• Sumnje nisu otklonjene
• Isti kalup za 12 mrtvih beba?!
• Moj brat blizanac je živ!
• Majčino srce još se nada
• Kolevke prazne, a otmice nema!?
• U potrazi za identitetom
• Utvrditi detaljan plan rada na rasvetljavanju slučaja
• Odbor Skupštine za predstavke i predloge o nestalim bebama
• Pod istragom 300 slučajeva krađe beba
• Odbor o problemu nestalih beba
• Odbor Skupštine Srbije za predstavke o Žalbi roditelja koji traže istinu o bebama
• "Narodni front" ponovo na udaru
• Zbog dece se i zakon menja
• Roditelji protiv javnog tužioca
• Poseban tim za nestale bebe
• Sumnjivi papiri o smrti više beba
• Roditelji traže "umrle" bebe
• Pomoć eksperata za nestale bebe
• Sumnjiv identitet "ekspertske grupe"
• Traže svoju decu - Prvo snimiti aferu
• Traže obračun s "beba mafijom"
• Čisti papiri "kradenih" beba
• Hljadu evra za bebu
• Blizanci u kutiji za cipele
• Naša deca su živa
• Moja kći je živa
• Klimavi dokazi o otmici beba
• Načeta "bebi mafija"
• Susret sa ukradenim sinom nakon 29 godina (2.deo)
• DNK-Testom do istine (1.deo)
• Umrlica za živo dete
• Otac od papira
• Pobegli, umesto da pomognu
• Sumnja u zvaničnu verziju
• Roditelji traže pravdu u Strazburu
• Zagrljaj čekan tri decenije

Neuspeo pokušaj "prvog poštenog uzimanja uzoraka DNK". Jedna žena na ivici nerava pokazala je u pravcu izlaza: "Upravo je jedan momak izneo koferče s krvlju". Umesto da se afera krađe beba konačno razjasni, stvari su se juče, na Biološkom fakultetu u Beogradu, još više iskomplikovale, a teorije zavere umnožile. Stotinak roditelja iz Srbije, koji veruju da su njihove bebe otete u porodilištima, doputovali su juče u Beograd da bi prisustvovali "prvom poštenom uzimanju uzoraka DNK". Oni su čekali porodicu Pavlović iz Niša... Naročito porodica Cekić iz sela Pasja Poljana. Cekići veruju da je jedan od njihovih sinova blizanaca, proglašen mrtvim 27. marta pre 13 godina, zapravo živ i da je predat pod misterioznim okolnostima inženjeru Predragu Pavloviću i njegovoj supruzi Aleksandri, ginekologu.

Prethodni dogovor je bio da članovi obe porodice zajedno daju uzorak krvi, kako bi se, posle DNK analize, konačno razrešio bar jedan slučaj krađe beba u zemlji.

Ali kada su se roditelji popeli ka laboratoriji fakulteta, jedan od službenika je obavestio da su Pavlovići došli ranije i dali uzorak krvi i da više nisu na fakultetu. Usledila je lavina negodovanja.

Jovica Vučković, svojevrsni koordinator protesta roditelja kaže da je reč o "očiglednoj prevari". Vučković procenjuje da trenutno 2.500 porodica u Srbiji smatra da su im bebe ukradene u porodilištima i različitim kanalima prebačene u porodice u zemlji ili inostranstvu. Do sada pravosudni organi nisu doneli nijednu presudu u korist "bioloških roditelja".

- Ponovo "papirnati" roditelji nisu došli na suočavanje. Umesto da se otkloni svaka sumnja, da obe porodice daju krv, neki dolaze krišom, za razliku od nas. Mi ništa ne krijemo. Trebalo je da danas ovde bude i istražni sudija. Ali, ni njega nema. Do sada su rađene tri DNK analize po našim prijavama i nikada se papirnati i biološki roditelji nisu zajednički pojavili u institutima. Stvar je neverovatno prosta. Samo treba da dođu i jedni i drugi kako bi se uverili ko se podvrgava DNK analizi. Kako da posle svega što nam se dogodilo ne poverujemo da neko drugi nije dao uzorak DNK? Čak je i ime Pavlovića na pozivu istražnog sudije pogrešno upisano. Ovo je poigravanje s nesrećnim roditeljima koji su došli iz cele Srbije, verujući da će konačno videti jedan pošteni postupak uzimanja DNK. Sada nam kažu, dođite ponovo. Ovo je lakrdija. Zašto je sve ovo tajna? Kome treba da se produžava agonija u aferi krađe beba? Mi nismo došli na sporedni ulaz Biološkog fakulteta, potpuno smo otvoreni, ne skrivamo ništa. Ovo je još jedan nečuveni skandal za državu. Kao da su ovi nesrećni ljudi šugavi - ne skriva još jedno razočarenje Vučković.

Cekići su odbili da uđu u laboratoriju Biološkog fakulteta, ne želeći da daju krv, dok ne vide da su pred njima isto učinili i Pavlovići. "Opet smo prevareni", kaže domaćica Zlatica Cekić, koja tvrdi da je biološka majka.

Cekići su iz sela Pasja Poljana. Slučajno je Božidar video jednog mališu, dvojnika svog sina. Vraćao se s posla i zapazio dečaka koji izlazi iz autobusa. Uhvatio ga je za mišku i pitao: "Šta ćeš ti ovde, Stefanče?"

Mali je bio zbunjen, video je čoveka prvi put. Posle par meseci, Cekići su opet videli mališana. Treći put, Cekići su pronašli dečaka u školi "Sveti Sava". Ispostavilo se, posle istražnih radnji, a prema verziji Cekića, da je dečaka usvojila porodica Pavlović.

Da li je taj dečak zaista brat blizanac trinaestogodišnjeg Stefana? Cekići ocenjuju da Pavlovići juče nisu došli u isto vreme s njima, jer bi svima bilo jasno da je reč o blizancima.

Niški inspektor MUP-a je inače zabranio Cekićima da odu u školu i vide dečaka za koga sumnjaju da je njihov sin. Reč je, svakako, o mučnoj porodičnoj drami. I za Cekiće i za Pavloviće.

Zlatica se seća kako su joj na pregledima rekli da nosi "dva sina, dva vojnika". Kad je trebalo da se porodi, muž joj je dobio iznenadni poziv na vojnu vežbu. Posle porođaja, Zlatici su rekli: "Jedno dete ti je mrtvo". Jedno dete nije prijavljeno u protokolu porođaja. "Ali", kaže Zlatica tužno, "posle smo saznali, iz otpusne liste, da su dva deteta puštena kući! A mi smo samo jedno dete izveli iz bolnice".

Hajde da i poverujemo da su Cekići podlegli masovnoj paranoji. Ali, Božidara Cekića su, prema spisima niške filijale zdravstvenog osiguranja, odavno sahranili. I još je neko podigao novac za njegovu sahranu. Papirološki je mrtav već poduže, od 1996. godine. Zašto onda ne bi poverovao da mu je sin živ? I ne samo on.

Kada će doći kraj ovoj mučnoj priči? Roditelji koji tvrde da su im bebe otete, pretpostavljaju da je razlog za zaveru ćutanja činjenica da bi se prvom presudom u njihovu korist otvorila pandorina kutija, iz koje bi se izrodio verovatno najveći skandal proteklih decenija. Jer, neki slučajevi sežu daleko u prošlost, u šezdesete 20. veka. Tokom prethodnih godina čule su se ocene da je afera krađa beba zapravo posledica masovne histerije ljudi koji ne mogu da se pomire sa smrću beba. Ali, mnoge okolnosti prilikom sprovođenja istrage u bar stotinak slučajeva pokazale su da su roditelji s pravom ukazivali na kontroverzne i protivurečne podatke u bolnicama i centrima za socijalni rad, koje su davno mrtvu decu proglašavala naprasno živim i zdravim.

Jedna žena je juče nosila plakat: "Kupite i mene da budem sa sestrama".

Na sumnju roditelja koji tvrde da su njihove bebe ukradene ili zamenjene u niškom porodilištu uskoro bi možda mogla da se stavi tačka. Istražni sudija Opštinskog suda u Nišu Radomir Vujačić očekuje da ovih dana u sud stignu iz Beograda analize DNK materijala relevantne za ove slučajeve.

- Istraga se trenutno vodi za 63 prijavljena slučaja, međutim sva deca za koju se sumnja da su usvojena nisu pristala da daju materijal za ovu analizu - rekao je sudija Vujačić, dodajući da se u ovim predmetima istražne radnje preduzimaju protiv nepoznatih izvršilaca.

Istražne radnje do sada su, prema rečima sudije Vujačića, ukazale na izvesne tehničke propuste u arhivi Instituta za patologiju.
- Posle smrti svakog novorončeta pravi se kalup. To znači da se obdukcioni uzorak tkiva bebe i uzorak majčine materice čuvaju kao arhivski materijal. Da je tako postupljeno u svim slučajevima, ne bi bilo nikakvih problema da se dokaze da li su sumnje roditelja opravdane - ističe Vujačić. Međutim, u jednom slučaju koji je sudija Vujačić naveo kao ilustraciju dogodilo se nešto sasvim nesvakidašnje:

- Dvanaest parafinskih kalupa obeleženo je istim brojem. To znači da su zbog tehničkih propusta uzorci tkiva dvanaest mrtvorođenih beba stavljeni u isti kalup. To je katastrofa!

Po zakonu zatvor Za krivično delo oduzimanja maloletnika zakon predviđa kazne zatvora u trajanju do jedne godine, a ako je ovo delo izvršeno iz koristoljublja ili drugih niskih pobuda zaprećena kazna kreće se od jedne do 10 godina zatvora. Kada je u pitanju krivično delo promene porodičnog stanja, zakon propisuje kaznu zatvora u trajanju od tri meseca do tri godine zatvora.

Sudija Vujačić ističe da je istraga u svim slučajevima prvobitno bila objedinjena, ali da je kasnije tužilaštvo donelo odluku da se predmeti razdvoje: - Svi predmeti su spojeni u jedan 2002. godine s obzirom na činjenicu da se neka imena pojavljuju u više slučajeva. Tretirao sam ih kao produženo krivično delo. Ovo sam učinio zbog toga što se onda rokovi zastarelosti ne prekidaju kao i zbog, kako se to u pravu kaže, zaštićenog objekta - a to je bol majke za izgubljenim detetom koja je večita.

Sudija Vujačić takođe naglašava da će insistirati da se svi slučajevi u kojima se vode istražne radnje ponovo spoje i vodi jedinstveni postupak.

- kao istražni sudija imam na to pravo jer ja vodim postupak - rekao je Vujačić, dodavši da se istražne radnje vode zbog osnovane sumnje za postojanje krivičnih dela oduzimanja maloletnika i promene porodičnog stanja.

O.B.

Kada je 6. maja 1979. godine Živojin Miljković, radnik, uvaženi domaćin i u to vreme otac jednog ženskog deteta, odveo suprugu Nadicu u bolnicu u Svilajncu, jedino čemu se nadao bila je lepa vest o još jednoj prinovi u kući. Nešto iza ponoći javljeno mu je da se njegova supruga porodila, da je porođaj protekao u najboljem redu i da je tom prilikom na svet donela dva lepa, zdrava dečačića.

Igra sudbine

Nažalost, sudbina ili ljudi bez savesti nisu dopustili da se dugo raduje. Već ujutru, kada je "naoružan" lepim raspoloženjem i neophodnim sitnicama koje je poneo svojoj supruzi stigao u bolnicu, iskrsli su problemi pretvorivši najradosniji događaj u životu mladog bračnog para u tugu, a njihov život u neprekidnu borbu sa tajnom koju će na svojim plećima nositi duže od dve decenije. Naime, toga dana su njihova dva deteta prebačena u specijalnu bolnicu za neonatologiju u Beogradu, a već sutradan javljeno je bračnom paru Miljković da je njihov stariji blizanac preminuo dok se drugi bori za život.
Pomirivši se sa sudbinom i ne sumnjajući u reči lekara, Nadica i živojin su svu svoju energiju usredsredili na to da spasu svoje drugo dete. Nakon mesec i po dana ono se, oporavljeno, vratilo u roditeljski dom i život je potekao svojim tokom. Tako je bilo sve do dana kada su čuli priče porodica koje sumnjaju da su njihova deca oteta po rođenju. Prepoznavanje iskustava kroz koja su prošli u ispovestima nekih porodica, za Živojina i Nadicu predstavljalo je "hladan tuš" i počeli su da sumnjaju u sve što su do tada mislili da znaju. Već nakon nekoliko dana dali su se u potragu za dokumentima u kojima bi našli potvru za svoje slutnje. Međutim, postajalo im je sve jasnije da su žrtve ljudi koji se igraju sudbinama drugih. Davno zarasli ožiljak pretvorio se u živu ranu, a njihov život dobio je novi smisao. Pošli su u potragu za detetom za koje veruju da je živo i da im je ukradeno po rođenju.

Saznavši za njihovu životnu priču, kakvu ni najbolji holivudski scenarista ne bi mogao da smisli, odlučili smo da posetimo porodicu Miljkvić i da saznamo šta im se dešavalo dok su tragali za istinom. U jednospratnoj, skromnoj, ali lepo sređenoj kući u predgrađu Svilajnca dočekali su nas Nadica i Živojin sa debelom fasciklom spisa i dokumenata koje su tokom poslednjih godina prikupili.

Nisam hteo da dete sahranim nekršteno

"Rođenje blizanaca bio je najradosniji trenutak u našim životima. Bio sam van sebe od sreće. Pošto se Nadica porodila kasno noću, nisam odmah mogao da vidim nju i decu. Takva su bila pravila u to vreme. Sutradan sam otišao rano ujutru, a medicinsko osoblje vratilo me je s vrata bolnice rekavši mi da dođem posle vizite koja se završava u devet. U tom trenutku niko nijednom rečju nije spomenuo bilo kakav problem u vezi sa Nadicom i decom", priča Živojin u čijem se glasu oseća mešavina gorčine i tuge. "Poslušao sam ih. Međutim, kada sam se vratio u porodilište, supruga mi je rekla da su deca prebačena u Beograd, navodno, zbog male težine. Nikakav drugi razlog za njihovo prebacivanje nije naveden. Tada sam imao dvadeset četiri godine i bio sam pun mladalčkog optimizma. Otišao sam kući uveren da će se sve dobro završiti. Da moj optimizam nije imao nikakvo pokriće, uverio sam se već sutradan ujutro kada me je na ulazu u bolnicu sačekao zdravstveni radnik. Iskreno, više se i ne sećan ko je bio u pitanju, ali ću se dok sam živ sećati svega što mi je rekao - da je iz Beogarada javljeno da je jedno dete umrlo a da je drugo u kritičnom stanju. Istog trenutka pomislio sam: Da li Nadica zna? Pošto su mi rekli da joj nisu ništa kazali, zamolio sam ih da joj ja to saopštim misleći da će tako lakše podneti. Otišao sam kod nje u sobu, sačekao da joj daju injekciju za smirenje, a onda sam joj rekao šta se dogodilo".

"Kada sam zatražio telo deteta da ga sahranim po našim običajima, rečeno mi je da tako malu decu ne daju roditeljima većih odmah kremiraju. Tek danas znam da je po zakonu lekar morao da mi da telo deteta i imao je pravo da ga kremira samo ako sam ja odbio da ga preuzmem", kaže otac Živojin

Za trenutak je Živojin zastao i pogledao u nadicu, a onda je nastavio da priča:
Kad vratim film na sve što nam se dešavalo, ni sam ne znam otkud mi snaga i smirenost za tako nešto. Još uvek u šoku, ali rešen da ispoštujem sve običaje, ostavio sam uplakanu suprugu i otišao kod kuma da mojim blizancima da imena. Nisam želeo da sahranim nekršteno dete. Zatim sam otišao u kancelariju matičara da prijavim decu. Sve je bilo gotovo do jedanaest sati. Nakon toga svratio sam u firmu da javim da neću doći na posao. Kada su čuli šta mi se dogodilo, dali su mi auto i vozača. Nisu dopustili da u takvom stanju vozim do Beograda. Već u pola dva bio sam u specijalnoj bolnici za neonatologiju. Sačekao me je doktor potvrdivši priču koju sam već čuo. Ne znajući kome drugom da se obratim, zatražio sam od njega da preuzmem telo i da ga sahranim po našim običajima. Kada sam to spomenuo, odgovorio mi je da tako malu decu ne daju roditeljima već ih odmah kremiraju i istog trenutka prebacio je priču na drugo dete i njegovo stanje".

Ko je smeo da se buni?

Uz sve poštovanje prema njihovom bolu, morali smo da postavimo pitanje zašto nisu insistirali na tome da vide preminulo dete. U tom trenutku u razgovor se uključila i Nadica, koja je do tada pomno slušala ono što je njen suprug pričao.
"Nismo bili spremni na to što nam se desilo. Pošto su nam oni istovremeno javili da je Nenad umro a da se Ivan još uvek bori za život, i da od toga kako se situacija bude razvijala u narednih nedelju dana, zavisi da li će preživeti, fokusirali smo se samo na to da spasemo drugo dete. Nismo imali drugog izbora. Ko je smeo da se svađa sa njima, kada isti doktori koji odbijaju da daju telo jednog deteta drže život onog drugog u svojim rukama? Nije nam preostalo ništ drugo nego da im verujemo".

"Tada nisam znao šta se dešava i brinuo sam za Ivana", nadovezao se Živojin. "Tek danas znam da je po zakonu lekar morao da mi da telo deteta i imao je pravo da ga kremira samo ako sam ja odbio da ga preuzmem".

Nakon ovoga Nadica je nastavila:
"U narednih mesec i po dana Ivan se oporavio, i doneli smo ga kući iz bolnice. Tada su nam rekli da mu, kada odraste, ne pričamo ništa o tome da je imao brata blizanca jer to, navodno, može da se odrazi na njegovu psihu u bilo kom životnom dobu pošto su blizanci veoma povezani. Zbog toga smo mnogo strepeli pa smo Ivana vaspitavali drugačije od ostale dece. Nismo ga vezivali za sebe niti smo mu dopustili da se veže za bilo koga. Držali smo ga po strani, dobijao je batine i kad treba i kad ne treba, dakle, kao posledica njihove bahatosti i nezakonitih radnji - zapostavili smo svoje dete. Ali, evo ga, neka vam i sam kaže. Hvala Bogu, ništa mu ne fali".

"Slobodno recite da je svaki dokument falsifikovan ili odrađen na nezakonit način. Mi to tvrdimo!"

Dok je Nadica ovo pričala, u sobu je ušao Ivan a njegova majka je posegla za porodičnim albumom iz kojeg je uzela jednu fotografiju.
Ova slika napravljena je neposredno nakon što smo ga izveli iz bolnice. Da li vam ovo dete liči na nekoga ko je jedva ostao živ i kome je bila potrebna hospitalizacija zbog male težine?"

I zaista, sa male polaroid fotografije smeškalo se sitno, ali bucmasto dete. Zdravo i jedro. Ako je i bilo bolesno po rođenju, na fotografiji se to nije videlo.
"Ovako je izgledalo naše lepo "nedonošče"," ponosno je rekla Nadica gledajući svog sina. Ivan joj se nasmešio, a potom je pogledao u nas upitavši: "I, kakve ste zaključke do sada izveli?"

Gde je umrlica?

Objasnili smo mu da razgovor na temu krađe dece i dokaza koje za to poseduju njegovi roditelji zapravo još nismo načeli, a njegov otac je otvorio fasciklu i pružio nam je rekavši: "Evo, gledajte, pa sami prosudite. Objasniću vam šta na svakom dokumentu nije u redu".

Pre nego što se udubimo u papirologiju, želeli smo da razjasnimo još jedno pitanje - kako im je nakon toliko godina ćutanja i prihvatanja činjenice da im je dete umrlo po porođaju, palo na pamet da to nije istina i da im je stariji blizanac Nenad ukraden. Odgovorila je Nadica:
"Gledali smo televiziju i čitali štampu u vreme kada su druge porodice pokrenule pitanje kradene dece. Prepoznali smo elemente onoga što se nama dešavalo u njihovoj priči i počeli da istražujemo. Pre toga nismo sumnjali. Kako smo mogli? Nije nam padalo na pamet da bi neko mogao da uradi nešto tako. Nije dete jabuka pa da ga neko tek tako ukrade".

