Kada bi bar jedan slučaj krađe beba dobio konačan rasplet, odnosno kada bi se javno obelodanilo da je neko od roditelja pronašao svoje dete i za to priložio konkretne dokaze, a država priznala tu činjenicu, šta bi onda bilo sa ostalim slučajevima nestalih beba koji čekaju svoj epilog? Da li bi svaki, od nekoliko hiljada slučajeva prošlo istu proceduru? Šta bi država u tom slučaju morala da objasni svojim građanima?
Svakako, tada bi svima bilo jasno da je reč o organizovanom kriminalu za koji je država znala i odobravala ga. Takođe, znalo bi se, pojedinačno, imenima, ko su bili učesnici u dobro povezanom lancu krađe beba, a ko je to prikrivao godinama i zašto. Možda bi se time dovela u pitanje, naprimer, tačnost podataka u matičnim knjigama velikog broja stanovnika Srbije. Ili da je ipak, sve to bio jedan državni PROJEKAT sa jasnim ciljem.
Sve su ovo pitanja na koja još uvek čekamo odgovore!
U ovom nastavku serijala objavljujemo intervju sa Zoricom Pajić, majkom kojoj je 1993. godine ukradeno dete.
- Suprug i ja živeli smo u vanbračnoj zajednici. Zatrudnela sam 1993. Godine. Iako je u Petrovcu na Mlavi postojalo porodilište, ja sam po preporuci bliske rođake mog supruga – M.P., koja je po struci lekar, celu trudnoću kao i sam porođaj obavila u Beogradu, u Višegradskoj. Imala sam poverenje u M.P. i na samom početku trudnoće ništa nije delovalo sumnjivo.
- Ne, na zvaničnom dokumentu, na mestu gde treba da piše ime glavnog akušera napisana su dva znaka pitanja.. Kasnije sam saznala da je reč o doktoru Rad. Porođaju je prisustvovala i babica Đ.,koju sam tada prvi put videla.
Cela trudnoća, zapravo nije vođena po uobičajenoj proceduri. Ja sam uvek odlazila na kontrolne preglede van radnog vremena doktora koji mi je vodio trudnoću i iz tog razloga ja sam posedovala veoma malo dokumentacije o vođenju trudnoće. Kasnije mi je bilo jasno da je sve to urađeno smišljeno i planski.
- Rodila sam dečaka, dana 02.10.1993. godine u Beogradu, u GAK Višegradska. Beba je rođena živa i zdrava. Iako je dobila ocenu osam na rođenju, nije mi dozvoljeno da vidim bebu. Navodili su razne razloge... Da ima žuticu, da je bolje za mene da ga još ne vidim...
- Ubeđivala sam medicinsko osoblje da mi dozvoli da odem do bebe, ali mi nisu dozvolili. Onda sam ja otišla, krišom, sa još jednom porodiljom iz sobe, do prostorije gde su bile bebe. Dok sam ga gledala kroz staklo prišla mi je medicinska sestra rekavši: „Lepo vam je dete, zdravo je, ne brinite Vi, slobodno se vratite u svoju sobu i odmorite se“. Osetila sam mir u duši i nemo sledila njena upustva.
Ona je, zapravo, samo potvrdila ono što sam i ja sama videla. Moje dete se nije ni po čemu razlikovalo od ostalih beba...
Majka je prestala da priča. U sobi je zavladala tišina. Ćutala je izvesno vreme, a onda nastavila da govori:
- Sutrada... sutradan je u sobu ušla vrlo lepa i zgodna mlada žena, koji nikada do tada nisam videla. Na sebi nije imala medicinsku uniformu, naprotiv. Izgledala je vrlo atraktivno, lepo obučena! Kroz blagi osmeh saopštila mi je da moram biti smirena, jer mi je umrla beba, da sam mlada i da ću imati još dece. Od tada, ne znam šta se dešavalo. Bila sam u šoku, davali su mi lekove i neke papire da potpišem. Nisam bila svesna. Sve je postalo konfuzno i delovalo mi je kao san iz kojeg sam želela što pre da se probudim.
- Nismo. Moj muž je tada došao i tražio da vidi dete, ali ga je sin njegove rođake D.P. (tada je bio muzičar, a sada je ugledan doktor) ubedio da to ne treba da radi. Tom prilikom sreo je doktora koji je mene porodio i pitao ga šta se desilo sa našom bebom. Odgovorio je da je porođaj protekao dobro i da je sa bebom sve bilo u redu, ali da on ne zna šta se dalje dešavalo. Bilo mu je čudno da je beba tek tako umrla.
Hteli smo i da mi obavimo sahranu našeg deteta, ali nam je rečeno da bolnica sahranjuje bebe. Tada je moj muž pitao: “Da li kod Vas plaćamo, i kolika je cena sahrane?“
Jedna medicinska sestra za šalterom je rekla: „Za vas su platili“, ali druga sestra se ubacila u razgovor rekavši: “Ne plaća se“!
- Kod mene je uvek postojala nekakva sumnja u priču koju su nam rekli u bolnici, ali su me ubeđivali da je sve to uzrokovano stresom koji sam doživela. Slušajući priče o nestalim bebama postala sam ubeđena da se i meni to isto desilo. Tragajući za istinom uspeli smo da otkrijemo niz nepravilnosti oko slučaja neše bebe. Naprimer, tražili smo od ‘JKP pogrebne usluge’ da nam zvanično saopšte gde je sahranjeno naše dete. Rekli su nam da muško Pajić novorođenče nije sahranjeno ni na jednom groblju u Beogradu i da nije prošlo kroz kapelu!
Obdukcioni nalaz potpisao je doktor Đ. K. (trenutno nije u Srbiji) i to, kako je navedeno u dokumentacji, obdukcija je obavljena posle pet meseci od smrti deteta. Na tom nalazu postoji šifra ‘STARRY SKY’, za koju nikada niko nije objasnio šta tačno ona znači. Zna se da ta šifra postoji na svakom nalazu gde postoji osnovana sumnja da je reč o krađi beba. Mnogi roditelji to mogu da vam potvrde.
- U opštini Savski Venac su nam najpre rekli da je dokumentacija uništena u poplavi, a kasnije smo od njih dobili samo kopiju upisa u matičnu knjigu rođenih i umrlih.
Potvrdu o smrti, kao najvažniji i ključni dokaz, nikada nismo dobili. U ovom slučaju izgleda važi pravilo: NEMA LEŠA – NEMA ZLOČINA!
O šifri ‘STARRY SKY’ govori se u ovom dokumetnarnom filmu:
Dokumentarni film o problemu "Afera beba" snimljen krajem 2004 i pocetkom 2005 godine (YouTube video)
Autori: Ivan E. – Andreja B.
Nastavak
021.RS, 11.11.2014.
/ izvor
Ili sastanak sa Vučićem o nestalim bebama, ili veći protesti
Premijer Srbije Aleksandar Vučić nije danas održao sastanak sa roditeljima navodno nestalih beba, a sastanak je odložen za sredu ili četvrtak.
Kako za 021 kaže predstavnica Beogradske grupe roditelja Mirjana Novokmet, sastanak o donošenju zakona koji bi omogućio rešavanje slučajeva navodne krađe beba odložen je zbog službenih poseta u Vladi Srbije, ali je stiglo obećanje iz kabineta premijera da će novi termin biti zakazan nakon razgovora sa delegacijom Međunarodnog monetarnog fonda, a najverovatnije u sredu.
"Ukoliko ne dobijemo termin, spremni smo i na veće proteste. Zakon o nestalim bebama trebalo bi da bude usvojen za manje od mesec dana i vreme je da se o ovome razgovara. Mi želimo da razgovor obavimo sa premijerom, a ne sa ministrima", kaže Mirjana Novokmet, navodeći da joj je iz kabineta premijera poručeno da će sastanku prisustvovati, ipak, ministar pravde, ministar zdravlja i ministar unutrašnjih poslova.
Jedan od roditelja koji godinama traži pravdu za svoj slučaj, Goran Filipović iz Beograda kaže za 021 da su stvoreni uslovi da se roditelji udruže i pošalju na hiljade tužbi na adresu Strazbura, ukoliko država uskoro ne ispuni data obećanja. "Nama je dosta da stalno čekamo da se nešto dogodi. Kao da neko sabotira ceo slučaj, ili vlastima jednostavno nije dovoljno stalo do nas. Čim nešto nije politička tema, odmah je zapostavljeno", kaže Filipović i dodaje da roditelji nemaju ništa od praznih obećanja.
Roditelji koji sumnjaju da su im bebe ukradene u porodilištima širom Srbije, počev od 1970. godine do danas, godinama traže veću zainteresovanost države za ovaj problem. Nakon što su se septembra ove godine izborili za Nacrt zakona o nestalim bebama, na čijoj izradi je radila poznata pravnica Vesna Rakić Vodinelić, roditelji pokušavaju da urgiraju da Skupština Srbije ovaj pravni akt donese po hitnom postupku, a najkasnije do 9. decembra.
Ministarstvo pravde je, inače, pre više od godinu dana, na zahtev Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, formirala Radnu grupu za ispitivanje slučaja nestalih beba, koja je imala rok da do 9. septembra ove godine donese konkretne zaključke i načini spisak roditelja čija su deca, navodno, ukradena. Radna grupa, smatraju roditelji, nije ispunila svoj zadatak, što je iniciralo niz protesta ispred Vlade, a poslednji je održan prošle sedmice, kada je pedesetak roditelja tražilo odgovor od premijera Srbije.
U Srbiji je napravljen presedan u slučajevima nestalih beba početkom prošle godine, kada je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio u korist Zorice Jovanović, čiji je sin rođen pre oko 30 godina, a pod sumnjivim okolnostima proglašen mrtvim u porodilištu. U presudi je, naime, istaknuto da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović. Njen sin do danas nije pronađen.
U Srbiji danas ima preko šest hiljada roditelja koji tragaju za nestalim bebama. (Gorica Nikolin - gorica@021.rs)
DANAS / NOVI MAGAZIN, 11.11.2014.
/ izvor
Nestale bebe: 3.000 prijava po fiokama
Više od 3.000 krivičnih prijava u vezi nestalih beba "leži" u fiokama tužilaštva, jer istraga ni po jednom od ovih predmeta nije pokrenuta. Iako je država Srbija, po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, do 9. septembra ove godine trebalo da obezbedi naknade za roditelje nestalih beba i reši sporne slučajeve, to dosad nije učinjeno.
BEOGRAD - Srbija je tražila da se taj rok produži, što je Komitet ministara Saveta Evrope učinio, produživši period za tri meseca. Međutim, pitanje je da li će država ispuniti obaveze prema roditeljima do 9. decembra, s obzirom na to da još nije usvojen zakon koji reguliše tu oblast.
Sastanak premijera Aleksandra Vučića sa roditeljima nestalih beba trebalo je da bude održan u utorak, ali je odložen zbog premijerovih obaveza. Goran Filipović, koji je trebalo da prisustvuje sastanku, kaže za Danas da im je ponuđeno da umesto sa Vučićem razgovaraju sa ministrima zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova.
"Mi smo odbili tu ponudu, jer smatramo da država ne ispunjava svoje obaveze a da to, između ostalih, opstruišu i navedeni ministri. Pre svih Nebojša Stefanović, jer policija ne čini ništa u vezi sa nestalim bebama. Prethodno, dok je bio predsednik skupštinskog Odbora za prava deteta, obećavao nam je da ćemo učestvovati u radu tog odbora, prisustvovati sednicama, ali od toga nije bilo ništa", ističe Filipović.
On dodaje da je nacrt zakona koji predviđa osnivanje nezavisne komisije za istraživanje sudbine nestale novorođenčadi, posebne mehanizme za utvrđivanje istine, kao i načine za nadoknadu, poslat premijeru pre skoro pola godine.
"U kabinetu premijera su nam rekli da nikada nisu dobili zakon, kao ni dopise koje smo mu slali. Zato zahtevamo da razgovaramo izričito sa njim, da bismo utvrdili ko opstruira slučaj", naglašava Filipović.
| Pronašli 74 bebe
Udruženje nestalih beba Srbije broji više od 5.000 članova, a prema rečima predsednika udruženja, dosad su, sa velikom izvesnošću, pronašli 74 bebe.
"Većina ih je u Srbiji, mada ih ima i u nekim evropskim državama i Kanadi. Do njih smo došli prateći dokumentaciju, a u nekim slučajevima smo angažovali detektive“, kaže Vladimir Čičarević.
|
Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, koja je sa svojim timom izradila model zakona, kaže za Danas da pitanje zašto on dosad nije usvojen treba postaviti Skupštini, Vladi, a pre svega ministru pravde.
"Pretpostavljam da nije usvojen jer to nikom od njih nije bitno niti interesantno. Kada ih budu pritisli iz Saveta Evrope, onda će verovatno morati da ga usvoje. Komitet ministara SE zadužen je za izvršenje odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, i vlasti će morati da poštuju njihovu odluku", kaže Rakić Vodinelić.
Ona nije pravna zastupnica roditelja, ali im je izašla u susret i uradila model zakona.
"Meni je to bio izazov, i profesionalni, jer sličan zakon ne postoji u Evropi, a pre svega ljudski, jer sam želela da pomognem ovim ljudima", naglašava Rakić Vodinelić.
Predsednik udruženja nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević kaže za naš list da je najveći problem što tužilaštvo u našoj zemlji nije pokrenulo nijedan slučaj, niti dalo nalog za DNK analizu.
"Tužioci su uplašeni, jer je u trgovini bebama učestvovalo pola države. Podneli smo 3.000 krivičnih prijava a nijedan postupak nije pokrenut. DNK analiza zastareva nakon 10 godina. Neki roditelji su sami donosili analize, gde je poklapanje sa detetom bilo 98 odsto, a tužilaštvo to nije uzimalo u razmatranje", ističe Čičarević.
Sumnja se da je u proteklih 40 godina u Srbiji nestalo oko 10.000 novorođenčadi.
DANAS, 10.11.2014.
/ izvor
Roditelji nestale novorođenčadi traže hitno donošenje leks specijalisa
Premijer Vučić danas o slučaju nestalih beba
Beograd - Premijer Srbije Aleksandar Vučić trebalo bi danas da razgovara sa roditeljima nestalih beba u vezi s donošenjem posebnog zakona koji bi omogućio rešavanje svakog od ovih slučajeva. Sumnja se da je u proteklih 40 godina u Srbiji nestalo oko 10.000 novorođenčadi.
Da li će se konačno rešiti višedecenijski problem: Sa protesta roditelja ispred Vlade Srbije
Od početka 2000-ih roditelji koji su sumnjali da im deca nisu umrla na rođenju, već postale žrtve trgovine i organizovanog kriminala, krenuli su u postupke pronalaženja svoje dece. Pravosuđe Srbije nije ništa učinilo, te se grupa roditelja obratila Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
U slučaju „Zorica Jovanović protiv Srbije“ taj sud je prošle godine utvrdio da je Zorici Jovanović povređeno pravo na porodični život, i da je država Srbija obavezana da joj plati naknadu od 10.000 evra i sudske troškove.
„S obzirom na značajan broj potencijalnih tužbi, Sud nalaže da Srbija u roku od godinu dana od stupanja na snagu presude preduzme mere da obezbedi odgovarajuće naknade u svim sličnim situacijama. Proces treba da nadzire nezavisno telo sa adekvatnim ovlašćenjima, tako da se pruže uverljivi odgovori o tome šta se desilo sa svakim nestalim detetom i obezbedi adekvatna naknada“, navedeno je u presudi, koja je postala pravosnažna 9. septembra 2013. godine.
Srbija je imala rok od godinu dana da utvrdi mehanizme kako bi se pokrenuo postupak za rasvetljavanje sudbine još 100 beba čiji su se roditelji obratili sudu u Strazburu u objedinjenoj tužbi. Po preporuci Evropskog suda sadržanoj u pomenutoj presudi, ovo pitanje bi trebalo da bude uređeno posebnim zakonom. Model takvog zakona izradila je profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić sa svojim timom. Iako je zakon predat vladi pre više od šest meseci, odgovora nije bilo. Zbog toga je pedesetak roditelja prošle sedmice protestovalo ispred zgrade Vlade Srbije.
Jedan od njih, Goran Filipović, kaže za Danas da je Savet ministara Evropske unije upoznat sa zakonom, koji bi trebalo da se donese najkasnije do 9. decembra.
- To je poseban, leks specijalis zakon koji predviđa osnivanje nezavisne komisije za istraživanje sudbine nestale novorođenčadi, kao i posebne mehanizme. Odnosi se na slučajeve svih nestalih beba od 1970. godine. S obzirom da ističe rok za usvajanje zakona, bili smo primorani da protestujemo ispred Vlade - ističe Filipović. On dodaje da bi Skupština Srbije po hitnom postupku trebalo da usvoji zakon i da su roditelji zbog toga tražili sastanak sa premijerom.
Ispred zgrade Vlade Srbije prošle sedmice je bio i Zoran Đorđević (52), koji sumnja da mu je beba ukradena iz vranjskog porodilišta 1988. godine.
- Sa trudnoćom je sve bilo u redu, međutim, nakon porođaja supruzi su rekli da je beba rođena sa anomalijama. Nisu nam dali da je vidimo. Ona se iskrala tokom noći, videla je bebu koju joj je pokazala babica. Bila je to naša ćerka, i broj se podudarao. Sa njom je sve bilo u redu - priča Đorđević.
Kada su saznali da je videla devojčicu, supruga je odmah dobila otpust iz porodilišta. Posle tri dana Đorđevićima je javljeno da je beba umrla. Nisu im dali da je vide, uz obrazloženje da bi to moglo da ih istraumira, „da su mladi i da će imati još dece“.
- Dokumentacija je stigla naknadno. Bila je puna praznina i grešaka. Počev od prezimena bebe, do podatka da je supruga izašla iz porodilišta na sopstveni zahtev - navodi Đorđević. Oni su početkom 2000-ih krenuli u potragu za svojom devojčicom, za koju veruju da je živa i da je usvojio bračni par iz Srbije.
- Imamo opravdane sumnje, ali dok se ne donese zakon i ne proveri svaki slučaj pojedinačno, ne možemo ništa da dokažemo. Zato apelujemo na nadležne da hitno usvoje leks specijalis, dok ne bude kasno - ističe Đorđević.
Autor: K. Živanović
DNEVNIK, 9.11.2014.
/ izvor
Leks specijalis za nestale bebe?
Roditelji nestalih beba Srbije ostali su pri zahtevu da se donese leks specijalis, kojim će se utvrditi istina o njihovoj novorođenčadi, a iz Vučićevog kabineta im je obećano da će rešenje potražiti
u susretu s premijerom te ministrima pravde, zdravlja i policije sutra. Naime, na protestu ispred Vlade, beogradska grupa roditelja je istakla da je donošenje zakona jedini mehanizam da se izvrše presude Evropskog suda za ljudska prava povodom tog slučaja, u koji su se uključili i Savet Evrope i Komitetu UN za ljudska prava u Njujorku, kojem su predočili svoj problem.
– Ostajemo dok nas neko ne primi jer smo nezadovoljni Izveštajem Ministarstva zdravlja kojim se onemogućava procesuiranje slučajeva zakonskim putem – bila je jedinstvena grupa od oko 150 građana, koja je najavila da će, ako ih ne prime u Vladu kad je obećano, okupiti roditelje širom Srbije koji traže svoju decu.
– Radna grupa Ministarstva rada obradila je izveštaj tako da bi apsolutno svim roditeljima zatvorili slučajeve kao zastarele. Ako taj zakon ne prođe, ni pojedinac ni grupa, ništa neće uraditi. Jedino je zakon mehanizam koji nam omogućava da dođemo do istine o našoj deci. Retki su oni čiji bi slučajevi, na osnovu onog što predlaže radna grupa, bili procesuirani – kaže Mirjana Novokmet iz Beograda.
Ona podseća na to da je, po presudi Suda za ljudska prava u Strazburu, obaveza Srbije bila je da do 9. septembra preduzme sve potrebne mere radi ustpostavljanja mehanizma namenjenog da obezbedi pojedinačne odgovore svim roditeljima čija je situacija ista ili dovoljno slična situaciji Zorice Jovanović iz Ćuprije. U slučaju „Jovanović” Sud je utvrdio da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život jer je njen sin rođen 30 godina pre toga, pod neverodostojnim okolnostima proglašen mrtvim u porodilištu, dok država tri decenije nije učinila ništa da istraži ozbiljne sumnje roditelja.
Nedelju dana po isteku roka koji je Strazbur dao Vladi u Beogradu, dakle početkom septembra, porodice su uspele da izdejstvuju sastanak u Ministarstvu zdravlja. Tada je, kako ukazuju roditelji, državni sekretar tog resora Borislav Vekić izjavio da je Radna grupa Ministarstva završila rad na slučaju nestalih beba i nakon završnih konsultacija s predstavnicima triju ministarstava, predlog za rešenje problema biće dostavljen Vladi. Roditelji pak smatraju da Vlada nije do sada učinila ništa.
– Nećemo negativno da razmišljamo, ali nezavisna komisija nije rešenje po presudi Evropskog suda. Te tzv. nezavisne komisije neće proći. Upravo se borimo protiv toga jer im je rok do 9. decembra kratak, a naša najbolja borba je, izgleda, van granica zemlje – ogorčena je Mirjana Novokmet.
KURIR, 7.11.2014.
/ izvor
RODITELJI NESTALE DECE:
Oteli su nam bebe kao da smo životinje!
Ministarstvo zdravlja je potvrdilo da sam rodila dva dečaka, ali pisalo je da sam jednog rodila 24. januara, a drugog 3. februara 1971, priča s nevericom Ruža Mlađenović
Nada se da će izgubljeni sin prepoznati brata blizanca... Ruža Mlađenović
BEOGRAD - Rodila sam blizance, ali doktori su me ubeđivali da sam luda i da sam rodila samo jedno dete. Posle skoro 40 godina od Ministarstva zdravlja dobila sam potvrdu da sam rodila dva dečaka - započinje priču Ruža Mlađenović (69).
Ona je jedna od pedesetak roditelja koji su juče protestovali ispred zgrade Vlade Srbije tražeći istinu o svojoj deci, kako kažu, ukradenoj iz porodilišta širom Srbije.
Proglasili je ludom
- Koliko se institucije ozbiljno bave ovim problemom, najbolje govori to što je na njihovom dopisu stajalo da sam jedno dete rodila 24. januara, a drugo 3. februara 1971. godine. Kao da sam mogla trudna da odem kući i ponovo se porodim deset dana kasnije - konstatuje Ruža:
- Porodila sam se u GAK Višegradska. Kad sam rodila prvo dete, uspavali su me, kao navodno da me ušiju. Tada nije bilo preciznih instrumenata, ali ja sam osećala da imam još jednu bebu, i to sam im i rekla. Poručili su mi da se luckasto ponašam i da je porođaj gotov. Šta se posle dešavalo, ne znam, jer sam bila pod anestezijom.Pokazuje nam sliku sina koji je odrastao s njom.
- Iako sam izgubljeno dete svuda tražila, nikad ništa nisam saznala o njemu. Jedina nada koja mi preostaje je da blizanci liče i da će se jednog dana prepoznati - dodaje ova nesrećna žena.
Traži istinu... Ružica Tasić
Falsifikovan potpis
Sličnu tragediju doživela je i Ružica Tasić, koja se u februaru 1971. porodila u niškoj bolnici. Iako je verovala da je rodila zdravu i punačku bebu, lekari su joj rekli da ima svega 2.400 grama i da je bolesna.
