• Trgovina ljudima u Evropi donosi mafiji 13 milijardi dolara godišnje
• Sahrane bez tragova
• Pravi papiri - lažni otac
• Ko krade srpsku decu
• Dijagnoza za javašluk
• Crno tržište ljudskih organa
• Moje dete, tuđa kćerka
• Beba 6.000 evra
• Pomereni na početak

POLITIKA, 30.6.2007.
Trgovina ljudima u Evropi donosi mafiji 13 milijardi dolara godišnje

Procenjuje se da je širom sveta između 700.000 i dva miliona ljudi, prvenstveno žena i dece, zarobljeno u mreži trgovaca belim robljem. Pretpostavka je, međutim, da "tamna brojka" iznosi čak šest miliona žrtava godišnje, a prema podacima američke obaveštajne agencije CIA u svetu se trenutno oko 27 miliona ljudi nalazi u nekom od vidova ropskog položaja. Oko 80 odsto žrtava su žene i deca, a čak do 50 odsto su maloletnici.

Ovu sumornu statistiku izneo je na nedavno održanom naučnom skupu krivičara na Paliću dr Saša Mijalković, docent Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu. Ali, to nije sve. U referatu pod naslovom "Trgovina ljudima u Srbiji" Mijalković navodi da je, prema podacima evropske policije Evropol, u trgovinu decom sa ciljem ilegalnog usvajanja na globalnom nivou uključeno više od milion mališana, čime se ostvaruje protivpravni profit veći od milijardu dolara godišnje.

Trgovina ljudima u Evropi donosi organizovanom kriminalu i do 13 milijardi dolara godišnje, od čega oko sedam milijardi dolara potiče samo od prostitucije. Na godišnjem globalnom nivou, seksualnom eksploatacijom se ostvaruje dobit od oko 60 milijardi evra. Sudeći prema ovim ciframa, dakle kada je reč o zaradi, trgovci "belim robljem" u poslednje vreme su rame uz rame sa narkomafijom.

Dr Saša Mijalković podseća da Srbija, zbog svog geografskog položaja i međunarodnih saobraćajnica, kao i zbog nestabilnosti i loših bezbednosnih uslova u poslednjoj deceniji 20. veka, još predstavlja veoma značajan faktor za globalnu mrežu trgovine ljudima. Analitičar zaključuje da je Srbija od tranzitne zemlje postala zemlja porekla žrtava, takozvani trafiking rezervoar.

Mijalković navodi da je velika dinamičnost ovog vida kriminala učinila prvobitnu, ali i kasnije uvedenu zakonsku regulativu, nesveobuhvatnom i nedovoljnom da se stane na put ovom zlu.

Govoreći o nekim manje zastupljenim vidovima trgovine ljudima kod nas, Mijalković pominje da se i dalje istražuju prijavljeni slučajevi afere "krađa beba" iz porodilišta u više gradova Srbije i da se prikupljaju saznanja o trgovini ljudskim organima, dečijoj pornografiji, seksualnom turizmu, prisilnom kućnom radu. Analitičar navodi da su zabeleženi slučajevi iskorišćavanja dece u pornografske svrhe, ali da nije dokazano da su povezani sa trgovinom ljudima.

Na osnovu proučavanja žrtava koje su tokom poslednjih nekoliko godina boravile u Skloništu za žrtve trgovine ljudima (funkcioniše u okviru nevladine organizacije "Savetovalište protiv nasilja u porodici") mogu se doneti neki zaključci. Recimo, najzastupljenije su žrtve iz Srbije, Rumunije, Moldavije i Ukrajine. Suprotno ustaljenom mišljenju, svega 10 odsto njih je u lanac trgovine ljudima regrutovano preko oglasa za posao, dok su ostale žrtve u zlo uvučene lažnom pričom prijatelja, rođaka, komšija, a često i samih roditelja. "Mnoge kriminalne grupe su specijalizovane upravo za transportovanje droge, oružja, ilegalnih migranata i žrtava trgovine ljudima kroz teritoriju svoje zemlje, od mesta ulaska u nju, do mesta izlaska iz nje. Reč je o takozvanoj kriminalnoj kooperaciji organizovanih kriminalnih grupa iz različitih zemalja", navodi dr Saša Mijalković.

VEČERNJE NOVOSTI, 12.6.2007. / izvor
Sahrane bez tragova

Izveštaj o nestalim bebama uskoro pred članovima Odbora za bezbednost. Ni specijalizovana radna grupa MUP nije uspela da pronađe tela mnogih beba, koje su nestajale na putu od bolnice do groblja

NIŠ - Specijalizovana radna grupa za utvrđivanje istine o nestalim bebama MUP Srbije, koju je formirao ministar Dragan Jočić, završila je rad. Njen izveštaj uskoro bi trebalo da se nađe pred članovima Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije.

Pojedinosti radne verzije policijskog izveštaja još nisu zvanično dostupne. Prema nezvaničnim saznanjima ni ova, specijalizovana grupa MUP nije uspela da pronađe tela mnogih beba, nestalih na putu od bolnice do groblja. Na ovu misterioznu pojavu ukazivalo je više od 3.000 roditelja koji traže dokaze da su njihova deca zaista umrla posle rođenja. Sličan zaključak izneo je i Anketni odbor o nestalim bebama Skupštine Srbije.

- Saopštavanje vesti o smrti deteta rodbini po pravilu nije praćeno nikakvim detaljnim obrazloženjem a izjave službenih lica često su međusobno kontrodiktorne – zaključio je Odbor. - Roditelji su na sve načine i bez izuzetaka sprečavani da vide umrlo dete. Imali su velikih poteškoća da dobiju medicinsku dokumentaciju. Postoji i nepodudarnost između kliničke dijagnoze u potvrdi o smrti i one nakon obdukcije. To opravdava sumnju roditelja.

Anketni odbor je predočio i da je vrlo često roditeljima sugerisano da je za njihovo dobro što je beba umrla, jer bi imala imala teške posledice po rast i razvoj.

- Roditeljima preminule bebe se nije dozvoljavalo preuzimanje tela radi sahrane, čak i kada su oni to izričito tražili – navodi u zaključcima Anketni odbor. - Stavljalo im se do znanja da su postupak i troškovi sahrane isključiva briga zdravstvene ustanove, uz sugestije da oko toga ne bi trebalo da se angažuju i brinu. Odbor nije došao do saznanja da u zdravstvenim ustanovama postoji trag o plaćanju pogrebnih usluga.

Roditelji nisu mogli da dođu do podataka i da li je, kako i gde njihovo novorođenče sahranjeno. Pri traganju za grobnom mestom, utvrdili su da se detetu gubi svaki trag između zdravstvene ustanove i pogrebnog preduzeća. U ovim ustanovama, u gotovo svim slučajevima, nema podataka o sahrani deteta sa podacima iz zdravstvene evidencije, odnosno podataka pri matičnim službama.

Nerealizovano

- Većina zaključaka Anketnog odbora nije realizovana, pre svega deblokada MUP-a i tužilaštva - kaže Živodarka Dacin, predsednica Anketnog odbora o nestalim bebama. – Jedino je formirana specijalna jedinica policije.

Indikativno

Anketni odbor je konstatovao da je posebno indikativna činjenica da postoji evidencija za ostalu novorođenčad, za kojom roditelji ne tragaju a preminula su tih godina, što isključuje mogućnost postojanja prakse neupisivanja umrle novorođenčadi u registru sahranjenih.

Miša Ristović

VEČERNJE NOVOSTI, 11.6.2007. / izvor
Pravi papiri - lažni otac

Odmotava se klupko pokušaja trgovine bebom iz Tešice kod Aleksinca. Maloletna S. M., posle porođaja kao oca deteta prijavila Dragan M. Potom se “predomislila” i izdiktirala ime Jusuf R. iz Beograda, koji je i papirološki postao “tata”

Kako može i zvanično da se postane otac tuđeg deteta, a da se zaobiđe Centar za socijalni rad? Na ovo pitanje, po svemu sudeći, daće istraga povodom pokušaja trgovine bebom iz Tešice kod Aleksinca. Klupko ove prljave rabote je počelo da se odmotava, a istražni sudija Opštinskog suda u Aleksincu je već odredio pritvor do 30 dana trojki, koja je osmnjičena za umešanost za originalni trafiking.

Iza rešetaka se nalaze Jusuf R. iz Beograda, na privremenom radu u Nemačkoj, njegov pašenog Boban M. iz Aleksinca i Dragan K. iz Tešice. Jusuf se tereti da je izvršio krivična dela trgovina decom radi usvajanja, lažno predstavljanje i davanje lažnih podataka pred nadležnim organima, dok su druga dvojica završila u pritvoru zbog pomaganja.

Prema dosadašnjim nalazima istrage, maloletna Romkinja S.K (17) iz Tešice rodila je devojčicu 8. maja ove godine u Zdravstvenom centru Aleksinac. Kada je preko pašenoga Bobana M. saznao da ova maoletnica želi da se "otarasi" svoje bebe, Jusuf R. je sa suprugom došao u Aleksinac. Kako se sumnja, sa Draganom K, ocem maloletne S. K., ugovorio je da “prezume” bebu. Potom je čak i zvanično, preko papira, postao biološki tata jer je vispreno uspeo da se upiše kao otac devojčice, pa jer čak i zvanično dao ime bebi!

U matičnoj službi SO Aleksinac potvrdili su nam da je 17. maja u njihove knjige zvanično upiano dete, a kao otac i majka su se pojavili Jusuf R. iz Beograda i S. K. iz Tešice.

- Na prvoj dobijenoj prijavi o rođenju iz Zdravstvenog centra u Aleksincu, pisalo je da je otac Dragan M. - objašnjava Dragan Mihajlović, načelnik Odeljenja za opšte poslove i društvene delatnosti SO Aleksinac. - Istog dana, ova prijava je povučena i poslata nam je druga, sa imenom oca - Jusuf R. Kada smo i od policije dobili jedinstveni matični broj za novorođenče, upisali smo dete. Jusuf R. je priložio krštenicu i uverenje o državljanstvu, a maloletna S. K. je potpisala izjavu da je on otac deteta. Znači, mi smo postupili u skladu sa verodostojnom dokumentacijom

U Zdravstvenom centru u Aleksincu kažu da su i oni postupili po zakonu. Kada je maloletna S. K. porodila, upisani su podaci koje je sama izdiktirala, pa i ime oca. Kako objašnjavaju, kada je izašla iz porodilišta, kod matičara se predomislila, pa je rekla da je otac neko drugi, pa se vratila u bolnicu, tražeći da napišu novu prijavu sa novim imenom oca njenog deteta.

Preuzela bebu Istraga bi trebalo da utvrdi kako je prava maloletna majka iz Tešice sa svojim ocem Draganom K. uspela da pruezme bebu iz Zvečanske. Jer, čim su su se vratili u Tešicu, ponovo se pojavio Jusuf R. sa suprugom, spremni da sa bebom krenu put Nemačke.

- Nama je najbitnije da se ona izašla sa detetom koje je rodila, a mogla je da kaže da joj je otac i Buš - kažu u Zdravstvenom centru. - Mi bismo to upisali u prijavi o rođenju. To je njen problem, a šta se dalje dešavalo treba da se pozabave nadležni organi gonjenja.

Bilo kako bilo, kada su paprirološki “odradili” prvi deo posla, kako se sumnja, Jusuf R. sa suprugom i bebom odlazi u Beograd, gde je nameravao da obezbedi sve potrebne papire kako bi zatim svo troje otputovali u Nemačku. Međutim, desilo se da je beba imala nekih zdravstvenih problema pa je novopečeni “otac” Jusuf pozvao patronažnu sestru. Tada se Ramizova supruga predstavila kao majka, ali je iskusnoj iskusnoj medicinskoj sestri to bilo sumnjivo, pa je odmah naložila da se beba odvede u Centar za socijalni rad u Beogradu, odakle je prebačena u Zvečansku.