Ova njena konstatacija naterala nas je da se zamislimo. Iako dete nije jabuke, krađa nije nemoguća. Samo se ređe dešava i opasnija je. Ipak, pre nego što donesemo bilo kakve zaključke, "zaronili" smo u hrpu dokumenata.
"Onog trenutka kada su potvrde u vezi sa ukradenom decom počele da pristižu, postalo nam je jasno da nešto sa Nenadovom navodnom smrću nije u redu. Sada, na osnovu dokumentacije koju posedujemo, mogu da tvrdim da mi je dete oteto Gde se i kada se to desilo, i da li je Nenad uopšte stigao do Beograda, ne znam, ali znam da su svi dokumenti bili bez pečata, potpisa i u najmanju ruku sumnjivi a u nekim slučajevima i drsko protivzakoniti", kaže Živojin na čije se reči nadovezala Nadica:

"Slobodno recite da je svaki dokument falsifikovan ili odrađen na nezakonit način. Mi to tvrdimo".
I zaista, kada smo malo bolje pogledali "papire", shvatili smo da nije potrebno biti pravnik da se vidi da je većina njih neispravna. Već prvi izveštaj u kojem se opisuje tok porođaja sadrži niz nepravilnosti. Na prvu od njih ukazala nam je Nadica:

"Ovde je jasno napisano da sam primljena u bolnicu 7. maja i da je prođaj trajao dvanaest sati. A odmah iza toga zvanično piše da sam se porodila tog istog dana u pet, odnosno petnaest minuta posle ponoći. Kako je to moguće? U tom istom izveštaju kasnije piše da je dete "po nečijoj izjavi, egzitiralo". Po čijoj izjavi? ma li nekog drugog dokaza sem te izjave anonimnog čoveka?"

U knjizi državljana dete je izbrisano. To nešto do sad nezapamćeno jer, čak i u slučaju smrti, upiše se da je neko umro, ali mu se ne briše ime i to na taj način što se precrta i upiše tuđe. Dalje, oba deteta su dobila isti JMBG, što je opet nemoguće," tvrdi Živojin

A potvrde o smrti nema ni u bolnici, ni u opštini Savski venac, ni u Svilajncu. Ovo znam jer sam zvaničnim putem tražio da mi se dostavi dokaz o Nenadovoj smrti. Nema čak ni potvrde da su deca primljena u bolnicu", nastavio je Živojin. "Kada smo počeli da tražimo dokumentaciju, nismo želeli da se bilo kome zameramo niti da do bilo čega dođemo nezakonitim putem. Znam da su me neki namerno provocirali jer su želeli da napravim incident pa da mogu da me svrstaju u problematične ljude. Ali, nisam se dao zbuniti. Inače, oni su nas zatrpali dokumentacijom misleći da se u tome nećemo snaći. Kada smo počeli da se interesujemo za zakone i uvideli gde je sve napravljen falsifikat, shvatili smo da smo u pravu. U knjizi državljana dete je izbrisano. To nešto do sad nezapamćeno jer, čak i u slučaju smrti, upiše se da je neko umro, ali mu se ne briše ime i to na taj način što se precrta i upiše tuđe. Dalje, oba deteta su dobila isti JMBG, što je opet nemoguće".

"Najpre su tvrdili da uopšte nisu dodelili matični broj. Kada smo otkrili da ga ipak oba deteta imaju, doneli su rešenje da se poništi taj matični broj, i to istakli na tabli na kojoj se nalaze poternice za kriminalcima. Nije mi jasno kako su smeli da ponište matični broj koji ima i Ivan, jer su tako poništili i njegovo postojanje", sa gorčinom u glasu rekla je Nadica.

Jadan za drugim ređali su se dokumenti od kojih je svaki sadržao poneki sporni element. Tako se u dva od njih ista žena potpisala potpuno različitim rukopisom, u nekima nedostaje pečat, treći, pak, navode nelogične podatke. Potpuno zbunjeni onim što nam je predočeno, upitali smo Ivana šta on o svemu ovome misli.

"I ja sam najpre bio zbunjen. Isprva mi je smetalo to što sam tek nakon dvadeset četiri godine saznao da sam imao brata blizanca. Nakon što sam se oporavio od šoka, seli smo i dogovorili se da nećemo odustati kakva god istina bila. Nakon svega, siguran sam da je moj brat blizanac živ, da je ukraden nakon porođaja a da iza ovog organizovanog kriminala i danas stoje sudstvo i policija".

Nikada se nećemo odreći svog deteta

Ovo nas je dovelo do suštine slučaja koji je porodica Miljković pokrenula i u kojem traži da se utvrdi šta se desilo sa njihovim detetom i bratom. Saznavši da je istraga u toku, upitali smo ih da li imaju bilo kakvu ideju gde je njihov sin Nenad. Na ovo pitanje odgovorio nam je otac: "U vezi sa pretpostavkama o tome šta se danas sa Nenadom dešava, bilo je mnogo tračeva po gradu, ali mi nismo želeli da ih komentarišemo. Samo smo jednom intervenisali kada su nam na najgrublji način "stavljene reči u usta", i demantovali smo to. Svoje sumnje javno nećemo izreći, sve dok sud ne ustanovi da je ovo što tvrdimo istina, i da nam je dete na najgrublji i najbezobzirnij način oteto. A onda će oni morati i da ga pronađu. Neka privedu ljude koji su to učinili. Matičarka koja je potpisala sva dokumenta radi i danas. Neka je ispitaju, ako je nešto muvala, zna šta je radila. Mi smo spremni da damo DNK, a oni neka nađu našeg Nenada. Mi tvrdimo da je dete živo."

Majka Nadica je iznela pretpostavku koja je sve vreme "visila" u vazduhu.
"Jedna stvar je veoma sumnjiva. Sve što nam se dešava potseća na slučajeve od pre dvadeset godina na Kosovu, kada se pričalo o tome da se srpska deca proglašavaju mrtvim i daju na čuvanje šiptarskim porodicama. Ako vam kažem da je direktor klinike u Beogradu u vreme dok su naša deca tamo ležala bio Albanac, da li će vam u toj priči nešto biti sumnjivo?"

"Osim Nenada i Ivana, imamo još troje dece koja su pronašla svoj put. Želimo samo da saznamo ko je naše dete danas i želimo da ono zna ko smo mi. Ne mora da nas prihvati, ali mora da zna da njega niko nije ni dao, ni prodao, ni poklonio...", poručuje majka Nadica

Nakon svega što smo čuli, pozdravljamo se sa porodicom Miljković. U svest nam dopiru sve činjenice koje su pred nas iznete i mozaik se polako sklapa. Dok se rukujemo sa njima, Nadica nas gleda tužnim očima, okreće glavu i odlazi. Nakon nekoliko sekundi ponovo se vraća i dugo potiskivane reči počinju same da teku. Suze u oku ne daju se tako lako.

"Samo vas molim da sve nappišete onako kako smo rekli. Nismo mi neozbiljni ljudi. Osim Nenada i Ivana, imamo još troje dece koja su pronašla svoj put. Želimo samo da saznamo ko je naše dete danas i želimo da ono zna ko smo mi. Ne mora da nas prihvati, ali mora da zna da njega niko nije ni dao, ni prodao, ni poklonio... Da zna da njegova majka nije bila nevenčana, niti da je bio neželjen i ostavljen. Kako će on reagovati, nije važno. Nikada od njega ne bismo tražili, niti bismo mu dozvolili da se odrekne ljudi koji su ga odgajili. Sve i da su oni počinili krivično delo, podigli su ga, brinuli o njemu i zaslužni su za sve što je on danas", završava majka Nadica.

Možda je pravda slepa, ali zasigurno nije gluva i neće se oglušiti o vapaj roditelja koji misle da je njihovo dete oteto. Uostalom, nemaju šta da izgube jer, najgore što može da se desi, da saznaju da je njihov Nenad ipak umro - već su jednom preživeli.

Goran Jovanović

VESTI, 28.10.2004.
Ispovest - Operska diva Radmila Smiljanić u potrazi za nestalom ćerkom
Majčino srce još se nada

Poznata primadona proslavlja jubilej, 40 godina uspešnog rada, ali na kruni nedostaje jedan dijamant: njeno dete za koje tvrdi da je ukradeno pre tri decenije u beogradskom porodilištu

Radmila Smiljanić, jedna od vodećih srpskih operskih diva, koja je nedavno proslavila 40 godina uspešnog umetničkog rada, više od tri decenije nosi ožiljak na duši - izgubila je svoje prvo dete, za koje tvrdi da je ukradeno iz beogradskog porodilišta "Nardoni front" 1970, poput nekoliko desetina dece za kojom i danas tragaju roditelji širom Srbije. Novinare "Vesti" primila je u svom stanu, u centru Beograda, u ulici 29. novembra, i ispričala ličnu tragediju, koju nije mogla da zaboravi ni u časovima kada su je zasipali nagradama, aplauzima i cvećem na svim pozornicama sveta.

Roditelji bez šanse - Verujem u Boga i ako je udahnuo život mojoj devojčici, a znam da jeste, onda valjda njena mala, nevina duša treba i da se upokoji. Nisam je iznela u naručju, nasmejana iz porodilišta, ali sam joj mogla kupiti mali kovčeg, sahraniti je i danas odlaziti na grob, kako to naš narod generacijama radi. Ako su neka deca zaista i umrla, zašto niko nije dao šansu roditeljima da ih dostojno sahrane - ogorčeno pita naša sagovornica.

Nemir koji se probudio u njoj pre pet-šest godina, kada se u Srbiji počelo šuškati, a zatim i javno pričati o "bebi-aferi", dao joj je snage da uz podršku muža Branka i sina Nikole Mijailovića, takođe poznatog operskog pevača, angažuje detektive i advokate i da nakon toliko godina sumnji otkrije tragove koji navode na to da je njena Nataša, ime koje joj je dala i pre rođenja, ipak žive, da je odrasla van granica Jugoslavije i da je danas majka dvoje dece, a ona, diva - nesuđena baka.

Jedini susret

Tog decembra 1970, Radmila Smiljanić, već šest godina solistkinja Beogradske opere, sa ponudom da nastupa u Beču, odlučila je da vrtoglavi uspon u karijeri ostavi po strani. Želela je porodicu, i ona i muž su sa nestrpljenjem čekali prvu bebu. Radmila, koja je tad imala 30 godina, već je bila smeštena u beogradsko porodilište u ulici Narodnog fronta, okružena pažnjom medicinskog osoblja. Porođaj je prošao normalno, a ponosni roditelji dobili su devojčicu tešku 3.200 grama, dugu 52 centimetra i dali joj ime Nataša.

- Čula sam je kako plače, njen glas se orio bolnicom, pomislila sam u sebi: "Evo je, rodila se majčina naslednica". Lekar, načelnik Demče Mladenović, nazvao je mog supruga i čestitao mu, uz poruku "da je u porodicu Smiljanić-Mijailović stigla još jedna lepotica". To je bio naš jednini susret, prvi i poslednji - s bolom priča 64-godišnja primadona, prisećajući se dana kada je sa uzbuđenjem iščekivala da, među bebama koje su donosili drugim majkama na dojenje, donesu i njenu kćerkicu.
Međutim, to se nije desilo. Drugi dan u porodilištu bio je ispunjen neizvesnošću i prikrivenom panikom, jer je mladim roditeljima Branku i Radmili rečeno da je beba u inkubatoru, da se razlog zašto je tamo ne zna tačno, ali da joj se stanje pogoršava.

- I pored molbi da bar još jednom vidim svoje čedo, nije mi bilo dozvoljeno. Umesto toga davali su mi sedative. Trećeg jutra došao je načelnik Odeljenja i saopštio da je moja beba umrla. Suze su same potekle niz lice... Svako novorođeče roditelj dočeka sa ogromnim uzbuđenjem, ali prvo dete je potpuno novo iskustvo, nešto što do sada niste imali priliku da osetite, da vidite. Tragedija koja nas je zadesila ostavila je duboku i nikada zaraslu ranu u nama. Jezivo je ući u bolnicu sa stomakom do zuba a iz nje izaći bez stomaka i praznih ruku - seća se Radmila tih bolnih trenutaka, kada su roditelji uprkos silnim molbama ostali uskraćeni za svaki odgovor od lekara.

Odrasla u inostranstvu

Samrtno priznanje Naša višegodišnja istraživanja donela su još jednu novost. Navodno je moja Nataša ipak saznala da je usvojeno dete, što joj je rečeno posle smrti oca-usvojitelja. Ne znam da li su joj otkrili pravu istinu o njenom poreklu i korenima, pa se danas pitam kako zakucati na nečija vrata i reći: "Ti si moje dete", a taj neko živi više od tri decenije pod drugim imenom i prezimenom i ne zna da ja postojim. Želela bih da to najdraže biće poštedim spoznaje na ovako bolan način - objašnjava Radmila Smiljanić.

- Najpre nam je rečeno da je dete umrlo od srca, pa da je u pitanju greška lekara. Upravnik je obećao da ćemo dobiti sve papire sa obdukcionim nalazom, koje, verovali ili ne, čekam i dan-danas. Potvrdu o smrti devojčice nikada nisam dobila, a datum koji mi je saopšten u bolnici te nesrećne 1970. ne poklapa se sa podacima arhive opštine Savski venac. Iz porodilišta sam izašla sa otpusnom listom u ruci, kao i druge majke, samo što je moje naaručje bilo prazno, kao i moja duša svih ovih godina - tiho kaže Radmila dodajući da, iako je tri godine posle rodila sina, danas svetski poznatog baritona Nikolu, često pomisli kako bi bilo lepo da on ima stariju sestru.

Radmila Smiljanić je nastavila sa uspešnom karijerom umetnika, a pre dve decenije započela i rad sa učenicima na Muzičkoj akademiji u Beogradu, da bi danas bila redovni profesor Akademije lepih umetnosti u srpskoj prestonici, a i Akademije umetnosti u rodnoj Banjaluci. Iza nje je više od 40 glavnih sopranskih uloga koje je pevala u najpoznatijim kućama uz pratnju vrhunskih pevača, poput Hosea Karerasa, Marija del Monaka, Đuzepea di Stefana, Plasida Dominga. Najviše slave donela joj je uloga Jenufe u isoimenoj operi Leoša Janačeka. Mnogi je pamte po toj ulozi, o čemu govori i događaj koji se zbio prošle godine.

- "Jugokoncertu", beogradskoj koncertnoj agenciji, javio se zemljak iz Ciriha da pita gde sam, jer je pratio sve moje nastupe, a onda dugo ništa o meni nije čuo i zatražio je kontakt. Ostala sam bez reči kad mi je rekao da čuva na snimku moj nastup u ulozi Janufe iz 1977. godine i da je voljan da mi ga pošalje. To su stvari koje čoveka teše, posle svih nedaća koje smo preživeli - kaže uz osmeh naša sagovornica, koja je nedavno učestvovala na svečanom koncertu u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u čast duplog jubileja - četiri decenije umetničkog i dve pedaškog rada.

- Međutim, prava kruna, koja bi zaokružila moj život, bio bi pronalazak moje nestale kćerke. Znam da je odrasla u inostranstvu, u Nemačkoj ili Austriji, u porodici lekara koji su davno napustili prostore Jugoslavije. Moja Nataša i sam aje danas majka dvoje dece. Znam i da odmor provodi u jednom vili u elitnom delu Beograda - objasnila je Radmila i bojažljivo dodala: - Ne nadam se mnogo, ali molim je, ako se prepozna u ovoj priči, da mi se javi, da mi se duša smiri.

Ž. Radoja

REVIJA 92, 19.10.2004.
Lekari uvereni da kidnapovanja novorođenčadi nema dok, nesrećni roditelji tvrde suprotno i nude bogatu dokaznu dokumentaciju
Kolevke prazne, a otmice nema!?

Mrtvorođene bebe već se decenijama unazad obduciraju u pokušajima da se pronađu uzroci smrti, što umanjuje mogućnost da se bebe kradu. Za zabune kriv javašluk u medicinskoj i opštinskoj dokumentaciji

Već dugo traje medijska afera u kojoj oko 1300 roditelja javno izražava sumnje da su im lekari po bolnicama otimali novorođenčad kako bi ih prodavali. Skoro će se napuniti dve godine otkako se za ovaj problem zainteresovala Vlada Srbije i zatražila da se angažuje policija, a prošla je tačno godina otkako su ovi objedinjeni predmeti predati na istragu sudijama opštinskih sudova i Republičkom javnom tužilaštvu. Za sve to vreme, naši ugledni lekari su ćutali, ne mogavši da veruju da su se u njihovim redovima, iza belih mantila, krili otmičari beba.

Prema propisima Svetske zdravstvene organizacije, kojih se odnedavno i mi pridržavamo, svaki roditelj kome je beba umrla ima pravo da svoje mrtvorođenče vidi i, prema sopstvenoj želji, preuzme telo da ga sahrani.

U vezi sa propustima u našem zakonodavstvu i praksi prvi se oglasio Etički komitet Srpskog lekarskog društva s tvrdnjom da nadležni u državi ne čine mnogo da razjasne aferu o krađi beba, ali ni na uvođenju reda i sprečavanja ovakvih aktivnosti.
- Etički komitet Srpskog lekarskog društva više puta je raspravljao o aferi koja se rasplamsala prošle godine i još nije razrešena - kaže nam profesor dr Dragoslav Ercegovac, neurohirurg, predsednik Etičkog komiteta Srpskog Lekarskog društva. - Smatrali smo da je neophodno da se uključimo u problem pa smo se pismeno obratili Ministarstvu zdravlja, ne samo s pitanjima o istrazi i stavom da se lekarski kodeks časti mora odbraniti od teških kleveta, več i s preporukama šta bi u zakonima i propisima trebalo menjati kako do ovakvih afera više nikada ne bi došlo.

Histerija Već viđeno na Kosmetu Iako ne mogu da tvrdim da u našoj medicinskoj praksi nije bilo javašluka, znam da je afera o krađi beba kolektivna histerija nesrećnih roditelja. Oni traže uzrok za svoju dugogodišnju patnju i, kada je neko potpalio vatru mnogi su joj pomogli da gori - ističe akademik Šulović. - To me podseća na 1987. godinu kada se čuo glas da se po bolnicama na Kosmetu otrovalo stotine dece albanske nacionalnosti. Otšao sam tamo sa lekarima, a došli su i eksperti Svetske zdravstvene organizacije. I oni su utvrdili da "srpski lekari na Kosovu ne truju šiptarsku decu i da je reč o histeriji". Njihovi psihijatri rekli su nam još i da to nije njihovo prvo iskustvo. Slično im se više puta dešavalo u Palestini i Izraelu sa arapskom decom.

Nažalost, kaže dr Ercegovac, iz Ministarstva već mesecima ne dobijaju odgovor, ali su zato dobili mnogo pisama roditelja koji su im dostavljali i dokumentaciju o mrtvorođenim bebama.
- Analizirajući pritužbe roditelja konstatovali smo da se u određenom broju slučajeva državna i zdravstvena služba nisu pridržavale određenih zakonskih propisa i procedura - kaže dr Ercegovac. - U slučaju anomalija na novorođenčetu majci nije omogućeno da ga vidi, uz objašnjenje da će doživeti stres. Mrtvorođeno dete se, uglavnom, nije pokazivalo čak ni ocu, a on bi trebalo da ga vidi odmah i da obavezno potpiše da je to učinio. Ukoliko bi odbio da ga vidi njegova odluka bi morala da se poštuje, ali bi i o njoj morao da ostane pisani dokaz sa očevim potpisom. U našim bolnicama to se, nažalost, uglavnom nije činilo i roditelji se s pravom žale na ovakve propuste.

Etički komitet SLD ukazuje i na nepravilnosti oko postupka obdukcije. Obdukcija je, kaže dr Ercegovac, zakonski obavezna ček i kada to roditelji odbijaju. U tužbama roditelja upravo se navodi da nisu bili obavešteni o obdukciji i da im nikada nije dat na uvid obdukcioni nalaz, čak ni preko umrlice. A poseban je problem što neki od roditelja tvrde da iz bolnica nisu dobili čak ni umrlice mrtvorođene, ili umrle bebe.