- Deset dana potom mi je doktor rekao da mi je beba umrla. Tešio me je da sam mlada i da ću roditi ponovo. Posumnjala sam tek nakon 30 godina, kad se priča o ukradenoj deci proširila. Iz opštine sam tražila krštenicu i umrlicu bebe. Nisu se poklapale. Na krštenici je pisalo da je trudnoća bila neželjena i falsifikovan je moj potpis - priča Ružica:
- Moje dete je bilo željeno i voljeno. Samo se od životinja uzima okot tako okrutno kako je to urađeno s nama i našom decom.
Zahtevi da se donese poseban zakon
Nezamislivom zločinu stati na put
Protest ispred Vlade Srbije organizovan je jer, kako kažu roditelji, državni organi ni posle godinu dana nisu ustanovili tačan broj onih koji tragaju za istinom o svojoj deci nestaloj iz porodilišta, a nije donet ni poseban zakon koji bi definisao i kažnjavao, kako naglašavaju, ovaj nezamislivi zločin.
Nestalo 10.000 beba
- Više od 20 beba ukrade se mesečno
- U poslednjih 40 godina nestalo je oko 10.000 novorođenčadi
- Zorica Jovanović je prva žena čiju je tužbu usvojio Međunarodni sud za ljudska prava u Strazburu, koji je državi Srbiji naložio da joj isplati 10.000 evra, kao i 1.800 evra za troškove postupka i advokata.
* Podaci udruženja Roditelji nestalih beba Srbije
|
Autor: Ružica Kantar
Foto: Nebojša Mandić
SF SRPSKI FORUM, 6.11.2014.
/ izvor
Protest roditelja i srodnika ukradenih beba
Danas je u Beogradu, ispred Vlade Srbije održan protest roditelja i srodnika čija su deca ukradena iz porodilišta širom države. Skup je počeo u 12 časova, a roditelji su zamoljeni od strane vlasti da protest pomere, što niko od njih ni hteo da prihvati.
Nakon velike upornosti roditelja saopšteno im je da će sastanak sa njima ipak biti održan.
U nastavku teksta prenosimo Vam saopšenje za javost koje je izdala ’Beogradska grupa roditelja’:
„Ni posle godinu dana od pravosnažnoti presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu državni organi Srbije ne samo da nisu ustanovili tačan broj roditelja koji tragaju za istinom o svojoj deci nestaloj iz porodilišta širom Srbije, nisu su se ni potrudili da probaju da donesu poseban zakon koji bi definisao i sankcionisao ovu pojavu, već uporno i žestoko brane ono što je neodrbranjivo. A to je da je došlo vreme da istina izađe na videlo, ma koliko se oni trudili da je sakriju i minimiziraju.
Zarad javnosti postavićemo pitanja na koja svi imamo odgovore, osim državnih organa:
Zašto je formalna radna grupa pri ministarstvu zdravlja, a ne nezavisno telo kako stoji u presudi?
Zašto je za implementaciju presude Evropskog suda za ljudska prava određeno ministarstvo zdravlja a ne ministarstvo pravde?
Zašto se čekalo punih šest meseci da se formira radna grupa i zašto se puna četiri meseca krio izveštaj radne grupe od očiju javnosti?
Zašto radna grupa i pored više pisanih obraćanja odbija sastanak i saradnju sa predstavnicima roditelja?
Zašto Narodna skupština republike Srbije odbija da preuzme svoj deo odgovornosti za ovaj problem i ne želi da primi predstavnike roditelja?
Zašto premijer i Vlada Srbije ne žele ili neće da prime roditelje i posle više desetina obraćanja?
Da li premijer ima obavezu da se oglasi po ovo pitanju i time pomogne u borbi protiv organizovanog kriminala?
Da li u Vladi Srbije sede ljudi koji kriju dopise od premijera?
Da li država ima ozbiljnu nameru da ovo pitanje reši jednom za svagda ili ćemo aferu nestalih beba ponovo rešavati pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu?
Ko je odgovoran za ovolike propuste što državni organi nisu ispunili naloge za isvršene presude međunarodnog suda pravde?
Zašto državni organi ne prihvataju pomoć beogradske grupe roditelja koja im je uradila predlog zakona i isti dostavila na više adresa?
Ko će biti odgovoran za to što je radna grupa izvšila svojevrsnu diskriminaciju roditelja postavivši određena ograničenja na rokove i dokumentaciju?
Zašto i do danas nije ispunjen drugi deo presude prema tužiteljki Zorici Jovanović, a ona se u presudi odnosi na utvrđivanje pune istine šta se zaista desilo sa njenim detetom“?
Beogradska grupa roditelja i roditelji širom Srbije
VESTI ONLINE, 6.11.2014.
/ izvor
Slučaj Kapaš: Beba nije oteta, umrla je u bolnici
Republička zdravstvena inspekcija i Osnovno javno tužilaštvo u Zrenjaninu zaključili su da nije bilo stručnog ni administrativnog propusta u zrenjaninskoj bolnici u slučaju Jolanke Kapaš iz Boke koja sumnja da joj je dete oteto iz porodilišta 1996. godine.
Jolanka i njen suprug posumnjali su da je njihovo muško dete umrlo decembra 1996. godine neposredno posle rođenja
Kapašova, koja je imala blizanačku trudnoću i koja se porodila 30. decembra 1996. godine, sumnja u smrt muške bebe i tvrdi da joj je ona oteta iz porodilišta, zbog čega je zajedno sa suprugom podnela predstavku Zdravstvenoj inspekciji.
Kako je saopštila zrenjaninska bolnica, Republička zdravstvena inspekcija i Osnovno javno tužilaštvo u Zrenjaninu su nakon uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju i evidenciju prevremenog porođaja zaključili da nije došlo do propusta.
Kako se navodi, medicinska dokumentacija sadrži istoriju bolesti, Knjigu evidencije prijema i otpusta, Protokol porođaja, Neonatološki protokol, Prijavu rođenja, Prijavu smrti, Potvrdu o smrti, Uput za prosekturu Odeljenju patologije, Obdukcioni zapisnik, Izveštaj o izvršenoj obdukciji, Protokol obdukovanih i Matičnu knjigu umrlih.
"Podnosilac predstavke, Jolanka Kapaš, dostavila je Zdravstvenoj inspekciji Otpusnu listu sa koje su podaci u potpunosti identični s pregledanom medicinskom dokumentacijom", navodi se u saopštenju Opšte bolnice.
Jolanka i njen suprug posumnjali su da je njihovo muško dete, umrlo decembra 1996. godine neposredno posle rođenja, zapravo živo nakon poziva koji je za njega stigao iz vojnog odseka. Oni tvrde da im u bolnici nisu dali umrlicu, niti dozvolili ocu da vidi telo umrle bebe i sumnjaju da im je beba oteta.
Beta
VESTI ONLINE, 30.10.2014.
/ izvor
Otimali bebe po španskom modelu
I od Srbije ima gore. Za 35 godina u Srbiji je ukradeno preko 10.000 beba, dok se u Španiji za četiri decenije ta brojka popela na 150.000 novorođenčadi! Tako tvrde roditelji čija su deca uglavnom na rođenju ili ubrzo nakon porođaja proglašavana preminulim, a da majka i otac u većini slučajeva nisu ni imali priliku da vide telo svoje bebe.
Nekažnjeni zločin: Za 35 godina u Srbiji je ukradeno preko 10.000 beba
Ovaj stravičan podatak za "Vesti" iznosi predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević. Objašnjavajući kako se ova strahovita rabota krađe beba odigravala, Čičarević navodi kako je u nedavnom razgovoru sa kolegama iz Španije uverio da su domaći kriminalci koristili model španske mafije u razuveravanju onih upornih roditelja koji nisu odustajali od zahteva da im se pokaže telo navodno preminule bebe.
- Kako bi ih uverili da im dete nije živo, jedan isti zamrznuti leš bebe prikazivali bi različitim roditeljima kao da se radi baš o njihovom preminulom novorođenčetu - objašnjava Čičarević.
Deca rasuta širom sveta
Bebe ukradene iz porodilišta od 1995. godine pa naovamo uglavnom su završavale u porodicama koje su ih ilegalno usvajale u Srbiji. Stariji slučajevi ukradenih novorođenčadi, oni iz 70-tih i 80-tih prošlog veka, nove "roditelje" dobijali su u Skandinaviji, Americi, Nemačkoj. Postoje saznanja i o nekoliko slučajeva koji su završili u bivšem Sovjetskom Savezu (SSSR).
|
Najnoviji slučaj porodice Kapaš-Rajak iz sela Boka u Banatu ponovo je skrenuo pažnju na slučaj ukradenih bebe. Roditelji su doživeli pravi emotivni šok kada je na njihovu kućnu adresu stigao poziv za upis u vojnu evidenciju sve sa matičnim brojem njihovog sina kojeg oni nisu ni stigli da upišu u matične knjige, jer im je u zrenjaninskom porodilištu pre 18 godina saopšteno da je dečak preminuo ubrzo nakon rođenja, dok je njegova sestra bliznakinja preživela.
Po već prepoznatljivoj šemi, roditeljima u porodilištu nikada nisu pokazali telo navodno preminule bebe, a nesrećna majka svih ovih godina prebacivala je suprugu to što nije insistirao da vidi sina.
Kriminal bez presedana: Vladimir Čičarević
- Nažalost, ne postoji ni zakon, ni pravilnik u srpskim porodilištima koji definiše kakav je postupak u slučaju preminule bebe, da li mogu i moraju da ga preuzmu roditelji. Zbog toga u 98 slučajeva roditelji nisu mogle da vide svoju dete za koje im je rečeno da je preminulo na porođaju ili ubrzo nakon njega - objašnjava za "Vesti" Vladimir Čičarević.
U nedavnom razgovoru sa ministrom zdravlja roditelji koji su uvereni da su njihova deca živa, ali da su žrtva trgovine decom, tražili su da se uvede obavezan video nadzor u srpskim porodilištima.
- Takođe sam tražio da majka i beba odmah po rođenju dobiju nanogicu sa bar-kodom. Kako to funkcioniše u dobro uređenim državama, navešću vam primer jednog našeg bračnog para koji su prinovu dobili u porodilištu u Torontu, a ponosni otac se šetao po bolnici i mimo prostora koji je za to predviđen. Čim je prešao zadatu liniju, vrata bolnice su se automatski zatvorila, došla je policija, vatrogasci. I kada se ispostavilo da je u pitanju otac, a ne neki kradljivac beba, neodgovorni roditelj je morao da plati kaznu od 15.000 dolara - navodi Čičarević.
B92, 29.10.2014.
/ izvor
Istraga o pozivu za nestalu bebu
Zrenjanin - Javni tužilac pokrenuo je istragu o tome kako je porodici Kapaš-Rajak stigao poziv iz vojnog odseka za sina za kojeg im je rečeno da je umro nakon rođenja.
Priča o porodici Kapaš-Rajak, koja je, nakon poziva iz vojnog odseka namenjenog njihovom sinu koji je umro odmah po rođenju, posumnjala da im je dete zapravo živo, uskoro bi mogla da dobije epilog.
Zdravstvena inspekcija istražuje odgovornost Zrenjaninske bolnice, a i javni tužilac je preuzeo ovaj slučaj.
Dok Dragan Rajak i njegova supruga Jolanka Kapaš i dalje sumnjaju da je njihov sin zaista umro nakon rođenja, jer nisu dobili nijedan dokument koji potvrđuje detetovu smrt, u zrenjaninskom porodilistu tvrde da poseduju svu dokumentaciju o smrti bebe.
"U ime ustanove mogu da kažem da je sva dokumentacija tu. Ta dokumentacija daje jasnu etiologiju smrtnog ishoda i posebno to jasno daje obdukcioni nalaz", kaže Gordana Kozlovački, direktorka bolnice.
Ono što je kod roditelja probudilo sumnju da im je dete živo, bio je poziv iz vojnog odseka, namenjen njihovom umrlom detetu.
"Moram da kažem da nam je jako žao što je upućivanje tog poziva za uvođenje u vojnu evidenciju otvorilo stare rane porodici i podsetilo ih na jako teške trenutke u njihovim životima. Pre upućivanja poziva za uvođenje u vojnu evidenciju upućujemo poziv policijskoj upravi nadležnoj da proveri da li je to lice aktivno i da li se nalazi u zemlji. Tako je i u ovom slučaju bilo. Kada smo dobili potvrdu da se radi o osobo koja se nalazi na toj adresi i nije u inostranstvu mi smo tek onda uputili poziv za uvođenje u vojnu evidenciju", navodi Jovan Krivokapić iz Ministarstva odbrane
Roditelji su, osim zbog vojnog poziva, još više bili šokirani kada su u opštini Zrenjanin saznali da njihov sin ima izrađen izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo.
U kancelariji matičara u Opštini Zrenjanin nisu želeli da daju izjave, jer je istraga u toku. Međutim, uspeli smo da saznamo da je datum o smrti deteta uredno evidentiran u knjizi umrlih, ali je problem nastao jer taj datum nije unet i u knjigu rođenih, sa napomenom da je dete umrlo.
VESTI ONLINE, 28.10.2014.
/ izvor
Oteti sin živi u Nemačkoj?!
"Razjeda me i ne da mi mira taj utisak da mi je dete, moj sin Srđan, živ i da nije umro nekoliko sati nakon porođaja, 30. decembra sada već daleke 1996. godine", plačnim glasom započinje priču 39-godišnja majka Jolanka Kapaš, nevenčana supruga devet godina starijeg Dragana Rajaka, poljoprivrednika iz sela Boka kraj Sečnja u Banatu.
Čekaju poziv sina i brata: Dragan i Dragana Rajak sa komšinicom Verom Petrović
Ova misteriozna i iznad svega dirljiva priča, sa mnogo sumnjivih i nerazjašnjenih segmenata, vraća nas u dramatične godine sa početka ovog veka, kada je u Srbiji otkrivena velika afera oko krađa i nestanaka tek rođenih beba, koje su navodno umrle.
Vojni odsek: Poštovali smo
proceduru!
U zrenjaninskom Vojnom odseku pokušali smo da saznamo kako je došlo do toga da poziv za upis u vojnu evidenciju dobije preminula osoba.
- Nemam odobrenje za istupanje u medijima i ne mogu vam ništa reći povodom slučaja Srđana Kapaša. Procedura u našem Ministarstvu se striktno poštuje - kaže načelnik Centra Ministarstva odbrane u Zrenjaninu, potpukovnik Radovan Jazić.
Ono što se ipak može zaključiti na osnovu načina rada odseka, jeste da je u pitanju administrativna greška, kojoj nije kumovala vojska već institucije koje joj dostavljaju podatke.
|
Porodica Kapaš-Rajak, nakon zatvranja tužne knjige o smrti sina Srđana Kapaša, koji je rođen u 11.25 časova 30. decembra 1996. godine, u zrenjaninskoj bolnici pet minuta nakon što je starija bliznakinja Dragana ugledala svet, doživela je pravi šok u junu mesecu ove godine. Tog dana policajci su na kućnu adresu u Tamiškoj ulici broj 19, doneli poziv za upis u vojnu evidenciju Srđana, koji je uputio Vojni odsek u Zrenjaninu.
- To je zaista bio ne šok, nego naša nova porodična drama, obzirom da moja nevenčana žena, Jolanka, skoro već osamnaest godina meni prebacuje, kako sam dopustio da tada, kada je navodno umrla, ja ne vidim leš našeg muškog deteta. I sva moja ubeđivanja da sam to zahtevao od lekara doktora Igora Vorgića, koji ju je porodio i dr Tijane Đurić, koja je preuzela brigu o bebi, ne pomažu, a sada se eto pojavila osnovana sumnja da je Srđan možda i živ. Poziv iz Vojnog odseka samo je dolio ulje na vatru. A pođite od sebe u takvoj situaciji, ko bi mogao ostati miran i staložen - kaže i pita se Dragan Rajak, koji se u porodičnoj kući, nadomak reke Tamiš, bavi poljoprivredom i stočarstvom.
Tužilaštvo i bolnica ćute
U zrenjaninskom Osnovnom javnom tužilaštvu, koje je navodno pokrenulo istrage, nisu želeli da komentarišu slučaj Srđana Kapaša, niti da potvrde ili demantuju podatke iz medija, da se već bave ovim predmetom. Osnovni javni tužilac u Zrenjaninu Svetlana Vlajkov insistirala je na podnošenju pismenog zahteva za pristup informaciji od javnog značaja. U zrenjaninskoj bolnici, gde se tragični slučaj i odigrao, takođe mudro ćute. Od portparolke ove ustanove, dobili smo informaciju da je u toku opsežno češljanje dokumentacije iz tog perioda i da će informacije biti dostupne, tek nakon završetka tog postupka.
|
U ovoj skromnoj familiji, osim pomenute Jolanke, koja se nikada zvanično nije venčala sa Draganom, žive još i njegovi ostareli roditelji, majka Milana, otac Dušan, ćerka Dragana, bliznakinja navodno pokojnog Srđana, maturant Gimnazije u obližnjem Sečnju i najmlađi član, takođe sin Srđan, rođen 1998. godine, odličan fudbaler i učenik automehaničarskog zanata.
- U prvi mah, kada sam ugledao policajce na kapiji, pomislio sam da se radi o mlađem sinu Srđanu, ali kada su mi oni jasno stavili do znanja i pokazali poziv za Srđana rođenog 30. decembra 1996. godine sve mi se pomutilo u glavi. Mi nikada, mada smo često tražili umrlicu nismo dobili, ona se pojavila tek nedavno u Vojnom odseku, nakon što se prašina već debelo podigla. Pod rednim brojem 2. što se lepo vidi, dobili smo i krštenicu i Uverenje o državljanstvu za umrlog Srđana, pa je i to izazvalo dodatnu sumnju, jer pojavila se informacija i papir da je neko, a to sigurno nismo bili mi, za njega izvadio sva ova dokumenta 17. januara 1997. godine - vidno uzbuđen nastavlja priču Dragan.
Moj brat je živ i liči na mene!
Bez obzira na to što nisu jednojajčni blizanci Srđanova sestra Dragana ubeđena je, kao i njena majka, da joj je brat živ i da liči na nju.
- Neizmerno bih volela da uskoro ugledam svog brata blizanca, pošto imam neverovatan osećaj da je živ, da diše. On to nažalost, verovatno ne zna, kao što ne bih ni ja da je slučaj bio obrnut. Zato se ponosno i slikam, osećaj da ličimo me uspavljuje i budi danima i noćima i zato mu poručujem, ako se prepoznaš u ovoj priči, dođi, ja te čekam - kroz plač govori Dragana, koja uskoro puni 18 godina.
|
On ističe da mu je policajac, za koga ne sumnja da je častan i pošten čovek, rekao da je ovaj podataka dobio u Vojnom odseku. Dragan je 9. oktobra takođe bez problema u zrenjaninskoj opštini dobio Srđanov izvod iz knjige rođenih sa njegovim JMBG 301296850209.
- Pitam se kako je sve to moguće i sve sumnje navode na pomisao koja inače neprestano opseda moju suprugu, da je Srđan živ. Ti isti policajci spomenuli su da su navodno čuli da je on negde u Nemačkoj, čak su i grad spomenuli, ali ja od silnog šoka, nikako ne mogu sada da se setim, koji je to grad - prenosi Dragan.
Njegova nevenčana supruga više puta ga je terala u policiju gde su zajedno davali izjave, a nezvanično su kasnije čuli da je taj podatak nekome iz Vojnog odseka dao lokalni naš poštar Željko.
- Na naše pitanje od koga je čuo da Srđan živi u Nemačkoj samo se prekrstio i rekao da to nikada u životu niti je kome rekao, niti ga je neko za naše dete pitao. Bez obzira na sve to mi se nećemo smiriti, naročito ja kao majka. Moj utisak da mi je dete živo progoni me i tera da idem dalje tragam i jurišam na vetrenjače - kroz plač kaže Jolanka Kapaš, zaposlena u klanici Cekin Vindija u Plandištu.
Vera Petrović iz Boke, Očevidac događaja, tvrdi:
Videla sam kako odnose živu bebu!
Slučajne ili namerne greške
Zaštitnica građana u Zrenjaninu Ana Kovački temeljno pretresa rad Gradske uprave u predmetu Kapaš.
- Roditelji Srđana Kapaša, povodom poziva iz vojske, hteli su da im se dokaže da im dete nije živo. Iz Gradske uprave im je, međutim, izdat izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo, a neko je čak dodelio i JMBG. Iz tih razloga radila sam uvid u arhivu i utvrdila da je 1996. iz bolnice stiglo obaveštenje da je dete živo, a tek nakon toga da je umrlo i tako je nastao nesklad. Dete je paralelno imalo i izvod iz matične knjige umrlih, ali i rođenih, bez zabeležene smrti - kaže Kovački.
Kao bitno ona navodi da je tražila proveru da li je neko od 2003. godine tražio izvode na ime i sa matičnim brojem preminulog i utvrdila da toga nije bilo. Nema ni podataka da je dete pod tim imenom uvedeno u prebivalište na teritoriji Srbije, niti da mu je izdat pasoš.
|
- Bila je noć, 30. decembar te 1996. godine, ja sam se porodila istog dana i krenula sam do toaleta. U jednom trenutku iz sobe gde su bila dva inkubatora sa bebama moje poznanice Jolanke, izašla je medicinska sestra i u naručju je nosila bebu, koja je plakala, a kada me je ugledala, ona je bebu pelenom prekrila preko glave. Sutradan kada je Dragan došao da vidi blizance i kada su mu saopštili da je muška beba preminula u 2.45 časova, od navodnih problema sa plućima, ja sam mu samo rukom pokazala i dala znak da beba nije umrla i da je negde odneta - prepričava događaj Vera Petrović iz Boke i ističe kako joj se to urezalo duboko u sećanje.
- Više puta kasnije, Jolanka je dolazila kod mene, vrištala i plakala, gde mi je dete, ko mi je ukrao bebu, ali sve se završilo zataškavanjem, a onda je vreme učinilo svoje. Sada evo sve ponovo preživljavamo - vidno uzbuđena dodaje Vera, uz napomenu da je kada je sestra sa bebom u naručju otišla niz stepenice, zavirila u sobu i u inkubatoru je videla samo jednu bebu, dok je drugi bio prazan, a u njemu je bila samo narukvica sa brojem tek rođenog muškog deteta.
Jolanka Kapaš, kako nam je rekla njena ćerka Dragana, dugo je čuvala tu narukvicu.
SRPSKI FORUM / SRBIN.INFO, 27.10.2014.
/ izvor
Serijal „Projekat“ – krađa beba u Srbiji (2)
/ 1. deo
Kada smo pre dve i po nedelje objavili prvi, uvodni deo iz serijala „Projekat“, nismo očekivali da će naići na preterano veliku pažnju među čitaocima. Mislili smo da su ovakve priče zadnjih petnaestak godina i previše punile novinarske stupce i da su građani pomalo postali nezainteresovani za ovaj problem. Međutim, desilo se sasvim suprotno.
Na adresu naše redakcije počeli su da pristižu mejlovi podrške od strane ljudi koji žele da se problem sa krađom beba u Srbiji konačno reši i da javnost bude o svemu upoznata, takođe od roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilšta do sada smo dobili na desetine poruka sa molbom da objavimo njihove priče. Trudićemo se da svaku priču roditelja, koji imaju jasne dokaze da su im deca ukradena, objavimo u nekom od narednih tekstova.
