POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / 2015. godina 
Došli su nenajavljeni, jer strpljenja je sve manje. Pokucali su na vrata skupštine sa jedinim zahtevom: “Poslanici, ne usvajajte Nacrt zakona o nestalim novorođenčadima”. “Branićemo da taj Zakon ne uđe u skupštinsku proceduru ako treba životom i telima!”, kaže jedan od očeva Radiša Pavlović. Akt je sraman - tvrde uvređene majke i očevi. Nacrtom su obuhvaćeni samo roditelji od 1970 do 2013. godine i jedino što će za nestalu decu dobiti je novac. “Mi nećemo dobiti istinu, a to je ono za šta se mi borimo, a to je istina o sudbini naše nestale dece”, ističe majka Mirjana Novokmet. Da je zakon tu da plati nenadoknadivo pre nego da utvrdi činjenice kažu i u Komitetu pravnika za ljudska prava. “Zbog toga što je ministarstvo predvidelo da se radi samo o vanparničnom postupku, koji je dakle jedan redovan sudski postupak koji imate u različitim situacijama u Srbiji gde ne postoje posebna istražna ovlašćenja suda. Suštinski postupak u kome neće moći da se izvode dokazi koji su neophodni radi utvrđivanja činjenica koje su bitne za saznanje o sudbini nestalih beba”, pojašnjava Danilo Ćurčić. Sagovornici N1 dodaju: Ministarstvo pravde je pisalo akt bez roditelja i nevladinog sektora, pa ne čudi što je i Savet Evrope imao zamerke. Od Srbije traže: razradite mehanizme kojim ćete ispitati svaki pojedinačni slučaj nestanka bebe i uključite nezavisna tela. U Ministarstvu pravde uveravaju da rade na tome. “U narednom periodu biće organizovan okrugli sto na kojem će svi zainteresovani moći da se upoznaju sa unapređenom verzijom Nacrta zakona, a nakon čega će finalna verzija zakona biti prosleđena Vladi”, saopšteno je iz Ministarstva pravde. Očekuje se da će to biti u januaru godine pred nama. Inače, za to što Srbija kasni sa zakonom država ima opravdanje: “Imajte u vidu da smo prva država koja donosi ovakav akt, pa nemamo uporednu praksu na koju se ugledamo”.
Predstavnici Udruženja su se okupili kako bi predali otvoreno pismo predsednici parlamenta Maji Gojković i poslaničkim grupama u kojem navode da su pojedine institucije pripremale "sraman i uvredljiv nacrt zakona o nestalim bebama i deci" kojim su ponudile novčanu nadoknadu za nestalu decu, ali bez istrage zločina", izjavio je Radiša Pavlović, predsednik upravnog odbora Udruženja "Za istinu i pravdu o bebama". "Tražimo bezuslovnu istragu na svakom pojedinačnom slučaju za šta država poseduje apsolutno kapacitete i resurse i pitamo državnu sekretarku Biljanu Pavlović može li neko i sme li da napiše, potpiše i stavi pečat da je istraga za bebe zastarela", dodao je Pavlović. Predstavnica "Beogradske grupe roditelja nestalih beba" Mirjana Novokmet rekla je da je država postupila neodgovorno i na štetu roditelja time što je sebi pokušala da olakša rad, a ne roditeljima. "Smatram da ovde ne treba politička volja, nego ljudski razum i želja da se pomogne stotinama i hiljadama roditelja u Srbiji", navela je ona. "Ako se ovaj nacrt zakona stavi u skupštinsku proceduru nećemo dobiti istinu o sudbini naše nestale dece, a to je ono za šta se mi borimo", dodala je Mirjana Novokmet i napomenula da će se tim zakonom diskriminisati jedna grupa roditelja jer je nacrt definisao da pritužbe mogu da podnesu samo roditelji koji su predali dokumentaciju državnim organima od 1. januara 1970. do 9. septembra 2013. godine. Takođe, nacrtom nisu obuhvaćeni roditelji koji se nisu obratili državnim organima, kao i deca koja traže svoje biološke roditelje.
Predstavnici Udruzenja za istinu i pravdu o bebama i Beogradske grupe roditelja nestalih beba predali su Skupštini Srbije pismo protiv Nacrta zakona o nestalim bebama. Na konferenciji za novinare isped Doma Narodne skupštine predstavnici tih udruženja objasnili su da se protive zakonu koji predviđa novčanu naknadu, ali ne i otvaranje istraga o nestalim bebama. "Apelujemo da taj zakon ne prođe u skupštinsku proceduru. Posle mućne borbe i 13 godina došlo je vreme da kažemo dosta i tražimo istragu za svaki konkretan slučaj", rekao je Radiša Pavlović iz Udruženja za istinu i pravdu o bebama. Pavlović je pozivao državu i nadležne organe da omoguće te istrage, navodeći da država ima kapacitete za to. "Službe bezbednosti imaju podatke o našoj deci. Mi tražimo istinu o svojoj deci, a nakon što je saznamo možemo da govorimo o modelima odgovornosti", rekao je Pavlović. Predstavnici tih udruženja su republičkom parlamentu predali pisma za predsednicu Skupštine Srbije Maju Gojković i poslaničke grupe, a najavili su da će ga uputiti i predsedniku države Tomislavu Nikoliću. U pismu navode da Nacrt zakona o nestalim bebama smatraju sramnim i uvredljivim i ukazuju da pomaka u rešavanju slučajeva nestalih beba nema, te da se ni u jednom pokušaju nadležni organi i komisije nisu potrudili da ispoštuju da se formira organ koji će se baviti punim istražnim radnjama, a koji će biti pod kontrolom određenih nezavisnih institucija.
Dok, roditelji čekaju poseban Zakon o nestaloj novorođenčadi, ni jedna mnogo jednostavnija pravna inicijativa nije prošla skupštinu, najverovatnije samo zato jer dolazi iz redova opozicije. “Čini mi se možda 30. put predlažem, u svakom slučaju više od godinu dana molim narodne poslanike da usvoje samo jednu jedinu izmenu Krivičnog zakonika, a to je da se među krivična dela koja ne zastarevaju uvrsti delo krađe beba”, rekla je poslanica DS-a Aleksandra Jerkov. Bez obzira na temu, očekivano, poslanici su glasali po uobičajenoj šemi - za je glasalo 18, protiv 1, uzdržan niko, nije glasalo 122 poslanika. Dakle, ni predlog oko kojeg niko ne bi trebalo da ima moralnu dilemu nije ujedinio poslanike vlasti i opozicije. Naprednjaci poručuju demokratama: za izmenu zakonika ste propustili voz. “Demokratska stranka inače pati od jedne političke bolesti koja se zove naknadna pamet”, kaže poslanik SNS-a Aleksandar Martinović. Roditelji nestale dece su zgroženi godinama, jer je čak i tema nestalih novorođenčadi godinama politizovana. “Ono što je paradoksalno u svemu tome je da Aleksandra Jerkov i Demokratska stranka su bili punih osam godina na vlasti pa je neko drugi predlagao, pa onda oni nisu usvajali. Dakle, ovo je samo jedna politička igra oko jedne situacije u kojoj bi mi morali pre svega da budemo roditelji i ljudi, pa posle svega političari”, ističe jedan od roditelja nestale dece Goran Filipović. U Centru za praktičnu politiku kažu: sve i da je predlog DS-a prošao u praksi bi srećom gotovo bio neprimenjiv - jer nestanaka beba nema i evidencije u porodilištima su drastično bolje. “Ovo bi, sa simboličkog stanovista, bilo jako važno da se pošalje kao poruka da to jeste teško krivično delo, mislim da bi zbog toga trebalo prihvatiti ovaj amandman Aleksandre Jerkov. Nije ovo teren na kojem treba isterivati međustranačku politiku i prosto odbijati nešto samo što je došlo od strane opozicije. Ne samo što će da naškodi nekim ljudima kojima bi mogao da pomogne amandman već i što ozbiljno šteti demokratiji u Srbiji”, navodi Dragan Popović. Inače, ukoliko bi krađa beba dospela na spisak krivičnih dela koja ne zastarevaju ta novina u Krivičnom zakoniku se ne bi primenjivala retroaktivno. Na udaru bi dakle bili samo budući kradljivci.
Ovo je samo delić iz šokantnih ispovesti roditelja koji veruju da su njihove nestale bebe ipak žive, a koji su bili gosti emisije “Život priča” na TV Prva. Oni tvrde da se od njih kriju uzorci tkiva preminule dece, odnosno parafinski kalupi na osnovu kojih bi radili DNK analize i potvrdili da su bebe stvarno njihove. Na pitanje zašto ne mogu da dobiju ono na šta imaju puno pravo, jedan od roditelja Goran Filipović je rekao:
Još čokantniji podaci usledili su kada je Nikola Šegrt, čija se supruga porodila 16. oktobra 1993. godine, otkrio da u parafinskom kalupu do kojeg je konačno došao nema ljudskih ćelija. On je DNK analizu radio u Vankuveru, u Kanadi. – Ja imam taj nalaz iz Kanade i na njemu jasno piše da se u onome što treba da pripada mom detetu ne nalaze ljudske ćelije. Da li je reč o životinjskim ćelijama ili je jednostavno uzorak uništen pre nego što nam je konačno predat, ne bih znao da kažem, ali dokaza da je moja beba mrtva nema – objasnjava Šegrt.
(Telegraf.rs / TV Prva)
Njenu sudbinu dele i Miljkovići iz Svilajnca, koji su pre 36 godina izgubili sina, jednog od tek rođenih blizanaca. "Moj brat blizanac je živ, ukrali su ga", kaže Ivan Miljković (36) u potresnoj ispovesti. On je posvetio život potrazi za izgubljenim bratom i dan-danas čvrsto veruje da je njegov blizanac živ. Ivan je ubeđen da njegov brat Nenad nije umro nedugo posle porođaja majke Nadice 7. maja 1979, u Svilajncu. Štaviše, Ivan kaže da zna da mu je brat živ, u kojoj je porodici odrastao i da ga je video u Beogradu, ali da pre svega želi pravdu za svoju porodicu i priznanje države da mu je brat bio ukraden i prodat.
Srećna vest pa šok za oca Živojina Iako je njegovom ocu Živojinu tog dana bilo javljeno da mu je supruga rodila dva zdrava sina, već sutradan je doživeo šok kad mu je rečeno da mu je stariji blizanac umro, a da se mlađi bori za život na neonatologiji u Beogradu iako su obojica tamo prebačena navodno samo zbog male težine. Posvetivši život starijoj ćerkici i preživelom sinu, 24 godine nisu razmišljali o drugačijoj mogućnosti sve do dana dok nisu čuli priče drugih porodica, ubeđenih da su im deca ukradena iz porodilišta... A onda je počela da se rađa sumnja za sumnjom... Miljkovići su u jednoj od ispovesti još 2004. godine ispričali kako otac Živojin nije želeo da sina sahrani nekrštenog, pa je prijavio blizance, tražio od kuma da im da imena i krenuo put Beograda po telo mališana, ali mu je tamo lekar koji ga je dočekao rekao da mrtve bebe ne daju roditeljima već ih odmah kremiraju. Podsetimo, po zakonu je lekar morao da preda telo deteta i imao pravo da ga kremira samo ako roditelj odbije da ga preuzme. Ali ko je tada sumnjao u reč lekara koja je bila onoliko poštovana, a i da jeste ko je smeo da pita kad je život drugog deteta u rukama istih tih ljudi.
Međutim, decenijama kasnije čuvši priče drugih porodica o krađama dece iz porodilišta, u Miljkovićima se rodila sumnja pa su počeli da prikupljaju dokumentaciju. Većina papira bila je bez potpisa i pečata - potvrde o smrti nije bilo ni u bolnici, ni u opštini Savski venac, ni u Svilajncu, kao ni potvrde da su deca došla u Beograd na neonatologiju niti da je tu nastupila smrt jednog blizanca. Dete je izbrisano i u knjizi državljana tako što je blizančevo ime precrtano i upisano tuđe. Takođe, oba deteta su dobila isti JMBG, što je nemoguće.
Ivan kaže i da se u dokumentaciji koju poseduje javljaju čak tri datuma navodne smrti 8. 5. 1979, 2. 7. 1979. i 8. 7. 1979. i dodaje da je bio i na Novom groblju u Ruzveltovoj gde su mu potvrdili da u maju 1979. nijedno navodno umrlo nedonošče nije sahranjeno.
Koliko je Ivan životno posvećen potrazi za bratom, govori i njegov Fejsbuk profil na kojem je skoro svaki drugi post u vezi s potragama za bebama ukradenim iz srpskih porodilišta, ali i pričama sa srećnim krajem u kojima majke pronalaze izgubljenu decu posle 30-40 godina.
Sumnji je mnogo, ali jedino izvesno je da Ivan i njegova porodica nikada neće odustati. Jedino što njegova majka Nadica želi da jeste da njen oteti sin zna da nikada nije bio nevoljen ili ostavljen već ukraden od onih koji su ga najviše voleli i želeli.
- Moj brat je živ ja to znam, nije umro nakon rođenja kao što su nam rekli. On je ukraden i prodat. Odrastao je u drugoj porodici i pošto i ja sada živim u Beogradu, ja ga viđam, znam ko je, šta je i gde je, ali ja hoću zakon i pravdu, da država potvrdi ono što ja znam i odgovorno tvrdim. Da državni organi priznaju mojim roditeljima da im je dete ukradeno - kaže Ivan i priča da je sve počelo 7. maja 1979, kada je njegovom ocu Živojinu javljeno da mu se supruga porodila. - Saopštili su mu da je porođaj protekao u najboljem redu i da je tom prilikom na svet donela dva lepa, zdrava dečaka. Već ujutru, kada je sav srećan stigao u bolnicu, rečeno mu je da su njegova dva deteta prebačena u Specijalnu bolnicu za neonatologiju u Beogradu, a već sutradan da je njihov nekoliko minuta stariji blizanac preminuo dok se drugi bori za život. Moji roditelji pomirili su se sa sudbinom i svu svoju energiju usredsredili na mene. Tako je bilo sve do dana kada su čuli priče porodica koje sumnjaju da su njihova deca oteta po rođenju - priča Ivan.
On kaže da su onda prepoznali iskustvo kroz koje su prošli i počeli su da sumnjaju u sve što su do tada mislili da znaju. Otac se prisetio i da mu lekari u Beogradu nisu dali mrtvu bebu kada je tražio da je sahrani rekavši da to ide o trošku i po proceduri bolnice. - Već nakon nekoliko dana dali su se u potragu za dokumentima u kojima bi našli potvrdu za svoje slutnje... - priča Ivan, kome su dani ispunjeni borbom s istinom, zakonom i pravdom i koji konstantno dolazi do materijalnih dokaza koji potvrđuju da je krađa beba čist organizovani kriminal koji je jači i od same države. - Kopao sam, tražio godinama i došao do milion ključnih dokaza. Prvo, saznao sam da u Institutu za neonatologiju ne poseduju ključne dokaze koji bi potvrdili da je smrt mog brata stvarno i nastupila, ne postoji potvrda o smrti, ne postoji obdukcioni nalaz, oni uz matični list otpusne liste ne poseduju otpusnu listu, što je i logično jer na osnovu te otpusne liste je otpušten i dat novoj porodici! Bio sam i u upravi na Novom groblju u Ruzveltovoj ulici, koje je jedino bilo zaduženo za preuzimanje i sahranu umrle dece u neonatologiji. U odgovorima po zahtevima jasno piše da ne postoji grobno mesto, niti da je sahrana obavljena. I takođe, tokom maja 1979. nijedna navodno umrla beba iz specijalne bolnice za nedonoščad nije sahranjena - tvrdi Ivan. Dokaze bi, kako kaže, mogao da nam iznosi u nedogled, ali...
Savet je prepoznao pokušaj srpskih vlasti da ostvare tu odluku kroz pripremu nacrta zakona u kojem se predlaže uvodenje institucije individualnog obeštećenja, međutim Komitet ministara smatra da i dalje ostaje niz problema koje treba rešiti, navodi se u saopštenju SE.
Sa ovakvim pritiscima ne slažu se članovi Originalne beogradske grupe roditelja ukradenih beba. Oni smatraju da je licemerno da sada Savet Evrope Srbiji nameće rešenja "za problem koji su sami stvorili", aludirajući na to da su "kupci" beba uglavnom iz evropskih država. Smatraju i da niko ništa nije učinio da spreči masovnu prodaju srpskih beba koja je sedamdesetih godina prošlog veka bila uveliko u toku i poznata javnosti i državnim strukturama. - Najbolje za sve nas je da se taj zakon nikada ne donese. Nadamo se da su to shvatili i predstavnici vlasti i da će od donošenja tog kriminalnog zakona konačno odustati. U protivnom, na aferu krađa beba dodaće još jednu - legalizaciju krađe beba! Strazburške odluke i zapovesti Evrope nas uopšte ne interesuju. U poslednjem odgovoru naše Vlade 5. decembra navedeno je da EU nije ništa nametnula i da ih ne obavezuje da donesu zakon. U suštini, to je i tačno, ako se čita šta je napisano u presudi tog pseudosuda. To je, po nama, dobro, jer ova afera se neće rešiti nikakvim izmenama ili donošenjem novih zakona, već primenom postojećeg, odnosno doslovnom primenom onoga što smo mi naslovili "Osnovna načela" na našoj internet stranici (februar 2015.). Postoji zakon, samo se ne primenjuje zbog političke blokade - ocenjuju za "Vesti" roditelji Originalne beogradske grupe.
Oni navode i da, uprkos svim pokušajima, vlast ipak nije uspela da napravi razdor među roditeljima.
Ogorčena, navodi da je sramno što država ni pošto se na to obavezala presudom Evropskog suda za ljudska prava nije uradila apsolutno ništa da joj pomogne u potrazi za sinom. Ipak, ona i dalje sanja dan kada će on doći kući. - Jedino što sam ja od ove države dobila jeste novac. To treba da mi bude uteha? Živela sam ja i pre njega. Vređa me što država pokušava da novcem nadoknadi gubitak. To ne može da mi vrati moje dete, koje je negde živo i možda ima drugu porodicu, a ne zna za mene i da ga tražim. Sud je naredio da u roku od godinu dana od pravosnažne presude koja je doneta septembra 2013. država uradi nesto po pitanju pronalaska sve te dece. Svi smo to s nestrpljenjem iščekivali, ali evo dođe već decembar 2015. Za sve ovo vreme niko mi se nije obratio - ogorčeno priča Zorica dodajući da nikada neće odustati od potrage za sinom prvencem.
Prema njenom mišljenju, država je sabotirala njenu potragu, nije sarađivala niti uradila bilo šta da se uđe u trag njenom detetu pravdajući se zastarelošću slučaja. Zorica se pita kako je dete koje je dobilo 10 po rođenju naprasno preminulo, a da pritom podaci o njegovoj smrti nigde nikada nisu zavedeni. - Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dete u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela s njim u naručju, dojila ga, bio je odličnog zdravlja. Trećeg dana, u 6.30 ujutru, babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo zbog pucanja kapilara na mozgu. To je sve što mi je rečeno. Želela sam da ga vidim, ali su me sprečili rečima da sam mlada i da ću imati još dece. Hteli su da mi daju nešto za smirenje, nisam dozvolila. Tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada nismo dobili zvaničan dokument da je on mrtav - navodi ona. Usledile su godine praznog hoda, bez ikakvih informacija i nade da će saznati šta se desilo s njenim sinom, da bi 2002. dobili potvrdu da je njihov sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih. U lekarskom izveštaju stoji i da je uzrok smrti bebe nepoznat. - Mislim da je to što moje dete nije zavedeno u knjigu umrlih i što ne postoji patološki nalaz presudilo da sud prihvati moju tužbu. Čekam donošenje tog leks specijalisa. Ako se ništa ne učini, opet ću tužiti državu. Mi nećemo zaboraviti ono što nam se desilo i to nije neka teorija zavere, to se još uvek dešava i dešavaće se sve dok se tome ne stane na put - zaključuje Zorica.
Izvršno telo SE, na sastanku u Strazburu, usvojilo je odluku u kojoj izražava zabrinutost zbog toga što Srbija nije poštovala krajnji rok koji je Sud odredio za obezbeđivanje mehanizama koji bi imali za cilj pružanje informacija o sudbini nestale dece i individualno obeštećenje roditelja. Predstavnici svih 47 zemalja SE podsetili su vlasti u Srbiji da je rok za obezbeđivanje ovakvog mehanizma istekao pre više od godinu dana i da insistiraju na potrebi da se što hitnije poradi na rešavanju ovog slučaja. U odluci se konstatuje da je Srbija preduzela izvesne korake radi izvršenje presude Z. Jovanović protiv Srbije kada je pripremila nacrt posebnog zakona o nestalim bebama, ali da i taj nacrt zakona ostavlja brojna otvorena pitanja. "Odlučno pozivamo vlasti u Srbiji da se uhvate u koštac sa svim otvorenim pitanjima kako bi u potpunosti primenile uputstva Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa slučajem nestalih beba i da obaveste komitet ministara SE o napretku postignutom u usvajanju nacrta zakona", navodi se u odluci. U Strazburu je odlučeno da se izvršenje presude Zorice Jovanović protiv Srbije stavi pod pojačan nadzor. Najkasnije u martu sledeće godine SE ponovo će razmatrati izvršenje ove presude. Evropski sud za ljudska prava presudio je u martu 2013. godine da Srbija mora da isplati Zorici Jovanović 10.000 evra odštete i da joj obezbedi sve informacije o njenom novorođenčetu koje je nestalo iz porodilišta u Ćupriji pre više od 30 godina. Isti model primenjivaće se na više stotina slučajeva nestanka beba iz porodilišta u Srbiji. Rok za izvršenje presude bio je 9. oktobar 2014. godine.
Stoga je presudom Srbiji naloženo da što pre formira nezavisnu agenciju koja bi se bavila ovakvim slučajevima, kojih svake godine ima na stotine. Savet je na današnjem zasedanju prepoznao pokušaj srpskih vlasti da ostvare tu odluku kroz pripremu nacrta zakona u kojem se predlaže uvođenje insititucije individualnog obeštećenja, međutim Komitet ministara smatra da i dalje ostaje niz problema koje treba rešiti, navodi se u saopštenju SE. SE takođe upućuje zahtev predstavnicima vlasti Srbije da se posvete rešavanju preostalih problema u slučaju nestalih beba, pri čemu savetuje da uzmu u obzir najnovije odluke Evropskog suda, kao i da obaveštavaju Komitet o ostvarenom napretku u procesu usvajanja predloga zakona. Na sastanku SE u martu naredne godine biće razmotren i ocenjen eventualni napredak u sprovođenju ovih uputstava i zahteva.
Rok koji je postavio Evropski sud bio je 9. septembar ove godine, u obrazloženju tadašnje presude Sud je naveo da je uočio da su u Srbiji primećeni pokušaji državnih organa da se ovaj problem reši, ali da oni nisu ni dovoljno sistematski ni intenzivni da zadovolje oštećene. Stoga je presudom Srbiji naloženo da što pre formira nezavisnu agenciju koja bi se bavila ovakvim slučajevima, kojih svake godine ima na stotine. Savet je na današnjem zasedanju prepoznao pokušaj srpskih vlasti da ostvare tu odluku kroz pripremu nacrta zakona u kojem se predlaže uvođenje insititucije individualnog obeštećenja, međutim Komitet ministara smatra da i dalje ostaje niz problema koje treba rešiti, navodi se u saopštenju SE. SE takođe upućuje zahtev predstavnicima vlasti Srbije da se posvete rešavanju preostalih problema u slučaju nestalih beba, pri čemu savetuje da uzmu u obzir najnovije odluke Evropskog suda, kao i da obaveštavaju Komitet o ostvarenom napretku u procesu usvajanja predloga zakona.
Na sastanku SE u martu naredne godine biće razmotren i ocenjen eventualni napredak u sprovođenju ovih uputstava i zahteva.
Rok za izvršenje presude u slučaju „Zorica Jovanović protiv Srbije“ istekao je u oktobru, do kada je država morala da nađe model koji bi svim roditeljima koji sumnjaju da su im deca na rođenju ukradena omogućio odgovarajuće odgovore i naknadu. Takvih je roditelja 1.500, a neki od njih su bili gosti emisije „Život priča“ na TV „Prva“. Tragajući za istinom, roditelji nailaze na neverovatan sklop nelogičnosti koji se pojavljuju u dokumentaciji vezanoj za njihovu decu. Goran Filipović je predstavnik beogradske grupe roditelja. Njegova supruga se porodila 3. juna 1978. Dan nakon porođaja, saopšteno im je da je dete preminulo. U potrazi za svojim detetom, za koje veruju da nije umrlo, već da je ukradeno, Filipovići nailaze na niz nedoslednosti, koje samo pothranjuju njihove sumnje.
- Izvod iz matične knjige rođenih deteta ne sadrži ni ime ni prezime, a postoji JMBG. Nemoguće je da lice koje nema ni ime ni prezime dobije JMBG. Po podacima sa liste postoperativnog lečenja deteta ispada da se ono za 24 časa, koliko je živelo, ugojilo 100 grama, poraslo četiri centimetra i da mu je smanjen obim glave. U pogrebnom preduzeću izdaju nam potvrdu da nema podataka za sahranu bezimenog ženskog deteta te godine sa prezimenom Filipović. U dokumentaciji smo naišli i na saglasnost za kremaciju, na kojoj piše da je umrlo muško dete - ispričao je Goran autorki emisije Tatjani Vojtehovski. Slično iskustvo ima i Mirjana Novokmet. Porodila se u januaru 1978, a na preporuku doktorke koja joj je vodila trudnoću, porodila se u Višegradskoj.
J.J. - Foto: RAS
Priče roditelja koji poseduju sve dokaze da im deca nikad nisu sahranjena, deca koja nestaju na potezu porodilište pogrebno... Kako su deca bez imena dobijala JMBG, kad su zvanične institucije potvrdile da nije moguće dobiti JMBG bez imena, da li postoji mogućnost monstruoznog scenarija da postoje malverzacije sa bebama u porodilištima, zašto je jedno porodilište više od 5 godina čuvalo mrtve bebe u zamrzivaču? U emisiji je pokazana dokumentacija koja predstavlja flagrantno kršenje zakona (dokumentacija za bebe). To su potvrdili i zvanični predstavnici institucija svojim izjavama u emisiji. Za „Život priča“, autorke Tatjane Vojtehovski govore roditelji nestalih beba, predstavnici institucija i nekadašnja bolničarka Ginekološko-akušerske klinike u Višegradskoj ulici, koja je nosila bebe u kesama u zamrzivač u podrumu bolnice. U prvoj emisiji iz ovog serijala jasno su navedene nelogičnosti u postupcima nakon porodaja. Svi podaci koji su iznešeni su dokumentovani, a nepravilnosti u dokumentaciji su brojne, a neki su u šokantni. Kada se saznalo za 66 mrtvih beba u zamrzivaču sandučaru u podrumu bolnice u Višegradskoj koje su bile u crnim kesama, u roku od 24 sata pojavilo se urednih 66 dokumentacija o toj deci. Na pitanje koliko od te dece je mrtvorođeno, odgovor je bio da je oko 50 odsto, što je potpuno nezakonito, osim što je nelogično, jer deca koja su mrtvorođena ne mogu da imaju izvod iz knjige umrlih, zbog toga što je potrebno da imaju pre toga izvod iz knjige rođenih. Mrtvorođena deca ne mogu da dobiju taj izvod. Kada je postavljeno pitanje kako je moguće da se u tako kratkom roku pribavila dokumentacija za decu čiji roditelji žive u raznim krajevima u Srbiji, kao i to da neka deca tu stoje i više od pet godina, odgovor iz Višegradske je bio da je veliki pritisak javnosti i da su morali da reaguju. Na spisku roditelja tih 66 beba našli su se ljudi koji su, po pozivu roditelja koji se bore za istinom o svojoj deci, rekli da se njihovo dete nije rodilo tamo, to jest, da se majka nije porodila u tom porodilištu. Neke od majki saznale su da se nalaze na spisku kada su ih kontaktirali novinari iz emisije "Život priča", dok je jedan otac rekao da je nemoguće da se nalazi na spisku, zbog toga što je on svoje dete već sahranio. I to su samo neke od situacija. Jedna majka potpisala je otpusnu listu na kojoj piše da je identifikovala svoje dete, a to se nikada nije dogodilo. Jedan od najčešćih izgovora ljudi iz bolnice, roditeljima koji su želeli da vide svoju preminulu decu, jeste bio da su mladi, da će imati još dece i da im ne treba takvo sećanje. Sahrana 66 beba bila je zakazana za 10 časova ujutru, a kada su neki od roditelja stigli u devet sati, direktor groblja rekao im je da su zakasnili na sahranu. Od radnika koji rade na groblju saznali su da su deca pokopana u pet sati ujutru. Odgovor na pitanje "zbog čega" nisu dobili. 2013. godine jedna doktorka izjavila je da se deca ne sahranjuju, već da se kremiraju u bolničkim krematorijumima kao što je to inače praksa, dok su čelni ljudi iz Ministarstva pre samo nekoliko dana izjavili da krematorijumi u bolnicama ne postoje. Roditelji koji su učestvovali u ovoj emisiji ne odustaju od borbe da saznaju šta se sa njihovom decom dogodilo, ali su istakli da nemaju pomoć državnih institucija.
Kako je predloženo, podrobno će biti razmotren slučaj Zorice Jovanović protiv Srbije, odnosno kršenje prava tužilje na poštovanje porodičnog života usled kontinuiranog propusta države da joj pruži verodostojne informacije o sudbini njenog sina, koji je navodno preminuo u porodilištu 1983. godine. Evropski sud za ljudska prava naložio je Srbiji u martu 2013. godine da obešteti Zoricu Jovanović, čija je tek rođena beba pre 30 godina nestala iz porodilišta i da preduzme hitne mere da se reše mnogobrojni slucajevi te vrste. Strazburški sud je tada presudio da Srbija mora da isplati 10.000 evra odštete i sudske troškove Zorici Jovanović zbog toga što država ni posle 30 godina nije uspela da objasni šta se dogodilo sa njenom bebom, koja je rođena kao zdrava na klinici u Ćupriji u oktobru 1983. Sud u Strazburu je u obrazloženju presude tada naveo da je uočio da su u Srbiji primećeni pokušaji državnih organa da se ovaj problem reši, ali da oni nisu ni dovoljno sistematski ni intenzivni da zadovolje oštećene. Stoga je presudom Srbiji naloženo da što pre formira nezavisnu agenciju koja bi se bavila ovakvim slučajevima, kojih svake godine ima na stotine. Evropski sud za ljudska prava dao je Srbiji u septembru 2013. rok od godinu dana da pronađe mehanizme za ispitivanje nerasvetljenih slučajeva nestanka beba, a taj rok je istekao 9. septembra 2014. godine. Komitet ministara SE će, kako je najavljeno, do 10. decembra detaljnije ispitati i slučajeve iz drugih oblasti koji se tiču Albanije, Azerbejdžana, Belgije, Francuske, Grčke, Mađarske, Italije, Litvanije, Moldavije, Poljske, Rusije, Makedonije, Turske, Ukrajine i Britanije.
Više od dve godine nakon što je presuda u slučaju Z.Jovanović protiv Srbije postala pravosnažna Srbija još nije pronašla model za izvršenje ove presude. Rok za izvršenje presude je bio 9. oktobar 2014. godine. Zastupnica Srbije pred sudom u Strazburu Vanja Rodić izjavila je za agenciju Beta da ne očekuje sankcije Komiteta ministara SE protiv Srbije zbog kašnjenja u izvršenju presude. Ona je objasnila da kompleksnost pojedinih presuda ne dozvoljava državama uvek da poštuju vremenske rokove za izvršenje presuda koje je Evropski sud za ljudska prava odredio. - Očekujem kritiku, ali i razumevanje Komiteta ministara SE za naše argumente i kompleksnost presude u slučaju Z.Jovanović protiv Srbije. Možemo očekivati da se na sastanku sledeće nedelje usvoji tekst koji nas poziva da što pre izvršimo presudu. Suština konvencijskog sistema zaštite ljudskih prava nije da se državama preti, već da države same osiguraju poštovanje Evropske konvencije o ljudskim pravima - izjavila je Vanja Rodić. Uprkos najavama iz Beograda da je usvajanje posebnog Zakona o utvrdjivanju položaja navodno ukradene dece iz porodilišta u Srbiji (leks specijalisa o nestalim bebama) planirano do kraja ove godine, taj posao još nije završen. Zastupnica Srbije pred Evropskim sudom u Strazburu naglašava da donošenje posebnog zakona o nestalim bebama nije obaveza koju je ovaj Sud nametnuo Srbiji. - Sud u Strazburu nije doneo odluku da donošenje posebnog zakona o nestalim bebama mora biti mehanizam za rešavanje ovog slučaja, već je sugerisao da bi tako trebalo da bude uzimajući u obzir preporuku Zaštitnika gradjana. Srbija je, u dogovoru sa predstavnicima roditelja nestale dece, donela odluku da je donošenje leks specijalisa najbolje rešenje - izjavila je ona. Rodić je naglasila da je Odeljenje SE za izvršenje presuda Evropskog suda za ljudska prava poslalo komentare na nacrt zakona, da su isto učinili i predstavnici udruženja roditelja i druge nevladine organizacije i da se u Ministarstvu pravde trenutno razmatraju potrebne izmene. Državni agent Srbije ne slaže se sa ocenama da država nije uradila ništa u rešavanju sudbina nestalih beba iz srpskih porodilišta. - Dostavljali smo više puta Odeljenju za izvršenje presuda SE izveštaje o našim aktivnostima u vezi sa izvršenjem ove presude i u tom smislu uspostavili saradnju sa ovim telom. Održano je i više sastanaka sa predstavnicima roditelja i stručne javnosti. Niko ne osporava da se presude Evropskog suda moraju izvršiti, ali je izvršenje u ovom slučaju vrlo složeno i zahtevalo je više vremena - izjavila je ona. Evropski sud za ljudska prava presudio je u martu 2013. godine da Srbija mora da isplati Zorici Jovanović 10.000 evra nematerijalne odštete i da joj obezbedi sve informacije o njenom novorodjenčetu koje je nestalo iz porodilišta u Ćupriji pre više od 30 godina. Presuda je postala pravnosnažna 9. septembra 2013, a obaveza države je bila da u roku od godine dana, do 9. oktobra 2014. godine uspostavi odgovarajući mehanizam koji bi svim roditeljima u situaciji sličnoj kao u slučaju Zorice Jovanović omogućio odgovarajuće odgovore i naknadu.
Evropski sud za ljudska prava presudio je u martu 2013. godine da Srbija mora da isplati Zorici Jovanović 10.000 evra nematerijalne odštete i da joj obezbedi sve informacije o njenom novorođenčetu koje je nestalo iz porodilišta u Ćupriji pre više od 30 godina. Isti model primenjivaće se na više stotina slučajeva nestanka beba iz porodilišta u Srbiji. Presuda u slučaju nestalih beba postala je pravosnažna 9. septembra 2013. godine, tada je srpskim vlastima naloženo da u roku od godinu dana uspostave mehanizme za utvrđivanje tačnog broj roditelja koji tragaju za nestalom decom, da im dostave uverljive odgovore o sudbini njihovih beba, kao i pravičnu finansijsku odštetu. U decembru prošle godine, više od godinu dana nakon što je presuda postala pravosnažna, Komitet ministara SE prvi put je razmatrao nepristupanje Srbije presudi o nestalim bebama iz srpskih porodilišta. Tada je utvrđeno da Srbija kasni u izvršenju presude, ali je konstatovana i dobra namera Beograda da razreši ove slučajeve. Vlastima u Srbiji naloženo je da roditeljima nestale dece što hitnije obezbede informacije o sudbini njihovih mališana. Uprkos najavama iz Beograda da će poseban Zakon o utvrđivanju položaja navodno ukradene dece iz porodilišta u Srbiji (leks specijalis o nestalim bebama) biti usvojen do kraja ove godine, taj posao još nije završen. Radna verzija nacrta Zakona je završena i iz Ministarstva pravde prosleđena predstavnicima roditelja i nadležnima na javnu raspravu, ali se zakon još nalazi na čekanju. Cilj leks specijalisa o nestalim bebama je istraživanje činjenica i okolnosti na osnovu kojih se može utvrditi istina o položajima nestale dece. U nacrtu Zakona predviđeno je da će za sve ovakve slučajeve na teritoriji Srbije biti nadležan Viši sud u Beogradu, a za odlučivanje o žalbama Apelacioni sud. Nove specijalizovane jedinice MUP trebalo bi da sprovode istrage na osnovu zahteva suda. U slučajevima kada nije moguće utvrditi sudbinu nestalog deteta, njegovim roditeljima može da se odredi pravična finansijska nadoknada koja ne može biti veća od 10.000 evra. Sve zemlje članice SE obavezne su da ispunjavaju presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Ukoliko izvršno telo SE utvrdi da neka zemlja kontinuirano ne pristupa izvršenju presuda ona se može suočiti sa različitim vrstama sankcija i političkog pritiska, od slabljenja uticaja u SE do izbacivanja iz ove organizacije. Rešavanje ovog osetljivog pitanja može postati i jedan od uslova na putu Srbije u EU.
Ministar pravde Nikola Selakovića, uoči predstojećih izbora za članove Državnog veća tužilaca i javnih tužilaca u javnim tužilaštvima, pretio je smrću republičkom javnom tužiocu Zagorki Dolovac rečima: “Ako ne umukneš, plivaćeš Dunavom”, ekskluzivno saznaje portal Teleprompter.rs od izvora iz tužilaštva. Naš sagovornik kaže da je Selaković pretio Dolovac onoga trenutka kada se pobunila protiv uticaja određenih interesnih grupa na izbor javnih tužilaca i članova Državnog veća tužilaca. Dodaje da je u tužilaštvima širom Srbije nastao haos kada je Aleksandar Vučić izjavio da on ima svoje kandidate za javne tužioce. - Interesna grupa na čelu sa Aleksandrom Vučićem rešila je da u tužilaštva postavi svoje kandidate. Tu interesnu grupu čine još i ministar pravde Nikola Selaković, direktor BIA Aleksandar Đorđević, Vučićev kum Nikola Petrović, šef beogradske policije Veselin Milić i kriminalac sa Kosova blizak Vučiću Zvonko Veselinović, priča izvor portala Teleprompter.rs iz tužilaštva. Napominje da ta interesne grupa planira da postavi svoje kandidate za javne tužioce preko nameštenih članova Komisije za izbor javnih tužilaca. - Izbornu komisiju čine direktor Pravosudne akademije Nenad Vujić, sudija Aleksandar Vujčić, apelacioni tužilac iz Novog Sada Milan Tkalac, apelacioni tužilac iz Kragujevca Milijana Dončić i zamenik republičkog javnog tužioca Gordana Janićijević, dodaje izvor. Kako nam je objasnio izvor iz tužilaštva, kandidati za javne tužioce pred Komisijom moraju da iznesu svoj program. Najveći broj bodova je 20, a sa 50 bodova se ocenjuje rad. - U Komisiji je nastao haos kada je ministar Nikola Selaković rekao da Aleksandar Vučić ima svoje kandidate koji moraju da prođu. Selakovićev najbliži saradnik je Nenad Vujić koji samo prenosi njegove zahteve. Međutim, sve nas je iznenadilo saznanje da je sudija Aleksandar Vujčić, koji je slovio za poštenog sudiju, prelomio i prešao na stranu koja zastupa kriminalce. S njime je razgovor obavio Radoslav Bačević, advokat Darka Šarića, otkriva izvor Telepromptera iz tužilaštva. Naš sagovornik napominje da interesne kriminalne grupe sada vrše pritisak na odluke Komisije. - Preneli su nam da Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal, mora da bude sklonjen sa tog mesta jer je to želja Vučićevog kuma Nikole Petrovića. Petrović kaže da se plaši Radisavljevića. Na njegovo mesto bi trebalo da dođe advokat iz Čačka Mladen Nenadić, inače blizak prijatelj direktora BIA Aleksandra Đorđevića. On je u internim krugovima poznat kao “advokat mafije”. Bili smo primorani da Nenadiću unapred damo rešene testove da bi imao maksimalan broj bodova, priča naš sagovornik iz tužilaštva. Prema pisanju medija, Nenadić je početkom oktobra prošao u najuži krug kandidata za specijalnog javnog tužioca za organizovani kriminal.