M. Ristović - D. Stojanović

SERBIANA / SERBIAN MIRROR / OGLEDALO, Maj 2007. / izvor
BEBA MAFIJA
Ko krade srpsku decu

U Kragujevcu je doneta prva presuda o sumnjivim rabotama lekara, za koje se smatra da su učestvovali u trgovini novorođenčadima. To je prva presuda protiv bebi mafije u Srbiji

Da bi otkrili istinu o svojim umrlim blizancima, Radmila i Njegoš Ilić iz Kragujevca su 2001. presavili tabak i tužili lekare Kliničkog centra, u kome su bebe izdahnule. Šest godina su Ilići isterivali pravdu bez advokata, da bi kragujevački Opštinski sud izrekao jednu od prvih presuda u Srbiji, kojima su medicinski radnici oglašeni krivim.

Radmila Ilić, sada majka troje dece, 18. avgusta 1999. godine u porodilištu kragujevačkog Kliničkog centra rodila je blizance, u 28. nedelji trudnoće.

- Deca su, navodno, umrla posle porođaja i potom spaljena u bolničkom krematorijumu - kaže Radmila Ilić. - Nije omogućeno ni meni, niti mom suprugu da bebe vidimo, niti je tražena dozvola za spaljivanje. Čak nemamo dokaza da su deca stvarno umrla, jer u porodilištu i nadležnim službama KBC-a nema potvrda o smrti, a nisu upisani ni u knjigu umrlih koja se vodi u Skupštini opštine Kragujevac. U međuvremenu, dobila sam i pismeni odgovor JKP "Gradska groblja" iz Kragujevca da deca umrla odmah posle porođaja ili mrtvorođena sve do 2003. nisu sahranjivana. A prema zakonu, zabranjeno je spaljivanje osoba mlađih ispod 18 godina.

Radmila i Njegoš Ilić

Na zahtev Radmile Ilić, zdravstveni inspektor dr Danijela Banović prošle godine je obavila inspekcijski nadzor u kragujevačkom Kliničkom centru, ginekološko-akušerskoj klinici, Odeljenju akušerstva, kao i Službi patologije, sudske medicine i toksikologije. Utvrdila je niz nepravilnosti, prvenstveno administrativne prirode.

Veće Opštinskog suda u Kragujevcu, kojim je predsedavala sudija Mila Froku, na po 6 meseci zatvora uslovno na godinu dana, nepravosnažno je osudilo zbog nesavesnog rada u službi Svetlanu Tošanić, pedijatra, Slavicu Vidosavljević, administrativnog radnika i Milana Kneževića, obducenta u Kliničkom centru.

Nestala novorođenčad

Prošle godine je u našoj zemlji podnešeno desetak prijava o nestanku novorođenčadi, čiji je broj narastao na 1.339. Nijedna od tih beba nije pronađena. Poslednja krivična prijava podnešena je zimus u Novom Sadu.

Radmila i Njegoš Ilić su prvi roditelji u Srbiji koji su uspeli i da sudski dokažu da se sa njihovim bebama nije postupalo po zakonu. Sličnu sudbinu ima još preko 3.000 bračnih parova u Srbiji, koji još nikako ne mogu da utvrde pravu istinu o svojoj deci koja su rođena da bi - nestala.

- Bebi mafija i dalje hara po Srbiji – rekla nam je Radojka Pantelić, službenica iz Beograda, čelnik ove asocijacije i sama majka nestalog sina Milivoja.

- Nas 200 roditelja čija su novorođenčad nestala uporno tragamo sa svojom decom. Utvrdili smo da su nam bebe najčešće nestajale na putu od bolinice, u kojoj su navodno umrle, do groblja, na kojima je trebalo da budu sahranjene. Nedavno smo pronašli spisak beogradskog preduzeća Pogrebne usluge iz 1993. i 1998. godine o sahranjenim bebama. Na tom spisku je ukupno 300 imena nestalih mališana. Ali nismo otkrili gde su te bebe posle lažne sahrane odnešene. Novi slučaj majke iz Novog Sada nas je samo uverio da bebe i dalje nestaju, a da mi roditelji sve teže dolazimo do odgovora gde su naša novorođenčad – rekla nam je Radojka Pantelić, koja je svog sina izgubila 1983. u Beogradu.

Samoj policiji je podneto 729 prijava, a tužilaštvima 610. Otkriveno je, takođe, da su mnoge prijave duplirane, odnosno podnesene istovremeno i u policiji, i u tužilaštvu, pa je uporedna analiza pokazala da je reč o oko 600 pravih prijava. A to znači da je za tih 5 godina u Srbiji nestalo oko 600 beba – otkrio nam je Srba Ranđelović, kordinator Radne grupe za nestale bebe MUP-a Srbije.

Najviše prijava za nestanak novorođenčadi podneto je u Beogradu, u kome se nalaze tri velika porodilišta, Dečija klinika u Tiršovoj i Institut za neonatologiju, koji je svojevrsni sabirni centar za preminule bebe i decu u Srbiji. Veliki broj prijava podnesen je i u Nišu – 122, Kruševcu – 120, Kragujevcu – 104, Prokuplju – 38 i Šapcu – 24.

Od novembra 2006. Radna grupa proveravala je još 22 prijave za nestanak novorođenčadi. Osam prijava su iz Beograda, 5 iz Bora i po 2 iz Leskovca i Kragujevca, i po jedna iz Prokuplja, Niša, Kraljeva i Smederevske palanke.

- Radna grupa je kontaktirala sa 28 tužilaštava u Srbiji i proverila sve prijave o nestanku novorođenčadi, kao i mogućnost pojave novih dokaza ili novih momenata u ovim slučajevima. Do marta 2007. Republičko javno tužilaštvo nije podiglo nijednu optužnicu za krivično delo oduzimanje maloletnog lica ili promene porodičnog stanja, kako je nestanak novorođenčadi kvalifikovan po Krivičnom zakonu. Analiziran je rad Zdravstvene inspekcije i dokumentacije o istoriji bolesti ovih 600 beba. U našim porodilištima i klinikama nije utvrđeno postojanje krivičnih dela protiv roditelja i njihovih novorođenčadi. Proverene su i sve matičarske službe u Srbiji i njihova evidencija o rođenoj i umrloj deci. Na osnovu do sada izvršenih provera svih prijava o nestalim bebama ne može se zaključiti da u Srbiji postoji organizovano nestajanje novorođenčadi - kaže Srba Ranđelović, kordinator Radne grupe za nestale bebe MUP-a Srbije.

Teške sumnje

Kako se onda dogodilo da u Srbiji nestane 600 beba i da se pojave tvrdnje pojedinih roditelja, da su njihova novorođenčad bila žrtva organizovane trgovine mališanima, odnosno žrtve bebi mafije, pitali smo i policajce i tužioce, koji učestvuju u ovom istraživanju? Da ne bi povredili osećanja oštećenih roditelja, naši sagovornici iz policije i pravosuđa nisu želeli direktno da odgovore na ovo pitanje. Ali su nam skrenuli pažnju na činjenicu da su priče o postojanju tzv. bebi mafije, nastale kao posledica evidentiranih propusta u srpskim porodilištima, kao što su nedostatak dokumentacije i istorije bolesti, nedostatak knjiga protokola, nedostatak potvrda o smrti beba, nedostatak provodnica leša novorođene dece, nedostatak zapisnika o obdukciji. Kod mnogih dokumenata nije bilo potpisa lekara ili službenih lica. Od 600 prijavljenih nestalih beba, čak 80 odsto su bila nedonoščad, odnosno prevremeno rođena deca sa zdravstvenim komplikacijama. I zbog nejasnih zakonskih propisa, bebama koje su umrle na osnovu dokumentacije nije mogao da se utvrti trag od njihove smrti do sahrane. Zato se često i događalo da roditelji nisu znali gde im je beba sahranjena.

Ucveljena majka Radojka Pantelić je u Kosovskoj Mitrovici matičaru 1983. prijavila rođenje dva sina, ali je tada otkrila da za mlađeg Đorđa ima otpusnu listu iz porodilišta i matični list, a da za preminulog sina Milovoja nema nikakav dokument.

- Nama roditeljima Institut za prevremeno rođenu decu nije tada dao nikakav dokument, čak ni benkicu mog sina, tako da ja od Milivoja nemam ništa sem trake iz porodilišta sa brojem 56 i jako bolnog sećanja. Dugo godina sam ćutala o tom gubitku svoje bebe, jer je to bila porodična tabu tema. Niko nije pominjao malog Milivoja da mene ne bi povredio, a ja sam to dete neprestano sanjala. Osećala sam prvo da sam izgubila deo sebe. A potom se javila i krivica, korila sam sebe što sam verovala ljudima u belim mantilima i prepustila im svoju bebu. Moj mlađi sin Đorđe je od rođaka saznao za brata Milivoja i samo mi je jednom prebacio: “Ti si kriva što ja nemam brata blizanca!” Ispričala sam mu šta nam se sve dogodilo, ali kako nisam imala konkretne dokaze ta priča je više ličila na bajku sa ružnim krajem, nego na stvarnost. Oboje smo posle toga sedeli zagrljeni i plakali – priseća se Radojka Pantelić.

Dvadeset godina kasnije, međutim, Radojka i Zoran Pentelić su saznali da Milutin Manojlović iz Soko banje traži svoju nestalu bebu, pa su se uputili kod njega po savet. U Soko banji su, međutim, upoznali još desetak roditelja koji su izgubili svoju novorođenčad.

- Tek 2002. sam prvi put posumnjala da je moj sin Milivoje nije umro već da je ukraden. Pitala sam Manojlovića šta da radimo, a on nam je rekao da počnemo da sakupljamo svu moguću dokumentaciju o našem nestalom sinu.

U Kosovskoj Mitorvici sam od dokumenata dobila izvod iz matične knjige rođenih, u kojoj je pisalo da je Milivoje Pantelić rođen 8. avgusta, a da je umro 13. avgusta 1983. na dnu izvoda je pisalo: “Smrt evidentirana 9. 12. 1985. godine” Taj podatak me zaprepastio, jer sam otkrila da je smrt moje bebe registrovana službeno 2,5 godina kasnije. Našla sam i smrtovnicu i videla koji je lekar u Institutu za prevremeno rođenu decu potpisao dokument o mojoj bebi. Kako nisam mogla sa tim doktorom da stupim u kontakt ja sam protiv njega podnela krivičnu prijavu za nestanak mog sina Milivoja Pantelića. Prijavu sam podnela MUP-u Srbije i Drugom tužilaštvu u Beogradu 7. avgusta 2002. godine – kaže Radojka Pantelić.

Godinu dana kasnije, u oktobru 2003. ona je saslušana u Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kada joj je rečeno da je slučaj njenog nestalog sina Milivoja zastareo i da nema uslova da se podigne optužnica protiv osumnjičenog doktora. U to vreme Republičko javnog tužilaštvo je dalo nalog da se ispitaju sve porijave o nestanku novorođenčadi, ali je 11. novembra 2004. taj nalog suspendovan, a sve prijave, pa i ova Radojke Pantelić, je stavljena u ad akta.

Državni projekat

- U Srbiji već decenijama postoji i funkcioniše bebi mafija, čiji je zadatak da ostvari državni demografski projekat seobe srpskih beba na Kosovo i na jugo-istok Srbije, tamo gde nema dovoljno srpske dece i gde se stvara prazan srpski etnički prostor. Najviše beba je nestajalo na putu od bolnice do groblja, gde su navodno trebala da budu sahranjena. Taj spisak beogradskog preduzeća Pogrebne usluge iz 1993. i 1998. godine o 300 sahranjenih beba svedoči o tome kako su deca nestajala, ali nema dokaza gde su se potom ti mališani pojavljivali. Nama je jedan profesor medicine iz Beograda, koji je radio sa bebama, jednom prilikom priznao da su Centri za socijalni rad bili glavni organizatori i punktovi oduzimanja i deobe te nestale dece po Srbiji. Jedan roditelj, koji je izgubio sina blizanca, sreo ga je na ulicama Novog Sada i prepoznao, ali ovaj nije hteo sa njim da razgovara. Kada samo tog profesora upitali da svedoči kod tužioca o ulozi tih centara za socijalni rad, on je to odbio i zaplašen rekao da mu se više nikada ne obraćamo. Ipak, asocijacija Beogradska grupa roditelja nestalih beba uspela je na osnovu prijava roditelja da prikupi dokumenta o 600 ukradenih novorođenčadi – otkrila nam je Radojka Pantelić, koja je istinu o svom sinu potražila i u Strazburu u Evropskom sudu za ljudska prava, ali je i tamo njena prijava proglašena neprihvatljivom.