Posebno se zahvaljujemo internet portalima „Srbin info“ i „Intermagazin“ koji su odlučili da objavljuju tekstove iz serijala „Projekat“.
Za ovaj put odlučili smo da vam prenesemo priču Ljubice Ribarić iz Kragujevca, majke koja sumnja da joj je beba ukradena pre 29 godina.
Priča o Bogdanu
- „Svoju priču počeću od 22.05.1985. godine, kada sam u porodilištu “Kliničkog centra“ u Kragujevcu rodila dečaka.
Dvadesetak minuta po porođaju saopšteno mi je da je moj sin rođen sa rascepom nepca i da se nagutao plodove vode pa da zbog toga mora odmah biti prebačen u Beograd u “Institut za majku i dete“. Iste noći je dete preveženo ambulantnim kolima u Beograd.
Zbog komplikacija koje su nastupile po porođaju, delom zbog stresa a delom zbog lekarskog nemara, zadržana sam u Kragujevcu u bolnici još desetak dana a zatim otišla kod sina.
Pošto smo mu nadenuli ime Bogdan insistirala sam da se u istoriji bolesti to ažurira, nije mi dozvoljeno. “Nije bitno da li je Bogdan ili Milosavljević, muško novorođenče, bitno je da bude dobro“, govorili su a ja prihvatila ne želeći “da ih ljutim za dobro svog deteta“.
Danonoćno sam bdila nad njim i moje prisustvo se osetilo kroz njegov brzi oporavak. To su konstatovali i lekari: dr. N.V., dr. I, dr. J, dr Mark., dr. Mal... U međuvremenu je dolazio i dr. Janković, dečiji hirurg koji mi je rekao da ne brinem, te da se anomalija koju moj sin ima rešava jednostavnim hirurškim zahvatom kada dete napuni 5-6 meseci. Dobila sam krila, ništa mi nije bilo teško... Dok jednog dana nije došla dr. P. - koja je lečila mog sina, vidno usplahirena i uplašeno mi rekla da što pre treba da odem sa sinom kući.
“Ali ja se ovde osećam sigurnije. Tu su lekari ako nešto pođe po zlu. Zbog čega mislite da bi bilo bolje da odemo“, pitala sam je. Skrila je pogled i odgovorila da se boji neke infekcije.
Od tog dana je svaki put kada bi došla delovala sve uznemirenije ponavljajući da mora da nas pošalje što pre kući, samo da stignu još neki rezultati.
Njeni strahovi ubrzo počinju da se obistinjuju, na dan pred sam izlazak iz bolnice moj Bogdan biva inficiran salmonelom. Povraća. Ne sećam se imena lekara koji ga je pregledao i saopštio mi da mora na odeljenje intenzivne nege jer je aspirirao sadržaj povraćanja. Sestra mi je uzela dete iz naručja. Polutrčeći, izbezumljena od brige i straha otpratila sam sina do odeljenja za intenzivnu negu. Tad mi prilaze dva lekara, mislim da su to bili dr. I. i dr Mal., saopštivši mi da im je jako žao, znaju da se ni za tren nisam odvajala od deteta, ali ne treba previše očekivati, mom sinu nema spasa, verovatno neće preživeti ni tri dana te da je najbolje, pošto neću moći da ga viđam, da idem kući, da će i moje zdravlje biti ugroženo usled neispavanosti i neredovne ishrane.
Bila sam šokirana tom prognozom i nisam poslušala savet da odem u svoju sobu, ostala sam u hodniku da sačekam šta će mi reći doktor koga su pozvali da ga intubira. Ugledavši ga u hodniku prišla sam i pitala ga kakve su njegove prognoze, da li će moj sin biti dobro na šta mi je odgovorio: “Ne brinite, majko, sve će biti u redu“. Ništa mi nije bilo jasno, u nekoliko minuta sam čula dve kontradiktorne prognoze.
I dalje sam čekala da izađe neko od lekara da pitam za sina, tražila da ga vidim – nisu dozvolili, rekoše da uzalud čekam jer mi niko neće dozvoliti da ga vidim dok je na intenzivnoj nezi. Ali, kao i u pričama gotovo svih roditelja koji su preživljavali sličnu dramu, tu je SESTRA koja će mi objasniti kako je najbolje da odem. “Čuli ste doktora, dete Vam neće živeti više od tri dana, zar želite da Vam dete umre na rukama? Kući imate ćerkicu (pitam se kako to ona zna kad je prvi put vidim) kojoj ste potrebni... Najbolje je, pošto sina ne možete da vidite, da idete kući da se oporavite … a možete se informisati o zdravstvenom stanju deteta telefonom“. Ako mu bude bolje sigurno će me obavestiti da mogu da dođem i budem uz svoje dete, prijateljski mi je govorila. Tu je i neizbežna injekcija za smirenje.
Sutradan su me otpustili iz bolnice. Muž je došao po mene. Odlazim kući.
Nekoliko puta dnevno zovem, pitam kako mi je dete i dobijam odgovor
“Bolje je, oporavlja se“ ali i dalje nema poterbe da dođem, jer je još na odeljenju intenzivne nege i ne mogu da ga vidim.
U međuvremenu saznajem od jednog lekara iz Kragujevcu, koji u to vreme specijalizira dečiju hirurgiju na Institutu, da je poslat uzorak da bi se uradio kariotip koji će pokazati da li ima nekih drugih genetskih poremećaja. Nakon nekoliko dana sam ga pozvala kada mi je rekao da je stigao rezultat i da je sve u redu, da je jedini problem koji ima rascep nepca. Tada nisam znala da se kariotip u to vreme radio samo u inostranstvu. Kasnije sam ga zvala da mi kaže kako mi je sin, da li ga je video, šta kažu lekari? Nije mi se javljao na telefon.
U iščekivanju da mi kažu da mogu da odem kod svog deteta prolazi 13 od prognoziranih tri dana. Moja sestra je završila višu medicinsku školu i posetivši me tog 13. dana izgovara rečenicu: “Tu nešto nije u redu, do sad je morao da ozdravi ili da umre“. Odlučujem da bez poziva odem u Beograd i da se ne vraćam kući bez deteta, makar bila ispred bolničke zgrade ako mi ne dozvole da budem uz njega. Sutradan, 11. jula 1985. godine, smo suprug i ja u 7h bili u Institutu za majku i dete. Dok smo pred vratima neonatologije čekali da se pojavi neko od lekara i da nam pruži informaciju o zdravstvenom stanju našeg deteta, kraj nas je prošla dr. Janj. – ulazeći u prostorije neonatologije. Prepoznala sam je i pozvala. Nije se ni okrenula. Ubrzo zatim se vratila sa doktorom koji mi je rekao da dete neće živeti duže od tri dana. Prišao nam, pružio ruku i izjavio saučešće rekavši da nam je sin preminuo u 6 časova. To je učinila i doktorka Janj. izvinivši se, kako me je prepoznala, ali joj je bilo teško da nam sama saopšti tužnu vest, kao i da su nam poslali telegram. Kako su se pojavili, tako su i otišli. Ni jedno objašnjenje kako i zašto se dogodilo. Dok smo mi došli sebi, njih nije tu bilo. Ali, stiže SESTRA. Tražimo da vidimo dete. “Nemojte, majko, on se potpuno izmenio, neka Vam ostane u sećanju onako kako ste ga poslednji put videli. Toliko se izmenio da ga ne biste prepoznali“. Kako da ga ne prepoznam? Na mojim rukama je bio 27 dana. Još me gleda svojim plavim okicama, smeje mi se dok ga mazim... Teško mi je. Jedva ostajem na nogama a ona pita da li je imao ime, savetuje da je bolje da činjenicu da je imao ime nigde ne pominjemo, jer bi u tom slučaju procedura bila komplikovanija a i mnogo više košta.(?)
Kažemo da želimo da preuzmemo telo i sami sahranimo dete, ali dobijamo odgovor da to nije moguće, da bolnica sahranjuje decu koja preminu u njihovoj ustanovi. Loše mi je. Suprug se sa njom dogovara da ćemo sutra doći da se dogovorimo oko sahrane i da završimo sve što je potrebno i iznosi me napolje na vazduh. Odlazim kući rešena da ću sutradan doći i uzeti svoje dete, da ćemo ga sahraniti u porodičnoj grobnici, gde mu je mesto.
Međutim, bol za detetom me je prikovala za krevet. Dogovaram se sa suprugom da, ako je moguće preuzme telo deteta, a ako ne dozvole, neka bude sahranjen u Beogradu, ali ne kao bezimeno muško Milosavljević novorođenče, već pod imenom koje smo za njega izabrali. Da znamo gde mu je grob, da mogu da ga obiđem i odnesem cveće.
Naravno, nisu mu dozvolili da vidi dete, navodno odneli su ga da bi izvršili obdukciju. Nisu dozvolili ni da ga sami sahranimo. Na suprugovo pitanje kad i gde će biti sahranjen da bi makar on prisustvovao sahrani, dobio je odgovor da ni sami trenutno ne znaju kada će biti obavljena sahrana i da nije dozvoljeno da tom činu iko prisustvuje.
Na ime troškova grobnog mesta, sanduka i paušala naplaćeno nam je tadašnjih 7.670 dinara (sačuvala sam račun).
Nakon nekoliko dana poštom nam šalju otpusnu listu i otpremnicu leša. Na svakom dokumentu piše umesto imena Milosavljević muško, novorođenče i ako je suprug sa sobom poneo izvod iz matične knjige rođenih na kome je pisalo ime deteta. Pitala sam ga zbog čega tu nema imena na šta mi je odgovorio da je to siguno neka greška i da ćemo to ispraviti. Nije bilo nikakvog dokumenta niti informacija gde je dete sahranjeno.
Kada sam se malo oporavila htela sam da odemo u Beograd i saznamo gde nam dete počiva. Suprug me je ubeđivao da se još nisam dovoljno oporavila, da još nisam spremna za tako nešto. Shvatila sam da nešto krije od mene pa sam, pošto sam u to vreme studirala u Beogradu, iskoristila odlazak na konsultaciju oko ispita da odem na Institut za majku i dete i pitam na kom groblju se sahranjuju deca koja preminu u njihovoj ustanovi. Dobila sam odgovor da je u pitanju groblje na Bežanijskoj kosi. Ni sama ne znam kako sam stigla do tog groblja. Tu su mi, kad su pogledali dokumentaciju, rekli da se deca bez imena sahranjuju u zajedničkoj grobnici. Na pitanje kako da nađem tu grobnicu i da tu mora da piše nekakva oznaka sa prezimenima sahranjene dece odgovoreno mi je da moram da se vratim na Institut i tamo pitam. Tako su me još jednom prošetali od groblja do Instituta i od Instituta opet do groblja, a ja ništa nisam saznala.
Vratila sam se kući i suprugu ispričala gde sam bila. Tada on priznaje da mu nisu dozvolili da u dokumentaciji izmeni ime. Bila sam ljuta na supruga jer nije ispunio dato mi obećanje, u našoj kući ovo više nije spominjano. Međutim, kasnije sam shvatila da ni on nije bio u stanju da se odupre pritisku, da je i on izgubio dete i da je i njemu teško.
Posle izvesnog vremena, kada je Bogdan trebao da napuni dva ili tri meseca došle su patronažne sestre u obilazak bebi. Rekla sam im da je Bogdan preminuo ne sumnjajući da je možda radost nekog drugog doma.
1996. godine rodila sam dečaka koji je takođe imao rascep nepca, ali drugu dijagnozu. Okupirana brigom i operacijama koje je pretrpeo, nisam više tražila Bogdanov grob.
2002. godine na kućnu adresu na ime Bogdana Milosavljevića, stiže poziv za regrutaciju. Nismo reagovali smatrajući to administrativnom greškom, da bi posle izvesnog vremena stigao još jedan poziv pod pretnjom prisilnog privođenja. U vojni odsek smo odneli dokumentaciju koju smo posedovali na osnovu čega je izbrisan sa evidencije vojnih obveznika. Sve to je oživelo naše rane i bol koju smo godinama potiskivali.
U decembru 2003. godine na ime Bogdana Milosavljevića stiže poziv za glasanje i rešenje o upisu u birački spisak.
Nekako u to vreme prvi put gledam na TV–u emisiju gde Mirjana Novokmet, Nikola Šegrt i još nekolicina roditelja govore o sumnjama da su im deca koja su proglašena mrtvim u stvari, verovatno živa.
Počinjem da razmišljam o svemu, o strahu doktorke Pop., o tome da nam nisu dozvolili da vidimo dete i ako smo samo sat po njegovoj smrti bili tu, kako nam nisu dozvolili da ga sahranimo, vrti mi se u glavi od doživljene šetnje od groblja do Instituta. Odjekuju mi reči doktora “Ne brinite, majko, sve će biti u redu“, pa onda onih drugih “Vaše dete neće preživeti tri dana“, dolazak patronažnih sestara, pa kariotip koji rade u inostranstvu za dete za koje tvrde da će umreti, vojni poziv, poziv za glasanje... Nisam znala odakle da krenem, šta da radim da bih saznala istinu.
2007. godine sam smogla snage da odem opet na groblje na Bežanijskoj kosi odakle me šalju na Gradsko groblje gde podnosim zahtev da mi se izda potvrda da li i gde je sahranjeno moje dete. Dobijam odgovor da ni na jednom groblju na teritoriji Beograda 1985. godine nije sahranjeno dete pod imenom Milosavljević muško novorođenče. Bila sam u šoku, jer posedujem račun o plaćenim troškovima sahrane.
Podnosim zahtev Institutu da mi izdaju dokumentaciju deteta, posebno me zanima rezultat kariotipa sumnjajući da je neko ko je bio zainteresovan da usvoji moje dete tražio tu analizu da bi bio siguran da dete nema nekih drugih anomalija kao što je Daunov sindrom i slično, a postupak usvajanja dece sa nekom anomalijom za inostrane građane je jako jednostavan, a rešenje anomalije koju je imalo moje dete, prema rečima dr. Jankovića je bilo jednostavno. Tada sam dobila samo kopiju izveštaja sa odukcije bez pečata i potpisa lekara koji je izvršio obdukciju kao i bez imena lekara koji su tome prisustvovali.
Matična služba u Novom Beogradu mi izdaje izvod iz mat. knjige umrlih, kopiju potvrde i prijave smrti a u Kragujevcu sutradan dobijam izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu koji ne sadrže nikakvu informaciju da dete nije živo. Tražim da mi dozvole uvid u matičnu knjigu rođenih i izdaju kopiju sadržaja matične knjige – ne dozvoljavaju.
Čitajući iskustvo majke koja tvrdi da je po obrascu za evidenciju matičnih brojeva pronašla dete za koje su joj rekli da nije živo, tražim u Ministarstvu unutrašnjih poslova da mi daju podatke koje poseduju o mom detetu. Ljubazna službenica pokušava da u bazi podataka pronađe moje dete po JMBG, po prezimenu, imenu roditelja, ali ga u bazi podataka nema.
24. 08. 2008. godine IV Opštinskom tužilaštvu u Beogradu podnosim krivičnu prijavu zbog krivičnog dela krađe deteta da bih 07.05.2009. godine dobila odluku da je nastupila zastarelost, te da nema zakonskog osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja.
U to vreme sam upoznala sudiju čije ime ne bih spominjala, koja je pokušala da uz pomoć prijateljice koja radi na Institutu pronađe još nešto od dokumentacije. Ništa nisu pronašle.
Prijateljica je uputila na lekara koji je u vreme kada se sve ovo dogodilo sa mojim detetom radio na Institutu i koji se 2008. godine lečio od karcinoma. On joj je rekao da je nemoguće da je dete koje je imalo dijagnozu SY. PIERRE ROBIN bilo zadržano na Institutu više od 2-3 dana i da su deca sa tom dijagnozom prodavana za organe 2-3 dana po rođenju. To je kod mene izazvalo sumnju u tačnost Bogdanove dijagnoze. Na internetu sam pronašla kako izgledaju deca sa Pjer Robinovim sindromom. Oni gotovo da nemaju bradu, jezik je ogroman i zapada u grlo tako da se dete guši... Taj sindrom nisam po spoljašnjem izgledu prepoznala kod mog deteta.
Saznajem i za priču lekara mom suprugu da dete nije u redu i da je bolje da umre, koju su godinama krili od mene.
Moj suprug je pre 5 godina preminuo. Tako sam izgubila veliku podršku koju sam imala od njega u traganju za istinom.
Ali ja ću nastaviti borbu koju smo započeli i nadam se da ću saznati istinu ma kakva ona bila.“
Ljubica Ribarić, Kragujevac
Nastavak
VEČERNJE NOVOSTI, 27.10.2014.
/ izvor
Mislili da im je beba umrla, a onda je stigao poziv za vojsku
Porodica Kapaš-Rajak je posle 18 godina saznala da je njihov sin, za koga su im u zrenjaninskom porodilištu rekli da je umro posle rođenja, zapravo živ. Istina je došla sa pozivom da se njihov sin javi u vojni odsek radi upisivanja u vojnu evidenciju.
Mladić Srđan ima sva dokumenta, iako je roditeljima još u porodilištu rečeno da je mrtav
Porodica Kapaš-Rajak prvo je bila uverena da je reč o grešci, jer njihov sin još nije punoletan. Šok je usledio kada su saznali da je poziv upućen starijem sinu, koji je umro odmah po rođenju, 31. decembra 1996. godine. Još više su bili šokirani kada su u Opštini u Zrenjaninu saznali da njihovo dete, za koje su verovali da je mrtvo, poseduje zvanična dokumenta, koja oni nikada nisu izrađivali.
"Izlazi uverenje da je državljanin Republike Srbije i izvod iz matične knjige rođenih. Kako je to moguće, ja ne znam stvarno", navodi majka, Jolanka Kapaš.
Jolanka je 1996. godine rodila blizance, devojčicu Draganu i dečaka, Srđana, koji su odmah smešteni u inkubatore. Za dečaka su joj rekli da je umro neposredno posle rođenja. Danas, 18 godina kasnije, Jolanka se seća spleta čudnih okolnosti u porodilištu. O tome svedoči i Vera Petrović, koja se tih dana takođe porodila u zrenjaninskom porodilištu.
"Vidim, sestra tamo, uzme dete u ruke, a samo njih dvoje su bili, i uzme dete u krilo i dete počne da plače. Kad je mene videla, pokrila mu je lice pelenom i krenula dole prema stepenicama i izašla napolje", priseća se Petrovićeva.
Jolanka se takođe se prisetila događaja iz porodilišta. "Kada sam otišla do sobe, Dragana je bila u inkubatoru, a ovaj mali nije. Ona narukvica je bila tamo u inkubatoru. Znači da odgovorno tvrdim da je bebu neko ukrao. Za 10-15 minuta se stvorila ta doktorka Tijana Đurić i obratila mi se ovim rečima: 'Devojčica vam je dobro, mali vam je umro'", kaže Kapašova.
Jolanka i njen suprug Dragan tvrde da u porodilištu nisu dobili ni umrlicu, niti bilo koji drugi dokaz da je njihovo dete umrlo.
"Posle toga sam tražio da vidim leš, kako bih se uverio da li je umrlo ili nije, međutim oni mi nisu dozvolili da vidim", ističe Rajak.
Dragana Kapaš veruje da je njen brat živ i kaže da neće odustati od potrage za njim. "Znači sada dok pričamo o njemu, ja imam bukvalno osećaj da je on živ", kaže sestra bliznakinja dečaka za kojeg se 18 godina verovalo da je mrtav.
Jolanka i Dragan, u međuvremenu su saznali i da njihov sin, navodno, živi u Nemačkoj. Ovaj slučaj preuzelo je Tužilaštvo. Porodica Kapaš-Rajak samo je jedna od skoro pet stotina u Srbiji, koje sumnjaju da su im bebe ukradene iz porodilišta.
Pri ministarstvu zdravlja u februaru je formirana radna grupa za slučajeve nestalih beba, a grupa eksperata izradila je nacrt zakona o nestalim bebama. On predviđa osnivanje nezavisnog tela koje će se baviti sudbinom nestalih beba, a bila bi formirana i posebna policijska jedinica koja bi istraživala ove predmete.
NOVINE NOVOSADSKE, 27.10.2014.
/ izvor
UKRADEN iz porodilišta u Zrenjaninu:
Mislili 18 godina da im je sin mrtav!
Porodica Kapaš-Rajak je nakon 18 godina dobila saznanja da je njihov sin, za koga su im u zrenjaninskom porodilištu rekli da je umro nakon rođenja, zapravo živ.
Kada im je pre nekoliko nedelja stigao poziv da se njihov sin javi u vojni odsek radi upisivanja u vojnu evidenciju, porodica Kapaš-Rajak najpre je bila uverena da je reč o grešci, jer njihov sin još nije punoletan.
Šok je usledio kada su saznali da je poziv upućen starijem sinu, koji je umro odmah po rođenju, 31. decembra 1996. godine.
Još više su bili šokirani kada su u Opštini u Zrenjaninu saznali da njihovo dete, za koje su verovali da je mrtvo, poseduje zvanična dokumenta, koja oni nikada nisu izrađivali.
“Izlazi uverenje da je državljanin Republike Srbije i izvod iz matične knjige rođenih. Kako je to moguće, ja ne znam stvarno“, navodi majka, Jolanka Kapaš.
Ona je 1996. godine rodila blizance, devojčicu Draganu i dečaka, Srđana, koji su odmah smešteni u inkubatore. Za dečaka su joj rekli da je umro neposredno nakon rođenja. 18 godina kasnije, Jolanka se seća spleta čudnih okolnosti u porodilištu.
O tome svedoči i Vera Petrović, koja se tih dana takođe porodila u zrenjaninskom porodilištu.
“Vidim, sestra tamo, uzme dete u ruke, a samo njih dvoje su bili, i uzme dete u krilo i dete počne da plače. Kad je mene videla, pokrila mu je lice pelenom i krenula dole prema stepenicama i izašla napolje“, prepričava Petrovićeva.
Skoro 500 slučajeva ukradenih beba
Porodica Kapaš-Rajak samo je jedna od skoro pet stotina u Srbiji, koje sumnjaju da su im bebe ukradene iz porodilišta. Pri ministarstvu zdravlja u februaru je formirana radna grupa za slučajeve nestalih beba, a grupa eksperata izradila je nacrt zakona o nestalim bebama. On predviđa osnivanje nezavisnog tela koje će se baviti sudbinom nestalih beba, a bila bi formirana i posebna policijska jedinica koja bi istraživala ove predmete.
|
Majka nestalog dečaka takođe se prisetila događaja iz porodilišta.
- Kada sam otišla do sobe, Dragana je bila u inkubatoru, a ovaj mali nije. Ona narukvica je bila tamo u inkubatoru. Znači da odgovorno tvrdim da je bebu neko ukrao. Za 10-15 minuta se stvorila ta doktorka Tijana Đurić i obratila mi se ovim rečima – devojčica vam je dobro, mali vam je umro – navodi Kapašova.
Jolanka i njen suprug Dragan tvrde da u porodilištu nisu dobili ni umrlicu, niti bilo koji drugi dokaz da je njihovo dete umrlo.
- Posle toga sam tražio da vidim leš, kako bih se uverio da li je umrlo ili nije, međutim oni mi nisu dozvolili da vidim – ističe Rajak.
Dragana Kapaš veruje da je njen brat živ i kaže da neće odustati od potrage za njim.