- Roditelji bi morali i da preuzmu telo svog mrtvorođenog ili rano umrlog deteta i da ga sahrane. Ukoliko to odbiju, morali bi tu izjavu i da potpišu - rekao nam je dr Ercegovac i naglasio da analizom većine tužbi ovakav redosled medicinske dokumentacije nije uvek dosledno realizovan.

Zbog toga je i nužno da zdravstvena i administrativna služba komisijski pojedinačno razjasno optužbe roditelja. ali i da ukažu na određene propuste ili nemarnost kako se to ne bi ponovilo. Jer, sudeći prema krivičnim prijavama i tužbama kojima su zatrpani sudovi i policija u gotovo svim gradovima Srbije, stotine majki sumnjaju da su prethodnih decenija bile žrtve "mafije u belom", organizovane da tek rođene bebe otima iz porodilišta i proda ih.

Očaj i ogorčenje koji su u tim nesrećnim porodicama tinjalimnogo godina poslednjih meseci su se rasplamsali jer su uvidom u administraciju otkrili niz nelogičnosti, grubih grešaka (koje ne mogu da budu nehotične), pa i očiglednih falsifikata.

Ovakav stav Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva podržavaju i roditelji. Gordana Radišić iz Beograda, jedan od inicijatora Udruženja * (primedba na kraju teksta) za razrešenje afere o krađi beba , rekla nam je da su sumnje roditelja upravo potkrepljene i danas jer, kaže, mnogi načelnici porodilišta, pravnici bolnica i opštinski radnici koje njihovo udruženje* tuži i javno proziva danas daju kontradiktorne izjave.

- Prošle godine kada smo nas desetak roditelja na jedvite jade, uz pratnju inspektora Ministarstva zdravlja, prikupili očigledno loše lažiranu dokumentaciju iz nadležnih institucija (bolnica i opština), savetovali su nas da dokaz o smrti svoje bebe potražimo u Javnom komunalnom preduzeću, gde su navodno poslata sva mrtvorođenčad ili umrla deca. Otišli smo tamo i s direktorom JKP "Pogrebne usluge" Bogdanom Šarengićem pregledali svu pisanu i kompjuterski obrađenu dokumentaciju. Pretražili smo tri godine, od 1990. do 1992. (a tražili smo bebe iz 1991. i 1992) i ispostavilo se da naše bebe nisu ni sahranjene, ni kremirane, niti su ikada upisane u bilo koji hjihov dokument.

Sumnje su dostigle kulminaciju, ali se nije našao niko ko bi objasnio šta se događe s mrtvim bebama. Tako su i oni koji su bili skeptični prema aferi o krađi beba počeli da se kolebaju.

Odgovor nam je nedavno dat u Ginekološko - akušerskoj klinici "Narodni front" u Beogradu, najvećem porodilištu na Balkanu. Tamo su nam dugogodišnje sestre na odeljenju rekle da nisu istinite tvrdnje pojedinih roditelja mrtvorođenčadi da im se u toj klinici savetuje da nije u njihovom interesu da preuzimaju leševe zbog troškova oko sahrane beba. Naši sagovornici još su oštrije osudili hajku koja je povedena protiv akušera.
- Očigledno je da je reč o neosnovanim optužbama - kaže nam direktor pravne službe GAK Darinka Mitrović. - Svim roditeljima koji su sumnjali da su oštećeni dali smo uvid u našu dokumentaciju.

Prema novim pravilima Svetske zdravstvene organizacije, s tragičnim događajem upoznaje se i porodilja. Ali kada ta procedura prođe dolazi šok koji, prema rečima direktora pravne službe GAK Narodni front, doživljavaju lekari.

- Kada se roditeljima saopšti da im je beba preminula i kada im se prema novim propisima Ministarstva zdravlje pokaže telo bebe, nastaju nove dileme - nastavlja Darinka Mitrović. - Iz godine u godinu, iako su propisno obavešteni o tome, nijedan roditelj, bar s naših spiskova, nije preuzeo telo svoje bebe.

Isto su nam potvrdili i iz Gradske kapele. Kažu da roditelje koji su obavešteni gde mogu preuzeti svoju mrtvu bebu po zakonu čekaju i po 15 dana, a neretko ovaj rok i produže. Niko, međutim, ne dolazi po bebe i one se, na račun opštine, spaljuju u krematorijumu.

Posao akušera zaista je među najtežim i najodgovornijim poslovima u medicini - kaže nam akademik dr Vojin Šulović koji je od 1973. do 1985. godine bio direktor Ginekološko-akušerske klinike Medicinskog fakulteta. - Još pre tridesetak godina pokušavali smo da smanjimo broj mrtvorođenčadi i broj beba umrlih na porođaju, mada se to događa i u najrazvijenijim zemljama sveta. Zbog toga smo kao lekari naučnici tragali za uzrocima smrtnosti. Kako nismo imali patologa, pozvali smo neke kolege sa instituta i obučili mali tim patologa koji je radio obdukciju mrtvorođenčadi. To je, uostalom, zahtevalo Ministarstvo zdravlja.

Jasna Jojić

Sahrane Muslimani i katolici - Iz mog dugogodišnjeg iskustva koje sam stekao specijalizirajući u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Americi, mogu da kažem da se mrtvorođenčad tamo obavezno pokazuju roditeljima i ovakve afere su gotovo nemoguće jer većina preuzima svoju bebu posle obdukcije i sahranjuje je po svim propisima i običajima - kaže dr Ercegovac. Slično je i iskustvo porodiljskih klinika i odeljenja širom Srbije. Praksa je pokazala da su jednini koji redovno preuzimaju tela mrtvih beba pripadnici muslimanske vere i Romi. - Roditelji žele da što pre žaborave tragičan događaj i, prema informacijama iz Gradske kapele, čak i ne sahranjuju tela svojih preminulih beba - rekla nam je glavna sestra GAK-a Jovanka Nenić. - Ali, imali smo slučaj kada su roditelji želeli ne samo da ispoštuju pravoslavni ritaul sahranjivanja, već su bebu želeli i da krste. Pošto je bolnica jedino mesto u kojem im je omogućeno da vide telo, mi u GAK smo tom prilikom omogućili da u odeljenje sa inkubatorima uđe sveštenik koji je obavio obred krštenja. Roditelji u 90 odsto slučajeva tela mrtvorođenih ili rano preminulih beba ostave bolnici koja ih potom prosleđuje gradskim grobljima gde se izvrši kremacija. Tela se neretko spaljuju i u bolnicama poput bilo kojeg medicinskog otpada (delova tela, tkiva i tumora) sa ortopedskih, hirurških, ili onkoloških klinika.

Akademik Šulović kategorično odbija da je postojala bilo kakva mogućnost da se novorođenčad otimaju, posebno u GAK Medicinskog fakulteta u Višegradskoj jer ovde nisu bili prinuđeni da nedonoščad ili obolele bebe šalju u druge institute, već su ih sami lečili.
- Moram da naglasim da su se oko svakog života novorođečeta borili timovi lekara. A posao akušera toliko je stresan da su pojedini preživljavali i infarkt u porođajnim i operacionim salama - kaže akademik Šulović i naglašava: - Hajkom se lako može izgubiti poverenje u lekare.

Republičko javno tužilaštvo objedinilo je sve slučajeve i sada se očekuje da istražne sudije utvrde da li je, i ako jeste, ko je organizovao i činio ova krivična dela. I još bitnije, da li oni koji sumnjaju da im je dete ukradeno i dato određenoj porodici to mogu da dokažu analizom DNK?

Kako smo saznali u opštinskim javnim tužilaštvima iz desetak gradova, oni se sada pridržavaju akta koji se naziva "Obavezno uputstvo Republičkog javnog tužioca" iz kojeg proizilazi "da radnje iz navodno izvršenih krivičnih dela, krađa beba, ne zastarevaju". U starom Krivičnom zakonu Srbije otmica se gonila 25 godina, posle čega bi izvršilac i da se pronađe ostao nekažnjen. Sada, kada se situacija promenila (pre dve godine dopunjen je i izmenjen Krivični zakon), roditelji koji su decenijama samo u svojim porodicama izražavali strašne sumnje da su im deca oteta glasno su govorili o problemu.

Kada su saznali da ih je na prostoru Srbije najmanje 1.000 koji tvrde da su im deca oteta roditelji su se ujedinili, a najveći uspeh u ovoj mukotrpnoj borbi postigle su grupe roditelja iz Beograda i Niša. U oba grada, kako su nam potvrdila javna tužilaštva, koordiniran je rad pa su oštećeni roditelji zajedno s policijskim inspektorima i inspektorima Ministarstva zdravlja pošli u potragu za dokumentacijom. Kako je tom istragom utvrđeno da je kod većine roditelja koji sumnjaju zaista bilo velikih propusta i neverovatnih grešaka u vođenim knjigama (i po bolnicama, porodilištima i po matičnim službama opština), istraga je nastavljena i očekuje se da uskoro dobije epilog.

Po nalogu Ministarstva zdravlja preduzete su sve mere da se u budućnosti nikada više ne otvore zastrašujuće afere o krađi i preprodaji novorođenčeta.

Jasna Jojić

(Primedba: Ne postoji zvanično udruženje roditelja u ovom trenutku;
                   dakle, ovo je, najverovatnije, slučajna greška novinara)

RADIO SLOBODNA EVROPA, 27.9.2004. / izvor
U potrazi za identitetom

Ovih dana izgleda da je klupko počelo da se odmotava. Milan Petrović, koji je pre dvadeset i devet godina nestao iz porodilišta u Vršcu, uz zvanično objašnjenje da je umro nakon porođaja, pomoću DNK testa prvi je stigao do istine i susreo se sa svojom majkom i sestrama.

Petrović je zapravo slušajući seriju priloga novinara Radija Slobodna Evropa, Branka Vučkovića, o ovom problemu, krenuo u potragu za svojim biološkim roditeljima i tako ih pronašao. Branko Vučković je nakon srećnog završetka bio u prilici da prvi razgovara sa Petrovićem i njegovom majkom, zatim sa Petrovićevom pomajkom koja ga je decenijama podizala. Sledi njihova potresna ispovest:

Milanova odiseja počinje pre dvadeset i devet godina u porodilištu u Vršcu, gde mu se gubi svaki trag:

„Rođen sam u Vršcu 16. jula 1975. godine kao nedonošče i završavam u Beogradu, u Centru za nedonoščad. Odatle mi se gubi svaki trag. Posto je moj otac bio u vojsci (otišao je u vojsku 14. jula), majci je stigao telegram da sam umro od pneumonije, odnosno upale pluća. Moje postojanje je ozvaničeno 25. juna 1979. godine, kada me ozvaničuju putem prve krštenice, zdravstvenog kartona, navodno usvajanjem od strane Milorada i Gospave Vasić iz Budisave. Kasnije, kad taj brak između Gospave i Milorada propada, Gospava posle godinu dana umire, dva-tri meseca provodim kod njene rođake u Novom Sadu, na Detelinari, provodim ceo raspust kod Milorada u Futogu, gde se on odselio s drugom ženom, gde mi on priznaje da mi on nije otac, niti da mi je Gospava majka. Tu, dakle, saznajem pravu istinu o svemu tome. Milorad me vraća u Centar za socijalni rad, gde provodim kratko vreme i dalje me prosleđuju u ..., provodim godinu dana u dve porodice. Odatle me uzima bračni par Petrović iz Kragujevca, Periša i Gorgina.“

U domu Gorgine i Periše Petrovića Milanu se konačno osmehnula sreća:

„Ovde sam završio osnovnu školu, završio sam srednju školu, treći stepen mašin-bravar, oženio se još za vreme rata, 1999. godine, pošto sam bio mobilisan u ovde jedno selo blizu..., odakle je moja supruga Zorica. Dobili smo dvoje dece, Stefana i Milicu. Živimo skromno, ali zadovoljno.“

Milan Petrović ovako opisuje svoj susret sa sestrama i pravom majkom:

„Prvo sam se našao sa svojim sestrama Majom i Dijanom – plač, radost... Eto posle toliko godina saznam da imam dve sestre, da nisam sam, da ipak imam nekoga. Posle dva dana odlazimo u Vrsac, u porodičnu kuću u Vršcu, gde znači napokon vidim svoje rođene roditelje. Ponovo šok, radost, neverica, tuga... Zašto nama takve stvari uopšte da se dese?“

Majka Bosiljka Groza jos uvijek se oporavlja od šoka koji je doživela prilikom ponovnog susreta sa sinom koji je nestao pre dvadeset i devet godina:

„On je živeo u nama. Mi smo non-stop pričali o njemu. Uvek smo mu palili sveću kad smo išli u crkvu.“

Bosiljka se i dalje seća svakog detalja svog prvog porođaja i košmara koji je usledio nakon toga:

„Pravljen mi je carski rez. Beba je imala sedam meseci, bila je velika, napisali su težinu. Ja sam bebu videla, oni su je prebacili za Beograd, mene su držali posle operacije, posle carskog reza, jedno trinaest dana u bolnici. Gde to postoji? Pa nisam operisala kičmu, već samo imala carski rez. Tako da su oni svoju stvar završili, da bi nam onda telefonski javili i poslali telegram da je dete umrlo.“

Bosiljka Groza kaže da je uvek sumnjala u zvaničnu verziju smrti svoje bebe. Dugo joj je trebalo da u to uveri i svog muža:

„Muž mi je bio u vojsci. Kad je izašao iz vojske, rekla sam mu da je meni sumnjivo. On je iskren čovek, nikada ništa niti je ukrao, niti mu je padalo napamet da se kradu deca na takav način. Ovako nešto samo kod nas može da se dešava. Ja sam bila ubeđena da je dete ukradeno i to nikada ne mogu da oprostim ni doktorima, ni našoj državi, ni nikome, to šta su uradili.“

Milanov susret sa sestrama i roditeljima bio je veliki šok i za njegovu drugu majku, Gorginu Petrović, koja ga je usvojila kada je imao samo deset godina:

„To je bio jedan veliki šok, jedan veliki udar, kao kad ti neko umre u kući. Ja sam kukala naglas, njegove sestre grle mene, grle decu, grle mi snahu, kukaju, plaču. Razbolela sam se od toga dana i ne mogu se oporaviti. Kod mene dvadeset godina, nije to tako malo – školovao se, pa u vojsku, pa na ratište, pa se oženio, pa sam svadbu pravila, pa jedno dete, pa babine, pa rođendani, pa drugo dete, sve je to bilo na moje ruke. Sve sam mu pružila, samo što ga nisam rodila.“

Posle svega, Milanova osećanja su pomešana:

„Često se osećam u neku ruku frustrirano. DNK analiza je pokazala da su meni Groze roditelji, sad čekam na administraciju da to potvrdi. Nije dovoljno da smo se našli, sad stvar treba da se istera do kraja. Znači prvo da se meni vrati identitet.“

Milan Petrović sada ima dve porodice koje podjednako voli. Kaže da će tako ostati, uz želju da njegovu sudbinu ne doživi više nijedno dete:

„Bez obzira što se to sve desilo, što sam napokon našao svoje roditelje, ja ne mogu sad da zapostavim Gorginu koja me je odgojila. Mi samo možemo da budemo jedna velika porodica, bez ikakvih deoba.“

BEOGRAD (Beta) - Odbor Skupštine Srbije za predstavke i predloge prihvatio je juče inicijativu Republičkog javnog tužilaštva da se utvrdi plan rada nadležnih organa povodom predstavke roditelja koji sumnjaju da su im deca umrla po rođenju. Republičko javno tužilaštvo predložilo je da se, u organizaciji Ministarstva zdravlja i Ministarstva pravde, uz prisustvo zamenika republičkog javnog tužioca i predstavnika Ministarstva unutrašnjih poslova, održi sastanak na kojem bi detaljno bio utvrđen plan i program rada na rasvetljavanju slučaja.

Grupa roditelja iz Beograda, podnela je Kabinetu predsednika Skupštine Srbije predstavku u kojoj traže rešavanje problema velikog broja porodica u Srbiji koje sumnjaju da su njihova deca umrla po rođenju, kako to tvrde lekari, nego da su živa oteta. Jedan od roditelja koji su podneli predstavku, Goran Filipović, izneo je članovima odbora razloge zbog kojih roditelji sumnjaju u istinitost tvrdnji lekara da su njihova deca umrla po rođenju i predočio im probleme sa kojim se roditelji suočavaju pokušavajući da dopru do istine. Prema njegovim rečima, roditelji imaju potvrde da tela njihove dece nikada nisu stigla u pogrebne ustanove, da je ustanovljeno da se u bolnicama vodi dupla ili nekompletna evidencija, te da im je jedan lekar otvoreno rekao pred inspektorima Ministarstva zdravlja da "krađe beba ima i da će je uvek biti".

Roditelji su istakli i da MUP do sada nije pozvao nijednog od njih na informativni razgovor povodom prijava koje su podnosili. Oni zahtevaju od državnih organa da im omoguće da sami urade DNK analize parafinskih kalupa sačinjenih prilikom obdukcija tela njihovih preminulih beba, što, prema tvrdnjama predstavnika Ministarstva zdravlja nije moguće, jer zakon to ne dozvoljava. Zamenik republičkog javnog tužioca Jelica Mijatović izjavila je da je u toku istraga po svim krivičnim prijavama koje su podnete, a kojih ima više od tri stotine. Predstavnica MUP navela je da se vodi postupak na osnovu podnetih prijava, iako su one zastarele i ne postoje osnovi sumnje. Predstavnik Srpske radikalne stranke u odboru Ostoja Stojanović predložio je formiranje anketnog odbora koji bi istražio taj "zločin", ali je to odbijeno, jer, prema rečima predsednika odbora Slobodana Adžica (DSS), još postoji mogućnost da odbor pronađe rešenje za ovaj slučaj, a da za anketni odbor "nikada nije kasno".

BLIC, 7.9.2004. / izvor
Odbor Skupštine za predstavke i predloge o nestalim bebama
Roditelji tražili da sami urade DNK analize

BEOGRAD (Beta) - Imamo potvrde da tela naše dece nikada nisu stigla u pogrebne ustanove, da se u bolnicama vodi dupla ili nekompletna evidencija - rekao je juče članovima Odbora Skupštine Srbije za predstavke i predloge Goran Filipović.

U ime roditelja koji sumnjaju da su njihova deca umrla po rođenju, kako to tvrde lekari, već da su živa oteta, Filipović je rekao i da im je jedan lekar, pred inspektorima Ministarstva zdravlja, kazao da „krađe beba ima i da će je uvek biti“

- MUP do danas nije pozvao nijednog od nas na informativni razgovor povodom prijava koje smo podneli - naveli su juče roditelji na sednici Odbora Skupštine Srbije za predstavke i predloge i zatražili da sami urade DNK analize parafinskih kalupa na telima njihovih preminulih beba, što, prema tvrdnjama predstavnika Ministarstva zdravlja, nije moguće, jer zakon to ne dozvoljava.

Skupštinski odbor juče je prihvatio inicijativu Republičkog tužilaštva da se utvrdi plan rada nadležnih organa povodom predstavke roditelja, a zamenik republičkog tužioca Jelica Mijatović rekla je da je do sada podneto više od tri stotine krivičnih prijava i da su sve u fazi istrage.

GLAS JAVNOSTI, 3.5.2004. / izvor
Pod istragom 300 slučajeva krađe beba

BEOGRAD - Odbor Skupštine Srbije za predstavke i predloge prihvatio je juče inicijativu Republičkog javnog tužilaštva da se utvrdi plan rada nadležnih organa povodom predstavke roditelja koji sumnjaju da su im deca umrla po rođenju, prenosi Beta.

Republičko javno tužilaštvo predložilo je da se, u organizaciji Ministarstva zdravlja i Ministarstva pravde, uz prisustvo zamenika republičkog javnog tužioca i predstavnika Ministarstva unutrašnjih poslova, održi sastanak na kojem bi detaljno bio utvrden plan i program rada na rasvetljavanju slučaja.