Dodaje da je stiglo naređenje da za beogradskog tužioca bude postavljena Nataša Krivokapić, kandidatkinja Nikole Petrovića koja je izdala nalog za drugo saslušanje urednika Telepromptera Danila Redžepovića. - Kod ministra Selakovića se nalazi spisak unapred određenih tužilaca za svaki grad. Ta imena su izdiktirali ljudi iz kriminalnih grupa ili ljudi bliski kriminalnim grupa. Oni sada od nas traže da im mi te želje legalizujemo. Situacija nikada ranije nije bila ovako loša. Prete nam. Nekim kolegama mu presretali decu, konstantno nam spominju porodice. Neke kandidate koje ne mogu da sklone pod pretnjama teraju da podnesu ostavke, dodaje naš sagovornik. Kaže da je Vučićev kum Nikola Petrović tri puta bio u kabinetu ministra Nikole Selakovića gde su licitirali koji će kandidati biti postavljeni na funkcije. - Ministar Selaković je u jednom trenutku pozvao Zagorku Dolovac kada se pobunila zbog kandidata i rekao joj doslovno: “Ako ne umukneš, plivaćeš Dunavom”. Čudi nas što Dolovac ne preduzima ozbiljnije radnje jer zna da bi svi stali na njenu stranu, kaže izvor Telepromptera iz tužilaštva. Kada je reč o izboru članova Državnog veća tužilaca, ministar Nikola Selaković predložio je nekoliko članova Srpske napredne stranke. - Državno veće tužilaca je bitna karika u hijerarhiji. Članovi tog tela se biraju neposrednim izborom svih tužilaca i zamenika tužilaca. Selaković je kandidovao Borisa Pavlovića, treće beogradskog tužioca, člana Srpske napredne stranke i zamenika apelacionog tužioca Krsmana Ilića čiji je sin blizak prijatelj Nikole Selakovića, otkriva naš sagovornik i više puta ponovalja da je pritisak koji stiže sa vrha države nepodnošljiv. - Ne možemo više da izdržimo. Prete nam svaki dan. Selaković je naterao jednog od najboljih kandidata da povuče prijavu pod pretnjom da će mu supruga, koja radi u administraciji, dobiti otkaz. Ne znam da li narod spoznaje šta znači da stranački ljudi postanu tužioci. Ako se ovako nastavi, Vučić će u Tužilaštvu za organizovani kriminal imati sve svoje ljude. Oni se biraju na šest godina, što znači da će biti mirni kada je reč o krivičnom gonjenju ljudi iz vlasti, zaključuje naš sagovornik.
Roditelji smatraju da nije ispunjeno ništa od onog što su se udruženja dogovarala na sastancima ministara pravde i zdravlja Javna rasprava o nacrtu zakona o nestalim bebama, koja je trebalo da bude okončana 15. septembra, produžena je za nekoliko dana i trajaće najverovatnije do kraja ove sedmice, kažu za „Politiku” u Ministarstvu pravde. Nadležni podsećaju da je pomenuti predlog zakona preveden i poslat na mišljenje Savetu Evrope, ali do sada odgovor ove institucije nije stigao. „Posle javne rasprave prikupiće se svi komentari, a uskoro će biti održan i okrugli sto na koji će biti pozvani i predstavnici udruženja roditelja nestalih beba”, navode u resornom ministarstvu. Na okruglom stolu, koji će biti otvoren za javnost, prisutni će imati priliku da razgovaraju o predloženom nacrtu, da diskutuju o njegovim rešenjima i predlože nova, kako bi bio što kvalitetniji i sprovodiv, napominju u Ministarstvu pravde. Podsećamo da je nacrt zakona o nestalim bebama izazvao revolt svih onih koji veruju da su im deca oteta posle porođaja, a ne da su umrla kako je njima u porodilištima navedeno. Reč je o slučajevima iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, mada postoje, kako tvrde roditelji, i slučajevi nestanka beba posle 2000. godine. Prema podacima Beogradske grupe roditelja, 2005. je bilo oko 3.500 predmeta nestale dece, ali ovaj broj stalno se menja, jer mnogi odustaju od tužbi. Roditelji su nezadovoljni zbog činjenice da država već dve godine ništa nije uradila u slučaju nestalih beba, iako je bila obavezna da to učini presudom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Podsećamo, u septembru 2013. godine ovaj sud utvrdio je da je Zorici Jovanović, čija je beba nestala 1983. godine u porodilištu u Ćupriji, oštećeno pravo na porodični život. Tom odlukom Srbija je postala obavezna da u roku od godinu dana odgovori Jovanovićevoj šta se desilo sa njenim detetom, ali i da pokrene mehanizam za rasvetljavanje sudbine još sto beba, čiji su se roditelji obratili međunarodnom sudu. Država, međutim, to nije učinila. U međuvremenu je osnovana radna grupa ministarstava pravde zdravlja i unutrašnjih poslova, a rezultat njihovog rada je nacrt zakona o nestalim bebama, koji je pre mesec i po dana stavljen na sajt Ministarstva pravde. Roditelji smatraju da nije ispunjeno ništa od onog što su se udruženja dogovarala na sastancima ministara pravde i zdravlja i da se ovim predlogom umesto zakona roditeljima nudi parnični postupak, gde sudija sam odlučuju u svakom slučaju da li će i koliku naknadu da odredi. Takođe, nacrt zakona obuhvata događaje posle 1. januara 1970. godine što roditelji smatraju neustavnim, jer su „otmice” beba beležene i pre ovog datuma. Predlog zakona podrazumeva i da roditelji sami prikupljaju dokumentaciju, što oni smatraju – nemogućom misijom. – Država je, na žalost, nema na naše zahteve. Održali smo tribinu, konferenciju za novinare, dva puta se obraćali premijeru iznoseći zbog čega ne možemo da prihvatimo ovakav predlog zakona. Nikakav odgovor, međutim, nismo dobili. Čekamo da se završi javna rasprava, mada ne znam ni zašto se tako zove, jer niko ne može da vidi komentare koji se stavljaju na sajt. Sigurni smo da nećemo dozvoliti da ovakav nacrt zakona uđe u skupštinsku proceduru. Ako treba organizovaćemo i proteste – ističe za „Politiku” Goran Filipović iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba. Roditelji iz nekoliko udruženja nestale dece najavljuju i tužbe Evropskom sudu za ljudska prava, a zamerke su izneli i zbog malih ovlašćenja koje ima specijalizovana jedinica MUP-a. Ova jedinica bi trebalo da sprovodi istražne radnje u postupku na osnovu zahteva suda. U Ministarstvu pravde podsećaju da je predlogom zakona o nestalim bebama predviđena i novčana naknada za one za koje se dokaže da su oštećeni, i to najviše 10.000 evra.
BEOGRAD - Nećemo nikakav zakon o nestalim bebama, ni odštetu koju on predviđa za roditelje. Nama novac ne znači ništa. Mi hoćemo da država sprovede ozbiljnu istragu i da se istina o našoj deci konačno sazna. Ovo za Kurir poručuje Radiša Pavlović, predstavnik Udruženja za istinu i pravdu o nestalim bebama, koje traži da se hitno povuče Nacrt zakona o nestalim bebama. U ovom trenutku, kaže Pavlović, čak 5.000 roditelja u Srbiji sumnja da im je neko oteo dete. - Među njima sam i ja. Tražim dva sina blizanca, koji sada imaju 27 godina. Najoštrije se protivimo donošenju zakona o nestalim bebama jer je to čisto gubljenje vremena i ne znači ništa roditeljima. Ovaj zakon predviđa odštetu za nas, a nama novac ne treba. Mi želimo da se u skladu postojećih propisa i Krivičnog zakonika sprovede istraga, da je obavi specijalno odeljenje tužilaštva, kako i dolikuje ovako ozbiljnom slučaju, i da se istina konačno sazna - ističe Pavlović.
Javna rasprava o nacrtu zakona završava se 20. septembra i to je rok koji ovo udruženje daje državi da odustane od svoje namere. U suprotnom će, poručuju, organizovati masovne proteste. - Nećemo odustati dok država ne pokaže volju da se sazna istina o nestalim bebama. Ako treba, organizovaćemo stalne i masovne proteste. Tvrdim da službe bezbednosti imaju informacije o adresama na kojima danas žive naša deca i, da država hoće, to bi vrlo brzo moglo da se sazna. Zakon, međutim, sve svodi na parnične postupke i dobijanje odštete, a ne na saznavanje istine. Pritom, svi znamo kakvo nam je sudstvo i za nas je apsurdno da se u sve to uopšte upuštamo - napominje Pavlović. On poziva premijera Aleksandra Vučića, kojem je uputio i dopis, da odgovori na vapaj nesrećnih roditelja i spreči zamajavanje javnosti donošenjem bespotrebnih zakona.
...da niko ne može ni kupiti ni prodati - osim ko ima žig zveri..." BEOGRAD, 29 avgust 2015 - Poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić najavio je izradu zakona za „biometrijsku identifikaciju materinstva“. Prema rečima još jednog u nizu poverenika Vučićevog režima, čipovanje novorođenih beba: "sprečiće krađu beba iz porodilišta"
Prezauzet hapšenjem novinara, doktor Nebojša u ulozi „bebospasitelja“ (slučaj od 13 februara) dobiće dostojnu zamenu u neproverenom patentu domaćeg pronalazača Komlena Lalovića. Marketinško „spašavanje otete bebe“ lično od strane ministra Nebojše – poznato i kao „slučaj helikopter“, označilo je pokretanje kampanje čipovanja. Nastavak je usledio formiranjem radne grupe ministarstva zdravlja radi utvrđivanja činjenica o nestaloj deci i dramatičnim novinskim naslovima: "do sada ukradeno preko 100.000 beba u Srbiji"
Najava poverenika za informacije od javnog značaja samo je završna faza Hegelijanske dijalektite, kao ideje vodilje globalizma. Problem otetih beba i njihovog spašavanja, izazvao je reakciju javnosti – čije je „rešenje“ čipovanje, zbog koga je i kreiran problem. Strah je ultimativno oružje manipulacije masom.
Svoju brigu za decu država je na delu dokazala zakonom o prisilnoj vakcinaciji, gde se deci nasilno ubrizgava 25 puta veća količina žive od dozvoljene. Rodoljub Šabić je naglasio da će se čipovanje obavljati „isključivo uz izričiti pristanak majke deteta“, ali radi se o potpuno istom šablonu kao sa vakcinama. Najpre se donese pravilnik, uz izritiči naglasak „neobavezan“, potom se donese zakon kojim se nasilno sprovodi – uz drakonske kazne onima koji se usprotive. Radi se o finalizaciji projekta započetog u Srbiji još 2008 godine, koji podrazumeva uzimanje otiska majke i deteta odmah po porođaju. Briljantno rešenje obezbeđenja vrlo osetljivih biometrijskih podataka od hakerskih upada u sistem nije ponuđeno – iz opravdanih razloga. „Hakeri drže Srbiju u šaci – ukrali baze podataka JMBG“ Globalistička ideologija kontrole stanovništva bazira se na trijadi nasilne vakcinacije, čipovanja i ilegalnog elektronskog praćenja. Svrha nije samo potpuna kontrola samih građana, već totalitarna dominacija svakim aspektom života. Lične slobode, građanska prava i privatnost postaju stvar prošlosti. Začetnik čipovanja bio je Američki naučnik sa Jejla, Hoze Manuel Rodrigez Delgado poznat po svojim ne tako humanim, ali izuzetno efikasnim metodama kontrole uma. Hirurškom intervencijom Delgado je u životinje ubacivao radio-prijemnik koji je povezao sa nervnim sistemom i kontrolisao daljinski, pomoću radio-talasa.
Proslavio se po eksperimentu u kome je razbesnelog bika u areni zaustavljao usred napada – pritiskom na dugme svog radio-odašiljača. Svoju tehniku daljinske kontrole uma Delgado je uspešno testirao i na 25 osoba, uglavnom žena. Delgadova zastarela tehnika iz 1964 godine je znatno uznapredovala, a ukoliko gajite iluzije da posle ubacivanja čipa možete imati slobodnu volju – zapitajte se da li ste fizički jači od razbesnelog bika u areni. „U sledećim generacijama, ljudi će se farmaceutskim sredstvima naterati da vole svoje ropstvo“ – Haksli
Krađa novorončadi u Srbiji datira još iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Mnogo je ucveljenih majki porodilište napustilo praznih ruku uz objašnjenje da im je dete umrlo. Međutim, retko koja majka je videla to svoje “mrtvo” dete, što dodatno unosi sumnju u to da su sva ta deca živa. Priča ove žene je slična hiljadama priča drugih žena, a opet jedinstvena, i ima drugačiju tragičnu notu od svih ostalih. Pašija Rustemov je imala 21 godinu kada je prvi put ostala u drugom stanju nakon pet godina braka tokom kojih je željno iščekivala dete.
Kada je krenuo porođaj, otišla je 27. jula daleke 1971. godine u porodilište u ulici Narodnog fronta. Od tog dana njen život više nije isti… – Porođaj je krenuo. Doktor je rekao da će brzo da me porodi ostavivši me u jednoj prostoriji. Tu sam provela čitavu noć. Bolovi su bivali sve jači. Ustala sam sa stola i krenula da tražim lekara. Srela sam ga na hodniku i tek kad sam ga pitala zašto čekam toliko dugo, odveli su me u porođajnu salu – počinje priču Pašija Rustemov. Posle višesatne agonije, rodila je muško dete. – Dete je bilo modro, a nije odmah ni zaplakalo. Odmah sam pitala doktora šta je sa detetom i zašto se nije čulo. Zatim je došao drugi lekar i stavio mu kiseonik i tek tada sam čula plač svoje bebe – priča ona. Suze radosnice nove majke! Odmah zatim, kao grom iz vedra neba, strašna vest – njena beba je preminula. Ovo su joj lekari, kako kaže, drsko saopštili. Pašija Rustemov kaže da je to saznanje bilo strašno za nju. Odmah joj je pozlilo. Njena dugoočekivana radost i nada bile su ugašene ovim strašnim saznanjem. – Doktoru koji mi je saopštio da mi je dete umrlo rekla sam da pet godina nisam imala dece. Tražila sam da mi daju dete da ga zagrlim mrtvog – nastavlja svoju potresnu ispovest očajna majka. Kako kaže, ubrzo su joj dali injekciju za smirenje i probudila se tek nakon nekoliko sati. Nisu joj dali da vidi svoje mrtvo dete.
– Kad sam se probudila, krenula sam ka boksu sa bebama, Međutim, nisu mi dozvolili da uđem. Prislino su me vratili i ponovo mi dali nešto za smirenje – prepričava svoju dramu Pašija Rustemov. Dok je bila u bolnici došla je matičarka koja joj je tražila podatke o detetu. Dala mu je ime Sihran i očajna izašla iz bolnice. Godinama je nju razdirala sumnja da joj je dete živo, a prvi znak koji je ukazivao na to je odlazak u opštinu 2004. godine. Kada je tražila izvod iz matične knjige rođenih, rečeno joj je da je sin živ. Ona je takođe utvrdila da je dete upisano u knjigu rođenih mesec dana nakon rođenja. Naša sagovornica se pita kako je to moguće ako je dete navodno umrlo.
Nakon tog saznanja u opštini, Pašija Rustemov se uputila u bolnicu Naroni front da traži obdukcioni nalaz i informaciju o tome gde je sahranjeno dete. Međutim, dobila je samo porođajni protokol koji, kako kaže, nije bio verodostojan. Umrlica ne postoji, kao ni bilo kakv podatak o smrti deteta. Štaviše, na jednom od dokumenata koji je dobila u bolnici piše da joj je dete živo. Drugi razlog koji ju je naveo da posumnja da je njen sin ipak živ bio je poziv da ide u rat. Kada su došli po njenog drugog sina, rekli su im da ona i njen muž imaju još jednog sina. Agonija ove žene trajala je godinama, sve dok se nije pojavio tračak nade.
Naime, uspela je da pronađe čoveka za koga sumnja da je njen sin. Stupila je sa njim u kontakt i otvoreno mu rekla za svoje sumnje. – Kada sam mu saopštila da sam možda ja njegova biološka majka, on je najpre pristao da uradimo DNK test, međutim, kasnije se predomislio. Nisam želela da insistiram i više se ne čujemo – priča ona.
– Plašim se da živi u nemaštini, a volela bih da mu pomognem. Volela bih da već jednom saznam istinu. Teško je živeti sa tim teretom godinama – očajna je naša sagovornica.
U saopštenju posle razgovora sa tim pronalazačem, poverenik je obećao da će u granicama ovlašćenja predložiti nadležnima da omoguće primenu Lalovićevog dualnog biometrijskog skenera za sprečavanje krađe ili zamene beba u porodilištima. "Budući da je reč o obradi biometrijskih, naročito osetljivih podataka (uzimanje otisaka prstiju majke i deteta u trenutku porođaja), ona bi se primenjivala isključivo uz izričiti pismeni pristanak majke", rekao je Šabić i dodao da bi po njegovom mišljenju u najvećem broju slučajeva postojala spremnost za to. Šabić je ocenio da nadležni prilikom izbora zakonskih rešenja treba da vode računa o stavovima roditelja i naglasio da nije dobro što se sa donošenjem zakona o nestalim bebama i drugih mera značajno docni u odnosu na rokove utvrđene odlukom Suda u Strazburu. "Još krajem 2008.g. upozorio sam nadležne, uključujući i Narodnu skupštinu da će neodgovoran odnos prema problemu dovesti do njegove eskalacije i da će problem poprimiti međunarodne razmere, što se i potvrdilo presudom Suda za ljudska prava u Strazburu, početkom 2013", podsetio je Šabić. On je ocenio da Lalovićev patent ne može rešiti probleme iz prošlosti, ali da bi mogao da ih otkloni u budućnosti i da je dobro što je taj pronalazač tražio i dobio od nekoliko porodilišta potvrdu vrednosti i zainteresovanost da počnu sa korišćenjem aparata. "Posebno dobrim smatram spremnost pronalazača koju je u razgovoru izričito potvrdio, da se potpuno odrekne bilo kakvih imovinskih prava u vezi sa eksploatacijom njegovog patenta u porodilištima u Srbiji", navodi se u Šabićevoj izjavi dostavljenoj medijima.
Mirjana Novokmet (Beogradska grupa) izjavila je da nacrt zakona nije ustavan i da će tražiti ocenu ustavnosti. Radiša Pavlović (Udruženje za istinu i pravdu o nestalim bebama)
Goran Filipović (Beogradska grupa) izjavio je da su pre godinu dana izradili zakon u saradnji sa profesorima Pravnog fakulteta Union koji uopšte nije došao do javne rasprave u Narodnoj Skupštini. Taj zakon po njegovom ličnom mišljenju dobar je, uz određene izmene. U prilogu dostavljam zakon koji je uradila Beogradska grupa i zakon koji je uradila Radna grupa.
Možete ih uporediti.
Beogradska grupa (zakon i obrazloženje)
Radna grupa - zakon
Dan u kome saznaju da će postati roditelji za većinu ljudi bude jedna od najvažnijih vesti u njihovom životu. Dan koji je u stvari uvod u nešto što nikad nije postojalo pre toga, uglavnom nezamisliv (osim ako nije po prvi put) iako vizuelno i emocionalno opipljiv naspram bliskih ili nepoznatih koji su već u tome. Nekome donese ostvarenje dugo očekivanog sna, nekom nažalost neprijatno iznenađenje, nekom mnoštvo upitnika koje ne može da zameni odlučnom tačkom pa navodi na preispitivanje dok ne bude kasno, ali dan koji zasigurno znači neku vrstu preokreta i inicijaciju neke drugačije budućnosti. Ukoliko se opredele da “stvar” isteraju do kraja, porodici sledi manje više uzbudljiv period iščekivanja, psihofizičkih priprema, planova, prilagodjavanja postojećim uslovima ali i angažman na stvaranju bolljih od onih koji jesu. Nerodjenoželjeno dete u stvari biva unapred jako voljeno, paženo, maženo i očekivano sa nestrpljenjem i nadom da će sve proteći u najboljem redu. Dan u kome se ono pomalo zastrašujuće, nekada traumatično, bolno ali vremenom zaboravljeno iskustvo zvano porodjaj i donošenje novog bića na svet desi, za većinu ljudi postaje najvažniji praznik i radost. Dan u kome nakon proživljenog napora i uglavnom sterilne, zagušljive, neprijatne bolničke atmosfere, majka sa svojom bebom u pratnji porodice izađe i ode svojoj kući, za većinu ljudi znači kraj jedne neizvesnosti i korak ka nečemu mnogo izvesnijem i konkretnijem, što podrazumeva odgajanje, brigu i ljubav – vajanje novog bića. Ali… Neki nezvanični podaci tvrde da je u Srbiji tokom poslednjih 40 godina preko 10.000 majki (a brojka se možda može i umnogostručiti za nešto duži period) izašlo iz bolnice bez svog novorođenčeta. 10.000 beba je proglašeno mrtvim a da ih njihovi roditelji nikada nisu videli, niti dobili konkretne dokaze o uzrocima smrti, niti da su ta tela sahranjena u porodičnim grobnicama. Bar 20.000 roditelja je ostalo uskraćeno radosti odgajanja svog deteta koje je nečijom odlukom, zlom namerom i zločinačkim delom proglašeno nepostojećim a u stvari oteto, prodato, može biti i ubijeno, bez ikakvog lekarskog izveštaja o detaljima rođenja i smrti koji bi u normalnim okolnostima bili prosleđeni i roditelju i nadležnim organima. Opravdane sumnje i “dokazi” bez dokaza o pravim smrtima, sa neregularnim otpustima i smrtovnicama bez tela, govore da je preko 10.000 osoba, od kojih su neki sada u već zrelim godinama, ostali u neznanju da ne pripadaju (po prezimenu, mestu rođenja i prebivališta, genetici) onome kako zvanični dokumenti tvrde. Sa 10.000 ljudi se neko a da to nije sudbina, ozbiljno, veoma grubo i surovo poigrao. Možda bi neko sumnjičav ovakve informacije preimenovao u glasine, u malo okasnelo probuđenu a u stvari nikada prežaljenu bol nesuđenih očajnih roditelja koji se naknadno hvataju za slamku, izmišljotine kako bi se uznemirila javnost i bacila ljaga na ionako okrnjen renome već ozloglašenog zdravstva koje hropće i posrće u skoro svakom segmentu, kako bi se malo udarilo i na ugled policijskih organa koji nikako da počnu da rade svoj posao kako treba, da se malo zatalasa onde gde zapravo ne može da postoji ništa osim “čistote, gugutanja, nežnosti” i profesionalizma koji bar tu nema razloga da izaziva neki revolt, iako itekako ima. Ne treba spominjati učestale priče žena koje su na porođaju izdržale mnogo gori tretman no steone životinje po štalama; nošenje ludačkih okrvavljenih košulja spavaćica tokom boravka u bolnici; neljubaznost osoblja koje očekuje dodatnu nadoknadu za svoj trud i požrtvovanje; obroke koji bi možda odgovarali bolesnicima obolelim od srca ali ne i majkama koje instinktivno treba da dokuče kako se može izvući mleko, multiplicirati preko noći njegove skromne količine i same ućutkaju pregladnele, nepresvlačene, osute bebe; jedva izvučene žive glave zbog bacanja kockice da li treba čekati prirodni porođaj, ili se ipak poigrati forcepsom ili nožem kad nevaspitana i razmažena porodilja ne može da ispuni ono što svaka normalna pristojna žena može i to ćuteći; a ni selektivno ubadane epidurale i prisustva polumuškaraca u obliku muževa koji moraju da vide ono što im nije posao. Ali nije o tim „trivijalnim“ stvarima reč. Reč je o mnogo ružnijim i pogubnijim posledicama koje su unesrećile previše ljudi u prošlosti pa i sadašnjosti, izazvale sumnju u dobre ishode, strah da dobre stvari mogu da se izokrenu u nesto nepredviđeno a izvan kontrole i što je najgore, bez adekvatnih sankcija. Retki su imali sreće da nakon čak nekoliko decenija uspeju da upornom potragom pronađu svoje potomke, što mnogima koji trenutno jesu članovi udruženja Porodica ukradenih beba predstavlja samo san ali i daje izvesnu nadu. Oni definitivno odbacuju pre nekoliko meseci donet predlog Lex Specialisa koji predviđa da se neki do sada nerazrešeni slučajevi stave van zakona i zatvore kao zastareli slučajevi. Odbacuju da je gonjenje sumnjivih lica sada u nadleštvu skromnih nezavisnih policijskih grupacija, a da se pri tom evidencija o rođenim i umrlim u bolnicama nekada prolongira i po šest meseci umesto zakonskih 15 dana. “Najefektniji” ili bolje rečeno najsramniji deo istog predloga kao utešnu nagradu oštećenim daje mogućnost ubiranja materijalne nadoknade do 10.000 evra u zavisnosti od slučaja, čime mogu potpisati prekid svoje potrage i time nekako utolili glad sopstvene boli za izgubljenim roditeljstvom. Da li se godine patnje, praznine, opravdane sumnje, manjka dokaza, poklanjanja sopstvene krvi i mesa u neznane svrhe i zbog zlokobnih namera mogu potkupiti hiljadama pa i milionima novčanica? Koliko jedan život vredi na ovim prostorima? Koliko vredi poverenje u one koji su nadležni da daju sve od sebe da novi život pripadne onima koji su ga stvorili, a i u one koji mogu da mahinacije i manipulacije spreče, otkriju i kazne? Mogu li se oskrnavljena srca i duše zakrpiti obećanjem da je to verovatno bila nenamerna greška ili smeju tek tako bezočno proglasiti sumnjičavošću bez pokrića? Dan u kome saznaju da je njihovo dete ipak živo i da negde obitava, da su nesrećom bili lišeni sreće njegovog odgajanja, za sve one koji su prošli pakao nepredviđenog gubitka i nepostojećih smrti, sigurno je dan koji će slaviti kao novi rođendan i trenutak koji im više niko ne može oduzeti. Ne dajmo da se iko poigrava životima živih, niti životima “umrlih” koji ništa od toga nisu hteli. A dešava se, i to mnogo češće no što mislimo i verujemo da može. Ne dozvolimo da nam iko ikada ukrade našu nadu, sreću, budućnost, makar se “samo” detetom zvala. U tome je zapravo – Sve.
- Tražim dva sina blizanca. Oni sad imaju 27 godina - izjavio je na konferenciji za novinare predsednik Upravnog odbora Udruženja za istinu i pravdu o bebama Radiša Pavlović iz Kragujevca, navodeći da nikakav "leks specijalis" nije potreban, već primena postojećih zakona. Prema njegovim rečima, potrebno je sprovesti krivični zakonik koji omogućava istragu, umesto što se ponuđeni Nacrt zakona bazira na parničnom postupku, što nudi naknadu štete. - Ovi slučajevi treba da se tretiraju kao otmica. Mene interesuje istina, ne treba mi novac - izjavio je Pavlović, uz konstataciju da službe bezbednosti poseduju potrebne podatke. Pavlović je ocenio da nacrtom zakona nije ispunjenja presuda Evropskom suda za ljudska prava, koja obavezuje Srbiju da uspostavi mehanizam za takve slučajeve. - Potrebno je telo koje bi uključilo policiju i tužilaštvo, ali i udruženja roditelja i nezavisne organe, kao što je zaštitnik građana i poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti - rekao je Pavlović, prenosi FoNet. Članica Beogradske grupe roditelja Mirjana Novokmete, izjavila je Nacrt ne štiti prava roditelja, "već nas sprečava i ograničava da dođemo da istine". Ona je navela da će se udruženja obratiti Ustavnom sudu ako se takav zakon usvoji. Iz Ministarstva pravde su rekli za Danas da će javna rasprava trajati do 15. septembra. Prema ovom Nacrtu, roditelji nestalih beba kojima država nije bila u stanju da pruži adekvatan odgovor o sudbini nestalog deteta, dobijaju odštetu do 10.000 evra. Nacrt predviđa da podnosilac tužbe ili krivične prijave u roku od 30 dana dostavi dokumentaciju koja podrazumeva pol deteta, uzrok smrti, način saopštavanja, podatke o obdukciji.
Udruženja roditelja nestalih beba smatraju nacrt zakona sramnim i pozivaju sve roditelje da ga jednoglasno odbiju. "Ceo zakon je baziran na zakonu o parničnom postupku, ceo zakon, vi istragu ne možete voditi preko zakona o parničnom postupku, on ide u smeru naknade štete. Nas ovde, mene lično, pare ne zanimaju, ja hoću istinu i pravdu za svoje dete, za svoja dva deteta", kaže Radiša Pavlović iz Udruženja za istinu i pravdu o nestalim bebama. Nacrt predviđa da sud prikuplja dokaze i odredi nadoknadu do 10.000 evra. Rad suda bio bi pod nadzorom nezavisnih tela, a roditelji podsećaju – sudstvo je nezavisno i ta tela ga ne mogu kontrolisati. Prijave mogu da podnesu oni koji sumnjuju da im je dete oteto od 1970. do 2013. i koji su slučaj već prijavljivali. "Pokušavali smo da se izborimo i da taj datum bude od posle Drugog svetskog rata do danas. Mnogo roditelja očekuje upravo ovaj zakon da bi mogli da podnesu krivične prijave ili već kako budemo definisali, međutim, država nam je i tu onemogućila i napravila je jednu veliku diskriminaciju", kaže Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja. U Ministarstvu pravde kažu da je to tek nacrt zakona, a da će u stvaranju konačne verzije učestvovati roditelji, pravosuđe i civilni sektor. Podsećaju da je Srbija prva zemlja koja donosi ovakav zakon i da nisu imali na koga da se ugledaju. "Radna grupa je, uzimajući u obzir pravni okvir, ustavne odredbe, kao i zastarelost krivičnog gonjenja, izradila takav koncept zakona koji će u najvećoj mogućoj meri roditeljima izaći u susret", navodi se u saopštenju Ministarstva pravde. Zakon o nestalim bebama stiže posle presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović, kojoj je beba nestala iz porodilišta u Ćupriji 1983. godine. Strazbur je Srbiju obavezao da joj isplati obeštećenje i da uspostavi mehanizam koji će dati odgovore i drugim roditeljima. Prema podacima Ministarstva zdravlja, u Srbiji je više od 500 porodica koje sumnjaju da su im bebe ukradene.
Oni ocenjuju da nacrt zakona ide u pravcu udaljavaju od istrage o nestalim bebama iz porodilišta, i da se više približavaju obeštećenju roditelja što nije njihova želja ni cilj, već im je clj istina o tome gde su im deca. Predstavnica Beogradske grupe roditelja, Mirjana Novokmet ukazala je da je država napravila nacrt zakona bez saglasnosti i učešća predstavnika udruženja i da ih je na sastanak pozvala kada je sve bilo napisano. "Nacrt ne štiti prava roditelja, već nas sprečava i ograničava da dođemo do istine o našoj deci. U nacrtu nisu propisana posebna pravila za dokazivanje i utvrđivanje svih okolnosti koje bi dovele od istine o tome gde se nalaze naša deca", istakla je Novokmet u Beogradu. Ona je navela da je u nacrtu navedeno i da istragu obavljaju specijalne jedinice MUP-a i istakla da bi te jedinice morale da imaju šira ovlašćenja jer iste takve jedinice MUP-a svih ovih godina nisu uradile ništa. Po njenim rečima, najveći šok i velika diskriminacija u nacrtu zakona je ograničenje podnošenje predloga roditelja o slučaju nestanja beba na period od 1.januara 1970. godine do 9. septembra 2013. godine. Kako je navela, za to udruženje je neprihvatljivo i da država ima obavezu samo prema onim roditeljima koji su se obraćali institucijama navodeći da postoje i oni koji su to učinili, ali nemaju pisani trag o tome, već samo usmene odgovore. Novokmet je kazala da je potrebno omogućiti i da predlog mogu podneti i deca koja su usvojena i žele da saznaju svoje biološko poreklo, a ne samo da predlog mogu podneti roditelji, braća, sestre, babe i dede.
Predstavnica Beogradske grupe roditelja, Mirjana Novokmet ukazala je da je država napravila nacrt zakona bez saglasnosti i učešća predstavnika udruženja i da ih je na sastanak pozvala kada je sve bilo napisano. "Nacrt ne štiti prava roditelja, već nas sprečava i ograničava da dođemo do istine o našoj deci. U nacrtu nisu propisana posebna pravila za dokazivanje i utvrđivanje svih okolnosti koje bi dovele od istine o tome gde se nalaze naša deca", istakla je Novokmet na konferenciji za novinare u Beogradu. Ona je navela da je u nacrtu navedeno i da istragu obavljaju specijalne jedinice MUP-a i istakla da bi te jedinice morale da imaju šira ovlašćenja jer ; iste takve jedinice MUP-a svih ovih godina nisu uradile ništa. Po njenim rečima, najveći šok i velika diskriminacija u nacrtu zakona je ograničenje podnošenje predloga roditelja o slučaju nestanja beba na period od 1.januara 1970. godine do 9. septembra 2013. godine. Kako je navela, za to udruženje je neprihvatljivo i da država ima obavezu samo prema onim roditeljima koji su se obraćali institucijama navodeći da postoje i oni koji su to učinili, ali nemaju pisani trag o tome, već samo usmene odgovore. Novokmet je kazala da je potrebno omogućiti i da predlog mogu podneti i deca koja su usvojena i žele da saznaju svoje biološko poreklo, a ne samo da predlog mogu podneti roditelji, braća, sestre, babe i dede.
Ona je napomenula da roditelji koji smatraju da su im deca oteta, nisu videli, ni identifikovali svoje bebe za koje se tvrdi da su mrtvorođene, niti su ih sahranili, i upitala ko je nalagodavac takve prakse. Predsednik Upravnog odbora Udruženja za istinu i pravdu o bebama, Radiša Pavlović upitao je šta sprečava istragu o tim slučajevima po već propisanom Krivičnom zakoniku, istakao da nisu potrebni novi zakoni i javne rasprave i ocenio da je to samo gubljenje dragocenog vremena. "Ta deca rastu, a mi starimo. Novi zakon je samo zamajavanje roditelja i gubljenje vremena", rekao je Pavlović. On je kazao da treba ustanoviti nezavisno telo koje bi se bavilo tim slučajevima, a u kome bi bila sva udruženja, zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja i predstavnici policije i tužilaštva, kako se ništa ne bi moglo sakriti. Pavlović je optužio državne organe da učestvuju u zataškavanju istine o nestalim bebama. Po najavama predstavnika udruženja, oni će početi proteste ukoliko zakon uđe u skupštinsku proceduru.
BEOGRAD - Udruženje za istinu i pravdu o nestalim bebama i Beogradska grupa roditelja kritikovali su danas Nacrt zakona o nestalim bebama, tvrdeći da su njegove odredbe sramne jer ne omogućavaju roditeljima da saznaju istinu o svojoj deci. "Nacrt Zakona koji nam je dostavljen je sraman i treba svi jednoglasno da ga odbijemo", rekla je Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja na konferenciji za novinare u Medija centru. Prema njenim rečima, taj Nacrt zakona ne štiti prava roditelja, već ih sprečava da dođu do istine o svojoj deci. Novokmet tvrdi da je predložena zakonska rešenja država uradila bez učešća roditelja nestale dece. Ona je negodovala zbog ograničenja prava na zakonsku zaštitu na slučajeve novoređene dece za koje postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji od 1. januara 1970. godine, a za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, tvrdeći da bi taj datum trebalo da se protegne na period od posle Drugog svetskog rata, jer će u suprotnom mnoge porodice biti oštećene. Takođe tvrdi su Nacrtom zkaona data mala ovlašćenja specijalizovanoj jedinici u okviru MUP-a koja bi trebalo da sprovodi istražne radnje u postupku na osnovu zahteva suda. Novokmet je pitala zašto je pravo na tužbu ograničeno samo na roditelje, braću sestre, babe i dede, a nije dato i deci koja žele da saznaju svoje biološko poreklo.
Ona je najavila da će udruženja roditelja tražiti ustavnu zaštitu kao i zaštitu Evropskog suda za ljudska prava. Predstavnik Udruženja za istinu i pravdu o nestalim bebama Radiša Pavlović tvrdi da za rešavanje njihovog problema poseban zakon nije ni trebalo da se donosi, jer se na taj način, kako je naveo, samo kupuje vreme. On je govorio o manipulaciji razniih državnih službi, kako vojnih tako i policijskih, tvrdeći da bi one, kada bi htele, mogle da uđu u trag njihovoj "otetoj deci". Ministarstvo pravde je početkom meseca saospstilo da je cilj Zakona utvrđivanje istine o novorođenoj deci za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji, kao i da će javna rasprava trajati do sredine septembra, tako da sporna rešenja mogu da budu diskutovana i eventulano promenjena pre usvajanja konačnog akta. U Nacrtu zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece navodi se da će se primenjivati na slučajeve novoređene dece za koje postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji od 1. januara 1970. godine, a za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Predviđeno je i da sud odredi pravičnu naknadu predlagaču za nematerijalnu štetu zbog povrede prava na porodični život ili zbog toga što nije moguće utvrditi položaj nestalog deteta, ako je u predlogu za pokretanje postupka istaknut zahtev za pravičnu naknadu. Sud, prema Nacrtu zakona, pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih i drugih organa i fizickih i pravnih lica koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 30 dana od dana prijema zahteva. Sud može da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara fizičko ili odgovorno lice, odnosno kaznom od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice, ako traženi dokazi i podaci ne budu dostavljeni u propisanom roku.