- Znači sada dok pričamo o njemu, ja imam bukvalno osećaj da je on živ – kaže ona.
Jolanka i Dragan, u međuvremenu su saznali i da njihov sin, navodno, živi u Nemačkoj. Ovaj slučaj preuzelo je Tužilaštvo.
BLIC, 24.10.2014.
/ izvor
Održan sastanak sa predstavnicima EU o "nestalim bebama"
Ministri pravde, zdravlja i unutrašnjih poslova razgovarali su danas sa predstavnicima Saveta Evrope o slučajevima "nestalih beba".
Kako se navodi u saopštenju Vlade Srbije Nikola Selaković, Zlatibor Lončar i Nebojša Stefanović razgovarali su sa predstavnikom Odeljenja za izvršavanje presuda Evropskog suda za ljudska prava Katarinom Nedeljković i ekspertom SE Gregorom Virantom.
Cilj razgovora bio je pronalaženje efikasnog mehanizma za izvršenje presude tog suda u slučaju Zorice Jovanović protiv Srbije i povodom slučajeva "nestalih beba".
Ministri su istakli da Srbija ulaže velike napore kako bi se pronašao efikasan mehanizam za izvršenje presude Evropskog suda, ali da je pomoć Saveta Evrope i njegovih eksperata od velikog značaj za pronalaženje sveobuhvatnog rešenja.
Nedeljković je istakla da će Savet Evrope staviti Srbiji na raspolaganje tehničku pomoć koja joj je neophodna u preduzimanju određenih koraka u rešavanju tog problema.
Konstatujući da je današnji sastanak održan na najvišem nivou, Virant je ocenio da to pokazuje jaku političku volju Srbije da se problem "nestalih beba" reši i iskazao spremnost da Srbiji pruži svu neophodnu ekspertsku pomoć kako bi to bilo učinjeno na zadovoljavajuć način.
Sastanku je prisustvovala i Republički javni tužilac Zagorka Dolovac, kao i drugi predstavnici ministarstva pravde, zdravlja i unutrašnjih poslova.
NOVI MAGAZIN, 24.10.2014.
/ izvor
Traži se rešenje za slučaj nestalih beba
Zvaničnici srpske vlade izjavili su danas da Srbija ulaže velike napore da se pronađe efikasan mehanizam za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava povodom slučajeva "nestalih beba", ali da je pomoć Saveta Evrope i njegovih eksperata od velikog značaja za pronalaženje sveobuhvatnog rešenja.
BEOGRAD - Ministar pravde Nikola Selaković, ministar zdravlja Zlatibor Lončar i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović danas su razgovarali sa evropskim i srpskim zvaničnicima i predstavnicima pravosuđa o pronalaženju efikasnog mehanizma za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava "Zorice Jovanović protiv Srbije" povodom slučajeva "nestalih beba".
Kako je navedeno u saopštenju Vlade Srbije, na sastanku su učestvovali predstavnik Odeljenja za izvršavanje presuda Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) pri Komitetu ministara Saveta Evrope Katarina Nedeljković, kao i sa eskpert Saveta Evrope Gregor Virant.
Sastanku je prisustvovala i Zagorka Dolovac, republički javni tužilac, kao i drugi predstavnici ministarstava pravde, zdravlja i unutrašnjih poslova.
Predstavnica Saveta Evrope Katarina Nedeljković je istakla da će Savet Evrope staviti Srbiji na raspolaganje tehničku pomoć koja joj je neophodna u preduzimanju određenih koraka u rešavanju ovog problema.
Gregor Virant je ukazao da time što je današnji sastanak održan na najvišem nivou, pokazuje jaku političku volju države da se ovaj problem reši i iskazao spremnost da Srbiji pruži svu neophodnu ekspertsku pomoć kako bi se ovaj problem rešio na zadovoljavajući način.
SRPSKI FORUM / SRBIN.INFO, 11.10.2014.
/ izvor
Zabranjeno da se priča
"Projekat" - krađa beba u Srbiji (1)
Priču oko krađe beba svojim tekstovima u Večernjim novostima među prvima pokrenuo je Miša Vasović (Ristović). Ovaj hrabri novinar napisao je i knjigu pod naslovom "Rođeni da nestanu", koja sadrži priče roditelja kojima su deca ukradena.
"Pronašla ćerku posle 25 godina", "Potresna priča majke ukradene bebe", "Najviše beba ukradeno u Beogradu", "Dokazala da joj je sin ukraden 1983. godine"...
Ovo su samo neki od nebrojeno mnogo sličnih naslova u poslednjih 25 godina. Ono što su najdublji strahovi svakog roditelja, za neke su nažalost stvarnost. U poslednjih 50 godina tzv. "bebi trafing" bio je jedna od najunosnijih i najstrože čuvanih grana kriminala. Iz godine u godinu povećava se broj ljudi koji sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilišta, ali i onih čije su se sumnje dokazale kao tačne.
Najviše slučajeva krađe beba u porodilištu, po dokazima i dokumentaciji koju poseduju roditelji, događalo se na teritoriji opštine Savski venac u Beogradu. Na području ove opštine smeštena su dva porodilišta, Narodni front i GAK u Višegradskoj ulici. Upravo za ova porodilišta u Beogradu veliki broj roditelja ima dokaze da su im bebe ukradene odmah po rođenju!
Brojna je dokumentacija koju su roditelji morali da prikupe kako bi uspeli da dokažu svoju priču, obično, to je trajalo nekoliko godina. U normalnim okolnostima dovoljan bi bio samo jedan dokument - potvrda o smrti!
- Potvrda o smrti predstavlja dokument kojim se potvrđuje činjenica smrti jednog lica. Nakon smrti, u nadležnoj instituciji (zdravstvenoj ustanovi) se popunjava sprovodnica leša i leš otprema u Kapelu a odatle na groblje. Ukoliko je reč o Beogradu, za sahranu je nadležno Javno komunalno preduzeće - Pogrebne usluge (Ruzveltova 50).
Sahranu prate u osnovi sledeća dva dokumenta: sprovodnica leša i Izvod iz matične knjige umrlih lica.
Broj izvoda iz matične knijge umrlih lica koji izdaje matična služba koja pripada opštini na teritoriji na kojoj je nastupila smrt posmatranog lica, upisuje se u registar podataka JKP pogrebne usluge. Nemoguće je da jedno isto lice ima dva različita broja Izvoda iz matične knjige umrlih lica, odnosno da ima jedan tekući broj u evidenciji matične službe opštine, a drugi u evidenciji sahranjenih lica na groblju.
Za gore pomenutim porodilištima ne zaostaje ostatak Srbije. U ovoj crnoj statistici slede ih porodilišta u Nišu, Loznici, Subotici, Šapcu, Novom Sadu, Kruševcu... Gotovo da nema grada u kom se za vreme postojanja SFRJ i perioda 90-ih godina proteklog veka nisu krale bebe.
Metod "rada"
Lanac trgovine bebama vrlo je složen. Čine ga lekari, babice, opštinski i socijalni radnici, policija, carina... Decenijama su poznati dupli protokoli i sumnjive stavke u dokumentaciji "Narodnog fronta" i GAK-a. Primera radi, umesto imena porodilje - prazni odeljci, otpusne liste bez faksimila nadležnog lekara, vešto zamrljani pečati bolnica... Slične metode prisutne su i u drugim državnim bolnicama i porodilištima.
Zadatak radnika socijalnih službi bio je da za novorođenčad, dok su još u porodilištu, pronađu lažne roditelje. Deca su najčešće prodavana u zemlje zapadne Evrope, Tursku, ali i unutar naše države.
Zašto država ćuti?
Na ovo pitanje niko od nas, verujem nema precizan odgovor.
Proteklih godina u Srbiji su se smenjivale vlasti, stranke, pozicija i opozicija i niko od njih nije ni počeo da rešava ovaj slučaj. Aktuelni ministar zdravlja, Zlatibor Lončar, u poslednjem razgovoru sa roditeljima i rođacima ukradenih beba istakao je da ovaj problem mora biti rešen.
Ministar je, nadamo se upoznat sa činjenicom da u Srbiji ne postoji zakon koji direktno reguliše ovakve slučajeve. Neretko se u sudskoj praksi dogodi da se krađe dece vode kao "maloletnička delikvencija" i ako nema nikakve veze sa tim. Morao bi ministar takođe da zna i da su pojedini slučajevi dovedeni do sudskog epiloga, ali iz nekog razloga sudije ne donose konačne presude ili sudske procese vode godinama, sve do zastarelosti. To je nedopustivo za državu koje se zalaže za borbu protiv kriminala i uopšte za jedan pravni sistem.
Da u Srbiji postoji još uvek određen krug ljudi kojima ne ide u prilog da se sazna istina o krađi beba i da odgovorni budu kažnjeni, potvrđuje i razgovor naših novinara sa čovekom koji je godinama radio u policiji i to u vremenu kada je cvetao "bebi trafing". Naime, kada smo zamolili našeg sagovornika da nam kaže nešto o ovoj temi, dobili smo sledeći odgovor:
-"Radio sam u službi kada je u Srbiji bilo najviše slučajeva krađa beba. Moje mišljenje ja da su za to svi znali, ali se o tome ćutalo. Dobro se sećam da se u jednom momentu u vezi krađa beba govorilo o nekakvom PROJEKTU, ali ne znam detalje toga. Najbolje bi bilo da i Vi odustanete od pisanja o tome, jer još uvek postoje interesne grupe ljudi kojima ne samo da ne odgovara da se takvi slučajevi reše, već i da se o njima piše i priča u medijima".
Mi nećemo odustati od pisanja o ovoj temi.
U sledećim nastavcima čitaćete ispovesti i priče roditelja nestalih beba koje su objavljene u knjizi "Rođeni da nestanu", autora Miše Ristovića. Takođe imaćete priliku da čitate saznanja do kojih je došla profesorka Snežana Knežević, posle višegodišnjeg bavljenja ovom temom.
I još mnogo toga.
Nastavak
Autori serijala: Milica Jeremić i Ivan Ercegovčević
Kontakt sa autorima: forumsrpski@gmail.com (SrpskiForum)
TANJUG, 26.9.2014.
/ izvor
Sastanak ministara povodom slučajeva nestalih beba
Ministri unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, pravde Nikola Selaković i zdravlja Zlatibor Lončar saglasili su se danas da je potrebno uspostaviti delotvoran mehanizam koji će činiti predstavnici svih institucija, koje su relevantne u vezi sa slučajevima nestalih beba i ispunjavanje presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
BEOGRAD - Kako je saopštila vladina Kancelarija za saradnju sa medijima, ministri su danas razgovarali o pronalaženju adekvatnog i efikasnog rešenja povodom izvršenja presude Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa slučajem nestalih beba.
Oni su ukazali da će na sledećem sastanku, koji je zakazan za utorak, 30. septembar, biti detaljnije definisani učesnici i koraci u narednim aktivnostima povodom slučajeva nestalih beba, navodi se u saopštenju.
VREME, 25.9.2014.
/ izvor
Pravo i pravda – Slučajevi nestalih beba
Državni ključari Pandorine kutije
Niti godinu dana nakon presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović državni organi ne samo da nisu ustanovili tačan broj roditelja koji traže istinu o svojoj deci nestaloj iz porodilišta već se nisu potrudili da donesu poseban zakon pomoću koga bi se napokon moglo doći do istine
Ecropski sud za ljudska prava: Konačna presuda i preporuke, još uvek bez reakcije državnih organa Srbije
Godinu dana je proteklo otkako je presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zorice Jovanović protiv Srbije, majke nestale bebe, postala konačna. Upravo toliko vremena je taj sud dao vlastima Srbije da poduzmu sve potrebne mjere za uspostavljanje mehanizama kojima bi se svim roditeljima koji sumnjaju da su njihova djeca oteta i data nekome na usvajanje, dali odgovori na pitanje što se zaista s djecom dogodilo. Sud je preporučio i da se zbog toga donese poseban zakon, kao i da se Zorici Jovanović (ali i roditeljima ostale djece) isplati deset hiljada eura nematerijalne štete zbog pretrpljenih patnji, te troškovi postupka.
Tek pošto je taj rok prošao, oglasili su se nadležni s porukom koja se može definirati: bit će, a kad će, ne znamo, pa se čeka da se ministarstva (zdravlja i pravde) pokrenu, kao i ostali da obave ono što im je sudski naloženo. Niti godinu od presude nije nadležnima taj problem bio nimalo važan: o tome svjedoči i činjenica da je, baš kako je međunarodni sud naložio, grupa profesora i pravnika (prof. dr Vesna Rakić Vodinelić, Danilo Ćurčić, prof. dr Vladimir Vodinelić i prof. dr Saša Gajin) izradila Nacrt zakona, koji već mjesecima skuplja prašinu u nekoj ladici (porodice upravo skupljaju potpise za peticiju da taj prijedlog uđe u zakonodavnu proceduru).
Ništa nije donio niti angažman zaštitnika građana Saše Jankovića (koji se tim pitanjem, među rijetkima, godinama bavi), kao što nikakve rezultate nije donio niti rad Anketnog odbora Skupštine Srbije prije desetak godina; taj je odbor još 2006. godine zaključio da su u radu zdravstvenih ustanova, matičnih službi i nadležnih ministarstava postojali ozbiljni propusti koji su opravdano izazvali sumnju roditelja u istinitost saopćenih im činjenica da su im djeca preminula nakon porođaja, odnosno da su mrtvorođena. Odbor je predložio i neke mjere, potom je osnovana Radna grupa, koja je uglavnom sve te mjere odbila kao nepotrebne, i onu da se formira specijalizirana jedinica MUP-a za istragu slučajeva, i da se uspostavi nadležnost specijalnog suda i tužilaštva za borbu protiv organiziranog kriminala, i da se otkloni institut zastarjelosti krivičnog gonjenja izmjenom odgovarajućih zakona...
JOVANOVIĆ PROTIV SRBIJE: Onda se godinama nije događalo ništa, sve do prestavke Zorice Jovanović Međunarodnom sudu za ljudska prava: ona je 28. oktobra 1983. godine u Kliničkom centru u Ćupriji rodila zdravog dječaka i sa njim imala redovan kontakt do 30. oktobra te godine, kad joj je liječnik najavio da će sutradan ona i sin biti otpušteni kući. Slijedećega dana ujutro dežurni liječnik joj je saopćio da je "njena beba umrla". Ona je odmah potrčala hodnikom prema dječjoj sobi, ali je fizički spriječena da uđe, čak joj je medicinska sestra pokušala dati injekciju sa sedativima. U šoku je napustila porodilište, da bi joj kasnije rečeno da će se obdukcija novorođenčeta obaviti u Beogradu, te da zbog toga tijelo nije predato porodici.
Godinama kasnije, kad je priča o nestalim bebama stigla u javnost, Zorica Jovanović je od Kliničkog centra u Ćupriji tražila dokumente o smrti njene bebe, te od bolnice dobila informaciju da je njen sin umro 31. oktobra 1983. godine u 7.15 sati (45 minuta nakon što je ona stvarno obaviještena o njegovoj smrti), da je uzrok smrti nepoznat, te da drugih podataka nema, jer je arhiva bila poplavljena i mnogi dokumenti uništeni. No, rođenje njenog sina, kako ju je obavijestila općinska uprava, upisano je u matične knjige – smrt nije! – a nadležni javni tužilac je bez obzira na to odbacio krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta.
O razmjerima problema, kako je to nedavno iznijela Verica Cekić u "Večernjim novostima", punomoćnica 83 porodice koje traže nestalu djecu, govore podaci. Od 1956. godine do danas oko tri hiljade porodica još traga za djecom koja su, kako oni tvrde, najprije proglašavana mrtvom, a potom s novom dokumentacijom davana na usvajanje. "Radilo se na isti način: nekoliko dana po rođenju zdrave bebe roditeljima je saopštavano da je novorođenče preminulo, a da nijedan drugi podatak nisu mogli da dobiju. To je primetio i sud u Strazburu, koji je naveo da majkama nije bilo dozvoljeno da vide telo bebe, da uzrok smrti nikada nije ustanovljen, kao i da nije nikada zvanično ubeleženo da je dete preminulo", rekla je ona.
Indikativan je i podatak kojega su ovoga maja na konferenciji za novinare iznijeli nevladina organizacija ASTRA i Beogradski roditelji nestalih beba: čak 62 posto poziva na Evropski broj za nestalu djecu (116.000) koje su uputili građani Srbije odnosi se na problem nestalih beba, dok se u drugim evropskim zemljama između 80 i 90 posto građana javlja zbog djece koja su pobjegla od kuće. "To su pozivi koje upućuju majke koje su porađali isti lekari, roditelji kojima nije bilo dozvoljeno da sahrane svoje dete, koji su od JKP Pogrebno dobili zvaničan dokument koji potvrđuje da njihove bebe nisu sahranjene...", rekla je tada Elena Krsmanović iz ASTRE, dok Beogradska grupa roditelja nestale dece, koja predstavlja roditelje širom Srbije, tvrdi da postoji osnovana sumnja da je, pod izgovorom da je dijete mrtvorođeno, 6000 porodica rastavljeno od svojih beba.
RODITELJSKA PITANJA: Ta grupa roditelja se prije desetak dana obratila javnosti saopćenjem, u kojem kaže da niti godinu dana nakon presude u slučaju Zorice Jovanović državni organi nisu, ne samo ustanovili točan broj roditelja koji traže istinu o svojoj djeci nestaloj iz porodilišta već se nisu potrudili da donesu poseban zakon uz pomoć kojega bi se moglo napokon doći do istine. I ne samo to, kažu oni, nadležni uporno i žestoko brane ono što je neobranjivo: "Došlo je vreme da istina izađe na videlo ma koliko se oni trudili da je sakriju i minimiziraju. Zarad javnosti postavićemo pitanja na koja svi nemamo odgovore, osim državnih organa", kažu i pitaju: "Zašto je formirana Radna grupa pri Ministarstvu zdravlja, a ne nezavisno telo kako stoji u presudi, zašto je za implementaciju presude Međunarodnog suda pravde određeno Ministarstvo zdravlja, a ne Ministarstvo pravde, zašto se čekalo punih šest meseci da se formira Radna grupa i da li su poznati rezultati rada Radne grupe, ako ih uopšte ima, zašto Radna grupa i pored više pisanih obraćanja odbija sastanak i saradnju sa predstavnicima roditelja, zašto Narodna skupština Republike Srbije odbija da preuzme svoj deo odgovornosti za ovaj problem i ne želi da primi predstavnike roditelja, zašto premijer i Vlada Srbije ne žele ili neće da prime roditelje i posle više desetina obraćanja, da li premijer ima obavezu da se oglasi po ovom pitanju i time pomogne u borbi protiv organizovanog kriminala, da li u Vladi Srbije sede ljudi koji kriju dopise od premijera, da li država ima ozbiljnu nameru da ovo pitanje reši jednom za svagda ili ćemo aferu nestalih beba ponovo rešavati pred Međunarodnim sudom, ko je odgovoran za ovoliko velike propuste što državni organi nisu ispunili naloge za izvršenje presude Međunarodnog suda pravde, zašto državni organi ne prihvataju pomoć Beogradske grupe roditelja koja im je uradila Predlog zakona i isti dostavila na više adresa, hoće li republičko tužilaštvo reagovati po službenoj dužnosti (što je uzgred i u obavezi) na novinske zapise da strani državljani pronalaze svoje biološke roditelje u Srbiji odakle su prodati i time konačno otvoriti Pandorinu kutiju?"
Sad treba vidjeti da li će, nakon proteka roka kojega im je zadao Evropski sud, vlasti napokon poduzeti sve odgovarajuće mjere (pa i zakon kojim bi propisali mehanizam koji će osigurati individualnu satisfakciju svim roditeljima čiji je položaj isti ili dovoljno sličan položaju Zorice Jovanović), i dati odgovor o sudbini svakog djeteta. Neki od roditelja su, inače, već odbacili mogućnost da umjesto odgovora od države dobiju tek novčanu naknadu.
Sve je, uostalom, u svojoj analizi presude "Jovanović protiv Srbije" (peščanik.net) rekla profesorica Rakić Vodinelić: "Šta je ovde zapravo satisfakcija, pitanje je na koje pravo, ma kako sofisticirano bilo, jednostavno nema odgovor. Da li je satisfakcija saznati da je dete živo i da ga je odgajio neko drugi? Šta za to (danas odraslo) dete znači saznanje da mu je prirodni roditelj neko drugi? Kakva je država koja je u stanju da desetinama godina ne odgovara na pitanja o navodnoj, sumnjivoj smrti beba – sve to u mirnodopskim uslovima, bez teških elementarnih nepogoda? Imam odgovor samo na poslednje pitanje: to je zločinačka država."
Tatjana Tagirov
CEOPOM ISTINA / SRBSKI FBREPORTER / PEČAT, 21.9.2014. / izvor
Gde nestaju sva ta deca?!
Nestanak dece u svetu i njihova dalja sudbina predstavljaju najmračniju stranicu humane istorije, koja ostaje nesaznata zahvaljujući kontroli svih poluga sistema od strane globalnog poretka koji ima zadatak da prikrije njegove razmere kao i glavne učesnike - povlašćene "elitne" pedofile i sataniste kao i one koji zarađuju ogroman novac na žrtveniku dečije nevinosti.
Zvanične statistike pokazuju da u svetu godišnje nestane najmanje 8 miliona dece. 800.000 dece nestaje u SAD - oko 2.000 dnevno ili na 40 sekundi - po jedno dete. U Britaniji u kojoj 13 miliona CCTV kamera prati svaki pokret, se na svakih 3 minuta prijavi nestanak jednog deteta. I dok je populacija PIN-numerisana, databazirana, kreditno-ocenjena, nadgledana od suseda, fejsbuka, tvitera i e-mailova, GPS, mobilnih telefona, satelita, prema zvaničnim statistikama iz 2012, u EU godišnje nestane oko milion dece. U Srbiji godišnje nestane 1.500 ljudi od čega 200 dece. Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja "Roditelji nestalih beba Srbije izneo je prošle godine u "Kuriru" podatak da se u Srbiji mesečno ukrade više od 20 beba, kao i da je u poslednjih 40 godina nestalo oko 10.000 novorođenčadi.
Gde odlaze i kakva je sudbina nestale dece?
U strogo kontrolisanom medijskom diskursu u Srbiji koji obavlja zadatak formatizacije i logistike percepcije srpske populacije, u kontekstu nestanka dece, nikada se ne otkriva pozadina zastrašujućih razmera zločina nad decom - otmice, prodajni lanci, ritualna pedofilija i ritualna žrtvovanja dece - koji vrhune u "civilizovanoj Evropi" i SAD - na Zapadu koji uspostavlja satanističku agendu kao dominantnu, vladajuću i sveodređujuću u globalnom poretku. Tako je u vreme zaglušujuće medijske halabuke u kojoj je plasiran krajnje sumnjiv narativ povodom nestanka i "ubistva" devojčice Tijane Jurić, u medijima potpuno izostala analiza globalnog fenomena kakav je trgovina decom, u čijoj realizaciji učestvuje čitav establišment Zapada, vlade, crkva, krunisane glave, elita, sudovi, policija, vojska i mediji čoka je agenda obavezujuća i za zemlje pod njihovom kontrolom.