Jedan od roditelja koji su podneli predstavku, Goran Filipović, rekao je da roditelji imaju potvrde da tela njihove dece nikada nisu stigla u pogrebne ustanove, da je ustanovljeno da se u bolnicama vodi dupla ili nekompletna evidencija, te da im je jedan lekar otvoreno rekao pred inspektorima Ministarstva zdravlja da "krađe beba ima i da će je uvek biti".

Roditelji su istakli i da MUP do danas nije pozvao nijednog od njih na informativni razgovor povodom prijava koje su podnosili.

Zamenik republičkog javnog tužioca Jelica Mijatović izjavila je da je u toku istraga po svim krivičnim prijavama koje su podnete, a kojih ima više od tri stotine. Predstavnica MUP-a navela je da se vodi postupak na osnovu podnetih prijava, iako su one zastarele i ne postoje osnovi sumnje.

KURIR, 7.9.2004. / izvor
Odbor o problemu nestalih beba

BEOGRAD (Beta) - Odbor Skupštine Srbije za predstavke i predloge prihvatio je juče inicijativu Republičkog javnog tužilaštva da se utvrdi plan rada nadležnih organa povodom predstavke roditelja koji sumnjaju da su im deca umrla po rođenju. Jedan od roditelja koji su podneli predstavku, Goran Filipović, izneo je članovima odbora razloge zbog kojih roditelji sumnjaju u istinitost tvrdnji lekara da su njihova deca umrla po rođenju, i predočio im probleme sa kojim se roditelji suočavaju pokušavajući da dođu do istine.

Prema njegovim rečima, roditelji imaju potvrde da tela njihove dece nikada nisu stigla u pogrebne ustanove, da je ustanovljeno da se u bolnicama vodi dupla ili nekompletna evidencija, te da im je jedan lekar otvoreno rekao pred inspektorima Ministarstva zdravlja da "krađe beba ima i da će je uvek biti". Roditelji su istakli i da MUP do danas nije pozvao nijednog od njih na informativni razgovor povodom prijava koje su podnosili.

RTS, 6.9.2004. / izvor
Odbor Skupštine Srbije za predstavke o Žalbi roditelja koji traže istinu o bebama

Odbor Skupštine Srbije za predstavke i žalbe zaključio je danas da nadležna ministarstva za zdravlje, pravdu, unutrašnje poslove treba da naprave plan daljih aktivnosti u vezi s predstavkama roditelja koji smatraju da su im deca nestala posle rodenja iz porodilišta i da nisu umrla.

Taj plan treba da bude dostavljen Odboru koji će posebno zatražiti od Ministarstva unutrašnjih poslova da primi predstavnike roditelja i upozna ih dokle se stiglo sa njihovim krivičnim prijavama podnetim protiv NN osoba.

Nije prihvaćen predlog da Skupština formira anketnu komisiju koja bi se bavila ovom tematikom, jer, kako je ocenio predsednik Odbora Slobodan Adžić, ta komisija bi mogla biti 'zloupotrebljena za političke manipulacije'.

Neki od roditelja, koji su prisustvovali sednici, izneli su svoje muke koje traju već tri godine. Oni su podsetili na sumnje da su im deca iz porodilišta oduzeta po rođenju, data drugim porodicama, a njima je rečeno da su bebe preminule.

Roditelji te sumnje potkrepljuju nedostatkom dokumentacije o smrti i sahrani dece i traže DNK analizu u svakom pojedinačnom slučaju i to paralelnu - u zemlji i inostranstvu.

Predstavnici Ministarstva pravde potvrdili su da je najviše krivičnih prijava podneto u Beogradu - 259, ali takvih prijava ima i u drugim gradovima širom Srbije.

Prema važećim zakonima, u tim krivičnim prijavama nema osnova za pokretanje postupka, ali će ovo ministarstvo uvažiti zahteve da se postupci nastave uz sprovođenje DNK analiza čije će rezultate sve strane prihvatiti.

Predstavnici Ministarstva zdravlja potvrdili su da će dati svoj doprinos za razrešenje ovih slučajeva, dok iz MUP-a niko nije došao na sednicu Odbora.

GLAS JAVNOSTI, 4.9.2004. / izvor
Inspekciji Ministarstva zdravlja stiglo oko 760 prijava građana
"Narodni front" ponovo na udaru

Iz ove ustanove se brane time što protiv njih ne postoji nijedna krivična prijava i ne vodi se nijedan sudski spor

BEOGRAD - Lekari Ginekološko-akušerske klinike "Narodni front" Željko Miković i Živko Perišić tvrde da izjave Zorana i Tanje Nikolić, roditelja koji ih optužuju za smrt deteta pri porođaju u ovoj ustanovi, "ne odgovaraju činjenicama i stvarnom razvoju događaja". Miković i Perišić su izrazili žaljenje zbog tragedije porodice Nikolić, dodajući da njihove izjave u medijima ne žele ovom prilikom da komentarišu.

Lekari nikad krivi

- S obzirom na to da su uočene komplikacije u porođaju, učinili smo sve što smo mogli kako bi se sačuvao život porodilje i deteta. Reagovali smo veoma brzo u datim okolnostima i hitno završili porođaj operativnim putem - saopštili su dr Miković i dr Perišić.

Lekari su naveli da su "spasili život i zdravlje žene, uz očuvanu plodnost, ali zbog komplikacija koje su ugrozile fetalni krvotok, došlo je do asfiksije novorođenčeta".

Porodica Nikolić optužila je lekare za nemar i nesavesnost koji su doveli do smrti deteta, ističući da načelnik Odeljenja visokorizičnih trudnoća dr Miković nije bio prisutan na porođaju jer je "morao da ode na fakultet, na promociju neke knjige". Nikolići su podneli i krivičnu prijavu protiv GAK "Narodni front" i lekara Željka Mikovića, Živka Perišića i Dragana Ćirovića, ali i izrazili sumnju da će na taj način išta postići, navodeći da nije poznat nijedan slučaj da su lekari zbog nesavesnog lečenja proglašeni krivim zato što se ta krivica teško dokazuje.

Trgovina bebama

Ministar se izvinjava Ministar zdravlja Srbije Tomica Milosavljević juče je, u ime Ministarstva i svoje lično ime, izrazio najdublje saučešće porodici Nikolić, čija je beba umrla u beogradskoj Ginekološko-akušerskoj klinici Narodni front. Ne navodeći konkretne krivce za smrt bebe, Milosavljević se izvinio porodici Nikolić u ime svih lekara koji profesionalno i savesno obavljaju dužnost. "Želeo bih da se zahvalim porodici Nikolić, koja je našla snage da javno progovori o svojoj tragediji", rekao je on.

Bolnica "Narodni front" poslednjih godina više puta je bila na udaru negativnih kritika i različitih optužbi pacijenata i javnosti. GAK je dovoden u vezu i sa aferom trgovine bebama. Zbog slučaja trgovine pod istragom su pre nekoliko godina bili lekari Nedeljko Čutura, tada načelnik operacionog bloka laparoskopske hirurgije, Spasa Anđelić, šef odseka za prekid trudnoće, i Veroslav Marinković, šef odseka intenzivne nege na odeljenju pedijatrije GAK "Narodni front".

Oni su sa Zoricom Popović, domaćicom iz jednog sela kod Uba koja se lečila od steriliteta, bili optuženi za trgovinu bebom. Navodno, oni su Marinkovićevoj pomogli da dobije bebu jedne devojke koja je imala neželjenu trudnoću. Ovaj postupak koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je, kako je rekla za "Glas" Darinka Mitrović, direktor pravne službe GAK-a obustavljen, jer je tužilac utvrdio da nema dokaza a svi lekari i dalje rade u ovoj bolnici.

Samo ove godine pet krivičnih i sedam prekršajnih prijava BEOGRAD - Koliko su građani počeli slobodnije i javno da govore o nestručnim lekarima ili drugom medicinskom osoblju u našim zdravstvenim ustanovama govori podatak koji je na jučerašnjem radnom doručku sa novinarima saopštio ministar Tomica Milosavljević, a to je da su građani ove godine zdravstvenoj inspekciji Ministarstva zdravlja podneli oko 760 prijava. Od toga je u ovu inspekciju na rad državnih zdravstvenih ustanova stigla 751 prijava, a na rad u privatnim ustanovama šest prijava. - Zbog ovih prijava, organizovali smo 11 puta vanredni stručni nadzor, a obavljeno je oko 220 kontrolnih pregleda u državnim i oko 15 kontrolnih pregleda u privatnim ordinacijama. U ovom periodu doneta su 453 rešenja da se otklone nedostaci u državnim, a 12 u privatnim ustanovama. Potpisano je oko 70 rešenja za prestanak rada u državnim i četiri u privatnim ustanovama. U državnom zdravstvu podneto je i pet krivičnih i sedam prekršajnih prijava. Što se tiče sankcija za one za koje se utvrdi da su zgrešili, po rečima ministra, njima se može dati otkaz, a kako će biti nadoknađeno pacijentu i kako će biti kažnjen, na primer, lekar odlučuje se u sudskom postupku. Prema njegovim rečima, 13. septembra trebalo bi da bude gotov izveštaj komisije za vanredni stručni nadzor zbog gaze zaboravljene u stomaku pacijentkinje Dragice Senić. D. S.

Međutim, jedan od spomenutih lekara prošle godine u julu pretučen je naočigled medicinskog osoblja. Prebio ga je čovek čija je supruga prethodnog dana carski rezom rodila mrtvu bebu, a o čemu su pisali neki mediji. Nesreća porodice Nikolić podsetila je na "slučajeve" i probleme u GAK "Narodni front" i po ko zna koji put dovela porodilište na loš glas. Komentar u vezi sa ovim slučajem direktora bolnice doktora Slobodana Runića, juče nismo čuli jer nije bio u svojoj kancelariji.

Mitrović nije želela da komentariše slučaj porodice Nikolić zbog interesa istrage. Ona je rekla da je u toku nadzor unutar GAK "Narodni front" ali i spoljašnja istraga koju sprovodi Ministarstvo zdravlja, kao i da će javnost biti upoznata šta se stvarno desilo za vreme porođaja Tanje Nikolić, ali po okončanju vanrednog stručnog nadzora.

Kobni porođaji

U vezi sa čestim optužbama i kritikama na rad ove bolnice, Mitrović je rekla:
- Mogu samo da kažem da protiv GAK "Narodni front" ne postoji nijedna krivična prijava, kao i da se ne vodi nijedan sudski spor.

Kako saznajemo od dr Dane Mihajlović, načelnika zdravstvene inspekcije Ministarstva zdravlja, slučaj Nikolića nije jedini jer je u avgustu prijavljen još jedan slučaj nesavesnog postupanja lekara pri porođaju, takođe u "Narodnom frontu".

- Inspekcija je odmah uzela prijavu porodice Nikolić i u toku je procedura organizovanja vanrednog stručnog nadzora u vezi sa ovim slučajem. Kada nadzor bude gotov i komisija usvoji izveštaj, dužni smo da u roku od 15 dana preduzmemo odgovarajuće mere - rekla je Dana Mihajlović ne precizirajući kada će istraga biti gotova.

A. Savić

BEOGRAD - Roditelji i dalje sumnjaju da su im deca umrla ili nestala po rođenju, u Ministarstvu zdravlja tvrde da su uradili sve što je u njihovoj moći i apeluju na nadležne da ažuriraju predmete. Odbor za predstavku i predlog Skupštine Srbije, povodom dopisa beogradske grupe roditelja, zatražiće od MUP, Ministarstva pravde i Tužilaštva precizne podatke - koliko je predato krivičnih prijava i u kojoj su fazi.

Na jučerašnjoj sednici Odbora zatraženo je i da Ministarstvo zdravlja ukaže na sve eventualne smetnje u propisima koje su se isprečile rešavanju ovakvih slučajeva, kako bi se to rešilo u Skupštini Srbije. Čuo se i predlog da na sledeću sednicu dođu i predstavnici roditelja da bi rekli i svoje primedbe.

Beogradska grupa roditelja poručila je Odboru da svakodnevno žive sa sumnjom da su im deca prilikom rođenja proglašena umrlim, a zapravo su živa - oteta. tvrde da im se ne veruje kada ukazuju na nelogičnosti - deci ili leševima gubi se svaki trag iz bolnica ili pogrebnih ustanova.

- Nadležni organi u većini slučajeva imaju mogućnost utvrđivanja roditeljstva, bilo na osnovu DNK analize iz kalupa koje nalazimo u službama za patologiju, ili na drugi način, pošto roditelji ističu da su "svoju" decu pronašli. Njihove slike bile su i u medijima, pa ne postoji opasnost od povrede privatnosti - rekla je Danica Mihailović, načelnik zdravstvene inspekcije, koja je saopštila da na osnovu nepotpune ili netačne dokumentacije ne može da se kaže da je neko u zdravstvenim ustanovama kriv.

Pomoćnik ministra zdravlja Nevena Karanović rekla je članovima Odbora da su, na osnovu žalbi roditelja, i po nekoliko puta obavljani inspekcijski nadzori, da je bilo više sastanaka sa predstavnicima tužilaštva, suda, MUP i da su o svemu obaveštavani u kabinetima pokojnog premijera Zorana Đinđića, ali i aktuelnog Vojislava Koštunice.

Slađana Jovanović, pomoćnik ministra pravde kaže da krivične prijave i dalje pristižu i da nema preciznih podataka koliko ih ima. Pominje se 200 prijava, od kojih se neke ponavljaju. "Rešen je slučaj" Milutina Manojlovića, gde je utvrđeno da nije otac deteta za koje tvrdi da je njegovo, a još nisu gotove DNK analize šest porodica iz Kraljeva. Na odboru se čulo da analiza košta 30.000 dinara, i da roditelji, uglavnom, ne sumnjaju u postupak, već veruju da neko zamenjuje krv koja se daje na analizu.

R.O. - D.M.S.

U Pančevu je, ovih dana, održana neobična konferencija za novinare. Predstavnicima javnih glasila je saopšteno da je osam roditelja iz Pančeva podnelo tužbu protiv opštinskog javnog tužioca u Pančevu Branislave Vučković zbog „krivičnog dela opstrukcije rada u rasvetljavanju krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica”.

U ime ekspertske grupe, koja zastupa 2.500 roditelja u Srbiji i Crnoj Gori koji su podneli tužbe, Verica Dobrosavljević je naglasila da je svaki predmet za ukradene novorođene bebe overen i u Ujedinjenim nacijama. Ukoliko aktuelna vlast ne preuzme ništa, sledeća instanca biće Međunarodni sud za ljudska prava u Strazburu.
- Prvo tražimo od ministarstva pravde, zdravlja i socijalne zaštite da se, zbog zataškivanja na lokalnim sudovima, najpre svi sudski procesi organizuju u jednom našem gradu sa jednim javnim tužiocim i jednim istražnim sudijom - rekla je Verica Dobrosavljević.

Jedan od roditelja Milorad Kaljević je rekao da je samo u Pančevu od početka 2002. podneto tridesetak tužbi protiv „identifikovanih radnika matične službe i radnika bolnice u lancu bebi afere”, ali da je opštinski javni tužilac Branislava Vučković tvrdila da sve ove krivične prijave nemaju pravnu snagu.

I drugi roditelji ekspertske grupe, iz raznih krajeva Srbije, izneli su razne slučajeve i tvrdili da imaju dokaze o, po njima, organizovanoj trgovini bebama pod šifrom „zvezdano nebo” i da je u 99 odsto slučajeva roditeljima saopšteno da su novorođenčad umrla, mada im nisu davali ni umrlice, niti da sahrane bebe koje nisu zavodene u matične knjige.

N. Terek

BEOGRAD - Roditelji koji sumnjaju da su im deca tokom protekle dve decenije nestajala iz porodilišta, razgovarali su nedavno sa Vladimirom Božovićem, pomoćnikom ministra policije i generalnim inspektorom MUP-a.

Prema rečima Gorana Filipovića, jednog od roditelja, grupa majki i očeva iz Beograda u ime svih roditelja iz Srbije ispričala je Božoviću šta su sve preživeli proteklih godina i kako njihov problem skoro da nije odmakao sa mrtve tačke.

- Gospodin Božović je bio zgranut našom pričom. Obećao je da će sarađivati sa nama, a kao prvi korak rekao je da će u najskorije vreme tražiti izveštaj od svojih inspektora koji se bave ovim problemom. U zavisnosti od rezultata izveštaja, obećao je da će proširiti grupu inspektora, ili će formirati novi tim koji će se baviti rešavanjem naših slučajeva - rekao je Filipović i dodao da je juče trebalo da MUP-u dostave svu neophodnu dokumentaciju, ali da će to uraditi sledeće nedelje, zbog odsustva Duške Radulović, Božovićeve pomoćnice, koja je zadužena za kontakt sa roditeljima.

Filipović je, takođe, rekao da su roditelji još pre mesec dana podneli skupštinskom odboru za podnesku i žalbe zahtev za formiranje anketnog odbora koji bi utvrdio pravu istinu, jer je kako kaže Filipović, ovo pitanje od državnog značaja.

- Iz skupštine nam je stigao odgovor da čekaju izveštaj ministarstva zdravlja, pa će onda pozvati grupu roditelja da našu dokumentaciju uporede sa tim izveštajem. Tek posle toga će odlučiti da li će formirati anketni odbor. Mi se nadamo da će odgovor biti pozitivan, ali takođe sumnjamo da će izveštaj iz Ministarstva zdravlja uopšte stići - rekao je za "Glas" Filipović.

O. Slavković

BEOGRAD - Roditelji koji su pokrenuli sudske postupke zbog sumnje da su im deca ukradena po rođenju nisu zadovoljni radom tužilaštva, ni dostavljenim dokazima iz porodililišta. Bračni par Radić iz Loznice navodi ozbiljne primedbe na rad javnog tužioca u tom gradu.

Za muško dete (1.400 grama) koje je Marija Radić prevremeno rodila u lokalnom porodilištu 12. 8. 1982. godine još nije utvrđeno da li je umrlo u Loznici ili u beogradskom Zavodu za prevremeno rođenu decu.

- Nekoliko sati posle porođaja kroz vrata moje sobe se nadvirila neka žena i rekla da je moja beba umrla. U bolnici su me držali devet dana, a otpuštena sam bez ijednog medicinskog dokumenta - otpusne liste, potvrde o smrti deteta - priča Marija o svom prvom porođaju.

U isto vreme njen suprug je dobio drugo obaveštenje - da je beba poslata u beogradski Zavod za prevremeno rođenu decu. Draganov odlazak u Beograd bio je uzaludan, jer su tamo rekli da je dete umrlo i da je istog dana vraćeno u Loznicu. Roditeljima nije dozvoljeno ni da vide, ni da preuzmu telo deteta, uz obrazloženje da je sahrana obaveza bolnice.

Podnošenje tužbe prošle godine i dokumenta koja su, po nalogu suda, stigla iz porodilišta, još više su produbila sumnje porodice Radić koja danas ima troje dece. Fotokopirana dokumentacija je bez pečata i potpisa doktora, poslata su dve temperaturne liste porodilje - na jednoj podaci o svih 9 dana ležanja porodilje bez podataka o smrti bebe i druga na kojoj samo piše da je beba umrla nekoliko sati kasnije.

Pravo na istinu Roditelji koji sumnjaju u smrt svoje dece, ozlojeđeni neefikasnošću domaćeg pravosuđa, smatraju da im država uskraćuje pravo na istinu. - Bojimo se da će tužilaštvo ove slučajeve terati godinama, stalno tražeći nove podatke, iako su i postojeći dovoljni da se neko pozove na odgovornost - kaže Dragan Radić, pitajući se da li je njegov posao da neprestano ukazuje tužilaštvu da je dokumentacija sumnjiva, nepotpuna, pogrešna i falsifikovana.

U matičnim knjigama stanje je još gore. Roditelji tvrde da je prekršena procedura koja nalaže da se dete prvo upiše u knjigu rođenih, pa u knjigu umrlih. Oni kažu da je urađeno obrnuto.