"Nacrt Zakona koji nam je dostavljen je sraman i treba svi jednoglasno da ga odbijemo", rekla je Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja na konferenciji za novinare u Medija centru. Prema njenim rečima, taj Nacrt zakona ne štiti prava roditelja, već ih sprečava da dođu do istine o svojoj deci. Novokmet tvrdi da je predložena zakonska rešenja država uradila bez učešća roditelja nestale dece. Ona je negodovala zbog ograničenja prava na zakonsku zaštitu na slučajeve novoređene dece za koje postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji od 1. januara 1970. godine, a za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, tvrdeći da bi taj datum trebalo da se protegne na period od posle Drugog svetskog rata, jer će u suprotnom mnoge porodice biti oštećene. Takođe tvrdi su Nacrtom zkaona data mala ovlašćenja specijalizovanoj jedinici u okviru MUP-a koja bi trebalo da sprovodi istražne radnje u postupku na osnovu zahteva suda. Novokmet je pitala zašto je pravo na tužbu ograničeno samo na roditelje, braću sestre, babe i dede, a nije dato i deci koja žele da saznaju svoje biološko poreklo. Ona je najavila da će udruženja roditelja tražiti ustavnu zaštitu kao i zaštitu Evropskog suda za ljudska prava. On je govorio o manipulaciji razniih državnih službi, kako vojnih tako i policijskih, tvrdeći da bi one, kada bi htele, mogle da uđu u trag njihovoj "otetoj deci". Ministarstvo pravde je početkom meseca saospstilo da je cilj Zakona utvrđivanje istine o novorođenoj deci za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji, kao i da će javna rasprava trajati do sredine septembra, tako da sporna rešenja mogu da budu diskutovana i eventulano promenjena pre usvajanja konačnog akta. U Nacrtu zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece navodi se da će se primenjivati na slučajeve novoređene dece za koje postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji od 1. januara 1970. godine, a za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Predviđeno je i da sud odredi pravičnu naknadu predlagaču za nematerijalnu štetu zbog povrede prava na porodični život ili zbog toga što nije moguće utvrditi položaj nestalog deteta, ako je u predlogu za pokretanje postupka istaknut zahtev za pravičnu naknadu. Sud, prema Nacrtu zakona, pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih i drugih organa i fizičkih i pravnih lica koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 30 dana od dana prijema zahteva. Sud može da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara fizičko ili odgovorno lice, odnosno kaznom od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice, ako traženi dokazi i podaci ne budu dostavljeni u propisanom roku.
Udruženje za istinu i pravdu o nestalim bebama i Beogradska grupa roditelja kritikovali su danas Nacrt zakona o nestalim bebama, tvrdeći da su njegove odredbe sramne jer ne omogućavaju roditeljima da saznaju istinu o svojoj deci. "Nacrt Zakona koji nam je dostavljen je sraman i treba svi jednoglasno da ga odbijemo", rekla je Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja na konferenciji za novinare u Medija centru. Prema njenim rečima, taj Nacrt zakona ne štiti prava roditelja, već ih sprečava da dođu do istine o svojoj deci.
Novokmet tvrdi da je predložena zakonska rešenja država uradila bez učešća roditelja nestale dece. Ona je negodovala zbog ograničenja prava na zakonsku zaštitu na slučajeve novoređene dece za koje postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji od 1. januara 1970. godine, a za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, tvrdeći da bi taj datum trebalo da se protegne na period od posle Drugog svetskog rata, jer će u suprotnom mnoge porodice biti oštećene. Takođe tvrdi su Nacrtom zkaona data mala ovlašćenja specijalizovanoj jedinici u okviru MUP-a koja bi trebalo da sprovodi istražne radnje u postupku na osnovu zahteva suda. Novokmet je pitala zašto je pravo na tužbu ograničeno samo na roditelje, braću sestre, babe i dede, a nije dato i deci koja žele da saznaju svoje biološko poreklo.
Ona je najavila da će udruženja roditelja tražiti ustavnu zaštitu kao i zaštitu Evropskog suda za ljudska prava. Predstavnik Udruženja za istinu i pravdu o nestalim bebama Radiša Pavlović tvrdi da za rešavanje njihovog problema poseban zakon nije ni trebalo da se donosi, jer se na taj način, kako je naveo, samo kupuje vreme. On je govorio o manipulaciji razniih državnih službi, kako vojnih tako i policijskih, tvrdeći da bi one, kada bi htele, mogle da uđu u trag njihovoj "otetoj deci".
Ministarstvo pravde je početkom meseca saospstilo da je cilj Zakona utvrđivanje istine o novorođenoj deci za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji, kao i da će javna rasprava trajati do sredine septembra, tako da sporna rešenja mogu da budu diskutovana i eventulano promenjena pre usvajanja konačnog akta. U Nacrtu zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece navodi se da će se primenjivati na slučajeve novoređene dece za koje postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji od 1. januara 1970. godine, a za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.
Predviđeno je i da sud odredi pravičnu naknadu predlagaču za nematerijalnu štetu zbog povrede prava na porodični život ili zbog toga što nije moguće utvrditi položaj nestalog deteta, ako je u predlogu za pokretanje postupka istaknut zahtev za pravičnu naknadu. Sud, prema Nacrtu zakona, pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih i drugih organa i fizickih i pravnih lica koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 30 dana od dana prijema zahteva.
Sud može da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara fizičko ili odgovorno lice, odnosno kaznom od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice, ako traženi dokazi i podaci ne budu dostavljeni u propisanom roku.
Kada je Radna grupa za izradu nacrta zakona o nestalim bebama u Srbiji završila posao, roditelji nestale dece nisu imali mnogo razloga da budu zadovoljni. Nacrt zakona ne daje nikakve garancije da će nepobitno biti utvrđeno šta se dogodilo sa njihovim bebama, pa roditelji strahuju da će se sve završiti zaključkom da nema dovoljno dokaza, i da će slučajevi zastareti, pa onda nema ni krivičnog gonjenje za odgovorne. Zahvaljujući presudi Evropskog suda, roditeljima za čije se bebe utvrdi da su nestale iz državnih porodilišta ta ista država sprema simboličnu novčanu nadoknadu (jer život nema cenu, sećate se) od maksimalno 10.000 evra, bez garancija da će počinioci krivičnih dela biti kažnjeni. Zato se stiče utisak da su vlastodršci ovim nacrtom zakona nastojali da olakšaju sebi, a ne roditeljima od kojih mnogi nekoliko decenija ne znaju šta im je sa decom, a da je novčanom nadoknadom, bez garancija da će nedvosmisleno biti utvrđeno šta se sa bebama dogodilo, zapravo legalizovana krađa i prodaja dece u Srbiji. Mirjana Novokmet od 27. januara 1978. ne zna šta je sa njenim detetom. Kada sam pošao na razgovor sa njom imao sam snažnu predrasudu da ću razgovarati sa ženom koja, i pored dugotrajne borbe za istinu o sudbini svog deteta, upravo zbog vremena koje prošlo, zapravo više ni sama ne veruje sasvim u to da su joj ukrali dete koje je rodila, već da je svesna da je ono zaista umrlo; da ne odustaje od potrage, da se ne miri sa predočenim činjenicama, da nastavlja agoniju upravo zato što se plaši istine koja je - bezobrazno sam verovao u svoj svojoj nemoći i lenjosti da se saosećam s njenom tragedijom - sve vreme pred njenim očima. Zato sam i nastupio hladno, pitanjem kako može da zna da joj dete nije umrlo na porođaju. - Istog trenutka kada mi je doktorka rekla da mi je dete umrlo, ja sam znala da je živo. Tu proradi intuicija, sigurni ste u to. Sretao sam, nažalost, previše agresivnih ateista i vernika koji ne prezaju ni od čega ne bi li vas po svaku cenu ubedili u ono što veruju, odnosno ne veruju. Mirjana Novokmet ima potpuno drugačiji stav - ona celi svojim bićem veruje u ono što vam govori, ali ne misli da ste ludi ili glupi ako i sami u to ne verujete. To mi je donelo olakšanje, pa sam joj s manje nelagode postavio sledeće neumesno pitanje: kako skoro 40 godina živi verujući da su joj lekari ukrali bebu na porođaju. - Ne postoji ništa, nikakav novac koji bi mogao da izbriše osećaj samoće koju majka oseti kad bez deteta izlazi iz porodilišta. Odmah nakon porođaja postalo je jasno kakav nemar nas okružuje. Ni meni ni suprugu nisu dozvoljavali da vidimo leš naše bebe, ubeđujući nas da to nije lepa slika, da smo još mladi, da ćemo imati još dece. To nisu bile reči utehe, nema utehe za tako nešto. To me je čak iritiralo, okej, mladi smo, imaćemo dece, ali ja hoću TO dete. Nosite ga devet meseci, već imate planove, zamišljate ga, pripremili ste sve za njegovo rođenje. Počela sam da se osećam krivom. Rekli su mi da imam sepsu i da će možda morati da mi odstrane matericu. Suprug je odmah rekao da je u tom slučaju spreman i da usvojimo dete, koje nećemo ništa manje voleti. Tada nisam bila spremna da ponovo postanem majka, jer sam počela da preispitujem sebe da li sam uopšte sposobna da budem majka i da li ću to ikada želeti. Lomila sam se sama pred sobom. Nisam imala ni dovoljno ni znanja ni argumenata, a imala sam samo 19 godina. Naše dete nismo ni videli, ni identifikovali, ni sahranili. Dok sam se oporavljala, tih desetak dana, mene su smestili u sobu sa porodiljama. Morala sam da izlazim iz sobe kada im donesu decu. To ne možete rečima opisati. Materica joj nije odstranjena, ali je dobila zabranu - tri godine ne sme da rađa. Kraljevstvo malih ljudi Klišei iz filmova koji tretiraju temu ukradene ili nestale dece prikazuju unezverene majke koje, neretko uz vrlo iritantnu muziku, jurcaju ulicama tražeći lice svog deteta u licima druge dece. Nemaštoviti i bezobzirni tipovi poput mene dozvoljavaju sebi bezobrazluk da im takva horor potraga postane dosadna, i zato je pitam kako je provela te tri godine. - Te tri godine sam se psihički oporavljala. Zapravo, ne. Ne. Dala sam sebi zadatak da pratim svaku majku sa kolicima i bebom u nadi da ću prepoznati svoje dete. To boli. To je strašan osećaj. Idem parkom u nadi da ću prepoznati dete koje nikad nisam videla. Suprug odlazi na posao, a ja šetam gradom. Bile su to jedine njene suze tokom našeg razgovora, ali ne zato što ih nema, što su presahle. Da su meni oteli dete ponovo bih, ovaj put bespovratno, potonuo u alkohol, završio bih klišeiziran u nekom kanalu, gore nego njanjavi Vasa Ladački, a dete bi neko drugi morao da traži. Zato nema suza. - Kada sam izašla iz bolnice nekima je bilo žao, pa su to i pokazivali, a drugi su rekli da sam jalova, da nikada neću imati decu, čim sam tako prošla prvi put. I onda nosite taj krst, i borite se da dokažete da možete da budete majka. Nakon tri godine ponovo je zatrudnela i rodila bliznakinje. Nove obaveze, ali još više sistem sprečili su je da traga za svojim detetom. - Bilo je nezamislivo da u vreme Tita kažete tako nešto. Suprug me je molio da o tome ne govorim u javnosti jer će me zatvoriti u "Lazu". Niste tada smeli da iznesete u javnost nešto za šta sumnjate da je kriminal, a zamislite tek da sam optužila lekarku da mi je uzela dete. Neki bliski prijatelji su mi otvoreno govorili da sam luda, a ja sam bila svesna da ne ludim već da se hvatam za slamku ne bih li došla do tog deteta, a preda mnom je bio samo zid. Ostali su kurtoazno govorili da im je žao, ali niko nije želeo da se udubi u moj problem, da me posavetuje. Možda bi se nešto otkrilo da sam otišla u policiju i prijavila, pa šta bude, ali moje neznanje je bilo ogromno. Nisam znala šta po zakonu imam pravo, jer tada zakoni nisu bili dostupni kao danas. Ipak, ne mogu sebi da oprostim sve te godine ćutanja. Osamdesete su nasledile devedesete, nestajale su ne samo bebe, već cele porodice, gradovi, čitava jedna država, pa je malo ko digao glas. O nestalim bebama ćutalo se sve do početka dvehiljaditih. - Onda sam pročitala tekst u novinama o čoveku koji je otišao u porodilište po medicinsku dokumentaciju za sina koji je upisivao fakultet. Dobio je izveštaj u kome se pored sina pominje i ćerka bliznakinja, koja je živa otpuštena iz porodilišta, a za koju je tom čoveku, dvadesetak godine pre toga, rečeno da je umrla po rođenju. Tako je počela moja potraga. Svakog dana saznavala sam nešto novo. Informacije su bile kao droga. Shvatali smo srazmeru nedela. Počeli smo da se povezujemo s drugim roditeljima, da prikupljamo dokumentaciju. Ljudi u Srbiji nisu ni sanjali da se deca uzimaju iz porodilišta. Kako počnete da govorite o tome kažu vam da ste paranoični, da je vaše dete stvarno umrlo, pitaju vas zašto ste toliko sigurni u intuiciju, govore vam da je to samo vaša želja, i počinu da vas ubeđuju u suprotno. I onda vam samo ta intuicija ostaje da ne odustanete. Ja ne mogu da odustanem jer je jedina bezuslovna ljubav - ljubav majke prema detetu.
Mirjana i još nekoliko hiljada roditelja, počeli su otvoreno da pričaju da su im deca ukradena iz porodilišta, ali su se tu pojavili novi problemi. - Tek kada sam počela potragu shvatila sam koliko su ljudi surovi. Odlazila sam u bolnicu u kojoj se gubi svaki trag mome detetu, i molila, krajnje pristojno, za dokumentaciju, a oni su me izbacili. Nisu čak ni želeli da odglume da su me saslušali ta dva, tri minuta, kao što rade državni funkcioneri na sastancima. Jedan lekar je roditelje nestale dece javno nazvao grupom isfrustriranih ljudi koji previše gledaju latinoameričke serije. Iz zdravstvene inspekcije smo 2009. godine dobili dojavu da su u porodilištu u Višegradskoj, u zamrzivačima u podrumu nalazi 66 leševa beba koji su tamo bili smešteni između pet i sedam godina. A onda oni iskoriste to da stvari postave potpuno drugačije, pa vas pitaju: "Šta hoćete, zašto se bunite, zar ne vidite da ima roditelja koji neće da uzmu leš svoga deteta?". Ili kada tražite uvid u matičnu knjigu rođenih, a dete vam nema ime jer nismo stigli da mu damo ime, ni prezime, iako je moje dete rođeno u braku, prezime mu je Novokmet. Ja dakle dobijam izvod u kome nema ni imena ni prezimena. A onda sam 2006. konačno uspela da dobijem spisak sve dece rođene 27. januara 1978. i videla da pored podataka o mom detetu stoji ime. Zove se Saša. Ko je kumovao mom sinu za kog tvrde da je mrtvorođen, još ne znam. Bolnice sklanjaju dokumentaciju. Više ne možete da dobijete ono što smo mi dobili pre sedam, osam godina. Kažu nam da nemaju podataka. Ja sada preko poverenika za informacije moram da tražim dokumentaciju o tome gde je leš mog deteta, da bih saznala gde mi je dete sahranjeno ja moram da se pozovem na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Razularena drskost i esencijalni javašluk, ali ako pomislite da je nakon godina poniženja jedino rešenje da nekome iščupate grkljan, e tu se grdno varate. - Maksimalno potiskujem emocije jer pred državnim organima ne smete sa emocijama. Funkcioneri s kojima se sastajemo stalno nam govore: "Mi nismo druga strana". Ali oni upravo jesu druga strana, oni me sprečavaju da dođem do istine. Treba da klečim, da molim, da se moj vapaj čuje do Evropskog suda da bi se oni pomerili za milimetar. Apsurdno je i pričati o novcu. Da se ne bi otvorila Pandorina kutija, da ne bi bili pronađeni krivci, roditeljima se u ovom haosu i nemaštini potura novac. Misle da je 10.000 evra dovoljno da roditelju naplati bol. Kada smo krenuli u potragu želeli smo samo da znamo gde su naša deca, šta se sa njima dogodilo, hoće li nas prihvatiti. Mi smo daleko više novca dali za sve ove godine traganja. Država je u obavezi da mi kaže gde se nalazi moje dete. Porodila sam se u državnoj instituciji, tražim leš ili živo dete. Ništa više. Ako država može da dokaže da je moje dete mrtvo, ja ću se s tom činjenicom pomiriti. Ako ne može, ja tražim živo dete. I ne samo ja. Prijavljeno je oko 3.000 slučajeva, ali je broj sigurno veći. Nakon presude se javio ogroman broj roditelja. Ljudi koji su to duboko u sebi potiskivali smogli su snage da pozovu, i u svakom razgovoru sam shvatila koliko je je svakoj majci bilo teško da pozove i ispriča svoja najdublja razmišljanja, koliki smo Balkanci, koliko trpimo bol i patnju i ne dižemo glavu da bismo saznali istinu. Onda sigurno ima majki koje okolina osuđuje jer su se iz porodilišta vratile bez bebe? - Kako da ne. Mi smo daleko od toga da prihvatamo tuđu bol i da pomognemo. Naravno da društvo osuđuje majke za smrt deteta. To smo mi.
Ratka se 17. marta porodila u Višegradskoj u Beogradu, jer u Raškoj nema ginekološke klinike na kojoj bi mogla da vodi trudnoću. Mislila je da će u prestonici imati najbolji tretman. - Trudnoća je tekla sasvim normalno, ali sam redovno išla na kontrole, jer sam ja rođena sa spojenim prstima, pa su strahovali da bi i dete moglo da ima nekih problema. Srećom, beba je bila zdrava, a trudnoća je do poslednjeg trenutka tekla kao po loju. A onda su 17. marta, lekari u GAK Višegradska odlučili da ipak treba da se porodim carskim rezom - priseća se Ratka. Iako su je od pola 11 ujutru držali na stolu i čekali da krene prirodno da se porađa bez ikakve indukcije, tek u šest popodne su lekari odlučili da je ipak stave pod totalnu anesteziju i izvrše porođaj carskim rezom.
Nije želela da vidi svoje mrtvo dete da joj ne bi ostalo takvo u uspomeni, ali zna da su joj rekli da je u pitanju bila devojčica. Rekli su joj da mora da potpiše da zvanično ne želi da vidi dete. - Onako ošamućena posle anestezije, potpisala sam sve što su mi dali. Tek kada je posle moja porodica došla i želela da uzme telo bebe kako bi je sahranili, rečeno im je da sam ujedno potpisala pristanak da će je sahraniti bolnica, a ne porodica. To nam je odmah bilo sumnjivo, a sve je postalo još zamršenije kada smo videli da na obdukcionom nalazu nekoliko puta piše da se radi o devojčici, a na zadnjoj strani istog dokumenta je velikim slovima naglašeno da je dečak - zbunjena je naša sagovornica. Ona je od 17. do 23. marta bila u potpunoj izolaciji, a prva dva dana nije mogla ni da se čuje sa roditeljima kako bi im javila šta se dešava. - Ja znam i osećam da je moja beba živa, strahujem da su je prodali negde u inostranstvu. Ovo je sve još uvek jako sveže i bolno, ali imam snage da nastavim da se borim, jer verujem da ću ponovo jednog dana videti svoju ćerku. Podnela sam prijavu u Tužilaštvu i sada čekamo da dobijemo odobrenje za ekshuminaciju kako bih lično, nezavisno od države, obavila DNK analizu. Sigurna sam da će to pokazati da se u grobnom mestu ne nalazi moje dete - odlučna je ona. Ratka kaže da njena priča nije usamljena, a to potvrđuje i Vladimir Čičarević iz Udruženja roditelja ukradenih beba. Prema njegovim rečima, nemoguće je ustanoviti koliko tačno beba je nestalo, ali da se pretpostavlja da za prethodne četiri decenije taj broj ide preko 10.000 beba, a mogao bi, kaže, da bude i mnogo veći. Uređaj koji će sprečiti krađu beba
- Na momentu rođenja uzima se otisak deteta i majke. Uređaj šifruje te podatke, pamti ih i izdaje pin kod majci. Kada dođe vreme za izlazak iz porodilišta, majka unosi pin kod u uređaj i pristupa podacima koji su skenirani pri rođenju. Tada majka ponovo radi otisak svog prsta, ali i bebinog, i ako je sve u redu, uređaj daje verifikaciju da je to njeno dete - objašnjava Lalović kako uređaj funkciniše. Lalović je na rođenju svog sina pokazao da uređaj zaista funkcioniše, a za sada su GAK „Narodni front“, porodilišta u Nišu i Subotici, zainteresovana su za njegov izum. (S. Todorović)
„Porodice ukradenih beba se ograđuju od bilo kakvih dogovora koje takozvani predstavnici roditelja postignu sa vladom Republike Srbije u vezi zakona (leks specijalis) ili bilo kog drugog akta koji proističe iz presude takozvanog Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju „Zorice Jovanović protiv države Srbije“ (2013)! Ti takozvani predstavnici roditelja ne zastupaju sve roditelje i nemaju legitimitet za donošenje takvih odluka, niti podržavanje takvih zakonskih rešenja koja obuhvataju sve naše porodice! Roditelji nestalih beba nisu i ne žele biti Trojanski konj koji bi doprineo usvajanju zakona prema skandaloznoj odluci tog pseudo-suda u Strazburu, zakona kojim se defakto legalizuje trgovina bebama u Srbiji! Taj zakon ne ugrožava samo našu ukradenu decu i naše porodice kojima će biti isplaćen novac u zamenu za nestalu decu, već će omogućiti prikrivenu legalnu trgovinu bebama u Srbiji!“ – objavili su 23. decembra 2014. u svom saopštenju roditelji okupljeni u udruženju, a koje smo tada preneli… Od tada do sada dogodilo se mnogo toga na šta bi široj javnosti hteli da skrenemo pažnju. Ono što je dramatično i veoma važno i hitno je to da je država Srbija „na korak ka donošenju leks specijalis zakona kojem se deo roditelja okupljenog u ovom udruženju isključivo protivi, jer zakon predviđa krivičnu istragu ali bez krivične odgovornosti i krivičnog gonjenja. Predviđena je i novčana nadoknada u visini od oko 10.000 evra ukoliko „nije moguće da se utvrdi sudbina nestalog deteta zbog povrede prava na porodični život“. NACRT ZAKONA ODBIJAMO U BILO KOJOJ VERZIJI – NOVI NIJE POTREBAN SAMO TREBA POSTUPATI PO STAROM! – Nacrt zakona koji je u toku odbijamo u bilo kojoj verziji, jer nikakav novi zakon nije potreban. Na stranici Akti na našem sajtu postoje zahtevi koje mediji ne smeju da prenesu. Taj zakon nam nameće EU sa prozapadnim strankama, kao i nevladinim organizacijama poput Jukoma i prozapadnih medija već 13 godina. To za nas nije ništa novo – kažu iz originalne Beogradske grupe roditelja i članova porodica iz afere krađa beba. Najpre su uspeli da nauče nekoliko neukih roditelja da su nam slučajevi zastareli, da bi imali bar šačicu onih koji će verovati u leks specijalis, a zastarelost ne postoji. Imate pregršt objašnjenja kako i zašto naši slučajevi ne zastarevaju, što je i stav mnogih tužilaca, poput ranijeg državnog tužioca Zorana Ostojića, čiji stav često navodimo kao primer. Dakle, ovde je reč isključivo o političkoj blokadi i prljavoj kampanji protiv nas, kojom se pod izgovorom zastarelosti udara na postojeći pravni poredak u našoj zemlji. Leks specijalis u tom smislu treba da ukine postojeće odrednice o otmici i promeni porodičnog stanja u Krivičnom zakoniku koji nama idu naruku! Po nalogu Saveta Evrope i Strazburškog suda, prozapadne stranke na vlasti otklanjaju mogućnost da se gone počinioci i razotkrije lanac. Koju god verziju usvojili, mi ćemo obarati leks specijalis kao takav, svesni da se on namerno usvaja da bi nam uzeli još nekoliko godina dok ne „pomru“ i žrtve, svedoci, počinioci i saučesnici. (*)
Grupe porodica ukradenih beba iz Srbije okupljene oko sajta www.kradjabeba.org iz Beograda, Novog Sada, Bačke Palanke… porodice otetih, ukradenih, odnosno kidnapovanih beba su nakon dugogodišnje borbe da se, kako je od njih zahtevala Vlada Srbije 2002. godine, dokaže osnovanost tvrdnji da su im bebe iz porodilišta ukradene, uvučeni „u sve veće i veće političke igre i obmane pre, tokom i posle“ odluke Anketnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije iz 2006.godine čije je, kako tvrde „bespotrebno pokretanje“ od njih od početka zahtevano, kako bi se „njihovi slučajevi zataškali, njihova usta zatvorila, a javnost umirila“. Oni su javnosti, na svom sajtu predočili osnovna načela u kojima jasno definiše način na koji se može otkriti gde se nalaze njihova oteta deca, pošto ih među umrlima nema. Ta načela vam prenosimo u celosti.
Kako bismo sprečili legalizaciju trgovine našim i svim bebama koje će se tek roditi u Srbiji, a koja nam se nameće od strane Saveta Evrope i prema presudi tzv. Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz 2013. godine, stranih i međunarodnih organizacija, nevladinog sektora, kao i političkih, pravnih, medicinskih i drugih krugova u Srbiji, čime se, posebno naglašavamo, izbegava nadležnost i urušavaju stvarne kompetencije regularnih organa države Srbije, iznosimo u javnost ova OSNOVNA NAČELA PORODICA UKRADENIH BEBA za otkrivanje gde se nalaze naša oteta deca, pošto ih među mrtvima nema Zahtevamo od svih organa Republike Srbije: 1. otklanjanje političke blokade svih institucija, uključujući i zdravstvene ustanove, matične i pogrebne službe, sve zloglasne centre za socijalni rad, sve arhive, kako bi svi roditelji mogli da dođu do kompletne dokumentacije o porođajima i svojoj deci bez takozvanih „poverenika“, „zaštitnika“ i sličnih bespotrebnih i nametnutih posrednika; 2. hitnu istragu svih naših slučajeva i njihovo procesuiranje bez mešanja stranih i međunarodnih institucija i sudova, po postojećem Ustavu i zakonima Republike Srbije, pravno ih pravilno tretirajući kao trajna krivična dela, odnosno kao krivična dela koja ne zastarevaju; 3. procesuiranje svih slučajeva pod punom krivičnom odgovornošću svih učesnika i saučesnika u trgovini bebama i pokušajima prikrivanja počinjenih krivičnih dela na svim nivoima od dana kada je zločin počinjen do dana okončanja sudskih procesa; 4. procesuiranje svih odgovornih lica koja su blokirala institucije, propagirala zastarelost, oglušivala se o zahteve roditelja, opstruirala pravosudne i istražne organe i odugovlačila rešavanje naših slučajeva od izbijanja afere i pojedinačnih potraga do dana izricanja presuda po tim pitanjima, što je za posledice imalo smrtne ishode pojedinih roditelja, duševni bol i pogoršanje zdravstvenog stanja svih članova porodica, odnosno žrtava afere krađa beba; 5. hitno privođenje i određivanje pritvora tokom istraga svim osumnjičenim licima u svim pojedinačnim slučajevima, kako bi se što pre sagledala celokupna struktura organizovanog lanca trgovine bebama; 6. ubrzavanje sudskih postupaka izdavanjem posebnih propisa zbog problema pogoršanja zdravstvenog stanja i sve većeg broja smrtnih slučajeva kako žrtava, tako i počinilaca; svako dalje odugovlačenja tretirati kao teško krivično delo protiv čovečnosti; 7. da jednaka prava u istražnim i sudskim radnjama uživaju svi članovi porodica žrtava, jer će se po potrebi uključivati mlađi i vitalniji članovi porodica kako bi se smanjio pritisak na roditelje, već prema dogovoru unutar samih porodica, da bi u svakom trenutku svaka porodica imala najmanje jednog člana koji će aktivno pratiti njihov slučaj; 8. da se zbog manipulacija sa institucijom „zaštićenog svedoka“, „svedoka saradnika“ i sličnih pravnih odrednica novijeg datuma kojima se osumnjičeni oslobađaju krivične odgovornosti, ona u potpunosti izuzme iz procesa rešavanja naših slučajeva; otkloniti svaku mogućnost oslobađanja od krivičnog gonjenja svih osumnjičenih za krivična dela vezana za otmicu beba; 9. odbacivanje biometrije i DNK metoda kao potpuno nepouzdanih pseudo-naučnih eugenetičkih principa za identifikaciju i u kontekstu DNK dokazivanja srodstva zasnovanog na pretpostavci postojanja gena, te povratak vođenju istražnih i sudskih radnji isključivo validnim i proverenim klasičnim kriminalističkim metodama; provere identiteta pronađene dece istražnim radnjama vođenim na taj način vršiti samo na osnovu krvnih grupa, vodeći računa i na odstupanja u tom pogledu; sa DNK se može doći samo do pogrešne dece i tako razoriti životi čitavih porodica, nevinih porodica; pojedinačnim zahtevima porodice mogu tražiti da rade DNK analizu kao dodatnu proveru, ali ona ne sme biti obavezujuća za sve; 10. formiranje stalnog specijalnog odeljenja i jedinice MUP-a, sačinjene i od kadrova iz BIA i ostalih nadležnih bezbednosnih službi Republike Srbije, radi prikupljanja podataka za sve dosadašnje slučajeve i umrežavanja istih, brzog reagovanja i efikasnih istražnih i proceduralnih radnji, radi gonjenja počinilaca pri svakoj novoj pojavi otmice, kao i obavljanja svih potrebnih istražnih radnji za otkrivanje i sprečavanje rada celokupnog kriminalnog lanca trgovine bebama u Srbiji; 11. hitno formiranje nadzornog tela sastavljenog od najmanje 15 članova, koje će imati najšira moguća ovlašćenja nad svim državnim organima i po potrebi dopunjavati rad tužilaštva, policije, BIA-e, odnosno gore pomenutog specijalnog odeljenja, u cilju otkrivanja organizacione strukture, načina delovanja i svih počinilaca u organizovanom kriminalnom lancu trgovine bebama u Srbiji, a kada je potrebno i izvan zemlje; kako državne institucije i njeni zaposleni čine deo ovog organizovanog kriminala, oni ne mogu biti članovi tog tela već bi sastav tog tela činili isključivo članovi porodica; niko ne zna više o našim slučajevima od nas samih, a počiniocima ili službenicima u optuženom državnom aparatu, kao i trećoj strani, ne može se poklanjati poverenje, te je stoga jedini način da se zadovolji pravda formiranje predloženog nadzornog tela najširih mogućih ovlašćenja koje bi bilo sačinjeno od članova porodica koje su žrtve afere krađe beba; nadzorno telo bi činilo 5 stalnih članova porodica iz Beograda, dok bi preostali stalni članovi nadzornog tela bili iz 10 drugih gradova sa najvećim brojem slučajeva; prilikom obrade podataka iz drugih gradova, u rad nadzornog tela bi se prema njegovoj odluci uključivali privremeni članovi iz preostalih gradova; rad nadzornog tela mogu pratiti državni službenici samo u svojstvu posmatrača; specijalno odeljenje i jedinica MUP-a bili bi podređeni ovom nadzornom telu; 12. da se tako formiranom nadzornom telu obezbedi pravna i sva druga stručna pomoć prema njihovom izboru kadrova, kao i da se njima i njihovim porodicama osigura bezbednost tokom čitavog trajanja postupaka; 13. da se nadzornom telu u saradnji sa gore spomenutim specijalnim odeljenjem MUP-a, BIA-om i ostalim bezbednosnim službama omogući nesmetan pristup svim državnim i tajnim arhivama i višestrukim evidencijama, kao i njihovo nesmetano korišćenje prilikom rešavanja svih naših slučajeva; 14. da se istražnim i drugim radnjama obuhvate sva deca koja traže svoje roditelje i da se posebna pažnja posveti pribavljanju njihovih podataka, kao i sve dece iz inostranstva koja bi mogla biti predmet ovdašnje trgovine bebama; sve podatke o deci koja traže svoje roditelje staviti na raspolaganje posebnom petočlanom timu sačinjenom od članova naših porodica i/ili te dece, koji će sarađivati sa nadzornim telom, biti njemu podređen i čiji će članovi i njihove porodice uživati zaštitu kakvu i porodice članova nadzornog tela; 15. da sistematski u slučajevima pronalaska dece gore pomenutim načinima klasične kriminalističke istrage, sa decom i roditeljima ne dolaze u kontakt ni psiholozi, ni psihijatri, ni ostali zdravstveni radnici i drugi službenici, osim na osnovu samoinicijativnog pisanog zahteva samih žrtava za svoje pojedinačne slučajeve; 16. da za potrebe komunikacije sa pronađenom decom, u svakom pojedinačnom slučaju ili za više sličnih slučajeva navedeno nadzorno telo odredi tročlani tim sačinjen od žrtava afere krađe beba, koji će posredovati ili obavljati potrebne kontakte između stvarnih srodnika; 17. da se odmah prestane sa svakom daljom zloupotrebom afere i žrtava krađe beba za propagiranje i uvođenje sistemskih represivnih mera u zdravstvene i druge ustanove kao što su video i elektronski nadzori, uzimanje biometrijskih podataka, uzoraka i formiranja DNK registra, čipovanje i tagovanje beba i sl., pod izgovorom sprečavanja novih otmica; po okončanju svih postupaka i na osnovu svih saznanja tokom istražnih i drugih radnji, nadzorno telo će dati svoje predloge na osnovu stečenog iskustva kao pomoć državi ne bi li se sprečila svaka dalja trgovina novorođenima; 18. da se odmah obezbedi stalno, odnosno svakodnevno, nepristrasno izveštavanje građana u elektronskim i drugim medijima o aferi krađe beba i procesima rešavanja naših slučajeva; 19. da svi slučajevi ostanu otvoreni i međusobno povezani sve dok ne budu i oni u potpunosti razrešeni; 20. da ovakvo telo u budućnosti bude sazivano po istom ovom principu i sa istim ovlašćenjima pri svakoj sledećoj mogućoj otmici dece, a sastav će odabrati porodice žrtava koje su već prošle kroz to iskustvo, odnosno njihovi potomci.
Roditelji i porodice otetih beba kažu da su ovo osnovna načela borbe bez kojih smatraju da se neće postići pravedno razrešenje svih slučajeva krađe beba, kao i sprečavanje novih otmica novorođenčadi, te stoga apeluju na sve činioce u državi Srbiji da sve iz navedenih zahteva omoguće njihovim porodicama ODMAH. A svako odbijanje i odlaganje ispunjenja ovih njihovih zahteva smatraće opstrukcijom nadležnih i odgovornih lica i dodatnim pokušajima prikrivanja krivičnih dela i saučešća u zločinu, koji će se kad tad naći na spisku za krivično gonjenje.
Autor teksta osnovnih načela je Boba Dedić, idejni tvorac i sa pok. majkom Ljiljanom Dedić Jovanović, prvom ljudskom žrtvom ove afere, koja je u novembru 2002. godine bila osnivač originalne „Beogradske grupe roditelja iz afere krađe beba“. Za sve vas koji želite da se uključite i na bilo koji način pomognete ovoj grupi – njihova elektronska adresa je: info@kradjabeba.org
ZASTARELOST NE POSTOJI – OVO SU DELA TRAJNOG KARAKTERA Za sve one koji su još u dilemi oko pitanja „zastarevanja“ krivičnih dela otmica beba i promene porodičnog stanja koje im političari nameću, roditelji i porodice otetih i ukradenih beba su objasnili:
„S obzirom da ovo krivično delo podrazumeva trajne posledice – promenu porodičnog stanja i zabludu o pripadnosti deteta – vršilac dužnosti republičkog tužioca, Đorđe Ostojić, aprila 2003. godine, u obraćanju tužilaštvima, tumači da je i samo delo trajnog karaktera.“ / izvor
TV KOPERNIKUS, emisija „PRIZMA“, april 2014. – VIDEO Ono što zabrinjava u celom ovom dirigovanom i režiranom skupu je to da ističe vreme za reagovanje, odnosno da treba nešto ODMAH uraditi, jer je ovaj OPASAN ZAKON VEĆ U PROCEDURI… To je stav i ove grupe roditelja i porodica ukradenih i otetih beba, koji na kraju našeg razgovora kažu najvažnije: „Po političkom nalogu evropskog pseudo-suda za ljudska prava u Strazburu i Saveta Evrope ovdašnji političari pokušavaju da novim zakonom, leks specijalisom, trajno prikače zastarelost našim slučajevima, usvoje političkim odlukama to nakaradno tumačenje prava i time ukinu i krivičnu odgovornost počinilaca, čime bi najzad zataškali aferu krađa beba i uveli legalnu trgovinu novorođenima davanjem odšteta roditeljima!“
Za FBR urednik Biljana Diković
Niko nije zadovoljan, pošto zakon predviđa samo istragu, bez krivične odgovornosti i krivičnog gonjenja. Predviđena je i novčana nadoknada u visini od oko 10.000 evra ukoliko nije moguće da se utvrdi sudbina nestalog deteta zbog povrede prava na porodični život. - Nacrt zakona koji je u toku odbijamo u bilo kojoj verziji, jer nikakav novi zakon nije potreban. Na stranici Akti na našem sajtu postoje zahtevi koje mediji ne smeju da prenesu. Taj zakon nam nameće EU sa prozapadnim strankama, kao i nevladinim organizacijama poput Jukoma i prozapadnih medija već 13 godina. To za nas nije ništa novo - kažu iz originalne Beogradske grupe roditelja i članova porodica iz afere krađa beba.
Najpre su uspeli da nauče nekoliko neukih roditelja da su nam slučajevi zastareli, da bi imali bar šačicu onih koji će verovati u leks specijalis, a zastarelost ne postoji, ističu sagovornici "Vesti". - Imate pregršt objašnjenja kako i zašto naši slučajevi ne zastarevaju, što je i stav mnogih tužilaca, poput ranijeg državnog tužioca Zorana Ostojića, čiji stav često navodimo kao primer. Dakle, ovde je reč isključivo o političkoj blokadi i prljavoj kampanji protiv nas, kojom se pod izgovorom zastarelosti udara na postojeći pravni poredak u našoj zemlji. Leks specijalis u tom smislu treba da ukine postojeće odrednice o otmici i promeni porodičnog stanja u Krivičnom zakoniku koji nama idu naruku! Po nalogu Saveta Evrope i Strazburškog suda, prozapadne stranke na vlasti otklanjaju mogućnost da se gone počinioci i razotkrije lanac. Koju god verziju usvojili, mi ćemo obarati leks specijalis kao takav, svesni da se on namerno usvaja da bi nam uzeli još nekoliko godina dok ne "pomru" i žrtve, svedoci, počinioci i saučesnici. U Beogradskoj grupi roditelja i članova porodica iz afere krađa beba ne znaju koliki će tačan broj porodica potražiti pravdu na sudu:
– Nije ispunjeno ni ono što smo dogovarali na sastancima sa ministrima pravde i zdravlja, a ovim predlogom umesto zakona roditeljima se nudi parnični postupak, gde sudija sam odlučuje u svakom slučaju da li će i koliku naknadu nekom odrediti. Prilikom razgovora sa nadležnima rečeno nam je da će se koristiti naš model zakona ali to nije učinjeno – objašnjava za „Politiku” Goran Filipović, iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba. Roditelji su tražili da se svaki slučaj nestale bebe ispita ponaosob i da ne postoji vremensko ograničenje, međutim u nacrtu predloženog zakona piše da se njime obuhvataju dešavanja od 1. januara 1970. godine, što je neustavno, smatra naš sagovornik. – Dve godine država kasni sa ispunjenjem zahteva Strazbura i mi ovakav nacrt zakona ne prihvatamo. Zahtevali smo, što nam je kasnije i obećano, da sve postupke prati posebna komisija koju bi činili nezavisni članovi udruženja roditelja i jedan član Narodne skupštine. Ona je trebalo da bude kontrolni mehanizam, ali od toga sada nema ništa. Oni koji sumnjaju da su im bebe nestale u porodilištima revoltirani su i time što nacrt zakona predviđa da sami pribavljaju dokumentaciju, a to je u većini slučajeva nemoguće – kaže Filipović. Podsećamo, u septembru 2013. godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu utvrdio je da je Zorici Jovanović, čija je beba nestala 1983. u porodilištu u Ćupriji, oštećeno pravo na porodični život i da je država u obavezi da u roku od godinu dana odgovori majci šta se desilo sa njenim detetom i pokrene mehanizam za rasvetljavanje sudbine još sto beba, čiji su se roditelji obratili međunarodnom sudu. Država, međutim, to još nije učinila. Roditelji koji veruju da njihove bebe nisu umrle u porodilištu, već da su otete, više od decenije pokušavaju na razne načine da otkriju istinu. – Kada smo za skupštinski anketni odbor 2005. radili analizu bilo je 3.500 predmeta u vezi sa nestalim bebama, ali ovaj broj varira jer su u međuvremenu neki roditelji odustali. Mi smo zahtevali i policijsku istragu za svaki slučaj ponaosob, ali ovim nacrtom zakona ni to se ne ispunjava – ističe Filipović.