U zimu 2006. Anketni odbor srpskog parlamenta za nestale bebe predložio je preduzimanje nekoliko mera na razotkrivanju ovog fenomena. Jedna od tih mera je bila da MUP Srbije obrazuje specijalnu jedinicu sastavljenu od stručnjaka koji se bave krvnim deliktima, organizovanim kriminalom i trgovinom ljudima, koja će da sprovede detaljnu istragu svih prijava i slučajeva nestanka beba, a koja će direktno da bude odgovorna ministru policije.

Beogradska grupa roditelja nestalih beba je sa oduševljenjem primila vest o formiranju specijalne jedinice policije za bebi mafiju, ali je, kako su nam rekli njeni članovi, razočarana saznanjem da policija i tužilaštvo nisu nijedno lice osumnjičili za oduzimanje maloletnih lica ili za ilegalnu trgovinu bebama.

- Uvereni smo da tužilaštvo i policija nameravaju da ovaj problem minimiziraju, da ga proglaze zastarelim i tako zvanično zatvore, odnosno sakriju od javnosti. U to nas uverava i činjenica da je Narodna skupština naložila pravosuđu da formira posebnu radnu grupu za izmenu zakona, kako bi krađa novorođenčadi mogla da se procesuira, ali to do danas nije urađeno. Time nam je uskraćen odgovor na pitanje gde su nestala naša deca i da li u Srbiji zaista postoji bebi mafija? – kaže Milutin Manojlović, koordinator grupe roditelja čije su bebe ukradene.

Kako smo saznali u Republičkom javnom tužilaštvu, iako su mnogi slučajevi nestalih beba pravno zastareli, jer datiraju iz 1963. i 1972. godine, tužilaštvo je, ipak, reagovalo na 259 prijava i naložilo da se obave istražne radnje. Izvršeno je čak i 35 analiza DNK roditelja i umrlih beba.

Tužalaštva su odustala od 144 prijava zbog nedostatka dokaza, a od 46 se odustalo iz drugih razloga. Istražne radnje, međutim, nisu okončane zahtevom tužilaštva za policijskom istragom, tako da nijedno lice u Srbiji službeno nije osumnjičeno, a ni optuženo za nestanak 600 novorođenčadi.

Roditelji nestalih beba, njih 34, nezadovoljni ovakvom odlukom tužilaštva iskoristili su svoje pravo da na sudu potreža istinu o svojoj deci i da nastave krivično gonjenje onih koje smatraju odgovornim za gubitak svojih novorođenčadi.

- U Srbiji nema bebi mafije. Već se radi samo o propustima u porodilištima. A pravu istinu o nestalim bebama može da utvrdi pravosuđe, a ne policija – priznao nam je Srba Ranđelović, kordinator Radne grupe za nestale bebe MUP-a Srbije.

Srpska policija nastavlja proveru novih prijava o nestalim bebama, koje i danas pristižu u tužilaštva širom Srbije. Svoj izveštaj o izvršenju naloga Anketnog odbora srpskog parlamena i o dosadašnjim proverama Radna grupa o nestalim bebama će predati novom Odboru za odbranu i bezbednost, kada nova Narodna skupština Srbije bude formirana.

Marko Lopušina

VEČERNJE NOVOSTI, 22.4.2007. / izvor
Dijagnoza za javašluk

Radmila i Njegoš Ilić promenili pravila u kragujevačkom Kliničkom centru. Posle tužbe supružnika sud u Kragujevcu izrekao jednu od prvih presuda u Srbiji, kojom su medicinari okrivljeni za nesavestan rad

Njihova tužba protiv medicinara zbog administrativnog javašluka, promenila je mnoga pravila u Kliničkom centru u Kragujevcu. U nameri da saznaju pravu istinu o svojim zvanično umrlim blizancima, Radmila i Njegoš Ilić su presavili tabak, šest godina isterivali pravdu bez advokata, da bi kragujevački Opštinski sud izrekao jednu od prvih presuda u Srbiji, kojima su medicinski radnici oglašeni krivim.

Po tužbi Ilića, Veće Opštinskog suda u Kragujevcu, kojim je predsedavala sudija Mila Froku, na po šest meseci zatvora uslovno na godinu dana, nepravosnažno je osudilo zbog nesavesnog rada u službi Svetlanu Tošanić, pedijatra, Slavicu Vidosavljević, administrativnog radnika i Milana Kneževića, obducenta u Kliničkom centru.

Spaljivanje

Posle podnošenja tužbe Ilića, u kragujevačkom Kliničkom centru zabranjeno je spaljivanje humanog otpada i uvedena rigorozna kontrola u administraciji. Zabranu spaljivanja uveo je dr Radomir Pavlović, koji je 2002. godine imenovan za direktora Kliničkog centra, a od juna te godine mrtvorođena deca se predaju roditeljima.

Radmila Ilić, sada majka troje dece, 18. avgusta 1999. godine u porodilištu kragujevačkog Kliničkog centra rodila je blizance, u 28. nedelji trudnoće.

- Deca su, navodno, umrla posle porođaja i potom spaljena u bolničkom krematorijumu - kaže Radmila Ilić. - Nije omogućeno ni meni, niti mom suprugu da bebe vidimo, niti je tražena dozvola za spaljivanje. Čak nemamo dokaza da su deca stvarno umrla, jer u porodilištu i nadležnim službama KBC-a nema potvrda o smrti, a nisu upisani ni u knjigu umrlih koja se vodi u Skupštini opštine Kragujevac. U međuvremenu, dobila sam i pismeni odgovor JKP "Gradska groblja" iz Kragujevca da deca umrla odmah posle porođaja ili mrtvorođena sve do 2003. nisu sahranjivana. A prema zakonu, zabranjeno je spaljivanje osoba mlađih ispod 18 godina.

Na zahtev Radmile Ilić, zdravstveni inspektor dr Danijela Banović prošle godine je obavila inspekcijski nadzor u kragujevačkom Kliničkom centru, ginekološko-akušerskoj klinici, Odeljenju akušerstva, kao i Službi patologije, sudske medicine i toksikologije. Utvrdila je niz nepravilnosti, prvenstveno administrativne prirode.

Na primer, u istoriji bolesti nisu nađene prijave rođenja i potvrde o smrti dece, a u protokolu leša nije upisan datum, već samo godina, a u protokolu umrlih nema potpisa i faksimila lekara, već samo ime pomoćnika. Leševi umrlih beba su spaljeni, ali se iz nalaza inspektora ne vidi po kom osnovu se obavlja spaljivanje humanog otpada.

Zdravstveni inspektor nije dobio na uvid Odluku kojom se reguliše postupak spaljivanja posmrtnih ostataka novorođenčadi posle sprovedene obdukcije. U knjizi evidencije potvrda o smrti u Kliničko-bolničkom centru nisu upisane potvrde o smrti za blizance porodice Radmile Ilić. Pisarnici Kliničkog centra nije predata na potpis prijava rođenja dece i potvrde o smrti, tako da nisu prosleđene Matičnoj službi grada, navodi se, pored ostalog, u odgovoru zdravstvenog inspektora koji je obavio inspekcijski nadzor.

- Naša Crkva ne dozvoljava kremiranje umrlih, kako odraslih tako i dece - napisao je u svom odgovoru Radmili Ilić, episkop šumadijski gospodin Jovan. - Iskreno se nadamo da će nadležni naći pravnu regulativu kojom će zabraniti kremiranje dece bez saglasnosti njihovih roditelja.

Istina

Radmila i Njegoš Ilić su prvi roditelji u Srbiji koji su uspeli i da sudski dokažu da se sa njihovim bebama nije postupalo po zakonu. Sličnu sudbinu ima još preko 3.000 bračnih parova u Srbiji, koji još nikako ne mogu da utvrde pravu istinu o svojoj deci koja su rođena da bi - nestala.

Velika enigma kako su zvanično mrtve bebe nestajale na putu od porodilišta do grobalja, još uvek nije razjašnjena. Ovakva "pojava" je pored Beograda, otkrivena i u drugim gradovima u Srbiji. Do skandalozne dokumentacije o nestalim bebama najpre je došla beogradska grupa sumnjičavih roditelja. Da bi potkrepili svoje tvrdnje o nestaloj deci i dokazali da su u pravu, istragu su okrenuli suprotnim pravcem. Kako Zakon o grobljima i sahranjivanju propisuje da se preminula novorođenčad sahranjuje isključivo na gradskim grobljima, koji pripadaju JKP "Pogrebne usluge" iz Beograda, prvo su se njima obratili.

Pojedinačno su zatražili odgovor da li su njihove navodno preminule bebe sahranjene? Usledili su takođe frapantni odgovori. Svi redom su dobili zvanično zavedena obaveštenja da "nema podataka" da su njihove bebe sahranjene! A samo do kraja prošle godine, 2.000 sumnjičavih roditelja je podnelo identične zahteve beogradskim "Pogrebnim uslugama" i gotovo svima je potvrđeno da su njihove bebe - bez belega na groblju.

Miša Ristović

B92, 9.4.2007. / izvor
B92 istražuje
Crno tržište ljudskih organa

Nepostojanje ljudskih i tehnoloških resursa nije jedini razlog zbog kojeg policija ozbiljnije ne istražuje tu pojavu. Razotkrivanje lanca trgovine ljudskim organima otežano je i zbog nemogućnosti da se probije zid ćutanja aktera te vrste organizovanog kriminala. Iako je trgovina delovima ljudskog tela suprotna etičkom kodeksu, ona nije moguća bez učešća belih mantila.

Svaki pojedinac je potencijalni donator oko 25 različitih organa i tkiva. Svako od nas može da spasi i poboljša kvalitet 75 ljudskih života. Međutim, zbog stalne nestašice organa, svake godine u svetu raste broj osoba koje čekaju transplantaciju. Zbog toga je došlo do formiranja ilegalnog tržišta delova ljudskog tela.

Cene su različite, zavisno od tržišta sa kog dolaze i od kvaliteta organa, a na takozvanoj pijaci organa i tkiva nudi se i traži sve. Trguje se i plućima i delovima jetre, srčanim zaliscima, tetivama, kožom, a cenu imaju i fetusi, leševi, čak i delovi ljudskog skeleta.

Svaka vrsta trgovine ljudskim telom i njegovim organima je zabranjena, međutim, svakodnevno se praktično legalno odvijaju određeni oblici trgovine koje najčešće podržavaju istraživačke laboratorije i velike farmaceutske kompanije. Ilegalna trgovina organima je transnacionalni organizovani kriminal, čije se stope profita mogu porediti sa zaradama od trgovine narkoticima i naoružanja. Po broju transplantacija, Srbija je poslednja u Evropi, a gde je njeno mesto u ilegalnoj tablici ljudskih organa?

Slede samo neki od slučajeva koji nas navode na pitanje ima li u Srbiji ilegalne trgovine organima i u kom vidu i obimu.

Snežana Šutović, majka Petra Šutovića, kom su tokom obdukcije u Beogradu nestali pojedini organi: Englezi su mi rekli da nedostaje srce mog sina...

Mirjana Novokmet, majka bebe nestale po rođenja: Beba mi je proglašena mrtvorođenom. Bebi se gubi trag u instituciji iza mene... (GAK Višegradska, prim.aut.)

Olivera Jelkić, pravna zastupnica u slučaju dečaka nestalog iz jednog doma za ometene u razvoju: Postojala je samo evidencija da je umro. Nekoliko godina smo pokušavali da dobijemo odgovor šta se zapravo s njim dogodilo.

Zorica Marković, bivša novinarka dnevnika Blic: Kolege iz zagrebačkog Jutarnjeg lista su krenule tragom jednog oglasa i on je vodio do Beograda.