- U Loznici sad tvrde da dete nije ni išlo u Beograd, mada su mene tamo poslali. Dostavljena dokumentacija je očigledno dopunjena i veoma sumnjiva. O tome svedoči izvod iz knjige rođenih na kome je novi naziv ulice u kojoj stanujemo, umesto imena koje je ulica nosila 1982. Godine - objašnjava Dragan Radić.

Njihova sugrađanka Svetlana Bukvički 16. aprila 1990. godine u istoj bolnici prevremeno je rodila devojčicu (1.450 grama). Zbog neadekvatnih uslova u lokalnom porodilištu beba je upućena u beogradski Zavod, a da majku niko nije obavestio.

- Mene su bez ijedne reči prebacili na odeljenje gde žene održavaju trudnoću, a od muža sam saznala da je dete otišlo za Beograd - priča Svetlana. Upitana da li je insistirala na objašnjenju šta nije u redu s bebom, ona ogorčeno kaže: "Niko ništa da kaže, samo ti daju injekciju da se smiriš i da ćutiš."

Posle četiri dana porodici Bukvički je stigao telegram iz Zavoda za prevremeno rođenu decu s izrazima saučešća zbog smrti bebe i obaveštenjem da "Zavod obavlja sahranu". Nedugo potom stigla im je uplatnica od 1.556,90 dinara sa naznakom "troškovi sahrane".

U evidenciji JKP "Pogrebne usluge", od kojeg je Svetlana tražila obaveštenje, nema podataka o sahrani ili kremiranju deteta pod prezimenom Bukvički. Zato je i ova porodica prošle godine u Palati pravde podnela tužbu protiv NN lica u Zavodu. Dostavljena dokumentacija - dvojne liste, različiti datumi na istim papirima naveli su Svetlanu da u tužbi naknadno imenuje krivce, počev od doktora u Zavodu, do fakturiste i računovođe.

- Ljude koje sam imenovala kao krivce tužilaštvo je pozvalo na saslušanje, kome ja nisam prisustvovala. Nisu mi čak ni dali zapisnik sa njihovim izjavama. Na suđenja me pozivaju kao svedoka, umesto kao oštećenu - rekla je Svetlana Bukvički.

T. Kaluđerović

KURIR, 14.5.2004. / izvor
Istraga
Roditelji traže "umrle" bebe

ČAČAK - U Opštinskom sudu u Čačku prvi put je preduzeta istražna radnja povodom slučajeva navodne prodaje beba iz porodilišta. Istražni sudija Miloš Pavlović saslušao je Zoru Cvetković, podnosioca krivične prijave.

Zora Cvetković iz Atenice samo je jedna od dve hiljade roditelja u Srbiji koji pokušavaju da nađu decu za koju su im u porodilištima rekli da su umrla odmah po rođenju. Na području opštine Čačak 28 roditelja sumnja u smrt dece u porodilištu. Opštinskom javnom tužiocu podneto je 12 krivičnih prijava, dok se 16 porodica obratilo SUP-u.

O.D.

GLAS JAVNOSTI, 7.5.2004.
Sadašnja vlast neobaveštena
Pomoć eksperata za nestale bebe

BEOGRAD - Predstavnici roditelja koji sumnjaju da su im deca tokom protekle dve decenije oteta iz porodilišta, a koji su pre dva dana protestvovali ispred Vlade Srbije zbog zataškavanja ovog problema, razgovarali su istoga dana sa Borisom Milosavljevićem, pomoćnikom šefa kabineta premijera Vojislava Koštunice.

Prema rečima Gorana Filipovića, jednog od roditelja, Milosavljević je naglasio da ova vlast nije dosad bila obaveštena o ovom problemu.

Gospodin Milosavljević je bio zgrožen onim što smo mu ispričali. Obećao je da će se u narednih desetak dana sa premijerom Koštunicom i ministrom policije Draganom Jočićem dogovoriti oko formiranja ekspertskog tima koji će pomoći u rasvetljavanju dugogodišnje afere o nestanku beba i njihovoj navodnoj smrti - kaže Filipović.

On takođe dodaje da je od milosavljevića dobio uveravanja da će ekspertski tim biti formiran od ljudi iz MUP-a i tužilaštva i da će nova vlada sve učiniti da ovaj problem počne da se rešava što pre.

Osim razgovora sa službenikom vlade, predstavnici roditelja juče su razgovarali i sa Krsmanom Ilićem, rukovodiocem odeljenja krivičnih prijava u republičkom tužilaštvu, koji je takođe rekao da će tužilaštvo pomoći roditeljima da konačno dođu do istine o svojoj deci.

O.N.S.

GLAS JAVNOSTI, 7.5.2004. / izvor
Misterija "nestalih beba" pred razrešenjem
Sumnjiv identitet "ekspertske grupe"

Neki od roditelja ne pristaju na DNK, neki odustali od procesa

KRAGUJEVAC - Opštinsko javno tužilaštvo iz Rače koje je izuzećem kragujevačkog tužilaštva delegirano da radi na prijavama koje su podneli roditelji koji sumnjaju da su im bebe otete na GAK-u u Kragujevcu dobilo je u rad oko 50 predmeta. U saopštenju koje su potpisali opštinski tužilac iz Rače i okružni tužilac iz Kragujevca, navodi se da je OJT Rača dalo predlog za preduzimanje istražnih radnji za 43 slučaja, dok se preostali slučajevi još uvek proveravaju.

Nakon razjašnjenja kod istražnog sudije, podnosioci krivičnih prijava u tri slučaja su odustali od daljeg gonjenja, a dva podnosioca krivičnih prijava odbila su da rade DNK-a analizu. U ovim slučajevima postoje takozvani kalupi, odnosno isečci o uzeti prilikom obdukcije novorodenčadi tako da se DNK-a analizom može sa sigurnošću utvrditi jesu li to njihove bebe ili ne. DNK-a analize podnosioci prijava su odbili "jer ne veruju u Sud i druge državne institucije".

Grube greške Tužilaštvo, takođe, navodi da je Zdravstvena inspekcija Ministarstva zdravlja Republike Srbije 9. 1. 2003. godine na zahtev jednog od podnosilaca krivičnih prijava izvršila inspekcijski pregled administrativnog rada u KBC-u Kragujevac. Prilikom pregleda, utvrdila je grube i nedopustive greške u administraciji i to konstatovala u svom zapisniku. Ove grube administrativne greške "ekspertska grupa" veoma vešto koristi.

U četiri slučaja podnosioci krivičnih prijava su prihvatili da se izvrši DNK-a analiza i o rezultatima će, kako se navodi u saopštenju, javnost biti blagovremeno upoznata.

"U druga tri slučaja, u kojima takode postoje "kalupi" podnosioci krivičnih prijava su na intervenciju samozvane "ekspertske grupe", odbili da daju bilo kakvu izjavu nadležnom istražnom sudiji, a time i da se izjasne o DNK-a analizi. To su učinili 9. 9. 2003. godine, a sudnicu su napustili bez odobrenja istražnog sudije, po nalogu Verice Dobrosavljević i Živana Agatonovića", navodi se u saopštenju dva tužilaštva.

"Posebno želimo upoznati javnost sa slučajem bračnog para Mikič, gospođe Mileve i njenog supruga Lazara. Ovaj bračni par je u dnevnom listu "Blic" 17. 5. 2003. godine objavio da "su posle 21 godinu pronašli svog sina". Ovo su navodno sa sigurnošću utvrdili, radeći DNK-a analizu u Austriji. Kada je istražni sudija zahtevao da mu se da na uvid ova analiza, gospođa Mikić je to odbila uz obrazloženje da "to treba njoj", a zatim, po nalogu "eksperta" Verice Dobrosavljević, napustila sudnicu.

- U druga dva slučaja, gde ne postoje "kalupi", podnosioci krivičnih prijava su opet napustili sudnicu, ne želeći da daju bilo kakvu izjavu, bez prisustva "eksperata". To su, kako se navodi u saopštenju, učinili 15. 9. ove godine. Tužilaštvo je u međuvremenu preko kancelarije visokog komesara za ljudska prava Srbije i Crne Gore izvršili proveru dokumenata kojim se služi "ekspertska grupa".

Pečat kancelarije UN zloupotrebljen? Iz Kancelarije Visokog komesara za ljudska prava Jugoslavije stiglo je saopštenje u kojem se, između ostalog, navodi da "kancelarija nije oformila ekspertsku grupu niti sama niti sa drugima" . Proverom je utvrđeno da "pečat u levom uglu dokumenta jeste pečat Kancelarije. Na osnovu istraživanja zaključili smo da su dokument su u Kancelariju donela lica koja su insistirala na dobijanju potpisa i pečata kao potvrde prijema. Potpis je jednog od lokalnih članova naše kancelarije i sledi nakon njegovom rukom ispisane reči "primio". Nije naša praksa da se sa službenim pečatom naše Kancelarije potvrduju te vrste prijema. U ovom slučaju načinjena je greška od strane našeg službenika. Predmetni dokument, kao što je gore razjašnjeno, ne potiče iz naše Kancelarije". Znači, navodi se dalje u saopštenju OJT Rača, utvrdili smo da je ova "ekspertska grupa" samu sebe osnovala i proglasila za eksperte, na nedozvoljen način.

B.K.

VEČERNJE NOVOSTI, 6.5.2004. / izvor
Istinu o deci, nestaloj u porodilištima, grupa roditelja pokušala juče da pronađe ispred Vlade Srbije
Traže svoju decu - prvo snimiti aferu

Roditeljima obećano da če se njihov problem razmatrati što pre, jer nova vlast nije dovoljno upoznata sa aferom nestanka dece

Mirno protestujući ispred zgrade Vlade Srbije, grupa roditelja, koja više od dve godine ne uspeva da dođe do istine o svojoj deci, nestaloj u porodilištima, još jednom je pokušala da skrene pažnju javnosti na svoj problem kojem se ne nazire kraj.

- Razgovarali smo sa Borisom Milosavljevićem, pomoćnikom šefa kabineta srpskog premijera. Rečeno nam je da se nova vlast nije dovoljno upoznala sa našim problemom, pa će to učiniti na jednom radnom sastanku - kaže Goran Filipović, jedan od roditelja koji traga za svojim detetom. - Doduše, izmenjali su se ljudi u policiji, tužilaštvu... Nama je, ipak, najteže. Treba konačno nešto da se učini, da se stane na kraj ovoj aferi i našim mukama.

Da podsetimo, na stotine roditelja, čija su deca proglašena umrlim, a bez ikakve ili nepotpune dokumentacije, obdukcionih nalaza, smrtovnicama sa raznim greškama u istoriji bolesti, posumnjali su da su njihovi mališani još živi i borave u nekoj od porodica, koje su, veruju, platile ogroman novac da bi dobile zdravo dete.

- Ja sam uspela da pronađem svoju ćerku, videla sam je - rekla nam je Milijana Čumić, iz Beograda. - U toku je proces, treba da se urade “DNK” analize. Ali, sve se to odugovlači. Traje predugo. Posle razgovora sa predstavnikom Vlade Srbije, grupa roditelja mirno je prošetala do javnog tužioca, a zatim i do zgrade Skupštine Srbije, gde su ostavili pisma i zatražili da ih nadležni prime i razgovaraju sa njima.

S. Stanković

GLAS JAVNOSTI, 6.5.2004. / izvor
Protest roditelja koji tvrde da su im deca oteta iz porodilišta
Traže obračun s "beba mafijom"

Za to su potrebni ekspertski timovi, koje treba da formira MUP

BEOGRAD - Stotinak roditelja iz Beograda, Niša, Novog Sada i ostalih gradova Srbije, koji sumnjaju da su im deca tokom protekle tri decenije nestajala iz porodilišta, blokiralo je juče Nemanjinu ulicu protestujući jer već dve i po godine bezuspešno obilaze sve institucije, počev od porodilišta, bolnica, matičnih službi, policije, koje su učestvovale ili prikrivale ovaj vid, kako kažu, organizovanog kriminala.

Prema rečima Nikole Šegrta iz Batajnice, jednog od roditelja, namera ovih ljudi je da konačno uspostave saradnju sa Vladom Srbije i ostalim nadležnim državnim organima.

- Obraćali smo se nekoliko puta i prethodnoj vlasti, vreme je prolazilo, a osim lažnih obećanja nismo dobili ništa. Sada od vlade zahtevamo da MUP Srbije formira tim eksperata koji će se ozbiljno uhvatiti u koštac sa bebi mafijom, da Skupština Srbije formira anketni odbor koji bi utvrdio činjenice o nestanku beba iz porodilišta i bolnica i izmenu Krivičnog zakona ili njegovu dopunu, jer u našem zakonodavstvu osim trgovine ljudima nigde se ne spominje trgovina bebama - kaže Šegrt i dodaje da neće odustati od namere da se ovaj vid kriminala iskoreni jednom za svagda.

On podseća na slučaj porodice Jović iz Kruševca, koji su još davne 1982. godine posumnjali u tvrdnju lekara da im je tek rođena devojčica posle nekoliko dana umrla.
- Jovici su najpre utvrdili da je umesto devojčice koja je rođena, u obdukcionom nalazu njihovog deteta pisalo da je pol deteta muški. Tada su istražnom sudiji predali zahtev da se uradi analiza DNK. Dr Dušan Dunić, patolog i dr Oliver Stojković, genetičar, konstatovali da kalupi DNK ne pripadaju njihovom detetu. Istražni sudija je tada bio dužan da predmet prosledi tužilaštvu, ali je čitava stvar zataškana - ističe Šegrt.

Bebe i dalje nestaju Milijana Čumić naglašava da se ovakvi slučajevi trgovine bebama dešavaju i sada. Prema njenim rečima, najstarije dete za koje roditelji sumnjaju da je oteto rođeno je davne 1965. godine, dok je najmlade rođeno prošle godine. - S obzirom na to da radim u opštini Zvezdara, prošle godine je u našu opštinu došao mladi bračni par koji je prijavio smrt deteta, takođe bez broja u prijavi. Odmah sam pomislila da nešto nije u redu i zamolila ih da u bolnici potraže obdukcioni nalaz i da donesu prijavu smrti sa brojem - ogorčeno kaže Čumićeva.

Neki od ovih roditelja imaju saznanja gde su im deca, a neki su čak uspeli i da stupe u kontakt sa njima. Međutim, kada i pored svih uloženih napora da se prikupi potrebna dokumentacija, dođe momenat da se obavi analiza DNK, nadležni u bolnicama tvrde da je za to potrebno odobrenje pravosudnih organa.

Milijana Čumić iz Beograda jedna je od retkih koja je posle 25 godina uspela da pronađe svoju ćerku, za koju su joj 21. decembra 1978. godine u bolnici rekli da je mrtvorođena.

- Posle porođaja u gradskoj bolnici lekari su mi saopštili da sam rodila mrtvu devojčicu i da treba da potpišem dokument da će bolnica obaviti sahranu, uz obrazloženje da samo Romi insistiraju da sami sahranjuju svoju decu. S obzirom na to da smo suprug i ja zaposleni u opštini Zvezdara, utvrdila sam da je o smrti mog deteta u opštinu stigla samo prijava i to bez broja. Tada sam u pogrebnom preduzeću dobila dokumentaciju da beba nikad nije sahranjena - kaže Čumićeva.

Ona naglašava da je prošle godine uspela da stupi u kontakt sa svojom, sada već odraslom ćerkom, ali da devojka odbija da se uradi analiza DNK.
- Potpuno razumem njen zahtev da ne želi da se podvrgava analizi, jer je odrasla sa tom drugom porodicom, ali mislim da mora da zna ko su joj pravi roditelji. Nikada neću insistirati da se ona vrati nama, ali nastavljam da se borim, jer su roditelji sa ovim problemom sve brojniji - ističe Čumićeva.

O. Slavković

BEOGRAD - Kada se pojavio prvi slučaj krađe beba, Zdravstvena inspekcija naložila je kontrolu zdravstvenih ustanova. Od 2002. radimo i s pojedinačnim slučajevima i sve ih evidentiramo. Ministru Tomici Milosavljeviću bilo je veoma važno da se utvrde sve činjenice o aferi krađe beba - kaže dr Danica Mihajlović, načelnik Zdravstvene inspekcije Ministarsva zdravlja Republike Srbije i dodaje da nema roditelja koji se obratio inspekciji, a da nije dobio na uvid traženu dokumentaciju.

Blizanci uredno sahranjeni Na osnovu teksta objavljenog u Nacionalu o porodici Stanojević iz Vršca koja tvrdi da su njihovi blizanci živi, urađena je inspekcija u Zdravstvenom centru Vršac i ustanovljeno da je dokumentacija o mrtvorođenim bebama Stanojevića potpuna i da čak postoje i "parafinski kalupi" na osnovu kojih može da se uradi DNK analiza. U dokumentaciji postoji i potpis oca Nebojše Stanojevića, koji je dao saglasnost da se bebe sahrane. Zdravstvena inspekcija konstatovala je da: "Nema povrede propisanih procedura u pružanju zdravstvene zaštite, kao ni propusta radnika u pružanju usluga zdravstvene zaštite. Postupak o sahranjivanju mrtvorođene dece takođe je ispoštovan. Inspekcija po nalogu Tomice Milosavljevića, ministra zdravlja

Zdravstvena inspekcija je još 2002. počela da kontroliše odeljenja porodilišta, neonatologije i kliničke patologije. Utvrđeno je da je u pojedinim slučajevima propisana medicinska dokumentacija "nepotpuno i neažurno vođena".

Međutim, tvrdi Danica Mihajlović, neažurna dokumentacija ne znači da je došlo do krađe beba:
- Propusti u dokumentaciji ništa ne dokazuju, kao što ni potpuna dokumentacija ništa ne mora da dokazuje. Mi nismo ti koji treba da kažu da li je neko nešto uradio, već je to posao nekih drugih organa.

Što se tiče sumnje roditelja da su im deca živa, koje baziraju na osnovu izveštaja grobalja da im deca nisu sahranjena, Mihajlovićeva objašnjava da je sumnja proistekla iz činjenice da do pre godinu dana groblja nisu vodila registar za sahranjivanje mrtvorođene dece identično kao registar za sahranjivanje odraslih.

J. Zlatanović

Nijedna zemlja, bez obzira na opširnost istraživanja, nema precizne podatke o prodaji dece, uopšte o trgovini ljudima, ali u policijskim dokumentima to se naznačava kao rastući fenomen.

Podaci ECPAT organizacije koja se bavi trgovinom dece, kazuju da su zemlje - destinacije ove kriminalne aktivnosti Belgija, Finska, Norveška, Francuska, Nemačka, Italija, Holandija i Velika Britanija. Deca najviše pristižu iz Albanije, Belorusije, Češke, Estonije, Moldavije, Rumunije, Rusije i Ukrajine. U ovim dokumentima, među zemljama sa problemom trgovine dece ne navodi se Srbija i Crna Gora, ali iskustva naših stručnjaka kazuju suprotno.

Novi roditelji

- Trgovine dece ima i u Srbiji i mi pripremamo jedan izveštaj, kojim planiramo da obavestimo javnost o tome koliko je ta vrsta kriminala prisutna na našim prostorima - kaže Biljana Mihić, iz Viktimološkog društva Srbije. - Ovaj oblik trgovine ljudima svakako je najsloženiji, jer, kod dece ne postoji svest da im se nešto dešava.

Prema podacima međunarodne organizacije za migracije, oko 12 odsto “trafikovanih” osoba čine deca. Među njima, ima mnogo mališana koji u čitav lanac prodaje, a zatim i eksploatacije namamljuju i uvlače i drugu decu.
- Posebno je kod nas, ali i u susednim zemljama zastupljena trgovina nerođenom decom ili tek rođenim bebama radi usvajanja - objašnjava Mihić. -
Policija dolazi do saznanja da lekari u porodilištima gotovo uvek učestvuju u tim radnjama, za šta dobijaju velike sume novca.

Deca kojom se trguje na ovakav način, direktno iz porodilišta koštaju i čitavo bogatstvo, kada su u pitanju porodice bez dece, spremne da plate bilo koju sumu samo da u kući začuju dečiji plač.
- Mališani se sa istoka uglavnom do Srbije dopreme jednim od kanala, kojim u našu zemlju stižu i žene žrtve trgovine - objasnila je Mihić. - Kod nas se ne zadržavaju mnogo, mada ima slučajeva da su deca pristigla iz inostranstva i na našim prostorima pronašla nove roditelje, ali i eksploatatore, pa su korišćena za prosjačenje, krađe, pornografiju...