„Cilj ovog zakona čiji je nacrt predložila Radna grupa ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, jeste utvrđivanje istine o položaju dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima, ali i izvršavanje obaveze Srbije iz presude Evropskog suda za ljudska prava”, navode u Ministarstvu pravde.
„Nacrt zakona objavljen je na veb-stranici Ministarstva pravde, a javna rasprava će trajati 45 dana. Podsećamo da je ovo jedinstvena situacija u celom svetu i da je Radna grupa, uzimajući u obzir pravni okvir, ustavne odredbe, kao i zastarelost krivičnog gonjenja, izradila takav koncept zakona koji će roditeljima najviše moguće izaći u susret. Tokom rasprave, koja će trajati do 15. septembra stručna javnost ima mogućnost da predlozima, komentarima, kao i sugestijama, doprinese usvajanju najboljih zakonskih rešenja. Pored predstavnika tri ministarstva, Radna grupa bila je sastavljena i od predstavnika Republičkog javnog tužilaštva, Vrhovnog kasacionog suda, Državnog pravobranilaštva, kao i od predstavnika grupa roditelja dece za koju postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji”, navode u Ministarstvu pravde. I dok nadležni čekaju završetak javne rasprave, roditelji koji veruju da su im deca oteta najavljuju da ovaj zakon neće prihvatiti i da će nastaviti da se bore za utvrđivanje istine o bebama. Dejana Ivanović
Koju metodu utvrđivanja je koristila? Da li je radila sa nama braćom blizancima DNK analizu, da li je vršila eshumaciju, da li je radila DNK analizu sa zemnim ostacima koji ne postoje ili nekom drugom metodom? Verovatno je previdela prethodno izdatu dokumentaciju ili ima rešenje Ministrstva zdravlja da radi kao mrtvozornik? Radi podsećanja navodim da ne postoji potvrda o smrti, ne postoji obdukcioni nalaz, ne postoji sprovodnica leša, ne postoji naplata sahrane i kao osnovno ne postoji grobno mesto! Znači nema smrti. Ne znam kako je utvrdila koji je pravi datum smrti jer u dokumentaciji postoje tri navodna datuma i to: 08.05.1979., 02.07.1979. i 08.07.1979. i izjava da je po nečijoj izjavi upisana takva konstatacija. Jos veći apsurd u mnoštvu krivičnih dela je upis državljanstva u matičnu knjigu umrlih i to Republike Srbije, posle 36 godina - previdela da je mom bratu blizancu obrisano državljanstvo i upis u MKR 09.02.2004 .godine rešenjem broj 204-29/04-01 odeljenja za skupštinske i zajedničke poslove SO Svilajnac. Čije državljanstvo upisuje i da li je matična knjiga umrlih starija od matične knjige rođenih? Sledeći dokaz o fabrikovanju lažiranja i falsifikovanja dokumentacije je taj da u MKU majka nije imala ni devojačko, ni udato prezime 36 godina, odakle sad odjednom ispliva taj podatak koji upisuje Milica Novaković!? Do pre mesec dana bili smo kolateralna šteta, običan broj nekog upisa 2053 za 1979.godinu kao da živimo u Aušvicu… čista arbitrarnost državnih organa. U falsifikovanoj javnoj ispravi izvodu iz MKU izdatog uz navedeno rešenje ključni dokazi za moje napred navedene tvrdnje i izvršene protivzakonite radnje: Navedeni izvod nije zaveden pod brojem (izdat blanko na crno), datum izdavanja 10.07.2015.god, jedinstveni matični broj građana nije upisan, a što je još bitnije da u rubrici „NAKNADNI UPIS I PRIBELEŠKE“ rešenje nije upisano - nije pravosnažno jer je protivzakonito. KOJA ELEMENTARNA NEPOGODA,VANREDNA SITUACIJA ILI VIŠA SILA U MESECU JUNU I JULU OVE GODINE ZADESILA SRBIJU I GRAD BEOGRAD????? U spornom rešenju imenovana Milica Novaković po zakonu o matičnim knjigama, a kako bi nas izbegla kao stranke u postupku i samostalno donela protivzakonito rešenje, navodi član 26 zakona o matičnim knjigama koji glasi, citiram: “Usled više sile ili vanredne situacije, elementarne nepogode ili drugih sličnih razloga, pojedini podaci mogu biti upisani u matične knjige, naknadni upis izvršiće se na osnovu rešenja nadležnog organa.“
Represija,tortura i zastrašivanje od strane policijskog službenika! Dvanaest punih godina obijam pragove državnih institucija kako bih ostvario svoja Ustavom i zakonom zagarantovana prava koja su nam uskraćena, ali ne doživeh ovakvu represiju, torturu i pokušaj zastrašivanja od strane policijskog službenika (komandira PS Savski Venac), direktno stao u zastitu izvršioca krivičnih dela, a meni otvoreno pretio, omalovažavao, vređao ugled i dostojanstvo! Zar mi obični gradjani moramo strahovati za svoju bezbednost i to od strane službenih lica koja su u službi naroda i zakona, a ne u službi kriminala. Pretnje su bile sledeće: Da će mi mater, da će me izbrisati sa spiska živih, ako se ne povučem iz ove materije, da će mi noge polomoti, da će me strpati u ludnicu…. i jos mnoge druge. Čak mi je postavljeno pitanje dokle sam spreman da idem u svemu ovome? Moj odgovor je naravno DA NE ODUSTAJEM I IZ OVE PRIČE SE NE POVLAČIM NI PO CENU SVOG ŽIVOTA! Ne licitiram sa državom - moj brat blizanac nije na prodaju Sramni predlog zakona o krađi beba u Srbiji, tim predlogom zakona čiji je predlagač Ministarstvo pravde, direktno se vrši diskriminacija roditelja i srodnika kojima su članovi porodica ukradeni iz porodilišta pre 1970.godine. Najgora stvar u tom predlogu zakona je kako oni kažu „PRAVIČNA NADOKNADA“ u iznosu do 10000 eura. Šta Država hoće time nadoknaditi??? Moj brat blizanac nije na prodaju, prodali ga po rođenju, mnogo bi bilo da po drugi put u životu izađe na tržište! Ne licitiram sa Državom, istinu znam i hoću zakon i pravdu, punu krivičnu odgovornost svakog iz lanca organizovanog kriminala. Zašto država izbegava krivičnu odgovornost, na osnovu čega će utvrđivati činjenice smrti… Državi je jedini cilj sahranjivanje istine. Da li to znači da ova Država ima ogroman profit od krađe beba kada ima za rashod tolika novčana sredstva i poseban budžet za isplatu te pravične nadoknade?????? Iza svake napisane i izgovorene reči stojim punom materijalnom, moralnom i krivičnom odgovornošću.
Za nekim nestalim bebama iz srpskih porodilišta traga se više od 50 godina. Mnogim roditeljima ostaće nedosanjani san da pronađu svoju decu, da ih zagrle i kažu im ko su oni zapravo i odakle potiču. Ta deca su sada već odrasli ljudi koji sa svojim novim porodicama žive ko zna gde, ali njihovi biološki roditelji ni do danas nisu odustali u želji da ih pronađu. Kada su videli da im država tokom svih ovih godina ne samo da nije pomogla, već nije želela da izađe u susret ni oko prikupljanja dokaza i dokumentacije, neki su odlučili da pravdu pronađu na sudu. Sigurno je da im i dobijeni sudski proces neće biti prevelika satisfakcija kada i dalje ne znaju šta se desilo sa decom koja su rođena zdrava i prava, a onda odjednom proglašavana mrtvom, bez da im je iko pokazao njihova tela. Kako je država počela da dobija ozbiljne packe iz Evropske unije što još uvek nije pronašla rešenje za slučajeve nestalih beba, došla je na ideju da donese zakon koji je podigao ogromnu prašinu u javnosti, budući da se u njegovom nacrtu koji treba da uđe u proceduru pominje obeštećenje od 10.000 evra. Dežurni dušebrižnici su na sva usta počeli da morališu o tome jeste li ovo legalizacija trgovine ljudima i kako li se osećaju roditelji kada im posle toliko godina neko kao kompenzaciju za nestalo dete ponudi 10.000 evra, a da pre takvog medijskog linča nisu za pojašnjenje pitali upravo njih, roditelje. NJihovo mišljenje pokušali smo da dobijemo od Vladimira Čičarevića, predsednika Udruženja roditelja nestalih beba Srbije. Šta vi kao predsednik Udruženja roditelja mislite o novom Nacrtu zakona? - Kao član Radne grupe za njegovu izradu, moram prvo da naglasim da je situacija oko zakona jako složena. Mi smo od nadležnih ministarstava dobili temelj zakona, znači tekst nekoliko članova koji su opšti i koji treba da se dopune od strane udruženja koja su u radnoj grupi. Ministarstvo pravde je naišlo na veliku osudu javnosti zbog pominjanja obeštećenja od 10.000 evra. Važno je, međutim, istaći da ta cifra nije zamena za ukradeno, već obeštećenje jer država nije mogla da obezbedi adekvatnu istragu ili istinite odgovore porodicama koje su oštećene. Svako ko menja konotaciju namene tog iznosa je u potpunosti neupućen i u zakon, i u problematiku nestalih beba. Mnogo se govorilo o moralnosti tog obeštećenja, odnosno da država određuje cenu za život nečijeg deteta? - Zato što svi misle da je 10.000 evra zamena za dete. Ali ona to nije. U nacrtu jasno stoji da je to obeštećenje. Moramo da pravimo razliku između zamene i nadoknade. Presudom Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju Zorice Jovanović protiv Republike Srbije izrečeno je da država mora da joj isplati obeštećenje, jer nije obezbedila adekvatnu pomoć u rešavanju sudbine njenog sina. Na osnovu toga naše vlasti nisu našle ništa bolje rešenje nego su to samo prepisale u nacrt zakona. Takođe, uz presudu stigla je i preporuka istog suda da Srbija mora da obezbedi mehanizme koji će istražiti sudbine misteriozno nestalih beba, ali se u presudi ne nalaže da to mora da bude zakon. Mislite li da je država konačno rešila da se pozabavi ovom temom upravo zbog pritisaka koji stižu iz Evrope? - Smatram i čvrsto stojim iza ovoga što ću reći, a to je da je država naišla na pritisak naše organizacije. Ako listate štampu od pre dve godine videćete samo nekoliko površnih tekstova o nestalim bebama. Danas udruženje uliva poverenje javnosti jer smo pred Vladu izašli sa ozbiljnim optužbama. Uspeli smo da sklopimo mozaik svih institucija u kojima se peru papiri za nestale bebe. Udruženje RNBS je jedino koje je dobilo prijem u Ujedinjenim nacijama i ukazalo na humani genocid koji se dešava u Srbiji. Zatim je tadašnja ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović organizova konferenciju na kojoj je istakla da će dati sve od sebe da se reše slučajevi nestalih beba. (Ceo intervju možete pročitati u novom broju „Kragujevačkih”)
Obaveza da Srbija nađe način da se slučajevi nestalih beba reše stigla je posle odluke Evropskog suda za ljudska prava da je majci Zorici Jovanović povređeno pravo na porodični život, kada joj je iz porodilišta nestala beba. Obeštećenje od 10.000 evra koje je dobila, biće, prema Nacrtu zakona maksimalno i za druge porodice, ako se utvrdi da beba nije preminula u porodilištu. "Oni su napravili zakon koji će samo nadoknaditi pare roditeljima, bez istražnog postupka", ukazuje Nikola Šegrt iz Beogradske grupe roditelja. Krivični postupak ne može da se pokrene jer su mnogi slučajevi zastareli. Pravdu na sudu mogu da potraže roditelji koji sumnjaju da su im deca oduzeta u periodu od 1970. do septembra 2013, ako podnesu zahtev sudu šest meseci od stupanja zakona na snagu, navodeći ime, prezime i pol deteta. A kada te podatke zatraže, kažu, u institucijama neretko naiđu na zid. "Ima roditelja, naravno, koji ni dan-danas nisu uspeli da povade neke papire", kaže Šegrt. Pravnici su ipak očekivali da novi zakon izađe iz redovnih okvira koji već četiri decenije ne daju rezultate. "Ovaj zakon je mogao dati određeni prostor za mnogo detaljnije istrage i on se oslanja na postojeće same procesne zakone, i parnični i vanparnični postupak, koji ne daju mnogo prostora za istragu", kaže Milan Antonijević iz Jukoma. Rezultata bi bilo, kažu, da se tim pitanjem bavi komisija u kojoj bi bili i predstavnici nezavisnih tela. Takvim stavom, kaže ministar pravde, osporava se nezavisnost suda. Veruje da će višedecenijski problem rešiti zakon koji nijedna država do sada nema. "Ovaj zakon predviđa osnivanje posebne policijske jedinice koja će prikupljati podatke na način koji je, možda, najpribližniji samoj istrazi i ta policijska jedinica treba da doprinese da se rasvetli najveći broj činjenica... Sud ceneći te podatke i dokaze utvrđuje činjenice koje su nesumnjive", rekao je ministar pravde Nikola Selaković. Javna rasprava traje do 15. septembra, a radna grupa će, kaže ministar, usvojiti sve argumentovane primedbe. Procenjuje se da je u Srbiji 3.500 porodica kojima su bebe oduzete pod izgovorom da su preminule u porodilištu.
Nacrt je upravo ušao u javnu raspravu i predviđa i obeštećenje do 10.000 evra. Godine mukotrpne potrage za istinom, tone prikupljenog materijala, sati razgovora s nadležnima, a rezultat za roditelje ubeđene sa su im deca oduzeta u porodilištu - nije zadovoljavajuć. Goran Filipović je jedan od njih. “Mi u ovu priču nismo ušli zbog novca, mi smo u ovu priču ušli da utvrdimo šta se desilo sa našom decom. Čitav nacrt njihovog zakona više liči na jedan pravilnik gde se nalaže sudovima kako će da postupe i ko će imati pravo na novčanu nadoknadu osim toga ja nisam video ništa ozbiljno. Potpuno jedan zakon koji je ponizavajuć. Roditelji su spremni da spreče da ovaj zakon uđe u zakonsku proceduru do poslednjeg atome snage, borićemo se svim pravnim i nepravnim sredstvima“, naveo je roditelj Goran Filipović. U Komitetu pravnika za ljudska prava kažu da u se specifičnoj situaciji ne mogu koristiti redovne pravne procedure, već da činjenice treba utvrđivati posebnom procedurom. “Po planu koji se vidi u ovom nacrtu zakona koje je ministarstvo pravde pripremilo mi ne vidimo da je uopšte moguće doći do dokaza jer se predviđa primena parničnog i vanparmičnog postupka koji su redovni postupak, i gde vi nemate nikakva posebna istražna ovlašćenja koja će koristiti da bi ste utvrdili šta se zaista desilo pre 40 godina, za to je potrebno mnogo propisivanje pravila kako će se doći do dokaza i posebna vrsta postupka kojim će se to rešavati“, izjavio je Danilo Ćurčić iz Komiteta. Evropski sud za ljudska prava, posle presude u korist majke Zorice Jovanović, obavezao je Srbiju da ustanovi mehanizma koji će omogućiti svim roditeljima u sličnim situacijama da dobiju odgovarajuće odgovore i naknadu. Ministarstvo pravde navodi da će javna rasprava o nacrtu zakona trajati 45 dana. “Cilj zakona je, sa jedne strane, utvrđivanje svih činjenica i okolnosti na osnovu kojih se može utvrditi istina o položaju dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbije, a sa druge strane, izvršavanje obaveze Republike Srbije iz navedene presude Evropskog suda za ljudska prava. Podsećamo da je ovo jedinstvena situacija u celom svetu i da je Radna grupa, uzimajući uobzir, pravni okvir, ustavne odredbe, kao i zastarelost krivičnog gonjenja, izradila takav koncept zakona koji će roditeljima najviše moguće izaći u susret“, saopštilo je Ministarstvo pravde. Udruženje roditelja procenjuje da je u Srbiji pod izgovorom da je beba mrtvorođena najmanje 3500 porodica rastavljeno od svoje dece koja sada žive u drugim porodicama.
Srbija je tom presudom obavezana da "preduzme odgovarajuće mere u cilju ustanovljavanja mehanizma koji bi omogućio svim roditeljima u sličnim situacijama da dobiju odgovarajuće odgovore i naknadu". - Nacrt zakona objavljen je na veb stranici Ministarstva pravde, a javna rasprava će trajati 45 dana, odnosno do 15. septembra - navode iz Ministarstva pravde. - Kada zamenici javnog tužioca budu radili na predmetima nestalih beba, biće im potrebni lekovi za smirenje - kaže Vladimir Čičarević iz Udruženja roditelja nestalih beba, povodom završetka Nacrta zakona o nestalim bebama. On dodaje da je "apsolutno svaki predmet sličan i za 90 odsto njih moraće da proglase izlažiranu smrt novorođenčeta". Prema ovom zakonu, roditelji nestalih beba kojima država nije bila u stanju da pruži adekvatan odgovor o sudbini nestalog deteta, dobijaju odštetu u visini do 10.000 evra. Nacrt pomenutog zakona predviđa da podnosilac tužbe ili krivične prijave u roku od 30 dana dostavi dokumentaciju koja podrazumeva pol deteta, uzrok smrti, način saopštavanja, podatke o obdukciji... - Moram priznati da mi je pomalo smešan taj deo u zakonu. Tačno je da se traži pol deteta, ime, prezime i slično. Pa da li znate koliko je slučajeva da u papirima za jednu porodilju i dete u bolničkoj dokumentaciji piše žensko, a u papirima matične službe piše muško? Da li znate da u matičnim knjigama i izvodima iz MK u rubrici "Ime i Prezime" ne piše ništa? Siguran sam da je to jedan mali paradoks, jer ministarstva i tužilaštvo apsolutno ne znaju ništa u vezi s dobijanjem dokumentacije. Na primer, Višegradska ne daje dokumentaciju ni do šest meseci, iako je zakonski rok 15 dana. Naravno, niko za ovo ne odgovara. Dokumentacija je najbitnija, jer ona dokazuje malverzaciju, lažiranje i pranje dokumenata koja su krucijalna kao dokazni materijal - naglašava Čičarević. Prema njegovim rečima, nemoguće je utvrditi tačan broj ukradenih beba bez pravosnažnih presuda. Ipak, pretpostavka je da je tokom potonje četiri decenije ukradeno više od 10.000 beba, ali da ta cifra sada lako može da prelazi i 100.000. - U Udruženju "Roditelji nestalih beba Srbije" smatramo da apsolutno u svakom slučaju možemo da otkrijemo koje karike su učestvovale u lažiranju smrti novorođenčadi. Tačno je da imamo problem u krivičnom postupku, a to je "zastarelost", što znači da ne može da se sudi retroaktivno, ali smo mi i za to spremili odgovor i rešenje koji se trenutno još priprema u našoj kancelariji. Tvrdim i da zakon nije jedini način da se reše slučajevi nestalih beba, jer država ima još nekoliko mehanizama koje će morati da upotrebi - ističe Čičarević za list Danas. On ukazuje da se krađa beba u srpskim porodilištima, u najmanju ruku, dešava jedanput nedeljno.
To nisu fetusi i rane trudnoće, to su bebe koje se nose na sahranjivanje u grobnicu gde se sahranjuju preminula novorođenčad od šest meseci trudnoće pa nadalje. Znači, 40 beba mesečno u jednoj bolnici, a gde su desetine drugih bolnica, dodaje on.
Prema Nacrtu zakona o nestalim bebama, koji je od petka na javnoj raspravi, novorođenčad u vezi sa čijom sudbinom postoje sumnje, tražiće policija i sud, a ne nezavisna komisija, kako su roditelji očekivali. Leks specijalis će posle 45-dnevne javne rasprave ići pred ministre, a zatim pred poslanike. Da će rasprava biti burna jasno je u startu, a nezadovoljni već traže da se uključi i premijer. Dan pre nego što će nacrt biti objavljen na sajtu Ministarstva pravde, ASTRA i Komitet pravnika za ljudska prava poslale su pismo Vučiću, izražavajući strah da će roditelji ovim rešenjima ostati oštećeni i neće dobiti istinu u svakom pojedinačnom slučaju. "Radnom verzijom nisu propisana posebna pravila postupka za utvrđivanje svih okolnosti koje su od značaja za istinu o nestalim bebama, te nije jasno koja bi ovlašćenja imala posebna jedinica MUP (čije formiranje zakon predviđa). Takođe, predviđena je primena pravila vanparničnog postupka, iako nezavisna tela, koja po presudi Evropskog suda za ljudska prava treba da kontrolišu postupanje "mehanizma", nisu ovlašćena da kontrolišu rad sudova", navodi se u pismu. Zamerke su iznete i na ograničenje datuma do kojeg su roditelji imali prilike da se obrate institucijama. Time se, kažu, nanosi šteta onima koji nisu znali kome da se obrate pošto je bolničko osoblje odbilo saradnju.
U Ministarstvu pravde ističu da neka rešenja, predlagana u prvobitnoj verziji leks specijalisa, nisu bila moguća. Jedno od njih je predlog da postupak bude upravni i da ga vodi nezavisna komisija koju bi kontrolisao zaštitnik građana. Za izvršavanje presuda Evropskog suda nadležno je Ministarstvo pravde, a upravni postupak je u nadležnosti Ministarstva državne uprave. Dakle, on mora da se vodi pred sudom. Samo sudovi mogu da traže potrebnu dokumentaciju od Ministarstva zdravlja, bolnica, matičara, pogrebnika i drugih državnih organa. Da bi komisija imala takva ovlašćenja trebalo bi promeniti najmanje tri-četiri zakona. Postupak ne može da bude ni krivični jer je većina slučajeva zastarela. O slučajevima nestalih beba odlučivaće četiri viša suda: u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Oni će utvrđivati činjenice o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala i određivaće pravičnu naknadu kada je povređeno pravo na porodični život ili kada ne mogu da se utvrde činjenice o deci. Postupak će biti hitan i dvostepen. Naknade neće moći da premaše 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Jedna od zamerki je to što se zakon odnosi samo na decu nestalu od 1. januara 1970. godine, za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. U Ministarstvu objašnjavaju da je ovaj uslov donet u dogovoru sa ekspertima Evropskog suda, jer je to bio jedini način da se istraga sprovede. Pošlo se od toga da bi do istine o ranijim slučajevima, zbog starosti ili smrti aktera, bilo gotovo nemoguće doći. Predstavnici udruženja roditelja nestalih beba bili su uključeni u rad radne grupe, ali je veliki problem što među njima često nije bilo saglasnosti, počevši od toga što su jedni bili za naknadu, a drugi protiv. Većina nije mogla da shvati da eventualni krivci ne mogu da odgovaraju retroaktivno, ni ako je slučaj zastareo. Eksperti Evropskog suda saglasili su se i da se obaveze države odnose samo na one porodice koje su već pokušavale da dođu do istine o bebama, ali su bile onemogućene. Mnoge prijave podnete su tužilaštvu i o tim predmetima postoji dokumentacija. Kako saznajemo, u njoj, osim u jednom broju slučajeva koji je ostao nerazjašnjen, nije utvrđeno da su deca oteta, prodata ili namerno lišena života. Sve javno Nacrt zakona poslat je na mišljenje predstavnicima udruženja roditelja i zaštitniku građana, a u toku je njegovo prevođenje, pa će biti poslat i ekspertima Saveta Evrope. Zaštitnik građana je o svemu obavešten i biće i ubuduće. Nacrtom zakona predviđa se i formiranje specijalizovane jedinica u okviru MUP-a koja će sprovoditi istražne radnje u postupku na osnovu zahteva suda. Predviđeno je i da sud odredi pravičnu naknadu predlagaču za nematerijalnu štetu zbog povrede prava na porodični život ili zbog toga što nije moguće utvrditi položaj nestalog deteta, ako je u predlogu za pokretanje postupka istaknut zahtev za pravičnu naknadu. Sud određuje pravičnu naknadu po slobodnoj oceni ceneći sve okolnosti slučaja, ali ne veću od 10.000 evra, u dinarskoj protivrednosti, koja se isplaćuje iz republičkog budžeta. Sud, prema Nacrtu zakona, pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih i drugih organa i fizičkih i pravnih lica koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 30 dana od dana prijema zahteva. Sud, prema predloženom Nacrtu, može da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara fizičko ili odgovorno lice, odnosno kaznom od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice, ako traženi dokazi i podaci ne budu dostavljeni u propisanom roku. Predlog kojim se pokreće postupak može podneti roditelj novorođenog deteta za koje postoji sumnja da je nestalo iz porodilišta, a ako nijedan od roditelja nije živ ili nije poslovno sposoban, predlog može podneti brat, sestra, deda ili baba deteta. Predlog se može podneti pod uslovom da se porodica obraćala državnim organima u vezi sa položajem deteta za koje sumnjaju da je nestalo iz porodilišta u Srbiji od 1. januara 1970. do 9. septembra 2013. godine, kada je nastupila pravnosnažnost presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Jovanović protiv Srbije. Postupak je hitan, a Sud je dužan da postupak vodi bez odlaganja i vodi računa o hitnosti postupka, dok bi javnost bila isključena iz postupka. U Ministarstvu ističu da je Radna grupa, uzimajući u obzir, pravni okvir ustavne odredbe, kao i zastarelost krivičnog gonjenja, izradila Nacrt zakona koji će roditeljima najviše moguće izaći u susret. Podsećaju da je Nacrt uradila Radna grupa sastavljena od predstavnika Ministarstva zdravlja, Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva, Vrhovnog kasacionog suda, Državnog pravobranilaštva, kao i od predstavnika grupa roditelja dece za koju postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji.
U Nacrtu zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji, koji je objavljen na sajtu Minsitarstva pravde, navodi se da će se primenjivati na slučajeve novorođene dece za koje postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji od 1. januara 1970. godine, a za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Predviđa se i formiranje specijalizovane jedinica u okviru MUP-a koja će sprovoditi istražne radnje u postupku na osnovu zahteva suda. Predviđeno je i da sud odredi pravičnu naknadu predlagaču za nematerijalnu štetu zbog povrede prava na porodični život ili zbog toga što nije moguće utvrditi položaj nestalog deteta, ako je u predlogu za pokretanje postupka istaknut zahtev za pravičnu naknadu. Sud određuje pravičnu naknadu po slobodnoj oceni ceneći sve okolnosti slučaja, ali ne veću od 10.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, koja se isplaćuje iz republičkog budžeta. Sud, prema Nacrtu zakona, pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih i drugih organa i fizičkih i pravnih lica koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 30 dana od dana prijema zahteva. Sud, prema predloženom Nacrtu, može da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara fizičko ili odgovorno lice, odnosno kaznom od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice, ako traženi dokazi i podaci ne budu dostavljeni u propisanom roku. Predlog kojim se pokreće postupak može podneti roditelj novorođenog deteta za koje postoji sumnja da je nestalo iz porodilišta, a ako nijedan od roditelja nije živ ili nije poslovno sposoban, predlog može podneti brat, sestra, deda ili baba deteta. Predlog se može podneti pod uslovom da se porodica obraćala državnim organima u vezi sa položajem deteta za koje sumnjaju da je nestalo iz porodilišta u Srbiji od 1. januara 1970. do 9. septembra 2013. godine, kada je nastupila pravosnažnost presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Jovanović protiv Srbije. Postupak je hitan, a Sud je dužan da postupak vodi bez odlaganja i vodi računa o hitnosti postupka, dok bi javnost bila isključena iz postupka. U Ministarstvu ističu da je Radna grupa, uzimajući u obzir, pravni okvir ustavne odredbe, kao i zastarelost krivičnog gonjenja, izradila Nacrt zakona koji će roditeljima najviše moguće izaći u susret. Podsećaju da je Nacrt uradila Radna grupa sastavljena od predstavnika Ministarstva zdravlja, Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva, Vrhovnog kasacionog suda, Državnog pravobranilaštva, kao i od predstavnika grupa roditelja dece za koju postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji.
U tekstu koji predlaže Radna grupa, sastavljena od predstavnika ministarstava pravde, unutrašnjih poslova i zdravlja, za decu za koju se utvrdi da su nestala predviđena je naknada njihovim roditeljima od 10.000 evra, dok počinioci krađa neće biti gonjeni zbog zastarelosti slučaja. Roditelji tvrde da su obmanuti jer se sa predloženim rešenjem u većini ne slažu. Da u razgovorima dve strane o zakonu nije bilo nikakve razmene mišljenja, objašnjava pravni zastupnik roditelja, advokat Danilo Ćurčić. On kaže da bi se pre moglo reći da je reč o svršenom činu. - Sastajali smo se u dva navrata sa radnom grupom i rekli šta mislimo, ali nikakav odgovor nismo dobili. Na prvom sastanku nam je rečeno da je naš model neustavan, ali odgovor zbog čega tako smatraju nikada nismo dobili - priča za "Vesti" advokat roditelja. On otkriva da je Radna grupa predstavila svoj tekst i da je tu saradnja završena. - Ljudi čija su deca ukradena su nezadovoljni, jer rešenja Radne grupe ne pružaju nikakve garancije da će se utvrditi šta je sa njihovim bebama, pa će se sve svesti na to da nema dokaza - ukazuje Ćurčić. Nije optimista, jer se pokazuje da država čini sve da se izvuče u svoju korist iz situacije koja je došla do Evropskog suda za ljudska prava. - Vlast gleda da olakša sebi, a ne roditeljima - zaključio je Ćurčić. Komitet pravnika za ljudska prava i Akcija protiv trgovine ljudima juče su uputili otvoreno pismo premijeru Aleksandru Vučiću, apelujući na njega da se aktivno uključi u problem nestalih beba. - Ako je slučaj zastareo, sudskog gonjenja ne može da bude, ali je tekstom regulative koji smo ponudili Radnoj grupi predviđena javna moralna osuda onih koji su krali novorođenčad i disciplinski postupak pred Lekarskom komorom Srbije. Međutim, naš model zakona je odbijen, pa je i to otpalo - kaze pravni zastupnik roditelja Danilo Ćurčić. On ocenjuje da zakon koji je u izradi ne samo da ne štiti prava roditelja, već se oni boje da će biti oštećeni jer neće biti moguće da se utvrdi istina u svakom pojedinačnom slučaju.
Roditelji nestale dece, koji su prisustvovali sastancima radne grupe koja je sastavila Nacrt, smatraju da su ministarstva pravde, zdravlja i unutrašnjih poslova obmanula javnost, jer se roditelji mahom ne slažu njim. - Predstavnici ministarstava tvrde kako smo bili članovi radne grupe, a nas su pozvali samo da bi nam prezentovali odluku. Ovaj nacrt je više nego ponižavajuć i nećemo ga prihvatiti po cenu života - kaže Goran Filipović iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba. Pravni zastupnik roditelja Danilo Ćurčić, predložio je nacrt zakona, ali je on odbačen kao neustavan. - Imali smo samo dva sastanka s radnom grupom i dali smo komentare na koje nismo dobili odgovor. Nije bilo saradnje, niti razmene mišljenja - kaže Ćurčić.
Prema Nacrtu, zakon se odnosi na slučajeve beba nestalih od 1. januara 1970. Postupak bi vodila četiri viša suda, a istragu posebna jedinica MUP-a. Roditeljima dece za koju se dokaže da su nestala bila bi isplaćena naknada od 10.000 evra, ali ako sud utvrdi da je neko ukrao bebu, on će ostati nekažnjen zbog zastarelosti. - Kako neko može da diskriminiše roditelje čija su deca nestala pre 1970? Nama ne trebaju pare već istina. Pozivam građane da nam se pridruže u da borbi ovakav zakon ne bude usvojen - kaže Mirjana Novokmet čiji je sin nestao 1978.
Ministarstvo pravde poziva sve građane kao i stručnu javnost da se upoznaju sa Nacrtom Zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji, kao i da daju svoje komentare. Učesnici u javnoj raspravi će svoje primedbe, predloge i sugestije, u vreme trajanja javne rasprave dostavljati Ministarstvu pravde, putem elektronske pošte na e-mail: aleksandra.papic@mpravde.gov.rs ili poštom na adresu Ministarstvo pravde, sa naznakom „Za Nacrt Zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji “, 11000 Beograd, ulica Nemanjina 22-26. Nacrt Zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji možete pogledati ovde.
Republika Srbija je dužna da uspostavi mehanizam i ispita svaki pojedinačni slučaj nestale bebe, da uzme u obzir sve okolnosti, da isplati adekvatnu nadoknadu štete i uradi sve što je u granicama nadležnosti da ne osteti hiljade građana i građanki kao mnogo puta do sada. Ta odgovornost je delom i na Vama, stoji u pismu Vučiću dve NVO. Kao što ste upoznati, dalje se navodi, Evropski sud za ljudska prava je 5. marta doneo, a 26. marta 2013. godine objavio presudu kojom utvrđuje da je Srbija povredila pravo na zaštitu privatnog i porodičnog života Zorice Jovanovic, jedne od majki čija je beba nestala u porodilištu. U presudi je naglašeno i da tužena država mora, u roku od godinu od pravosnažnosti presude preduzeti sve mere da obezbedi pojedinačno obeštećenje svim roditeljima, navodi se u saopštenju NVO. Kako se ukazuje 9. septembra 2014. istekao je rok u slučaju Jovanović protiv Srbije. ASTRA i YUCOM navode da Ministarstvo pravde i Ministarstvo zdravlja pripremaju zakon koji bi trebalo da ispita sudbine nestale dece, međutim, on ne štiti prava roditelja. ASTRA i YUCOM izražavaju bojazan da će tim zakonom roditelji ostati oštećeni i da na kraju neće biti moguće da se utvrdi istina u svakom pojedinačnom slučaju. Propisivanjem datuma u nacrtu zakona do kog su roditelji mogli da se obrate institucijama, a koji je prošao, nanosi se šteta velikom broju građana koji nisu znali kome da se obrate pošto su naišli na odbijanje bolničkog osoblja da sarađuju, ističe se u saopštenju. Dve NVO navode da na njihove komentare radne verzije Zakona nisu dobile odgovor niti su oni uvaženi. Apsolutno je nesporno da problem datira od pre početka Vašeg mandata i da roditelji bezuspešno tragaju za istinom o svojoj deci decenijama, bez bilo kakvih vidljivih uspeha. Čini se, nažalost, da prava podrška od strane državnih organa, uprkos najavama i dalje izostaje, stoji u pismu Vučiću. Zbog velikog broja propusta i nepodudaranja, sumnje roditelja se sve više potkrepljuju i oni žele da znaju da li su tačne strepnje da su deca prodata radi lažnog usvojenja? Kako do danas nisu dobili adekvatan odgovor, preostaje im oni i dalje sumnjaju da su njihova deca oteta iz državnih bolnica u Srbiji, zaključuje se u pismu premijeru.