Telefonski razgovor sa oglašivačem preko Internet-oglasa:

Novinar: Da li vi prodajete bubreg?

Prodavac: Da, da, ja.

Novinar: A o kom novcu se radi, molim vas, mi recite?

Prodavac: 20.000 evra.

Ako na bilo kom domaćem i Internet-pretraživaču ukucate 'prodajem ili kupujem bubreg', za kratko vreme ćete naći veći broj oglasa u kojima se taj organ nudi ili traži. Ipak, zvanični podaci kažu da ilegalne trgovine organima nema. Zato smo odlučili da krenemo tragom Internet-oglasa. Pošli smo na ugovoreni sastanak navodno kupujući bubreg za bolesnog brata. U centru Beograda sastali smo se s momkom koji za svoj bubreg traži 20.000 evra.

B92: A šta je tebe, čoveče, nateralo?

Prodavac bubrega: ...pa, hajde... porodične probleme i svađe... Rizikujem, hoću da odem odavde, sad sam u poziciji već nemam gde, to je jedino što imam, a inače sam potpisao, zaveštao sam organe pre nekih šest meseci, sad to je posle smrti, kad će to biti... A vidiš i sama, pratiš to, vidiš da kradu leševe, onda možeš misliti šta rade na obdukciji, uzimaju organe...

Tokom razgovora pokušale smo da saznamo da li naš sagovornik zna nešto više o mogućnosti da se ta nelegalna transakcija obavi u Srbiji. Znao je da je prodaja organa zabranjena, ali se ispostavilo da je procedura komplikovanija nego što je on očekivao.

Prodavac bubrega: Ne znam da li to rade privatne klinike, kako oni to rade. Znaš, sad, ako ne bude to moglo da ide preko VMA, vidiš da je meni svejedno da li ću raditi na VMA ili u nekom podrumu privatnom.

B92: Pa, ne mogu kod kasapa da pustim brata.

Prodavac bubrega: Jasno, jasno, to je tvoja procena, meni je sasvim svejedno gde ću i kako ću da radim. Ne znam, ne znam da li da odeš na neku kliniku ovde.... Konkretno... s njim može drugačije da se razgovara..... baš reći tako i tako, ali će te uputiti na nekoga negde. Nikako ne pominji...

B92: Šta misliš da ne pominjem?

Prodavac bubrega: Trgovinu organima, to je već... onda smo oboje...

B92: Ne, ne, taman posla...

Iako su i prodaja organa i javno oglašavanje zabranjeni do sada nije pokrenuta nijedna istraga, bilo protiv osoba koje trguju organima, a koje bi mogle dovesti i do posrednika i organizatora tog posla, bilo protiv vlasnika domena zbog objavljivanja takvih sadržaja.

Branko Stamenković, zamenik tužioca II opštinskog tužilaštva u Beogradu: Da bi državni organi mogli da postupaju uopšte protiv bilo kog oblika kriminaliteta, moraju da imaju saznanje da taj kriminalitet postoji. To je oblik kriminaliteta za sada vrlo malo poznat u Srbiji, ako je uopšte i poznat. Ja ne poznajem nijedan predmet vođen u vezi s trgovinom organima.

Zorica Marković: Čim vi na sajtu i u novinama nailazite na oglase u kojima neko nudi svoj organ na prodaju, znači da tržište postoji.

Branko Stamenković: Apsolutno je moguće, ne ostavljam nijednu opciju isključenu. Dakle, ako takvi oglasi postoje, onda zaista verovatno da postoji i tražnja i ponuda. U svakom slučaju, ja se slažem s tim da to treba proveriti, videti da li iza toga stoji kriminal ili ne, ako stoji da li je on organizovan ili ne.

U policiji kažu da zvaničnih oblika tog kriminaliteta nema, ali da ima indicija da se u Srbiji trguje organima.

Željko Nikač, Uprava MUP-a Srbije, glavni policijski savetnik: Indicija kao kategorija podrazumeva neki veći stepen verovatnoće, misli se na puteve, saznanja, na ono što ste, čini mi se, i vi radili kao pojedinac, kao profesionalac, na Internet-oglašavanje i na svaku drugu vrstu elemenata potencijalnog krivičnog dela koje nas može uputiti ka izvršiocima. Uglavnom se misli na medicinsko osoblje, na transportere, na ljude koji se bave tim naručiocima posla. Ima indicija u smislu javnih ogovaranja, nažalost, i svaka takva indicija se preko kriminalističke uprave i naše uprave proverava.

Nepostojanje posebnog odeljenja za suzbijanje visokotehnološkog kriminala uglavnom je bilo objašnjenje zbog čega ni policija, ni tužilaštvo ne idu tragom Internet-oglasa. Tako je i novinarsko istraživanje kolega iz Blica i Jutarnjeg lista iz 2002. ostalo bez epiloga.

Zorica Marković: Bila je to jedna afera koja je krenula zapravo iz Italije, trag je vodio sve do prostora SFRJ. Kolege iz Jutarnjeg lista su krenule tragom jednog oglasa i on je vodio do Beograda. Mi smo se naravno uključili u tu priču pokušavajući da se predstavimo, iako to verovatno tog trenutka možda i nije bilo u redu, kao potencijalni kupci. Međutim, naravno, pošto nismo bili ozbiljni kupci, stigli smo donekle u toj priči i dalje naravno, do kraja nismo mogli, ali ono što smo uspeli da dođemo, trag jeste vodio do zaista nekih... uslovno rečeno do neke sprege privatnih i državnih klinika.

Tragajući za potencijalnim akterima te nedozvoljene trgovine novinari su došli do imena konkretnih osoba, a Jutarnji list je objavio i nazive tri klinike za koje su postojale indicije da su imale udela u tom lancu.

Zorica Marković: Ja moram da kažem da je to zaključak koji se nekako nameće, zato što da biste vi izvršili tipizaciju tkiva morate imati jednu laboratoriju, to sigurno naš privatni sektor nema tu tako jaku logistiku koja još postoji u državnom sektoru. Čitava stvar je legla posle jedne velike konferencije za štampu koja je održana na Vojno-medicinskoj akademiji, došao je general Stanković, Zoran Stanković, profesor, koji je zaista tvrdio, iako je bilo naznaka u Jutarnjem listu da možda neki putevi vode i do te ustanove, zaista je javno negirao da je to moguće. Šta je zaista istina, to verovatno nikad nećemo saznati, ali da tržište organa postoji i da smo mi u nedostatku zakona i nedostatku regulative idealno tle za jednu takvu kriminalnu radnju, to svakako stoji.

Iako je policija više puta tražila da ih novinari upoznaju sa informacijama do kojih su došli, javnosti je i do danas ostalo nepoznato šta je policija saznala, da li je i ko je umešan u ilegalni lanac trgovine ljudskim organima.

Željko Nikač: Prema onom što sam ja naknadno došao do saznanja, tu imate jednu grupu ljudi koja tačno se pojavljivala u toj priči, ali se završilo na preventivnom upozorenju, o ljudima nije bilo egzaktnih podataka i dokaza da su izvršili krivična dela. I dan danas naše kolege iz kriminalističke uprave vrše pretraživanja svih potencijalnih indicija.

Nepostojanje ljudskih i tehnoloških resursa nije jedini razlog zbog kog policija ozbiljnije ne istražuje tu pojavu. Razotkrivanje lanca trgovine ljudskim organima otežano je i zbog nemogućnosti da se probije zid ćutanja aktera te vrste organizovanog kriminala. Iako je trgovina delovima ljudskog tela suprotna etičkom kodeksu, ona nije moguća bez učešća belih mantila.

Tomica Milosavljević, bivši ministar zdravlja: Hipotetički u svakoj sredini gde za nečim postoji potreba, toga nema, znači, govorim o transplantaciji organa, verovatno da postoji rizik od ilegalne trgovine organima, međutim, stvarno nisam za ovih nekoliko godina unazad nikad imao nikakvo saznanje koje bi upućivalo na to o čemu ste rekli.

Željko Nikač: Mogu da vam kažem, oni su kao i sve druge branše veoma lažno solidarni, čak i ako imate nekog kolegu u eklatantnom krivičnom delu, kao i kad imate policajca, sudiju, imali ste slučaj, sećate se one crkve, onog nesretnog sveštenika, svi su lažno solidarni... Izvršioci su pre svega stručna lica, lekari koji vrše presađivanja, takođe potencijalni naručioci, transporteri, oni su takođe u toj priči.

Zbog toga su slučajevi tog kriminalnog delovanja u svetu otkrivani upravo slučajnim uočavanjem nepravilnosti u radu lekara.

Petar Šutović, britanski državljanin, nađen je mrtav 27. januara 2004. u svom stanu u Beogradu. U izveštaju srpske policije piše da je nađen mrtav na krevetu sa iglom u ruci i da je verovatan uzrok smrti predoziranje narkoticima. Posle obdukcije na Institutu za sudsku medicinu u Beogradu njegovo telo je prebačeno u London, gde je tokom reobdukcije utvrđeno da u telu nema srca i pankreasa.

Snežana Šutović: Englezi su mi rekli da nedostaje srce mog sina, mi smo zvali, ja sam tražila... taj momenat sam bila šokirana, zamolila sam gospođu iz mrtvačnice u Londonu, An Marfi se zove, da nazove Institut za sudsku medicinu i to je bio razgovor nje, mene i Petkovića. Petković je bio na specijalizaciji, tek je došao. Petković nije iskusan patolog, niti je patolog, Petković je rekao - Englezi su slepi, srce je u telu.

Posle pomenutog opovrgavanja Petkovića, tada lekara na specijalizaciji, koji je potpisao obdukcioni nalaz, Snežana Šutović stupila je u kontakt i s direktorom Instituta za sudsku medicinu u Beogradu Branimirom Aleksandrićem. On je, suprotno tvrdnjama Petkovića, potvrdio da je srce uzeto i da nije vraćeno u telo.

Snežana Šutović: U međuvremenu, ja sam pisala profesoru Aleksandriću, pitala ga gde je srce moga sina, gde on je meni odgovorio - i imate pismeno, Aleksandrić se potpisao, tu piše da on je zadržao srce... ne on, ne mogu da kažem on, ali on je napisao da je srce zadržano za toksikologiju.

Međutim, po priznanju Aleksandrića da su celo srce i pankreas pokojnog Šutovića uzeti kako bi se toksikološkom analizom utvrdio pravi uzrok njegove smrti, ostalo je nejasno zbog čega onda to nije zavedeno i u dokumentaciji, odnosno u obdukcionom zapisniku. U izveštaju o hemijsko-toksikološkoj analizi piše da je za potrebe tog pregleda uzeto ukupno 205 grama tkiva, sa tri organa, srca, pluća i slezine. Takođe se navodi da srce teži 280 grama, iz čega se jasno vidi da je za potrebe toksikologije ipak uzet samo deo srčanog tkiva. Aleksandrić nije želeo da govori za B92, pa smo ostali bez odgovora na pitanja zbog čega su obducenti Instituta za sudsku medicinu davali različite izjave, zbog čega nijedna od tih izjava ne odgovara pravom stanju stvari, te zašto su zapravo iz tela pokojnog Šutovića uzeti celi organi.

Rekavši da ne želi da vodi sudske sporove preko medija, Aleksandrić nije želeo da govori ni o uobičajenoj proceduri tokom obdukcija i da li ona dozvoljava uzimanje celih organa. Zbog toga smo odgovor potražili od načelnika Instituta za sudsku medicinu VMA.

Ivica Milosavljević, načelnik Instituta VMA za sudsku medicinu: Što se tiče organa, postoje u ranijem periodu tačno definisani organi iz kojih se uzima, na koji način, to je takozvano pravilo šest tegli, šest kutija za pakovanje, može da bude i plastičnih, u kojima se tačno određenim redosledom i tačno određeni organi uzimaju, ali samo njihovi delovi. Recimo, u jednu teglu uzima se uzorak srca, najčešće mi to radimo iz prednjeg zida leve komore srca, jedan uzorak, 50 do 100 grama, ne veći, uzimaju se po jedan uzorak iz levog, jedna iz desnog plućnog krila i jedan uzorak slezine.