Kevin Anet je, pored Dejvida Ajka koji je razotkrio pedofilski lanac u Britaniji analizirajući karike koje su omogućile da "mnogi od miliona dece koja nestanu svake godine, završe na satanističkim žrtvenicima bogatih i slavnih, dok je ceo svet pod kontrolom tajnih društava i Iluminata pretvoren u noćnu moru koja seje užas i strah", najzaslužniji za razotkrivanje prave pozadine i razmera ovog stravičnog zločina koji se nekažnjeno odvija stotinama godina. Kevin Anet, kandidat za Nobelovu nagradu za mir 2013, inicirao je i pomogao u uspostavljanju institucionalnog pravnog osnova za procesuiranje najodgovornijih u ovom mračnom poslu - mreže ITCCS sudova, sastavljene trenutno od predstavnika iz 21 zemlje koji su preduzeli opsežnu istragu o globalnoj trgovini decom i njenim žrtvama, kako bi se krivično gonili i kaznili najodgovorniji.
Gospodine Anet kada ste započeli svoju aktivnost razobličavanja najodgovornijih u lancu trgovine i ritualnih žrtvovanja dece?
Sve je počelo 1992. kada sam kao protestantski sveštenik dobio nameštenje na Zapadnoj obali Kanade u Ujedinjenoj Crkvi "St. Andrew's United Church", u Port Alberniju. Tada je otpočeo moj rad sa urođeničkim narodom u mojoj zajednici, i tada sam počeo da dobijam informacije i direktno sagledavam šta je pravi uzrok visokog procenta zavisnosti od droge, visoke stope samoubistva i nasilja u porodici među urođeničkom populacijom, otkrivši da je to direktna posledica života u crkvenim školskim internatima za Indijance u koje su deca odvođena nakon otimanja od roditelja.
O zločinima prema indijanskoj populaciji u Kanadi svedoči moja knjiga: "Više nije skriven: Genocid u Kanadi, prošlost i sadašnjost" (Hidden No Longer: Genocide in Canada, Past and Present) kao i moj film "Nepokajnici", snimljen 2006. u kome indijanski urođenici svedoče o godišnjoj stopi smrtnosti od 50% dece koja su pohađala katoličke i anglikanske škole za Indijance, kao i organizovanom nestanku, torturi, eksploataciji i ubistvima žena i dece na zapadnoj obali Kanade. Radi se o obimnoj dokumentaciji koja govori zastrašujućim jezikom činjenica o silovanjima, sodomizaciji, davljenju, izgladnjivanjima do smrti, zakopavanjima tek rođenih živih beba koje su bile rezultat silovanja, medicinskim eksperimentima, smrti elektrošokovima, smrskavanjima lobanja, zaražavanjem bacilom tuberkuloze… od čega je stradalo preko 50000 dece u školama St. Michael's Indian School u zalivu Albert (Alert Bay, British Columbia), Kuper (Kuper Island Indian School), Ahousat (Ahousat Indian School).
Dokazi koje ste predstavili svetu izazvali su pokretanje žestoke kampanje dezinformacija i vaše diskreditacije, naročito raširene na Internetu.
Tokom 1996. sam počeo da objavljujem dokaze o ubistvima indijanske dece u školskim internatima koji su ukazali na genocidalni program koji se nad ovom decom primenjivao, kao i na sterilizaciju Indijanaca kada nisu želeli da idu u crkvu ili da kanadskim vlastima predaju svoju zemlju. Kanadska vlada je odmah pokrenula kampanju diskreditacija i širenja dezinformacija protiv mene. Sve to traje skoro 20 godina. No, oni ne uspevaju, jer je isuviše dokaza izašlo na videlo. Sasvim je jasno zbog čega su pokrenuli opsežnu kampanju diskreditacije. Ja sam prvi ukazao na genocid koji se sprovodio prema indijanskoj populaciji sa ciljem da Indijancima otmu zemlju i unište njihovu kulturu i budućnost.
Vaš film "Nepokajnici", dobio je 2006. nagradu za najboljeg reditelja na Nezavisnom filmskom i video festivalu u Njujorku, i nagradu za najbolji dokumentarni film na Nezavisnom filmskom festivalu u Los Anđelesu.
Da, moj film je dobio brojne nagrade no, crkva mi je odmah uručila otkaz, porodica mi se raspala, izgubio sam brak i pravo da viđam svoju decu. Oduzeto mi je pravo da nastavim rad na doktoratu koji je za temu imao genocid nad urođeničkom populacijom u Kanadi. No, u stvari to je pomoglo da objavim istraživanja u svojoj prvoj knjizi: "Skriveni od istorije- Kanadski holokaust". Čitaoci mogu sva moja istraživanja pronaći na stranici hiddennolonger.com. Sva moja istraživanja su već godinama na Internetu tako da nisu uspeli da spreče da istina nezadrživo počne da prodire.
Istraživanje zločina nad urođenicima u Kanadi i organizovana zavera ćutanja i progona onih koji se bave istraživanjem ovih zastrašujućih pokazatelja prirode zapadne civilizacije, zahtevalo je pronalaženje pravnog osnova koji bi institucionalizovao vapaj za pravdom. Zahvaljujući vašim naporima, širom Zapada se uspostavlja mreža Međunarodnih tribunala za zločine Crkve i države (ITCCS). Gde je uspostavljen prvi sud ove vrste i na kojim pravnim osnovama počivaju ovi sudovi?
Prvi Tribunal za zločine Crkve i države (ITCCS) uspostavljen je u Irskoj 2010. Dve godine kasnije ovaj sud je okupio veliki broj penzionisanih sudija i advokata u Evropi kako bi se formirao Međunarodni sud pravde zasnovan na prirodnom pravu (The International Common Law Court of Justice (ICLCJ). Osnivačka Povelja Međunarodnog suda pravde zasnovanog na opštem (običajnom) pravu, usvojena 1.septembra 2012. ukazuje da je (ICLCJ) prvi sud u istoriji osnovan kako bi doneo presude protiv institucija Vatikana i Engleske Krune. Po prirodnom pravu građani imaju pravo da osnivaju svoje sudove i vode istražne postupke, ukoliko postojeći sudovi to ne rade ili ukoliko saučestvuju u prikrivanju zločina - kakav je slučaj sa zataškavanjem ovih zločina nad decom. Osnivačka Svrha ITCCS jeste da objedini preživele u genocidu i mučenjima dece, i da formira snažan politički, duhovni i pravni pokret za ukidanje Vatikana i vlada odgovornih za istorijske i tekuće zločine protiv dece i čovečnosti.
Originalna ITCCS federacija sastavljena je od sudova iz Irske, Engleske, SAD, Kanade i Italije, uključujući i organizacije: "Zaboravljene žrtve (Antrim, Irska), "Prijatelji i rođaci nestalih" (Kanada), i "Ujedinjeni protiv crkvenog Terora" (SAD). Do septembra 2013, ITCCS se proširio na dvadeset šest zemalja i preko pedeset povezanih grupa. Celokupan rad suda prevodi se na trinaest jezika. Filijale suda uključuju i organizacije preživelih u ritualnim žrtvovanjima i porodičnim zloupotrebama: "SMART" iz SAD, i Rete L'Abuso iz Savone, Italija.
Prvo suđenje Međunarodnog suda pravde zasnovanog na prirodnom pravu (ICLCJ) koje je počelo u Briselu 6. novembra 2012, bavilo se genocidom nad urođeničkom decom u Kanadi od strane Vatikana, Engleske Krune i drugih stranaka. Kako je glasila presuda i kako je tekao sudski proces?
Radilo se o optužnici za zločine genocida podignutoj protiv kanadske vlade, ujedinjene katoličke i anglikanske crkve u Kanadi, crkve u Rimu i Londonske crkve. Konačnom presudom od 25. februara 2013, koja jednoglasno doneta, Sud i njegovih pedeset i osam građana porotnika pod zakletvom, osudili su trideset optuženih za izvršenje ili prikrivanje ovog genocida. Među optuženima su bili tadašnji papa Benedikt, Jozef Racinger; bivši kardinal Tarcisio Bertone, Elizabeta II od Vindzora (Kraljica Britanije), i kanadski premijer Stiven Harper.
Nakon iscrpne prezentacije dokaza zločina crkve i države u Kanadi, kao i odbijanja od strane optuženih da odgovore ili opovrgnu dokaze, što ima veliku pravnu težinu, svi optuženi su proglašeni krivim za krivično udruživanje i genocid, i osuđeni su u odsustvu na 25 godina zatvora i konfiskaciju celokupnog bogatstava i imovine, poseda i institucija. Građani su izdali naloge za hapšenje, a 4. avgusta 2013, Vatikan i Engleska Kruna proglašeni su za transnacionalne kriminalne institucije prema međunarodnom pravu, i po zakonu derogirani. Svi dokazi su predstavljeni na sajtu iclcj.com i dostupni javnosti.
Optuženi su osuđeni, dakle, po dva osnova: Za izvršenje ili prikrivanje zločina protiv čovečnosti i učestvovanje u kriminalnoj zaveri za njegovo sprovođenje. Engleska kraljica je osuđena ne samo zbog njene vodeće pozicije nad crkvom i kanadskom vladom, koji su počinili ove užasne zločine, već je ona, po svedočenju dva svedoka, lično kidnapovala desetoro dece iz Mohawk Institute - internatske škole u Kanadi, tokom posete ovoj školi 1964. Povela ih je na piknik na jezero i niko ih nikada više nije video. William Coombes, svedok ovog događaja ubijen je u februaru 2011, ali Tribunal raspolaže video zapisom njegovog svedočenja. Mohawk Institute je osnovala Anglikanska Crkva Engleske 1832. kako bi zatvorila i uništila generacije dece Mohavk naroda. Ova prva indijanska internatska škola u Kanadi trajala je do 1970, i, kao i u većini internatskih škola, više od polovine pozatvarane dece nikada se nije vratilo kućama. Mnoga od njih sahranjena su u blizini škole.
Tokom ovog sudskog procesa papa Benedikt je podneo ostavku. Vodeći kardinal Tarcisio Bertone je takođe podneo ostavku i još dvojica procesuiranih vatikanskih zvaničnika su uradila to isto. Ovim činom, oni su priznali svoju krivicu.
Procesi kojima se sud sada bavi u vezi su sa "Devetim krugom ritualnog žrtvovanja". Šta je "Deveti krug", kada je ovaj kult ustanovljen i ko čini mrežu "Devetog kruga"? Šta povezuje ubistva dece u Engleskoj, Irskoj i Belgiji? Šta se dešava tokom rituala i koliko je svedoka svedočilo do sada na Tribunalu po ovom pitanju?
Žrtveni kult "Deveti krug", star je najmanje dve stotine godina. Sud je pokrenuo istorijski proces za zločine trgovine decom i kultnih ritualnih ubistava. Povedena su dva sudska postupka protiv sadašnjeg pape Francisa. Tokom drugog zasedanja Suda (ICLCJ) u Briselu, održanom 17.avgusta 2014. pet sudija i 27 članova porote iz šest zemalja uključujući SAD, razmatrali su dokaze o nestanku preko 50.000 dece u Kanadi, SAD, Argentini i Evropi koja su bila žrtve Devetog kruga ritualnog žrtvovanja dece. Tokom zasedanja, glavni tužilac Tribunala predstavio je dokument Katoličkog jezuitskog reda pod nazivom "Magisterial Privilege" datiran na 25. decembar 1967. u kome se kaže da je svaki novi Papa dužan da učestvuje u Devetom krugu satanskih ritualnih žrtvovanja živorođene dece, uključujući i pijenje njihove krvi. Dokument je napisan na latinskom jeziku, pribavljen je iz tajnih vatikanskih arhiva i jasno ukazuje na to da su jezuiti vekovima imali utvrđen plan da ritualno ubijaju kidnapovanu novorođenčad i potom piju njihovu krv. Plan potiče od ideje o sticanju spiritualnih moći ispijanjem krvi nevinih, što je trebalo da osigura političku stabilnost papstva u Rimu. Počevši od 1773, ovaj plan se sprovodi od strane Rimokatoličke crkve, jezuita, svakog pape i kandidata za papu koji, da bi postao papa, mora da bude deo ovih žrtvenih ritualnih prava, koja uključuju silovanja, torturu i ubistvo novorođene dece i adolescenata. Imamo sada pet svedoka, jednog amerikanca i četiri evropljanina koji su bili deo ovih satanskih ritualnih žrtvovanja - koji su kao deca odgajani u katoličkim, satanističkim porodicama. Deveti krug se redovno održava svakoga meseca, obično za vreme punog Meseca. Rituali se obavljaju u zemljama u kojima uživaju veliku zaštitu i u kojima katolička crkva ima veliku moć kakve su Holandija, Belgija i Irska. U Kanadi se održavaju u podzemnim odajama najveće katoličke katedrale Mari Rejndumon (Marie-Reine-du-Monde) u Montrealu.
Krajem prošle nedelje na sajtu ITCCS postavljeno je svedočenje An Mari Van Blijenbur, koja svedoči o načinu na koji se ritualna praksa žrtvovanja dece sprovodi u čemu učestvuju i evropske kraljevske porodice i druge "elite" uključujući Džordža Soroša.
Suprug An Mari Van Blijenburg je član Dranđete (Ndrangheta), italijanske mafije koja snabdeva decom i adolescentima članove kulta "Devetog kruga ritualnih žrtvovanja" koje uključuju i zabave lova na decu u kojima učestvuju bogati: članovi kraljevskih porodica, političari, i vodeći katolički kardinali i pape. An Mari je dvadeset godina provela u braku sa Kisom van Korlarom (Kees van Korlaar) koji je zajedno sa trojicom svoje braće formirao kriminalnu organizaciju poznatu kao "Octopus Syndicate" - što je zapravo holandski sleng za Dranđetu - italijansku mafiju, jednog od najvećih trgovaca oružjem u svetu, koja se bavi i trgovinom dece i ljudima, za koju su radili od 1960. do danas, i prema svedočenju An Mari, čiji transkript možete u celini pročitati na našem sajtu, po naređenju holandske kraljice Beatriks, "Octopus Syndicate" je organizovao ubistva, torturu, silovanja i ubijanja dece. Naziv: "Oktopod" sugeriše da su njegovi pipci svuda: u vladi, vojsci, policiji, pravosuđu.
Prema svedočenju An Mari, pravnice po profesiji, deca se za ove rituale u najvećem broju pribavljaju iz popravnih domova za maloletnike u Holandiji, drogiraju i postavljaju na oltar. Svi učesnici kulta u obavezi su da zlostavljaju i siluju decu što uključuje i odsecanje delova njihovih tela. Nakon toga se deca ubijaju, najčešće nekim od ritualnih noževa za žrtvovanje. Telo se seče na komade i u nekim situacijama konzumira. Dakle, kanibalizam je deo ovih rituala kao i ispijanje krvi dece. Članovi rituala koji ne žele da učestvuju u tome, ubijaju se na licu mesta, tako da kult služi i kao test provere lojalnosti članova kulta i kako ne bi pričali o ovim stvarima. Dranđenta dovodi i političare i ostale visoke zvaničnike kako bi ih potom ucenjivali. Na ovaj način Dranđeta obezbeđuje kontrolu političara i bogatih ljudi u Evropi.
An Mari je tokom juna dala četiri nezavisna svedočenja pred Sudom. Ona je nekoliko puta bila prisutna na lokacijama na kojima su se ova ubistva odigravala, dva puta u kući u holandskom gradu Zvole, kao i u šumi u okolini Brisela. Među ličnostima koje je An Mari prepoznala kao učesnike u ovim ritualima su Princ Johan Frisko (Johann Frisco), njegova supruga Mejbel Vejs Smit (Mabel Wisse Smit), njegov psihijatar Dimon (Guus Pareau Dumont), belgijski kralj Albert, multimilajrder Džordž Soroš, Her Doner (Herr Donner) bivši ministar pravosuđa, Ernest Hirš Bejlin (Ernst Hirsch Ballin) bivši Ministar pravde, ministar unutrašnjih poslova, član parlamenta i Senata, profesor prava na Amsterdamskom univerzitetu i univerzitetu Tiburg; Van Den Emster koji je godinama bio šef svim sudijama u Holandiji, Dik Berlijn (Dick Berlijn) bivši načelnik odbrane holandske armije, Karla Eradus predsednica Amsterdamskog suda (The Amsterdam court); Mark Rut holandski premijer… Njeno mišljenje je da ovi rituali služe za ucenjivanje privučenih učesnika kao i kako bi se okupila pedofilska "elita" Evrope koja regularno učestvuje u ritualnim silovanjima i ubijanjima dece.
Regularno se priređuju i zabave lova u kojima se deca skidaju gola i odvode u šume u okolini Brisela. An Mari u svom svedočenju kaže da je bila očevidac da su "ulovljenim dečacima" odsecani penisi kao lovački trofeji. To su stvari koje se permanentno odigravaju u našem vremenu u kome vodimo ovaj intervju. Svedočenje An Mari pokazuje da su ove aktivnosti veoma dobro organizovane. U vreme kada su deca lovljena i ubijana u šumama u okolini Brisela, šuma je bila okružena belgijskom vojskom, što potvrđuje da su vlada i belgijska kraljevska porodica direktno uključeni u ovaj zločin.
Da li Džordž Soroš koga nazivaju i "kraljem Istočne Evrope", regularno učestvuje u ovim ritualima?
Nemamo podatke o tome. Prema svedočenju An Mari, Soroš je prijatelj Mejbel, supruge drugog sina kraljice Beatriks, princa Johana Frižoa, koja ga je dovela na ovaj satanistički pir. Princ Johan Frižo umro je u bolnici prošle godine i mi verujemo da je bio ubijen, kako bi ga sprečili da govori o ovim stvarima koje su počele da izlaze na videlo. Frižo je po svedočenju An Mari, bio mentalno poremećeni notorni pedofil, čija je potrebe plaćala njegova majka, kraljica Beatriks. Prema svedočenju An Mari i ostalih svedoka, Malteški vitezovi, članovi tajnog katoličkog reda kome pripadaju svi vodeći političari u Evropi, deo su kulta "Devetog kruga" žrtvovanja. Među ostalim ličnostima koje je An Mari spomenula kao regularne učesnike je i princ Bernhard, osnivač grupe Bilderberg.
Pred Sudom u Briselu pokrenut je i proces protiv sadašnjeg Pape Francisa za zločine trgovine decom i učestvovanja u ritualnim ubistvima Devetog kruga žrtvovanja.
Vođena su dva procesa protiv Horhe Bergaglioa, sadašnjeg Pape Francisa; Džastina Velbija, Kanterberijskog nadbiskupa koji se nalazi, zajedno sa kraljicom na čelu Engleske crkve, i Adolfa Pešona, glavnokomandujećg generala u redu Jezuita. Sva trojica su proglašena krivim po ovim tačkama optužnice na osnovu dokumenata i svedočenja ljudi koji su ih identifikovali kao učesnike u ovim ritualima. Dokazi predstavljeni sudu, pokazuju i da je holandska kraljevska porodica koja se tokom Drugog svetskog rata nalazila u Kanadi u uslovima okupacije Holandije od strane nacista, učestvovala u ritualnim ubistvima i silovanjima u sklopu "Devetog kruga žrtvovanja" koji su se održavali u Internatskoj indijanskoj školi Mohawk Institute.
ITCCS i njegovi sudovi organizovali su istragu povodom pokušaja kardinala Šona Brejdija da zataška masovno ritualno žrtvovanje novorođenih beba u katoličkom domu u Čuamu u Irskoj. Ostaci tela preko 800 beba otkriveni su pre nekoliko meseci u cisterni povezanoj sa katoličkim domom. Do kakvih je zaključaka Sud došao?
Slučaj u Čuamu u Irskoj, dospeo je u medije tokom poslednja tri meseca, otkako su pronađene kosti 800 novorođenih beba u cisterni, povezanoj sa katoličkim sirotištem. Katolička crkva u Irskoj ima dugu tradiciju smeštanja neudatih devojaka koje bi ostajale u drugom stanju u specijalne domove - zapravo fabrike u kojima su radile do kraja života. Odmah po rođenju oduzimali bi im decu i prodavali ih na crnom tržištu za velike svote novca. Ova deca su prodavana i za potrebe ritualnih žrtvovanja, Jedan je naš izvor informacija, pripadnik policije u Dablinu, omogućio nam je da saznamo da su kosturi beba podvrgnuti forenzičkoj analizi koja je pokazala da su tela bila raskomadana i obezglavljena, kao i da su na njima prisutni i ostali znaci koji govore da se radilo u ritualnim ubistvima. Kardinal Šon Brejdi, koji je podneo ostavku 9.septembra, učestvovao je u zataškavanju dokaza: podmićivao je političare i vršio pritisak na policiju da ne istražuje ovaj slučaj. Dokazi do kojih je došao ITCCS u Irskoj pokazuju da je Šon Brejdi 1970-tih, primoravao maloletne žrtve silovanja od strane katoličkih sveštenika da potpisuju izjave u kojima su poricali da se ta stvar odigrala.
Kakvo je zvanično objašnjenje ovog slučaja?
Zvaničnici kažu da je nejasno šta se dogodilo, da istražuju i da će deci podići spomenik. Isto to su uradili i u Kanadi. Nikada nisu komentarisali svoje zločine, već su samo radili na tome da ih zataškaju.
Treba li da bilo koga iznenadi izjava katoličkog nadbiskupa Roberta Karlsona, optuženog za saučesništvo u trgovini decom koje su sprovodili sveštenici u njegovoj dijacezi u Mineapolisu počevši od 1980-ih, koji je pre nekoliko meseci rekao na sudu da "nije bio svestan da je silovanje zločin"?
Karlsonova izjava da nije znao da je silovanje dece zločin ne bi trebalo da nikoga iznenadi. Politika katoličke crkve karakteriše silovanje - ne kao zločin već kao greh za koji se može dobiti oproštaj i tako ga možete iznova ponavljati. Radi se o mentalitetu ovih ljudi koji veruju da nije zločin povređivati decu. Ne radi se ni o kakvom izuzetku, već o načinu na koji ovi ljudi misle. Prvi katolički sveštenik koji je pre dve godine osuđen na zatvorsku kaznu i zatvoren, bio je filadelfijski biskup Vilijam Lin - optužen da je štitio i prikrivao silovatelje dece. No, on je pušten nakon šest meseci i sud je odbio da imenuje Papu kao nekog ko odobrava ovakvu politiku. Vlada SAD je zaštitila Vatikan, no Sudovi opšteg prava su dokazali da su oni najodgovorniji za ove zločine.
Na Sudu je 15.septembra počela istraga aktivnosti i uloge velikih korporacija u trgovini decom i obavljanju satanističkih obrednih rituala u njihovim sedištima. Koje korporacije su do sada optužene? Da li su i one članice kulta "Deveti krug žrtvovanja"?
Sud će istraživati delovanje i ulogu korporacija Kargil, Sinkler, (Sinclair Oil), HSBC, Cameco Uranium kao i kriminalnu grupu poznatu kao Ndrangheta. San Veli u Ajdahou tokom održavanja velikog godišnjeg filmskog festivala zbirno je mesto za trgovce decom iz čitavog sveta i tu se realizuju glavni "poslovni" dogovori oko ovog, jednog od najunosnijih "biznisa" na čijem tržištu se tek rođena beba prodaje po ceni od 20.000 evra. Naši izvori, posebno iz SAD koji su odgajani u porodicama satanista svedoče da se u sedištima ovih korporacija redovno praktikuju satanistički rituali. Jedan od naših izvora, žena koja živi u Njujorku svedočila je da je bila odvedena u Kargil, najveću kompaniju za proizvodnju hrane u SAD i jednu od najvećih kompanija u svetu, gde je prisustvovala ritualnim obredima silovanja i žrtvovanja dece u podzemnim prostorijama korporativnog sedišta u blizini Mineapolisa u Minesoti u kojima su učestvovali najviše pozicionirani službenici korporacije. Ona je takođe svedočila da neke od najvećih banaka, poput JP Morgana, HSBC, Banke Amerike peru novac za Drađentu i kartele koji se bave trgovinom drogom širom sveta. Polovina novca od trgovine drogom ulaže se u trgovinu ljudima tako da trgovina drogom i ljudima "idu ruku pod ruku" pri čemu postoji direktna veza između ovih korporacija i "Devetog kruga žrtvovanja".
