo da umre ono što je imalo bolje izglede. Majke najčešće nisu imale priliku da vide svoje bebe, a o tragičnom ishodu su obaveštavane ili preko rodbine ili telegramom. Najveći broj njih nije dobio otpusne liste, a kao uzrok smrti najčešće se navodila upala pluća ili mozga. Na zahtev roditelja da dobiju telo beba kako bi ih sahranili, lekari su odgovarali da Zdravstvena ustanova za to ima uslova i da mogu da idu kući. Majke su tešene da su mlade i da će biti još prilike da rode. Kada su kasnije počeli da tragaju za dokumentima kojima bi se potvrdila smrt dece, nailazili su na sve i svašta. Najpre im je bilo rečeno da takve podatke mogu da dobiju samo na zahtev suda, potom je takva zabrana bila skinuta, a onda su dobijali papire koji su ih raspamećivali. Za neku decu je pisalo da su puštena iz bolnice živa, na drugom dokumentu obdukcija nad umrlom novorođenčetom je obavljana posle mesec i više dana, pa i godina, podaci o roditeljima su bili netačni. Stani Čorbić je recimo posle šest godina od smrti novorođenčeta stigao zahtev iz Beograda da dođe i upiše ime deteta u matičnu knjigu, jer treba da krene u školu. Manojlovići i ostali bračni parovi koji pedantno sakupljaju podatke navode brojne druge nelogičnosti i neslaganja u papirima. Pokazuju kako na određenim dokumentima stoje neki podaci, a pri ponovnom njihovom dobijanju gubi im se svaki trag.
U čitavu ovu pricu, gde je svaka sudbina dovoljno dramatična sama za sebe, uključena je i jedna misteriozna dama koja novinarima nije želela da saopšti ime, niti čime se bavi. Rekla je jedino da na ovim slučajevima radi zajedno sa policijom i da ima saznanje da su najskuplje plaćana deca iz okoline Prokuplja. Prema njenim rečima cena jednog ukradenog deteta kreće se od 250.000 do 2,5 miliona maraka. Veliki broj naše dece prodat je u zapadnu Evropu i Ameriku, dok ženska čeljad najčešće završavaju u šiptarskim porodicama. Takođe, prema rečima misteriozne dame u prodaji dece obavezno učestvuje po neko iz familije koji lekarima dotura informacije o porodici i budućim roditeljima, kao i njihovim reakcijama nakon smrti novorođenčeta. Svi ovi ljudi tvrde da je cilj njihovog okupljanja želja da glavne dilere trgovine decom, takozvanu "belu mafiju", spreče da se ovim nečasnim poslom i dalje bavi. Međutim, to zakonom nije moguće regulisati, jer on, kako tvrde, kao i da ne postoji. Krađa deca se kažnjava od tri meseca do tri godine, dok se za krađu automobila odgovara 10 godina. - Mi nismo nikakvi državni neprijatelji, već samo hoćemo da iniciramo donošenje valjanog zakona u Skupštini kojim bi se sprečila krađa dece - kaže Manojlović. Zbog toga sve ove porodice, koje su do pred veče pristizale u Manojlovićevu kuću, kažu da za sada ne vide načina kako će se sve ove priče bez obzira na dokaze koje poseduju zakonski razrešiti, osim ako oni drugi koji su decu kupili i godinama ih odgajaju ne dobiju savest i sami priznaju šta su uradili. Do tada najavljuju kolektivnu tužbu protiv države koja je, kako kažu, debelo u svemu ovome zabrljala. S. Marković
Okupili su se, kako kažu, da pomognu jedni drugima i raskrinkaju ovaj organizovani lanac prodaje tek rođene dece koji vuče koren, po njima, još iz sedamdesetih godina i u koji su upleteni gotovo isti ljudi iz zdravstva i opštinskih birokratija. Zato su rešili da podignu zajedničku tužbu. Pored Manojlovića iz Sokobanje, Pešića iz Niša, Milenkovića iz Babušnice, Danice Dimitrijević iz Beograda, Sofijanke Milivojević iz Aleksinca, Slavoljuba Milenkovića iz Trnjana, Ivanovića iz Prokuplja, Radišića iz Obrenovca, Stane Čorbić iz okoline Kraljeva i još nekih koji nisu želeli da im se objave imena, kojima je "oduzeto" po jedno dete, prisutni su bili i Časlav i Biljana Momirović iz Prokuplja kojima su, kako tvrde, na ovaj način nestala čak dva muška novoređenčeta. Gotovo svi imaju još neko potpuno zdravo dete. - Ovo je organizovani kriminal trgovine decom - smatra domaćin ovog skupa Milutin Manojlović. - Postoji ustaljeni sistem, a mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji, mada se sve po pravilu završava na Neonatologiji u Beogradu, gde se leče prerano rođene bebe i gde je procenat smrtnosti inače veliki. Tako, po ovim ljudima, "bela mafija" odabira još nerođeno dete, pronalazi kupca i traži nekoga od rodbine da ga uključi u tu rabotu. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi niti doji, da bi lakše prihvatilo nove roditelje. Za sve vreme neizvesnosti, "potkupljena" rodbina obaveštava porodilju i ostale i priprema ih za navodno neizbežnu smrt. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi. - Stvari počinju da se odmotavaju kada neko od nas krene da prikuplja pojedina dokumenta. Tek tada se hvatamo za glavu, jer se ništa ni sa čim ne slaže. Dete je mrtvo, ali ga nema u knjigama. A dešava se, kao što se desilo i g-di Čorbić, da posle šest godina od navodne smrti dobije poziv da upiše ime detetu, jer treba da pođe u školu - prica Manojlović.
– Ja, Danica Dimitrijević, nikada, napišite nikada, nisam posumnjala, a vrlo sam ozbiljna i svesna da govorim za novine, u činjenicu da sam 27. jula 1969. godine u 14 sati i 55 minuta donela na svet zdravo muško dete i da mi je ono posle nekoliko dana ukradeno! Evo, trideset treća godina će kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam nikakvu laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu. A da sam u pravu, imam sijaset dokaza. Za razliku od ostalih unesrećenih roditelja koji imaju sličnu tragicnu sudbinu mojoj, nijednog trenutka nisam prestala da tražim svoje dete. Što dosad nisam uspela, to samo može da ide na dušu onima koji su me tim besramnim činom hteli da upropaste.
Tako započinje svoju ispovest 65-godišnja penzionerka Danica Dimitrijević, od koje svakom slušaocu, ma ko bio, mora da se stegne srce.
Dakle, porodila sam se u bolnici "Dr Dragiša Mišović" kao devojka. Babica, jedna malena žena, meni je dva dana donosila moje dete usput mi govoreći: "Ja ne znam što ne daju da ga ti dojiš nego me teraju da ga hranim". Tada to nisam shvatala u pravom značenju. Kasnije mi je puklo pred očima, jer žena kojoj je trebalo da pripadne nije bila trudna, nije imala mleko, pa je dete moralo odmah da bude odbijeno od sisanja. Ta babica mi ga je donela poslednji put 29. jula, tri dana posle rođenja, negde oko jedan sat, i ja ga gledam a on mi se smeje. Kažem, smeje mi se, a ona kaže da će me tek za desetak dana videti kad progleda. Odnosi ga, a iz hodnika čjem žensko glas koji se dere: "Zašto to dete nije vec odneto u centar". Nisam znala da je reč o mom sinu. Tek posle izvesnog vremena vidim kroz prozor da ta mala babica u dvorištu predaje moje dete nekome u kombiju i da kombi odlazi. Pitam zašto ga nose, a svi ćute. Izbegavaju da mi odgovore ili samo kratko kažu da ne znaju, da pitam drugog... Ta babica mi je samo rekla da su tako odlučili lekari i da će biti sve u redu, da se ne sekiram. Moje dete je imalo dva kilograma na porođaju, i bilo je dugo 49 santimetara. Imala sam težak porođaj, gotovo dvanaest sati sam bila na stolu. Niko mi ništa ne govori do 5. avgusta, znači devet dana. Onda dolazi do mog kreveta mladi čovek u belom, ali mi nije ličio na doktora. Pita me naprasno: "Gde je otac vašeg deteta". Ako je to bitno, može da dođe odmah, rekla sam mu, ali i pitala zašto to pita. "Ništa, pitaju ovi iz centra", promrmljao je. I otišao je brzo. Kog centra, pitam uzalud. Objasne mi neki nekako da je to taj Centar za nedonoščad u Ulici Kralja Milutina. Šta će tamo kad nisam ja rodila nedonošče, porodila sam se u devetom mesecu, valjda ja znam kad sam zatrudnila, jer sam stalno računala po njegovim odlascima na teren.