Lažna obećanja

- Trgovci decom najčešće se kod nas okome na mališane romske nacionalnosti, zatim, na one bez roditeljskog staranja, hendikepirane mališane, sa razvedenim roditeljima - ističe Mihić. - Posebno su im interesantna deca sa poremećajima u ponašanju, beže od kuće, koriste alkohol, drogu... To im pruža mogućnost da ih ucenjuju, zadužuju ih.

S obzirom da je decu lakše prošvercovati od odraslih trgovci robljem ih prevoze kao slepe putnike u automobilima, brodovima, kamionima, vozovima. U Evropu, Ukrajinu, Albaniju, Italiju, odvode ih rođaci, prijatelji porodice, mladići koje maloletne devojke upoznaju po diskotekama i klubovima širom naše zemlje. Bilo je slučajeva da i roditelji predaju decu u ruke neznancu, jer im je obećan bolji život, veća zarada, finansiranje školovanja, profesionalno osposobljavanje.

Bugarski kanal

Trudne Albanke, otkrila je u jednoj akciji bugarska policija, organizovano su odlazile u malo selo nedaleko od Sofije, tamo se porađale na nekoj od “divljih” klinika, a zatim svoje bebe prodavale čak i za svega - hiljadu evra. Ovaj kanal bio je toliko dobro uhodan da su pojedine od njih tamo odlazile godinama.

Pretpostavlja se da su nove roditelje u Bugarskoj pronašla i srpska deca, koja su odatle prebačena u Italiju, Tursku i druge zemlje, gde su eksploatisana na različite načine.

Čak i ratnici

Najviše se, prema istraživanjima, seksualno zloupotrebljavaju deca iz Azije, radno se eksploatišu mališani iz afričkih zemalja. Pojedina deca koriste se i za učestvovanje u oružanim sukobima... Oko 40 hiljada devojčica širom sveta, uključeno je u trgovinu radi prostituisanja.
Deca od dve, tri godine, iz mnogočlanih srpskih porodica bukvalno se iznajmljuju i spremaju za rad na inostranim plantažama, u tuđim domaćinstvima. Kod Roma uglavnom, mada se to pripisuje kulturnim običajima i tradiciji, decom se trguje i radi sklapanja braka.

Silvana Stanković

INTER NACIONAL, 5.4.2004. / izvor
Blizanci u kutiji za cipele

Jadranka Stanojević iz Bele Crkve tvrdi da je tuđom nebrigom ostala bez dva dečaka
Pre nego što su joj lekari ubrizgali anesteziju, osećala pokrete beba. Po buđenju iz kome, majci saopšteno da su blizanci mrtvi. Papiri se ne slažu sa zvaničnim tvrdnjama lekara

BEOGRAD - Jadranka i Nebojša Stanojević, bračni par iz Bele Crkve, podneli su tužbu protiv matičara i načelnika Matične službe Skupštine opštine Vršac Slavka Timotijevića, direktora Zdravstvenog centra `Vršac`, izvesne službenice te ustanove Zorice Velevski i protiv radnika OUP Vršac zaduženom za čuvanje drugog primerka matične knjige.

Kao razloge Stanojevići su naveli zloupotrebu službenog položaja, falsifikovanje službene i lične dokumentacije, lišavanje života - nasilno oduzimanje identiteta, neizdavanje službene i lične dokumentacije radi prikrivanja već izvršenih krivičnih dela. Stanojevići tvrde da su navedena lica krivična dela učinila iz koristoljublja.

Zbog propusta lekara i matičara Stanojevići sumnjaju da su njihovi blizanci živi, iako lekari Zdravstvenog centra `Vršac` tvrde suprotno. Naime, u nedelju 25. maja 2003. godine Jadranka, tada u sedmom mesecu trudnoće, osetila je jake bolove.

Široka vrata sumnje - Ponašanje nadležnih u ZC `Vršac` i Matičnoj službi Skupštine opštine Vršac daje nam povoda za sumnju. U matičnoj knjizi ne piše prezime dece, nisu upisani matični brojevi kao ni moji podaci. Dok nam neko ne pokaže papire koji dokazuju tvrdnje da su nam deca mrtva, imamo razloga za veliku sumnju - kaže Nebojša Stanojević.

- Trudnoću sam vodila kod doktora Petrova u Vršcu. Nosila sam blizance, muškog pola. Kada sam dobila bolove, pozvala sam doktora Petrova i, pošto nije hteo da me primi, otišla sam u Zdravstveni centar `Vršac`. Tamo me je dr Tanja Vešović priključila na CTG aparat. Odrično je vrtela glavom i rekla da se kod jedne bebe ne čuju otkucaji srca, a da su kod druge bebe slabi. Rekla mi je da su bebe sigurno mrtve i da će mi uraditi carski rez - priča Jadranka Stanojević. Jadranka navodi da je do dobijanja anestezije osećala pokrete beba u stomaku. Po buđenju iz anestezije rekli su joj da su bebe mrtve, a da će nju prebaciti na Ginekološko-akušersku kliniku u Beograd.

- Tek sam u Beogradu saznala da mi je urađena i operacija. U otpusnoj listi ZC `Vršac` nije upisan matični broj istorije bolesti. Otpusne liste iz Vršca i Beograda se razlikuju. U otpusnoj listi GAK stoji da sam primljena na lečenje zbog `Čovelerevog sindroma uzrokovanim intrauterinom smrću jednog ploda`. Nosila sam blizance i logično je da pitam šta je s drugim detetom. U otpusnoj listi iz Vršca je napisana pogrešna dijagnoza histereotomia klasica. Na GAK-u su ustanovili da je urađena histereotomia suptotalis. Dijagnoza dr Vešović mogla je da prouzrokuje pogrešnu terapiju hormonskim injekcijama, što bi imalo katastrofalne posledice po moje zdravlje - kaže Jadranka. Potvrdu o smrti dece od ZC `Vršac` Jadranka i Nebojša nisu dobili. Obrazloženje je bilo da se takve potvrde nikom ne izdaju! Nebojša navodi da je insistirao da vidi decu, ali mu lekari nisu dozvolili:

Oteta deca postala epidemija Slavko Timotijević, direktor Zdravstvenog centra `Vršac`, kaže da je priča o otetoj deci na porođaju dobila razmere epidemije: - Neki ljudi i nadriadvokati igraju se nesrećnim ljudima. Što se tiče slučaja `Stanojević` to će se vrlo brzo rešiti preko suda. Ti ljudi će dobiti sve papire koje traže vrlo brzo preko Javnog tužilaštva. Pacijent ima pravo na dokumentaciju, ali se mora znati njihova namena.

- Tek deset dana posle porođaja moje žene, izvesni Sava, koji radi u patološkoj službi kao tehničar, pokazao mi je dvoje dece muškog pola koja su bila u kutiji za cipele i rekao mi da su to moja deca. Na njima nije bilo vidljivih tragova obdukcije. Međutim, u februaru ove godine dobili smo obdukcioni nalaz u kome piše da je obdukcija urađena istog dana kada je Jadranki urađen carski rez.

Stanojevici su od ZC `Vršac` dobili potvrdu da je 9. juna 2003. godine sahranjeno jedno dete.

J. Zlatanovic

BLIC, 26.3.2004.
Naša deca su živa

Prijave zbog krađe dece prvi put podnete novosadskom pravosuđu

Milojka Knežević, Radinka Marjanov i Vera Medan

Grupa roditelja koji sumnjaju da njihova deca nisu mrtva već da su prodata, suprotno izveštajima iz porodilišta podnela je juče prijave novosadskim pravosudnim organima. Radinka Marjanov iz Paraga, Vera Medan i Miholjka Knežević iz Bačke Palanke odlučile su da Okružnom tužilaštvu u Novom Sadu predaju samostalne prijave, nadajući se da će tako ući u trag navodno ukradenoj deci.

One su se na taj način pridružile zajedničkoj tužbi 300 novosadskih roditelja, a kao dokaze priložile su izvode iz matičnih knjiga i dokumentaciju iz porodilišta u kojoj su bili prepravljani ili izostavljani podaci.

- Ne sumnjam, niti mislim, jednostavno kada pogledam svu dokumentaciju koju sam prikupila - znam da je moje dete živo. Iz SUP-a sam dobila potvrdu da se moje dete i danas vodi kao da živi u našoj porodičnoj kući, na patologiji tvrde da nema Milaninog kalupa sa DNK materijalom koji se odlaže posle obdukcije, u otpusnoj listi kao jedan od uzorka smrti navodi se i sepsa, iako nalaz iz Higijenskog, o čemu imam i potvrdu, pokazuje da moje dete sepsu nije imalo - priča Radinka Marjanov iz Paraga o dokazima koje je do sada prikupila. Radinka se porodila 30. januara 1985. godine u novosadskoj Betaniji. Devojčica, teška 2480grama, kako priča Radinka, prebačena je u Dečiju bolnicu dan kasnije sa objašnjenjem da je sa detetom sve u redu, ali da nema potrebnu kilažu od 2500 grama i da mora u inkubator. Dva dana kasnije majka je otpuštena iz porodilišta i 5. februara u porodičnoj kući u Paragama prima telegram da je dete umrlo.

Imala sam 17 godina i bio mi je to prvi porođaj. Sve su majke izlazile sa bebama, a ja sam iz porodilišta izašla sa mužem. Danas kada gledam ove papire i pročitam da je moja beba u bolnici pila majčino mleko, iako ja nisam bila pored nje, obuzme me bes. Ko je to dojio moje dete - pita se Radinka.

Vera Medan porodila se u Betaniji samo 15 dana posle Radinke. Da je beba bolesna, iako je na porođaju ocenjena sa 8/10, saznala je posle prvog podoja na koji njena devojčica nije doneta. Sutradan, 16. februara, lekari su je obavestili da je beba umrla.

- Kakva je ta noć bila za mene možete samo zamisliti. Dve žene koje su bile u sobi samnom plakale su. Nismo očekivali tako nešto, trudnoća je bila sasvim dobra, čuvala sam se - priča Vera. Sumnja se u nju uvukla kada je otkrila greške u izvodima iz matičnih knjiga, da je dete zavedeno bez prezimena, kao i da je u izvestaju sa obdukcije navedeno da dete, koje je rođeno sa 3.280 grama i 50 centimetara, teško svega 2.130 grama i dugačko 46 centimetara.

Uz Veru i Radinku prijavu je podnela i Miholjka Knezević koja je jedina rodila u porodilištu u Bačkoj Palanci 25. maja 1974. godine. Blizanci koje je rodila odmah su odneti u novosadsku Dečiju bolnicu, dok majka ostaje u Bačkoj Palanci. Četiri dana kasnije jedno dete umire.

- Najteže mi je bilo kada smo došli po drugog blizanca. Jedna od spremačica prišla je mom starijem sinu, koji je tada imao 4 godine, i rekla u šali: "Jednog brata ćemo ti dati, a drugog nećemo". Zaplakala sam i rekla joj da je meni jedno dete umrlo, a ona se zbunila i pobegla - priča Miholjka.

Sve tri žene nadaju se da će im prijave koje su podnele tužilaštvu pomoći da pronađu decu za koju čvrsto veruju da i danas žive.

Na Betaniji i u Dečijoj bolnici nadležni juče nisu želeli da komentarišu tvrdnje grupe roditelja.

H. Dunđerov

VEČERNJE NOVOSTI - Novosadsko izdanje, 23.3.2004.
Radinka Marjanov (37) iz Paraga sumnja da su joj oteli tek rođeno dete.
Moja kći je živa

U novosadskom porodilistu 30. januara 1985. godine rodila je zdravu devojčicu, a posle nekoliko dana stigle vesti da je dete umrlo

Radinka Marjanov

Smatrajući da je žrtva afere nestalih beba, Radinka Marjanov 37 iz Paraga je Okružnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu podnela krivičnu prijavu protiv nepoznatih počinilaca, zbog sumnje da su joj oteli maloletno dete. Iako je njoj i njenom suprugu Stevi, od trenutka kada im je 5. februara 1985. godine telegramom saopšteno da je devojčica koju je Radinka rodila pet dana ranije umrla, sve izgledalo neubedljivo, crv sumnje je proradio posle otkrića da je u mnogim porodilištima bilo mutnih rabota sa tek rođenim bebama. Već dve godine uporno pokušavaju da saznaju istinu o svojoj kćeri kojoj su po roenju nadenuli ime Milana.

- U novosadskom porodilištu sam 30. januara 1985. u 18:15 časova na svet donela zdravu devojčicu tešku 2.480 gr i dugačku 45 cm - priča Radinka. Nije imala nikakvih tegoba. Sutradan su me pozvali da dođem u sobu u kojoj su bile smeštene bebe. To je bio poslednji put da je vidim. Medicinska sestra mi je saopštila da moja devojčica mora u Dečju bolnicu-na odeljenje za nedonoščad u inkubator, jer ima malu kilažu.

Prisećajući se svih tih trenutaka i onoga što se kasnije dešavalo, Radinka kaže da je porodilište napustila 2.februara, ali je posle kratkog oporavka kod kuće trebalo da se pridruži bebi. Umesto toga, usledila je najcrnja vest. Suprugu Stevi u Dečijoj bolnici nisu pokazali dete, niti su saopštili gde je odneto.

- Moje sumnje su donekle dobile potvrdu decembra prošle godine u Institutu za zaštitu majke i deteta, a zatim i u drugim institucijama kojima sam se obraćala prilikom prikupljanja dokumentacije - objašnjava Radinka. - Mnogo je sumnjivih podataka. U jednoj listi iz porodilišta navedeno je da sam kada sam se porodila imala 18 godina, a ja sam tada bila godinu dana mladja.

Čedo Radinka tvrdi da bi u slučaju da vidi svoje prvenče, sigurno prepoznala. Mada, koliko sam u tih nekoliko minuta imala priliku da držim svoje čedo, nisam uočila da ima neko karakteristično obeležje - mladež ili nesto slično, sigurna sam da bih je prepoznala - kaže očajna majka.

Nabrajajući nelogičnosti koje potvrđuju njene sumnje, Radinka kaže da je u matičnoj knjizi napisano da je dete u ovu evidenciju upisano 5. februara - kada je dobila telegram da je umrlo - i u knjigu umrlih ubeležen datum 5. februar. Tragajući za bilo kakvim dokazom koji bi potvrdio njene sumnje ili je razuverio, obraćala se i novosadskom JKP Lisje, gde su joj rekli da u njihovoj evidenciji ne postoji podatak da je beba sahranjena na za to određenoj parceli. U Institutu za patologiju su joj rekli da nisu pronašli kalupe na osnovu kojih bi mogla da uradi DNK analizu. Krajem decembra prošle godine predočeno joj je da u arhivu ovog Instituta ne postoje kalupi na ime Milane Marjanov.

- Očajna sam - kroz suze nastavlja Radinka - ne znam gde još da idem i tražim svoju devojčicu, za koju sam sigurna da je živa. Ako se neka devojčica prepozna u mom liku, volela bih da mi se javi. Da upozna svoje roditelje i braću.

Nadu da će istrajati u svojoj borbi daju joj primeri ljudi iste sudbine, koji su uspeli da pronađu svoju decu, po rođenju proglašenu mrtvim.

KRAGUJEVAC - Tragom vesti da je Kragujevčanin Milan Petrović pronašao svoje biološke roditelje, razgovarali smo sa opštinskim tužiocem iz Rače Branom Vetrovićem i predstavnicima kragujevačkog SUP-a. Na spisku onih koji su podneli tužbe, koje razmatra Opštinsko tužilaštvo u Rači, za sada nema navedenog lica. Gospodin Vetrović kaže da je reč o izuzetno delikatnoj oblasti i o slučajevima koji izazivaju najsuptilnije emocije.

Činjenica je da još niko od lica koja su sa područja Kragujevca podnela tužbe sa zahtevom da se utvrdi činjenicno stanje nije pristala na DNK analize, a one koje su obavljene nisu dostupne tužilaštvu. Slučaj Milana Petrovića vezan je za Vršac tako da ni u kragujevačkom SUP-u nisu mogli da nam daju preciznije podatke. Afera "nestalih beba" je izuzetno interesantna za javnost, smatraju i u kragujevačkom SUP-u. Međutim, prema rečima potpukovnika Gorana Živkovića, još nije podnet nijedan dokaz koji bi potvrdio da je, zaista, reč o otmici tek rođenih beba. Svaka pojedinačna sudbina je priča za sebe.

Udruženje lica koja sumnjaju da su im bebe otete iz kragujevačkog porodilišta svojevremeno je zatražilo izuzeće kompletnog opštinskog i okružnog kragujevačkog tužilaštva. Svi predmeti su prebačeni u nadležnost Opštinskog javnog tužilaštva u Rači, gde su razmatrani, proveravani i tražene su dodatne informacije. Odgovora na pitanje da li je zaista bilo trgovine bebama u toku sedamdesetih godina prošlog veka još nema, ali je činjenica da je cela afera dobila neželjene razmere.

Problem leži i u nepostojanju dela dokumentacije iz porodilišta koja je mahom uništena. Da u celoj aferi ima i zloupotreba najtananijih ljudskih osećanja, takođe je jasno. Ono što je u slučaju Milana Petrovića interesantno jeste da postoji saglasnost roditelja usvojitelja iz Kragujevca da Petrović pronađe svoje prave biološke roditelje.

B. K.

GLAS JAVNOSTI, 3.3.2004. / izvor
Slučaj Kragujevčanina Milana Petrovića podgrejao nadu onima koji tvrde da su im ukradene bebe
Načeta "bebi mafija"

U celoj Srbiji ima oko dve hiljade porodica sa sličnim sudbinama

Verovatno se životni putevi Vladislave Tubić, Rade Pantelić i Nade Otašević nikad ne bi ukrstili da sudbina nije, u čudnoj podeli uloga, onako bahato kako samo ona ume, surovo spojila njihove priče u istoj muci - traganju za istinom o davno umrloj deci.

Njihova priča identična je pričama stotinu drugih majki koje su odbile da veruju zvaničnim verzijama o tužnom kraju njihove tek rođene dece. Otvorivši tako poslednjih godina, takozvanu "bebi-aferu", koja poprima dimenzije prave "epidemije". Prema podacima naših sagovornica, samo u prestonici se broj majki koje sumnjaju da su im deca posle porođaja "ukradena", da bi nešto kasnije bila prodata, popeo do cifre od hiljadu i po.

U Srbiji, prema nekim podacima, vele ima još oko dve hiljade porodica koje sumnjaju da su na isti način ostale bez svoje novorođenčadi. I sa njima su u kontaktu. Ispomažu se. Nadu im, donekle, podgreva i slučaj Jovana i Bosiljke Groze iz Švajcarske, koji su DNK- analizom, potvrdili svoju sumnju da je Milan Petrović, dvadesetdevetogodišnji Kragujevčanin, u stvari njihov sin, koji je navodno umro nekoliko dana po rođenju.

Zajednička za sve tri priče je činjenica da su, kako Vladislava, Rada i Nada vele, na svet, ranih osamdesetih, donele zdravu decu, koja su se naprasno, koji dan po rođenju navodno porazboljevala i ubrzo, pod za njih neprihvatljivim dijagnozama umrla. Ni jednoj nije bilo dozvoljeno da, osim na porođaju, više vidi dete, niti je ijednoj omogućeno da po smrti deteta eventualno identifikuje telo, da ga preuzme i sahrani.

- Mada danas lekari tvrde da je svima bilo ponuđeno da preuzmu tela dece i sami obave sahranu, odgovorno tvrdimo da je to najobičnija laž i da ni jednoj porodici tako nešto nije ni spomenuto kao eventualna mogućnost, a kamo li ponuđeno da tako nešto učini. Pa, koja bi to majka odbila da sahrani svoje dete, pa da zna nad kojim parčetom zemlje da klekne i isplače se, gde da zapali sveću - kategorične su majke.