Timovi ITCCS sudova za direktnu akciju veoma uspešno su sprečili održavanje rituala "Devetog kruga žrtvovanja" planiranog za 15.septembar u katoličkim crkvama u Monteralu.
Radilo se o operaciji koju smo preduzeli ujutru, 15.avgusta. Grupa od šest treniranih, specijalno obučenih pripadnika službe obezbeđenja iz Evrope, motrila je na kuću u Utremontu, bogataškom kvartu u Montrealu, u kojoj je u ponoć bilo predviđeno održavanje ovog rituala. Oni su uhapsili dvoje ljudi: stariju ženu koja je priznala da je planirano održavanje rituala i odvela ih je u prostoriju ispod podruma u kojoj se nalazio oltar na kome su bile mrlje od krvi čije su uzorke uzeli za analizu, dečija odeća, pornografski materijali i različita sredstva koja se koriste za torturu i ubijanje. Tim je radio u saradnji sa određenim elementima policije u Montrealu, koji su omogućili da se akcija izvede. Svi dokazi- krv, delovi odeće i snimljene izjave učesnika kulta Devetog kruga žrtvovanja - poslati su u ITCCS kao dokazni materijal za sledeće zasedanje Stalne komisije Suda koja će se baviti zločinima trgovine decom i ritualnog žrtvovanja.
Istraživanja ITCCS koji otvara centre širom sveta i sada broji preko 800 ljudi, uneli su paniku u redovima "elite" svesne da se kockice polako sklapaju u mozaik u čijem je centru Kruna Engleske, što je predstavljalo glavni razlog za zabranu vašeg ulaska u Irsku kako bi učestvovali u istrazi Tribunala o ritualnom ubistvu 800 beba u Čuamu.
Britanska Kruna izdala je sredinom prošlog meseca Vladi Irske nalog za moje hapšenje i transport u "specijalni administrativni zatvor" čim pređem granicu, tako da sam bio prinuđen da izbegnem sva putovanja u Irsku i svaku zemlju pod takozvanom "krunom Engleske" kao i da preduzmem dodatne bezbednosne mere koje je naložilo briselsko sedište Tribunala za opšte pravo.
Naravno, oni nas ne ostavljaju na miru. Centralna komanda ITCCS u Briselu izdala je 15.septembra specijalno saopštenje da se istureni igrači Suda čiji je identitet poznat, suočavaju sa novim pretnjama i napadima nakon objavljivanja svedočenja An Mari van Blijenburg, koje je govorilo o žrtvenoj ritualnoj praksi kraljevskih porodica i "elite". Dva istraživača u Belgiji su odvedena u policiju bez naloga i zadržani dva dana kako bi otkrili identitet službenika suda. 13.septembra umalo nisam poginuo u svom automobilu na autoputu u Britanskoj Kolumbiji, nakon što su otkazale kočnice. No, ovi napadi su najbolji dokaz uspeha koje postižemo razotkrivajući ubice dece koji se nalaze na najvišim pozicijama. Nadam se da ću sredinom oktobra biti u prilici da posetim i Srbiju u kojoj bih održao predavanje i prikazao film "Nepokajnici" i pokrenuo inicijativu za osnivanje ogranka ITCCS suda. Ima nekoliko bitnih razloga za osnivanje ogranka ovog suda u Srbiji. Jedan od najbitnijih je procesuiranje odgovornih za ustaške zločine počinjene na teritoriji NDH. Drugi razlog je razotkrivanje najodgovornijih za nestanak dece u Srbiji. Treći procesuiranje odgovornih za promenu svesti, propagandu i kontrolu uma koja se, kako ste mi rekli, kontinuirano i neometano sprovodi nad vašim narodom.
Razgovor vodila - Biljana Đorović
VESTI ONLINE, 18.9.2014.
/ izvor
Porodilišta pod video nadzorom
Država Srbija, priterana iz Strazbura uz zid, pokrenula je dugo zataškavanu aferu "nestale bebe". Ovo zamršeno klupko trgovine novorođenčadima kreće da se odmotava, tek pošto je Međunarodni sud pravde, presudivši u korist Zorice Jovanović, čija je beba navodno preminula početkom 1983. u bolnici u Ćupriji, ispostavio zahtev Srbiji da roditeljima nestale dece da odgovor. U suprotnom Beograd bi mogao da zastane na putu ka Evropskoj uniji.
Odlučno protiv krađe beba: Ministar Zlatibor Lončar
Masovna prijava nestalih novorođenčadi koja datira iz 70-ih godina prošlog veka, počela je 2002. kada je isplivao neverovatan broj mrtvorođenih beba. Deca su, najverovatnije proglašavana mrtvom, da bi sa novom dokumentacijom bila data na usvajanje u zemlji i inostranstvu. Svi slučajevi su bili jedan drugom nalik: dete rođeno kao zdravo, naprasno je preminulo zbog zdravstvenih smetnji, a da roditelji nisu mogli da saznaju ništa o bolesti niti mestu gde je sahranjena. Pokazalo se da su u to bili upleteni isti lekari, bolničari i mrtvozornici, a da unosna trgovina nije stala govore i podaci beogradskog Udruženja nestalih beba i organizacije Astra da je prošle i ove godine 37 porodica prijavilo kako im je dete, ubrzo nakon porođaja, proglašeno mrtvim pod sumnjivim okolnostima.
Zove i dijaspora
- Bebe u Srbiji i dalje nestaju, u proseku svakog drugog dana, a iz inostranstva me je poslednjih dana zvalo više od 30 naših porodica koje su se 80-ih i 90-ih iselile uz Srbije, a da su im prethodno u našim bolnicama posle porođaja saopštili da je dete preminulo. Šokantno je koliko je tih slučajeva bilo u Kruševcu i Novom Sadu, a broj slučajeva mrtvorođene dece veliki je i u bolnicama u Beogradu, Kragujevcu i Nišu, mada se to dešavalo u svim gradovima Srbije - kaže Čičarević.
|
Predstavnike beogradskog i srpskog Udruženja roditelja nestalih beba, primio je novi ministar zdravlja Zlatibor Lončar i pozvao ih da do kraja nedelje daju konkretne predloge kako rešiti nedostatke u porodilištima, poput propusta u vođenju medicinske dokumentacije i načinu postupanja sa mrtvorođenim bebama.
"Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima", saopštilo je Ministarstvo zdravlja, dodajući da će na predlog ministra predstavnici udruženja (o ovom takozvanom "udruženju roditelja" vidi obaveštenje na početnoj strani ovde) biti uključeni u rad interresornih grupa ministarstava zdravlja, pravde i policije čije se zasedanje očekuje naredne sedmice.
Da je imperativ, uvođenje bezbednosnog sistema, poput video nadzora u porodilištima, zvanične identifikacije novorođenčadi i uzimanje DNK uzorka preminule bebe i majke, ukazao je posle ovog sastanka predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vladimir Čičarević. On je zadovoljan razgovorom sa ministrom i kaže da je to dodatni vetar u leđa roditeljima koji godinama i decenijama sumnjaju da njihove bebe nisu umrle, već su otete.
Španska iskustva
Vladimir Čičarević je govoreći o saradnji sa roditeljima kojima su deca kradena u Evropi, naveo da su roditelji u Srbiji imali dosta saveta iz Španije od porodica čija su deca kradena u toj zemlji.
- U španskim porodilištima se dešavalo da zamrznu mrtvo novorođeno dete i desetinama porodica pokazuju istu bebu. Problem je što vi ne možete novorođenče da identifikujete - objasnio je Čičarević i dodao da ta iskustva govore da se mora u Pravilnik uneti obaveza DNK analize za svaku bebu i majku.
|
- Ministarstvo zdravlja prvi put ima jaku ekipu spremnu i hrabru da stane na put svim našim nedaćama koje smo imali 40 godina. Odlučno će se krenuti u borbu protiv krađe beba - uveren je Čičarević koji najavljuje da će udruženje narednih dana Ministarstvu uputiti predloge šta menjati u sistemu vođenja knjiga u porodilištima i pravilniku o preminulim bebama.
Konkretno rešenje je najavio i državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Berislav Vekić, koji ističe da za sada postoje dve solucije zakonodavna i formiranje nadzornog tela.
D. Dekić
POLITIKA, 17.9.2014.
/ izvor
Država mora da reši aferu nestalih beba
Roditelji koji sumnjaju da su njihova novorođenčad nestala biće uključeni u rad nevladinog tela, dogovoreno u Ministarstvu zdravlja
Rešavanje ovog problema iznuđeno zahtevom suda u Strazburu da se obezbede mehanizmi za dobijanje podataka o sudbini beba
Afera u javnosti poznata kao „Nestale bebe” – novorođenčad za koju njihovi roditelji veruju da su ukradena, a u porodilištima im je saopšteno da su umrla po rođenju – izgleda da je počela da se raspliće. Roditelje koji duže od 20 godina tragaju za odgovorom šta se u porodilištima dogodilo sa njihovom tek rođenom decom, a navodno je na stotine takvih slučajeva, juče je primio ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar da bi se dogovorili o budućim, konkretnim potezima u rešavanju ovog problema.
Istine radi, rešavanje ovog problema iznuđeno je rokom koji smo dobili od Evropskog suda za ljudska prva u Strazburu, a koji je ovih dana istekao. Od Srbije se tražilo da obezbedi mehanizme koji će omogućiti roditeljima da dođu do podataka o sudbini svoje dece i do pravičnog zadovoljenja.
Prethodno je ovaj sud presudio u korist građanke koja je tužila državu Srbiju zato što nije mogla da dođe do saznanja šta se desilo sa njenim sinom rođenim 1983. godine, za koga joj je rečeno da je preminuo ubrzo po rođenju. Sud je naložio da joj država isplati odštetu zato što nije mogla da dokaže šta se desilo sa bebom. Zahtev da se utvrde mehanizmi usledio je jer ovakvih slučajeva u Srbiji ima mnogo. Posle toga o ovom problemu izjašnjavali su se parlamentarni anketni odbor i zaštitnik građana, ukazujući na potrebu da se utvrde sve neophodne činjenice, a ovih dana je rad završila i radna grupa Ministarstva zdravlja, koja je svoje zaključke prvo predstavila članovima udruženja roditelja.
„Predstavnici Udruženja roditelja biće uključeni i u rad međuresornih grupa ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, čije se zasedanje očekuje tokom naredne sedmice. Takođe, dogovoreno je da predstavnici Udruženja roditelja učestvuju u radu nevladinog tela koje će se baviti pitanjem nestalih beba. Osim rasvetljavanja događaja iz prošlosti, mislilo se i o budućnosti, da se ovakve sumnje (ili nestanci beba) nikada više ne jave, pa se pripremaju predlozi kako rešiti nedostatke u porodilištima, poput propusta u vođenju medicinske dokumentacije i načinu postupanja sa mrtvorođenim bebama. Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima”, saopšteno je juče iz Ministarstva zdravlja.
(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)
– Roditelje je prijatno iznenadila činjenica da je država prvi put pokazala odgovornost i spremnost da se ovaj problem ne razvlači godinama. Obećano nam je da ćemo se iduće nedelje sastati i sa ministrima policije i pravde, gde ćemo izneti predloge kako da se ovaj problem reši. I roditelji će raditi u najavljenom nezavisnom telu. Slučajem nestalih beba baviće se nezavisno telo, jer su nadležni svesni da je presuda suda u Strazburu nedvosmislena. Vreme će pokazati da li će to biti i sprovedeno, ali prvi put smo o ovoj ozbiljnoj temi razgovarali na visokom nivou, jer do sada je bilo „pređi brigo na drugoga” – kazao je za „Politiku” Goran Filipović, koji vodi Beogradsku grupu roditelja „nestalih beba”.
Za sudbinu nestale dece, po Filipovićevim rečima, zainteresovano je oko 3.500 porodica, a najviše sumnji odnosi se vreme od sredine sedamdesetih do kraja devedesetih godina prošlog veka.
– Insistiramo na usvajanju posebnog zakona, kao što smo nadležnima i rekli, a pravnici treba da kažu da li je predloženi zakon u skladu sa ostalim zakonima i da se onda pošalje vladi i skupštini na usvajanje. Suština ovog rešenja je da svaki roditelj dođe do istine o svom detetu, a ne do novca i materijalnog obeštećenja – objašnjava Filipović.
Predlog posebnog zakona o nestalim bebama izradila je grupa nezavisnih pravnih eksperata sa profesorkom Vesnom Rakić-Vodinelić sa Pravnog fakulteta „Union” na čelu i prema Filipovićevim rečima ranije je već upućen premijeru, Skupštini Srbije, svim nadležnim ministarstvima, ali, iako je završen još pre šest meseci – odaziva na njega do sada nije nije bilo.
PRESS / TANJUG, 16.9.2014. / izvor
I roditelji u radu grupa za rešavanje problema nestalih beba
Do kraja nedelje udruženja roditelja nestalih beba izaće sa konkretnim predlozima kako rešiti nedostatke u porodilištima poput propusta u vođenju medicinske dokumentacije i načinu postupanja sa mrtvoređenim bebama, dogovoreno je na današnjem sastanku ministra zdravlja Zlatibora Lončara i predstavnika dva udruženja.
Na predlog ministra zdravlja, predstavnici udruženja roditelja biće uključeni i u rad interresornih grupa ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, a čije se zasedanje očekuje tokom naredne sedmice, saopšteno je iz Ministarstva zdravlja.
Tokom sastanka dogovoreno je da do kraja tekuće sedmice predstavnici udruženja izađu sa konkretnim predlozima o načinima kako rešiti nedostatke u porodilištima, poput propusta u vodenju medicinske dokumentacije i načinu postupanja sa mrtvoredenim bebama.
Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima.
Takode, današnjim sastanakom dogovoreno je da predstavnici udruženja roditelja nadalje učestvuju u radu nevladinog tela koje će se baviti pitanjem nestalih beba.
Sa ministrom zdravlja sastali su se predstavnici Udruženja roditelja nestalih beba i Beogradske grupe roditelja nestalih beba.
YU MAMA, 16.9.2014.
/ izvor
Moguće rešenje problema nestalih beba - kamere u porodilištima!
Ministar zdravlje Zlatibor Lončar razgovaraće s predstavnicima udruženja roditelja nestale novorođenčadi o potencijalnim načinima sprečavanje krađe dece, a jedno od mogućih rešenja je postavljanje kamera.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar dogovorio je na današnjem sastanku sa predstavnicima dvaju udruženja roditelja nestalih beba da oni do kraja nedelje daju konkretne predloge o načinima kako rešiti nedostatke u porodilištima, poput propusta u vođenju medicinske dokumentacije i načinu postupanja sa mrtvoređenim bebama.
Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima, saopštilo je Ministarstvo zdavlja.
Na predlog Lončara, predstavnici Udruženja roditelja biće uključeni i u rad interresornih grupa Ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, a čije se zasedanje očekuje tokom naredne sedmice.
Na sastanku je dogovoreno da predstavnici udruženja roditelja nadalje učestvuju u radu nevladinog tela koje će se baviti pitanjem nestalih beba, javlja sajt 24 sata.
RTS, 19.12.2005.
/ izvor
Nestale bebe, predlozi rešenja na stolu
Radna grupa resornog ministarstva, osam meseci od formiranja, predlaže kako da se počne sa rešavanjem problema nestalih beba – leks specijalis ili formiranje nadzornog tela. I Udruženje roditelja nestalih beba ima predloge, ne samo da se reše slučajevi krađe njihovih beba već i spreče budući.
BEOGRAD - Uz presudu Evropskog suda u Strazburu iz septembra 2013. da je Zorici Jovanović povređeno pravo na porodični život, kada joj je iz porodilišta nestala beba, Srbiji je stigao i zahtev da oformi mehanizme da se slučajevi nestalih beba reše. Godinu dana kasnije, radna grupa koja je zbog toga formirana, razgovarala je sa Udruženjem roditelja nestalih beba.
Radna grupa resornog ministarstva, osam meseci od formiranja, predlaže kako da se počne sa rešavanjem problema nestalih beba – leks specijalis ili formiranje nadzornog tela. I Udruženje roditelja nestalih beba ima predloge, ne samo da se reše slučajevi krađe njihovih beba već i spreče budući.
Više od 500 porodica sumnja da im je dete ukradeno iz porodilišta, a ne preminulo, kako im je rečeno – podaci su koje ima Ministarstvo zdravlja. Radna grupa resornog ministarstva, osam meseci od formiranja, predlaže kako da se počne sa rešavanjem problema starog više od tri decenije.
Državni sekretar Ministarstva zdravlja Berislav Vekić kaže da su u opciji dva predloga: jedan je zakonodavni – leks specijalis, a drugi je formiranje nadzornog tela.
"Nadamo se da će se u narednih nedelju-dve sastati tri ministra da napravimo jedan interresorni sastanak ministra unutrašnjih poslova, ministra pravde i ministra zdravlja, koji će dati definitivni predlog", kaže Vekić.
I Udruženje roditelja nestalih beba ima predloge – ne samo da se reše slučajevi krađe njihovih beba već i spreče budući.
Vladimir Čičarević iz Udruženja roditelja nestalih beba kaže da su se fokusirali na video-nadzor koji bi trebalo da se stavi u sva porodilišta kako bi moglo da se vidi ko iznosi bebe iz tih porodilišta.
"Jedna od najbitnijih stvari je u stvari identifikacija preminulog novorođenčeta, tu smo dali detaljnije objašnjenje, kada se desi da roditeljima saopšte da je dete preminulo – roditelji moraju da identifikuju preminulo novorođenče", kaže Čičarević.
Posle sastanka, Ministarstvo zdravlja saopštenjem najavljuje zajednički rad na rasvetljavanju slučajeva ukradenih beba.
"Predstavnici Udruženja roditelja biće uključeni i u rad interresornih grupa ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, a čije se zasedanje očekuje tokom naredne sedmice. Dogovoreno je i da predstavnici Udruženja roditelja nadalje učestvuju u radu nevladinog tela koje će se baviti pitanjem nestalih beba", navodi Ministarstvo zdravlja.
Posle prve presude Suda u Strazburu koja je potvrdila da je jedno dete ukradeno iz srpskog porodilišta, od Srbije je zatraženo formiranje nezavisnog tela koje će utvrditi šta se desilo sa bebama za koje se sumnja da su nestale.
RTS, 16.9.2014.
/ izvor
Roditelji "nestalih beba" za video-nadzor u porodilištima
Dva udruženja roditelja "nestalih beba" i ministar zdravlja Zlatibor Lončar dogovorili su se da udruženja do kraja nedelje daju konkretne predloge o za rešavanje nedostatke u porodilištima, poput propusta u vođenju medicinske dokumentacije i načinu postupanja sa mrtvoređenim bebama.
Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima, saopštilo je Ministarstvo zdavlja, a prenosi Fonet.
Na predlog Lončara, predstavnici Udruženja roditelja biće uključeni i u rad interresornih grupa Ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, a čije se zasedanje očekuje tokom naredne sedmice.
Na sastanku je dogovoreno da predstavnici Udruženja roditelja nadalje učestvuju u radu nevladinog tela koje će se baviti pitanjem nestalih beba.
Sa Lončarom su razgovarali predstavnici Udruženja roditelja nestalih beba i Beogradske grupe roditelja nestalih beba.
Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vladimir Čičarević kaže da je sastanak sa predstavnicima Ministarstva zdravlja bio konstruktivan, da je zadovoljan postignutim i naglasio da to dodatni vetar u leđa roditeljima koji se suočavaju sa problemom nestalih beba poslednjih nekoliko decenija.
"Po prvi put Ministarstvo zdravlja ima jaku ekipu ljudi koja je spremna i hrabra da stane na put svim nedaćama koje smo imali poslednjih 40 godina, a odnosi se na krađu novorođenčadi", rekao je Tanjugu Čičarević nakon sastanka.
Dodao je da će udruženje koje on vodi u narednih nekoliko dana proslediti konkretne predloge Ministarstvu zdravlja šta treba promeniti u sistemu vođenja knjiga u porodilištima, šta treba promeniti kada je u pitanju identifikacija mrtvih novorođenčadi, odnosno pravilnik o preminulim bebama.
Uzorak DNK od bebe i majke
"Rezime današnjeg sastanka je da ćemo se još videti, da će se odlučno krenuti u borbu protiv krađe beba, da moraju da se donesu neki bezbednosni sistemi, video nadzor u porodilištima, zvanična identifikacija uzimanje DNK uzorka od preminule bebe i majke", naglasio je Čičarević.
Govoreći o saradnji sa roditeljima kojima su deca kradena u Evropi, Čičarević je rekao da su imali dosta saveta iz Španije od porodica čija su deca kradena u toj zemlji.
Rečeno im je da DNK analizu za svaku bebu i majku treba da uđe u Pravilnik kao obaveza.
"U španskim porodilištima se dešavalo da zamrznu mrtvo novorođeno dete i desetinama porodica pokazuju istu bebu. Problem je što vi ne možete novorođenče da identifikujete", objasnio Čičarević.
Usvajanje posebnog zakona o nestalim bebama - leks specijalis, Čičarević kaže da je veoma bitno, ali da za njegovo usvajanje treba promeniti Ustav.
"Sve krivične prijave, tužbe, koje se podnesu protiv porodilišta zastarevaju nakon pet godina. Leks specijalis nema pragmatičnost u rešavanju i sprečavanju krađa", zaključio je Čičarević.
VEČERNJI LIST, 13.11.2014.
/ izvor
Uhodani mehanizam
SFRJ izvozila djecu? Roditelji: Bebe su odvedene u Švedsku, Dansku...
Roditelji nestale djece tvrde da im je rečeno da su djeca umrla u rodilištima da bi bez njihova znanja bila prodana strancima
Roditelji čije su bebe nestale iz rodilišta u Srbiji tvrde da su djeca odvedena u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Ameriku i druge zemlje, pišu Novosti. Prema pisanju tog lista, roditelji se u svojoj tvrdnji oslanjaju na činjenicu da su prije toga mnoga djeca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inozemstvu, ponekad uz korupciju. Tvrde da se, nakon što se taj mehanizam uhodao, prešlo na obmanu roditelja da su im djeca umrla u rodilištima da bi bez njihova znanja bila prodana strancima.
- Mi smo uvjereni da je poslije velikog broja usvajanja djece sedamdesetih godina prošlog stoljeća i poslije toga nastavljen "izvoz beba" - tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda.
Zanimljiv je slučaj Andersa Olsena, koji već 42 godine živi u Kopenhagenu, a rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromjesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, Olsen je doputovao u Slankamen i upoznao prave roditelje, a biološka majka rekla mu je da je po dolasku iz rodilišta nasilno odveden od kuće.
- Sumnjam da je u to vrijeme bilo dosta prodaje djece, kao što je slučaj sa mojim bratom - rekla je Olsenova sestra Aleksandra Milinković (44).