Danica Dimitrijević se priseća da kad je ona trebalo da se porodi, da su ispraznili porodilište i zaključali ga. I da su govorili svima koji pitaju da je to zbog one sa trećeg sprata, shvatila je da je to reč o njoj. Zašto je tako označena, da svi šuškaju o njoj, a niko ne kaže šta joj se sprema. – Ja imam sestru bliznakinju i priznajem da sam hipersenzibilna. Kad su nju operisali, mene zaboli. Kad se ona povredi, ja vrisnem od bola, iako nisam prisutna. To posle utvrdimo. I ja sam 6. avgusta oko 13 sati dobila histerični napad, slom živaca. Predosetila sam nešto. Tada su mi odradili prevaru, krađu. Posle je u otpusnoj listi bilo napisano da mi je dete umrlo baš tog dana u toliko sati. I to šturo u tri reda sve, za ženu koja devetnaest dana leži u bolnici. I kojoj predstave da je mnogo bolesna. A dete je bilo toliko vitalno dok sam ga viđala pa i da je palo s kreveta, ne bi mu bilo ništa. Od 6. do 8. avgusta sam bila kljukana lekovima i spavala sam neprekidno. Kada sam se probudila, došla mi je sestra i na silu sam, na svoj zahtev, izašla. Sestri su u meduvremenu pokazali kobajagi moje dete. I zamislite lopove, pokazali joj neku nakazu, neko žuto, dugo svega trideset santimetara. Podvalili joj. Šta ona zna koje je. Tek posle smo se razjasnile. U otpusnoj listi piše da je dugo 49 santimetara. Zato je ona ćutala tada. Otišle smo pravo u Centar za nedonoščad. Da vidim dete, da ga preuzmem. I tamo mi tek kažu, onako lakonski, neki doktor koji se predstavio kao Ćetko Brajović, da mi je dete umrlo. U šoku sam. Napadam ga da laže, da hoću da ga vidim. Sestra me odvodi kući. Tamo komšinica primila telegram iz bolnice: "Vaše dete je umrlo 6. avgusta 1969. godine u 13 časova. Mi ćemo dete sahraniti o našem trošku". I to je bilo sve. Odlazim sutradan sama u tu bolnicu. Vrištim. Tražim da ga vidim mrtvo ili živo. Svi beže od mene a taj Brajković samo sikće i govori drugima da me sklone, da me ne gleda.
Danica Dimitrijević je mesecima od jutra do mraka sedela i stajala ispred bolnice. Gurale su je sestre. Terale od vrata.
Uzimala sam advokate, detektive, varali me, uzimali mi pare. Ništa od svega. Rešim na kraju da sina tražim sama. Njegov otac je bio mašinski inženjer, korpulentan, karakterističan, kao Orson Vels. Sa devijacijom u nosu pa je imao spečifican glas. I jednog dana, 1991. godine, ispred Mašinskog fakulteta ide mi mladić u susret. Ja se zaledim. Slika i prilika onog čoveka u kog sam bila zaljubljena 23 godine ranije. Pljunuti otac iz mlađih dana. Zastanem, on prolazi i još nešto progovori. Glas isti. Nema sile da nije to on. Nisam izdržala. Tu na ulici se onesvestim.
Danica više nije imala mira. Ode kod dekana Mašinskog fakulteta. Traži slike upisanih studenata iz 1988. godine kada bi njen sin trebalo da upiše fakultet.
I kad sam te 1993. podnela tužbu, tužilac Milorad Trninić mi posle više od godinu dana odgovori u tri reda, da je nastupila apsolutna zastarelost za krivično gonjenje i da nema osnova za to. Htela sam da ga prebijem, napala sam ga, zar može da tvrdi da je moj slučaj, moje dete zastarelo. U bolnici sam tražila da mi izdaju istoriju bolesti mog deteta. Oni mi izdaju potvrdu da je dokumentacija uništena, ali i da nije, samo je daju na uvid na osnovu sudskog naloga. Kao da je to vojna tajna. Sve su to smislili kako bi sakrili svoj kriminal. I kakva je to majka, lažna, koja može da voli to dete i da mu krije presudnu, najbitniju tajnu. Da ga laže ceo život. I ja znam, često me proveravaju, prate. Jer ih interesuje šta ću ja da preduzmem, da im ne smetam. Zvoni telefon, nepoznati glas pita da li sam ja Danica Dimitrijević, kažem jesam, i veza se prekine. Tako često. Branislav Jovanović, zamenik direktora te bolnice, i pre devet godina rekao mi je i opet juče, jer sam ponovo išla, da sam mogla da vidim dete da sam htela, sedam dana je rok, a ja imam žive svedoke kako su me izbacivali sa ulaza bolnice, ne dajući mi da kročim unutra. To je lanac umešanih u te prljave poslove, u krađu novorođenčadi. Odaberu dete, najčešće muško, od majke neudate, prate ko joj dolazi u posetu, kakva je, da li će da pravi smetnje. Kod mene su se preračunali. Goniću ih do smrti. Povezali smo se, i Manojlovići iz Sokobanje, i Stana iz Kraljeva, i Mira iz Kruševca... Svima su ukrali po dete. Idemo do kraja, da raskrinkamo mafiju. Sve su tragedije slične. I samo da znate: osećam, to znam, da ce posle ovog napisa sin da mi se javi. I neka zna, neću mu ugroziti identitet. Znam ja šta je 33 godine života. Samo da se uverim da mu je dobro. Tako govori Danica Dimitrijević. Neutešna je. Srce cesto nadvlada razum. Živi s tom morom, proganja je, kaže. Svakim danom se javljaju novi, u stvari stari, slučajevi. Zajedničke su im sumnje, kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, nerazumevanje onih koji bi takve pojave, ako imaju logiku, morali da gone i hvataju krivce. I ćutanje onih prozvanih koji odbijaju razgovor pozivajući se na "reč suda" i "završetak istrage". I suze onih koji bi da isteraju stvari ma videlo, a ne mogu.
Najmanje 700.000, a mozda čak i do 4 miliona ljudi biva kupljeno, prodato, transportovano ili držano protiv svoje volje putem prevare, prinude ili kidnapovanja, izjavio je državni sekretar SAD Kolin Pauel. Prema njegovim rečima, samo u SAD ima 50.000 "prodatih" osoba. On je objavio rešenost Vlade SAD da "zaustavi taj zapanjujuć nasrtaj" na ljude sirom sveta. Predstavljajući drugi godišnji izvestaj Stejt departmenta o trgovini ljudima, Pauel je rekao da su većina žrtava žene i deca. Prema Pauelovim recima, SAD su spremne da pomognu ostalim zemljama u stvaranju programa za taj problem, ali će, pocev od naredne godine, uvoditi sankcije onim zemljama koje ne čine napore u tom pravcu. Nensi Eli Rafel, Pauelov savetnik za taj problem, rekla je da će sankcije uključivati akcije kao što su glasanje protiv zajmova u Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci. Devetnaest zemalja ne čini dovoljno da spreči tu "uzasnu praksu" prinudnog transporta ljudskih bića preko međunarodnih granica, stoji u izveštaju. Više od četvrtine tih zemalja su iz Persijskog zaliva, a to su Bahrein, Iran, Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, a preostalih 14 zemalja za koje je ustanovljeno da ne zadovoljavaju minimum standarda su Avganistan, Jermenija, Belorusija, BiH, Kambodža, Grčka, Indonezija, Kirgizija, Liban, Mijanmar, Rusija, Sudan, Tadžikistan i Turska. Te zemlje su u izveštaju označene kao "Tajer 3" zemlje. Pedesetdve zemlje označene su kao "Tajer 2" kategorija, koja obuhvata zemlje za koje se kaže da ne zadovoljavaju minimum standarda, ali "čine značajne napore da ih ispune". Među tim zemljama nalazi se i Jugoslavija. Osamnaest "Tajer 1" zemalja opisane su kao one koje u potpunosti ispunjavaju standarde. ILUSTROVANA POLITIKA, 18.5.2002. / izvor
- Evo, evo, zovemo te! - i prekinula vezu.
Žamor u velikoj primaćoj sobi posle višesatnog razgovora je zamro. Mlađi sin Dragan je bez razmišljanja skočio, dograbio slušalicu i grozničavo počeo da okreće njemu znan broj. Na naš upitni pogled otac Milutin je odgovorio potvrdno:
Dok nam isprekidano govori, Milutin gleda u pravcu mlađeg sina Dragana koji već ćaska s osobom sa druge strane žice. Ne može da ostane miran, prilazi posle nekoliko trenutaka i traži slušalicu: - Kako si, ćero moja... - i dok to Milutin izgovara, majka Radojka ne uspeva da zadrži suze. Briše ih rukama, bez glasa. A onda i ona ustaje, ide ka telefonu dok Milutin govori u slušalicu:
A onda on, Milutin, dok Radojka govori, ne izdržava i pušta suzu.