"Pandorinu kutiju" majke su otvorile pre dve godine kada su na prvi nagoveštaj pomenute "bebi- afere", odlučile da pokušaju da uđu u trag dokumentacije, koja bi ili potvrdila bolničku istinu, ili oživela njihovu sumnju. Dogodilo se, ovo drugo.

- To je takav haos sa dokumentacijom, da je to najblaže rečeno skandalozno. Počevši od porodilišta, pa preko opštine Savski venac i sve do groblja na kojima su, navodno, sahranjivana deca, u papirima se kriju takvi paradoksi da bi i lud čovek shvatio da tu nešto nije u redu - brdo brižljivo sakupljene dokumentacije pred nama, kao dokaz majčinske istrajnosti i vere.

- Po toj i takvoj dokumentaciji sasvim je moguće da se dete rodi pod jednim prezimenom, a umre pod drugim. Ne samo to, već u tih nekoliko dana života uspe i pol da promeni, pa negde bude zavedeno kao muško, a negde kao žensko. Da podaci o roditeljima budu nekompletni ili ćak potpuno pogrešni. Na papirima o uzroku smrti nigde imena i potpisa prijavioca smrti, nigde potpisa lekara, nigde sprovodnice leša... Dogodi se čak i da detetu nadležne službe dodele i matični broj, ili pak da njegovu smrt prijave i evidentiraju pune dve i po godine kasnije - suviše sličnosti u tri priče.

Što je bilo na njima, majke su učinile. Reč ima policija i tužilaštvo, od kojih vele imaju malo vajde i gotovo nikakve pomoći. Uz još nekoliko stotina krivičnih prijava podnetih Prvom i Drugom javnom tužilaštvu protiv, što opštine Savski venac, što porodilišta na njenoj teritoriji i jednog dela osoblja tih bolnica, nalaze se i Vladislavina, Radina i Nadina.
Žele istinu, ma kakva ona bila.

M. Medenica

RSE - Bosiljka Groza koja sa porodicom živi u Švajcarskoj još uvek se oporavlja od emocionalnog šoka koji je doživela prilikom ponovnog susreta sa sinom koji joj je ukraden pre 29 godina, odmah nakon porođaja. Bosiljka kaže da se njena porodica odavno pomirila sa činjenicom da je prvo dete zaista umrlo nakon porođaja, ali da se nada ponovo rodila kada je u Srbiji prošle godine otkrivena afera o krađi dece iz porodilišta.

Groza - On je živeo u nama, mi smo non-stop pričali o njemi. Što je najžalosnije i što je najgore uvek su mu palile sveću kad su išle u crkvu. Uvek, kao i svaka majka, vi znate naše običaje, davala sam za dušu i to ja nikada ne mogu da oprostim ni doktorima, ni našoj državi, ni nikome šta su uradili. To je nešto što ne može da se opiše.

RSE - Bosiljka se i danas seća svakog detalja svog prvog porođaja i košmara koji je usledio nakon toga.

Groza - Meni je carski rez pravljen, beba je bila sedam meseci. Beba je bila velika, oni su napisali težinu, jer ja sam bebu videla. Oni su je prebacili za Beograd. Mene su držali posle operacije jedno 13 dana posle carskog reza. Gde to postoji. Pa ja nisam operisala kičmu, ja sam imala samo carski rez. I tako da oni su svoju stvar završili dok nam nisu telefonski javili i poslali telegram da je dete umrlo.

RSE - Bosiljka Groza kaže da je i tada sumnjala u zvaničnu verziju smrti svoje bebe, ali da ni ona ni njen muž nisu mogli ni slutiti da im je dete ukradeno.

B.Groza - Ništa nismo preduzimali zato što u bolnici mi je rečeno da je dete umrlo. Ja nisam mogla odmah da izađem, muž mi je bio u vojsci. Kad je on izašao iz vojske rekla sam ja njemu da je meni sumnjivo. On je iskren čovek. On nikada ništa nije ukrao niti mu je padalo na pamet da se kradu deca na takav način. Mislim ovako nešto samo kod nas može da se dešava. Ja sam ubeđena da je dete ukradeno.

Branko Vučković

RADIO SLOBODNA EVROPA, 25.2.2004.
Misterija nestalih beba (1)
DNK-Testom do istine

Priča o bebama koje su decenijma unazad iz porodilišta u gradovima u unutrašnjosti Srbije pod misterioznim oklnostima oduzimane od pravih roditelja i potom, po tvrdnjama onih koji su tragali za njima, prodavane bračnim parovima bez dece, svoj dramatični nastavak ali sa srećnim krajem dobila je u Kragujevcu. Kragujevčanin Milan Petrović, star 29 godina, uz pomoc DNK testa, prvi je stigao do istine i susreo se s pravim roditeljima

RSE - Misterija nestalih beba koja je tokom protekle godine potresala Srbiju, počela je da se rasvetljava baš u Kragujevcu odakle se i proširio virus sumnje u zvaničnu verziju o navodnoj krađi dece prilikom rođenja. Kragujevčanin Milan Petrović koji je pre 29 godina ukraden iz porodilišta uz objašnjenje da je umro nakon porođaja, uz pomoć DNK testa prvi je stigao do istine i susreo se sa biološkim roditeljima.

M. Petrović - Prvo sam se našao sa svojim sestrama Majom i Dijanom. Plač, radost, eto posle toliko godina znam da imam dve sestre, da nisam sam, da imam ipak nekoga. Posle dva dana mi odlazimo u Vršac u porodičnu u kuću u Vršcu gde napokon vidim svoje rođene roditelje. Isto šok ponovo, radost, neverica, tuga, zašto nama uopšte takava stvar da se dese, ko ima koris? Koristoljublje, okrutnost, to je nevrovatno da su ljudi mogli takve stvari da rade.

RSE - Prvi Milanov susret sa sestrama i roditeljima bio je veliki šok i za njegovu drugu majku Gorginu Petrović, koja ga je usvojila kada je imao samo deset godina.

G. Petrović - To je bio jedan veliki šok, jedan veliki udar k’o kad ti neko umre u kući. Ja sam kukala naglas. Njegove sestre grle mene, grle decu, grle snaju, kukaju, plaču. Razbolela sam se od toga dana i ne mogu da se oporavim.

RSE - Milanova odiseja počinje pre 29 godina u porodilištu u Vršcu gde mu se gubi svaki trag. Nakon četiri godine iznenada je vaskrsnuo u mestu Budisava kod Novog Sada u kome počinje nova životna avantura koja se završava u Kragujevcu.

M. Petrović - Moji roditelji, majka se zove Bosiljka Groza rođena Basara, otac je Jovan Groza. Rođen sam u Vršcu 16. jula 1975. godine, kao nedonošče i završavam u Centru za nedonoščad u Beogradu. Odatle mi se gubi svaki trag. Pošto je moj otac bio u vojsci, on je otišao 14. jula u vojsku, majci je stigao telegram da sam umro od pneumonije (upala pluća). Prvo zvanično moje postojanje je 25. juni 1979. godine kada me ozvaničuju putem prve krštenice, zdravstvenog kartona, navodno usvajanjem od strane Milorada i Gospave Vasić iz Budisave. Kasnije, kad taj brak izmedu Gospave i Milorada propada, ona posle godinu dana umire, dva-tri meseca provodim kod njene rođake u Novom Sadu na Detelinari. Provodim još ceo raspust kod Milorada u Futogu, pošto se on odselio sa drugom ženom u Futog. On mi priznaje da mi nije otac, ni on ni majka Gospava. Tu saznajem pravu istinu o svemu tome. Milorad me vraća u Centar za socijalni rad gde provodim kratko vreme i dalje me prosleđuju u Irig gde provodim godinu dana u dve porodice. Odatle me uzimaju bračni par Petrović iz Kragujevca Periša i Gorgina.

RFE - U domu Gorgine i Periše Petrovića Milanu se konačno osmehnula sreća. Okružen pravom roditeljskom ljubavlju počeo je da živi kao sva ostala deca.

M. Petrović - Ovde sam završio osnovnu školu, srednju školu, treći stepen mašinbravar, oženio se još za vreme rata 1999. Pošto sam bio mobilisan u jedno selo u blizini Veliko Krčmarevo odakle je moja supruga Zorica, dobili smo dvoje dece Stefana i Milicu. Živimo skromno ali zadovoljno.

RSE - Sreća se osmehnula i gospođi Gorgini koja je odmah shvatila da je dobila sina kakvog je oduvek želela i kome je posvetila svoj život.

G. Petrović - Jeste da je kod mene 20 godina, nije to toliko malo. Školovati pa u vojsku, pa na ratište, pa se oženio, pa sam svadbu pravila, pa mladence, pa jedno dete, pa babine, pa rođendani, pa drugo dete, sve je to bilo na moje ruke. Kad sam sve pružila samo što mu nisam majka, što ga nisam rodila.

RSE - Posle svega, Milanova osećanja su pomešana.

M. Petrović - Sad se osećam u neku ruku frustrirano. DNK analiza je pokazala da su meni Groze roditelji, sad čekam na administraciju da to potvrdi. Nije samo dovoljno da smo se našli, sad stvar treba da se istera do kraja. Znači prvo da se meni vrati identitet, da kažem da me vaskrsne ova država ako hoće, a trebalo bi.

RSE - Milan Petrović sada ima dve porodice koje podjednako voli. Kaže da će tako i ostati uz želju da njegovu sudbinu ne doživi više nijedno dete.

M. Petrović - Bez obzira što se sve to desilo, što se ispostavilo da napokon nađem svoje roditelje, ja ne mogu sad da zapostavim Gorginu jer 20 godina mi živimo, ona me je odgajila. Mi sad možemo da budemo samo jedna velika porodica bez ikakvih deoba. Znači zašto dalje da budemo žrtve? Sebi ne smemo da dozvolimo da zbog tuđih nedela i dalje neko bude žrtva. Takve stvari prvo ja ne dozvoljavam niti moji roditelji, nego pravi krivci treba da odgovaraju, a mi da budemo sada jedna velika porodica.

Branko Vučković

VEČERNJE NOVOSTI, 20.2.2004. / izvor
Umrlica za živo dete

ČAČAK - Afera o krađi i prodaji dece iz porodilišta uzdrmala je i Čačak. Branka Marenović, Ivana Babić, Mirjana Pantelić, Olivera Jevtić, Mile Stanić, Jela Planinčić, Živka Šainović, Dušanka Danbulović, Dušanka Milenković, Olivera Crnković, Miroljub Kaplarević, Nešo Jovanović i Desanka Laković samo su neki od sumnjičavih roditelja koji pokušavaju da pronađu svoju decu.

Stanisava i Predrag Cogoljević, u ime ovih porodica, ističu da, kada se u javnost izneo problem o krađi dece u Čačku, niko od njihovih sugrađana nije verovao da se to dešavalo i na teritoriji čačanske opštine.
- Iako direktor čačanske bolnice, kao i načelnik ginekološkog odeljenja, pokušavaju na razne načine da ublaže ovaj problem, tvrdim da na ovome neće ostati - ističe Predrag Cogoljević. - Ako javno ne žele da govore o ovom problemu, trebalo bi bar da nas puste da sami dođemo do podataka, a to možemo samo ako nam ne budu pravili probleme sa dokumentacijom. Čačak je mali grad, svi se međusobno poznajemo, sramota je što se istina o ovoj tragediji skriva. Cogoljevići su pre 25 godina dobili kćerku, zdravu bebu tešku četiri kilograma i 200 grama. Posle 24 sata majci je rečeno da je beba umrla. Stanisava nije mogla da veruje jer, kaže, ništa nije ukazivalo na to, a lekari nakon smrti deteta nisu dali nikakvo objašnjenje. I nakon dve i po decenije majka nije prestala da sumnja da je to istina.

Predrag i Stanisava veruju da je njihovo dete živo. NJihove sumnje postale su još veće kada su počeli da prikupljaju potrebnu dokumentaciju. U bolnici u Čačku podneli su zahtev za istoriju bolesti i dokument o toku porođaja, ali svu dokumentaciju nisu dobili.
- Od pravnika u bolnici dobio sam objašnjenje koje ne može da ih opravda. Rečeno mi je da je arhiva sa dokumentima iz tih godina poplavljena, i da podaci, koje sam tražio, navodno, ne postoje - kaže Cogoljević. - S druge strane, one papire koje voda nije “zakačila”, kako tvrde u bolnici, “dohvatili” su miševi. To je njihova priča, u koju ne želim da poverujem. Očigledno je da je nekome stalo da se o tome ne govori. Žele da sakriju istinu.

Traži se na internetu Tražim devojku iz Niša koja se zove Milica, rođena 1979. godine u Aleksincu. Nemam nekih većih podataka o njoj. Ako neko zna za takvu osobu neka mi se javi. Ona je usvojena, a može biti da je upisana kao rođena u decembru 1979. ili januaru 1980. Molim sve da mi pomognu, a mogu da mi se jave i sve Milice iz Niša rođene navedenih godina, pa ćemo videti dalje. Hvala svima unapred. A ako neko zna nešto pa ćuti, bolje je da kaže i olakša sebi, skine teret i greh koji godinama već nosi na duši. Recite detetu, sada već odrasloj osobi, ko su joj pravi, biološki, roditelji, jer kad bude to saznala od drugih, osetiće mržnju, a to je ono što vi ne biste želeli, i biće vam uzaludne sve ove godine koje ste proveli ubeđujući sebe da je vaše dete i da ste vi njeni roditelji… Ovo je samo jedna od mnogobrojnih poruka koje se objavljuju na internet-sajtu “Krađa beba u Srbiji”, a kojima ucveljene majke pokušavaju da pronađu svoju decu.

Predrag je verovao da će potvrde do kojih je došao supruzi i njemu uliti nadu da je njihova kćerka živa.
- U izveštaju iz matične knjige rođenih naša kćerka nije imala matični broj, dok ga deca, koja su navodno umrla odmah posle rođenja, imaju - navodi Cogoljević. - U tom istom dokumentu piše da je devojčica rođena 5. decembra 1979, dok na potvrdi o smrti stoji da je umrla 5. novembra iste godine. Ne postoji ni ime lekara koji je utvrdio smrt. Verovatno oni koji su pisali potvrde nisu razmišljali da će istina na kraju morati da bude otkrivena. Olivera i Vidoje Jevtić iz LJubića kod Čačka su pre dve decenije izgubili sina. Olivera je 1983. godine rodila dečaka za koga joj je rečeno da je mrtav. Međutim, ona tvrdi da je pokrete deteta osećala i pre i u toku porođaja.

- Kao drugorotku nisu mogli baš tako lako da me prevare saopštenjem da sam rodila mrtvo dete, pa su takvu laž, upisanu u prijavi, izveštaju o rođenju, krili od mene sve do današnjeg dana - kaže Olivera. - Zato mog potpisa na izveštaju o rođenju deteta nema, iako je obavezan. Predrag i Stanisava Cogoljevi kao i Olivera i Vidoje Jevtić odlučili su da pravdu potraže na sudu, kada već na drugi način ne mogu da dođu do istine. Opštinskom javnom tužilaštvu podneli su tužbe protiv matičara i lekara koji su tih godina potpisali izveštaje o rođenju.

M. Ristović

VEČERNJE NOVOSTI, 19.2.2004. / izvor
Otac od papira

NIŠ - Istražne sudije Opštinskih sudova u Nišu, Kruševcu, Prokuplju, Rači, Kragujevcu i beogradskom Drugom opštinskom sudu proteklih meseci imali su pune ruke posla, jer su morali da saslušaju roditelje koji smatraju da su im deca oteta posle rođenja i nelegalno predata drugim parovima.

Istražni postupci su usledili posle roditeljskog jednogodišnjeg obijanja pragova bolnica, matičnih službi u opštinama, policije i sudova, a prethodno su njihove krivične prijave odbačene, sa obrazloženjem da su krivična dela zastarela.
Po nalogu Republičkog javnog tužilaštva, međutim, prošlog leta konačno su u mnogim sudovima pokrenute istrage. U "uputstvu" RJT, upućenim opštinskim javnim tužilaštvima, predočeno je da je podnet veći broj prijava za krivična dela oduzimanja maloletnih lica i promena porodičnog stanja.

Kako je naloženo, u svim predmetima javni tužioci su morali da "stave predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji protiv N.N. lica, uz dostavu celokupne pribavljene dokumentacije, s tim da istrazi prisustvuju zamenici RJT koji obrađuju predmet".

RJT je zaključilo da je zbog sveobuhvatnog razjašnjavanja konkretnih slučajeva, jer postoji izražena sumnja roditelja da im deca nisu umrla već da su živa i prodata drugim porodicama, neophodno zahtevati da MUP ispita nepravilnosti oko upisa matičnih brojeva. Naloženo je da se pregledaju i matične knjige, a predložena je i DNK analiza.

Preporučeno je i da, ukoliko postoje takozvani "kalupi", roditeljima bude predočeno da na osnovu njih takođe može da se uradi DNK analiza. Istovremeno, kako je preporučilo RJT, svaki podnosilac krivične prijave će biti detaljno saslušan. Biće im predočena sva dokumentacija, a tražiće se njihovo izjašnjavanje u čemu su nepravilnosti u postupku prijema, porođaja, nastupanja smrtnog ishoda i kasnijih službenih beleški.

U ime nauke! Jedan broj sumnjičavih roditelja strahuje da se istažni postupci ne okončaju po "britanskom" i "rumunskom" scenariju. U Velikoj Britaniji i Rumuniji je, naime, podignuta velika prašina zato što su države priznale roditeljima koji nisu dobili tela svojih beba, da su zapravo završila u rukama naučnika. Države su čak velikodušno potvrdile da su spremne da isplatile odštetu porodicama. Zato roditelji u Srbiji izražvaju sumnju da im se možda sprema ovakva prevara, odnosno da će se skandal veka završiti konstatacijom da krađe beba nije nikada ni bilo, ali da su leševi dece iskorišćeni "u ime nauke".

Posle saslušanja pedesetak roditelja, koji su podneli krivične prijave, Opštinski javni tužilac iz Niša Aleksandar Petković je od RJT zatražio, crno na belo, instrukcije kako dalje da se sprovode istražni postupci.
- Posle konsultacija sa kolegama iz drugih gradova, zatražio sam, između ostalog, tumačenje ko će da plati DNK analize - ističe Aleksandar Petković.

Grupa roditelja iz niškog kraja, Goran Stevanović, Božidar Cekić i Goran Gojković u međuvremenu su od Đorda Ostojića, republičkog javnog tužioca zatražili odgovor koji se "koraci" preuzimaju posle dopisa pristiglog iz Niša.
- Deset porodica je pronašlo svoju "umrlu" decu kod drugih, "papirnatih" roditelja i prihvataju da se uradi DNK analiza - napominje Božidar Cekić iz Niša.

Interesantno je da u istražnim postupcima od roditelja tražilo da kažu da li sumnjaju koji su lekari i babice izvršili navedena krivična dela, kao i da li im je poznato gde je, eventualno, nalazi dete za koje tvrde da nije mrtvo već živo.

Roditelji, podnosici krivičnih prijava, na saslušanjima u niškom Opštinskom sudu konkretno su naveli dosta imena "osumnjičenih" ljudi u belim mantilima, a OJT Aleksandar Petković je još oktobra prošle godine u urgenciji od policije Niš zataržio da pronađu 13 nekadašnjih i sadašnjih lekara GAK-a Niš sa "spiska" i da ih ispitaju kakav je njihov stav u konkretnim sumnjama da su duže vreme namerno sačinjavali lažnu dokumentaciju.

Preko dve žiljade sumnjičavih roditelja, u međuvremenu, najavljuje da će Sudu pravde u Strazburu podneti tužbu protiv zdravstvenih radnika i službenika državnih službi Srbije, za koje se sumnja da su uključeni u otmice dece.
- Smatramo da su oni počinili krivična dela iz koristoljublja. Falsifikovanjem dokumenata, tuženi su učestvovali u oduzimanju dece, davanju lažnog identiteta i prikrivanju krivičnih dela - ističu sumnjičavi roditelji.
- Mi imamo dokumentaciju koja to dokazuje, a urađena je i genetska analiza. Domaći sudovi ne priznaju naše tvrdnje, a pravosuđe je čak donelo odluke kojima se tužiteljima zabranjuje prilaženje i uznemiravanje drugih porodica.