B92: Da li postoje situacije u kojima morate da uzmete ceo organ?

Ivica Milosavljević: Ne, takvih apsolutno situacija nema.

Zbog svega, majka Petra Šutovića podnela je krivičnu prijavu protiv šest veštaka Instituta za sudsku medicinu u Beogradu koje tereti za krivično delo teške krađe.

Osim činjenice da u telu Petra Šutovića nije bilo pojedinih organa, ceo slučaj prati čitav niz čudnih okolnosti. Tako se na primer razlikuju britanski i srpski toksikološki nalaz. Oni urađeni u Beogradu kažu da je u uzorcima ustanovljeno prisustvo narkotika, dok su nalazi iz Londona negativni.

Prema nalazu obducenata Instituta za sudsku medicinu, na telu Petra Šutovića nema tragova odbrambenih povreda, dok u izveštaju iz Londona nema nikakvog opisa. Međutim, nezavisni britanski eksperti, koje je angažovala Snežana Šutović, tvrde suprotno. Jednog od njih snimili smo pre dva meseca u Beogradu, kada je u stanu u kom je nađen Petar Šutović pokušavao da otkrije nove tragove eventualnog zločina. Alan Bejli je priznat britanski forenzičar, koji je između ostalog bio angažovan na slučaju serijskog ubice prostitutki u Ipsviču. Bejli je takođe bio angažovan na slučaju Lokerbi, kada je u bombaškom napadu na avion Pan Ama poginulo 270 ljudi.

Alan Bejli: Ta nam slika pokazuje da ima krvi daleko od mesta zločina, neko se udaljio sa mesta izvršenja dela dok se kretao ka tom delu stana ka kuhinji, krv je curela usput.

Bejli primećuje da je scena ubistva dosta ispreturana i da položaj tela ukazuje da je ono naknadno odeveno i da količina krvi na nekim delovima odeće ukazuje da je Šutović uboden u leđa.

Alan Bejli: Petar je bio sa ove strane vrata, ljudi s druge strane su gurali vrata, Petar na kraju s njima nije mogao da se izbori. Vidite pukotinu na ovim vratima, oni su gurali i pritiskali ga ka zidu. Kako su ga vrata udarila, on je povredio nos, a krv se rasula po zidu. Ta označena mesta su kapljice krvi. Sa ove strane takođe imamo dosta razlivene krvi koja se slivala sve do dna zida, a imamo krv i na ovoj strani kreveta. Nešto krvi ima i na podu, a bilo je dosta i na jorganu. Mislimo da je izgubio oko litar, litar i po krvi.

Bejli ocenjuje da je policijska istraga loše urađena i da je stan u kom je Šutović nađen mesto zločina. Britanski eksperti čak tvrde da je na policijskim fotografijama Petar bio živ.

Alan Bejli: Da, neko je njega fotografisao, ali on je bio živ kada su te fotografije napravljene, ali mi ne znamo ko ga je fotografisao, to je već ozbiljna situacija.

Snežana Šutović i britanski ekspert smatraju da je cela situacija u sobi pre fotografisanja lica i mesta izrežirana, a u policijski izveštaj su ušli podaci o predmetima koji uopšte nisu fotografisani. I policija priznaje propuste učinjene pri uviđaju. Snežana Šutović podnela je u julu 2004. i krivičnu prijavu protiv NN lica za krivično delo ubistva. Istraga se vodi i u Engleskoj. Sve te istrage morale bi da utvrde činjenice o uzrocima smrti Petra Šutovića i da odgovore na pitanje kuda su nestali pojedini organi iz njegovog tela.

Kada se govori o trgovini organima, najčešće se misli direktno na transplantaciju pre svega bubrega, srca, jetre, koji su uzeti na nezakonit način sa kadavera, što lekari većinom ocenjuju kao nemoguće zbog niza uslovnosti. Međutim, osim organa koji se moraju transplantirati što je pre moguće posle smrti, postoji čitav niz tkiva i organa koji se mogu sačuvati i upotrebiti znatno kasnije.

Rajko Hrvačević, nefrolog na VMA: Onog momenta kad se desi potpuna smrt, klinička smrt, kad dođe do zastoja rada i srca i pluća, onda ti organi vrlo brzo nepovratno propadaju tako da nema nikakve šanse da se oni iskoriste za transplantaciju.

B92: Međutim, postoje neki organi koji mogu čak i više sati posle smrti da se upotrebe za transplantaciju, kao što je rožnjača, kosti, ako se ne varam.

Rajko Hrvačević: Da, mogu da se koriste, ali zaista mi to nije bliska materija... Rožnjača znam da može da se koristi posle smrti, pretpostavljam i kosti.

Prema podacima iz knjige "Trgovina ljudskim organima" Ljiljane Tomašić, lekarke KBC Zemun, u svetu je rasprostranjeno uzimanje organa od umrlih pacijenata u bolnicama ili sa leševa u mrtvačnicama. Sa leševa se mogu uzeti kosti, rožnjače, a na tržištu su veoma traženi i srčani zalisci. Na Internetu se može naći čitav niz primera tog neetičkog lanca korupcije čiji trag vodi od mrtvačnica i obdukcionih sala, do najvećih laboratorija, bolnica, edukativnih centara, farmaceutskih kompanija. U Nemačkoj, Brazilu i Sibiru otkriveno je da su tokom autopsije sa leševa uzimane hipofize radi ekstrakcije hormona rasta, dok su u Južnoj Africi sa tela siromašnih crnaca iz policijske mrtvačnice uzimane oči koje su kasnije korišćene za transplantacije rožnjača u medicinskim centrima u zemlji i inostranstvu.

Na rentgenskim snimcima tela smeštenih u zamrzivaču jedne pogrebne firme njujorška policija je otkrila da u udovima nedostaju kosti, a umesto njih bile su ugrađene plastične vodovodne cevi! Naime, stomatolog Majkl Mastromarino je u tajnoj operacionoj sali te pogrebne kuće sa leševa uzimao tetive, srčane zaliske i kosti namenjene za transplantaciju i tako za svoju kompaniju obezbedio milionski profit.

Beživotna ljudska tela mogu biti i eksponati. Tokom proteklih nekoliko godina nemački lekar Ginter von Hagens izlagao je u više svetskih gradova svoje postavke mrtvih ljudskih tela prepariranih tehnikom plastinacije. Zbog sumnje da su Von Hagensove ljudske skulpture u Nemačku stigle ilegalnim transportom iz medicinske škole u Novosibirsku, ruska policija je povela istragu, a pojedini nemački mediji nazvali su ga modernim Frankeštajnom i kradljivcem tela. On je to, međutim, demantovao rekavši da je do njih došao legalnom donacijom. Prema informacijama sa Internet-sajta, izložba se trenutno održava u nekoliko američkih gradova, a na njima su prikazani neki od 1.000 plastiniranih uzoraka, među njima i muškarac koji u podignutoj ruci drži sopstvenu kožu.

Na Internetu se može naći i veliki broj zastrašujućih primera uzimanja organa, tkiva i delova tela dece umrle u bolnicama.

Saša Mijalković, profesor Policijske akademije u Beogradu: Poznati su i drugi slučajevi trgovine ljudskim organima, na primer s ciljem obavljanja određenih naučnih eksperimenata ili u naučno-istraživačke svrhe. S tim u vezi poznati su u svetu slučajevi trgovine ljudskim fetusima i embrionima s ciljem sekvencioniranja DNK i radi eksperimenata..... Zabeleženi su i slučajevi krajnje morbidni, kao što su trgovina ljudskim fetusima i embrionima posle spontanih ili nasilnih prekida trudnoće s ciljem spravljanja i konzumiranja prestižnih jela u nekim elitnim kineskim restoranima.

Britanski mediji otkrili su da je u bolnicama širom zemlje zadržano više od 10.000 organa izvađenih iz tela preminule dece. Tako su hiljade porodica sahranile svoje ne znajući da im nedostaju delovi tela. Najveći skandal izbio je 2000. u engleskoj bolnici Alder Hey, gde su pod izgovorom da uzimaju tkivo za analizu, serijski uzimali organe iz tela mrtve dece. U podrumu te bolnice nađeno je više od 2.000 dečjih srca i više od 1.500 mrtvorođene ili pobačene dece.

U Srbiji zvanično takvih i sličnih slučajeva nema, ali postoji oko 2.000 roditelja čijoj se deci posle rođenja gubi svaki trag.

Rada Pantelić, majka bebe nestale po rođenju: Posle porođaja 8. avgusta 1983. u Kosovskoj Mitrovici blizanci su prebačeni u Institut za neonatologiju u Beogradu pošto su prevremeno rođeni, inače su bili u odličnom zdravstvenom stanju, čak su imali dobru ocenu i dobru težinu. Ja sam ostala naravno u Kosovskoj Mitrovici, peti dan telefonom su nam rekli da je jedno dete, beba starija, umrla već. Nisu mi dali čak ni da ga vidim, ni da ležim tu, pravdajući se da mi sa Kosova donosimo neku infekciju, tako nešto u tom smislu. Znači, nisu dali suprugu da ga sahrani...

Mirjana Novokmet, majka bebe nestale po rođenju: Ja sam se porodila 1978. u GAK Višegradska u Beogradu, 27. januara, i beba mi je proglašena mrtvorođenom. Bebi se gubi trag u toj instituciji jer tragajući kasnije za medicinskom dokumentacijom i za grobnim mestom konstatovala sam da je nestala upravo iz Višegradske ka pogrebnom, tj. ka groblju.

Sve priče su slične, preminule bebe u 99 odsto slučajeva nisu videli ni otac ni majka, a većini dece svaki trag se gubi između zdravstvene ustanove i pogrebnog preduzeća. Nema ni dece, ni grobova.

Rada Pantelić: Nema nikakvog traga šta se dalje desilo, gde oni usmeno meni kažu da je dete otišlo na groblje. Ja kažem - ja upravo dolazim sa groblja, dete nije tamo dopremljeno, kažu - pa, nemamo mi nikakav trag, ne ostavljamo nikakve papire, nije potrebno. Pogrebno naravno dalo nam je jednu potvrdu da dete nije sahranjeno.

Zbog velikog broja takvih slučajeva, kojih samo u Beogadu ima 764, Skupština Srbije formirala je u leto 2005. anketni odbor. Bogdan Šarengaća iz Javnog komunalnog preduzeća Pogrebne usluge rekao je pred odborom da se zdravstvene ustanove u to vreme nisu pridržavale pravilnika o postupku za utvrđivanje vremena i uzroka smrti i da su groblja upozoravala na tu manjkavost. On je rekao i da je jedina mogućnost da je dete sahranjeno, a da ga nema u registru, da je leš došao u sadržaju kese s patoanatomskim otpadom koji oni ne otvaraju. Novi šok za mnoge roditelje bio je kada su saznali da kod većine nije moguće ni DNK-analizom takozvanog kalupa mrtve bebe utvrditi identitet deteta.

Rada Pantelić: I ja sam dobila parafinske kalupe da uradim DNK. Nije moglo ništa da se uradi jer su oštećeni kalupi, degradirani.

Takve rezultate veštaci su praštali propustima u uzimanju i čuvanju materijala, baš kao i zdravstvena inspekcija, koja je propuste administracije opravdava nemarom zaključivši da nema dokaza o krađi beba. Kakva god da su opravdanja, ovde se ipak radi o zvanično nestaloj deci.

Mirjana Novokmet: Nikada nismo definisali da su nam deca ukradena jer upravo naša borba i jeste toliko teška i trnovita zato što smo definisali da su nam deca nestala jer ako vi tragate za svojim detetom i ne možete da ga nađete u zdravstvenoj ustanovi, naravno, obratićete se pogrebnom. Ali ako ga ne nađete ni tamo, onda je sigurno da je neko zloupotrebio tu decu. U koje svrhe, da li u svrhe usvojenja, što nam je nedodirljivo i što mi ne možemo da otkrijemo, da li u svrhe zamene u porodilištima, da su deca otišla u druge porodice, da li u svrhu možda neke prodaje organa ili nečega, to stvarno niko od nas ne može da definiše. I zato ne stavljamo nikada krađu nego kažemo nestala, ali zato tražimo od države da nam dokaže gde su.