- Ne, nikada, dok sam za ove godine odlazila u crkvu, nisam zapalila sveću za pokoj duše, kao što je to običaj. Potiskivala sam to u sebi, nešto unutra mi se bunilo da poverujem... - govori Radojka, 44-godišnja bivša rukometašica i majka dva odrasla sina. Sada, eto, i majka odrasle ćerke. Zbunjujuće, neverovatno jer u celoj priči nedostaju kamenčići mozaika koji bi do kraja rasvetlio tragove što se pojavljuju.
- Ja mlada, tek prešla dvadesetu, u drugom stanju, Milutin u vojsci. Živimo u Beogradu, kod njegovih roditelja, na Zvezdari. Dobijam trudove i odlazim u porodilište u Narodnog fronta da se porodim. Petog maja rađam blizance, sina i kćer. Prevremena trudnoća. Deca sitna, nemaju težinu, kažu mi, i posle dva dana ih prebacuju u Specijalnu bolnicu za nedonoščad u Ulici Haila Selasija. Pitam što i ja ne idem s njima, imam mleka da ih dojim, ali bez objašnjenja odbijaju moju molbu. Ja neiskusna, ne shvatam, verujem da tako mora... Radojku lekari puštaju kući, a svekrva Darinka i Milutinova polusestra Zorka, Darinkina ćerka iz prvog braka, svakodnevno obilaze bebe:
Majci Radojki ne pada teško da svakodnevno odlazi u bolnicu, ali se ne miri s tim da ne može svoju decu da viđa:
- Saopštila mi je svekrva Darinka. Vrisnula sam do neba. Urlikala. Suprug Milutin nastavlja priču umesto svoje Radojke:
Otac Milutin nam navodi još mnogo razloga koji ga teraju da sumnja:
I nastavlja svoju tužnu ispovest:
Kako to da postoji dokumentacija iz 1979. godine pod rednim brojem 599 za sina Ljubomira, a ne postoji pod rednim brojem 600 za ćerku Nikoletu? I tek iz knjige protokola službenica Instituta Marjenka Lipovača nam čita da je žensko dete rođeno 5. maja 1979. godine u GAB Beograd, od majke Radojke Manojlović i oca Milutina, primljeno 7. maja iste godine, a otpušteno 25. 6. 1979 godine. Neverica, slutnja, probuđena nada.
U opštini Savski venac matičar je, čim smo mu zatražili umrlicu za Nikoletu kada je video izvod iz matične knjige rođenih za nju, rekao da je to greška. Greška, samo je ponavljao, a nije ni pogledao dublje. Jer, dete je zavedeno pod brojem 2222 kao umrlo, a taj isti broj je zaveden i kao rođeno. Ne može to da bude puka slučajnost. To je neka tajna šifra. Jer, bez sprege nije ni moglo da bude izvedeno ništa. Zbog svega toga bračni par Manojlović kreće zimus u potragu za ćerkom. I sin Ljubomir, ali i mlađi Dragan koga su dobili posle Ljubomira u Sokobanji.
Milutin mesecima ne spava, ni on ni porodica. Napeti su, izmoreni. Policajci, sudije, tužioci sada su njihovo "društvo". Tog dana su svi bili u sokobanjskom SUP-u, nekoliko sati. Na razgovoru. Čekali smo u kafiću "M", koji oni drže ispred kuće.
- Neizvesnost je trajala sekundu. Ona toliko liči na mlađeg sina Dragana da je to svakome jasno. Kao preslikani su. Bila je nekoliko dana, siti smo se ispričali. I krstili je u crkvi, kao Nikoletu, što joj je pravo ime - govori nam Radojka. - Otišla je a uskoro dolazio ovamo zauvek. U svoju kuću. Mnogo je suza proliveno da ne bi bilo tako.
- Ni DNK metod, koji je najsigurniji za utvrđivanje srodstva, ne smemo da radimo ovde jer sam vam već govorio o sprezi. Kad se pojavimo, svi već znaju za Manojloviće. Podmetnuće nam falš nalaz samo da sakriju krivicu. Javljaju nam se svakodnevno porodice sa istom sudbinom. Stevanovići, Stevan i Vesna iz okoline Doljevca, pa Branka Ravić iz Kraljeva, Olivera Nešić iz Pančeva... Svi su doživeli slično. Umrlo im dete, navodno, a nisu ga videli i pokopali. U raznim bolnicama po Srbiji... Manojlovići su rešeni da idu do kraja. Očigledno imaju veoma jak motiv.
I tu, naravno, nije kraj. Optužbe su teške, a mozaik, ne samo naizgled, veoma je komplikovan. Kako ga složiti, a ne povrediti nevine u ovoj olovnoteškoj priči. Sačekajmo rasplet.
NIŠ - Sklapa se mozaik događaja od pre 23 godine u Specijalnoj bolnici za nedonoščad u Beogradu kada je pod misterioznim okolnostima posle rođenja blizanaca devojčica proglašena mrtvom. Sasvim je izvesno da je devojčica živa i zdrava ukradena od majke Radojke i oca Milutina Manojlovića i da su je roditelji i brat blizanac Ljubomir posle dugog traganja pronašli. Roditelji tvrde, pošto su sakupili svu dokumentaciju za živu kćerku i najzad se sreli sa njom, da na svetlost dana izbijaju dugo skrivane mahinacije lekara i medicinskog osoblja pomenute bolnice (današnjeg Instituta za neonatologiju), ali i najbliže rodbine Manojlovića. Njima će se, budući da imaju karakter krivičnih dela, sigurno pozabaviti i nadležni pravosudni organi. Na potezu pravosuđe – Za nas nema više nikakvih sumnji da nam je posle rođenja naših blizanaca, Ljubomira i Nikolete, 5. maja 1979. godine, koji su dva dana kasnije iz porodilišta bolnice "Narodni front" prebačeni u tadašnju bolnicu za nedonoščad, žensko dete ukradeno. Javljeno nam je telegramom 16. maja da je devojčica umrla. U pometnji smo poverovali lekarima. Gledali smo da sačuvamo dečaka. Kada smo, međutim, u matičnoj službi opštine Savski venac početkom decembra 2001. godine vadili izvod iz matične knjige rođenih za sina Ljubomira, na naše iznenađenje došli smo do frapantnog saznanja da je i Nikoleta živa, da je istoga dana, 25. juna 1979. godine, kada i Ljubomir, otpuštena zdrava i živa iz bolnice. Dobili smo za nju i izvod iz matične knjige i započeli traganje i našli je. Očekujemo, s obzirom da smo odmah pokrenuli postupak kod pravosudnih organa, da zajedno s policijom reaguju i protiv počinilaca, kojih nije mali broj, preduzmu zakonske mere – kaže Milutin Manojlović. Slučaj blizanaca prerasta, nema sumnje, u veliku aferu. Ljubomir i Nikoleta sreli su se u Sokobanji, na svoj rođendan i ovogodišnji Uskrs, 5. maja. Radojka i Milutin Manojlović priredili su slavlje za rodbinu, a u sokobanjskoj crkvi obavljeno je i krštenje Nikolete. – Za nas je stvar čista kao dečja suza. Dokumentacija nepobitno govori da je 1979. godine izvršena krađa našeg deteta. Zbog toga smo tužili odgovorne u bolnici. Tužilaštva u Sokobanji i Beogradu već su pokrenula postupak i očekujemo da se kriminal od pre 23 godine u potpunosti rasvetli. Tužili smo i bolnicu i lekare i medicinsko osoblje, ali i moju majku Darinku i polusestru Zorku, jer smo došli do podataka i saznanja da su sve do izlaska naših blizanaca iz bolnice stalno obilazile decu, da su bile u dosluhu sa lekarima. O detaljima tužbe Milutin ne želi posebno da priča jer, kaže, to je samo jedna od brojnih prevara učinjena njemu i supruzi Radojki. Prevare na svakom koraku – Prevareni smo još tada supruga Radojka i ja, jer nam je saopšteno da ona ima negativni rezus faktor i da je porođaj rizičan, da je njen i život dece ozbiljno ugrožen. Na dokumentaciji koju smo ipak dobili o prijemu moje supruge u bolnicu "Narodni front", o praćenju trudnoće i porođaja, čak i kasnijem "lečenju" dece, piše nedvosmisleno da ništa nije bilo rizično i da je prva manipulacija bila upravo sa rezus faktorom. Izmišljena je kako bismo "progutali" navodnu smrt devojčice. Prevareni smo i oterani "savetom" lekara iz Beograda u Sokobanju, navodno, da bi naš sin Ljubomir preživeo. Sada shvatamo da je samo trebalo da budemo daleko od dokumentacije da ne bismo saznali ovo što smo saznali posle više od 22 godine od rođenja naših blizanaca – napominje naš sagovornik. Manojlovići su pregledom dokumentacije u beogradskim zdravstvenim ustanovama došli i do podataka da slučaj njihove kćerke nije prvi i jedini. Još 1963. a potom i 1969. godine bilo je sličnih misterioznih nestajanja dece, kaže Milutin i dodaje: – U međuvremenu, saznali smo da je protiv lekara i medicinskih sestara koje se pominju i u slučaju nestanka i navodne smrti naše srećom žive kćerke, već vođen postupak, pre desetak i više godina i da su pozivani na odgovornost. Sve je zataškavano, ali verujemo da više neće moći da se ćuti. Osim naše porodice koja isteruje pravdu, sa istim problemima već se javilo mnogo porodica, tako da smo osim naše pojedinačne podigli i jednu združenu tužbu, kojom 11 porodica iz Beograda, Valjeva, Niša, Prokuplja, Pančeva, Kraljeva i Novog Sada traži krivce. U tužilaštvu u Prokuplju je već vođen postupak, ali kada se došlo do validnih tragova, zabranjen je dalji rad na tom slučaju. Da li je bilo organizovane krađe dece, neka utvrde organi gonjenja u koje neograničeno imamo poverenja – kaže Milutin Manojlović. Toma Todorović