Poštovani gospodine Vučiću, Obraćamo Vam se kako bismo još jednom ukazali na postojanje problema u vezi sa slučajevima nestalih beba, za koje njihovi roditelji osnovano sumnjaju da su nestale iz porodilišta u našoj zemlji od Drugog svetskog rata do danas. Veliki broj majki koje sumnjaju da su im deca nestala navode da su redovno održavale trudnoće, da bi potom posle porođaja dobile informacije da je dete preminulo ili je mrtvorođeno. Ujedno, roditelji nisu bili u mogućnosti da preuzmu telo bebe, niti da ga vide i sahrane. Dokumentacija o sahranjivanju najčešće ne postoji, a nepodudaranje matičnih knjiga se pravda administrativnim greškama, kojih je na stotine ili hiljade. Zbog velikog broja propusta i nepodudaranja, sumnje roditelja se sve više potkrepljuju i oni žele da znaju šta se dogodilo sa njihovom decom. Da li su tačne njihove strepnje da su deca prodata radi lažnog usvojenja?! Kako do danas nisu dobili adekvatan odgovor, preostaje im da i dalje sumnjaju da su njihova deca oteta iz državnih bolnica u Srbiji. Kao što ste upoznati, Evropski sud za ljudska prava je 5. marta doneo, a 26. marta 2013. godine objavio svoju presudu kojom utvrđuje da je Srbija povredila pravo na zaštitu privatnog i porodičnog života Zorice Jovanović, jedne od majki čija je beba nestala u porodilištu. U pomenutoj presudi je naglašeno i da „(…) Tužena država mora, u roku od godinu dana od datuma kada ova presuda postane pravosnažna (…) preduzeti sve odgovarajuće mere sa ciljem uspostavljanja mehanizma za obezbeđenje pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke (…)“. Nadalje se u presudi Evropskog suda za ljudska prava navodi da bi „ovaj mehanizam (…) trebalo da nadzire nezavisno telo sa odgovarajućim ovlašćenjima, koje će moći da pruži pouzdane odgovore u vezi sa sudbinom svakog deteta i pruži odgovarajuću naknadu, prema slučaju.“ Dana 9. septembra 2014. godine istekao je rok od godinu dana po donošenju pravnosnažne presude u slučaju Jovanović protiv Republike Srbije. Ministarstvo pravde i Ministarstvo zdravlja rade na pripremi zakona koji bi trebalo da ispita sudbine nestale dece. Međutim, primećujemo da zakon koji je u izradi ne štiti prava roditelja. Izražavamo bojazan da će roditelji ostati oštećeni i da na kraju neće biti mogućnosti da se utvrdi istina u svakom pojedinačnom slučaju. Radnom verzijom zakona koji je pripremilo Ministarstvo pravde, a predstavljeno kao da ga je pripremila Radna grupa za izradu ovog propisa, nisu propisana posebna pravila postupka za utvrđivanje svih okolnosti koje su od značaja za istinu o nestalim bebama, te nije jasno koja bi ovlašćenja imala posebna jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova. Takođe, predviđena je primena pravila vanparničnog postupka uprkos činjenici da nezavisna tela, koja po presudi treba da kontrolišu postupanje „mehanizma“ nisu ovlašćena da vrše kontrolu rada sudova. Pored toga, propisivanje datuma do kog su roditelji imali prilike da se obrate institucijama, a koji je prošao, nanosi se šteta velikom broju građana koji nisu znali kome da se obrate nakon što su naišli na odbijanje bolničkog osoblja da sarađuju. Ovo su samo neke od prepreka koje će se naći na putu roditeljima u ostvarivanju svojih prava. Novim predlogom zakona roditelji se sprečavaju ili ograničavaju u saznavanju istine o sudbini svoje dece. Detaljne komentare na radnu verziju nacrta Zakona dostavili smo Ministarstvu pravde. Baš kao i u slučaju višemesečnog ćutanja o Modelu zakona o istraživanju položaja nestale novorođenčadi, na komentare radne verzije Zakona nismo dobili odgovore niti su oni uvaženi u poslednjoj verziji ovog propisa. Apsolutno je nesporno da ovaj problem datira od pre početka Vašeg mandata i da roditelji bezuspešno tragaju za istinom o svojoj deci decenijama, bez bilo kakvih vidljivih uspeha. Čini se, nažalost, da prava podrška od strane državnih organa, uprkos najavama i dalje izostaje. Primer za ovu tvrdnju može biti i rad tzv. Radne grupe za izradu propisa koja je imala ukupno tek nekoliko sastanaka na kojima nije bilo istinske diskusije o konkretnim zakonskim rešenjima već su ona dostavljana naknadno, direktno iz Ministarstva pravde. Zbog svega navedenog apelujemo na Vas i Vladu Republike Srbije da se aktivno uključi u rešavanje problema nestalih beba. Republika Srbija je dužna da uspostavi mehanizam i ispita svaki pojedinačni slučaj nestale bebe, da uzme u obzir sve okolnosti, da isplati adekvatnu nadoknadu štete i uradi sve što je u granicama nadležnosti da ne ošteti hiljade građana i građanki kao mnogo puta do sada. Ta odgovornost je delom i na Vama. U nadi da ćete uticati na rešavanje ovog problema u cilju sprovođenja gore pomenute presude na način koji je od Srbije tražio Evropski sud za ljudska prava, srdačno Vas pozdravljamo. ASTRA – Akcija protiv trgovine ljudima
BEOGRAD - Svaka porodica za koju sud utvrdi da im je dete nestalo u porodilištu biće obeštećena iznosom do 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, predviđa nacrt zakona o nestalim bebama. Ovim nacrtom predviđeno je da četiri viša suda u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, vode postupke i utvrđuju činjenice. Predviđeno je da na terenu istragu vodi posebna jedinica MUP-a koja će tek biti formirana. Zakon će se primenjivati na slučajeve beba za koji postoji opravdana sumnja da su nestale u porodilištima Srbije od 1. januara 1970. godine, a za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Postupak će biti hitan i dvostepen. U prvom stepenu odlučivaće jedan sudija, a u drugom troje. Pojedinci i institucije biće dužni da dostavljaju dokaze sudu koje on traži. Ko ne dostavi dokaze sudu, kazna i do milion dinara Ukoliko to ne učine, nacrt zakona propisao je kazne od 10.000 do 150.000 dinara za fizička lica i od 30.000 do milion dinara za pravna lica.Porodice će biti oslobođene plaćanja sudske takse i sud može i da im dodeli advokata na njihov zahtev. Troškove advokata snosiće sam sud. Porodica nestale bebe mora da dostavi ime, prezime i adresu, opis koji obuhvata vreme rođenja deteta, naziv ustanove gde je rođeno, način saopštavanja da je umrlo, informaciju da li je ponuđeno da se vidi telo deteta, da li je saopšteno da je obavljena obdukcija, podatke o sahrani deteta, podatke o upisu u bolničku evidenciju i matičnu knjigu, medicinsku dokumentaciju i zahtev za naknadu.Propisano je da postupak može da pokrene roditelj deteta za koje postoji opravdana sumnja da je nestalo iz porodilišta. U slučaju da roditelji nisu živi ili su poslovno nesposobni, predlog će moći da podnesu brat, sestra ili baba i deda deteta. Oni će moći da podnesu predlog samo ako su se već ranije obraćali državnim organima zbog sumnji da je dete nestalo po rođenju.
Zakon će se primenjivati na slučajeve beba za koji postoji opravdana sumnja da su nestale u porodilištima Srbije od 1. januara 1970. godine, a za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Postupak će biti hitan i dvostepen. U prvom stepenu odlučivaće jedan sudija, a u drugom troje sudija. Pojedinci i institucije biće dužni da dostavljaju dokaze sudu koje on traži. Ukoliko to ne učine, nacrt zakona propisao je kazne od 10.000 do 150.000 dinara za fizička lica i od 30.000 do milion dinara za pravna lica. Porodice će biti oslobođene plaćanja sudske takse i sud može i da im dodeli advokata na njihov zahtev. Troškove advokata snosiće sam sud. Propisano je da postupak može da pokrene roditelj deteta za koje postoji opravdana sumnja da je nestalo iz porodilišta. U slučaju da roditelji nisu živi ili su poslovno nesposobni, predlog će moći da podnesu brat, sestra ili baba i deda deteta. Oni će moći da podnesu predlog samo ako su se već ranije obraćali državnim organima zbog sumnji da je dete nestalo po rođenju.
Predviđeno je da javnost bude isključena iz postupka, a da se u slučaju predloga porodice postupak delimično ili potpuno otvori za javnost. Sud može da koristi sva dokazna sredstva propisana parničnim postupkom. U slučaju da utvrdi da je počinjeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, sud će biti dužan da podnese prijavu nadležnom tužilaštvu. Žalba na odluku višeg suda može se izjaviti apelacionom sudu samo zbog iznosa naknade, koja ne sme da pređe 10.000 evra u dinarskoj protivrednosti na dan odluke suda. Nacrt zakona uradila je radna grupa sačinjena od predstavnika ministarstava pravde, zdravlja i unutrašnjih poslova, predstavnika roditelja dece za koju se sumnja da su nestala, sudije, tužilaca i predstavnika državnog pravobranilaštva.
V. Z. Cvijić, B. Jelovac
Ukoliko se usvoji, Srbija će biti prva zemlja u svetu koja će doneti "leks specijalis" za rešavanje sudbine nestalih beba. Mnogi sumnjičavi roditelji već su revoltirani, zato što se u Nacrtu zakona navodi termin "navodno" (nestala novorođena deca). Radna vezrija Nacrta ovih dana je iz Ministarstva pravde prosleđena nadleženima i predstavnicima i udruženjima roditelja. Predviđena je javna rasprava, a očekuju se sugestije i primedbe. Cilj ovog zakona je istraživanje činjenica i okolnosti na osnovu kojih se može utvrditi istina o položaju navodno nestale novorođene dece. Zakonom se ispunjava obaveza naše zemlje iz presude Evropskog suda za ljudska prava, u predmetu "Jovanović protiv Srbije". Za vođenje postupka za utvrđivanje položaja navodno nestale novorođene dece nadležan je beogradski Viši sud za celu teritoriju Srbije, kao prvostepeni, a za odlučivanje o žalbama Apelacioni sud u Beogradu - predviđeno u Nacrtu ovog zakona. U MUP-u se obrazuje specijalizovana jedinica, radi sprovođenja određenih istražnih radnji u postupku na osnovu zahteva suda. Predlog, kojim se pokreće postupak, može podneti roditelj novorođenog deteta, za koje postoji razumna sumnja da je nestalo iz porodilišta. A ako nijedan od roditelja nije živ ili nije poslovno sposoban, predlog može podneti brat, sestra, deda ili baba deteta. Nacrtom zakona predviđeno je da je sud ovlašćen da u postupku koristi sva dokazna sredstva, koja su predviđena zakonom koji uređuje parnični postupak. Ako u toku postupka sud dođe do saznanja o postojanju osnova sumnje da je izvršeno krivično delo, za koje se goni po službenoj dužnosti, dužan je da bez odlaganja podnese krivičnu prijavu nadležnom javnom tužiocu - jedan je od članova predloženog zakona. U slučaju da se u postupku ne mogu utvrditi činjenice o smrti deteta, rešenjem se utvrđuju činjenice koje ukazuju na položaj nestalog deteta. A ako ni to nije moguće, rešenjem se konstatuje da nije moguće utvrditi položaj nestalog deteta. Država Srbija je, inače probila rok za postupanje po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kojom joj je bilo naloženo da do 9. septembra prošle godine oformi "mehanizme" za ispitivanje nerasvetljenih slučajeva nestanka beba u porodilištima. Zastareli slučajevi Na sastanku Radne grupe za pripremu teksta radne verzije nacrta ovog zakona, početkom ovog meseca, Radiša Pavlović iz Kragujevca, predstavnik udruženja roditelja, ocenio je da ovaj zakonski dokument služi samo za pokriće presude iz Strazbura i da ne priznaje zastarelost predmeta. Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, ukazala je da je istraga za pojedine predmete zastarela i da bi trebalo da se bave i decom koja i dalje nestaju, ali da ta dva pitanja treba tretirati odvojeno.
Ukoliko nije moguće da se utvrdi sudbina nestalog deteta, njegovim roditeljima, predlagačima za nematerijalnu štetu zbog povrede prava na porodični život, može da se odredi pravična naknada koja ne može da bude veća od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Ovakvo obeštećenje predviđeno je Nacrtom zakona o utvrđivanju položaja navodno nestale novorođene dece u porodilištima u Srbiji, koji je konačno pripremljen. Ukoliko se usvoji, Srbija će biti prva zemlja u svetu koja će doneti "leks specijalis" za rešavanje sudbine nestalih beba. Mnogi sumnjičavi roditelji već su revoltirani, zato što se u Nacrtu zakona navodi termin "navodno" (nestala novorođena deca). Radna vezrija Nacrta ovih dana je iz Ministarstva pravde prosleđena nadležnim i predstavnicima i udruženjima roditelja. Predviđena je javna rasprava, a očekuju se sugestije i primedbe. Cilj ovog zakona je istraživanje činjenica i okolnosti na osnovu kojih se može utvrditi istina o položaju navodno nestale novorođene dece. Zakonom se ispunjava obaveza naše zemlje iz presude Evropskog suda za ljudska prava, u predmetu "Jovanović protiv Srbije". - Za vođenje postupka za utvrđivanje položaja navodno nestale novorođene dece nadležan je beogradski Viši sud za celu teritoriju Srbije, kao prvostepeni, a za odlučivanje o žalbama Apelacioni sud u Beogradu - predviđeno u Nacrtu ovog zakona. - U MUP-u se obrazuje specijalizovana jedinica, radi sprovođenja određenih istražnih radnji u postupku na osnovu zahteva suda. Ovakvo obeštećenje predviđeno je Nacrtom zakona o utvrđivanju položaja navodno nestale novorođene dece u porodilištima u Srbiji, koji je konačno pripremljen.
Nacrtom zakona predviđeno je da je sud ovlašćen da u postupku koristi sva dokazna sredstva, koja su predviđena zakonom koji uređuje parnični postupak. - Ako u toku postupka sud dođe do saznanja o postojanju osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo, za koje se goni po službenoj dužnosti, dužan je da bez odlaganja podnese krivičnu prijavu nadležnom javnom tužiocu - jedan je od članova predloženog zakona. U slučaju da se u postupku ne mogu utvrditi činjenice o smrti deteta, rešenjem se utvrđuju činjenice koje ukazuju na položaj nestalog deteta. A ako ni to nije moguće, rešenjem se konstatuje da nije moguće utvrditi položaj nestalog deteta. Država Srbija je, inače probila rok za postupanje po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kojom joj je bilo naloženo da do 9. septembra prošle godine oformi "mehanizme" za ispitivanje nerasvetljenih slučajeva nestanka beba u porodilištima. Zastareli slučajevi Na sastanku Radne grupe za pripremu teksta radne verzije ovog zakona, početkom ovog meseca, Radiša Pavlović iz Kragujevca, predstavnik udruženja roditelja, ocenio je ova zakonski dokument služi samo za pokriće presude iz Strazbura i da ne priznaje zastarelost predmeta. Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, ukazala je da je istraga za pojedine predmete zastarela i da bi trebalo da se bave i decom koja i dalje nestaju, ali da ta dva pitanja treba tretirati odvojeno.
Ljiljana Vukosavljević iz Beograda je nažalost imala tu nesreću da joj pri rođenju premine dete, bar prema rečima lekara. U to je verovala sve do februara ove godine kada joj se javila žena koja se porodila u istom periodu i u istoj bolnici kao i ona i rekla da postoji nada da je njeno dete živo. Imala je sudbinu poput mnogih žena sedamdesetih godina. Imala je 21 godinu i jedno dete od godinu i po dana. Iz provincije su je poslali za Beograd gde su je uspavali, a kada se probudila iz anestezije, rečeno joj je da se porodila i da je rodila ćerku. „Ja ništa nisam znala tada jer su me pri porođaju uspavali. Ničeg se ne sećam“, počinje svoju priču Ljiljana.
Kako kaže, u dokumentima koje je ona dobila o svom detetu, postoji mnogo nelogičnosti, jer je dete zavedeno pod dva broja. „Počela sam da tražim informacije o svom detetu u februaru ove godine. Tada mi se javila jedna žena iz Minhena, koja se porodila u isto vreme i na istom mestu kao i ja. Deli nas ista sudbina, jer je i njeno dete navodno mrtvo rođeno“, priča Ljiljana. Ljiljana je primila poziv od žene koja traga za svojim detetom. Dok je tražila svoje, došla je do nekih informacija da je Ljiljanino dete zapravo živo, i da nije preminulo na porođaju, ali i da je rodila dečaka, iako su joj rekli da je devojčica u pitanju.
„Tada sam počela da tražim sve papire i da kopam koliko god da mogu. Nigde nijedan trag o njegovoj smrti nisam našla. Na Novom groblju su mi rekli da dete pod prezimenom Vukosavljević nigde nije sahranjeno, a to su mi saopštili i u Deligradskoj kapeli. A isto to mi je saopšteno i na Medicinskom fakultetu“, opisuje ona svoju dramu. Ipak, uspela je da, kako kaže „na svoju ruku“ dođe do nekih podataka, i otkrila je ubrzo da je jedan muškarac, po imenu Vujan, zaveden pod istim brojem, kao i njeno dete, i da baš kao i ona ima nultu krvnu grupu.
„Uspela sam da dođem do njegovog broja i pozvala ga. Bio je otresit prema meni kada sam mu objasnila zbog čega sam ga pozvala, a ubrzo sam shvatila da je i po karakteru sličan mom starijem sinu“, ispričala je Ljiljana, pa dodala: „Ja shvatam da mu nije lako da priča sa mnom na tu temu. I jeste mi preko telefona svašta rekao, ali ne krivim ga. Ta žena, koja ga je kupila od lekara sedamdesetih godina, ga je odbacila. Nije mogla da izađe na kraj sa njegovim ponašanjem.“
Ljiiljana je istakla da želi da stupi u kontakt sa svojim sinom na bilo koji način, da će se truditi preko svih državnih ustanova, pa čak i preko sudova, da se izbori za naklonost svog deteta. „Ja samo želim da moje dete zna da ga ja nisam ostavila, odbacila, prodala niti poklonila. Da i dalje patim zbog njega i da ga volim svom dušom i srcem“, izjadala se Ljiljana Vukosavljević.
BEOGRAD - Država je još jednom izneverila roditelje koji sumnjaju da su im deca nakon rođenja ukradena iz porodilišta! Naime, iako su ministri zdravlja i pravde Zlatibor Lončar i Nikola Selaković obećali da će specijalni zakon o nestalim bebama biti donet do kraja maja, na njegovo usvajanje se još uvek čeka. Ovim je, inače, potvrđeno pisanje Kurira da će rok biti probijen, te da posao dodatno otežava to što će Srbija biti jedina na svetu koja će doneti ovakav akt, što znači da radna grupa za pisanje zakona ispred sebe nema model po kom bi mogla da sastavi svoj predlog. Usaglašeni stavovi Ipak, u Ministarstvu pravde su optimisti i uveravaju da će u najkraćem roku pred javnost izaći s nacrtom zakona.
U Ministarstvu zdravlja kažu da su delegirali članove za radnu grupu za izradu zakona:
Međutim, dok se zakon ne usvoji, nesrećni roditelji na sve načine pokušavaju da saznaju šta se dogodilo s njihovom decom. Tako se sve više njih odlučuje da pomoć potraži kod vračara iako nema pouzdanih podataka da se makar jednom ukradenom detetu tako ušlo u trag. Unosan posao - To je unosan posao za vračare jer one tako zarađuju i do 300 evra - kaže Z. R. iz Kragujevca, čiji se rođak u očaju odlučio da pomoć potraži upravo na ovaj način. Radiša Pavlović, predsednik UO udruženja „Za istinu i pravdu o bebama“, kaže da se roditelji okreću vidovnjacima zato što ih je država izneverila.
Autor: Boban Karović
Od toga, po svemu sudeći, nema ništa pošto se tek danas prvi put sastala Radna grupa za izradu tog zakona. U Vladi je prethodno procenjeno da je lex specialis jedini efikasan način za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava, koji je obavezao Srbiju da rasvetli slučajeve nestalih beba. "Očajna sam, ali smo isuviše mali da se borimo, i mislimo da moramo da se povinujemo njihovim zakonima i sarađujemo sa državnim institucijama, i to je jedni način da dođemo do istine", kaže Mirjana Novokmet iz udruženje Beogradska grupa roditelja. Nacrt Zakona o nestalim bebama, koji su ranije predložili roditelji, radiće se ispočetka, jer nije odgovarajući. "To znači da smo zapravo izgubili godinu i po dana, odnosno da od momenta kada je postojala obaveza Republike Srbije da sprovede presudu, do danas mi nismo imali nikakve pozitivne korake, osim par sastanaka sa ministarstvom pravde i obećanja da će se Zakon usvojiti u skaldu sa presudom", kaže Danilo Čurčić iz Jukoma. Radna grupa koji čine predstavnici roditelja, Ministarstva zdravlja i pravde, MUP-a, Državnog pravobranilštva kao i Komiteta pravnika za ljudska prava- Jukom - donela je zaključak. Jelica Radulović iz Ministarstva zdravlja kaže da je dogovor svih da se u najkraćem mogućem roku okonča izrada predloga ovog zakona. Koji je najkraći rok teško je odrediti, kaže Vanja Rodić koja je zastupala Srbiju pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. "Imajući u vidu značaj ovog pitanja i probleme koji se javljaju u rešavanju jednostavno da li će se rešiti u narednih 15 ili deset dana, neće ništa promeniti a kvalitativno je da se to uradi na odgovarajući način". Za oko dve nedelje se očekuje prvi nacrt zakona o nestalim bebama, a u ovom trenutku Srbija kasni oko godinu i po dana da ispoštuje presudu Evropskog suda za ljudska prava i rasvetli slučajeve nestalih beba. Međutim, kako saznajemo u Strazbur je stiglo pet novih tužbi po istom osnovu.
Beba-djevojčica, imala je još pupčanu vrpcu kad je stigla u dom novih usvojitelja i žuti vuneni kompletić. U prilogu se nalazi niz fotografija otuđene djevojčice koja je ekspresno usvojena mimo pravila i odredbi zakona o usvajanju iz tog perioda, pa joj je na taj način promijenjen porodični status. Zato se svatko tko nešto više zna o ovoj bebi kojoj se trag izgubio u desetom mjesecu (oktobar-listopad) 1975. godine, i vide sličnost ženske bebe sa biološkim roditeljima, ili bilo kojim krvnim srodnikom, neka se jave na ovu stranicu; bilo javno kroz komentare ili porukom administratorima FB stranice NA OVOM LINKU. Ili direktno na email stelas482@gmail.com.
Zahvaljujemo na svakom vidu pomoći, od svakog dobronamjernog građanina.
U Klinici "Narodni front", procedure, od prijema do otpusta, moraju da poštuju i zaposleni i porodilje. Novorođenčad imaju narukvice sa imenom, prezimenom i brojem. Iste brojeve nose njihove majke na ruci. Pomocnik direktora za nemedicinske poslove GAK "Narodni front" dr Radomir Markovic kaže da majka mora da potvrdi odmah po rodenju da se radi o identicnom broju na njenoj narukvici i na narukvici bebe, ali i da sama prepozna pol svoga deteta koje se pokaže odmah po rodenju. "Kod žena koje se porađaju carskim rezom, gde nakon izvršenog porođaja pacijent nije svestan jer se nalazi pod anesetezijom, ova procedura se naknadno obavlja, ali tim lekara koji je uključen evidentira te promene i sve se zabeleži protokolima koji su zakonom odezbeđeni", objašnjava dr Marković. U slucaju smrti bebe, tokom ili posle porođaja, Klinika uvek traži obdukciju koju radi Institut za patologiju Medicinskog fakulteta. Dete se pokazuje majci ako ona to želi, ali se svaki korak evidentira. Roditelji mogu da preuzmu i proceduru sahranjivanja. U toj ustanovi uskoro uvode plastificirane neuništive narukvice, na kojima će biti odštampani neophodni podaci. Iz Ministarstva zdravlja poručuju da i oni, dok se čeka zakon, preduzimaju druge radnje koje će budućim roditeljima doneti sigurnost, od administrativnih kontrola do pokretanja dva pilot projekta. "Jedan projekat je u vezi sa elektronskim narukvicama koje će dobijati i beba i majka, a drugi je u vezi sa biometrijom – uzimanjem otisaka pristiju bebe i majke", kaže državni sekretar u Ministarstvu zdravlja prof. dr Berislav Vekić. U Beogradskoj grupi koja okuplja roditelje koji sumnjaju da su im bebe ukradene, očekuju da će Zakon o nestalim bebama omogućiti dobru istragu i kažnjavanje odgovornih, ali i da sumnjivi slučajevi neće biti pravno zastareli. "Možda je blago reći, ali nekoliko hiljada roditelja vodi bitke sa vetrenjačom, tj. sa državom, da saznaju istinu. Ovo je borba, čini mi se, bez kraja", kaže Mirjana Novokmet iz "Beogradske grupe roditelja nestalih beba". Krajem prošle godine, ministri zdravlja i pravde obećali su da će Zakon o nestalim bebama biti usvojen do kraja ovog meseca.
Jankovićeva je radila kao fizijatar u Zvečanskoj, a u periodu od 2009. do 2011. bila je predstavnik agencije za usvajanje dece „Reece’s rainbow“ iz Amerike. Na taj način je, kako će kasnije utvrditi Ministarstvo rada i socijalne politike, iskoristila poziciju da strancima odaje poverljive informacije o deci za usvajanje, što je zabranjeno, ali i da im traži poklone i novac za navodne honorare iako se u Srbiji usvajanje ne naplaćuje.
Više tužilaštvo u Beogradu nedavno je pokrenulo predistragu protiv Jankovićeve.
Na ovaj zahtev oštro su reagovali majka i Udrženje roditelja nestalih beba, koje je prijavilo slučaj jer to i dalje ne otklanja sumnju da je dete ukradeno, budući da se ne može tvrditi da je tkivo uzeto sa umrlog, a ne živog deteta!
- Već to mi ponovo budi sumnju, jer to može biti moja posteljica. Ne znam zbog čega se izbegava ekshumacija kada se zna gde je grobno mesto. Lično želim da prisustvujem iskopavanju i da dobijem uzorak tkiva koji ću sama nositi na analizu negde u inostranstvo, gde će to obaviti nezavisna laboratorija. Ovako, ne sumnjam da će reći da se DNK poklapa, i tu će svaka priča biti završena - kaže Ratka, dodajući da je bolnica bez njenog znanja sahranila dete, što opet baca veo na ceo slučaj. - Šest dana sam bila izolovana na intenzivnoj nezi, verovatno da ne bih mogla ništa da uradim. Moja majka je odmah došla u Beograd i tražila da mi sahranimo bebu, ako je već mrtva. Rečeno joj je da je telo već u kapeli, a tamo je saznala da je dete već sahranjeno - ističe naša sagovornica i nastavlja: „Alo!“ je kontaktirao sa biološkim fakultetom koji treba obavi DNK analizu sa tkiva uzetog od strane bolnice. Tamo su nam potvrdili da se ni na koji način ne može utvrditi da li je sa živog ili umrlog deteta. Iz tužilastva nam je rečeno da ne mogu da komentarisu ovu odluku jer se radi o predistraznom postupku.
Ljubinka već 34 godine pokušava da sazna šta se desilo sa njenim sinom. Porodila se u bolnici "Dr Dragiša Mišović" i tvrdi da je rodila živo, zdravo i pravo dete. Tri dana kasnije, rekli su joj da je beba preminula, a nalaz obdukcije nikada nije dobila. "Načelnik je došao ujutru rano, doneo neke papire za potpisivanje i obavestio me o smrti bebe i uzroku smrti. Rekao je da je dete imalo srce odraslog čoveka i da je bolje što se to desilo", kaže Ljubinka Mik iz Borče. Radna grupa za izradu posebnog zakona o nestalim bebama je u fazi formiranja, predstavnike su dala ministarstva zdravlja, pravde i policije, okupljena je i ekipa pravnika, a kako tvrde u Ministarstvu pravde, čekaju se predstavnici udruženja. "Radna grupa će uraditi svoj posao na vreme i u tom radu će biti dosta konsultacija i sa domaćim i stranim ekspertima sa kojima je neophodno konsultovati se jer je to jedan zakon koji je neuobičajen, tema je neuobičajena a vrlo važna", ističe državni sekretar u Ministarstvu pravde Biljana Pavlović. Državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Berislav Vekić očekuje da će zakon biti vrlo brzo usvojen. "Ministarstvo zdravlja je dalo dva svoja člana u radnu grupu. Mi očekujemo da će Radna grupa vrlo brzo, upravo na osnovu bazičnog predloženog zakona, koji je predložila beogradska grupa roditelja, krenuti u definisanje zakona", kaze Vekić. U roditeljskim udruženjima veruju da nema želje da se zaista pomogne majkama i očevima koji sumnjaju da su im deca ukradena u porodilištima. "Svesni smo da se otvara Pandorina kutija. Da li država nema političke volje ili ne želi da rešava mnogo veće probleme samom realizacijom tog zakona ne znamo, ali naši predstavnici još nisu pozvani", ističe Mirjana Novkov iz Beogradske grupe roditelja za nestale bebe. Danilo Ćurčić iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže da je situacija vrlo kompleksna. "Krivično gonjenje nije moguće, a iako je komplikovana situacija, nije lako doći do rešenja, a mi jos nismo ni počeli", ističe Ćurčić. Pretpostavlja se da u Srbiji nekoliko hiljada roditelja traga za nestalim bebama, ali i da je mnogo više onih koji sumnjaju da su im deca u porodilištima ukradena. Prema podacima Beogradskog udruženja roditelja, najstariji slučaj koji je njima prijavljen je iz 1959. godine. Javila im se i porodica koja sumnja da im je prošle godine u aprilu ukradena beba u bolnici u Šapcu.
BEOGRAD - Iako su ministri pravde i zdravlja Nikola Selaković i Zlatibor Lončar obećali da će zakon o nestalim bebama biti usvojen do kraja maja, već sada je sigurno da od toga nema ništa. Kako Kurir saznaje, radna grupa za izradu ovog zakona, kojim bi trebalo da se utvrdi istina o deci za koje roditelji tvrde da su im nakon rođenja oteta i prodata, nije formirana jer niko neće da se prihvati tog posla.
Prvi ovakav zakon Naš sagovornik dodaje da je otežavajuće i to što niko na svetu nema ovakav zakon.
Ovo potvrđuje i Mira Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba, koja kaže da su joj u Ministarstvu pravde priznali da su imali problema da nađu stručnjake.
- U Ministarstvu pravde su mi rekli da su brojni profesori odbili da učestvuju u pisanju zakona jer je navodno u pitanju veoma odgovorna tema. Ne znam da li je to tačno ili je reč o nezainteresovanosti države, koja od starta nije pokazivala volju da se ozbiljno pozabavi ovim pitanjem - kaže ona. U Ministarstvu zdravlja kažu da su preduzeli sve što je do njih.
"Porodila sam se u Beogradu na trećem spratu 'Narodnog fronta' 28. jula 1971. godine. Trudnoća mi je protekla normalno, nisam imala nikakvih problema, sve do te kobne noći. Još jedna porodilja bila je sa mnom u bolnici sa druge strane paravana. Nikada neću zaboraviti njenu kuknjavu i vrištanje od bolova. Mene nije bolelo toliko, imala sam normalne trudove. Žena koja je bila iza paravana, porodila se bukvalno pet minuta pre mene i rodila devojčicu", seća se Pašija kako je izgledala noć koja je za nju donela mnogo bola.
Preklinjala sam ga da mi pokaže dete "Nakon toga lekar se je vratio kod mene i saopštio mi ono što nikako nisam očekivala: 'Primite moje saučešće, Vaša beba je umrla'. Kada mi je to rekao, sišla sam sa porodiljskog stola i uhvatila ga za noge. Preklinjala sam ga da mi pokaže dete, da ga samo naslonim na grudi. Ali moja kuknjava i bol nisu bili dovoljni da odlede njegovo srce. Dali su mi nešto i ja sam zaspala. Probudila sam se tek sutradan, sama u sobi. Izašla sam i krenula da lutam hodnicima bolnice ne bi li pronašla moje dete. Nisu mi dozvolili da ga nađem i vidim, već su me opet uspavali", kaže Pašija i dodaje da onog doktora više nije videla.
Naime, udruženje Roditelji nestalih beba Srbije (RNBS) nije za predloženi zakon jer u njemu nema pitanja krivične odgovornosti. Apsurd - Nismo prihvatili da učestvujemo u izradi tog sramotnog zakona jer on predviđa samo istragu, bez krivične odgovornosti i krivičnog gonjenja. To je u potpunosti apsurdno i neprihvatljivo zato što više hiljada oštećenih porodica, pored svoje ukradene dece, traži i počinioce tog zločina - kaže Vladimir Čičarević, predsednik RNBS.
On navodi da je predlog zakona dala Beogradska grupa roditelja u saradnji s državom i pretpostavlja se, kako kaže, „sivim eminencijama“ da se „zločin nad zločinima zataška i da se krađa novorođenčadi nikad ne spreči“. Međutim, u Beogradskoj grupi roditelja kažu da njihov nacrt, koji predviđa formiranje nezavisne i nepristrasne komisije, kao i posebne policijske jedinice za istraživanje, nije konačna verzija zakona.
Blage kazne Ona dodaje da u nacrtu nema pitanja krivične odgovornosti jer je nastupila zastarelost, budući da će se zakon baviti svim slučajevima od 1970, te onda nema zakonske mogućnosti za gonjenje.
Autor: Boban Karović
Doktorka Jasmina Janković biće saslušana u policiji u okviru pretkrivičnog postupka koje je posle pisanja „Blica“ pokrenulo tužilaštvo zbog sumnje da je prodavala decu.
Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu, kojem je redakcija „Blica“ dostavila dokaze prikupljene tokom istraživanja ove priče, formiralo je predmet i, kako saznajemo, zbog težine krivičnog dela ustupilo ga beogradskom Višem tužilaštvu. Više tužilaštvo poslalo je zahtev policije da prikupi sve potrebne informacije i, između ostalog, sasluša i Jankovićevu. Nakon što policija dostavi odgovore na sve tražene informacije, Tužilaštvo će odlučiti da li će pokrenuti zvaničnu istragu, kao i koje će tužilaštvo biti nadležno. Podsetimo, slučaj protiv dr Janković ponovo je otvoren nakon što je „Blic“ objavio ispovest američke državljanke Kejsi Kalvarezi. Ta žena je doktorku Janković, tada zaposlenu u Centru u Zvečanskoj, optužila da je od nje tražila i dobila 8.000 dolara i mnoštvo poklona, kako bi joj omogućila da usvoji Sofiju, devojčicu sa autizmom iz Srbije, iako je proces usvajanja u našoj zemlji potpuno besplatan. Kako saznajemo, za istragu će biti neophodno da bude uzeta i zvanična izjava Kejsi Kalvarezi, koja se u izjavi za „Blic“ ponudila da u Beograd dođe o svom trošku i svedoči protiv Jankovićeve. U međuvremenu, redakcija „Blica“ je tužilaštvu dostavile nove dokaze, tačnije mejlove kojima je Jankovićeva komunicarala sa još dve američke porodice, Spring i Severson, iz kojih se takođe vidi da je doktorka naplaćivala svoje usluge u procesu usvajanja dece. Inače, nadležni organi su se već jednom bavili slučajem doktorke Janković, ali je postupak obustavljen. Naime, policija je još 2011. podnela krivičnu prijavu protiv Jankovićeve zbog sumnje da je 2009. i 2010. zloupotrebila službeni položaj i angažovala se u usvajanju dece s ciljem da zaradi novac. Međutim, tužilaštvo je posle analize dokaza odbacilo prijavu. Reporteri „Blica“ pokušali su juče da razgovaraju sa Jasminom Janković. Zakucali smo na vrata njenog stana u Beogradu, ali doktorka nije želela da ih otvori. - Ne želim da komentarišem izmišljotine! Ne uznemiravajte me! - odbrusila nam je Jankovićeva kroz zatvorena vrata. Njene komšije pričaju da Jankovićeva u stanu živi sa majkom, kao i da se nikad nije udavala i nema decu. Kako tvrde, doktorka je vlasnik još jednog stana u ulazu pored. - Otkako se ovo desilo, retko je viđamo - kažu komšije Jankovićeve.
„Blicu“ su se javile još dve američke porodice od kojih je dr Jasmina Janković tražila novac za usvajanje dece.
Porodice Spring i Severson su u detaljnim i opširnim ispovestima reporterima „Blica“ opisali kako je doktorka Janković između 2006. i 2011. godine na internet sajtovima Amerikancima reklamirala za usvajanje decu iz Srbije sa smetnjama u razvoju. Kao na pijaci, usvojiteljima su nuđeni čak i mališani koji nisu ni bili na listi za usvajanje, a koje je doktorka tajno slikala u Centru u Zvečanskoj, što je najstrožije zabranjeno. Za usvajanje ove dece doktorka Janković je od porodica iz Amerika naplaćivala velike dolarske svote, iako je dobro znala da je proces usvajanja u Srbiji praktično besplatan.
Porodica Spring usvojila je četvoro dece sa Daunovim sindromom iz Srbije, a samo sa prvim usvajanjem imali su problema jer je rađen posredstvom Jasmine Janković i agencije „About a child“ s kojom je ova doktorka imala ugovor. - Doktorka Janković mi je tražila 4.350 evra. U to je uračunala transport sa aerodroma do Kragujevca, gde se dete nalazilo, kao i njeno posredovanje u prevođenju. Kada je čula da imam prijatelje u Srbiji, rekla mi je, što se i vidi u mejl prepisci, da ni slučajno ne spominjem da želim da usvojim dete jer je to, tvrdila je, velika tajna u Srbiji - svedoči Lia Spring, koja je mejl prepisku prosledila redakciji „Blica“. Spring tvrdi da joj se lampica upalila onog trenutka kada se na sastanku sa Vesnom Tekić, psihologom iz Ministarstva rada, Jankovićeva predstavila kao doktorka malog Đorđa, dečaka sa Daunovim sindromom, iako ga pre toga nikada nije videla. - Nekoliko puta mi je ponavljala da ne smem nikome ništa da pričam o procesu usvajanja, niti da sam joj dala novac. Lično verujem da Ministarstvo nije bilo ni upoznato s njenim malverzacijama jer je porodice zastrašivala zaposlenima u Ministarstvu i ponavljanjem da će, ako se oni naljute, usvajanje biti obustavljeno - priča Lia Spring koja je Đorđa usvojila u decembru 2010. godine. Slučaj je prijavila već u januaru 2011. Prvo Ministarstvu, kao i agencijama koje su sarađivale sa doktorkom Janković - „About a child“ i „Reece‘s Rainbow“. Prosledila je dokaze, ali je priču stavila i na svoj blog, tako da se brzo pročula među usvojiteljima. - Svedočila sam u Tužilaštvu u Minesoti, gde su me ispitivali zbog sumnje da je doktorka Janković izvršila krivično delo trgovine ljudima - priča Spring. Redakciji „Blica“ se javila i porodica Severson, koja je posredstvom Jankovićeve usvojila dvoje dece sa invaliditetom. - Još 2006. videli smo fotografije male Kristine na sajtu. Tu je bio i kontakt doktorke Janković i, posle nekoliko mejlova, rekla nam je koliko će to koštati. Tvrdila je da to pokriva troškove advokata, prevodioca i pratećih stvari. Dali smo joj 2.500 dolara i mnogo poklona, jer je rekla da tako mora. Na naše pitanje zašto proces traje dugo doktorka je rekla da Kristina još nije dostupna za legalno usvajanje, a već je bila ponuđena na sajtu - kaže Tami Severson, koja je tokom usvajanja Kristine 2007. upoznala i dečaka Jovana kojeg je naredne godine usvojila preko doktorke Janković. Ali, cena je skočila jer Jovan nije bio na listi za usvajanje.
Sve nove dokaze i mejlove „Blic“ će uz dozvolu porodica proslediti tužilaštvu.
(Nastavak)
U slučaju nestalih beba do sada nema pomaka, tvrde roditelji koji sumnjaju da su im deca oteta. Roditelji koji se pitaju gde su njihova deca, moguće odgovore videli su u posebnom "Zakonu o nestalim bebama". Obećanje koje su roditeljima i javnosti dali ministri zdravlja i pravde, Zlatibor Lončar i Nikola Selaković, da će zakon biti usvojen do kraja maja, po svemu sudeći, neće biti ispunjeno s obzirom na to da se čak ne zna ni da li je formirana radna grupa za njegovu izradu. A ne zna se - jer oba ministarstva ćute. "Odlučili smo se na jedan potez, na odluku koju nije bilo lako doneti, jer sličan zakon ne postoji ni u Evropi ni u svetu, preuzeli smo odgovornost”, rekao je ministar Lončar. “Preuzimamo obavezu da, zaključno sa majem mesecom, donesemo ovakav zakon", poručio je ministar Selaković. Ovim obećanjima Goran Filipović, kome je 1998. godine nestala beba, iako su mu lekari saopštili da je preminula - ne veruje. Kako kaže, od decembra, kada je najavljeno donošenje zakona, nema pomaka. "Mislim da su roditelji u tom trenutku bili samo pokriće, da bi se predstavili u što boljem svetlu pred komesarom EU, koji je tih dana bio u Srbiji i mislim da se ne razlikuju od svih ministara koji su bili do sada", kaže Goran Filipović iz Beogradske grupe roditelja. Tišina. To je ono što dolazi iz nadležnih institucija kada je reč o konačnom suočavanju sa pitanjiima gde su bebe hiljade roditelja koji sumnjaju da su nestala. Od premijera ni glasa Međutim, ni premijer Aleksandar Vučić, kako kažu u Beogradskoj grupi roditelja, nijednom se nije oglasio. "Da li je preče da obilazi šivaonice i šije ili da se pozabavi pitanjem od nacionalnog značaja, gde mu u državi nestaju bebe i dan danas, a on ćuti”, pita Filipović. I Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava koji su deo radne grupe za izradu lex specialisa o nestalim bebama pita se da li je zaboravljen taj problem s obzirom na to da je poslednji sastanak održan pre dva meseca. "Ministarstva ćute, očigledno je da je ovo pitanje - koje ima određenu težinu, da ono zadire i u pitanje lekarske struke, i u pitanje prava i ne vidimo zbog čega, ali ministarstva ne žele ovim pitanjem da se bave", kaže Milan Antonijević iz JUKOM-a. U zajedničkom odgovoru ministarstva pravde i zdravlja navodi se: “U toku je zavrsna faza formiranja radne grupe za izradu lex specialisa u vezi sa nestalim bebama. Prvi sastanak radne grupe mediji će moći da isprate i biće blagovremeno obavešteni kada i gde će biti održan”. Međutim, odgovor na pitanje da li će zakon biti usvojen do roka koji su ministri sami sebi zadali, krajem maja - nismo dobili.