Roditelji, međutim, i dalje čekaju da saznaju šta se dogodilo s njihovom decom, da li su živa i ako jesu ko je odgovoran za zloupotrebu. Ako nisu, zbog čega nisu sahranjena. Da li je neko možda sahranjujući ih s patoanatomskim otpadom mogao da prikrije tragove nedozvoljenog i nezakonitog postupanja njihovim telima?

Saša Mijalković: Ceo slučaj oko navodne krađe iz porodilišta beba u Srbiji, a to se dogodilo pre otprlike 20 do 30 godina unazad, je veoma teško rešiti. Zbog čega? Naime, u to vreme mnoge zdravstvene ustanove u Srbiji nisu vodile medicinsku evidenciju na jedinstven, uniforman način. Ono što zapravo rađa crv sumnje u svim tim slučajevima jesu mnoge nelogičnosti koje postoje u dokumentaciji iz tih arhiva, a to su recimo činjenice da je dete prvo umrlo, pa tek posle rođeno, ili da je prvo obdukovano, a tek posle umrlo ili da je umrlo zbog toga što je bilo neuhranjeno, suviše malo i bolesno, a rođeno je recimo s 4,8 kilograma telesne težine.

Do sada, međutim, nisu realizovani zaključci Anketnog odbora. Tako je na primer policija još pre sedam meseci trebalo da sačini izveštaj o nestalim bebama.

Željko Nikač: To radi naš stariji kolega Srba Aranđelović i njegov tim mladih, dobrih ljudi. Koliko ja imam saznanja, oni su napravili dobre pomake, problem s velikim delom, koliko sam razumeo, čitavu teritoriju Republike rade, znači ne samo Beograd. Mislim da oni pripremaju neki izveštaj i da nešto tako je već najavljeno našem kabinetu kod gospodina ministra.

Deca su vrlo često i žrtve otmica radi oduzimanja organa. Na meti krijumčara ljudskih organa posebno su deca iz siromašnih sredina i deca ometena u razvoju. Advokatica i književnica Olivera Jelkić opisala je za B92 slučaj iz svoje prakse sredinom '90-ih za koji je verovala da bi mogao da ukazuje na trgovinu organima. Naime, telo umrlog dečaka koji je godinama bio smešten u jednoj ustanovi za hendikepirane nestalo je bez traga i to u periodu u kom ga majka nije obilazila.

Olivera Jelkić: Dva ili tri meseca kasnije je dobila pismo od ustanove gde su oni molili da ona dostavi izvod iz knjige umrlih. Međutim, ona je tada prvi put čula da je on umro, tada je otišla u ustanovu, u bolnicu u koju je navodno bio upućen i njoj su rekli da je ona njega već preuzela, tako da treba da se samo priseti kada je to uradila. Naravno, ja sam išla tragom svih tih dokumenata, razgovarala sa svim tim osobama koje se pojavljuju, koje su bile na nekim ključnim mestima, naravno, samo sa osobama koje su htele da razgovaraju. Naišla sam i na priličan zid ćutanja kod nekih, pokušala da pokrenem postupak kod državnih organa i takođe naišla na odgovor da to ne bi bilo uputno jer je moguće da se u toku neke istrage ili predistražnog postupka dođe do nekih bitnih osoba, tako mi je rečeno, a onda bismo se našli u nekom ćorsokaku iz kog verovatno oni ne bi znali kako da izađu.

Kako nije mogla da reši slučaj, Olivera Jelkić je njegove detalje opisala u romanu "Hiljadu ždralova". U njemu navodi da je dečakova majka, kada ga je smestila u ustanovu potpisala jedan dokument koji je zapravo omogućio manipulaciju posle njegove smrti.

Olivera Jelkić: Ona zapravo i ne zna šta je potpisala, ona se samo setila da je nešto potpisala kad je došla i to blanko, da će ostalo biti popunjeno. Naravno, radi se o osobi koja je nekog nižeg obrazovanja, koja je bila slabijeg materijalnog stanja i za koju se verovatno pretpostavljalo da neće pokretati taj postupak.

Milenko Čurović, direktor Centra za boravak dece ometene u razvoju u Sremičici: To je meni hipotetički nemoguće jer tačno se zna proceduralno kako i na koji način roditelj učestvuje u sahrani, a ako nema roditelja, zna se po kojoj proceduri to mora da se obavi. Ni slučajno nije moglo da se desi jer je gotovo nemoguće, osim ako se radi o kriminalnim radnjama, da može telo da se izgubi.

Činjenica da je trgovina organima transnacionalni vid organizovanog kriminala posebno je opasna jer se radi o vidu globalne mafije. Tako na primer bubreg iz Indije ili Iraka za koji je vlasnik dobio 1.000 dolara, stiže do primaoca u nekoj evropskoj ili američkoj državi po ceni od oko 30.000 dolara. Kao i trgovina narkoticima, i tokovi ilegalne trgovine ljudskim organima prate globalnu strukturu moći. Život bogatih pacijenata sa severa spasavaju siromašni stanovnici sa juga. Tako se putevi trgovine organima kreću od pripadnika crne i žute rase ka pripadnicima bele, od žena ka muškarcima. Uobičajene rute ilegalne trgovine organa su od Latinske Amerike prema Severnoj Americi, Evropi i srednjem Istoku, od zemalja sovjetskog bloka ka baltičkim zemljama i Zapadnoj Evropi, od Rumunije ka Italiji, preko Turske i Kipra prema Izraelu i srednjem Istoku, od Kosova i Albanije prema Italiji i Zapadnoj Evropi i srednjem Istoku, od Kambodže i Vijetnama prema Tajlandu, od Tajlanda i Filipina prema Australiji i Novom Zelandu i Tajvanu, od Indije i Pakistana prema srednjem Istoku.

Zorica Marković: Kad sam bila pre nekoliko godina u Brazilu bila sam zaista zapanjena da sam na aerodromu videla mnoštvo slika dece koja su nestala i pitajući šta je to, liftboj mi je objasnio da su to deca kojima su najverovatnije uzeti organi, koje roditelji traže i koje je teško naći. A Brazil je jedna od destinacija u kojoj imate ... oni su crna tačka u tom delu sveta, kao što je Indija na ovom drugom.

Siromašni ljudi najčešće prodaju bubreg i rožnjaču kako bi preživeli, a njihovi organi, poput onih iz Brazila, Indije i Pakistana stižu do platežnih sposobnih stanovnika planete. Neretko, međutim, te zemlje su i krajnja destinacija za stanovnike zemalja u tranziciji poput Srbije i zemalja u regionu. Naime, u Srbiji je 3.500 osoba na dijalizi, 2.000 čeka transplantaciju bubrega, a godišnje se uradi svega stotinak transplantacija. Zbog toga su mnogi pacijenti primorani da rešenje potraže nekim drugim kanalima.

R ajko Hrvačević: Prema preporuci Svetske zdravstvene organizacije sve kupoprodaje organa su zakonom zabranjene, ona se zakonom zabranjuje u praktično svim zemljama. Ne postoji legalan način da se uradi takva vrsta transplantacije, dakle, transplantacija u kojoj neko kupuje organ, uglavnom parni organ, dakle, konkretno bubreg. Međutim, u nekim zemljama se rade ilegalne transplantacije bubrega, takav primer su Indija i Pakistan, iako je tamo takva vrsta transplantacije zakonom zabranjena ipak se dešavaju ilegalne transplantacije. Imamo i mi neko malo iskustvo i skorašnje, pre par godina, godinu-dve dana, imali smo dva bolesnika sa Kosova koji su uradili transplantaciju bubrega u Indiji i jednog bolesnika kod kog je transplantacija urađena u Pakistanu. Navodno, prema njihovim izjavama, postoje agencije koje organizuju kompletan aranžman i koje to naravno naplaćuju. Transplantacija, koliko su nam pričali, u Indiji košta negde oko 20.000 dolara, a u Pakitanu oko 12.000 evra.

Krsta i Smiljana Radibratović bili su u sličnoj situaciji, pošto je Krsta četiri godine svaki drugi dan išao na dijalizu.

Smiljana Radibratović, supruga Krste Radibratovića, davalac bubrega: Čitajući novine i preko oglasa saznali smo za tako neku agenciju koja je onda, u ono vreme, pre 10 godina u Francuskoj ulici bila otvorena tek. Mi smo normalno otišli dole, obavili te razgovore, nisu nam u startu bili ubedljivi da bi to moglo nešto da se poradi na tome i mi smo, sva sreća, u celoj toj beznadežnoj situaciji ipak je svest u nama preovladala i mi smo jednostavno odustali od toga.

Krsta Radibratović: Onda je bilo aktuelno da se ide u Indiju, tamo je vladala sirotinja i dobijao se bubreg za jeftine pare, bila je ta trgovina ljudskim organima.

Procenjuje se da oko 15 odsto organa koji se transplantiraju u legalnim transplantacionim centrima u Evropi potiče sa crnog tržišta. Najčešći izvor organa na crnom tržištu su, osim siromašnih i osoba koje ne mogu da se staraju o sebi, i osuđenici. Kina drži prvo mesto jer se u njoj godišnje uzme 2 do 3.000 organa zatvorenika nad kojima je izvršena smrtna kazna, ali i od živih zatvorenika.

I ratovi i periodi posle njih značajan su izvor delova ljudskog tela za ilegalno tržište. Pretpostavlja se da je tokom ratova na prostoru SFRJ takvo tržište postojalo.

Danijela Slavnić, stručna saradnica Udruženja porodica nestalih i kidnapovanih na Kosovu i bivša pripadnica policije UN na Kosovu: Kada pitate da li je na Kosovu bilo infrastrukture koja bi bila potrebna da se ta vrsta organizovanog kriminala obavlja, pa svakako da jeste. Dole postoje organizovane kriminalne grupe koje se bave krijumčarenjem, prostitucijom, falsifikatima dokumenata, isprava, reketiranjem, ucenama, ilegalnim prebacivanjem građana koji se bave otmicama. E, kada to pogledate, onda shvatite da je ta početna infrastruktura postojala, da postoji i danas. Zatim, u proteklih osam godina otvoren je niz sumnjivih ili neregistrovanih lekarskih ordinacija, privatnih klinika, što se isto dešavalo i simptomatično je, i u Albaniji i u Makedoniji. I bilo je izveštaja, čak i Amnesty Internationala, Human Wrights Watcha, Save the Children, koji su rađeni 2002, pa i 2004, koji su ukazivali na mogućnost da se ta vrsta kriminala obavlja i da je intenzivna na Kosovu.

Sumnja da se na Kosovu trguje delovima ljudskih tela vezivane su i za imena pojedinih međunarodnih patologa.

Danijela Slavnić: Bilo je više protesta koji su održavani u Prištini, ispred Vlade Kosova, ispred institucija UNMIK-a, zbog toga što su oni došli do određenih informacija da su tela koja su oni primali kao identifikovana ustvari bila oskrnavljena i da su nedostajale uglavnom kosti. Bilo je raznih afera i priča da su te kosti završile na raznim institutima, fakultetima u nekim drugim zemljama sveta, u Zapadnoj Evropi i SAD. I naravno, nagađalo se o određenim imenima, to su sve bili zvaničnici koji su radili u toj forezničkoj kancelariji IMPF-a i koje su albanske porodice optuživale da su u stvari prodavali kosti i određene delove tela koji su bili interesantni u naučne svrhe.

Svi vidovi nehumane komercijalizacije delova ljudskog tela uslovljeni su siromaštvom, neefikasnom primenom propisa o zabrani prodaje ljudskih organa, visokim nivoom korupcije. Iako svi ti uslovi u Srbiji evidentno postoje, lekari uglavnom kažu da uslova kod nas za tu kriminalnu delatnost nema, dok su teoretičari drugačijeg mišljenja. Oni ističu da osim nepostojanja posebnih jedinica policije u Srbiji nema ni drugih mehanizama koji bi omogućili otkrivanje ali i sankcionisanje te vrste kriminala.