SOKOBANJA - Ubeđenja su jedno, a dokazi, posebno sudski, nešto sasvim drugo. Pogotovo kada su u pitanju teške sumnje i još teže optužbe da je neko pre 23 godine tek rođenu bebu ukrao, a zvanično je proglasio mrtvom. Svesni su toga Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da su pronašli svoju ćerku Nikoletu, bukvalno ukradenu iz bolnice 1979. godine, ubrzo posle rođenja. Devojku, koja je živela pod drugim imenom i u drugoj porodici, Manojlovići su nedavno doveli nakratko u svoj dom, a sada im predstoji da dramatičnu životnu priču okončaju i zvanično, pred sudom. Manojlovići će najpre morati da dokažu da njihova devojčica nije umrla 16. maja 1979. godine u Institutu za neonatologiju. Zbog toga su Opštinskom javnom tužilaštvu u Sokobanji još 12. decembra prošle godine podneli privatnu tužbu protiv NN počinioca, zbog krivičnog dela iz člana 117, stav 1. KZ Republike Srbije. U međuvremenu, zamenik javnog tužioca iz Sokobanje Branislava Anđelković ustupila je prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu "s obzirom da iz nje proizilazi da je označeno krivično delo počinjeno na području grada Beograda". Prijava se zatim "šetala" od Drugog do Prvog opštinskog tužilaštva u Beogradu, a Manojlovići su od policije dobijali uverenja da MUP uveliko istražuje ovaj slučaj. Bračni par iz Sokobanje je 15. marta ove godine precizirao svoju krivičnu prijavu, tako što su umesto NN počinioca konkrento naveli imena i prezimena svih onih za koje sumnjaju da su učestvovali u krađi njihove kćerkice.
Ukoliko Manojlovići zvanično dokažu da je Nikoleta njihova kćerka, prema odredbama porodičnog prava sama će odlučiti da li će napustiti svoje dosadašnje "roditelje". Pre toga je neophodno da se sudski poništi njeno usvajanje, što je vrlo komplikovan postupak.
- Čujem da iz Instituta za neonatologiju najavljuju da će nas tužiti što "uznemiravamo zaposlene i kaljamo ugled te ustanove". Jedva čekamo tako nešto, da se najzad vidimo na nekom sudu. Oči u oči. Da pokažemo naše argumente, a oni svoje - kaže Milutin Manojlović.
Za krivično delo oduzimanja maloletnog deteta predviđena je po zakonu kazna od jedne godine zatvora, a ukoliko je to urađeno iz koristoljublja od godine do deset godina.
Jedino što u Institutu za prevremeno rođenu decu za sada mogu da kažu o ovom slučaju jeste da su sudski istražitelji bili u ovoj ustanovi i da im je predata celokupna dokumentacija o
blizancima Radojke i Milutina Manojlovića iz Sokobanje. Profesor dr Slobodanka Ilić, direktor ove ustanove, kaže da dok je istraga u toku ne može da daje izjave.
Sudbina, uspešna i divovska borba roditelja ili ponovo "život ispisuje romane"...? Mnogo toga bez odgovora u samo jednom skoro neverovatnom, ali izvesno je nadasve srećnom događaju. Blizanci, sestra i brat, Nikoleta i Ljubomir Manojlović, rođeni 5. maja 1979. godine, ponovo su bili zajedno, prvi put zajedno sa svojim roditeljima Radojkom i Milutinom Manojlovićem posle pune 23 godine.
Proleće 1979. godine Beograd Radojka Manojlović porodila se 5. maja u bolnici "Narodni front" u Beogradu i rodila blizance, kćer i sina. Dva dana kasnije novorođenčad su prebačena u Specijalnu bolnicu za nedonoščad, u Ulici cara Hajla Salasija 26. Roditeljima je rečeno da su mali izgledi da muška beba preživi... Ipak, Milutin i Radojka daju imena svojim blizancima: Nikoleta i Ljubomir. Deset dana kasnije Radojka i Milutin su obavešteni iz Specijalne bolnice za nedonoščad da im je kćer umrla. Šok, tuga i neverica koje prevladavaju, briga i borba da bar muškarcic ostane u životu. Posle mesec i po dana Ljubomira otpuštaju iz "Specijalne" 25. juna 1979. godine, sa urednom dokumentacijom zavedenom pod matičnim brojem 599, u kojoj piše da je beba zdrava, teška 2.800 grama... Preporuka lekara bila je da mladi roditelji napuste Beograd i odu negde na more, ili u neku banju, zarad boljeg zdravlja i odgoja sinčića. Setio se Milutin da ima nešto od nasleđene dedovine u Sokobanji. Sele se u banju pod Ozrenom. Ljubomir dobro napreduje i raste, a posle 20 meseci dobija i brata. Radojka i Milutin rade u Sokobanji, čuvaju pored Ljubomira i mlađeg sina, Dragana. Prolaze godine... Jesen 2001. godine: Sokobanja – Beograd Poćetkom decembra prošle, 2001. godine, Radojka i Milutin Manojlović obreli su se na Institutu za neonatologiju u Beogradu. Iz Sokobanje otišli su u Beograd po dokumentaciju za sina Ljubomira. Pripremali su mu pasoš i ostale "papire" za odlazak u inostranstvo. Kršni mladić uveliko se bavi sportom. Trebalo je da profesionalno nastavi fudbalsku karijeru u inostranstvu. Na Institutu Radojka dobija dokumenta za Ljubomira, ali odlučuje da zatraži i neki dokument i za kćer preminulu 16. maja 1979. godine... Sledi prvo iznenađenje. Službenica na šalteru odbija da izda ikakav dokument, jer u kompjuteru stoji da se bez sudskog naloga ne sme išta reći o detetu... Posle prepirke, službenica popušta i izdaje potvrdu. Da čovek ne poveruje. Radojka i Milutin su u šoku: "U ustanovu primljeno žensko dete, zavedeno pod matičnim brojem 600, od majke Radojke i oca Milutina Manojlovića, rođeno 5. maja 1979. godine u GAK Beograd. Primljeno 7. maja 1979. godine, otpušteno zdravo i sa 3.200 grama 25. juna 1979. godine..". Nikoleta je živa, zaključuju Radojka i Milutin. Vraćaju se u Sokobanju. Nemaju mira. Jedna na drugu nadovezuju se neprospavane noći. Trauma traje. U Opštinskom tužilaštvu pokreću postupak protiv "NN" izvršioca krađe deteta. Zbog nadležnosti tužilaštva i pravosudnih organa "predmet" prelazi u Prvo opštinsko tužilaštvo u Beogradu. Nastavljaju i sami da tragaju za kćerkom, od njih odvojene pre više od 22 godine. Prolazi zima, stiže novo proleće. Krv nije voda U vreme ovogodišnjeg prvomajskog praznika u kuću Manojlovića u Sokobanji stiže devojka. Dočekuju je Radojka i Milutin, Ljubomir i Dragan. Samo nekoliko sekundi dileme i neverice. Onda suze, radost, slavlje... Devojka je Violeta R. iz Beograda je. Liči na Dragana ko "jaje jajetu", mnogo više nego na brata blizanca Ljubomira. Manojlovići više nemaju nikakvih dilema. Vratili su Violeti njeno prvobitno ime, Nikoleta. Petog maja njoj i Ljubomiru bio je rodenđan. Dvadeset i trecći.