Više o tome u prilogu Maje Dragić.
Oko 50 roditelja i članova porodica nestalih beba iz Kragujevca i nekoliko gradova Srbije protestovalo je ispred zgrade tužilaštva u Kragujevcu. Članovi Udruženja roditelja koji sumnjaju da su im bebe po rođenju otete, zatražili su da državne institucije utvrde istinu o nestaloj deci. Oni tvrde da državni organi godinama sprečavaju otkrivanje istine, a neki od njih smatraju da je u navodno zataškavanje uključen ceo niz osoba i institucija – od lekara i bolničkog osoblja, preko centara za socijalni rad, policije, suda i tužilaštva, do državnih i vojnih službi bezbednosti. Predstavnica Udruženja za istinu i pravdu o bebama Jasmina Stojanović je rekla novinarima da državne institucije konačno treba da rade svoj posao. - Mi bukvalno 13 godina radimo njihov posao, postali smo i matičari, i medicinski radnici, i detektivi, i advokati – rekla je Jasmina Stojanović i dodala da je Udruženje evidentiralo u Kragujevcu 87 slučajeva nestalih beba koji su prijavljeni, ali nijedan nije procesuiran. Podsetimo, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu naložio je Srbiji da obezbedi naknadu od 10.000 evra Zorici Jovanović iz Batočine i svim roditeljima koji su pre više decenija izgubili navodno preminulu decu posle porođaja. U presudi koja je doneta 2013. godine, ovaj sud je utvrdio da vlasti Srbije nisu dale pouzdane informacije Jovanovićevoj o njenoj novorođenoj bebi koja, prema tvrdnji majke, nije umrla u bolnici nego je nezakonito usvojena. U slučaju “Zorica Jovanović protiv Srbije”, sud u Strazburu je ustanovio da ništa nije urađeno da se ispravi nepravda roditeljima sa sličnim slučajem, iako je procedura u bolnicima prilikom smrti novorođenčeta poboljšana. Devetog septembra 2014. istekao je rok koji je Sud postavio državi Srbiji, da pokrene mehanizme koji će omogućiti da hiljade roditelja saznaju istinu – da li su njihove bebe koje su proglašene umrlim proteklih decenija u porodilištima, zapravo ukradene i prodane. Nakon razgovora sa roditeljima, Vlada Srbije je u decembru obećala da će u roku od pet meseci doneti specijalni zakon koji bi trebalo da otkrije sudbinu nestale dece. Međutim, Jasmina Stojanović kaže da se Udruženje protivi donošenju posebnog zakona za nestale bebe i traži prekvalifikaciju dela “krađe” beba u otmicu i kidnapovanje. - To su krivična dela koja već postoje u zakonu i ne zastarevaju, zbog čega smatramo da je nepotrebno donošenje leks specijalisa koje je najavljeno za maj - rekla je ona. Prema njenoj proceni, širom Srbije ima više od 3.000 slučajeva nestalih beba. - Zaslužujemo da znamo istinu ako su deca živa, da ih pronađu, ako nisu da znamo šta je sa njima urađeno – rekla Jasmina Stojanović i najavila protestni skup i u Beogradu.
Doktorka koja je srpsku decu sa smetnjama u razvoju praktično prodavala za usvajanje strancima u Srbiji je posredovala u čak 30 usvajanja između 2006. i 2011. godine, kažu za “Blic” u Ministarstvu rada i socijalne politike.
Nova istraga koju bi tužilaštvo sada moglo da pokrene protiv doktorke Jasmine Janković na osnovu šokantnih podataka koje je “Blic” otkrio u svom istraživanju o trgovini decom za usvajanje trebalo bi da utvrdi u koliko je od tih 30 slučajeva doktorka Janković tražila velike dolarske sume od stranaca koji su usvajali decu. Podsetimo, američka državljanka Kejsi Kalvarezi je u ispovesti “Blicu” javno optužila doktorku Janković, u to vreme specijalistu Centra u Zvečanskoj, da joj je tražila i uzela 8.000 dolara i mnoštvo poklona za posredovanje pri usvajanju male Sofije, devojčice sa autizmom, iako je proces usvajanja u našoj zemlji praktično besplatan.
Porodica Kalvarezi je juče zahvalila “Blicu” na objavljivanju ove priče koja je šokirala Srbiju.
Kejsi Kalvarezi je kao dokaz dostavila “Blicu” mejl prepisku sa doktorkom Janković iz aprila 2010. godine. Kalvarezi u jednom od pisama pita dr Janković: “Pošto se posrednička provizija plaća u evrima, da li je bolje da konvertujemo novac u SAD i donesemo evre u Srbiju ili da zamenimo dolare tek kada dođemo tamo?” Doktorka Janković je, iako je znala da se za usvajanje dece u Srbiji ne plaća nikakva “posrednička provizija”, odgovorila ovako: „Dolar nije toliko popularan u Srbiji. Ali učiniću vam uslugu, kao što sam učinila i Džesi-Sju (još jedna Amerikanka kojoj je namestila usvajanje, prim. nov.). Možete poneti dolare za takse, računajte na 6.000, i ja ću vam ih zameniti...” Ne lezi vraže, po dolasku u Srbiju porodica Kalvarezi je utvrdila da je doktorka Janković htela da ih prevari i da promeni dolara u evre. - Tokom leta iz Amerike u Srbiju podelili smo 6.000 dolara među članovima porodice i svako je svoj deo sakrio u gaćama. Kad smo stigli, vlasnik iznajmljenog stana nam je dao bolji kurs za razmenu nego u menjačnicama, a mnogo bolji nego Jasmina Janković - kaže Kalvarezi. Kejsi Kalvarezi je na kraju doktorki Janković platila ne samo pomenutih 6.000 dolara, već još 2.000 ekstra, i to u hotelskoj sobi. U Ministarstvu rada su „Blicu” potvrdili da je dugo postojala sumnja u doktorku Janković.
Kada je ono otvoreno počelo da sumnja, Ministarstvu su iznenada počeli da stižu mejlovi američkih državljana koji su tvrdili da doktorka Janković pomaže ljudima. Ali kako je pokazalo istraživanje “Blica”, pojedine porodice su slale te mejlove jer ih je doktorka Janković ucenjivala da ne bi prekinula proces usvajanja. Doktorku je tada prijavila i hraniteljska porodica iz Srbije kod koje je bila jedna od kasnije usvojenih devojčica sa autizmom. Usvojitelji iz SAD su u prvi mah negirali da su plaćali doktorki Janković, strahujući da će proces biti stopiran, ali kada su dobili dete, i sami su je prijavili. - Prva nesporna saznanja dobili smo od američke državljanke L. S., koja nam je prosledila sve dokaze - kažu u Ministarstvu rada. „Blic” je dobio opširnu i detaljnu ispovest od ove američke državljanke i objavićemo je u narednim izdanjima.
Predstavnica Udruženja za istinu i pravdu o bebama Jasmina Stojanović je rekla novinarima da državne institucije konačno treba da rade svoj posao, prenosi Beta. "Mi bukvalno 13 godina radimo njihov posao, postali smo i matičari, i medicinski radnici, i detektivi, i advokati", rekla je Jasmina Stojanović. Navela je da se Udruženje protivi donošenju posebnog zakona za nestale bebe i traži prekvalifikaciju dela "krađe" beba u otmicu i kidnapovanje. "To su krivična dela koja već postoje u zakonu i ne zastarevaju zbog čega smatramo da je nepotrebno donošenje leks specijalisa koje je najavljeno za maj", rekla je Jasmina Stojanović. Dodala je da je Udruženje evidentiralo u Kragujevcu 87 slučajeva nestalih beba koji su prijavljeni, ali nijedan nije procesuiran u Osnovnom sudu u Rači koji je nadležan za njih. Prema njenoj proceni, širom Srbije ima više od 3.000 slučajeva nestalih beba. "Zaslužujemo da znamo istinu ako su deca živa, da ih pronađu, ako nisu da znamo šta je sa njima urađeno", rekla Jasmina Stojanović.
Na protestu, koji je organizovalo udruženje "Za istinu i pravdu o bebama" čulo se da je u kragujevačkom porodilištu počev od sedamdesetih godina do 2002. godine, kako tvrde, nestalo oko 90 beba. Roditelji su optužili tužioce za zataškavanje postupaka nestalih beba i zatražili od države prekvalifikaciju krivičnog dela krađe beba u otmicu i kindapovanje. Kako su naveli krivično delo za krađu beba zastareva, ali ne i za otmicu i kindapovanje. Protestu u Kragujevcu prisustvovali su roditelji iz Kruševca, Kraljeva, Čačka, Gornjeg Milanovca, Valjeva i Užica.
Istraživanje „Blica“ je pokazalo da je glavni akter ove priče dr Jasmina Janković, koja je u to vreme, od 2009. do 2011. godine, radila kao predstavnik agencije za usvajanje „Reece’s rainbow“ iz Amerike, iako je istovremeno bila specijalista za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici u Beogradu. Na taj način je, kako će kasnije utvrditi Ministarstvo rada i socijalne politike, iskoristila poziciju da strancima odaje poverljive informacije o deci za usvajanje, što je zabranjeno, ali i da im traži poklone i novac za navodne honorare - iako se u Srbiji usvajanje uopšte ne naplaćuje!
Tražila dolare Reporterima „Blica“ je slučaj otkrila Kejsi Kalvarezi, državljanka SAD, koja je 2010. stupila u kontakt sa doktorkom Janković preko agencije za usvajanje u Americi.
- Putem mejlova nam je tražila veliki broj poklona i da ponesemo 6.000 dolara za navodne honorare pri procesu usvajanja - kaže za „Blic“ Kejsi Kalvarezi. Dan pred usvajanje doktorka Janković je, tvrdi Kalvarezi, došla u njenu hotelsku sobu i tražila još 2.000 dolara. Porodica je posumnjala u nju, ali su, kako tvrde, iz straha da neće dobiti dete pristali da daju još novca. Kalvarezijevi su Sofiju usvojili u aprilu 2010. godine. Sledeće godine, kada su shvatili da su prevareni, slučaj su prijavili Ministarstvu rada. Rasim Ljajić, tadašnji ministar rada i socijalne politike, kaže za „Blic“ da je Ministarstvo odmah reagovalo po prijavi američkih državljana i prijavilo doktorku Janković Centru u Zvečanskoj. To su nam u Centru i potvrdili. - Komisija je utvrdila da je doktorka Jasmina Janković povredila radna pravila našeg Centra jer je, po sopstvenom priznanju, odavala informacije o deci, ali i učestvovala u procesu usvajanja, što je sukob interesa. Mi smo slučaj prijavili policiji - kaže za „Blic“ Zoran Milačić, direktor Centra. Čudan zaplet
Prvo opštinsko tužilaštvo je krajem 2011. godine dobilo od policije prijavu kojom se doktorka Janković tereti za zloupotrebu službenog položaja. Ali, tu nastaje čudan zaplet. - Nakon saslušanja osumnjičene Jasmine Janković, ispitivanja svedoka i prikupljenih svih dokaza i analize istih, tužilaštvo je 22. oktobra 2013. donelo rešenje kojim je odbačena krivična prijava protiv Jasmine Janković - rečeno nam je u Tužilaštvu. I ne samo to! Doktorka Janković je tužila Centar u Zvečanskoj zbog navodnog kršenja procedure prilikom davanja otkaza - ali ne i zbog optužbe da je prekršila radni kodeks. Ona od Centra traži novčanu odštetu i suđenje je u toku. Ove informacije su šokirale porodicu Kalvarezi koja insistira na tome da se slučaj ponovo pokrene. - Užasava nas činjenica da doktorka Janković može da se vrati na posao i opet bude blizu dece. To je nedopustivo - kaže Kejsi Kalvarezi. U Ambasadi SAD u Beogradu kažu za „Blic“ da su upoznati sa optužbama protiv dr Jasmine Janković i da ih „shvataju ozbiljno“.
Zorica Lazarević
„Kada mi je rekao da je dete mrtvo, sišla sam sa stola i uhvatila ga za noge. Rekla sam: Molim Vas, pokažite mi dete – hoću da ga naslonim na grudi. Onda su mi dali nešto i ja sam zaspala. Probudila sam se tek oko dva popodne – sama u prostoriji. Krenula sam da tražim dete. Opet su me ubacili u sobu i dali mi injekciju. Spavala sam do osam uveče. Onog doktora više nisam videla. Rekli su mi da su sahranili dete na Centralnom groblju u Ruzveltovoj.“ Između bolnice i groblja decu „jede mrak“. Počelo je šezdesetih, intenziviralo se sedamdesetih, kada je SFRJ – država po mnogo čemu progresivna – beležila procenat mrtvorođenih maltene na nivou Somalije. „Dešavalo se prvorotkama i majkama koje su rađale blizance – tada bi po pravilu krupnija beba preminula“, kaže Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja, udruženja koje zastupa porodice iz cele Srbije. Novokmet već trinaest godina sluša slične priče ucveljenih roditelja. Tih dugih trinaest godina kroz udruženje ona se, kako kaže, bori sa vetrenjačama. „Nije li to predug period – trinaest godina pravnih bitki koje nas nisu dovele ni do leševa, ni do žive dece, ni do istine. Jedna mafijaška grupa, koju prikriva država, to radi i danas.“ Trinaest godina o kojima govori Mirjana Novokmet zapravo su počele da teku onda kada su se roditelji okupili i organizovali – shvatili da njihovi slučajevi nisu izolovani. Tih dugih trinaest godina mogu da se čitaju i kroz demonstrativnu nebrigu političara koji su se „nestalih beba“ po pravilu sećali samo u predizbornim kampanjama, da bi ih onda ostavljali po fiokama kraj svojih partijskih fotelja. Ignorisani su anketni odbori, ombudsman, čak i Evropski sud za ljudska prava. Bukvalno je korišćeno cinično pravilo politikantstva: ko hoće, nađe način – ko neće, osnuje radnu grupu.
Pašija u svojoj dnevnoj sobi u Dorstenu nestrpljivo vadi dokumente iz podeblje fascikle i rasprostire ih po ugaonoj garnituri. Tu su dve potvrde iz same Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front“ da u njihovoj dokumentaciji ne postoji nikakav obdukcioni nalaz za traženi datum. I tu je dopis Javnog komunalnog preduzeća „Pogrebne usluge“ koje u evidenciji nema podataka o sahranjenom detetu sa prezimenom Rustemov. Tada je – a već je godina 2004. i Pašija je čula za stotine sličnih slučajeva – počela odiseja po sudnicama gde su uvek imali spreman magični odgovor: Slučaj je zastareo. „To je lanac. Svi su umešani“, veruje ova žena. Mediji su počeli da pišu, a teške ljudske priče su uvek štof koji privlači pažnju. Prvi put su političari rešili nešto da preduzmu 2006. godine kada je Skupština Srbije formirala Anketni odbor. „Na dosta mesta smo konstatovali da su deca rođena, ali da nema dokaza da su sahranjena“, priča danas Leila Ruždić iz Demokratske stranke, koja je bila zamenica predsednice Anketnog odbora. Videla je sijaset dokumenata, uvek sličnih – izvod iz matične knjige rođenih, potvrda da nije izvedena obdukcija, da navodno mrtvorođenče nije sahranjeno. „Izvukli smo zaključke, predložili formiranje specijalne jedinice policije, ali od toga se dalje nije maklo.“ Baš to – naime da se „nije maklo“ – konstatuje u jednom izveštaju iz 2010. zaštitnik prava građana Saša Janković. On predlaže da se pitanje uredi posebnim zakonom. Ništa. Onda je iste godine nova radna grupa ustanovila da „ne postoje ustavne mogućnosti...“ Ništa. U martu 2013. godine Evropski sud za ljudska prava određuje da Republika Srbija plati 10.000 evra kazne i 1.800 evra sudskih troškova Zorici Jovanović iz Batočine jer je povredila njeno pravo na porodični život tako što nije ustanovila šta je sa njenim detetom, navodno umrlim u porodilištu 1983. godine. U presudi piše: „Fenomen nestalosti predstavlja poseban teret za srodnike nestalih lica koji se održavaju u neznanju o sudbini njihovih voljenih i koji pate zbog neizvesnosti. […] Suština ove povrede nije u tome da je izvršena ozbiljna povreda ljudskih prava nestalog lica – već ta suština leži u reakciji državne vlasti u situaciji kada o nestalosti bude obaveštena.“ Presuda postaje pravosnažna u septembru 2013. i Srbija ima rok od godinu dana da uredi svoje zakonodavstvo u skladu sa preporukama, a najbolje – tako piše sud u Strazburu – onako kako je već predložio ombudsman tri godine ranije. Ništa. Leila Ruždić priseća se rada prvog anketnog odbora – uspešnog rada, kako su kasnije ocenili mediji i stručnjaci jer su svi poslanici podržali zaključke: „I poslanici su obični ljudi, svi su bili da se to otkrije. Ona famozna politička volja je, međutim, nešto drugo. Ako se u Vladi, koja je sastavljena iz dosta partija, ne postigne dogovor – onda se nešto ne radi. Dakle o tome nije bilo dogovora.“ Zašto nije? Zašto stranka u čijem je glavnom odboru nije na tome insistirala? „Ne znam. Ali jesmo, krivi smo što to nismo razjasnili.“
Čovek koji je možda Pašijin sin predložio je DNK analizu. Onda se predomišljao. Raspitivao se da li su Rustemovi imućni, koliko imaju nekretnina. Tražio novac. „Rekla sam mu: Izvini, sine, ja ne kupujem decu, već ih imam. Spustila sam slušalicu i plakala.“ Čovek kojeg je možda rodila se ponovo predomišljao, a onda su konačno dogovorili susret. „Našli smo se na Slaviji. Kad sam ga prvi put videla, znala sam. On je zanemeo. Videla sam mu suze u očima. Imao je epruvetu kod sebe, uzeo bris iz usta i dao mi je.“ Pašija nije verovala srpskim laboratorijama pa je bris ponela nazad, u Nemačku. Tu su joj rekli da su analize nemoguće jer je uzorak neupotrebljiv – možda zato što je čovek nešto jeo i pio neposredno pre uzimanja brisa. „Baksuz“, kaže sada Pašija. Sreli su se još jednom kasnije. Završilo se tako što je čovek psovao ženu koja mu je možda majka. Mirjana Novokmet smatra da su se svi političari u poslednjih trinaest godina plašili otvaranja Pandorine kutije. Zato se nisu udostojili da donesu poseban zakon prema kojem krivično delo otmice i prodaje beba ne bi zastarevalo. „Mi kao roditelji ne bi trebalo da se pravimo pravnim pitanjima. Trebalo bi da bude dovoljno da se obratimo institucijama i tražimo posmrtne ostatke svoje dece. A njih nema. Onda treba da nam daju živu decu.“ Roditelji su spremni da ponovo idu do Strazbura, ali ni to nije lako jer pre toga treba iscrpeti sva pravna sredstva u pravosudnom sistemu Srbije. A ustavne žalbe godinama stoje na čekanju. „Država koja neće da prizna pravnu prazninu nije pravna država“, dodaje Novokmet.
Aktuelni ministri pravde, policije i zdravlja su obećali da će poseban zakon biti izrađen do kraja maja, ali nisu spremni da – kako su to savetovali ugledni pravnici – zasnuju nezavisnu komisiju koja bi imala istražna ovlašćenja. Leila Ruždić konstatuje poraznu činjenicu: čak i da se sada promene zakoni, za većinu roditelja voz je već otišao. „U ovoj državi može svašta, ali ipak ne može da se zakon retroaktivno primenjuje. Ali mi je strašno važno da se to reši – da se ne bi više dešavalo. Jer krađa beba, trgovina belim robljem, jako je unosan posao.“ Profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić je o „nestalim bebama“ pisala pre dve godine i te reči su i danas aktuelne: „Šta je zapravo ovde satisfakcija, pitanje je na koje pravo, ma kako sofisticirano bilo, jednostavno nema odgovor. Da li je satisfakcija saznati da je dete živo i da ga je odgajio neko drugi? Šta za to (danas odraslo) dete znači saznanje da mu je prirodni roditelj neko drugi? Kakva je država koja je u stanju da desetinama godina ne odgovara na pitanja o navodnoj, sumnjivoj smrti beba – sve to u mirnodopskim uslovima, bez teških elementarnih nepogoda? Imam odgovor samo na poslednje pitanje: to je zločinačka država.“
- Za šest dana koliko sam bila na intenzivnoj nezi, dobila sam pet različitih verzija uzroka bebine smrti. Prvog jutra mi je rečeno da je imala preveliku infekciju, ali nisu znali da mi kažu o kojoj infekciji se radi. Sledećeg dana da je bebi kucalo srce pola sata posle porođaja i da je onda preminula. Trećeg dana da je beba imala epilepsiju. Četvrtog da je imala sepsu, pa sam ja pitala da li sam i ja pod rizikom. Petog dana da se nezvanično saznaje da je imala uvećanu jetru i slezinu. A u otpusnoj listi piše da je mrtvo rođeno - priča nam majka, uverena da su sve nelogičnosti koje su joj se dešavale u porodilištu samo dodatna potvrda njenog instinkta da joj je beba živa. Ratka kaže da je bila školski primer dobrog podnošenja trudnoće. Ugojila se 13,5 kilograma, vodila računa o zdravoj ishrani. Dan pre porođoja lekarka koja joj je vodila trudnoću joj je rekla da su ona i beba u redu. To što su je poslali u operacionu salu nakon što su na CTG u jednom momentu prestali da se čuju otkucaji bebinog srca, ona smatra delom iste režije da se 17. marta, dva dana pre očekivanog termina za porođaj, odvede na carski rez, kako pod totalnom anestezijom ne bi mogla da svedoči da li je beba rođena živa.
Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vladimir Čičarević smatra da je Ratka predstavljala idealan plen za krađu bebe, jer ne živi s ocem deteta, a i prvorotka je koja nema stalno zaposlenje i čiji roditelji žive u Raškoj. - Poslaćemo dopis da se ekshumacija i uzorak DNK ne radi bez prisustva majke. Takođe da se analiza DNK uradi i u inostranstvu, jer iz iskustva znamo da su u ovakvim slučajevima mnogi u tom lancu umešani - kaže za "Vesti" Čičarević. Pokušali smo da odgovore dobijemo i u porodilištu, ali nam nisu stigli do zatvaranja današnjeg izdanja "Vesti".
Udruženje roditelja nestalih beba prijavilo je policiji prošle sedmice sumnjivu smrt bebe, rođene u utorak 17. marta u porodilištu u Višegradskoj jer se, kako tvrdi predsednik udruženja Vladimir Čičarević, sumnja da je bolnica lažirala smrt. R. R. pobegla iz bolnice plašeci se za svoj život Prijavu, ali Višem javnom tužilaštvu u Beogradu dan ranije je, po izlasku iz bolnice, podnela i majka bebe R. R. (36) koja, kako kaže, veruje da je njena devojčica i dalje živa! - Neću se smiriti dok ne saznam istinu. Zato tražim ekshumaciju tela, kako bi se uradila DNK analiza i utvrdilo da li je moja mezimica zaista mrtva. Cela trudnoća je prošla bez ikakvih komplikacija. U bolnici sam bila od 3. marta, na moje insistiranje, jer u gradu u kome živim nema porodilišta. I da nešto nije bilo u redu, valjda bi to lekari videli. Rekli su mi samo da imam streptokoku i davali mi lekove i vaginalete. Za sve to vreme, dok sam bila u bolnici, moja beba je bila živa i zdrava.
- Kad sam se probudila iz anestezije saopštili su mi da je moja devojčica mrtva. Bila sam još omamljena od anestezije. Pitali su me da li želim da je vidim. Vrištala sam i rekla da ne želim. Dali su mi neki papir da potpišem, ali se zbog anestezije ne sećam šta je to bilo. Kasnije sam saznala da sam potpisala da ne želim da vidim svoje dete - započinje priču za „Alo!“ porodilja, dodajući da je sumnju probudilo to što joj je lekarka koja ju je porodila davala različita objašnjenja u vezi sa smrću njene bebe. - Najpre su mi rekli da je beba mrtva rođena, a potom da je bila živa pola sata posle rođenja. Rekli su mi da je moja devojčica umrla zbog infekcije, da je dobila sepsu, da bi mi kasnije doktorka priznala da ima nezvanična saznanja da su bebi bili uvećani jetra i slezina i da je od toga preminula. Obdukcioni nalaz još nisam dobila, a u otpusnoj listi piše da sam imala kandidu, ešerihiju i streptokoke. Pa 15 dana sam pre toga bila u bolnici, valjda bi to videli i lečili. Moja beba je dok sam ležala u bolnici napredovala 400 grama i na rođenju je imala 3,6 kilograma i bila je dugačka 53 centimetra - teško govori nesrećna majka, uz napomenu da njenoj porodici niko nije javio za smrt deteta, te da je to uradila ona tek dva dana kasnije, kada su joj dozvolili da koristi mobilni telefon. - Moja majka je odmah došla u Beograd i tražila da mi sahranimo bebu, ako je već mrtva. Međutim, rečeno joj je da je telo već u kapeli. Otišla je tamo sa Vladimirom Čičarevićem, predsednikom Udrženja roditelja nestalih beba, ali su ih odatle uputili u upravu JKP “Pogrebne usluge” u Ruzveltovoj, gde su i saznali da je dete već sahranjeno - ističe naša sagovornica i nastavlja: “Hoću da budem mirna, da znam, ali ja sumnjam da je moje dete negde živo!”.
Udruženje roditelja: Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba ističe da je sve urađeno ekspresno od porođaja do sahranjivanja. - Dete je umrlo u utorak uveče, a već u petak je sahranjeno. Tražili smo u bolnici obdukcioni nalaz, ali nam je rečeno da ga nemaju i da tek treba da ga pišu. Potom smo tražili fotokopiju protokola sa patologije da vidimo u koje vreme je dete došlo na patologiju i pod kojim je brojem zavedeno, ali ni to nismo dobili. Sve to navodi na sumnju, kao i sve što se pre toga dešavalo - objašnjava Čačarević i dodaje da je porodilja tražila od njega da pozove policiju jer se plaši za svoj život, pa je u ponedeljak izašla iz bolnice na svoju odgovornost i to u bade mantilu i sa drenom, što potvrduje i majka. - Sada čekamo da javni tužilac odobri ekshumaciju tela kako bi se utvrdilo da li je beba zaista sahranjena. U tom grobu leži naša istina - poručuje Čičarević. On navodi da je dva puta bio na groblju Orlovača, te da su im nadležni iz JKP “Pogrebne usluge” odmah izašli u susret - ogradili grobno mesto, postavili obezbeđenje i okrenuli kamere ka humci.
(Upozorenje: O "Udruženju roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)", koje nanosi porodicama otetih beba ogromnu štetu svojim ispadima i neistinama, podatke potražiti na početnoj strani.
Ova žena, koja je optužila porodilište u Višegradskoj da su joj ukrali bebu, tvrdi da je njena trudnoća funkcionisala savršeno sve do trenutka porođaja koji se odigrao 17. marta.
Carski rez - Doktorka mi je probušila vodenjak i poslala me na tuširanje. Preporučeno mi je bilo da se porodim prirodnim putem, ali su oni odlučili da to ipak bude carski rez, dva dana pred termin. Sestra me je ispitivala o bračnom statusu, da li radim i sa kim živim. U jednom trenutku su mi rekli da se na CTG ne čuju bebini srčani tonovi i da hitno moram na carski rez. Do sale sam vrištala koliko me je glas služio - priča Ratka kojoj su, kada se probudila iz anestezije, rekli da je njena beba preminula. Nije želela da vidi dete kako joj ta slika ne bi ostala urezana u pamćenje. - Dali su mi neke papire da potpisujem, a ja bih onako ošamućena mogla da potpišem bilo šta. Dva dana mi nisu davali mobilni da javim roditeljima šta se desilo. Kada su došli i tražili bebu kako bi je sahranili, prvo su rekli da je beba u kapeli, da bi nakon toga rekli kako je sahranjena na Orlovači. Rekli su mi da sam i to potpisala sa svim ostalim papirima koje su mi poturili dok sam bila još ošamućena od anestezije - priča Ratka.
Do nje su, kaže, stizale različite informacije o razlogu smrti devojčice. Prvo da je dete dobilo sepsu, a potom da je prestalo da mu kuca srce. To je nateralo Ratku da pomisli da je njeno dete i dalje živo i zato se za pomoć obratila Udruženju roditelja nestalih beba. Ekshumacija - Javna tužiteljka prikuplja dokaze kako bi donela odluku o ekshumaciji tela deteta. Najpametnije je da se uzme DNK tela na licu mesta, jer ne verujemo državnim institucijama. Uzorke bismo poslali u inostranstvo - kaže Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja.
Odbijamo "leks specijalis", zakon po kojem neće biti krivične odgovornosti i gonjenja za otmičare naše dece iz porodilišta! To je organizovani kriminal, zločin prema našoj deci i porodicama. "Bebi afera" je političkim odlukama zataškavana radi zaštite "bebi mafije". Bez krivičnog gonjenja zaštićenih svedoka i insajdera nema istine ni pravde za otetu decu. Ovo je srž platforme koju je Udruženje za istinu i pravdu o bebama poslalo Vladi, poslaničkim grupama, Savetu Evrope i ambasadama. Najnoviji skup unesrećenih roditelja održan je u Gornjem Milanovcu u nedelju po podne. Vodili su ga Jasmina Stojanović sa Kosmeta i Radiša Pavlović iz Kragujevca. - Rodila sam devojčicu u Prištini, prevezena je u Beograd i oteta - mučno priča Jasmina, koordinatorka u udruženju, dok Pavlović, predsednik njegovog upravnog odbora, kaže: - Imam pouzdane dokaze o kidnapovanju moja dva blizanca iz porodilišta! Kod jednog doktora lažno umiru isključivo blizanci... Dali smo dokaze za to. Do maja, Udruženje će održati još skupova po Srbiji. Platformom, oni od države, između ostalog, zahtevaju "da hitno deblokira rad MUP, svih službi bezbednosti i pravosudnih organa, omogući roditeljima uvid u knjige centara za socijalni rad o inostranom i domaćem usvajanju dece, arhive matičnih službi opština i medicinskih ustanova..." Zahteva se i formiranje specijalne jedinice MUP za istragu kidnapovanja dece iz porodilišta, uspostavljanje nadležnosti Specijalnog tužilaštva i Suda za borbu protiv organizovanog kriminala za te slučajeve, ali i da se izuzmu svi tužioci koji su bili u postupku 2013.
U platformi koja je usvojena i danas upućena Vladi Srbije ističe se da je reč o organizovanom kriminalu i zločinu prema deci i porodicama. "Ako bismo prihvatili 'lex specialis' koji treba da bude usvojen u maju, automatski bismo legalizovali postojeće stanje i ovoga puta prodali dete za novac", navodi se u platformi koju je usvojilo Udruženje. Kako je izjavio predsednik Upravnog odbora Udruženja za istinu i pravdu o bebama Radiša Pavlović, platforma će biti prosleđena, pored vlade, i svim poslaničkim grupama u Skupštini Srbije, Savetu Evrope i pojednim ambasadama u Srbiji. "Imam dokaze o kidnapovanju moja dva blizanca iz porodilišta, a kod jednog doktora lažno umiru isključivo blizanci i sve je to prosleđeno nadležnim organima", kazao je Pavlović. Slični skupovi održaće se širom Srbije do maja, kada zakon treba da se nađe pred poslanicima Skupštine Srbije, a roditelji traže i formiranje specijalne jednice MUP-a za istragu o kidnapovanju dece, kao i da se uspostavi nadležnost Specijalnog tužilaštva. Roditelji su istakli da pravosuđe ni posle 13 godina njihove borbe otmice beba ne tretira kao krivično delo, niti se prave baze podataka za osobe koje su imale direktan kontakt sa bebema od rođenja do proglašenja smrti, u koju roditelji sumnjaju.
Termin "krada beba" ustalio se u upotrebi, iako je poznato da predmet krađe mogu biti stvari i životinje, ali ne i ljudi. Da li to znači da se "krađa beba" u porodilištu ne podvodi pod pojam otmice, kao što je to bio slučaj sa dvogodišnjom Mašom? Da li to znači da se novorođenčad tretiraju kao stvari ili životinje, a ne kao ljudi? Na pitanje da se sada dogodi slučaj krađe novorođenčeta iz porodilišta na koje krivično delo bi se podvela optužnica, advokat Ilija Radulović objasnio je da bi to bila kombinacija optužnica. “Podvelo bi se pod krivično delo protiv slobode koja stiti porodicu i brak, uz kombinaciju sa građanskim pravom i ljudskom slobodom. Za to delo ja bih predložio i nešto novo, da bude posebno, izdvojeno da se prosto ustoliči u nešto zaista jedinstveno i da za to bude predložena smrtna kazna“, rekao je Radulović za naš portal. Advokat Sava Anđelković objasnio je da je svaki slučaj jedinstven i da tužilaštvo i sud odlučuju o tome da li će se neki slučaj proglasiti kao otmica. “Jedno je sigurno, dete ne može da se ukrade, kradu se stvari. Tužilaštvo i sud u zavisnosti od slučaja donose odluku da li neki slučaj može da se podvede kao otmica“, rekao je za SrbijaDanas.com Anđelković. I novorođenčad su živa bica S druge strane, predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vladimir Čičarević smatra da se i krađa novorođenčadi iz bolnice može podvesti pod otmicu. “Svakako. Samo što se bebe vode kao NN lica od porođaja pa sve do dobijanja matičnog broja. S obzirom da su i novorođenčad živa bića radi se o otmici“, kaze Čičarević. Jelena Hrnjak iz Udruženja građana za borbu protiv trgovine ljudima kaže da je krivični zakon o ovoj vrsti trgovine uspostavljen tek 2003. godine i da se krađa beba retroaktivno ne moze podvesti pod ovaj postupak. “Krađu beba koju su roditelji prijavljivali odnosi se na raniji period, sedamdesete i osamdesete, kada krivično delo otmica nije postojalo. Trgovina ljudima u krivičnom zakonu uspostavljena je tek 2003. godine, tako da bebe nisu mogli da prijavljuju kao trgovinu ljudima“, kaze Jelena Hrnjak iz NVO Atina.
Poslanici Skupstine Srbije glasanjem nisu prihvatili da se ta tačka uvede u dnevni red prve sednice jesenjeg zasedanja. Jerkov je objasnila da je njen predlog da se u krivična dela koja ne zastarevaju uvrsti i trgovina decom. „To je, uopsteno rečeno, onaj čuveni zakon za bebe“, rekla je Jerkov, podsećajući da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu prošle godine nalozio Srbiji da do 9. septembra ove godine obezbedi naknade za roditelje nestalih beba. Uz napomenu da takve dece nije malo i da Udruženje roditelja smatra da je u prethodnih 40 godina nestalo 100.000 beba, Jerkov je navela da je njen predlog samo međukorak do donošenja zakona. „Postoji radna grupa koja je pripremila čitav novi zakon koji Vlada Srbije iz nekog razloga pokušava da ne donese ili izbegava da donese. Svi rokovi u tom slučaju su prošli“, kazala je Jerkov. Poslanici Skupštine Srbije danas su započeli prvu sednicu prolećnog zasedanja, na kojoj razmatraju 16 zakonskih predloga i drugih akata.
Razlika između naših i stranih državljana je u tome što se kod nas kao razlog za usvajanje navodi to da pojedinci žele da se ostvare kao roditelji, dok je kod stranaca razlog altruističke i religijske motivacije. – Oni žele da zadovolje potrebu za detetom, ali i da odgovore na njegove potrebe. Strani usvojitelji uglavnom imaju svoju biološku decu, i usvajaju iz altruizma – izjavio je Dragan Vulević, pomoćnik ministra za rad. Najčešće dugo na usvajanje čekaju deca sa razvojnim problemima i Romi. Najzainteresovaniji za našu decu su Šveđani koji decu iz naše zemlje smatraju za podobnu i sa čistim porodičnim statusom. Strani usvojitelji pre nego što usvoje dete provedu sa njim u Srbiji oko 20-25 dana, upoznaju se s njim, svim njegovim karakteristikama i ponašanjem i onda se odluče da li će ga usvojiti. Usvojitelji se ne smeju nikako lagati, sve im se mora predočiti, izneti potpuna istina o detetu, naročito ukoliko ima neki problem u razvoju. Usvojiteljstvo u Srbiji postoji već 20 godina i usvojitelji sada postaju roditelji sa svim pravima i obavezama.
(Upozorenje: O Vladimiru Čičareviću i njegovim lažima kojima kompromituje i nanosi štetu roditeljima ukradenih beba podatke videti na početnoj stranici našeg sajta.)
Više od pola veka u Srbiji postoji ovaj problem. Povodom afere krada novorođenčadi razgovarali smo sa Vladimirom Čičarevićem, predsednikom Udruženja roditelja nestalih beba Srbije. Kako izgleda pravilnik koji ste predložili Ministarstvu zdravlja? “Mi smo dali šest predloga izmena pravilnika o postupanju sa mrtvorođenim bebama, koji do sada nije postojao. Seo sam sa svojim kolegama i napravili smo debatu; svako je pričao o svom problemu i došli smo do zaključka da bolnice moraju da naprave pravilnike koje će da ustroje, da bi mogla da se spreči krađa beba. Prvo što smo predložili su video nadzori. Zašto? Zato što se često dešavalo da su ljudi u civilnim odelima iznosili decu. Niko ne proverava da li je dete izašlo sa odeljenja, ne postoji video nadzor koji bi ispratio gde je dete otišlo. Ne postoji, dakle, nikakvo praćenje kretanja. Obilaženjem svetskih porodilišta, analizirao sam kako funkcionise sistem praćenja i zaključio da svuda u svetu postoje video nadzori koji sve prate. Tražili smo i definisanje pravilnika o preminulim novorođenčadima. Sada roditelji ne mogu da vide mrtvorođenu bebu. Ne postoji identifikacija deteta. Jedna od stavki koju smo predložili vezana je za DNK. Predložili smo da, ako dete premine, na licu mesta odmah bude izvršena DNK analiza. Da tome prisustvuje otac ili zdravstveni radnik koji će isključivo samo to da radi, a da mu neko sa sudske medicine ili patologije mu asistira - dakle mora da bude prisutno dvoje ljudi. Uzima se DNK od bebe i majke, dva uzorka se daju roditeljima, jedan ostaje u porodilištu. Tako roditelji mogu da provere negde drugde ili u inostranstvu, ako imaju bilo kakve sumnje. Naš predlog je i regulisanje pravilnika o faksimilima i potpisima lekara, ali i regulisanje pravilnika o transportu novorođančadi, jer deca nestaju od porodilišta do neonatologije ili na putu do groblja. Ko je vozio, ko je bio pratnja? Ne postoje putne liste, putni nalozi“, kaže Čičarević i dodaje da će se slučajevi nestalih beba, po njegovom mišljenju, rešiti samo uz pomoć usvajanja ovih navedenih pravila.