Saša Mijalković: Kad je reč o našem užem krivičnom zakonodavstvu ili osnovnom krivičnom zakonodavstvu, ta radnja je prvi put inkriminisana 2003, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona. Tada je uvedeno kriivčno delo nasilno oduzimanje ljudskih organa i delova tela. Međutim, poslednjim reformama krivičnog zakonodavstva, kada je 1. januara 2006. stupio na snagu Krivični zakonik Srbije, to krivično delo je izbrisano iz krivičnog zakonodavstva.

Danijela Slavnić: Da li namerno ili slučajno odeljenje policije za istraživanje tih vrsta zločina se ne formiraju, ona ne postoje, nema ih ni na Kosovu, nema ih ni kod nas, jednostavno ne postoji dovoljno ljudskih resursa, ne postoji ni dovoljan broj zakonskih regulativa. Dakle, vlada jedno opšte neuređenje u toj oblasti i zbog toga je najčešće ovaj problem i predmet manipulacija i zbog toga nema očekivanih rezultata.

Sistem kontrole ne omogućava potpuni uvid u to kakvim se sve delatnostima bave zdravstvene ustanova, posebno privatne koje niču poput benzinskih pumpi ili trgovina. Koliko možemo biti sigurni da, na primer, jedna domaća očna klinika na kojoj se obavljaju transplantacije rožnjača, poseduje transplante koji ne potiču sa crnog tržišta?

Zorica Marković: Ceo jedan deo zdravstva je izvan sistema, zasad je državni još uslovno rečeno pod nekom kontrolom. Mi ne znamo šta se dešava, oni moraju da ispune neke uslove, ali koliko se kontrolišu, koliko se to ispunjava? Upravo ta mogućnost da jedan lekar radi i u državnoj i u privatnoj klinici stvara tu mogućnost da imate jedan deo koji je transparentan i jedan koji je nekako neintegrisan.

Tomica Milosavljević: Nisu privatne ustanove van sistema. Saglasan sam s vama da je mesto zdravstvene inspekcije mnogo važno i da kad govorimo o trgovini organima onda to prevazilazi ovlašćenja inspekcije. To je sad već ozbiljna stvar.

Željko Nikač: U pogledu ljudi visoke klase, kao što su lekari ili univerzitet, imate neke stepenove autonomije, vidite da se često ta autonomija izvrgava ruglu, kao što je slučaj ovo sada... da sad ne govorim o ovoj hit temi Kragujevcu, tako može biti hit tema i univerzitet i jedan deo njegov, to je medicinska oblast, veoma suptilna o kojoj ja naravno malo mogu da govorim jer ne znam. Ali kažem, lažna solidarnost, provere koje su vršene su temporalne, ad hok, po prijavi, gde ima nekog snažnijeg utemeljenja, gde tužilac odobri, tužilac je takođe oprezan, on opreza radi nalaže određenu proveru, ali neće dozvoliti permanentne provere. E, to je odličan prostor za delovanje pojedinaca.

Jedan od osnovnih preduslova za zloupotrebu ljudskih organa i tkiva jeste njihovo nedovoljno obezbeđivanje kroz nacionalne programe zaveštavanja organa. U Srbiji su u poslednje tri godine, prema rečima Tomice Milosavljevića, obavljene tek tri transplantacije jetre, a nije bilo nijedne transplantacije srca. Tokom prošle godine urađeno je svega 80 transplantacija bubrega, od čega je samo desetak procenata kadaveričnih. Razlog je slaba zainteresovanost građana za zaveštavanje organa i loša organizacija i zakonska regulativa.

Rajko Hrvačević: Kada je u pitanju organizacija, pre svega je potrebna odgovarajuća zakonska regulativa koja daje pravni osnov za organizaciju kadaverske donacije. U svetu postoje različiti modeli organizacije kadaverske donacije organa, svakako je najuspešniji španski model. U Španiji oni trenutno na milion stanovnika imaju 35 kadaverskih davalaca godišnje, što je visoka stopa kadaverskih davalaca i samim tim Španija spada među zemlje s najvećim brojem transplantacija bubrega u svetu.

Španski model podrazumeva da donor postaje svako ko doživi moždanu smrt bez posebne saglasnosti. Da bi se povećao broj živih davalaca pre svega bubrega u nekim zemljama zakon dozvoljava da donori mogu biti i članovi šire porodice i prijatelji, što je po domaćem zakonu ograničeno samo na članove uže porodice. To pacijentima na dijalizi dodatno smanjuje šanse za izlečenje.

Dragoslav Tešić, davalac bubrega: Tih dana kad je devojčica operisana sreo sam roditelje uplakane i oni su mi objasnili da je Verica... izvršena je operacija, izvađen je jedan bubreg koji je imao cistu, a drugi bubreg joj nije uopšte funkcionisao. Tako da sam ja u tom momentu ne razmišljajući pitao roditelje, roditelji su rekli da nijedno ne može da bude donator, majka zato što je rođena s jednim bubregom, a otac je druga krvna grupa i ne mogu biti donatori. Ja sam upitao koja je krvna grupa Verica, kaže opšta, grupa O. I ne razmišljajući ja sam rekao - ako mogu da pomognem, ja sam grupa O, opšta grupa, ja ću dati bubreg ako može da se spasi devojčica.

Dragoslav Tešić darovao je bubreg Verici Burmazović, iako devojčicu prethodno skoro da nije poznavao. Verica je čekajući organ godinama bila na dijalizi.

Verica Burmazović, primalac bibrega: Grozno, kao prvo, treba svaki drugi dan na dijalizu, a tamo je.. i moraš i bockati se svaki drugi dan i priključivati se na aparat, stvarno grozno.

Dragoslav Tešić: Nijednog momenta nisam pomislio na prodaju ili na neku novčanu satisfakciju, nijednog momenta, ja vam govorim iskreno, a da bi došli do odobrenja za transplantaciju to je vrlo mukotrpan i dug put. Taj put je trajao nekih godinu dana, da bi se dobila sva ta odobrenja od Ministarstva zdravlja, odobrenje od Ministarstva tri puta sam morao biti u Ministarstvu da bi se dokazalo da sam ja stvarno donator koji nije sklon tome ili ne želi da proda taj bubreg.

Ista procedura važi i za supružnike.

Smiljana Radibratović: Morali smo da dobijemo saglasnost od Ministarstva zdravlja, kada dobijete sve to, odnesete na VMA, tamo se sastaje etički komitet.

Smiljana Radibratović dala je 1990. bubreg suprugu, pošto niko od krvnih srodnika nije mogao da bude donor.

Krsta Radibratović: Ona je prva u staroj Jugoslaviji, onoj bivšoj, koja je dala suprugu bubreg, a 376. je u svetu po statistici koja je dala suprugu bubreg, to je zvanična statistika.

Srbija je na poslednjem mestu u Evropi po broju transplantacija sa kadavera, odnosno sa osoba kod kojih je nastupila moždana smrt. Jedan od razloga je i taj što se veoma mali broj građana odazvao na akciju dobrovoljnog zaveštavanja organa koja je počela pre više od četiri godine. Više od 2.000 ljudi u Srbiji čeka tu operaciju, a ona bi mogla da zatreba i svakome od nas. Zbog toga smo pošli do VMA da vidimo šta je sve potrebno za dobijanje donatorske kartice.

Marijana Petrović, VMA: Pošto ste vi zainteresovani za zaveštanje organa, bitne su nam tri stvari, da nemate dijabetes melitus, da nemate neko od neuropsihijatrijskih oboljenja i da nemate neko od malignih oboljenja. Ako nemate ništa od toga, prepreka ne postoji, godine takođe nisu prepreka, tako da uz osnovna dokumenta možete popuniti ovaj obrazac i dobijate donatorsku karticu.

B92: Odgovori su ne, ja mogu da popunim ovaj formular. Dakle, ovo su osnovni podaci, ime i prezime, matični broj, lična karta, krvna grupa, adresa, telefon.

Informacije o dobrovoljnom zaveštavanju organa mogu se dobiti 24 sata na VMA, telefon 36 707 84.

Od početka akcije zaveštavanja organa prijavilo se svega 20.000 ljudi, što je daleko od 2 do 3 miliona, koliko bi Srbija morala da ima da bi bolesnici dobili šansu za život i da izlaz ne bi tražili na crnom tržištu.

Srbija nije uključena u legalnu evropsku mrežu organa i tkiva, Eurotransplant. Ako nismo uključeni u tu, da li smo onda žrtva one druge? Zvanično nismo, međutim, takođe zvanično, problemom trgovine ljudskih organa se niko i ne bavi.

Autorka: Jelena Veljković

VEČERNJE NOVOSTI, 10.2.2007. / izvor
Moje dete, tuđa kćerka

Dramatična, gotovo neverovatna ispovest Milijane Čumić, radnika SO Zvezdara. - Imam dokaze o neviđenoj korupciji političara, lekara i tužilaca u vezi sa aferom beba. Sigurna sam: neko drugi čuva moje dete – kaže Milijana

Slučaj Milijane Čumić (51), radnika SO Zvezdara u Beogradu smatra se najjačim i najargumentovanijim u celoj aferi nestalih beba. Ona je celu istragu sama uradila, sakupila dokaze, obimnu dokumentaciju, i pronašla svoje dete. Jedino joj, kao dokaz, nedostaje samo DNK analiza. Kad sam stigla dovde, istrajaću do kraja - uporna je Milijana. - Uopšte mi nije važno da li će neko krivično da odgovara, niti da li je neko potplaćen da bi mi ukrao bebu. Ali, imam dokaze o neviđenoj korupciji političara, lekara i tužilaca u vezi sa aferom beba. Ako uskoro ne dobijem svoje ustavno pravo na proveru identiteta, sve ću obelodaniti, čak i po cenu života!

Tuga i radost

Kako objašnjava Milijana, prema dokumentaciji, njenu kćerku su 21. decembra 1978. godine proglasili mrtvom i zamenili u porodilištu Gradske bolnice u Beogradu. Ona dalje navodi da su se tog dana u bolnici sa njom porodile još dve žene. Sa njom u sobi je bila izvesna Nala, a žena za koju sumnja da je odgajila njenu kćerku, Ružica, ležala je u drugoj sobi. Ove tri žene su u roku od tri sata radile dve devojčice i jednu bebu sa urođenim manama koja je, u stvari, kako se kasnije ispostavilo, proglašena mrtvorođenom.

Milijana je tugovala i patila, a u septembru 2002. godine odlučuje da potraži istinu u matičnim knjigama opštine Zvezdara. Ubrzo je usledio šok: otkrila je skandaloznu dokumentaciju. Ali, 2002. godine, posle skoro dve i po decenije sumnje, u jednom selu kod Obrenovca pronašla svoju Anu. - Sačekala me je na kapiji, ne znajući ko sam - priča Milijana. - Srce mi se steglo. Bila sam to ista ja sa 24 godine. Predstavila sam joj se kao tetka Milijana. I njeni roditelji su me lepo primili. Polako sam im objašnjavala o čemu je reč, da bi Ana u jednom trenutku rekla: "I ja sam rođena sa istom težinom kao i vaša kćerka".

Navodi da je njena "majka" bila crvena u licu i da se pravdala da je sve bilo davno i da se malo čega seća.

- Tada sam shvatila da ona zna da gaji tuđe dete, ali da ne zna čije je: da li moje ili Nalino. Naravno, nisam joj rekla da sumnjam da je Ana moja, samo sam je zamolila da mi se javi ako se nečeg seti...

Milijana se, potom, sa Anom telefonom čula nekoliko puta, a potom je ova devojka posetila svoju nesuđenu porodicu u Beogradu. Njih dve su ubrzo počele da razgovaraju otvoreno. Ana je čak primorala i svoju "majku" da joj kaže istinu, a uporedo je istraživala obimnu dokumentaciju koju je sakupila Čumićeva.

Milijana kaže da se Ana teško suočila sa istinom i da je čak grubo reagovala.