Toma Todorović
SOKOBANJA - Čekam "mrtvu" sestru, da i ona zaigra na svadbi! Ljubomir Manojlović (23) iz Sokobanje, bio je kategoričan u ovakvoj tvrdnji, kada su mu pominjali moguću ženidbu. Bez obzira što su i njemu, i njegovim roditeljima Radojki i Milutinu, mnogi savetovali da se manu "ćorava posla", oni su ostali uporni... I dokazali nemoguće, o čemu su "Novosti" i pisale. Potraga za decom, umrlom neposredno po rođenju, na jugu Srbije uopšte nije retkost. To naročito važi za decu rođenu (i odmah umrlu) u periodu između sredine sedamdesetih i osamdesetih godina, kada su ponegde bile otkrivane istinske afere sa krađom i prodajom novorođenčadi. Ovaj sokobanjski slučaj razlikuje se, međutim, upravo po tome što Radojka i Milutin Manojlović imaju u rukama potvrdu o tome da im je kćerka, koja je proglašena mrtvom, otišla iz Bolnice za nedonoščad u Beogradu - živa!
Sveštenik je, doduše, bio uzdržan, pa ovu promenu nije zvanično uneo u crkvene knjige, dok je Nikoleta očigledno bila zbunjena. Kako i ne bi, kada je posle 23 godine saznala ko su joj pravi
roditelji, da ima braću...
Posle nekoliko dana boravka u domu Manojlovića, Nikoleta je otišla iz Sokobanje, sa obećanjem da će se uskoro vratiti.
Milutin Manojlović tvrdi da oni imaju potpune dokaze da je Nikoleta njihova ćerka i da je ukradena iz bolnice u Beogradu.
Milutin Manojlović danas veruje da je neko u Bolnici za nedonoščad nameravao da mu uzme i sina LJubomira.
Milutin kaže da je to odbijao govoreći da će, pošto mu je jedno dete umrlo, ovo drugo čuvati "onakvo kakvo mu je Bog dao". Otac veruje da je ta njegova upornost bila u direktnoj vezi sa povoljnijim informacijama o stanju dečaka, koje su počele da stižu narednih dana.
Kažu Manojlovići i sledeće: "Da kojim slučajem nismo uspeli da pronađemo kćerku morali bismo kada sinovima dođe vreme za ženidbu svaku devojku prethodno da podvrgnemo DNK testu. Pa, ako ustanovimo da nije "bratsko-sestrinski" pozitivna mogla bi da zasnuje brak."
- Znamo šta radimo! Znamo da dokazujemo ono što je za mnoge neverovatno - tvrdi Milutin Manojlović. - Samo, i vi morate da budete svesni u šta se kao novinari upuštate. Naša kćerka Nikoleta je živa, ukradena je pre 23 godine, a tako nešto je uradila dobro organizovana mafija, koja se ovim poslom možda još uvek bavi. Pazite se, jer ako akteri krađe moje kćerke osete da ne mogu da demantuju naše tvrdnje ili da dokažu suprotno, mogu da budu i veoma opasni! A naš slučaj, budite sigurni, nije jedini. Ko zna koliko je roditelja unesrećeno.
- Pokušaćemo na svaki način da ostvarimo svoje pravo, koje nam niko ne može osporiti. Želimo da saznamo istinu o svojoj deci, a ako su zaista mrtva, neko će morati da odgovara i za to što ih mrtvu nikada nismo videli. Ako krivično delo može da zastari, naša patnja ne može. A ni istina - poručili su članovi Udruženja "Gde su naša deca", koje su osnovali roditelji čija su deca osamdesetih i devedesetih godina navodno umrla u niškom porodilištu. Članovi ovog udruženja pre nekoliko godina krenuli su u zajedničku potragu za svojom decom, ali do sada (bar zvanično) nijedna od roditeljskih sumnji da im bebe nisu umrle, već ukradene - nije dobila potvrdu.
SOKOBANJA - Ubeđeni da su u pravu, Radojka (44) i Milutin (44) Manojlović iz Sokobanje, vlasnici tamošnje Male kafeterije, istrajali su i uspeli u naporima da dokažu da im je pre 22 godine neko ukrao tek rođenu kćerku iz specijalne bolnice za nedonoščad u Beogradu (danas Institut za neonatologiju).
- Ne pitajte me kako smo ušli u trag našoj kćerki, ali ona je došla u naš dom i saznala pravu istinu - tvrdi Milutin Manojlović. - Dokazali smo da je ukradena iz bolnice. Početak ove gotovo neverovatne priče, koja preti da preraste u nečuveni skandal, datira iz vremena kada su se Radojka, rukometašica iz Benkovca, i Milutin, fudbaler Galenike, sreli, zavoleli, venčali i nastavili da žive u Beogradu. Dok je on bio u vojsci, ona je čekala bebu. Njihova velika nevolja bila je u tome što su imali najneugodniju kombinaciju rezus-faktora, jer je Radojka, kako se to kaže, bila negativna, a Milutin pozitivan. Dodatni problem bio je u tome što
tada nisu obavljani pregledi ultrazvukom, pa Radojka nije znala da nosi blizance.
Kada su se pomirili sa surovom "činjenicom", Manojlovići su svoju roditeljsku pažnju skoncentrisali na dečaka LJubomira. Pitali su lekare kako da ga neguju, jer su ovi tvrdili da je u teškom stanju. Rečeno im je da je sve neizvesno, bar dok ne prođe pubertet. Istovremeno, predloženo im je da promene sredinu i odu na more ili u banju.
Prošle jeseni LJubomir je odlučio da počne profesionalno da se bavi fudbalom, zbog čega mu je bila potrebna i detaljna dokumentacija o zdravstvenom stanju. Posle toliko godina, bila je to prilika da Manojlovići zavire i u dokumentaciju o svojoj umrloj Nikoleti. Tada su došli do dokumenta koji im je uneo nemir.
"U našu ustanovu primljeno je dete Manojlović, žensko, mat. br. 600, od majke Manojlović Radojke i oca Milutina, rođeno u GAK Beograd, dana 5. 5. 1979. god. primljeno 7. 5. 1979, a otpušteno 25. 6.1979."
Naprotiv, ona je 40 dana kasnije otpuštena živa.
- Želeo sam samo da vidim svoju kćerku i da joj kažem da sam joj otac - kroz suze kaže Milutin Manojlović. - To se i desilo...
Ljubomiru je proricana brza smrt. Utoliko je bio veći šok za porodicu kad je javljeno da je umrla devojčica. Roditelji tvrde da je potom predlagano da se i mališanu injekcijom skrate muke,
pošto su doktori tvrdili da će biti vezan za invalidska kolica. "Otpisani" je danas kršan momak, visok 185 cm, student fizičke kulture i aktivan fudbaler. Ima mlađeg brata Dragana (21).
Negde pred kraj prošle godine Manojlovići su pošteno "isprepadali" opštinskog tužioca u Sokobanji, podnevši tužbu protiv neopoznatog izvršioca, zbog krađe tek rođene kćerke
Nikolete. GLAS JAVNOSTI, 4.2.2002.
- Ceo svoj život posvetila sam traganju za svojim jedincem za koga su mi rekli lekari da je u noći između 21. i 22. oktobra 1955. godine preminuo. Momo je bio bolestan od najobičnije prehlade i pošto je imao samo dva meseca bila sam sa njim u bolnici u Kragujevcu. Odmah mi je bilo sumnjivo, jer mi nisu dali ni umrlicu ni da sahranim dete. Ono što sam kasnije saznala bilo je frapantno za mene - kroz suze objašnjava Dragica Drobnjaković, šezdesetosmogodišnja starica koja je preživela infarkt i nada se da je smrt neće sprečiti da dokaže istinu o svom sinu.
- Kada sam videla sina Moma, bila sam spokojna, jer je ličio na mene i, iako je imao drugo ime, znala sam da je zaista - on. U početku je Momo, odnosno sada Vule, hteo da pristane na analizu krvi, ali ga je žena koja se predstavlja kao "prava" majka ubedila da odustane. Ma, kako će se ponašati Momo, ja sam srećna što ga imam i što sam ga pronašla, a svu svoju imovinu ostaviti njemu - kaže Dragica. Dragica Drobnjaković ističe da je prve podatke o krađi deteta otkrila desetak godina kasnije, i to na veoma neobičan način.
Međutim, kako i sama tvrdi ova nesrećna žena, Vule, za kojeg ona tvrdi da je njen sin, kategorički odbija da je kao beba ukraden iz bolnice i pripisan drugim ljudima. On je danas oženjen čovek, ima dvoje dece, i živi i radi u Beogradu. M. S. NIN, Februar 2002. / izvor Kada doktor pogreši
Ipak, najdalje su otišli lekari jedne subotičke bolnice gde je sprovedena anonimna anketa povodom Povelje. Većina njih je ustvrdila da su prava pacijenata tu "preterano zastupljena". Većinski stav je da pojedini delovi Povelje ne podstiču poverenje u stručnost i znanje zdravstvenih radnika. Posebno su se ustremili na član 9 tačku 2 u kojoj se kaže: "Lekar je dužan da pacijenta obavesti i o načinjenim greškama u medicinskom tretmanu"... Njihovo mišljenje je da se većina članova Povelje u praksi ne primenjuje "zbog loše materijalne situacije, preopterećenosti i nezainteresovanosti lekara kao i zbog loše organizacije zdravstvene službe".