Koliko ima slučajeva? “Aktivno oko 700 i nešto, a mogu da potvrdim da rešenih ima 170. Nama za jedan predmet treba nekoliko meseci. Međutim, to zavisi od predmeta do predmeta. Različita je dokumentacija, različito potpisana, različito vođena. U nekim slučajevima su se služili čak i šiframa koje su omogućavale nesmetanu komunikaciju porodilišta i matičnih službi.“ Da li ste došli do nekih informacija koje ukazuju na ljude koji su “krali“ decu? “Ne. Nikada. Nikada nisam došao do imena i prezimena. I vrlo rado bih ga dao javnosti, ali nisam nikada došao do nekog podatka.“ Da li su prilikom odabira žrtve birane određene društvene grupe, odnosno da li su pripadnici nekog socijalnog statusa bili posebno ugroženi? “Nema pravila kada je reč o društvenim grupama. U Kruševcu su bukvalno prodavali decu za pasetinu i kacu kupusa. Jedno dete je prodato na kruševačkom parkingu za 24.000 dinara. Dakle, nema pravila.“ Da li postoji neki šablon po kome su krađe rađene? Prijave o rođenju su stizale prazne, bez imena majke, bez toga ko je prijavio, bez matičnog broja oca, matičnog broja majke. Ne postoje brojevi. Ne postoji broj oca, majke. Za svaki dokument, a bolnica mora da ih ima 20, postoji neki problem. Pritom, po pravilniku iz 2006. svi protokoli su trajna dokumentacija, čuvaju se trajno – otpusne liste, nalazi krvi, krve grupe, čuvaju se samo deset godina. Prvi slučaj oko krađa beba dospeo je u javnost 2002. godine. Možete li se setiti šta se dogodilo sa njima? “Da. To je bio par sa juga Srbije, iz Vrnjačke Banje. Ali tih godina zakon je bio jako nepovoljan za njih. Pa su oni s brda s dola pokušavali, jurili papire. Međutim, tadašnje ministarstvo zdravlja ih je ućutkalo.
Svojevremeno sam od monaha sa Svete gore saznao da su četiri muške bebe prodate sektama - jedno dete iz Novog Sada, dva iz Beograda i jedno iz Niša. Isto tako, zaključili smo i da krađa beba jeste trgovina bebama. Odnosno trgovina organima, jer od novorođančadi se takođe može uzeti bubreg i srce i presaditi se u drugo dete. Imali smo i prijavu da su babicama ispadala deca, da su umirala na pločicama. Šta savetujete majkama? Da pre svega posete naš sajt. Da se obrate nama, kako bismo ih posavetovali kako da dođu do dokumentacije i pomogli im. A šta je sa decom koja tvrde da su ukradene bebe ili da su usvojena deca? Vrlo malo se bavim tim slučajevima, ali mi je veće zadovoljstvo da to radim jer su mi oni živ dokaz. Skoro su mi se javili devojka i muškarac sa pričom da su ukradeni. Oni su uradili DNK i došli do rezultata da ljudi koji ih čuvaju nisu njihovi biološki roditelji.
OSNOVNA NAČELA Zahtevamo od svih organa Republike Srbije: 1. otklanjanje političke blokade svih institucija, uključujući i zdravstvene ustanove, matične i pogrebne službe, sve zloglasne centre za socijalni rad, sve arhive, kako bi svi roditelji mogli da dođu do kompletne dokumentacije o porođajima i svojoj deci bez takozvanih "poverenika", "zaštitnika" i sličnih bespotrebnih i nametnutih posrednika; 2. hitnu istragu svih naših slučajeva i njihovo procesuiranje bez mešanja stranih i međunarodnih institucija i sudova, po postojećem Ustavu i zakonima Republike Srbije, pravno ih pravilno tretirajući kao trajna krivična dela, odnosno kao krivična dela koja ne zastarevaju; 3. procesuiranje svih slučajeva pod punom krivičnom odgovornošću svih učesnika i saučesnika u trgovini bebama i pokušajima prikrivanja počinjenih krivičnih dela na svim nivoima od dana kada je zločin počinjen do dana okončanja sudskih procesa; 4. procesuiranje svih odgovornih lica koja su blokirala institucije, propagirala zastarelost, oglušivala se o zahteve roditelja, opstruirala pravosudne i istražne organe i odugovlačila rešavanje naših slučajeva od izbijanja afere i pojedinačnih potraga do dana izricanja presuda po tim pitanjima, što je za posledice imalo smrtne ishode pojedinih roditelja, duševni bol i pogoršanje zdravstvog stanja svih članova porodica, odnosno žrtava afere krađa beba; 5. hitno privođenje i određivanje pritvora tokom istraga svim osumnjičenim licima u svim pojedinačnim slučajevima, kako bi se što pre sagledala celokupna struktura organizovanog lanca trgovine bebama; 6. ubrzavanje sudskih postupaka izdavanjem posebnih propisa zbog problema pogoršanja zdravstvenog stanja i sve većeg broja smrtnih slučajeva kako žrtava, tako i počinilaca; svako dalje odugovlačenje tretirati kao teško krivično delo protiv čovečnosti; 7. da jednaka prava u istražnim i sudskim radnjama uživaju svi članovi porodica žrtava, jer će se po potrebi uključivati mlađi i vitalniji članovi porodica kako bi se smanjio pritisak na roditelje, već prema dogovoru unutar samih porodica, da bi u svakom trenutku svaka porodica imala najmanje jednog člana koji će aktivno pratiti njihov slučaj; 8. da se zbog manipulacija sa institucijom "zaštićenog svedoka", "svedoka saradnika" i sličnih pravnih odrednica novijeg datuma kojima se osumnjičeni oslobađaju krivične odgovornosti, ona u potpunosti izuzme iz procesa rešavanja naših slučajeva; otkloniti svaku mogućnost oslobađanja od krivičnog gonjenja svih osumnjičenih za krivična dela vezana za otmicu beba; 9. odbacivanje biometrije i DNK metoda kao potpuno nepouzdanih pseudo-naučnih eugenetičkih principa za identifikaciju i u kontekstu DNK dokazivanja srodstva zasnovanog na pretpostavci postojanja gena, te povratak vođenju istražnih i sudskih radnji isključivo validnim i proverenim klasičnim kriminalističkim metodama; provere identiteta pronađene dece istražnim radnjama vođenim na taj način vršiti samo na osnovu krvnih grupa, vodeći računa i na odstupanja u tom pogledu; sa DNK se može doći samo do pogrešne dece i tako razoriti životi čitavih porodica, nevinih porodica; pojedinačnim zahtevima porodice mogu tražiti da rade DNK analizu kao dodatnu proveru, ali ona ne sme biti obavezujuća za sve; 10. formiranje stalnog specijalnog odeljenja i jedinice MUP-a, sačinjene i od kadrova iz BIA i ostalih nadležnih bezbednosnih službi Republike Srbije, radi prikupljanja podataka za sve dosadašnje slučajeve i umrežavanja istih, brzog reagovanja i efikasnih istražnih i proceduralnih radnji, radi gonjenja počinilaca pri svakoj novoj pojavi otmice, kao i obavljanja svih potrebnih istražnih radnji za otkrivanje i sprečavanje rada celokupnog kriminalnog lanca trgovine bebama u Srbiji; 11. hitno formiranje nadzornog tela sastavljenog od najmanje 15 članova, koje će imati najšira moguća ovlašćenja nad svim državnim organima i po potrebi dopunjavati rad tužilaštva, policije, BIA-e, odnosno gore pomenutog specijalnog odeljenja, u cilju otkrivanja organizacione strukture, načina delovanja i svih počinilaca u organizovanom kriminalnom lancu trgovine bebama u Srbiji, a kada je potrebno i izvan zemlje; kako državne institucije i njeni zaposleni čine deo ovog ogranizovanog kriminala, oni ne mogu biti članovi tog tela već bi sastav tog tela činili isključivo članovi porodica; niko ne zna više o našim slučajevima od nas samih, a počiniocima ili službenicima u optuženom državnom aparatu, kao i trećoj strani, ne može se poklanjati poverenje, te je stoga jedini način da se zadovolji pravda formiranje predloženog nadzornog tela najširih mogućih ovlašćenja koje bi bilo sačinjeno od članova porodica koje su žrtve afere krađe beba; nadzorno telo bi činilo 5 stalnih članova porodica iz Beograda, dok bi preostali stalni članovi nadzornog tela bili iz 10 drugih gradova sa najvećim brojem slučajeva; prilikom obrade podataka iz drugih gradova, u rad nadzornog tela bi se prema njegovoj odluci uključivali privremeni članovi iz preostalih gradova; rad nadzornog tela mogu pratiti državni službenici samo u svojstvu posmatrača; specijalno odeljenje i jedinica MUP-a bili bi podređeni ovom nadzornom telu; 12. da se tako formiranom nadzornom telu obezbedi pravna i sva druga stručna pomoć prema njihovom izboru kadrova, kao i da se njima i njihovim porodicama osigura bezbednost tokom čitavog trajanja postupaka; 13. da se nadzornom telu u saradnji sa gore spomenutim specijalnim odeljenjem MUP-a, BIA-om i ostalim bezbednosnim službama omogući nesmetan prisup svim državnim i tajnim arhivama i višestrukim evidencijama, kao i njihovo nesmetano korišćenje prilikom rešavanja svih naših slučajeva; 14. da se istražnim i drugim radnjama obuhvate sva deca koja traže svoje roditelje i da se posebna pažnja posveti pribavljanju njihovih podataka, kao i sve dece iz inostranstva koja bi mogla biti predmet ovdašnje trgovine bebama; sve podatke o deci koja traže svoje roditelje staviti na raspolaganje posebnom petočlanom timu sačinjenom od članova naših porodica i/ili te dece, koji će sarađivati sa nadzornim telom, biti njemu podređen i čiji će članovi i njihove porodice uživati zaštitu kakvu i porodice članova nadzornog tela; 15. da sistematski u slučajevima pronalaska dece gore pomenutim načinima klasične kriminalističke istrage, sa decom i roditeljima ne dolaze u kontakt ni psiholozi, ni psihijatri, ni ostali zdravstveni radnici i drugi službenici, osim na osnovu samoinicijativnog pisanog zahteva samih žrtava za svoje pojedinačne slučajeve; 16. da za potrebe komunikacije sa pronađenom decom, u svakom pojedinačnom slučaju ili za više sličnih slučajeva navedeno nadzorno telo odredi tročlani tim sačinjen od žrtava afere krađe beba, koji će posredovati ili obavljati potrebne kontakte između stvarnih srodnika; 17. da se odmah prestane sa svakom daljom zloupotrebom afere i žrtava krađe beba za propagiranje i uvođenje sistemskih represivnih mera u zdravstvene i druge ustanove kao što su video i elektronski nadzori, uzimanje biometrijskih podataka, uzoraka i formiranja DNK registra, čipovanje i tagovanje beba i sl., pod izgovorom sprečavanja novih otmica; po okončanju svih postupaka i na osnovu svih saznanja tokom istražnih i drugih radnji, nadzorno telo će dati svoje predloge na osnovu stečenog iskustva kao pomoć državi ne bi li se sprečila svaka dalja trgovina novorođenima; 18. da se odmah obezbedi stalno, odnosno svakodnevno, nepristrasno izveštavanje građana u elektronskim i drugim medijima o aferi krađe beba i procesima rešavanja naših slučajeva; 19. da svi slučajevi ostanu otvoreni i međusobno povezani sve dok ne budu i oni u potpunosti razrešeni; 20. da ovakvo telo u budućnosti bude sazivano po istom ovom principu i sa istim ovlašćenjima pri svakoj sledećoj mogućoj otmici dece, a sastav će odabrati porodice žrtava koje su već prošle kroz to iskustvo, odnosno njihovi potomci. Ovo su osnovna načela borbe bez kojih smatramo da se neće postići pravedno razrešenje svih slučajeva krađe beba, kao i sprečavanje novih otmica novorođenčadi, te stoga apelujemo na sve činioce u državi Srbiji da sve iz navedenih zahteva omoguće našim porodicama odmah. Svako odbijanje i odlaganje ispunjenja ovih naših zahteva smatraćemo opstrukcijom nadležnih i odgovornih lica i dodatnim pokušajima prikrivanja krivičnih dela i saučešća u zločinu, koji će se kad tad naći na spisku za krivično gonjenje. 11. februar 2015. godine Grupe porodica ukradenih beba iz Srbije
Autor teksta: Boba Dedić, idejni tvorac i sa pok. majkom Ljiljanom Dedić Jovanović, prvom ljudskom žrtvom ove afere, osnivač novembra 2002.g. originalne "Beogradske grupe roditelja iz afere krađe beba"
Boba Dedić
Udruženi roditelji ne prihvataju nikakve nametnute predstavnike, koji bi u njihovo ime pregovarali sa državom u vezi donošenja specijalnog zakona. Autor: Aleksandra Petrović
- Trudnoća mi je bila do poslednjeg momenta uredna. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću na porođaju preživeti nezamislivu strahotu. Iz glave neću moći da izbrišem sliku svoje mrtvorođene bebe, koju sam videla tog 25. decembra odmah posle porođaja, u 9.30 uveče. Dan ranije, dr Blagoje Pejković odlučio je da mi izazove porođaj i priključio me na indukciju. Nisam se porodila tog dana. Narednog sam već po podne trpela nepodnošljive bolove, koji su mi izazivali povraćanje - počinje svoju ispovest za „Alo!“ nesrećna žena.
- Probušio mi je vodenjak. Bila sam iscrpljena, gladna i žedna. Beba se zaglavila u karlici. Dr Pejković je počeo da mi pritiska stomak i viče da se napinjem. Nisam imala snage za napon. U 9.30 uveče, nakon mučnog čekanja, rodila sam mrtvo dete. Doktor mi je pokazao mrtvu bebu i rekao: „Gledaj šta si uradila!“. Bilo je stravično - priča Marija i dodaje da je u Opštoj bolnici u Aleksincu ostala dva dana, da bi je na svoj zahtev napustila. - Trpela sam psihičko zlostavljanje medicinskog osoblja, koje me je optuživalo za smrt bebe i zato sam otišla - kaže ona i napominje da je zbog svega tužila dr Pejkovića nadležnom sudu, Sudu časti Lekarske komore, ali je prijavila i Ministarstvu zdravlja. S druge strane, dr Blagoje Pejković, ginekolog koji je porađao Mariju, negira za „Alo!“ da je na bilo koji način maltretirao tu porodilju. - Porođaj je tekao normalno. Trudnica je imala sve dobre parametre koje ispitujemo pred svaki i u toku porođaja. U momentu izlaska bebe, nije osećala bolove i prestala je da se napinje. Ona više nije mogla da učestvuje u porođaju. Dete je bilo na na tri centimetra od izlaza iz vagine, a tada više nije moguće uraditi hitni carski rez. Molio sam je i terao da se napne. Ona se na više od pola sata isključila iz porođaja i nije bilo više nikakve šanse da se nesto uradi. Praksa je da se porodiljama pokaze beba, pa i mrtvorođena, posle afere „krađa beba“ - navodi dr Pejković. Kako on dodaje, odazvaće se svakom pozivu Lekarske komore, redovnog suda i inspekcije Ministarstva zdrvalja, jer je i njemu u interesu da se dokaže šta se stvarno desilo na tom porođaju. Obdukcioni nalaz
U obdukcionom nalazu mrtvorođenčeta iz Zavoda za sudsku medicinu u Nišu, koji je „Alo!“ dobio na uvid, između ostalog stoji da je beba udahnula plodovu vodu koja je sadržala stolicu, imala nagnječenja mozga, krvarenje ispod moždane opne i upalu bronhija, zbog čega je i preminula.
Zdravstvena inspekcija, Lekarska komora ali i tužilaštvo traže odgovore šta se tog kobnog dana desilo u porodilištu, a Marija se protiv depresije bori sedativima. - Umesto da to budu najsrećniji trenuci u našim životima sve se pretvorilo u agoniju, kojoj ne vidim kraja. Najviše me boli što sam sigurna da je sve moglo da bude drugačije - priča Marija. Termin za porođaj je već bio prošao. Po njenim rečima, lekari su je ostavili na odeljenju 10. decembra. Dan pre porođaja uključena joj je indukcija, da bi izazvala kontrakcije, porođaj se nije naslućivao, a ona je već bila iscrpljena. - Pitali smo za mogućnost carskog reza, ili da me prebace u Niš, ali nisu reagovali. Tek kad je bilo kasno da se bilo šta učini za moju bebu, preduzeli su očajničke korake - priseća se Marija. - Pokušali su porođaj prirodnim putem, ali se beba zaglavila u karlici. Doktor mi je pokazao mrtvu bebu i rekao "Gledaj šta si uradila!". Bilo je stravično.
- Beba je udahnula plodovu vodu koja je sadržala stolicu, imala je nagnječenje mozga, krvarenje ispod moždane opne i upalu bronhija. Jednostavno, nije joj bilo spasa - priča Marija i dodaje da je dečak na rođenju bio težak 3.800 grama... Ginekolog Pejković kaže da mu je žao što se porođaj tragično završio po bebu. - Porođaj je tekao normalno. Trudnica je imala sve dobre parametre koje ispitujemo pred porođaj i toku njega - ističe dr Pejković. - Porodilja je, međutim, prestala da učestvuje u porođaju. Inače, praksa je da se posle afere "krađa beba", porodiljama pokaže beba, pa i mrtvorođena. Prema Pejkovićevim rečima, porođaj je već bio počeo, pa je bilo kasno za carski rez. Kontrola i nadzor Ministarstvo zdravlja će se s konkretnim podacima obratiti tek kada budu završene sve kontrole i nadzori u vezi sa ovim slučajem. Inspekcijski nadzor je u toku, a zdravstveni inspektor će preduzeti zakonom propisane mere po dobijanju novih podataka, piše u dopisu Ministarstva.
BEOGRAD - Donošenje leks specijalisa, posebnog zakona o nestalim bebama, predstavlja namerno zataškavanje otmice dece, najgnusnijeg zločina u istoriji Srbije! Ovo kaže Radiša Pavlović, kojem su pre 27 godina u kragujevačkoj bolnici dali leševe dveju beba, za koje sumnja da su njegova deca. Pavlović je juče demonstrativno napustio skup u Palati Srbije, na kojem su predstavnici Udruženja roditelja nestale dece, Ministarstva pravde, Ministarstva zdravlja i MUP razgovarali o predlogu zakona, koji je uradila Beogradska grupa roditelja nestale dece. - Nacrt zakona ne rešava pitanje krivične odgovornosti počinitelja, čime su „bebi-mafija“ i vrh države upleteni u ovaj slučaj zaštićeni od procesuiranja i kažnjavanja. U modelu je istaknut termin „reparacija“, odnosno nadoknada za roditelje koji ne mogu da saznaju istinu. Mene i brojne druge roditelje to ne interesuje. Nećemo novac, hoćemo pravdu! - dodaje Radiša.
On kaže da leks specijalis nije ni trebalo donositi, jer su Ustav i krivični zakoni RS, sasvim dovoljni da se pronađu i kazne krivci. - Nadležne institucije su pogrešno kvalifikovale ovo krivično delo kao krađu, a to podleže zastarevanju slučaja. Međutim, naša deca nisu mobilni telefoni, novčanici ili kola. U slučaju njihovog nestanka reč je o otmici, kidnapovanju! A ta dela ne zastarevaju, u pitanju je organizovani kriminal - zaključuje Pavlović, dok Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, ističe da pored ovog predloženi model ne rešava ni pitanje šta sa decom kad budu bila nađena. Berisav Vekić, državni sekretar Ministarstva zdravlja, najavio je da bi zakon o nestalim bebama trebalo da bude donet do kraja maja.
(R. K.)
Nestale bebe: neslaganje sa predlozenim Lex specialis-om Snimci objavljeni na YouTube-u sa sastanka vlasti i pojedinih nelegitimnih "predstavnika" roditelja ukradenih beba.
Linkovi ka spoljnim stranicama sa nepotpunim stenogramima.
U njoj će, kako je objasnio, raditi predstavnici tri ministarstva - zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova. Upitan zašto će to pitanje biti rešeno lex specijalisom, Vekić je objasnio da je procena da se samo novim zakonom mogu pokrenuti goruća pitanja. Govoreći o dosadašnjim aktivnostima, Vekić je kazao da je kontrola u porodilištima pooštrena, da su angažovane i zdravstvene inspekcije koje uredno kontrolišu sve procedure. "Kamere još nismo instalirali, plan je da se i one uvedu u porodilišta. Za sada samo administrativno strožije kontrolišemo porodilišta", rekao je Vekić.
U njoj će, kako je objasnio, raditi predstavnici tri ministarstva - zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova. Upitan zašto će to pitanje biti rešeno lex specijalisom, Vekić je objasnio da je procena da se samo novim zakonom mogu pokrenuti goruća pitanja. Govoreći o dosadašnjim aktivnostima, Vekić je kazao da je kontrola u porodilištima pooštrena, da su angažovane i zdravstvene inspekcije koje uredno kontrolišu sve procedure. "Kamere još nismo instalirali, plan je da se i one uvedu u porodilišta. Za sada samo administrativno strožije kontrolišemo porodilišta", rekao je Vekić. Presudom Suda u Strazburu, još pre dve godine utvrđeno je da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović, jer je njen sin, rođen 30 godina ranije, pod neverodostojnim okolnostima proglašen mrtvim u porodilištu. Srbija je isplatila naknadu nematerijalne štete i sudske troškove porodici Jovanović, ali je ostao neispunjen nalog da do seprtembra prošle godine odgovori majci šta se desilo sa njenom bebom. Istovremeno je trebalo utvrditi proceduru za pokretanje istrage o sudbini još stotinu beba čiji su se roditelji obratili sudu u Strazburu, kao i brojnih drugih porodica koje nisu stigle do najviše evropske sudske instance. Krajem prošle godine, ministri pravde i zdravlja Nikola Selaković i Zlatibor Lončar dogovorili su se o donošenju posebnog zakona o nestalim bebama.
Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu o kršenju člana 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava u slučaju Zorica Jovanović protiv Srbije, 26. marta 2013. (slučaj nestalih beba iz bolnica). S obzirom na značajan broj drugih potencijalnih podnosioca predstavke, sud je zaključio na osnovu člana 46 (obavezujuća snaga i sprovođenje) da Srbija treba da preduzme mere kako bi pružila verodostojne odgovore šta se desilo sa svakim nestalim detetom i da roditeljima ponudi adekvatnu kompenzaciju. Savet Evrope je obavešten da kako bi se odluka suda u slučaju Zorice Jovanović sprovela, vlasti u Srbiji su nedavno odlučile da usvoje zakon. U skladu sa tom odlukom će biti organizovan okrugli sto kako bi se razgovaralo o sadržini zakona. Okrugli sto će se održati u Beogradu, 6. februara u Palati Srbija. Ministar pravde Nikola Selaković, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, ministar zdravlja Zlatibor Lončar i državni pravobranilac Snježana Prodanović će otvoriti okrugli sto nakon čega će uslediti izlaganje sudije Evropskog suda za ljudska prava Dragoljuba Popovića i prezentacija modela zakona koji će predstaviti profesor Vesna Rakić Vodinelić. Predstavnici nevladinih organizacija i udruženja roditelja će takođe učestvovati u diskusiji okruglog stola. Više informacija o slučaju kao i odluke možete naći u dokumentima u prilogu.
Umesto da se bore za zaštitu lekarske struke i prava pacijenata, doktori u Komori vode brigu o ostvarivanju ličnih i materijalnih interesa. Dr Slobodan Kovačević, koji je obavljao funkciju predsednika Vrhovnog suda časti, smenjen je iako mu tek za četiri godine ističe mandat. Kako saznaje Blic, najviše mu se zamera to što je ispravljao i objektivno sagledavao sve odluke prvostepenih sudova časti u kojima su nesavesni lekari bivali oslobođeni. Čak trećinu presuda prvostepenih sudova Vrhovni sud je menjao po žalbama pacijenata. Jedan od slučajeva koji je najviše uticao na Kovačevićevu smenu je ponovno pokretanje postupka protiv tadašnjeg v. d. direktora Regionalne lekarske komore, ginekologa dr Miodraga Stanića, koji je bio i jedan od kandidata za direktora. Naime, protiv Stanića je Prvo osnovno tužilaštvo podiglo optužnicu zbog smrti pacijentkinje Jelice Panić (25) iz Paraćina, kojoj je u privatnoj ordinaciji laserskim putem uklanjao ranice na grliću materice. Da ne bi došlo do uticanja na odluku, ceo postupak je prebačen na Sud časti u Kragujevcu. Međutim, sudija istražitelj ekspresno je doneo odluku da nema elemenata za pokretanje postupka, iako mu se pred regularnim sudom još uvek sudi. Na žalbu majke pokojne Jelice Panić dr Kovačević je poništio odluku sudije istražitelja i pokrenuo novi postupak. Sada se čeka odluka regularnog suda da li će dr Stanić biti optužen ili ne. Kovačević nije želeo da komentariše svoju smenu, ali je saznanja Blica potvrdio dr Delić: „Znam da mu zameraju da je više presuđivao u korist pacijenata, a čuo sam i za proces protiv dr Stanića“, kaže dr Delić. On objašnjava da je ostavku podneo jer nije naišao na podršku većeg broja članova Upravnog odbora. „Većina nije poštovala Statut Komore, što jednostavno vodi u anarhiju“, kaže dr Delić.
Jedna od najvecih enigmi predstavlja šifra, odnosno pojam „Starry sky“, koja se pojavljuje u sklopu dijagnoze na izveštajima o autopsiji u velikom broju slučajeva gde se sumnja da postoji krađa bebe. Još pre nekoliko godina pojedini mediji pisali su ovome, navodeći da su pomenute reči, koje u prevodu sa engleskog znače „zvezdano nebo“, zapravo šifre za otmicu beba, ali to niko sa sigurnošcu nije mogao da tvrdi. Smatrajući da je od izuzetnog značaja da javnost bude upoznata sa značenjem ovog pojma, odnosno sa njegovom primenom u patologiji, odlučili smo da detaljno istražimo ovu temu. Starry sky Najveći broj obdukcionih nalaza na kojima se pojavljuju ove reči u sklopu dijagnoze navodno preminule dece odnosi se na period od 1991 – 1995. godine i većinu njih potpisuje Specijalista patološke medicine Dr Đerđ Kokai. Pomenuti doktor bio je zaposlen u nekadašnjem Univerzitetskom kliničkom centru ginekološko–akušerske klinike koja se nalazila u Višegradskoj ulici u Beogradu, a koja je u međuvremenu promenila ime. U momentu kada je Đerđ Kokai radio na potencijalno spornim autopsijama nije postojala nikakva sumnja u izveštaje ovog lekara, ali kako je afera oko krađe beba počela da se otkriva početkom 2000. godina, javnost je vrlo brzo čula za ove sporne tvrdnje. Gospodin Kokai u svojoj karijeri uglavnom je radio patološke nalaze na bebama i deci, a pre par godina on je napustio Srbiju i sada radi na klinici „Alder Hey Hospital“ u Velikoj Britaniji. U nameri da otkrijemo više detalja u vezi sa recima „starry sky“, kao i njihovo značenje, kontaktirali smo doktora Kokaia, ali on je i pored našeg uverenja da ćemo pre objavljivanja ovog članka, isti poslati njemu na autorizaciju i odobrenje, odbio da odgovri na naša pitanja. Smatrali smo da je jedino ispravno da u ovom slučaju razgovaramo sa stručnjacima iz ove oblasti, pa pošto je doktor Đerđ odbio da razgovara sa nama, kontaktirali smo sa načelnikom profesorom Slobodanom Nikolićem, načelnikom Instituta sudske medicine pri Medicinskom fakultetu u Beogradu. U telefonskom razgovoru sa našim novinarom doktor Nikolić tvrdi da nikada nije čuo za dijagnozu „Starry sky“, ali ni za doktora Đerđa Kokaia. - Takva dijagnoza ne postoji, proverili smo u šifrarniku i nismo pronašli ništa o tome! Moguće je da je u pitanju nekakav SLENG (DROGA ILI VITAMIN), ali mi to zaista ne znamo. Takođe, nejasno je i zašto se u obdikcionom nalazu pojavljuje engleska reč, pošto se svi nalazi isključivo pišu na latinskom jeziku - rekao je profesor Nikolić i dodao: - Pomenuti doktor, Đerd Kokai, nikada nije radio kod nas na institutu, a ni u Kliničkom centru Srbije, koliko ja znam. Prvi put čujem za to ime. Na svakom odbukcionom nalazu piše ime obducenta (patologa) i mesto gde je vršena obdukcija (ime bolnice). To je pravilo - naveo je on. Doktoru Slobodanu Nikoliću predložili smo da mu pošaljemo jedan od obdukcionih nalaza na kojem se, u prostoru gde treba da piše dijagnoza preminulog, jasno vide reči „Starry sky“, ali on je to odbio uz obrazloženje da nije zainteresovan da se bavi time.
Sledeci naš sagovornik, koji važi za vrsnog stručnjaka iz oblasti patologije, bio je načelnik instituta za sudsku medicinu na Vojno–medicinskoj akademiji u Beogradu, doktor Ivica Milosavljević. Sa njim smo se čuli putem telefona 25. decembra prošle godine, a dogovor je bio da naš novinar već 29. decembra ode u institut kod doktora Milosavljevića sa jednim od nalaza odbukcije, kako bi nam on razjasnio ove nepoznate pojmove. I ako je on na to pristao i čak i sam insistirao na susretu, na zakazanom sastanku u njegovom kabinetu na VMA, nije se pojavio a njegovi zaposleni tvrdili su da je službeno odsutan. U nekoliko navrata pokušali smo da ponovo stupimo u kontakt sa njim, ali on se više nije javljao na nama poznati broj. Prilikom našeg prvog razgovora doktor Milosavljević priznao je da zna šta predstavljaju reči „Starry sky“ na obdukcionim nalazima, ali i da odlično poznaje doktora Kokaia. Prenosimo vam transkript razgovora našeg novinara i doktora Milosavljevića: SF: Dobar dan, gospodine Milosavljeviću, na vezi je Ivan, novinar Srpskog foruma. Imate li malo vremena da popričamo? Dr: Imam, izvolite.. SF: Ovako, ja kod sebe imam jedan obdukcioni nalaz na kome, između ostalog, u sklopu dijagnoze pišu engleske reči „Starry sky“. Znate li šta one znače u patologiji? Dr: Naravno da znam. SF: Šta znače? Dr: Pa, to je jako teško objasniti ovako preko telefona… To je „nešto što mi doktori vidimo pod mikroskopom“ kada radimo autopsiju. SF: Zar nije čudno to što se među pojmovima na latinskom jeziku pojavljuju dve engleke reči za koje niko ne zna pravo značenje u praksi? Dr: Kako niko zna...? Pa, ja Vam kažem da znam. ali ne mogu Vam ovako objasniti. Morate doći lično sa tim nalazom koji imate. SF: Dobro. Ja sam, pre Vas, razgovaro sa načelnikom sudske medicine na Medicinskom univerzitetu i on kaže da nikada nije čuo za taj pojam u patologiji, kao ni za doktora Đerđa Kokaia koje je radio sporne autopsije. Dr: Da Vam kažem, načelik instituta na medicinskom faklutetu je mlađi kolega i verovatno da on nije imao priliku da se susretne sa time u svom radu. SF: Zar ne mislite da je čudno to što jedan načelnik instituta nije upoznat sa rečnikom koje se koristi u njegovoj profesiji? Kako se onda on nalazi na takvoj poziciji? Dr: Pa rekao sam Vam da je to mlađi kolega i da se verovatno nije susretao sa takvim stvarima u radu. SF: A da li Vi znate ko je doktor Đerđ Kokai? Dr: Naravno da znam. To je moj kolega kojeg odlično poznajem. On sada radi u jednoj bolnici u Engleskoj. Najbolje je da Vi dođete kod mene sa tim nalazom i da Vam onda sve to analiziram. SF: U redu. Nakon ovoga, kao što smo već rekli, doktor Milosavljević više nam se nije javljao pa smo ostali bez odgovora o značenju reči „Starry sky“, ali i bez obećane stručne analize obdukcionog nalaza. Prema ranijem pisanju naših kolega novinara, ovaj pojam „Starry sky“ pretstavlja sindrom, odnosno ultrazvučni izgled jetre, koji ima nekoliko uzroka: Toksični šok, otkazivanje desnog srca i ostale koji nisu od značaja za novorođenče, ali kako smo uspeli da saznamo ni ovo nije pravo značenje. Da li je u pitanju šifra, sleng, dijagnoza ili nešto sasvim deseto, ostavićemo prostor struci da nam odgovori na ovo pitanje. Ali, kao što smo i pisali u gornjim redovima ovog teksta, ta ista struka, izgleda da nije zainteresovana da reši misteriju. O osvemu ovome govori se i u ovom dokumetarnom filmu: "Za ovu tajnu se veruje da je nerešiva iz istih razloga iz kojih bi se moralo misliti da je rešiva!" - Egdar Alan Poe.
Nedavno izveštavanje uglednih nemačkih medija o aferi „nestalih beba“ u Srbiji još jednom je otvorilo ovo pitanje i podgrejalo sumnje hiljade srpskih roditelja čije su bebe u klinikama proglašavane mrtvim. Naime, prema podacima Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, u našoj državi je u poslednjih 40 godina iz porodilišta “nestalo” - odnosno lažno proglašeno mrtvim, a zapravo prodato - između 6.000 i 10.000 beba. Kako kažu, krađa je svakodnevna, odnosno ona nikada nije prestajala, a u tom lancu učestvuju lekari, babice, čistačice, socijalne i matične službe (opštine), kao i službe za usvajanje dece. Posao bez ulaganja
On objašnjava kako izgleda čitav postupak krađe i prodaje bebe: - Beba se posle porođaja proglasi preminulom, a pre toga se vrši priprema majke i to tako što joj se ne donosi na podoj ili se pravi lažna panika da dete iz porodilišta mora da ide na neonatoogiju ili Institut za majku i dete, gde se takođe proglasi preminulom. U 100 odsto slučajeva roditeljima se ne daju bebe na identifikaciju nego budu izmanipulisani da je dete već otišlo na obdukciju i da će bolnica preuzeti troškove sahrane, a to u srpskom zdravstvu ne propisuje nijedan pravilnik niti zakon - objašnjava Čičarević. Dodaje da su u tim slučajevima porodilje bile omamljivane “formidalom” ili lekovima za smirenje kako ne bi bile bučne i tražile svoje dete, a onda su im, tako omamljenim, podmetani razni papiri, koje su masovno potpisivale misleći da potpisuju otpusnu listu, ali se kasnije ispostavilo da su to zapravo dokumenta kojim su se odricale svojih beba. - Majci se serviraju gnusne laži, poput one da je moguće da i ona umre i da će imati još dece. To su svima govorili. Dete koje je lažno proglašeno preminulim se krišom iznosi iz bolnice, a papiri se “peru” na neku majku koja je tih dana, pre ili posle, ležala u bolnici. Ti papiri se šalju sledećoj karici, a to je matičar, koji upisuje lažnu činjenicu smrti (dokaz: potvrde smrti nisu potpisane, nego su gotovo blanko stizale u matičnu službu, opštinu), a kasnije se rade papiri u Centru za socijalni rad, koji vrši protivpravna usvajanja za određene sume i to uglavnom inostranim porodicama, koje su, po našim saznanjima, i sekte i narko karteli, pa i trgovci belim robljem - navodi naš sagovornik.
U Udruženju naglašavaju da je bebi trafiking danas moderan i bezbedan način trgovine ljudima koji je posle nekoliko decenija svog postojanja svakim danom sve jači i rasprostranjeniji. S druge strane, obeshrabruje i činjenica da do sada nijedna presuda u vezi krađe beba u Srbiji nije donešena iako je od 2000. godine predato više od 2.000 tužbi roditelja koji sumnjaju da im je dete ukradeno po porođaju. Razlog za to leži u činjenici da naša država nema zakon o ukradenim bebama, pa samim tim sva prikupljena dokumentacija koja se javnom tužilaštvu priloži u privatnoj tužbi uglavnom se ne procesuira ili zastari posle pet godina. A dokaza je, navode u Udruženju, i te kako bilo, pa je tako u beogradskom porodilištu „Narodni Front“ nađen veliki broj duplih protokola, a na otpusnim listama nije bilo faksimila lekara, dok su pečati klinika bili vešto zamrljani. Slučaj stigao do Strazbura Budući da dostizanje pravde u Srbiji nije bilo moguće, Zorica Jovanović se, zbog sumnje da joj je beba koja je proglašena mrtvom zapravo ukradena, obratila Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i dobila spor protiv naše države. Srbija je, presudom iz 2013, obavezana da Jovanovićevoj isplati 10.000 evra, ali ne zbog krađe deteta - jer sud u Strazburu to nikako nije mogao da utvrdi - nego zbog nedostatka informacija. Naime, zdravo rođena beba Zorica Jovanović je navodno preminula 1983. u državnoj bolnici, ali njoj nije dozvoljeno da vidi telo bebe, uzrok smrti nikada nije ustanovljen, a smrt nije zvanično zabeležena. Sud je zaključio da su u ovom slučaju prekršena prava na porodični život, pošto Srbija nije uspela da joj pruži uverljive informacije šta se desilo s njenim sinom. Takođe, sud u Strazburu je ustanovio da, iako je procedura u bolnicima prilikom smrti novorođenčeta poboljšana, ništa nije urađeno da se ispravi nepravda roditeljima iz prošlosti. Naložio je Srbiji da preduzme sve odgovarajuće mere u potrazi za istinom uz donošenje posebnog zakona, kao i da obezbedi naknadu roditeljima (u ovom trenutku za istinom traga oko 3.000 roditelja) koji su pre više decenija izgubili navodno preminulu decu posle porođaja, ako se ustanovi da je bila reč o trgovini decom. U presudi u slučaju Jovanovićeve se navodi da su između 2003. i 2010. pokrenute mere za poboljšanje procedura u bolnicama posle smrti novorođenčadi i za ispitivanja navoda stotine roditelja čije su bebe nestale posle navodne smrti u porodilištima, uglavnom između 1970. i 1990. godine. - S obrizom na značajan broj potencijalnih tužbi, Sud nalaže da Srbija u roku od godinu dana od stupanja na snagu presude, preduzme mere da obezbedi odgovarajuće naknade u svim sličnim situacijama. Proces treba da nadzire nezavisno telo s adekvatnim ovlašćenjima, tako da se pruže uverljivi odgovori o tome šta se desilo sa svakim nestalim detetom i obezbedi adekvatna naknada – navedeno je u presudi. Uskoro lex specialis Sud navodi i da su same srpske vlasti potvrdile da je u više slučajeva bilo nedostataka u ranijem zakonodavstvu i procedurama posle smrti novorođenčadi, kao i u reakciji države na navode o nestancima beba u bolnicama. Međutim, iako je Srbiji istekao rok od godinu dana da postupi po presudi suda, ona do danas to nije učinila. Tako obeštećenje roditeljima nije isplaćeno, a ministri pravde i zdravlja Nikola Selaković i Zlatibor Lončar tek nedavno su definitivno odlučili da država donese poseban zakon – lex specialis - u slučaju nestalih beba. Lončar naglašava da je Srbija prva država u Evropi i svetu u kojoj će biti donet poseban zakon o nestalim bebama, čiji je cilj da se utvrdi istina i pravda, kako se nešto slično više ne bi dešavalo. Istovremeno, on navodi da je danas praksa u porodilištima znatno bolja nego u prošlosti. - Danas se u porodilištima strogo insistira na poštovanju pravila, a to je da roditelji vide mrtvo dete, da učestvujete u sahranjivanju, a uvodi se i video nadzor - kaže Lončar. No, Čičarević iz Udruženja ocenjuje da je, osim donošenja zakona, potrebna i izmena Ustava: - Ako bi se u Ustavu Srbije napravila dobra dopuna Zakonika, onda bi moglo nešto da se uradi. Bitno je da po našem jadnom, žalosnom, mizernom i korumpiranom zakonu ne postoiji mogućnost retroaktivnog suđenja. To je problem. Znači, trebao bi Ustav da se menja kako bi se skinuli određeni limiti za krivično gonjenje. A šta bi Srbija trebalo da dobije donošenjem zakona o nestalim bebama? Time će se, pre svega, ostvariti potpuni uvid u bolničku dokumentaciju i arhivu porodilišta, matičnih službi, službi za socijalni rad. Zakon bi doneo i istragu i procesuiranje svih osumnjičenih lekara i bolničkog osoblja, te utvrđivanje okolnosti da li je u porodilištu postupano po preceduri, te da li se poštovao Zakon o zaštiti pacijenata. Na kraju, dobar zakon bi omogućio i rehabilitaciju svih zastarelih slučajeva krađa beba.