Jasne pretnje

- Htela sam samo da joj saopštim pravu istinu - ističe Milijana. - Izjasnila se da, za sada, želi da ostane kako jeste. Zabranila mi je da joj se obraćam rečima "kćerko" i pripretila da će "povući neke radikalne poteze". Razumem je. Ipak su je drugi odgajili i školovali. Verujem da, u slučaju da sud naloži DNK analizu, Ana ne bi odbila.

Ova priča počinje 12. decembra 1978. godine, kada se Milijana Čumić porodila u Gradskoj bolnici u Beogradu, a babica joj je rekla da je rodila mrtvu devojčicu. Međutim, Milijana tvrdi da je videla da beba mrda levom rukom.

- Protestovala sam, ali mi je babica rekla: "Ćuti! Znaš ti sve bolje od mene!" - priča Milijana.

Potom je, na opšte zaprepašćenje, istog dana, u drugoj smeni, medicinska sestra donela Milijani bebu na podoj! Kada je zaplakala i rekla da joj je beba umrla, sestra je izletela iz sobe.

- Nisam ni znala da mi je tada zaista donela moje dete - ubeđena je Milijana.

Sledećeg dana zbila se takođe čudna situacija. Naila, koja je delila sobu s Milijanom, dobila je dete na podoj, ali ubrzo je u sobu uletela Ružica i pokušala da joj otme bebu, vičući da je to njeno dete!

- Kasnije sam shvatila da je to žena koja neguje moju kćerku - priča Milijana. - Kako se ispostavilo, posle nekoliko godina mog istraživanja, Nala, koja je tada imala 40 godina je rodila dete sa manama. Babice su za njeno dete tvrdile da je moje. Istovremeno, za Ružičino su tvrdili da je Nalino. A Ružici je pripalo moje!

Nekoliko meseci posle porođaja, Milijana je pokušala da pronađe mesto gde joj je dete sahranjeno. A posle 27 godina došla je do šokantnih podataka: ni na jednom groblju u Beogradu nijedno dete rođeno 12. decembra 1978. godine nije sahranjeno, čak ni takva sa teškim manama.

Zapisnik

Susret sa Nailom Milijana je tokom svoje grozničave istrage u jednom prigradskom beogradskom naselju najpre pronašla Nailu. Kaže da je ova žena najpre bila ljubazna, ali posle nekoliko susreta, kad je shvatila šta zaista hoće, odbila da joj pomogne. Čak je Mirjani i pretila.

Milijana je uspela da "iskopa" u matičnoj službi da je njeno dete zavedeno pod četiri broja u registru. Nije postojala ni prijava, ni zvanični zapisnik o smrti novorođenčeta. U bolnici je saznala da je njeno dete, ipak, po rođenju dobilo broj, što znači da je bilo živo. Posle silnih peripetija, uspela je da angažuje inspekciju, iz čijeg izveštaja se vidi da potvrda o smrti u tri primerka i zapisnik o obavljenoj obdukciji zaista nigde ne postoje.

Čumićeva je podnela i krivičnu prijavu, a Slobodan Nešović, tužilac Trećeg opštinskog suda u Beogradu sve vreme je bio izuzetno korektan prema njoj. Međutim, kada su zajedno sakupili svu dokumentaciju i otkrili da bi jedna od dve devojčice rođene tog 12. decembra 1978. godine zaista mogla da bude njena kćerka, od republičnog javnog tužioca stiglo je uputstvo kojim zabranjuje da sud naloži DNK analizu, čime bi se utvrdilo koja je devojčica zaista njena.

Kako kaže Milijana, zabrana je obrazložena tvrdnjom da je slučaj "eventualno zastareo" po članu 116. i 117. KDZ:

- Međutim, tražila sam da se slučaj vodi radi utvrđivanja identiteta - kaže Čumićeva. - Osnovno pravno načelo jeste da takvi slučajevi nikad ne zastarevaju, ali se tužilaštvo oglušilo o sve moje molbe.

Miša Ristović

VEČERNJE NOVOSTI, 26.1.2007. / izvor
Beba 6.000 evra

U Nišu presečen lanac trgovine nerođenom decom iz Bugarske za Grčku. Neplanirani porođaj jedne Bugarke u niškom porodilištu otvorio aferu u susednim zemljama. Niš tranzitno područje, na kojem se ukrštaju kanali krijumčarenja ljudi

Kada se jedna državljanka Bugarske, koja je bila u društvu nepoznatog “pratioca”, početkom prošle godine, neplanirano porodila u Nišu a bila na putu za Grčku, niškim policijskim inspektorima iz Odseka za strance, suzbijanje ilegalne migracije i trgovine ljudima, nešto se učinilo sumnjivim.

Trebalo im je samo petnaestak dana da otkriju dobro organizovan lanac trgovine još nerođenom decom, na relaciji Bugarska - Grčka. O tome su obavestili i kolege u Bugarskoj, a tamo je ubrzo uhapšeno nekoliko dobro organizovanih grupa koje su iz te zemlje odvodile siromašne trudnice da bi se porodile u Grčkoj i tamo za minimalnu cenu pristajale da prodaju svoju bebu.

Naravno, “trgovci” su te bebe kasnije preprodavali uz višestruko veću nadoknadu od one koju bi isplaćivali majkama. Nekima od njih su, inače, isplaćivali i akontaciju pre polaska iz Bugarske, a ostatak posle porođaja u Grčkoj. Kako su februara prošle godine preneli bugarski mediji, tamošnja policija uhapsila je petoricu Roma iz Slivena i Burgasa koji su u protekle tri godine bili učesnici mreže za prodaju bugarskih novorođenih beba u Grčkoj.

Siromašni na udaru

Žrtve su bili siromašni mladi bračni parovi, kojima su organizatori trgovine bebama davali pozamašne zajmove. Pošto o roku ne bi uspeli da vrate novac, kreditori su primoravali na trudnoću žene dužnika, a potom ih odvodili u grčke gradove Valosi i Katerini.

Tu su trudnice boravile do porođaja, posle čega su novorođenčad davana na usvajanje grčkim porodicama, pri čemu su porodilje terane da rade da bi otplatile svoj boravak. Za prodate bebe one su dobijale od 3.000 do 6.000, a posrednici po 15.000 evra.

Duško Klikovac, glavni policijski inspektor i šef Odseka za suzbijanje trgovine ljudima niške policije, kaže da su policijama Srbije, Bugarske i Grčke i odranije poznati mnogobrojni primeri trgovine još nerođenom decom. Kako predočava, Grci retko odobravaju ulazak trudnicama iz Bugarske u svoju zemlju, ali organizatori ovih nečasnih rabota pokušavaju da pronađu druge puteve, preko Srbije i Makedonije.

- Tipuju se žene iz siromašnih slojeva i “obrađuju” na razne načine, uz dovođenje u stanje zavisnosti zbog siromaštva, a zatim im se nudi aranžman da prodaju svoju bebu - objašnjava Klikovac.

Podaci EU govore da je trgovina ljudima postala posao broj tri za mafijaše, odmah iza trgovine drogom i oružjem. Pored klasičnog “lova” na "belo roblje", koje se zatim uvlači u najmračnije lavirinte prostitucije i seksualnog zlostavljanja, dobre pare obrću se i u švercu, ilegalnom prebacivanju ljudi iz siromašnih i nerazvijenih zemalja u zemlje EU.

Prodali tri sina i dve ćerke Slučaj Milijarde Kostić, iz Prćilovice kod Aleksinca, šokirao je srpsku javnost, kada je niška policija saopštila da su ona i njen vanbračni suprug Zoran Janković za ukupno 1.250 evra prodali svoja tri sina i dve ćerke Slobodanu Stankoviću, Dragiši Stankoviću, Zoranu Stankoviću i Milenku Stankoviću, koji su ih koristili za prošnju širom Srbije.

Šema za prostituciju

U Srbiju raznim kanalima stižu i devojke iz Moldavije, Rusije, Rumunije i već u našoj zemlji ostaju bez pasoša, ovde ostaju po nekoliko meseci da rade kao prostitutke, često pokrivene i nekakvim “estradnim ugovorima” o angažovanju na poslovima plesačica u noćnim klubovima. Tim devojkama se zatim nudi da rade “sve i svašta” kako bi platile visoke sume za novi, lažni pasoš i bile upućene dalje ka Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, na Kosovo.

Šef Odseka za suzbijanje trgovine ljudima niške policije ukazuje i da je grad na Nišavi tranzitno područje, na kojem se ukrštaju kanali krijumčarenja ljudi.

- U Srbiju iz Bugarske stižu Azijati i građani iz zemalja bivšeg Sovjetskog saveza - navodi inspektor Klikovac. - Prvo odredište im je Beograd, a zatim idu dalje, preko Mađarske, Hrvatske ili preko Jadranskog mora. Albanci sa Kosova prvo idu za Beograd, preko Niša ili Novog Pazara, a zatim dalje na zapad, dok deo njih ide i preko Albanije i Crne Gore, a zatim preko Jadrana do Italije, ili kopnom ka BiH i Hrvatskoj.

M. Ristović

VEČERNJE NOVOSTI, 23.1.2007.
Pomereni na početak
Naši predmeti stoje po fiokama. Sada smo kao na početku, vraćeni u 2002. godinu. Ogorčeni, ali ipak sa trunkom nade, 15 predstavnika roditelja iz Srbije izašlo je u utorak sa sastanka u MUP Srbije, gde su sa članovima specijalno oformljene Radne grupe, želeli da saznaju dokle je stigla istraga u ispitivanju afere "trgovine bebama".

BEOGRAD - Naši predmeti stoje po fiokama. Sada smo kao na početku, vraćeni u 2002. godinu. Ogorčeni, ali ipak sa trunkom nade, 15 predstavnika roditelja iz Srbije izašlo je u utorak sa sastanka u MUP Srbije u Ulici kneza Miloša, gde su sa članovima specijalno oformljene Radne grupe, želeli da saznaju dokle je stigla istraga u ispitivanju afere "trgovine bebama".

Sastanak sa policijom i pukovnikom Srbislavom Ranđelovićem koordinatorom Radne grupe MUP i pomoćnikom direktora policije, inicirali su roditelji, koji veruju da su im iz porodilišta oteli decu i kasnije ih preprodali. Namera im je bila, da direktno od policije dobiju informacije šta je utvrdila istraga.

Vojvodina Novosađanka Maja Špak, na sastanku predstavnik oko 60 vojvođanskih roditelja, navodi da u Novom Sadu ništa nije urađeno po pitanju Anketnog odbora. Maja Špak, tvrdi da joj je dete nestalo iz porodilišta 1996. godine.

- Morali smo da se sastanemo sa Ranđelovićem i iz prve ruke saznamo zašto su već dva puta probijeni rokovi od 30 dana koje je policiji dao Anketni odbor za nestale bebe, koji je osnovala Narodna skupština - objašnjava posle dvočasovnog sastanka Goran Filipović. - Policija nam u "veoma konstruktivnom razgovoru", nije otkrila mnogo. Kažu, ne mogu u cilju istrage. Filipoviću i dalje nije jasno gde je zastoj u celokupnoj istrazi.

- Ova afera se zataškava - tvrdi Nikola Šegrt, jedan od članova Beogradske grupe roditelja, čija se žena porodila u porodilištu u Višegradskoj 1993. godine. - Svi rokovi su probijeni. Nadamo se da će posle ovog sastanka, krenuti istraga.

Mirjana Novokmet iz Beograda tvrdi da dokaza o trgovini bebama i te kako ima. Navodi i da su sami roditelji došli do nekih od njih.
- Pronašli smo duple knjige i protokole - podvlači Mirjana Novokmet. - Mora se deblokirati i tužilaštvo, jer vreme protiče. Nailazimo na velike prepreke.

U potrazi za istinom predstavnici roditelja, planiraju da posete i druge državne organe. Na prvom mestu im je sastanak sa zamenikom republičkog tužioca Evicom Mijatović, u čijoj nadležnosti je i slučaj nestalih beba u Srbiji.

Sr. K.