Dr Kadija i dr Žižić koji rade i privatno bili su unajmljeni i plaćeni da prate trudnoću Ivane Đurdić pa su prema tome bili u obavezi da prisustvuju porođaju. "Uvek su isticali da pre pojave trudova ne dolazimo na kliniku. Valjda još nisu računali da bi porođaj mogao da se dogodi neradnim prazničnim danom. Kada su shvatili da je vrag odneo šalu i da bi bili mirni za praznik, rešili su da pre vremena izazovu porođaj. Pozvali su nas da dođemo mada moja supruga nije imala trudove, niti joj je pukao vodenjak. Čim smo došli, dali su joj 'sintocin', sredstvo za izazivanje trudova. To je izazvalo užasne višesatne bolove iako medicinskih razloga za prerani porođaj nije bilo. Do tog trenutka Ivana i naše nerođeno dete bili su zdravi." Zbog forsiranja porođaja dete se, međutim, iz normalne pozicije okrenulo i pupčanik mu se obavio oko vrata. Da bi se spaslo gušenja, Ivanu su hitno prebacili u operacionu salu na carski rez. Tada član ekipe prema Đurdićevim rečima, greši: "Anesteziolog Vlada Andrić sa kanilom za anesteziju promašuje dušnik i ulazi u jednjak. Zataškavanje Nastupa smrt zbog gušenja. Izgleda da neki članovi ekipe za to vreme nisu bili u sali. Svaki početnik pa i ja kao psihijatar znam da je jednostavni zahvat traheotomija mogao da spase Ivanu. Ovako, operaciju je preživeo samo naš sin." Sve ispričano Saša je čuo samo nezvanično. Zvanično, lekari su prvobitnu sumnju na tromboemboliju odbacili kao netačnu a za nov uzrok smrti proglasili emboliju plodovom vodom. Onda je zatražio obdukciju koja je na zahtev Okružnog suda u Beogradu obavljena 1. maja. Zašto tek četiri dana posle smrti? "U želji da zataškaju slučaj, ekipa GAK-a u Višegradskoj ulici nije telo pokojnice prebacila odmah na sudsku medicinu u frižider. Telo su držali u podrumu bolnice čekajući da počne proces truljenja nadajući se da izveštaj obdukcije neće biti validan." Još malo pa će se navršiti dve godine od prerane smrti Ivane Đurdić. Predmet je još kod okružnog javnog tužioca. Tek ovih dana Saša je ćuo da je podignuta krivična prijava protiv u međuvremenu penzionisanog anesteziologa Vlade Andrića. "Da, sve se sporo odvija ali za mene je bitnije da bude pravično. Tužim i dr Sašu Kadiju, šefa akušerskog tima, jer i nju smatram odgovornom za smrt svoje supruge." Saša Đurdić nije običan pacijent kome nesavesni postupci medicinskog osoblja nisu prepoznatljivi i kome kao laiku nije nimalo lako da dokaže da je lekar pogrešio, naš sagovornik je njihov kolega. "Mogu samo da zamislim kako se odnose prema nekom ko nije stručan, tada su mogućnosti za zataškavanje veće. Mene nisu mogli da lažu iako su pokušali pričama o emboliji i drugoj pogrešnoj dijagnozi. Ipak, tokom operacije nisu tražili ni moje mišljenje ni odobrenje. Nisu nam rekli da će uraditi carski rez a morali su." Jeftinoća Čak i kada prosečno obrazovan pacijent uoči grešku, pred njim je težak posao da je dokumentuje. Samo najgrublji i najočigledniji propusti u stanju su da pokrenu pacijenta da zatraži nadoknadu štete i krivičnu odgovornost lekara. U praksi takve parnice se teško dobijaju i dugo traju, kod nas često i duže od decenije. Oštećeni nema oslonca u nekom društvenom organu i oseća se uvek kao slabija strana u sporu sa medicinskom ustanovom. Jakov Radišić, profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, pisac knjige "Profesionalna odgovornost medicinskih poslenika", za NIN kaže da se "obične nemarnosti i prolazna oštećenja po pravilu prećutkuju, jer pacijenti smatraju da lekarima duguju ljudsku zahvalnost čak i kad je krajnji ishod nepovoljan. Osećanje te dužnosti jače je od osećanja nepravde koja im je učinjena, jer nije bila podstaknuta zlom namerom". Slušajući pravnike, izgleda da je lekarski stalež kod nas privilegovan. Kažu najveći su problemi sa dokazivanjem i sudskim veštacima, takođe medicinarima, koji se skoro uvek solidarišu sa svojim kolegama. Njihovi nalazi su često neprecizni i mogu se različito tumačiti. "Oni često nedovoljnim ili pogrešnim obaveštenjima izazivaju kompleks potpunog laicizma na sudu. Umesto vlastitog logičnog zaključivanja, svi prihvataju nelogične zaključke lekara. Razlog: 'Ja sam laik'." U svetu je, međutim, sasvim drugačije. U SAD je početkom sedamdesetih godina broj parnica protiv lekara naglo porastao. Već je krajem sedamdesetih svaki deseti lekar bio tužen. Premije i osiguranja lekara za slučaj odgovornosti prema pacijentima samo u vremenu od 1965. do 1975. godine porasli su za 800 odsto. Iznosi su često premašivali sumu od milion dolara. Takav razvoj događaja zapretio je da ozbiljno ugrozi medicinsku službu. Odšteta je ubrzo zakonski ograničena na sumu između 100 i 500 000 dolara. Američka bolnička asocijacija je još februara 1973. godine usvojila Povelju o pravima pacijenata. I kod nas je zakon jasan - ko drugome nanese štetu, mora da je nadoknadi. Samo, kod nas je čovek jeftin. Zna se kolika je materijalna vrednost kuće, automobila, frižidera... ali se ne zna koliko košta čovek. Nijanse Do kraja meseca i kod nas će biti publikovana "Povelja o pravima pacijenata" koju je priredila grupa pravnika i lekara: Marija Draškić, Vladimir Vodinelić, Jakov Radišić (profesori Pravnog fakulteta), Milan Popović, Mira Samardžić i Vuk Stambolović (lekari). Savet Evrope je prva sledeća kapija koju treba da otvorimo. Pretpostavlja se da će jedan od uslova za naš prijem biti i reformisano zakonodavstvo u kojem bi morala da budu zastupljena i prava pacijenata. Zašto je to važno? Zahvaljujući mnogim profesionalno sprovedenim istraživanjima, zdravstvene ustanove dobile su priliku da se uvere da informisani pacijenti pokazuju bolji ishod u izlečenju i kraće se zadržavaju u bolnicama. Prema jednoj studiji, koju je sprovela Grupa za zdravstvenu strategiju države Njujork, svi pacijenti se mogu podeliti u tri kategorije: pasivni, zainteresovani i aktivni. Pasivni pacijenti sebe doživljavaju kao žrtve okolnosti koje su izvan njihove kontrole. Oni retko traže bilo kakvu informaciju o svom zdravstvenom stanju. Umiru ranije nego pacijenti iz druge dve kategorije. Zainteresovani pacijenti pažljivo slušaju ono što im lekar saopštava i komentarišu informacije koje dobiju. Na kraju uvek poslušaju savete i za njih se obicno kaže da su pacijenti kakve lekari najviše vole. Aktivni pacijenti preuzimaju odgovornost za svoje zdravlje. Nastupaju sa pozicija nekog ko zahteva i ko ne okleva da iznese svoje mišljenje da je nezadovoljan. Oni sebe doživljavaju kao potrošače zdravstvenih usluga i stoga smatraju da imaju pravo na odgovarajuće zahteve i očekivanja od zdravstvene službe. Marija Draškić kaže da se prava pacijenata u Evropi mogu podeliti na tri grupe. "Jedan pristup jeste donošenje specijalnog zakonodavstva o pravima pacijenata kakvo postoji već u Finskoj, Islandu, Holandiji i Letoniji. Finska je prva zemlja u Evropi koja je usvojila Zakon o statusu i pravima pacijenata. Taj zakon predviđa i instituciju ombudsmana. On je ovlašćen da savetuje pacijente za primenu zakona, pomaže im u slučaju sudskog spora, informiše ih o njihovim pravima... Drugi pristup podrazumeva inkorporiranje prava pacijenata u već postojeće zakonske tekstove. To rešenje su odabrale Belgija, Bugarska, Češka, Francuska, Nemačka, Madarska, Slovačka, Španija, Švedska i Uzbekistan. Naš je predlog (autora Povelje) da i naša zemlja na isti način inkorporira Povelju o pravima pacijenata. Treći način inače predstavlja potpisivanje Povelje na nacionalnom