Autor: Bojan Arežina
SRBIN INFO / VEČERNJE NOVOSTI, 12.9.2014. / izvor
Srpske bebe kupovao Zapad: Doktori krali decu i prodavali ih u inostranstvu
Sumnjičavi roditelji, čije su bebe nestale iz porodilišta u Srbiji, tvrde da su njihovi mališani s iseljeničkim pasošima odvedeni u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Ameriku…
Oni se, u toj tvrdnji, oslanjaju na nespornu činjenicu da su pre toga mnoga deca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inostranstvu, u nekim slučajevima, kako se pokazuje – uz korupciju. Kada se taj mehanizam uhodao, tvrde, prešlo se na obmanjivanje roditelja da su im deca umrla u porodilištima, da bi onda mimo njihovog znanja bila prodata strancima!
– Bebe iz Srbije su se „usladile“ strancima, i mi smo ubeđeni da je posle velikog broja usvajanja dece sedamdesetih godina prošlog veka i posle toga nastavljen „izvoz beba“ – tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda. – Posle oduzimanja dece od majki i volšebnih usvajanja, naše bebe su potom počele da nestaju iz porodilišta. A poznato je, na primer, da u jednom gradu u Danskoj živi veliki broj uspešnih poslovnih ljudi usvojenih iz naše zemlje.
Novi roditelji očito nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još „neiskvarena“ visokim standardom. Ukazuju i da su, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog „kvaliteta“, naša deca u inostranstvu bila veoma skupa.
| Komercijalizacija
Našu delagaciju na sajmu Svetskog kongresa o usvajanju u Milanu, davnih godina kolege iz drugih zemalja su upozorile da u usvjanju dece iz Jugoslavije postoji komercijalizacija. Tada im je ukazano da se u pojednim državama, kako bi se procedura pojednostavilila, „fabrikovala“ nahočad, čije majke su ostajale nepoznate i koje je bilo najjednostavnije usvojiti. Sve se odvijalo preko posrednika koji je isplaćivao novac, a u prethodnom dogovoru sa majkama. Zato su one krile prave podatke i davale lažna imena prilikom porođaja.
|
Da je Srbija minulih decenija bila „eldorado za usvajanje dece“, dok su od ovog „biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu. Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen. Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće.
– Sumnjam da je u to vreme bilo dosta prodaje dece, kao što je slučaj sa mojim bratom – kaže Aleksandra Milinković (44), sestra Andersa Olsena (Srđana).
A tih davnih godina, novine u Danskoj, u kojoj je za nekoliko godina bilo usvojeno 35 mališana, pokušale su našim ekonomskim teškoćama da objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo „izvoz dece“.
– Upozoren sam da se, zbog pravnog formalizma i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja, čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše „metode“ kod usvajanja – napisao je početkom sedamesetih godina dr Iv Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije, u izveštaju sa svetskog kongresa o usvajanju, održanom u Milanu.
I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane.
| Sava i Ružica prvi posumnjali
Oni su prvi u Srbiji postali sumnjičavi roditelji i to sa bolnim razlogom. Sava i Ružica Babić iz Inđije, krznarski radnici u penziji, tragali su za svojim sinom Nikolom još od daleke 1959. godine, kada je nestao u beogradskoj bolnici za nedonoščad. Nesrećna majka je stalno imala osećaj da se dogodilo nešto čudno sa dečakom, koji je sa njom proveo samo desetak sati u porodilištu u Inđiji. Godine 1996. Ružicu i Savu poremetio je anonimni telefonski poziv i otkriće da je njihovo treće dete, za koje su mislili da je mrtvo već 37 godina, zapravo – živo!
– U to vreme, u zakonu o usvojenju nije bilo nikave stavke o stranim državljanima – priseća se Danica Petrović, penzionisana socijalna radnica iz Niša.
|
Strani državljani su 1967. godine usvojili na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. – 24. Narednih godina je taj broj rastao.
Početkom sedamdesetih, u Zenicu, Prištinu i Kulu stigla je „porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece! Tada smo postali poznati izvoznici beba, za koji se svet sve više interesovao.
Stranci su, u međuvremenu, pronašli mnogo jednostavniji način da dođu do naše dece, a da i ne vide Jugoslaviju. Tada nije bila tajna da izvestan broj naših radnica zaposlenih van zemlje, rađao vanbračnu decu, a potom ih „poklanjao“ pojedincima ili organizacijama i agencijama za usvojenje.
A u to vreme, na radu u inostranstvu bilo je samo iz Srbije oko 30.000 žena. Zvanično, za šest meseci 1972. godine u Zapadnom Berlinu, na području našeg konzulata u Štutgartu usvojeno je čak 1.300 mališana, vanbračno rođenih u SR Nemačkoj, gde su njihove majke, naše državljanke, bile privremeno zaposlene.
SRNA / NOVI MAGAZIN, 12.9.2013.
SFRJ "izvozila" bebe
Roditelji čije su bebe nestale iz porodilišta tvrde da su njihova deca sa iseljeničkim pasošima odvedena u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, SAD...
.jpg)
Oni se, u toj tvrdnji, oslanjaju na nespornu činjenicu da su pre toga mnoga deca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inostranstvu, u nekim slučajevima, kako se pokazuje - uz korupciju.
Kada se taj mehanizam uhodao, tvrde, prešlo se na obmanjivanje roditelja da su im deca umrla u porodilištima, da bi onda mimo njihovog znanja bila prodata strancima.
"Bebe iz Srbije su se 'usladile' strancima, i mi smo ubeđeni da je posle velikog broja usvajanja dece sedamdesetih godina prošlog veka i posle toga nastavljen 'izvoz beba'", tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda.
"Posle oduzimanja dece od majki i volšebnih usvajanja, naše bebe su potom počele da nestaju iz porodilišta. A poznato je, na primer, da u jednom gradu u Danskoj živi veliki broj uspešnih poslovnih ljudi usvojenih iz naše zemlje", rekao je on.
Novi roditelji očito nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još "neiskvarena" visokim standardom. Ukazuju i da su, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog "kvaliteta“, naša deca u inostranstvu bila veoma skupa, prenose Novosti.
Da je Srbija minulih decenija bila "eldorado za usvajanje dece“, dok su od ovog "biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu. Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen. Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće.
"Sumnjam da je u to vreme bilo dosta prodaje dece, kao što je slučaj sa mojim bratom", kaže, za Novosti, Aleksandra Milinković (44), sestra Andersa Olsena (Srđana).
A tih davnih godina, novine u Danskoj, u kojoj je za nekoliko godina bilo usvojeno 35 mališana, pokušale su našim ekonomskim teškoćama da objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo "izvoz dece".
"Upozoren sam da se, zbog pravnog formalizma i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja, čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše 'metode' kod usvajanja", napisao je početkom sedamesetih godina dr Iv Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije, u izveštaju sa svetskog kongresa o usvajanju, održanom u Milanu.
I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane.
"U to vreme, u zakonu o usvojenju nije bilo nikave stavke o stranim državljanima", priseća se Danica Petrović, penzionisana socijalna radnica iz Niša.
Strani državljani su 1967. godine usvojili na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. - 24. Narednih godina je taj broj rastao.
Početkom sedamdesetih, u Zenicu, Prištinu i Kulu stigla je "porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece! Tada smo postali poznati izvoznici beba, za koji se svet sve više interesovao.
Stranci su, u međuvremenu, pronašli mnogo jednostavniji način da dođu do naše dece, a da i ne vide Jugoslaviju. Tada nije bila tajna da izvestan broj naših radnica zaposlenih van zemlje, rađao vanbračnu decu, a potom ih „poklanjao“ pojedincima ili organizacijama i agencijama za usvojenje.
A u to vreme, na radu u inostranstvu bilo je samo iz Srbije oko 30.000 žena. Zvanično, za šest meseci 1972. godine u Zapadnom Berlinu, na području našeg konzulata u Štutgartu usvojeno je čak 1.300 mališana, vanbračno rođenih u SR Nemačkoj, gde su njihove majke, naše državljanke, bile privremeno zaposlene.
Radna grupa formirana povodom afere "slučaja nestalih beba", završila je rad i očekuje se da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi, izjavila je za današnje Večernje novosti Vanja Rodić, pomoćnik ministra pravde u Sektoru za zastupanje Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Roditelji nestalih beba traže usvajanje posebnog zakona
Predstavnici roditelja nestalih beba pozvali su još jednom državne organe da se po hitnom postupku usvoji poseban zakon povodom nestalih beba kako bi se konačno stavila tačka na taj slučaj i roditeljima omogućeno da saznaju pravu istinu.
Odlukom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz septembra prošle godine, od Srbije je zatraženo da u roku od 12 meseci uspostavi mehanizam rešavanja slučajeva nestalih beba u porodilištima.
Goran Filipović iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba kaže da država do sada nije uradila ništa po tom pitanju.
On je naglasio da je Srbija od Međunarodnog suda pravde dobila rok od godinu dana da popiše koliki broj roditelja u Srbiji zaista traga za nestalom decom i da utvrdi mehanizme na koji bi se način zadovoljila pravda za sve roditelje.
"Rok je bio 9. septembar ove godine, ali ništa nije urađeno tako da smo sada ušli u pat poziciju da će Evropa morati da reaguje preko Saveta ministara", rekao je Filipović Tanjugu.
Roditelji koji tragaju za istinom o nestalim bebama poslednjih 20, 30, pa i više godina, inicirali su da posebna ekspertska grupa na čelu sa prof. Vesnom Rakić Vodinelić uradi Nacrt posebnog zakona o nestalim bebama.
Predlog posebnog zakona o nestalim bebama je urađen, a prema rečima Filipovića, uputili su ga na više adresa: premijeru, Skupštini Srbije, svim nadležnim ministarstvima.
"Zakon je završen pre šest meseci, ali odaziva na njega nije bilo. Još uvek pokušavamo, nadamo se da će nadležni organi pozvati nekoga od roditelja da zajedno u hitnom postupku usvojim ovaj zakon, kako se ne bi brukali ni pred Evropom ni pred samim sobom", kaže Filipović.
Zakonom je predviđeno osnivanje nezavisnog tela koje će se baviti sudbinom nestale novorodenčadi i odlučivati o "pravičnim nadoknadama roditeljima".
Autor: SA
Izvor: B92 / Novosti / Tanjug
ŠUMADIJA PRESS / TANJUG / VEČERNJE NOVOSTI, 13.11.2014.
/ izvor
Slučaj nestalih beba daleko od rešenja
Radna grupa formirana povodom afere “slučaja nestalih beba”, završila je rad i očekuje se da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi.
Ovo je rekla za današnje “Večernje novosti” Vanja Rodić, pomoćnik ministra pravde u Sektoru za zastupanje Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
- Što se tiče ”slučaja nestalih beba”, odnosno predmeta Zorice Jovanović protiv Srbije, rok koji nam je Sud (u Strazburu) dao da obezbedimo mehanizme koji će omogućiti roditeljima da dođu do podataka o sudbini svoje dece i pravičnog zadovoljenja, istekao je pre tri dana – potvrdila je Rodićeva.
Ona je precizirala da je “radna grupa koju je osnovalo Ministarstvo zdravlja završila rad i u toku su konsultacije između ministarstava”.
- Očekuje da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi. Država je svesna da presuda mora da se izvrši. Konačna odluka o načinu na koji će se izvršiti, međutim, još nije doneta – istakla je Vanja Rodić.
Ona je, takođe, konstatovala da je u Strazburu broj predstavki građana Srbije protiv države naglo opao od kako je Evropski sud u martu ove godine odbacio predstavke u predmetu “Vučković i drugi protiv Srbije” (tzv. “ratne dnevnice”) smatrajući da ustavna žalba nije iskorišćena na adekvatan način.
Novosti su ranije pisale da to što Srbija nije postupila po presudi suda u Strazburu u slučaju nestanka beba može da bude velika prepreka na evropskom putu naše zemlje.
Ovaj list takođe navodi tvrdnje roditelja čije su bebe nestale iz porodilišta da su njihova deca sa iseljeničkim pasošima odvedena u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, SAD... Jedan od njih rekao je da novi roditelji nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, “jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još ‘neiskvarena’ visokim standardom”.
Da je Srbija minulih decenija bila “eldorado za usvajanje dece”, dok su od ovog “biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu. Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen. Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće.
Tih davnih godina, novine u Danskoj, u kojoj je za nekoliko godina bilo usvojeno 35 mališana, pokušale su našim ekonomskim teškoćama da objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo „izvoz dece“.
– Upozoren sam da se, zbog pravnog formalizma i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja, čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše “metode“ kod usvajanja – napisao je početkom sedamesetih godina dr Iv Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije, u izveštaju sa svetskog kongresa o usvajanju, održanom u Milanu.
I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane, navode Novosti.
TANJUG, 12.9.2014.
/ izvor
Rodić: Slučaj "nestalih beba" uskoro pred vladom
Radna grupa formirana povodom afere "slučaja nestalih beba", završila je rad i očekuje se da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi, izjavila je za današnje "Večernje novosti" Vanja Rodić, pomoćnik ministra pravde u Sektoru za zastupanje Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
BEOGRAD - "Što se tiče "slučaja nestalih beba", odnosno predmeta Zorice Jovanović protiv Srbije, rok koji nam je Sud (u Strazburu) dao da obezbedimo mehanizme koji će omogućiti roditeljima da dođu do podataka o sudbini svoje dece i pravičnog zadovoljenja, istekao je pre tri dana", potvrdila je Rodićeva.
Ona je precizirala da je "radna grupa koju je osnovalo Ministarstvo zdravlja završila rad i u toku su konsultacije između ministarstava".
"Očekuje se da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi. Država je svesna da presuda mora da se izvrši. Konačna odluka o načinu na koji će se izvršiti, međutim, još nije doneta", istakla je Vanja Rodić.
Ona je, takođe, konstatovala da je u Strazburu broj predstavki građana Srbije protiv države naglo opao od kako je Evropski sud u martu ove godine odbacio predstavke u predmetu "Vučković i drugi protiv Srbije" (tzv. "ratne dnevnice") smatrajući da ustavna žalba nije iskorišćena na adekvatan način.
KURIR, 11.9.2014.
/ izvor
MONSTRUOZNO
Srpska deca bila veoma skupa: Doktori krali bebe i prodavali u inostranstvu tokom SFRJ!
Novi roditelji očito nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još „neiskvarena“ visokim standardom
BEOGRAD - Sumnjičavi roditelji, čije su bebe nestale iz porodilišta u Srbiji, tvrde da su njihovi mališani s iseljeničkim pasošima odvedeni u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Ameriku...
Oni se, u toj tvrdnji, oslanjaju na nespornu činjenicu da su pre toga mnoga deca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inostranstvu, u nekim slučajevima, kako se pokazuje - uz korupciju, pišu Večernje novosti. Kada se taj mehanizam uhodao, tvrde, prešlo se na obmanjivanje roditelja da su im deca umrla u porodilištima, da bi onda mimo njihovog znanja bila prodata strancima!
- Bebe iz Srbije su se „usladile“ strancima, i mi smo ubeđeni da je posle velikog broja usvajanja dece sedamdesetih godina prošlog veka i posle toga nastavljen „izvoz beba“ - tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda. - Posle oduzimanja dece od majki i volšebnih usvajanja, naše bebe su potom počele da nestaju iz porodilišta. A poznato je, na primer, da u jednom gradu u Danskoj živi veliki broj uspešnih poslovnih ljudi usvojenih iz naše zemlje.
Anders Olsen rođen 1972. Srđan Milinković
Novi roditelji očito nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još „neiskvarena“ visokim standardom. Ukazuju i da su, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog „kvaliteta“, naša deca u inostranstvu bila veoma skupa.
Da je Srbija minulih decenija bila „eldorado za usvajanje dece“, dok su od ovog „biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu. Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen. Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće.
- Sumnjam da je u to vreme bilo dosta prodaje dece, kao što je slučaj sa mojim bratom - kaže,Aleksandra Milinković (44), sestra Andersa Olsena (Srđana).
Slučaj nestalih beba uskoro pred Vladom Srbije
Radna grupa formirana povodom afere "slučaja nestalih beba", završila je rad i očekuje se da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi Srbije, izjavila je Vanja Rodić, pomoćnik ministra pravde u Sektoru za zastupanje Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
"Što se tiče "slučaja nestalih beba", odnosno predmeta Zorice Jovanović protiv Srbije, rok koji nam je Sud (u Strazburu) dao da obezbedimo mehanizme koji će omogućiti roditeljima da dođu do podataka o sudbini svoje dece i pravičnog zadovoljenja, istekao je pre tri dana", potvrdila je Rodićeva.
Ona je precizirala da je "radna grupa koju je osnovalo Ministarstvo zdravlja završila rad i u toku su konsultacije između ministarstava".
"Očekuje da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi. Država je svesna da presuda mora da se izvrši. Konačna odluka o načinu na koji će se izvršiti, međutim, još nije doneta", istakla je Vanja Rodić.
Ona je, takođe, konstatovala da je u Strazburu broj predstavki građana Srbije protiv države naglo opao od kako je Evropski sud u martu ove godine odbacio predstavke u predmetu "Vučković i drugi protiv Srbije" (tzv. "ratne dnevnice") smatrajući da ustavna žalba nije iskorišćena na adekvatan način.
(Novosti)
|
A Slučaj nestalih beba u Danskoj, u kojoj je za nekoliko godina bilo usvojeno 35 mališana, pokušale su našim ekonomskim teškoćama da objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo „izvoz dece“.
- Upozoren sam da se, zbog pravnog formalizma i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja, čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše „metode“ kod usvajanja - napisao je početkom sedamesetih godina dr Iv Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije, u izveštaju sa svetskog kongresa o usvajanju, održanom u Milanu.
„Porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece
I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane.
- U to vreme, u zakonu o usvojenju nije bilo nikave stavke o stranim državljanima - priseća se Danica Petrović, penzionisana socijalna radnica iz Niša.
Strani državljani su 1967. godine usvojili na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. - 24. Narednih godina je taj broj rastao.
Početkom sedamdesetih, u Zenicu, Prištinu i Kulu stigla je „porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece! Tada smo postali poznati izvoznici beba, za koji se svet sve više interesovao.
Stranci su, u međuvremenu, pronašli mnogo jednostavniji način da dođu do naše dece, a da i ne vide Jugoslaviju. Tada nije bila tajna da izvestan broj naših radnica zaposlenih van zemlje, rađao vanbračnu decu, a potom ih „poklanjao“ pojedincima ili organizacijama i agencijama za usvojenje.
A u to vreme, na radu u inostranstvu bilo je samo iz Srbije oko 30.000 žena. Zvanično, za šest meseci 1972. godine u Zapadnom Berlinu, na području našeg konzulata u Štutgartu usvojeno je čak 1.300 mališana, vanbračno rođenih u SR Nemačkoj, gde su njihove majke, naše državljanke, bile privremeno zaposlene.
Prvi posumnjali
Sava i Ružica Babić iz Inđije, krznarski radnici u penziji, su prvi u Srbiji postali sumnjičavi roditelji i to sa bolnim razlogom. Tragali su za svojim sinom Nikolom još od daleke 1959. godine, kada je nestao u beogradskoj bolnici za nedonoščad. Nesrećna majka je stalno imala osećaj da se dogodilo nešto čudno sa dečakom, koji je sa njom proveo samo desetak sati u porodilištu u Inđiji. Godine 1996. Ružicu i Savu poremetio je anonimni telefonski poziv i otkriće da je njihovo treće dete, za koje su mislili da je mrtvo već 37 godina, zapravo - živo!
ALEKSINAČKE VESTI / WEBTRIBUNE.RS, 11.9.2014. / izvor
Oteli ga kao bebu i prodali za 20.000 maraka
Dokaz da je država prodavala srpsku decu: Oteli ga kao bebu i prodali za 20.000 maraka
Aleksandra kaže da je celog života znala da ima brata i da drama ne bi bila uspešno izvedena da u nju nisu bili upleteni sam vrh tadašnjeg MUP-a i ljudi iz Centra za socijalni rad, koji su pokupili novac od prodaje više stotina beba.
Anders Olsen desno
Anders Olsen koji već 42 godine živi u Kopehagenu, rođen je 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kad je bio tromesečna beba, otet je od roditelja i to u režiji državnih službi i prodat za 20.000 maraka imućnom bračnom paru iz Danske.
Kada je proslavio 18. rođendan, žena za koju je mislio da mu je majka otkrila mu je šokantnu istinu – da je usvojen i da su mu pravi roditelji zapravo Dušan Milinković (88) i Sofija Bošnjak (63) iz Srbije.
Dodatni šok usledio je kad su mu rekli da je njegova sestra s kojom je odrastao zapravo devojčica rođena u Šapcu, koja je kupljena na isti način kao i on, te da mu ipak nije sestra.
Srđan koji je sad konačno pronašao svoje prave roditelje u ispovesti za Informer ispričao je da je sve počelo tako što je 1972. u Gradskoj bolnici na Zvezdari, gde je rođen zdrav, zaveden u knjigama kao Srđan Milinković.
Kako njegova majka Sofija nije bila situirana i nije živela u zajednici s dečakovim ocem Dušanom, odlučila se obratiti Centru za socijalni rad za pomoć.
Odmah po porođaju, beba joj je oteta i prodata strancima, a kad se pokušala pobuniti, policija joj je zapretila da će joj i prvo dete, Aleksandru Milinković, na isti način uzeti.
Tako se dokazalo posle više decenija sumnji da su iz državnih bolnica otimana deca i za veliki novac prodavana strancima.
Država je bila otimač, a državni službenici kriminalci koji su se na najsuroviji način bogatili prodajući srpsku decu.
Pitanje je da li će se ovim slučajem pozabaviti današnja vlast i konačno pohapsiti kriminalce iz državnih službi.
Međutim, 42 godine kasnije istina je izašla na svetlost dana.
„Čitav život sam znao da nešto nije u redu, da ja ne pripadam njima. U mojoj danskoj porodici svi su plavi, takve su im i oči i kosa, a ja sam crnomanjast. A onda mi je danska majka prišla i priznala ono što su od mene godinama krili. Kupili su me za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad i moji roditelji su zapravo Srbi“, priča Srđan rođenoj sestri Aleksandri, koju je pre četiri godine prvi put upoznao.
Aleksandra kaže da je celog života znala da ima brata i da drama ne bi bila uspešno izvedena da u nju nisu bili upleteni sam vrh tadašnjeg MUP-a i ljudi iz Centra za socijalni rad, koji su pokupili novac od prodaje više stotina beba.
VESTI, 11.9.2014.
Država saučesnik u trgovini bebama
Ni posle višedecenijske enigme zvane "nestale bebe", država Srbija još nije krenula u akciju. Na to je nije naterao ni vapaj roditelja novorođenčadi koja su na volšeban način "preminula", ali ni martovska odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u korist jedne od majki - Zorice Jovanović iz Ćuprije.
BEOGRAD
Nerešeni slučajevi nestalih beba, prema pisanju "Večernjih novosti", zapretili su da postanu ozbiljna prepreka Srbiji na evropskom putu jer je, prema presudi suda iz Strazbura, Srbija trebalo da oformi mehanizam za ispitivanje nerasvetljenih nestanaka u porodilištima do 9. septembra.