Samoinicijativne potrage za bebama Budući da država nije učinila gotovo ništa po pitanju istrage o nestalim bebama, roditelji su samoinicijativno kretali u potragu. U Udruženju roditelja nestalih beba Srbije kažu da je dosta odraslih lica i pronađeno. - Mi smo za godinu i po dana sa DNK analizama pronašli 22 ljudi. Prisustvovao sam na nekoliko sureta i svaki put mi je pozlilo. Ne postoje reči da se to opiše. Više ne idem na takve susrete, koji se tajno obavljaju, već idu kolege - kaže Čičarević.
Poučan primer iz Španije Udruženje roditelja nestalih beba zalaže se za detaljne reforme u zdravstvu, promenu politike i retorike prema porodiljama i bebama, kao i za to Ministrastvo zdravlja hitno donese akte o postupanju prema "mrtvim novorođenčadima". Objašnjavaju da to podrazumeva zabranu isporučivanja pogrebnom preduzeću bez specijalnih odobrenja, zatim identifikaciju mrtvog novorođenčeta i posteljice, ali i obaveznu DNK analizu, kako bi se potvrdilo očinstvo ili majčinstvo, a sve to vodeći se primerom španske bebi mafije, koja je u porodilištu zamrznula mrtvu bebu i posteljicu i nedeljama pokazivala nesrećnim roditeljima jednu te istu bebu. Zatim, smatraju oni, potrebno je uvođenje video nadzora u svim porodilištima u Srbiji kako bi se pratio rad medicinskog osoblja, jer je prijavljeno nekoliko desetina slučaja ispadanja beba iz ruke babica.
Činilo se da su se slučajevi oko krađe beba u Srbiji događali u bližoj ili daljoj prošlosti, ali izgleda da nije tako. Jedan od poslednjih slučajeva demantovao je sve nas koji smo verovali da se ovakav vid teškog kriminala zaustavio pre deset i više godina. Sada, gledajući iz drugog ugla, verujemo da niko nije mogao pretpostaviti da i sada živimo istu takvu prošlost, odnosno da živimo istu, ružnu sadašnjost sa novim, perfidnijim metodama i manipulacijama. Kada vam neko pomene aferu oko krađa beba u našoj zemlji, na šta prvo pomislite? Na lopovluk ili „običnu“ krađu? Na greh ili bezakonje? Možda na tuđu, lošu sudbinu ili na temu koja vas nikada neće dotaći? Mi, novinari na ovom portalu, punih šest meseci kroz ovaj serijal govorimo o jednom delu! Teškom kriminalu sa pečatom i potpisom države! Ništa se ne dogada, niko ne dolazi… Miodrag Đunišić iz Novog Sada, na zaprepašćenje svih nas koji pomno pratimo radnju u vezi sa krađom beba u Srbiji, oktobra prošle godine na svom fejsbuk profilu napisao je da je njegov tek rođeni sin, Momčilo Đunišić, preminuo na Institutu za zdrvstvenu zaštitu dece i omladine u Novom Sadu. Pored toga što je Miodrag tvrdio da je njegov sin živ i da je ukraden iz pomenute klinike, ono što je svima nama zapalo za oko jeste dokumentacija koja prati ovu navodnu smrt novorođenčeta. Đunišićevo saopštenje vam u celosti prenosimo: „Poštovani prijatelji, zvanično vas obaveštavam o nedavnom, nemilom događaju koji se desio 22.10.2014 godine. Naime, naš novorođeni sin Momčilo Đunišić preminuo je na dečijoj klinici za opštu pedijatriju i intezivnu negu. Dana 27.10.2014 godie matična služba grada Novoga Sada donosi odluku da ne izda izvod iz knjige umrlih lica, jer je komisija pomenute službe utvrdila da na osnovu potvrde o smrti ne može izdati izvod iz MKU, jer je napravljen veliki propust u radu. Na tom dokumentu nema ništa osim nekih osnovnih detetovih podataka koji su delimično ispravni što nam daje dovoljno sumlje da naše dete nije preminulo, nego ukradeno. Dobro pogledajte potvrdu o smrti“.
Za nas još frapantnija činjenica jeste fotografija postavljena na profilu Miodraga Đunišića. Radi se o telu novorođenčeta koje su roditelji preuzli kako bi obavili sahranu. Jasno se vidi da je reč o detetu koje je starije od dva dana, koliko je imalo Miodragovo dete u trenutku smrti. Fotografiju možete videti ovde. Nakon svega ovoga novinari Srpskog foruma odlučili su da detaljno istraže ovaj slučaj i javnosti otkriju šta su nadležne institucije preduzele u rešavanju istog. Ispostavilo se da slučaj stoji u mestu. Krenimo redom... Gospodin Đunišić tvrdi da se, odmah nakon što je postao siguran da je njegovo dete ukradeno, obratio gradskom ombudsmanu u Novom Sadu, tačnije službi Zaštitnika građana i da su mu tamo obećali da će slučaj ispitati. Redakcija našeg portal uputila je Zaštitniku gradana Novog Sada zahtev da nam se po zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja odgovori na pitanja u vezi navodne smrti novorođene bebe Momčila Đunišića, za šta smo mu predočili i naša saznanja u vezi tog slučaja. Zahtev smo upitili 1. decembra 2014. godine, a odgovor smo dobili tek 15. januara ove godine i to nakon što je Poverenik za informacije od javnog značaja naložio da nam se odgovori po hitnom postupku. U odgovoru se navodi sledeće: „Obaveštavamo vas da je Zaštitnik gradana primio vaš zahtev tek 12. januara ove godine, umesto 1. decembra prošle godine. Naime, računar na koji stiže pošta na e-mail adresu Zaštitnika građana bio je na servisiranju u periodu od 2. – 5. decembra 2014. godine. Tek po prijemu važe žalbe utvrdili smo da nije izvršen back up pošte koja je primljena u tom periodu. Ovim putem vam se izvinjavamo i izjašnjavamo se na vaš zahtev za pristup informacijama od javnog značaja: 1. Zaštitnik građana Novog Sada nije primio pritužbu Đunišić Miodraga koja se odnosi na nerazjašnjene okolnosti pod kojima je preminulo dete pomenutog u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine. 2. Obzirom da nismo primili predmetnu pritužbu, nismo preduzeli mere i aktivnosti iz naše nadležnosti“. Sa velikim zakašnjenjem, a posle urgencije Poverenika dobili smo i odgovor od Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu, gde je trebalo da bude podignuta optužnica u vezi sa Miodragovim slučajem. Međutim, u odgovoru se navodi da optužnice još nema:
Iz odgovora Osnovnog javnog tužilštava čak i oni koji se bar malo razumeju u prava i zakone, mogu zaključiti da nikakva optužnica, niti odluka neće biti donešena jer se u ovom slučaju traži utvrđivanje lekarske greške, odnosno propusta u lečenju, a to nema nikakve veze sa prijavom koju je Miodrag podneo u policiji. Osim Zaštitnika građana i Osnovnog javnog tužilaštva, tražili smo i informacije od Javnog komunalnog preduzeća „Lisje“ gde je navodno sahranjeno dete, kao i od Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, gde je dete navodno preminulo. U odgovoru JKP „Lisje“ navodi se da oni nisu dužni da odgovore na pitanja koja bi nekom licu povredila privatnost, pravo na ugled ili neko drugo pravo, pozivajući se na član 14. Zakona o slobodnom pristupu, koji pritom nema nikakve veze sa povredom prava određenih lica. Dakle, u pitanju je samo loš izgovor za nekazivanje istine od strane JKP „Lisje“. Odgovor od Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine do današnjeg dana nismo dobili, iako je Poverenik za informacije institutu naredio da nam tražene informacije hitno dostavi. Institut će zbog ovog propusta i nemara u radu platiti novčanu kaznu, a ovakvim postupkom ostavljen je prostor spekulacijama i sumnji da zaposleni u ovoj zdravstvenoj ustanovi nešto skrivaju. Nakon svih činjenica koje smo izneli u ovom tekstu, citiraćemo poznatog pesnika Antuna Gustava Matoša:
Autori: Ivan E. - Andreja B. Nastavak SRS, 15.1.2015. Vojislav Šešelj o ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru
Pre dve nedelje smo, u okviru serijala „Projekat“, razgovarali sa Vesnom Rakić – Vodinelić, profesorkom prava koja je napisala nacrt zakona o nestalim bebama. Određen broj roditelja ukrdenih beba smatraju da bi bilo izuzetno korisno da se zna da li je tim zakonom predviđena novčana naknada i kakva, šta bi ona obuhvatila i da li bi značilo da se, ukoliko roditelji dobiju novčanu naknadu na osnovu štete zbog povrede prava na privatan i porodičan život, gubi pravo na dalju istragu u vezi nestanka deteta.
Član 3. područje primene Ovaj zakon se primenjuje na sve slučajeve nestale novorođančadi rođene u bolnicama na teritoriji Republike Srbije u smislu čl. 1 i 2. ovog zakona. Iz obrazloženja zakona proizilazi sledeće: Tač. 2: Primena zakona je ograničena na rođenje deteta u bolnici čiji je osnivač država, autonomija ili lokalna samouprava, jer država ne može odgovarati za radnje i propuste privatnih bolnica, niti za porođaje u vanbolničkim uslovima. Iz obrazloženja zakona, ustanovili smo šta se podvodi pod reč „bolnica“, međutim, obavljeni porođaji u vanbolničnim uslovima, dolazimo do pravne praznine. Da li to znači da novorođanče rođeno kod kuće, na putu do bolnice ne može da se podvede pod ovaj zakon? Kako se tu ostvaruju prava?
- Imajući u vidu da se slučajevi nestalih beba isključivo odnose na bebe koje su rođene u porodilištima u Republici Srbiji i da je upravo u jednom takvom slučaju koji se vodio pred Evropskim sudom za ljudska prava (Zorica Jovanović protiv Srbije) Evropski sud za ljudska prava utvrdio da je Republika Srbija prekršila odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava posle čega je i otvoreno pitanje donošenja posebnog mehanizma za utvrđivanje istine o nestalim bebama u porodilištima u Srbiji, ovaj Model je predvideo isključivo rešenja koja se odnose na pitanje nestalih beba u porodilištima u Srbiji. Pored toga, bitno je napomenuti da ne postoje slični slučajevi koji su se događali u situacijama u kojima se porodaj vrši kod kuće ili na putu do bolnice. Član 26. stav 2 Kako se definiše razumni rok? Da li vremenski treba da se ograniči razumni rok? Jer ono što je za nekog razumi rok, to ne mora da znači da je Komisiji razumno i obrnuto. – Razumni rok je opšti pravni standard koji se definiše od slučaja do slučaja. U nekim sudskim slučajevima to može, primera radi biti jedna godina jer se radi o relativno jednostavnim pitanjima i postoji dovoljno dokaza za rešavanje pravne stvari, dok u sličnoj pravnoj situaciji to može biti i znatno duži rok jer nema dovoljno dokaza, procesne radnje se odlažu usled nedolaska svedoka i slično. Isto je i sa „razumnim rokom“ koji se pominje u ovom Modelu. Koji je sud nadležan za ovakve sporove? – Za postupke koji se odnose na rešavanje sudbine nestalih beba nije nadležan sud nego posebna Komisija za istraživanje sudbine nestale novorodenčadi koja je telo Republike Srbije koje je u sprovođenju Zakona nezavisno i samostalno. Ima li ovaj spor vrednost spora? – Kako se u ovim slučajevima radi o specifičnim okolnostima koje se nisu mogle rešavati u klasičnom sudskom postupku već u postupku koji se pokreće i vodi pred Komisijom, te u tom smislu i ne postoji vrednost spora. Član 82. svojstvo izvršne isprave Konačno rešenje o pravičnoj naknadi i poravnanje o pravičnoj naknadi zaključeno pred većem, imaju svojstvo izvršne isprave u smislu zakona koji uređuje izvršenje i obezbeđenje. Da li to znači da roditelji ako dobiju novac, u nameri da pomoću njega pokrenu bolju istragu primeniće se institut „Ne bis in idem“ (zabrana ponovnog suđenja za isto delo)? – Pošto se ne radi o klasičnom sudskom postupku ne postoji ni opasnost od primene instituta ne bis in idem. Jedino ako je pred Ustavnim sudom ili pred ESLJP odlučeno o pravičnoj naknadi roditeljima ili drugim srodnicima zbog povrede prava na porodični život, treba primeniti pravilo ne bis in idem. Sa druge strane privatno pokretanje “bolje istrage” nema nikakvog značaja za utvrđivanje sudbine nestalih beba jer se činjenice i okolnosti svih slučajeva moraju utvrditi odlukom nadležnog tela, a ne privatnim istragama roditelja. Dakle, ako Ustavni sud ili ESLJP-a odluči o pravičnoj naknadi prema roditeljima ili drugim srodnicima zbog povrede prava na porodični život, treba primeniti pravilo ne bis in idem.
- To ne znači da je neko izgubio pravo na svoje dete jer je dobio naknadu štete zbog povrede prava na privatan i porodičan život, a naknada ne znači da je time neko dobio isplatu u novcu za svoje dete koje je nestalo. Komisija služi i ovaj Zakon se donosi samo radi utvrđivanja istine o nestalim bebama u svakom pojedinačnom slučaju, a svi dalji koraci zavise od toga da li je bilo ili nije bilo zloupotreba. Što se tiče nasleđivanja, da li to dete ima pravo na nasleđe i ravnopravni položaj u obe porodice? – Odluke donete u smislu Zakona o istraživanju položaja nestale novorođenčadi ne utiču na presude kojima je utvrđeno ili osporeno prirodno materinstvo i očinstvo pa samim tim ne utiču ni na položaj deteta u obe porodice. Zakonom će se samo doći do istine o sudbini ove dece, a sve nakon toga bi moralo da se rešava kroz druge postupke. Da li porodica koja je bila savesna za vreme usvajanja deteta, ako se ustanovi da je ono ukradeno, ima li pravo da tuži Centar za socijalni rad, kao i da dobije povraćaj uloženog novca za to dete? – Na ovo pitanje bojim se da ne mogu da dam odgovor. Svakako da mogu da podnesu tužbu, ali smatram da je neprimereno posmatrati odnose savesniih usvojitelja i usvojenog deteta sa aspekta uloženog novca. Šta znači razumna sumnja? – Razumna sumnja je pravni standard koji se koristi u krivičnim postupcima u anglosaksonskom pravu, a podrazumeva da se odluka mora doneti nakon savesne i nepristrasne ocene dokaza te da u svakom slučaju odluka o krivici mora biti izvan razumne sumnje – ukoliko postoji razumna sumnja u krivicu određenog lica onda se to lice ne može proglasiti krivim. Ako Komisija stekne uverenje da je dete živo u vreme okončanja postupka, utvrdiće okolnosti vezane za kasniji život deteta, i mesto nalaženja deteta. Da li bi mogli detaljnije da mi objasnite, šta bi predstavljalo taj Zaključak?
- To ne znači da je neko izgubio pravo na svoje dete, jer je dobio naknadu štete zbog povrede prava na privatan i porodičan život, a naknada ne znači da je time neko dobio isplatu u novcu za svoje dete koje je nestalo. Komisija služi i ovaj Zakon se donosi samo radi utvrdivanja istine o nestalim bebama u svakom pojedinacnom slucaju a svi dalji koraci zavise od toga da li je bilo ili nije bilo zloupotreba. Što se tice nasledivanja, da li to dete ima pravo na naslede i ravnopravni položaj u obe porodice? – Odluke donete u smislu Zakona o istraživanju položaja nestale novorodencadi ne uticu na presude kojima je utvrdeno ili osporeno prirodno materinstvo i ocinstvo pa samim tim ne uticu ni na položaj deteta u obe porodice. Zakonom ce se samo doci do istine o sudbini ove dece a sve nakon toga bi moralo da se rešava kroz druge postupke. Da li porodica koja je bila savesna za vreme usvajanja deteta, ako se ustanovi da je ono ukradeno, ima li pravo da tuži Centar za socijalni rad, kao i da dobije povracaj uloženog novca za to dete? – Na ovo pitanje bojim se da ne mogu da dam odgovor. Svakako da mogu da podnesu tužbu ali smatram da je neprimereno posmatrati odnose savesniih usvojitelja i usvojenog deteta sa aspekta uloženog novca. Šta znaci razumna sumnja? – Razumna sumnja je pravni standard koji se koristi u krivicnim postupcima u anglosaksonskom pravu a podrazumeva da se odluka mora doneti nakon savesne i nepristrasne ocene dokaza te da u svakom slucaju odluka o krivici mora biti izvan razumne sumnje – ukoliko postoji razumna sumnja u krivicu odredenog lica onda se to lice ne može proglasiti krivim. Ako Komisija stekne uverenje da je dete živo u vreme okoncanja postupka, utvrdice okolnosti vezane za kasniji život deteta, i mesto nalaženja deteta. Da li bi mogli detaljnije da mi objasnite, šta bi predstavljalo taj Zaključak? Da li se dete dodeljuje prirodnim roditeljima? Šta ako je dete, odrasla osoba. Kako će se odnosi regulisati pronalaskom deteta odnosno odraslog čoveka? – Zaključak predstavlja stav kojim Komisija, sa uverenjem koje isključuje razumnu sumnju, utvrđuje da dete više nije živo ili da je živo sa ili bez uverenja ili verovatnoće kakva je dalja sudbina deteta, ili stav Komisije sa uverenjem koje isključuje razumnu sumnju, da je dete živo i gde se ono nalazi. Najgrublje posmatrano, zaključak bi predstavljao nešto slično presudi koja se donosi u redovnim sudskim postupcima. U svakom slučaju, dete se ne može automatski dodeliti prirodnim roditeljima niti se na osnovu ovog Zakona mogu regulisati odnosi deteta za koje je utvrđeno da je nestalo iz porodilišta pa naknadno dato na usvojenje. Vaš stav/mišljenje o nestalim bebama? - Smatram da je davanje adekvatnog odgovora na pitanje nestalih beba zapravo jasan signal kojim se pokazuje odnos Republike Srbije prema poštovanju ljudskih prava. Ako bude postojala politička volja i bude bilo dovoljno snage da se ovo pitanje reši na adekvatan način to će biti jasan znak da se naše društvo i institucije mogu izboriti i sa najozbiljnijim problemima koji se tiču vladavine prava i ljudskih prava.
(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se pojavilo posle presude u Strazburu 2013.g. i lažno se predstavlja u javnosti kao zastupnik svih roditelja nestalih beba, nanoseći im ogromnu štetu svojim ispadima i neistinama. Podatke o tome videti na početnoj strani našeg sajta.)
Otkud Vi, mladi gospodine, u ovoj strašnoj priči?
Zar niste zahtevali da vidite svog sina, da se uverite u njegovu smrt?
Čekajte, Vi sad znate gde je Vaše dete, pronašli ste svog sina živog i zdravog!?
Mogu li roditelji ukradenih beba sami da urade DNK analizu?
Kako ste Vi utvrdili gde se Vaše dete nalazi?
Da li je moguće da institucije države Srbije, pošto ste sami uspeli da pronađete svog jedanaestogodišnjeg sina, ne čine ništa da ga bar vrate Vama?
Vi, dakle, znate lekara koji Vam je rekao da je Vaše dete umrlo, odnosno imate "krunskog" sveloka!
Znači, pred Vama lično, i Udruženjem roditelja nestalih beba, stoji još velika borba sa sistemom koji pruža okrilje strašnom zločinu kakav je organizovana krađa novorođenčadi!?
- Svakako, postoji grupa lekara. babica i ostalog medicinskog osoblja u bolnicama koja se direktno bavi krađom beba, na "tržištu" vrednih između 15 000 i 40 000 evra, zavisno od toga čije su i kome su namenjene, i druga istovetna družina koja ne krade, ali zna sve o krađi beba. Ne može niko da nas ubedi da u porodilištu ne znaju šta se radi. Mi znamo i imena lekara. Takozvana "crna lista" sa njihovim imenima je javna tajna, pa je osnovno pitanje zašto Javno tužilaštvo ne postupa po krivičnim prijavama koje mi podnosimo, jer oni i dalje kradu bebe. Prijave smo podneli protiv svih lekara čiji se potpisi nalaze na otpusnim listama, ali nama Javno tužilaštvo i dalje tvrdi da je to prijava protiv NN lica, zato što se oni pozivaju na zakone koje mi ne poznajemo. Evo jednog primera! Institut za majku i dete poseduje takozvane "kalupe", to su tkiva preminulih beba, i po nepisanom pravilu, odnosno zakonu, taj "kalup" se daje roditeljima na revers. Ja sam za to saznao sasvim slučajno, na sastanku sa ministrom Zlatiborom Lončarom, državnim sekretarom Vekićem i načelnikom zdravstvene inspekcije Jelicom Radulović. U Institutu tvrde da se "kalup" daje jedino sudskim putem, što nigde nije propisano, ali ja nikako ne mogu da dođem do Jelice Radulović da to proverim.
Ako sam dobro shvatila, krađa beba traje do dana današnjeg?
- Zakon koji pripremamo treba da bude neki "leks specijalis", ali on će verovatno biti pretočen u dopunu Krivičnog zakonika. U periodu kada se dete rodi, pa do trenutka kada bude ubeleženo u matične knjige i dobije matični broj, dete je NN lice. I to je ta "rupa" gde se deca kradu. Ovoga momenta najbitnije je preseći lanac, a u tom cilju mi smo Ministarstvu zdravlja poslali zahtev za šest dopuna - da se uvede video-nadzor u porodilišta, da se donese pravilnik o postupanju sa preminulom novorođenčadi, Pravilnik o DNK analizi, Pravilnik o transportu mrtvog novorođenčeta, Pravilnik o potpisu i faksimilu lekara i Pravilnik o popunjavanju bolničke dokumentacije. Nedavno ste spomenuli da sklanjate dokumentaciju. Da li neko preti Udruženju i Vama lično, i na koji način?
|
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
– Zato što smo pre toga imali slučaj Jovića iz Kruševca. Tada je prvi put po naredbi tužilaštva urađena DNK analiza po pitanju nestalih beba u Srbiji. Podaci su bili frapantni, da se u kalupima nalaze tkiva više različitih osoba i da to ne može nikako pripadati porodici Jović. Posle toga, svaka borba da mi dokažemo istinu je bila borba protiv vetrenjača – rekao je Filipović čija se supruga porodila 3. juna 1978. godine.
Ovaj slučaj prepun je nelogičnosti. Dete mu je rođeno sa 2.850 grama, dugačko 49 centimetara. Na obdukionom nalazu piše da je umrlo sa 2.975 grama i dugačko 51 centimetar, što navodi na zaključak da se ugojilo i poraslo uprkos obilnom krvarenju. Od JKP “Pogrebno” kasnije dobijaju potvrdu da leš deteta nikad nije stigao u kapelu.
U ispovesti za “Alo!”, dok u ruci drži “bezbroj” dokumenata koji potpuno idu u prilog njegovom uverenju, kaže da iako tužilaštvo, policija i država za njegov vapaj, bol i patnju nemaju sluha, niti zakonski pokušavaju da mu pomognu, on nikada neće odustati od namere da celom svetu dokaže da mu je brat ukraden.
Problem dospeo do Strazbura: Niko nije sprečio masovnu prodaju beba
Rok koji je postavio Evropski sud bio je 9. septembar ove godine, u obrazloženju tadašnje presude Sud je naveo da je uočio da su u Srbiji primećeni pokušaji državnih organa da se ovaj problem reši, ali da oni nisu ni dovoljno sistematski ni intenzivni da zadovolje oštećene.
Ministarski komitet Saveta Evrope zabinut je jer je prošao rok u kojem je trebalo da Srbija uspostavi mehanizam kojim bi ispitala slučajeve nestalih beba i obeštetila roditelje, zbog čega je SE pozvao danas vlasti u Srbiji da se posvete rešavanju preostalih problema na tom poslu.
Zašto je jedno porodilište više od 5 godina cuvalo mrtve bebe u zamrzivacu?
Na sastanku od 8. do 10. decembra, posvećenom izvršenju presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Komitet ministara SE razmatraće dokle je Srbija stigla u izvršenju presude o nestalim bebama.
Dve godine nakon što je presuda u slučaju "Z. Jovanović protiv Srbije" postala pravosnažna Komitet ministara SE po drugi put će proveravati dokle se stiglo u rešavanju sudbine nestale dece, na sastanku koji će se održati od 8. do 10. decembra.
Kako kaže, ona samo želi da pronađe svoje dete i da sazna da li je čovek za koga sumnja da je njen sin, zapravo njeno dete. Plačnim glasom nam je rekla bi volela da ga pronađe i da sazna gde živi.
Dana 24. avgusta u 12 časova održana je konferencija “Oštro i odlučno NE, sramnom i uvredljivom nacrtu zakona o nestalim bebama i deci koju nameće zakon” u Medija centru.
Predstavnici dva udruženja roditelja i rođaka beba nestalih iz porodilišta u Srbiji ocenili su danas da je Nacrt zakona o nestalim bebama sraman i neustavan i da se ne sme naći u skupštinskoj proceduri niti biti usvojen, jer ne doprinosi saznavanju istine o tome šta se desilo s tom decom.
Oni ocenjuju da nacrt zakona ide u pravcu udaljavaju od istrage o nestalim bebama iz porodilišta, i da se više približavaju obeštećenju roditelja što nije njihova želja ni cilj, već im je clj istina o tome gde su im deca.
Oni ističu da Nacrt zakona ne omogućava roditeljima da saznaju istinu o svojoj deci.
Mladi naučnik Komlen Lalović patentirao je uređaj za uzimanje otisaka prstiju majke i bebe kako bi se odmah na porođaju dokazalo materinstvo. Ovim bi se sprečile i eventualne zloupotrebe, kao što su krađa ili zamena beba u porodilištima. Radi se o dualnom biometrijskom skeneru otiska prsta, jedinstvenom, jer istovremeno skenira dva različita otiska prsta - bebe i majke.
Pitanja bez odgovora: Mnoge porodice godinama tragaju za nestalim bebama
Dugo očekivani nacrt zakona o nestalim bebama, nedavno objavljen na sajtu Ministarstva pravde, izazvao je pravu buru negodovanja roditelja koji veruju da su njihova deca nestala iz porodilišta u poslednjim decenijama prošlog, ali i u prvim godinama ovog veka. Oni smatraju da su prevareni jer ni posle dve godine od odluke Evropskog suda u Strazburu Srbija nije ispunila zahteve ovog suda: da ustanovi mehanizme koji bi omogućili svim roditeljima u sličnim situacijama da dobiju odgovarajuće odgovore i naknadu.
Vladimir Čičarević, predsednik udruženja roditelja nestalih beba
Ta bitka je protiv Nacrta zakona o nestalim bebama.
Radna grupa ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova izradila je Nacrt zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji. Kako navode iz grupe, cilj zakona je utvrđivanje svih činjenica i okolnosti na osnovu kojih se može utvrditi istina o položaju dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji, a sa druge strane, izvršavanje obaveze Republike Srbije iz presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Jovanović protiv Srbije.
O slučajevima nestalih beba odlučivaće sudovi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu
Danilo Ćurčić
Ovim nacrtom, kako “Blic” saznaje, predviđeno je da četiri viša suda - u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu - vode postupke i utvrđuju činjenice. Predviđeno je da na terenu istragu vodi posebne jedinica MUP-a koja će tek biti formirana.
Ovakvo obeštećenje predviđeno je Nacrtom zakona o utvrđivanju položaja navodno nestale novorođene dece u porodilištima u Srbiji, koji je konačno pripremljen, objavile su "Večernje novosti."
Tragično... Krađe u porodilištima i dalje prolaze nekažnjeno
Doktorka Jasmina Janković (60), koju su američke porodice optužile da je prodavala decu sa smetnjama u razvoju, preminula je prekjuče u svom stanu u Beogradu, nakon višemesečne borbe sa teškom bolešću.
Kako kroz suze priča nikada neće zaboraviti ni dežurnog doktora koji je bio uz nju i koji joj je saopštio strašnu vest.
Telo deteta nije dobila da sahrani, već su joj u bolnici rekli da je sahranjeno na Centralnom groblju u Ruzveltovoj. Iako je tražila grob nikada nije našla da postoji, a ono što ju je navelo da posumlja je to što papiri nisu "čisti". Krenula je da traga i došla do mladića za kog sumnja da je njen sin.
Vladimir Čičarević
Nikola Selaković
Izvedena pred lice pravde: Dr Jasmina Janković
Prevarila ih: Jankovićeva (desno) sa Liom Spring i malim Đorđem
„Blic“ je dozvolu za objavljivanje fotografije dobio od porodice Kalvarezi
Zatražili su da državne institucije utvrde istinu o nestaloj deci.
Reporteri „Blica“ su tokom istraživanja o usvajanju otkrili tajnu skrivanu četiri godine o srpskoj deci sa smetnjama u razvoju koju je lekarka iz Beograda praktično prodala za usvajanje strancima za 8.000 dolara.
Kejsi Kalvarezi kaže da su za usvajanje deteta platili 8.000 dolara i doneli mnoštvo poklona
„Druga majka je bila sa moje desne strane, iza paravana. Čujem je kako kuka... vrišti... ja se nisam drala, mogu da istrpim. Porodila se pet minuta pre mene – devojčica“, seća se Pašija Rustemov noći 28. jula 1971. na trećem spratu porodilišta „Narodni front“ u Beogradu. I nikada neće zaboraviti ime na mantilu dežurnog lekara koji je cele noći bio uz nju, upadljivo neprijatan i razvikan, lekara koji je iz nje izvadio krupnog dečaka, modrog jer mu se pupčana vrpca obmotala oko vrata, ali je lekar prineo bocu sa kiseonikom i mali Sihran – to mu je ime bilo namenjeno – prodisao je i povratio zdravu boju pre nego što ga je lekar mirno izneo iz sobe samo da bi se pet minuta kasnije vratio i jednako mirno, kao da odrađuje neprijatan, ali neophodan posao, rekao: „Primite moje saučešće, Vaša beba je umrla.“
Pašija Rustemov već više od dve decenije živi u varošici Dorsten na severnom rubu Rurske oblasti. Svoju priču izlaže vlažnih očiju, ali studiozno, u detalje govori o noći koja je obuzima više od četrdeset godina. Na dan zakazanog razgovora slavi 66. rođendan i urednim stanom se širi miris punjene paprike – na ručak dolaze unučad, četvoro od dvanaestoro koliko ih ima. Ili ih možda ipak ima više? Ako je Sirhan, pod ko zna kojim imenom, živ i zdrav, već 44-godišnjak koji ima svoju decu? Pašijin suprug Ramiz tek ponekad dopuni razgovor svojim sećanjima, uglavnom sluša ovu priču koju dobro zna i koja još nema epilog.
Druga bitna epizoda dešava se nekoliko godina kasnije i ima jednako sterilnu scenografiju. To su hodnici zgrade Opštine Savski venac i soba broj 7 u kojoj je Pašija naišla na mladog službenika koji će joj, zaobilazeći birokratske procedure, iz arhiva doneti jedan papir. Tamo stoji da je porodilište „Narodni front“ 27. avgusta 1971. – samo dan pred istek zakonskog roka od mesec dana – u matičnu knjigu rođenih prijavilo bezimeno muško dete od oca Ramiza i majke Pašije Rustemov, jugoslovenskih državljana sa adresom na Kanarevom brdu. U matičnim knjigama dete je živo, umrlica ne postoji.
Pašija je danas u kontaktu sa majkom koja je rodila devojčicu iste noći u istoj sobi tokom dežurstva istog lekara. I njeno dete je navodno umrlo bez obdukcionog nalaza, umrlice i potvrde sa groblja. Bila je i treća porodilja. „Imala je tada 39 godina, što je bilo neuobičajeno jer su majke uglavnom bile veoma mlade.“ Pašija je saznala da ta porodilja privatno poznaje onog lekara. Prošle godine je nabavila njen kućni broj telefona i pozvala. Slušalicu je podigao sin, sada već odrasao čovek, onaj za kojeg Pašija veruje da joj je ukraden. Čudan razgovor, okolišanje, Pašija priča ovu istu priču sve dok čovek sa druge strane sam ne upita: „Da li sumnjate da sam ja Vaš sin?“
Punjene paprike su gotove, unuci već pristižu. Čestitaju baki rođendan. Ona na Fejsbuku proverava da li iz raznih udruženja roditelja ima nekih novosti. Ima li novih slučajeva poput njenog. Koga krivi što njena priča izgleda tako kako izgleda? „Državu“, neodređeno kaže. „Vole mito i korupciju.“ Spremna je da pređe preko uvreda i sazna istinu. „Možda je on moj sin, možda i nije. Možda je moj sin negde ovde, u Nemačkoj. Ili u Italiji, Švedskoj. Naša deca su prodata i to je genocid – jer ih ima na hiljade.“ I na kraju Pašija pita, kao da pred njom stoji plenum političara, tužilaca i sudija: „Evo, zar ovo što sam ispričala nije istina?“
Vladimir Čičarević
Majka veruje da je njeno dete živo, iako doktori tvrde suprotno
Napušteni mališani iz Srbije sve češće dobijaju dom u inostranstvu. Najviše devojčica i dečaka sada ima nove porodice u Americi, njih 47 i u Švedskoj 40. Tokom prošle godine čak 21 dete bilo je usvojeno od strane porodica koje žive u inostranstvu.
Nakon dugogodišnje borbe da se najpre, kako je od nas zahtevala vlada Srbije 2002. godine, dokaže osnovanost tvrdnji da su nam bebe iz porodilišta ukradene, mi, porodice otetih, ukradenih, odnosno kidnapovanih beba, uvučeni smo u sve veće i veće političke igre i obmane pre, tokom i posle odluke Anketnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije iz 2006.g. čije je bespotrebno pokretanje od nas od početka zahtevano, kako bi se naši slučajevi zataškali, naša usta zatvorila, a javnost umirila. Kako bismo sprečili legalizaciju trgovine našim i svim bebama koje će se tek roditi u Srbiji, a koja nam se nameće od strane Saveta Evrope i prema presudi tzv. Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz 2013. godine, stranih i međunarodnih organizacija, nevladinog sektora, kao i političkih, pravnih, medicinskih i drugih krugova u Srbiji, čime se, posebno naglašavamo, izbegava nadležnost i urušavaju stvarne kompetencije regularnih organa države Srbije, iznosimo u javnost ova
Posle dugogodišnje borbe da se najpre, kako je od nas zahtevala Vlada Srbije 2002. godine, dokaže osnovanost tvrdnji da su nam bebe iz porodilišta ukradene, mi, porodice otetih, ukradenih, odnosno kidnapovanih beba, uvučeni smo u sve veće i veće političke igre i obmane. One su trajale pre, tokom i posle odluke Anketnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije iz 2006.g. čije je bespotrebno pokretanje od nas od početka zahtevano, kako bi se naši slučajevi zataškali, naša usta zatvorila, a javnost umirila. Kako bismo sprečili legalizaciju trgovine našim i svim bebama koje će se tek roditi u Srbiji, zahtevamo od svih organa Republike Srbije:
Trudnoća čiji je epilog trebao da bude rođenje zdravog dečaka pošla je naopako u samom finišu, pa je Marija Mijailović Milošević, veterinarski tehničar iz sela Mozgova kod Aleksinca, 25. decembra donela na svet mrtvu bebu. Ona i njen suprug ne mogu da se pomire s gubitkom. Smatraju da nije u pitanju "viša sila" već propust lekara u aleksinačkom porodilištu. Podneli su prijavu za nesavesno lečenje protiv ginekologa Blagoja Pejkovića, koji negira krivicu.
Kidnapovani mališani...
Vekić je za RTS kazao da će danas biti održan i prvi pripremni sastanak uoči formiranja vladine radne grupe koja će, pored ostalog, raditi na izradi tog zakona.
Vekić je za RTS kazao da će danas biti održan i prvi pripremni sastanak uoči formiranja vladine radne grupe koja će, pored ostalog, raditi na izradi tog zakona.
U Lekarskoj komori vlada potpuni haos, pa je i direktor dr Dragan Delić juče podneo ostavku. Opstruiranje rada Komore, pohlepa zbog mesta u Skupštini lekara, članstva u upravnom i nadzornom odboru i razna novčana sledovanja koja prate sve ove funkcije doveli su do toga da rad ove esnafske organizacije liči na prepirku na pijaci.
- Vara se svako ko misli da je to bilo osamdesetih i devedesetih, jer to se radi i danas. Cena bebe se kreće od 15.000 do 45.000 evra. To je posao bez ulaganja. Naravno da uvek postoje ljudi koji žele dete preko reda da usvoje, a država to može da pribavi. Bebu po rođenju proglase preminulom, krišom je izvedu iz bolnice i na taj način izvrše krijumčarenje - kaže za Kurir magazin Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja.
Vladimir Čičarević
Odgovore na ova pitanja potražili smo od Danila Ćurčića, pravnika koji je pored Vesne Rakić – Vodinelić učestvovao u izradi zakona o istraživanju položaja nestale novorođenčadi.
Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, Vladimir Čičarević, nemoćan da se bez podrške države izbori protiv organizovane krađe beba u Srbiji, obratio se kancelariji Visokog komesarijata za ljudska prava UN u Njujorku. Vođi tima Leonardu Kastilju rekao je da novorođenčad u Srbiji nestaju četrdeset godina, ali da Vlada Republike Srbije do danas ništa ne preduzima da zaustavi ovaj zločin. On je članovima tima dokumsntovano predočio kako se iz porodilišta kradu i krijumčare bebe, i rekao da na sve zvanične zahteve i dopise zdravstvenim ustanovama, zdravstvenoj inspekciji, nadležnim ministarstvima i Javnom tužilaštvu niko nikada nije odgovarao, iako je Udruželje zvanična i legitimna organizacija u Srbiji.
Oprostite, ali moram da Vas pitam kakav je to osećaj da znate gde je Vaše dete, koje su Vam pravo i zdravo ukrali, a Vi ne možete da ga uzmete?
Kako je moguće, posle svega što ste ispričali, da krađa beba i dalje traje, i da niko još zbog toga nije ostao bez posla i nije procesuiran?