nivou kao što su to učinile Velika Britanija, Irska, Poljska, San Marino"... U našoj verziji Povelje centralni značaj imaju dva prava. Pravo na ljudsko dostojanstvo i samoodlučivanje i pravo na kvalitetnu i sigurnu medicinsku uslugu. Sva ostala prava su u funkciji ovih prava, kaže Jakov Radišić i dodaje: "Lekar treba da pomogne pacijentu da donese razumnu odluku koja se tiče njegovog lečenja a ne da on donosi odluku umesto pacijenta. Lekar treba da obavesti pacijenta o svakoj medicinskoj meri koju treba sprovesti, o njenim rizicima. Pristanak neobaveštenog pacijenta nije punovažan i lekar treba da zna da u tom slučaju on snosi rizik neuspeha. Ali, ako je pacijent saglasan, od lekara se ne može očekivati da garantuje za uspeh svoga poduhvata. Povelja je uperena protiv podmićivanja, korupcije i protiv je birokratskog mentaliteta." Vuk Stambolović, jedan od autora Povelje, optimista je: "Mafijaška povezanost izmedu medicine, prava i države biće rasturena. Stvoriće se posebni interesi. Na osnovu njih izmeniće se i slika i položaj lekara koji upropašćuju zdravlje pacijenata. Na Zapadu već imate termin: problem doktor. I same institucije žele da se otresu takvih, jer ostaju bez pacijenata. Ovo je ulazak ljudskih prava u medicinu. Pravo pacijenta da izabere način lečenja je kod nas još nezamislivo. Ja ne očekujem da će Povelja biti pozdravljena na iskren način jer ugrožava moć. Ona menja položaj pacijenata, oni više nisu samo zavisnici od pomoći lekara." Evropa
Realno je očekivati da će se zbog uslova u kojima rade i minornih plata, lekarima, sestrama i tehničkom osoblju dizati kosa na glavi na pomen prava pacijenata. Ipak, najdalje su otišli lekari jedne subotičke bolnice gde je sprovedena anonimna anketa povodom Povelje. Većina njih je ustvrdila da su prava pacijenata tu "preterano zastupljena". Većinski stav je da pojedini delovi Povelje ne podstiču poverenje u stručnost i znanje zdravstvenih radnika. Posebno su se ustremili na član 9 tačku 2 u kojoj se kaže: "Lekar je dužan da pacijenta obavesti i o načinjenim greškama u medicinskom tretmanu"... Njihovo mišljenje je da se većina članova Povelje u praksi ne primenjuje "zbog loše materijalne situacije, preopterećenosti i nezainteresovanosti lekara kao i zbog loše organizacije zdravstvene službe". "U ovom trenutku nama najviše nedostaje kodeks medicinske etike a na organizacionom planu lekarska komora. Medicinari u zapadnim zemljama ne ponose se samo svojim znanjem i tehnikom nego i kodeksom svoje etike. Na poštovanje kodeksa primoravaju ih njihove lekarske komore i državni organi. U protivnom, gube pravo na rad", kaže Jakov Radišić. Što se nas tiče, koga je još briga za Hipokratovu zakletvu koju i inače neki pripisiju - Hipokritu. Marijana Milosavljević |
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Milutin Manojlović negira da njega i grupu roditelja koji sumnjaju da su im ukradena deca, kroz slučaj "bela mafija" voda nekakva vidovnjakinja, ali naglašava da bi, kad je njegovo dete u pitanju, pomoć zatražio i od vanzemaljaca. Postoji izvesna Neca, koju sam ja nazvao tragačem. Doktori su imali svoje tragače - terence koji su mogli da nanjuše familiju u kojoj može da prođe eventualni predlog o prodaji dece. Neca je nama otkrila gde se nalazi naša Nikoleta.
Stručnjaci, inače, ističu da je DNK analiza apsolutno pouzdana ako se poštuje ceo metodološki postupak od uzimanja uzorka do analize. Međutim, slučaj iz Subotice, kada je za silovanje i ubistvo Helge Čevari na osnovu analize DNK na dugogodišnju zatvorsku kaznu osuđen čovek koji to nije učinio, pokazuje da su i kod analize DNK moguće greške. One se, ipak, mogu ispraviti, jer svaka DNK laboratorija mora da ima sisteme unutrašnje ili međusobne kontrole kvaliteta.
Milijana Čumić zaposlena u opštinskoj upravi Zvezdara jedna je od majki koja sumnja da joj je dete oduzeto na samom rođenju. Pre pune 24. godine, tačnije 21. decembra 1978. godine, Milijana je rodila devojčicu u porodilištu Kliničko-bolničkog centra "Zvezdara". Odmah po rođenju deteta babica joj je saopštila da je dete mrtvo. Nekoliko dana nakon porođaja izašla je iz bolnice sa papirima koji će mnogo godina kasnije izazvati sumnju da je dete, zapravo bilo živo.
Ovaj slučaj je samo još jedan u nizu i sve priče su, tvrde roditelji, realizovane po istom scenariju uz "totalni nesklad u dokumentaciji".
BEOGRAD
Palata pravde u sredu je bila prepuna roditelja koji sumnjaju da njihova deca nisu umrla po rođenju, kako im je to saopštavano u porodilistima. Došli su iz Niša, Kragujevca, Aleksinca, Vranja, Prokuplja... Svi su saglasni da je država do sada malo uradila da im pomogne i da su svuda nailazili na nerazumevanje i zatvorena vrata. Zajedničko za većinu njih je da su im deca na poslednjim pregledima, prema rečima ginekologa, bila potpuno zdrava, da oni nikada nisu videli njihova tela, kao i to da nikada nisu dobili nalaze obdukcije, niti izvode iz matičnih knjiga umrlih.
Mlada, jaka i zdrava, posle devet meseci sasvim normalne trudnoće, Rada Vasković je 27. februara 1990. donela na svet dva dečaka. Bebe su, za blizance, bile veoma krupne, stariji je
imao 3350 grama i 51 centimetar dužine, a mlađi 2600 grama i 49 centimetara. Majka je bila dobro, dečake su joj donosili na podoj, prvo obojicu, onda po jednog. Po starom srpskom običaju otac Stojan je častio prijatelje, cepale su se košulje, bilo je vina i rakije. Nije šala, dva sina odjednom.
Biljani i Časlavu Momiroviću iz Džigolja iz Prokuplja, kojima je čak umrlo "troje dece", do sada su "vaskrsla" dva. Jedan sin se nalazi, kako tvrde, u selu Dobrujevac, a oni su već odlazili kod navodnih roditelja ovog deteta.
Ugledala ga je na jednom slavlju, ispraćaju vojnika. Olgica Trajkovski iz sela Jabuke kod Pančeva krenula je kroz razdraganu masu kao mesečar, robot, ka mladiću koji je bio slika i prilika njenog sina. Posle devetnaest godina gledala je pravo u otelotvorenje njenog, majčinskog instinkta. U svog sina koji je zvanično "umro" čim je ugledao svetlost dana.
To isto želi i Milutin Manojlović iz Sokobanje ("Ilustrovana" je u više navrata pisala o njegovom slučaju). Dok njegova ćerka Nikoleta Manojlović ne dobije krštenicu na svoje rođeno ime on neće, odlučan je, prestati da se bori protiv svih onih koji to sprečavaju. A Nikoleta je u ličnim ispravama još Violeta Roganović iako je posle 22 godine upoznala svog brata blizanca Ljubomira i mladeg brata Dragana i krstila se ovog 5. maja, baš na Uskrs, zajedno sa Ljubomirom na njihov 23. rođendan.
U neizvesnoj potrazi za istinom nalazi se 300 roditelja dece koja su navodno umrla ubrzo po rođenju. Porodice iz Beograda, Niša, Prokuplja, Kragujevca, Leskovca, Vranja, Pančeva…
otpočele su donkihotovsku borbu sa opštinskim službama, arhivama, činovničkim aparatom postavljajući samo jedno pitanje: šta se desilo sa njihovom decom.
- Obesiću se svim tim zahtevima.
Priče su, međutim, same po sebi jezive. Počinje LJiljana Krstić:
Ni materinsko srce Blagice Jović nikada se nije pomirilo sa sumnjivom situacijom oko navodne smrti deteta:
Kragujevačka javnost se uzburkala kad je jedan beogradski list objavio priču Jasne Spasojević (42) koja se 16. maja 1985. godine porodila u kragujevačkom KBC. Beba nije preživela, ali su sumnje šta se u stvari dogodilo ostale i 17 godina kasnije. Spasojevićeva je za nestanak svog deteta optužila lekare kragujevačkog Kliničko-bolničkog centra, a njen primer su sledile još četiri porodice.