Sumnjičavi roditelji traže od sudova da se deci vrati pravi identitet i da krivično odgovaraju svi koji su u takve slučajeve umešani, uz napomenu da biološke mame i tate ne traže svoju decu nazad, jer ne žele da se stvaraju nove drame i razaraju porodice.

M. Ristović

VEČERNJE NOVOSTI, 10.2.2004. / izvor
Pobegli, umesto da pomognu

BEOGRAD - Dogovorili smo se da nas Boško Buha poveze svojim džipom. Krenuli smo ka parkingu. Išla sam iza njega i stala kod vrata zadnjeg sedišta, jer sam trebala da sednem iza vozača.
Branislav Đerić je ulazio na suvozačko mesto, a Katarina, čije prezime ne znam, trebala je da sedne iza njega. Tada je odjeknuo pucanj. Buha je pao. Svedočenjem Tatjane Grabovac, jedne od tri osobe koje su poslednje videle generala Boška Buhu, u utorak je u Specijalnom sudu nastavljeno suđenje "Makinoj grupi", optuženoj za smrt visokog policijskog oficira. Ono što je posebno izazvalo pažnju je činjenica da su neposredni očevici, Tatjana Grabovac, Branislav Đerić (biznismen iz Moskve) i izvesna Katarina, posle zločina pobegli sa mesta događaja.

- Koliko ste čuli hitaca? - interesovalo je predsednika krivičnog veca sudiju Zorana Tatalovića.
- Čuo se prvo jedan pucanj i Buha je pao - ponovila je Tatjana. - Od mene je bio udaljen, možda, pola metra. Toliko kolika je razdaljina od prednjih do zadnjih vrata na džipu. Instinktivno smo se pomerili, a onda je usledila nova pucnjava. Ali, nije reč o rafalu, već kao da neko brzo ispaljuje metke. Mislim da se čulo 15 hitaca.
- Jeste li uočili odakle se pucalo? - pitao je sudija Tatalović.
- Ne - glasio je odgovor.

Instinktivno, kako je ispričala svedokinja, ona, Đerić i Katarina potrčali su ka kolima u kojima je bila Ana Matić. Ana je četvrta osoba koja je bila na splavu "Žabac" u društvu generala. Niko od njih, međutim, nije objasnio zašto nisu pokušali da pomognu teško ranjenom Buhi, već su pobegli.
- Ubrzo su iz Hotela "Jugoslavija" istrčala dvojica-trojica policajaca - nastavila je da svedoči Tatjana. - Đerić im je rekao da nas pusti, a ako zatreba on će nas pozvati. Iste noći dale smo izjavu u SUP Beograd.
- Da li ste svo četvoro zajedno sa splava krenuli ka džipu generala Buhe? - interesovalo je advokata Borivoja Borovića, zastupnika optuženog Nikole Maljkovića, kome se na teret stavlja da je ubio policijskog oficira.
- Ne, prvo smo krenule nas tri, a onda je, posle nekoliko minuta, za nama pošao Buha, dok se Đerić još zadržao na splavu - precizirala je Tatjana.
- Rekli ste tokom davanja iskaza da ste imali utisak da se oteže sa večerom. Pojasnite? - Zatražio je advokat Stevan Protić, branilac Željka Maksimovića Make.
- Dogovorili smo se da popijemo piće, a Đerić je počeo stalno nešto da naručuje - ispričala je Tatjana. - Prvo je tražio predjelo, a na njega smo čekali ceo sat. Onda je rekao da treba da probamo specijalitet splava. I na to smo čekali ceo sat. A, radilo se samo o običnom krompiru sa nekim prelivom.

- Da li je neko prilazio vašem stolu? - pitao je advokat Protić. - Da li je neko od prisutnih za stolom ustajao i nekud odlazio? - interesovalo je dalje Protića.
- Jeste, gospodin Đerić - precizirala je Tatjana. - Nekoliko puta je odlazio do šanka.

Iz celog advokatskog ispitivanja Tatjane Grabovac provejavala je insinuacija da je, u stvari, zločin počinio neko drugi, a ne optuženi i da je zločinac imao pomagača u okruženju ubijenog generala.

Igor Spasov, autor ekskluzivnog snimka na kojem se vidi teško ranjeni Boško Buha, svedočio je da je na mesto događaja stigao vrlo brzo, jer su prostorije "BK televizije" na svega 50 do 70 metara od hotela "Jugoslavija". U tom trenutku oko policijskog oficira bilo je nekoliko policajaca, koji su "delovali dosta konfuzno".

- Bio je glavom okrenut prema Dunavu - svedočio je Spasov. - Policajac koji je čučnuo kraj njega, polivao ga vodom, gladio mu kosu, a drugoj ruci je držao cigaretu. Iz toga sam zaključio da su konfuzni.

- Da li ste vi kum Radeta Markovića? - interesovalo je advokata Borivoja Borovića.
- Ne. Mi smo dobri prijatelji, ali ne znam kakve to veze ima sa ovim? - uzvratio je pitanjem Spasov.

Nisu mu pretili

Kao svedok se pojavio i Slobodan Balać, jedan od vlasnika firme "MUB". On se poslednjih meseci, pre zločina, intenzivno družio sa generalom Boškom Buhom. Balaćev iskaz tekao je sporo i teško, jer je sudija morao bukvalno da mu izvlači reči iz usta.
- Čuli smo se dan pre nego što će biti ubijen, i tada mi je rekao da će da ide na večeru sa Đerićem i jednim tužiocem ili sudijom, nisam siguran - ispričao je Balać.

Ovaj svedok negirao je da se policijski general žalio da mu stižu pretnje, da poznaje Legiju, Šiptara, da mu je pričao o problemima na poslu...
- Da li ste razgovarali o političkim partijama? - pitao je advokat Stojan Protić.
- Ne, jedino je Buha jednom rekao da je jedina korektna stranka na našoj političkoj sceni DSS - precizirao je Balać.

Z.Uskoković

Mariola (33) i Goran (36) Cavnić iz Leskovca čine deo grupe od nekoliko stotina roditelja u Srbiji koji sumnjaju da su žrtve „bebi mafije“. Ali, ono što ih možda odvaja od većine jeste čvrsto uverenje da njihovo dete živi u Leskovcu. Imaju i adresu gde sad živi, navodno njihov sin koji ima 11 godina.

Cavnići su konkretizovali „krivca“, podnevši krivičnu prijavu protiv pedijatra Biljane Stevanović, kao i protiv potpisnika prijave o rođenju i matičara koji je izvršio upis rođenja i upis smrti.

- Ne, nemamo više nikakvih dilema. Dečak je naš sin. Mi to znamo, a izgleda da su toga svesni i njegovi „papirnati roditelji“ - kaže Goran, dok njegova supruga navodi da je sličnost sa njihovim starijim sinom neverovatna.
- Prvi put videli smo ga pre mesec dana. Prepoznala sam ga po figuri, po načinu na koji zabacuje desnu nogu, kao njegov otac i brat. Nekoliko dana kasnije videla sam mu i lice i sledila se. Sličnost sa starijim sinom me je paralisala. Isti oblik glave, isto čelo, oči, obrve nos. Ta usta ista su kao ona koja pamtim iz porodilišta. Ništa se nije promenilo. To je moje dete, moj sin za koga su mi pre 11 godina u leskovačkom porodilištu rekli da je umro usled, navodne, crevne epidemije i dijareje - priča uzbuđeno Mariola, pokazujući fotografiju „umrlog“ dečaka. Sličnost sa Nenadom više je nego očigledna.

Mariola navodi da je rodila živo muško dete, pri kraju osmog meseca trudnoće. Zbog navodne male kilaže, smešteno je u inkubator.

Doktorka najavila tužbu Osumnjičeni lekar Biljana Stevanović izjavila je „Blicu“ da će protiv Cavnića podneti tužbu za klevetu. - I ja i moje kolege se veoma loše osećamo zbog tih kleveta. Danas je bila policija kojoj smo na uvidu stavili istoriju bolesti i smrtovnicu. Ništa nismo sakrili, a iz dokumentacije se jasno vidi da je dete umrlo - ističe Stevanovićeva, dodajući da „ni teoretski“ nisu moguće krađe beba u toj bolnici, budući da se u jednoj smeni nađe i po desetak lekara, babica i medicinskih sestara.

- Pet dana sam ga redovno obilazila. Ništa nije ukazivalo na probleme, a posebno me je čudilo to što je u kartonu stajalo da je teško svega kilogram i po. Bila sam drugorotka sa iskustvom. Pred sobom sam imala veselo dete sa normalnom kilažom, dužim nego što je na rođenju bio moj prvi sin. Iznenada mi je saopšteno da se razbolelo od neke crevne bolesti i da je, navodno, uzročnik epidemije neka Bosanka koja je ranije izašla iz porodilišta. Odbili su naš zahtev da bebu lečimo van Leskovca. Narednih dana nailazila sam na zatvorena vrata. Dva puta sam iskoristila nepažnju i ušunjala se na „zabranjeni teren“. Moje dete je bilo u odličnom stanju. Bila sam zbunjena. Drugi put sam zatekla prizor koji me je unespokojio. Na stolu su, naime, netaknute stajale činije sa mlekom koje smo po savetu lekara izmuzle iz naših grudi, a u neposrednoj blizini jedna od sestara rastvarala je mleko u prahu. Čemu to, pitala sam se u sebi. Sledećeg dana pozvala me jedna sestra da, kako je rekla, vidim dete pre nego što umre. Umesto moju, ugledala sam tuđu bebu. Slabašnu, izmučenu... Kriknula sam, pitajući šta su uradili sa mojom bebom. Ničega se više ne sećam. Kažu da sam se onesvestila. Godinama sam bila u depresiji. Prošli smo kroz pakao. U život me je vratio moj muž i rođenje kćeri, ali nikada se u potpunosti nisam oporavila od šoka - nastavlja ispovest Mariola.

Dok je život tekao dalje, desile su se neke slučajnosti.
- Bila je zima. Moj otac je došao sa pričom da je Nenada na ulici zamenio sa nekim dečakom umotanim šalom. Na poslu me je jednom prilikom ukorila koleginica što joj nisam rekla da imam dva sina. Ispostavilo se kasnije da je slučajno upoznala našeg sina za koga su mi rekli da je umro - priseća se Mariola.

U pronalaženju sina mldim supružnicima pomogli su eksperti novoformiranog tima sa Vericom Dobrosavljević i Milutinom Manojlovićen na čelu. Cavnići odbijaju da kažu načine i metode na osnovu kojih je otkriven identitet njihovog sina, ali ukazuju na mnogobrojne nepravilnosti u fotokopijama izvoda iz matične knjige rođenih i potvrde smrti. Sumnjivi su i drugi dokumenti. Tako, na primer, u temperatnurnoj listi stoji da je dete umrlo 13. decembra, a 14. je upisan bebin pritisak od 140 sa 80.

- Od tužilaštva, koje se, izgleda boji da uđe u suštinu problema, zahtevamo da dođe do originala prvog izvoda iz knjige rođenih koji su morali da dobiju „papirnati roditelji“. Tu se nalazi ime majke deteta koje se usvaja. Time če se rešiti ceo problem, a mafijaši izvesti pred lice pravde - zaključuje Goran.

Milica Ž. Ivanović

Roditelji traže pravdu u Strazburu

Tužba 1.300 roditelja koji smatraju da su im deca oteta posle rođenja i nelegalno predata drugim parovima biće jedan od prvih slučajeva iz Srbije pred Sudom pravde u Strazburu. Verica Dobrosavljević, punomoćnik roditelja i ekspertska grupa sa kojom ona radi, pripremaju tužbu protiv zdravstvenih radnika i službenika državnih službi Srbije za koje se sumnja da su uključeni u otmice dece.

Roditelji smatraju da su oni počinili krivična dela iz koristoljublja. Falsifikovanjem dokumenata, tuženi su učestvovali u oduzimanju dece, davanju lažnog identiteta i prikrivanju krivičnih dela.

Verica Dobrosavljevič navodi da u Srbiji ima oko 2.000 tužbi zbog ovakvih slučajeva, a do sada je otkriveno gde se nalazi 150 dece. Roditelji imaju dokumentaciju koja to dokazuje, a urađena je i genetska analiza. Domaći sudovi ne priznaju njihove tvrdnje, a pravosuđe je čak donelo odluke kojima se tužiteljima zabranjuje prilaženje i uznemiravanje drugih porodica.

Roditelji traže od sudova da se deci vrati pravi identitet i da krivično odgovaraju svi koji su u takve slučajeve umešani.
- Biološki roditelji ne žele svoju decu nazad. Ne tražimo da se stvaraju nove drame i razaraju porodice. Moj sin koji živi sa mnom, i moja oteta ćerka su se upoznali ne znajući da su brat i sestra. S obzirom na to da postoji veliki broj otete dece, mogućnosti rodoskrnavljenja su velike - kaže Milutin Manojlović iz Sokobanje, jedan od prvih koji je krenuo u potragu za svojim detetom.

Roditelji objašnjavaju da svoju decu traže sada, zato što nisu bili upoznati sa pravima i načinom kako da potvrde svoje sumnje.
Manojlovic kaže da se tek u novembru 2001. godine zainteresovao za nepravilnosti u dokumentaciji koja je pratila rođenje i navodnu smrt njegove bebe. On tvrdi da je na osnovu grešaka u dokumentaciji uspeo da pronađe svoju čerku koja živi u Beogradu.
- Na inicijativu moje ćerke Nikolete koja sada ima 25 godina, došlo je do sastanka mene i njenih, kako mi kažemo, „papirnatih roditelja“. Kada sam im objasnio da znam da je to moje dete, oni su rekli: „Mi smo je čuvali i mazili, smatramo da je naša“. U tri strane zemlje testirao sam svoje i Nikoletine DNK uzorke i rezultati su pozitivni. Smatram da su državni organi udružili snage i čine sve da dugogodišnja sramota ne izade na videlo - priča Manojlović.

Prema saznanjima do kojih su došli članovi ekspertske grupe, u sistem otmica dece, skoro uvek je umešan i član šire familije bioloških roditelja.
- Zašto roditelji koji su nelegalno usvajali nisu uzimali bebe iz ustanove za napuštenu decu? Oni su želeli dete od nekog „dobrog para“ - pita se Jovica Vučković iz Beograda.

Vučković i njegova supruga Ljilja dobili su 1991. godine dete za koje im je rečeno da je umrlo posle porođaja. Desetak godina kasnije, istražujući dokumentaciju o rođenju i smrti bebe, Vučković je, kako kaže, našao nelogičnosti kao što je, na primer, pogrešan datum smrti.

- Prema dokumentaciji, moje dete je umrlo 31. oktobra 1991. godine, a rodilo se 15. novembra, što znači da je, po papirima, preminulo petnest dana pre rođenja - objašnjava Vučković.
Dobrosavljevićeva kaže da mnogi državni službenici čine krivična dela pokušavajući da prikriju otmice.
- Kada zatražimo neki dokument koji se po zakonu mora čuvati nadležne službe navode da ne postoje. Mnogim roditeljima nisu predata ni tela. Zvanična informacija je obično da su tela kremirana iako je po zakonu zabranjeno kremiranje osoba mlađih od 18 godina - objašnjava Dobrosavljevićeva.

Zoran Dojić

VEČERNJE NOVOSTI, 11.1.2004. / izvor
Zagrljaj čekan tri decenije

VRŠAC - Jovan (49), Bosiljka (47) i njihove ćerke Maja (24) i Dijana (20) Groza doživeli su ono što samo najbolji režiser može da smisli: ispratili su staru godinu i dočekali novu u zagrljaju sina, odnosno brata - Milana Petrovića (28), Kragujevčanina, kojeg je životna sudbina otrgla od porodičnog ognjišta odmah po rođenju u vršačkom porodilištu.
Slavili su, i plakali. Sreću su podelili sa Milanovom pomajkom bakom Georginom Petrović, suprugom Zoricom i mališanima Stefanom i Milicom.

Odmah stigli

Tragedija sa srećnim ishodom dogodila se pre, bezmalo, tri decenije. Bosiljka Groza je 16. jula 1975, u sedmom mesecu trudnoće, rodila sina koji je, potom, prebačen u inkubator u Beogradu. Videla ga je samo nakratko. Surovu vest, posle nekoliko dana, da joj je sin umro, nikada nije prihvatila. Nada da je živ tinjala je u duši, kako priznaje, svih ovih godina.

Klupko prevare počelo je da se odmotava pre tri meseca. Jovan i Bosiljka, koji već 25 godina rade i žive u glavnom gradu Švajcarske gledali su emisiju "Ekspirijum" BK televizije u kojoj je prikazan slučaj pronađene, pre mnogo godina ukradene bebe.

- Odmah smo nazvali Beograd i stupili u kontakt sa ljudima u BK televiziji. Oni su nas povezali sa Vericom Dobrosavljević koja je uspešno razotkrila više slučajeva ukradenih beba. Poslali smo joj punomoć. Nedelju, 13. decembar 2003. godine, nikada nećemo zaboraviti: saznali smo da je naš sin pronađen... - suznih očiju kazuje Bosiljka.

Maja i Dijana su sele na avion, doputovale u domovinu i sa ujakom Nikolom Basarom, za tili čas, stigle do prigradskog naselja u Kragujevcu gde su zagrlili svoga brata i sestrića. Potom se cela porodica našla se na okupu u Vršcu, u Margitskoj ulici broj 8.

To je sreća!

Sreću sa najlepšim ishodom pomućuje u srcima roditelja i sestara činjenica da je tako nešto moglo da se desi. Ono što ih najviše boli jeste činjenica da je Milan do svoje 11. godine, kada ga je usvojila posredstvom novosadskog Centra za socijalni rad baka Georgina, promenio više porodica i da je imao nesrećno detinjstvo.
- Maja i Dijana rasle su u Bernu srećne, dok je naš sin imao baš teško detinjstvo. Pričao nam je - kazuje majka Bosiljka - da je od dece na ulici čuo da je usvojen.
Baka Georgina ispričala je da je Milan stalno govorio da želi da nađe majku i sazna zašto ga nije htela. Po glavi mu se neprekidno vrzmala misao da će žena koja ga je rodila jednog dana doći velikim kolima po njega. To se i obistinilo.
Nesvakidašnju radost zbog pronalaska sina, mašinbravara koji se bavi povrtarstvom, zamenila je uvek prisutna želja oca i majke da isteraju istinu na videlo. Da ruka pravde sustigne one koji su im ukrali, kako vele, 28 godina života. Baka Lina Groza veli da na fotografijama iz detinjstva Milan mnogo liči na oca, a i glasovi su im identični...

Trnovit put

Milan Petrović se jedva seća trenutka kada ga je uzeo stariji bračni par. Potom, živeo je u jednoj mađarskoj porodici. Kasnije je smešten u Irigu, a onda kod teta-Gospave i čika-Milorada u Budisavi. Pamti i kratak boravak kod Darinke i Abdula Sinanija, nedugo zadržavanje u Futogu kod Tutića. Zapamtio je i Jelenu Movnar. Udomio se, u 11 godini, u domu Periše i Georgine Petrović u Kragujevcu. Živo se seća i danas da su mu u Centru za socijalni rad u Novom Sadu rekli da usvojiteljima ne priča da je ranije živeo u više porodica, jer će misliti da je loš dečak.

Zatiranje tragova

Lažni podaci u zvaničnim dokumentima očigledno su bili put za prikrivanje istine o trgovini decom. O tome svedoci činjenica da je u matičnoj knjizi umrlih za bezimenog dečaka u Vršcu zapisano Bozora, devojačko prezime Bosiljke, umesto Basara, a kod Jovana je zavedeno da je rođen 18. decembra 1954. godine, iako je tačan datum 18. novembar iste godine.

- Različita dokumenta i različite godine - ističe Bosiljka Groza. - U jednoj sinovljevoj krštenici piše da je rođen 1974. godine, u drugoj 1975. a u trećoj da je to bilo 1978. Ono što unosi sumnju u spregu dobro smišljene otmice, jeste činjenica da gde god smo pokucali tražeci dokumenta, nismo bili dobrodošli.

B. Mikša