"Svaki put kada u crkvi palim sveću za moju prvu kćerku, za koju mi je rečeno da je preminula neposredno po rođenju, ona se gasi. I nakon nekoliko pokušaja - uvek je isto, sveća namenjena duši moje Aleksandre neće da se upali", počinje svoju ispovest Slađana Savić, daktilograf opštinskog suda u Boru.
Ovim putem želim da vam zahvalim na dobro odrađenom novinarskom poslu, što su čitaoci i šira javnost mogli da se informišu o trenutno aktuelnoj problematici u ovoj našoj ne tako velikoj Srbiji a i šire. Problem trenutnog društva: "Kako se kradu bebe u Srbiji", o čemu ste vi pisali u 2273. broju od 10. avgusta ove godine, još niko nije prihvatio za ozbiljnu tematiku.
Sudeći po interesovanju ljudi sa istim i sličnim tragedijama „umrlih“ beba iz raznih krajeva Vojvodine, Srbije i inostranstva, sve je manje sumnje da se ne radi o slučajnostima, već o
dobro organizovanoj praksi, koja je trajala i traje. Nailazi se na manipulacije sa dokumentima u nadležnim matičnim službama, opštinama, bolnicama...
Kazivanje Snežane Knežević, kojoj je po rođenju „umrla“ sestra bliznakinja, ima isti epilog kao priča bračnog para Manojlović iz Sokobanje. Nakon 36 godina sumnje, traganja i neverice, pronašla je svoju sestru, koja, kako ona tvrdi, živi u Pančevu.
Učiteljica i nastavnik, dvadesetšestogodišnja Mirjana i njen godinu dana stariji suprug Mladen Milanović, s nestrpljenjem i pritajenom radošću su čekali kraj septembra te, sada već daleke, 1975. godine. Mladen se nadao da će mu Bog ispuniti želju da desetomesečna Slavica dobije brata, a on sina. I, naravno, da bude zdrav. Bilo je jasno da ova beba nije kao ćerka požurila da ugleda svet već posle sedam meseci od začeća. A i Mirjana je trudnoću iznela bez teškoća. Jedina Mladenova "briga" je bila kad će da počne nazdravljanje, a Mirjanina kako će organizovati život sa dve bebe u kući i ko će da ih pazi kad ona posle tromesečnog porodiljskog odsustva bude morala da se vrati u učionicu.
Mirjana celu noć kao u bunilu. Grudi nabrekle, mleko pritislo, a bebu niko ne donosi na podoj. Ujutru, vidi, na ruci nema trake sa brojem. Ne zna ni kad, ni ko je to skinuo. Prolazi jutro, podne... Uveče se osmelila, ustala iz kreveta i pravo u sobu gde sede sestre i lekari. S vrata pita:
– Sveća koju sam palila za njega, uvek se gasila – kaže Mirjana.
Olivera Nešić (37) iz Pančeva rodila je u sedmom mesecu trudnoće 10. oktobra 1994. godine muške blizance. Bebe su prebačene u beogradski Institut za prevremeno rođenu decu, a ona je ostala da leži u pančevačkoj bolnici. Već 12. oktobra dobija telegram da joj je prvo blizanče umrlo sa porukom "ukoliko ne dođete da preuzmete dete, sahranjivanje će se izvršiti kremiranjem".
Dve beogradske porodice Olivera (30) i Saša (33) Bogojević i Ljiljana (42) i Jovica (40) Vučković, do skora se nisu poznavale. Na jednom od poslednjih skupova u domu Milutina Manojlovića u Sokobanji, koji tvrdi da je posle 23 godine pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćcerka Nikoleta, ukradena iz porodilišta, Bogojeviće i Vučkoviće su spojila dva - dokumenta.
Saša i Sanja. Smislila im je imena dok ih je još nosila u stomaku. Tog sparnog leta 1986. godine trudna Verica Radišić se radovala svojim budućim bebama blizancima. I 1. septembra se porodila u porodilištu u Obrenovcu. U sedmom mesecu, malo ranije, ali, Bože moj, rekli su joj lekari, biće sve u redu. Dečaka i devojčicu su sutradan prebacili u beogradsku bolnicu za nedonoščad.
Vukadinki Pešić iz Niša sećanje na muško čedo je svežije od Veričinog. Njoj se sve dešavalo pre dvadeset godina:
Biljana i Časlav Momirović iz sela Džigolja kod Prokuplja sumnjaju da im je dvoje dece ukradeno.
Njena priča liči na sve one u kojima majkama u bolnici jednostavno kažu da je dete umrlo po principu „bog dao, bog uzeo i nikom ništa". Sudbina namesti da neka od tih majki slučajno pronađe dete za koje je godinama mislila da je mrtvo. Nekima beba zaista umre i to je tako. Radmila je jedna od onih koja se decenijama pita šta se zapravo desilo sa njenim detetom. Međutim, svima njima, kaže - bol je isti.
Danica Dimitrijević je podnela krivičnu prijavu, a tužilac joj je ekspresno odgovorio da je nastupila "apsolutna zastarelost". Da se čovek prekrsti. Za najteži zločin, otmicu tek rođenog deteta, koje živi i raste negde drugde, nastupa zastarevanje!? Možda je tako po zakonu, ali je onda zakon zaista glup i prevaziđen.
Da čovek zaplače. Sede žene i pričaju svoju priču. Svaka ponaosob. Često i u isti glas. Nadvikuju se, pa zastanu. Na trenutak zavlada mrtva tišina. Tuga na licima...
Stana Čorbić s ćerkom Sanjom kreće u potragu za oduzetim sinom.
Danica je svoj život podelila na dva dela, na vreme sreće i vreme nesreće. Prve trideset dve godine je živela mirno, kao ekonomista radila u dobrostojećoj firmi, kupila mali stan u Višnjici, na periferiji Beograda, upoznala čoveka u koga se zaljubila i zatrudnela s njim... I onda nastaje haos, tuga, čemer:
– Kada sam odlučila da rodim dete, bila sam vrlo ozbiljna i svesna toga čina. Niko ne može da mi ni dan- danas prebaci da sam ja time htela da prisilim coveka s kojim sam ga dobila, da se udam za njega. On je bio terenac, a bili smo u ljubavnoj vezi dve i po godine kada se dete rodilo. Jednog trenutka je bio slab mada nikada nije odricao da ćemo biti zajedno, da ćemo se uzeti i imati mnogo dece.
Telefon u stanu Manojlovića je zazvonio. Majka Radojka je podigla slušalicu, a onda se trgla i rekla:
- Epikrizu pre 23 godine su potpisali doktori Slobodanka Ilić i Aleksandar Marjanović. Ona je sada direktor tog instituta, a Marjanović je u penziji ali stanuje tu. Jurim njih, a oni ćute. Vrdaju. Ne sećaju se. Ne žele razgovor.
Nepravda koju je život naneo Dragici Drobnjaković, iz Novog Pazara, kada joj je pod misterioznim okolnostima iz kragujevačke bolnice, po njenoj tvrdnji, ukraden dvomesečni sin Momo - traje skoro pola veka. Naime, tek pre tri godine Dragica je "ušla u trag" svom jedincu i tvrdi da se nalazi u Beogradu, a danas je već čovek u godinama koji je napunio 47 godina.
Tridesetdvogodišnja Beogradanka Ivana Đurdić bila je potpuno zdrava dok 28. aprila 2000. godine nije prebačena u salu za porođaje Ginekološko-akušerske klinike Kliničkog centra Srbije odakle je posle porođaja iznesena mrtva. Njen suprug Saša Đurdić (psihijatar), tvrdi za NIN da se "to ne bi dogodilo da se njenoj lekarki akušeru Saši Kadiji nije žurilo da što bezbrižnije provede uskršnji i prvomajski praznik".
Autori Povelje testirali su šta o njoj misle lekari i pacijenti. Vodili su razgovore u Podgorici, Subotici, Somboru i Kikindi. Pacijentima se, naravno, dopao tekst ali su izrazili i zdravu sumnju u mogućnost njene realizacije. Na pitanje da li biste bili spremni da kao pacijent tražite primenu Povelje, jedna građanka je rekla: "Šta vam je, pa posle toga bih bila bojkotovana od svih lekara!" Jedan Subotičanin: "U drugim uslovima, drugačijoj državi, drugoj planeti i drugoj dimenziji." Podgoričanin: "Da, zbog toga što ona reguliše pravo na dostojanstvo, regularnost i pravnu zaštitu." Kikinđanka: "Mnogo puta sam bila u situaciji da nisam zadovoljna medicinskim tretmanom ali bila sam bespomoćna, jednostavno nisam imala kome da se žalim." Naši pacijenti se gde god ih našli, najviše žale na neodgovarajuće ponašanje medicinskog osoblja. Pod tim podrazumevaju neprihvatanje na pregled, odbijanja, čekanja, nepažnju, agresivnost, nestručnost i greške u radu.