- Kako se to nije desilo, ukoliko Komitet ministara Saveta Evrope konstatuje nepoštovanje ove pravosnažne presude, posledice bi mogle da idu čak do isključenja Srbije iz Saveta Evrope. Sud je dao Srbiji godinu dana za uspostavljanje mehanizma za otkriće više stotina slučajeva nestalih beba. Podaci od godine 1956. govore da oko 3.000 porodica u Srbiji još traga za skoro 10.000 dece koja su najpre proglašavana mrtvom, pa onda s novom dokumentacijom davana na usvajanje. Radilo se na isti način: nekoliko dana po rođenju zdrave bebe roditeljima je saopštavano da je novorođenče preminilo, a da nijedan drugi podatak nisu mogli da dobiju. To je primetio i sud u Strazburu koji je naveo da majkama nije bilo dozvoljeno da vide telo bebe, da uzrok smrti nikada nije ustanovljen, kao i da nije nikada zvanično ubeleženo da je dete preminulo.
Odšteta 10.000 evra
Sud u Strazburu zaključio je da su Zorici Jovanović prekršena prava na porodični život pošto država nije uspela da joj pruži uverljive informacije šta se desilo s njenim sinom. Naloženo je Srbiji da joj isplati 10.000 evra i 1.800 evra na ime troškova postupka.
Sud smatra da proces treba da nadzire nezavisno telo s adekvatnim ovlašćenjima, tako da se pruže uverljivi odgovori na pitanje šta se desilo sa svakim nestalim detetom i obezbedi adekvatna naknada.
|
Ovaj veliki problem država, prema rečima Verice Cekić, punomoćnice 83 porodice koje traže decu, mora da reši zakonskim putem.
- Predali smo 2005. predlog za izmenu Porodičnog zakona i tadašnjem predsedniku i premijeru i šefu parlamenta i poslaničkim klubovima kako bi se stvorio mehanizam da se sudbina nestalih beba razreši, ali sve se završilo na verbalnoj priči da će to uraditi na anketnom odboru za nestale bebe. Odugovlačilo se od danas do sutra, od meseca do meseca i prošla je skoro decenija, a da ništa nije urađeno - kaže Cekić za naš list.
Ona smatra da će preporuka iz Strazbura upućena Srbiji povodom nestale novorođenčadi biti realizovana otvaranjem Poglavlja 23 o pravosuđu u okviru pregovora Srbije i EU i da će tada biti rešena i muka ovih porodica.
U martu ove godine posle presude iz Strazbura u korist porodice Jovanović iz Ćuprije, Udruženje roditelja nestalih beba je tražilo donošenje leks specijalisa koji će se odnositi samo na nestalu novorođenčad i uvođenje video-nadzora u sva porodilišta u Srbiji. Na zakonsku regulativu još se čeka. Koliko je krađa beba bila masovna pojava govori podatak predsednika Udruženja za nestale bebe Vladimira Čičarevića da je tokom protekle decenije bilo 1.500 prijava, a da ni jedna nema sudski epilog. On je istakao da je krađa beba kriminal, apelujući na državu da ga zaustavi zakonom o ukradenim bebama kojim će biti predviđena i DNK identifikacija preminule novorođenčadi.
"Saradnja" policije i centara za socijalni rad: Uigrana zloupotreba roditelja
Prema rečima Verice Cekić, "mutni" su i centri za socijalni rad.
Otet od majke na porođaju: Srđan Milinković (levo)
- U oduzimanje deteta i davanje na usvajanje bio je umešan i neko iz familije, a ponekad i očajne majke koje nisu mogle da izdržavaju decu - kaže Cekićeva. Dodaje da je prilikom usvajanja bilo zloupotrebe potpisa roditelja.
Ona ističe da se mora naći nalogodavac prodaje deteta.
Jedan od onih koji je putem Centra za socijalni rad oduzet majci je Anders Olsen koji se 1972. kao Srđan Milinković rodio u Slankamenu. On je po porođaju uzet majci koja se za pomoć obratila Centru i prodat strancima, a kad je pokušala da se pobuni, policija joj je zapretila da će joj uzeti i prvo dete - ćerku Aleksandru Milinković.
Prodat je imućnoj porodici iz Kopenhagena, a zanimljivo je da je i njegova "sestra" s kojom je odrastao u Danskoj - devojčica iz Šapca. Ovih dana je pronašao u Srbiji biološke roditelje i sestru Aleksandru koja je otkrila da su u čitavu priču bili upleteni sam vrh tadašnjeg MUP-a i ljudi iz Centra za socijalni rad, koji su pokupili "kajmak" od prodaje više stotina beba.
D. Dekić
SVET, 11.9.2014.
/ izvor
Da li je moguće: I dalje stoji istraga o nestalim bebama...
Srbija još nije dostavila izveštaj o krađi beba Evropskom sudu. Nadležni, međutim, tvrde da su na pragu rešenja i najavljuju rezultate sledeće nedelje.
Pre godinu dana, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je prvu presudu u korist roditelja nestalih beba. Tada je Srbiji dat rok od godinu dana da nađe mehanizme za ispitivanje nerasvetljenih slučajeva nestanka beba.
Svoju istinu, bez ijedne presude, dobila je porodica Milinković. Aleksandra se pre četiri godine prvi put srela sa svojim bratom koji je nestao pre četiri decenije. Srđan Milinković po rođenju, živi u Kopenhagenu pod imenom Andres Olson.
Istinu – da je prodat za 20.000 tadašnjih maraka saznao je od svojih usvojitelja. Aleksandra je putokaz dobila još pre 25 godina.
"Kada sam počela, prvo od samog izvoda iz matične knjige gde sam shvatila da nešto nije u redu, pa do kontakta sa nekim starim radnicima koji su već bili u penziji iz Centra za socijalni rad, došla sam do neverovatnih saznanja – da moj brat, prvo, nije uopšte jedini koji je doiživeo tu sudbinu. Nažalost, mnoga deca su doživela tu sudbinu", kaže Aleksandra Milinković.
Aleksandra je u vreme kada joj je brat otet imala dve godine. Navodi da je porodica tada bila u krizi. "On je imao negde oko trideset dana. Uzeli su ga dok je spavao. Naravno, ona je pokušala da sazna šta se desilo, naišla je na zid ćutanja. Pronašla sam dosije o usvajanju, pročitala ga i vratila, jer ga nisam mogla dobiti. Taj dosije zaista postoji, gde stoje neki potpisi i ime moje majke, štampano bez njenog potpisa, tako da sam ja lično dobila neku satisfakciju da moja majka uopšte nije umešana u to", kaže Aleksandra Milinković.
Slučaj nestanka deteta porodice Milinković nije jedini, ali spada među retke koji su rešeni. U Udruženju roditelja nestalih beba kažu da ne postoji institiucija kojoj se nisu obratili. Odgovore i pomoć još čekaju.
Vladimir Čičarević iz Udruženja roditelja nestalih beba kaže da najveći problem postoji u Javnom tužilaštvu. Rekao je da je od 2000. do danas podneto više od 2.500 prijava ali se nijedna ne procesuira jer policija, kao izvršni organ, može da deluje tek na osnovu naloga Tužilaštva.
Odlukom Evropskog suda za ljudska prava iz septembra prošle godine, od Srbije se traži da u roku od 12 meseci uspostavi mehanizam rešavanja slučajeva nestalih beba u porodilištima. Tim povodom, Ministarstvo zdravlja u februaru je forimiralo radnu grupu, u kojoj su i predstavnici ministarstava pravde, rada, unutrašnjih poslova i Republičkog javnog tužilaštva.
"Radna grupa je tokom prethodnih meseci radila na pronalaženju mogućih rešenja za ustanovljenje mehanizma koji bi omogućio da se ispitaju nerasvetljeni slučajevi nestanka beba u porodilištima. U toku su finalne konsultacije ministarstava. Nakon toga, Ministarstvo zdravlja uputiće Vladi zaključke", navode iz Ministarstva zdravlja.
Slučajevima nestalih beba nadležni su se bavili i 2006. godine. Tada je skupštinski Anketni odbor, posle 30 sednica, podneo izveštaj kojim je predložena deblokada MUP-a, tužilaštva i sudova, formiranje posebnih policijskih jedinica, kao i to da slučajeve nestalih beba ubuduće vode Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo.
Za izveštaj su glasali svi poslanici, ali nijedna mera do danas nije sprovedena.
Izvor: RTS
(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se pojavilo u javnosti posle presude u Strazburu 2013.g. i lažno se predstavlja u javnosti kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)
NOVI MAGAZIN / VEČERNJE NOVOSTI, 10.9.2014.
/ izvor
Srbiji preti kazna EU zbog nestalih beba
Srbija nije postupila po presudi suda u Strazburu u slučaju nestanka beba u porodilištima, a to bi moglo da bude velika prepreka na evropskom putu naše zemlje.
Država Srbija nije postupila po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kojom joj je bilo naloženo da do 9. septembra oformi mehanizme za ispitivanje nerasvetljenih slučajeva nestanka beba u porodilištima.
Zato bi ovaj osetljivi problem mogao da postane velika prepreka naše države na njenom evropskom putu, pišu Novosti.
Ako Komitet ministara Saveta Evrope konstatuje nepoštovanje pravosnažne presude Strazbura, Srbija bi mogla da se suoči sa ozbiljnim političkim posledicama.
A krajnja mera je - isključenje iz ove organizacije evropskih zemalja.
Nalog da naša država reši sve pojedinačne slučajeve nestalih beba pristigao je 9. septembra prošle godine, kada je pravosnažno potvrđena presuda iz marta u korist Zorice Jovanović iz Batočine.
Ovoj majci država nije uspela da pruži uverljive informacije šta se desilo sa njenom bebom, rođenom 1983. u Ćupriji.
Njenu muku deli još nekoliko stotina roditelja.
Mada je predstavke pred Evropskim sudom podnelo tek njih pet, kako saznaju Novosti, oko 600 je podnelo prijave Republičkom javnom tužilaštvu, dok se Radnoj grupi formiranoj da predloži način realizacije presude Strazbura obratilo oko 400 (neki od njih su podneli i prijave tužilaštvu).
Sud je Srbiji dao precizan rok da postupi po presudi - godinu dana od pravosnažnosti da utvrdi tačan broj roditelja koji tragaju za decom i da uspostavi "mehanizam" koji će raditi na ovim slučajevima.
To znači da je naša država bila obavezna da u tih godinu dana svim roditeljima kojima su nestala novorođenčad ponudi uverljive odgovore šta se desilo sa njihovim mališanima, kao i pravičnu finansijsku nadoknadu.
Evropski sud je u presudi po predstavci Zorice Jovanović naložio Srbiji da joj isplati 10.000 evra plus porez koji se može platiti, na ime nematerijalne štete (pretrpljene duševne boli), kao i 1.800 evra plus porez na ime troškova sudskog postupka.
Ako bi se uzelo da je 600 roditelja koji su se obratili tužilaštvu bilo u pravu da su im bebe kidnapovane, nematerijalna odšteta koju bi Srbija morala da plati svima bila bi najmanje šest miliona evra.
Ministarstvo pravde je u međuvremenu potvrdilo da je još u februaru formirana radna grupa, koja je, kako saznaju Novosti, završila rad.
Sada se očekuje da Ministarstvo zdravlja njene rezultate i konkretne predloge pošalje Vladi.
Otežavajuća okolnost je što je većina ovih predmeta zastarela, mahom zbog neodgovarajućeg postupanja tužilaštva, pa će morati da se nađe adekvatan pravni okvir za rešenje problema.
Taj okvir do roka koji je dao Strazbur - nije nađen.
Do sada nisu realizovani ni zaključci skupštinskog Anketnog odbora, na čijem čelu je bila Živodarka Dacin, koji je trebalo da pomogne u rasvetljavanju "bejbi-trefikinga".
Prvi put u istoriji srpskog parlamentarizma, izveštaj ovog odbora usvojen je jednoglasno u julu 2006. Utvrđen je predlog mera, koji je podrazumevao deblokadu rada MUP, tužilaštava i sudova.
Nadoknada
Do juče je bilo potrebno da se utvrdi i pravo na materijalnu naknadu roditeljima za koje se utvrdi da su u sličnoj situaciji kao Zorica Jovanović.
Ni način određivanja iznosa naknade, međutim, nije utanačen u jasno definisanom zakonskom roku.
|
Zatraženo je formiranje posebnih policijskih jedinica, sa zadatkom da ispitaju sve slučajeve nestanka beba i u roku od tri meseca podnesu izveštaj skupštinskom Odboru za bezbednost, kao i da ubuduće sve slične slučajeve vode Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo.
"Revoltirani smo nepostupanjem po presudi suda u Strazburu", kaže Goran Filipović, iz beogradske grupe roditelja koji sumnjaju da su im bebe uzete.
"Zato smo primorani da posetimo kancelariju Saveta Evrope u Beogradu i zatražimo pomoć kako bi se presuda realizovala. Čak smo državi ponudili pomoć i 'na noge' joj doneli Nacrt zakona o nestalim bebama, ali do sada nisu mogli da utvrde ko je nadležan za ovu našu 'temu'".
I nacrt zakona, na kome je radila profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, predviđa formiranje nezavisne i nepristrasne komisije, kao i posebne policijske jedinice za istraživanje slučajeva nestalih beba.
"Zatražila sam da se izmeni Krivični zakonik, da ne može da nastupi apsolutna zastarelost gonjenja protiv osoba koje su izvršile otmicu, i da se osude na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora", kaže Zorica Jovanović iz Batočine.
"Tražila sam da se, pritiscima na Vladu i parlament, izdejstvuje izmena Porodičnog zakona i formira telo u kome će biti predstavnici roditelja otete dece. Njihov zadatak bio bi da se kroz skupštinsku proceduru utvrdi istina, i da se stavi tačka na ovu aferu".
Problem je, međutim, kako doneti zakon koji bi važio retroaktivno, jer je to suprotno Ustavu i međunarodnom pravu.
Miša Ristović - V. Crnjanski Spasojević
SRBSKI FBREPORTER, 23.8.2014. / izvor
Evropska strahota: Mediji zašto ćutite? Ovo niko ne prenosi – UN javno upozorio masonsku Veliku Britaniju da prestane ritualno silovati, ubijati i komadati decu!
Mučko ubijanje, silovanje i mučenje dece pred našim očima. A svi ćute...
Prenosimo šokantan tekst istine o događanjima u „demokratskoj Evropi“ o kojima se samo retki usude da govore.
Ono što je najpoznatiji britanski novinar i kako ga nazivaju teoretičar zavera, Dejvid Ajk vikao na sva zvona još pre nekoliko godina, danas je potpuna stvarnost.
Velika Britanija kao predvodnik svetske masonske imperije ritualno ubija, siluje i komada decu na njihovoj teritoriji.
Naravno, nije to samo Velika Britanija no ona je predvodnik i mogli bismo slobodno reći nabavljač dece za celu Evropu. Sada je to potvrdio i UN koji je javno opomenuo Veliku Britaniju da prestane s ubijanjem dece. Zamislite kao da je reč o kazni za parking ili neplaćenom računu. Oni javno pred celim svetom upozoravaju da se prestane s ritualnim žrtvovanjem nevine dečice ali svi mediji i dalje ignorišu tu strahotu. Upravo ova, od mainstream medija ignorisana objava o evropskim strahotama dokaz je da su mediji u raljama te iste masonske imperije koja u ovim užasima ne vidi ništa loše. I dok se bruji o vanzemaljcima i demonizovanim idiotarijama za zaglupljivanje masa, ove grozne upute i izveštaji UN-a ostala su po strani.
Naime, UN-ov odbor za prava dece – CRC (United Nations Committee on the Rights of the Child) pre čak nekoliko meseci je poslao vladi Velike Britanije diplomatsku notu u kojoj se zahteva od ove evropske zemlje da prekine lanac preprodaje i otimačine dece koja na kraju završe silovana i raskomadana na njihovoj teritoriji.
Očekivalo bi da najbrutalnija forma ljudskog trafficking-a nikako ne bi smela biti zabeležena na tlu Evrope, a kamoli na području jedne od osnivača Evropske Unije, no čini se da patokratija danas ima puno veću ulogu u najmoćnijim zemljama sveta, te da se ritualna pedofilija više ne može skrivati čak ni u okviru politike i najvažnijih medijskih kuća.
Voditelj CRC-a i nekadašnja sudija Vrhovnog Suda Norveške, Kristen Sandberg je jasno dala do znanja šta misli o najnovijim izvještajima koji kompromituju Veliku Britaniju do temelja:
- Zabrinuti smo zbog činjenice otimačine na stotine dece iz Afrike, koja se krijumčare u Veliku Britaniju, naročito u London, kako bi se podvrgli raznoraznim religioznim ritualima žrtvovanja.
Uznemiravajući izvještaji pokazuju kako se godišnje na stotine dece iz Afrike otima kako bi se na području Velike Britanije podvrglo bestijalnim mučenjima, silovanjima i vudu ubistvima.
Bez obzira na činjenicu o tome da su ove vesti, u najmanju ruku zastrašujuće, samo je nekolicina svetskih medija prenela izveštaj CRC-a dok je britanska nacionalna televizija još jednom pokazala kako će uraditi sve što može da o istoj temi ne izvesti ni jedne jedine reči.
Sandbergova je takođe navela delove izveštaja u kojima je evidentirano na hiljade maloletne dece koja su završila u širem delu Londona kao seksualno roblje, dok se za neke zna da su iskorišteni za snuff pornografske filmove u kojima se deca prvo siluju, a nakon toga ubijaju.
CRC je direktno poručila vladi Velike Britanije sledeće:
- Pojačajte napore policijskih snaga i snaga državnog tužilaštva koje će detektovati i onesposobiti trafficking decom, ne samo za ilegalni rad i izrabljivanje, već i za sve seksualne forme eksploatacije, uključujući i te religijske rituale žrtvovanja.
U izveštaju CRC-a stoji i ovaj uznemirujući deo:
- Stalno dobijamo izveštaje o državljanima Ujedinjenog Kraljevstva, od kojih su neki osuđeni pedofili i kriminalci, koji se predstavljaju kao dobročinitelji i aktivisti za prava dece, a koji zapravo putuju po svetu kako bi efektno skupili svoje maloletne seksualne žrtve.
Kristen Sandberg je na kraju uputila otvoren poziv vladi Velike Britanije da što pre otkrije pedofile u svojim redovima, te da ih uz brzu identifikaciju privede u ruke pravde, te je zatražila opširnu istragu ne samo za najnovije slučajeve, već i za stvari koje se događaju u zadnjih trideset godina.
Naravno da je i sam UN upleten u ove stvari, a opšte je poznato da se preko UN-a te strahote i odvijaju. Sama činjenica da tek sada o tome progovaraju samo je dokaz da se zlo počelo otkrivati pa ko vidi vidi a ko ne…
Ali, upozorenje UN-a uz izještaje i komentare Sandbergove apsolutan su dokaz da su ritualna žrtvovanja, što za sotonske, masonske, crne mise, što za demonizovanu elitu koja naprosto uživa prolivajući nevinu krv za Lucifera, što za sve raširenije šamanske, u srži opet demonske obrede, potpuna stvarnost o kojoj niko ne govori.
Pedofilski lanac u Velikoj Britaniji svima je poznat, i on nikada nije dovršen. Na površinu sistemski isplivavaju nova imena no većinom mnogo godina nakon zločina ili pak nakon smrti navodno otkrivenih predatora. Jasno je da su ljudi koji čine takve stvari debelo zaštićeni te da je je većina ljudi koja to čini globalna i svetska elita okupljena u masonskoj imperiji a koju očigledno štite svi mediji i korporacije pa čak i kraljevska porodica za koju se se već dugo nagađa da je upravo ona predvodnica ovakvih stravičnih događaja na evropskom tlu.
I dok se s jedne strane Evropa predstavlja kao napredna demokratska i tolerantna zemlja, dok se s jedne strane legalizuje abortus odnosno ubijanje nerođenih, eutanazija, ubijanje slabih i nemoćnih, gej-brakovi koji ne stvaraju život, i dok se o tome na sva zvona bruji kao o ljudskim pravima, s druge strane ta ista Evropa sasvim javno ritualno žrtvuje, mučki ubija i siluje na hiljade dece godišnje.
A neki se prema rečima Dejvida Ajka i hrane njima i to sve u čast pravom pravcatom zlu.
*za Dnevno.hr autor Zrinka.K zaključuje:
Neverovatno je kako čovek može biti slep i sve ovo ignorisati. No zato nam Bibilija u više navrata govori: „Ko ima oči neka vidi, ko ima uši neka sluša“. Bdite i budite budni jer upravo ovo sakaćenje i prolivanje krvi preliva se preko svih nas, državljana Evrope sagrađene na kostima ritualno žrtvovane dečice. U takvoj Evropi nas prisiljavaju da živimo? I mi, ali i svi naši mediji – još uvek ćutimo…
***
U nastavku zvanični izveštaj koji potvrđuje da su tačni ovi navodi iz teksta:
Upozorenje za Britance:
Committee on the Rights of the Child holds sixty-sixth session in Geneva from 26 May to 13 June 2014
Committee on the Rights of the Child
BACKGROUND RELEASE
22 May 2014
Situation of Children’s Rights in India, Indonesia, Jordan, Kyrgyzstan, Saint Lucia and the United Kingdom to be Reviewed
The Committee on the Rights of the Child will meet at the Palais Wilson in Geneva from 26 May to 13 June 2014 to review the promotion and protection of children’s rights under the provisions of the Convention on the Rights of the Child and its two Optional Protocols in India, Indonesia, Jordan, Kyrgyzstan, Saint Lucia and the United Kingdom.
At the opening meeting, the Committee will adopt its agenda and programme of work. During the session, the Committee, in addition to considering reports of States parties, will also discuss the organization of its future work and methods of work.
India is presenting its combined third to fourth periodic report CRC/C/IND/3-4 under the Convention, and the Committee’s concluding observations and recommendations on the second periodic report, considered in January 2004, can be found in CRC/C/15/Add.228. India is also presenting its initial reports under the Optional Protocol on the involvement of children in armed conflict CRC/OPAC/C/IND/1 and the Optional Protocol on the sale of children child prostitution and child pornography CRC/C/OPSC/IND/1.
Indonesia is presenting its combined third to fourth periodic report under the Convention CRC/C/IDN/3-4 and the Committee’s concluding observations and recommendations on the second periodic report, reviewed in January 2004, can be found in CRC/C/15/Add.223.
Jordan is presenting its combined fourth to fifth periodic report CRC/C/JOR/4-5 under the Convention, and the Committee’s concluding observations and recommendations on the third periodic report, considered in September 2006, can be found in CRC/C/JOR/CO/3. Jordan is also presenting its initial report under the Optional Protocol on the involvement of children in armed conflict CRC/C/OPAC/JOR/1, as well as its initial report under the Optional Protocol on the sale of children child prostitution and child pornography CRC/C/OPSC/JOR/1.
Kyrgyzstan is presenting its combined third to fourth periodic report CRC/C/KGZ/3-4 under the Convention, and the Committee’s concluding observations and recommendations on the second periodic report, considered in September 2004, can be found in CRC/C/15/Add.244.
Saint Lucia is presenting its combined second to fourth periodic report CRC/C/LCA/2-4, while the Committee’s concluding observations and recommendations on the initial report, considered in May 2005, can be found in CRC/C/15/Add.258.
The United Kingdom is presenting its initial report under the Optional Protocol on the sale of children child prostitution and child pornography, which can be found in CRC/C/OPSC/GBR/1.
Other documents relating to the Committee’s work can be found on the Committee’s webpage.
The Committee is a body of independent experts formed in 1991 to monitor the implementation of the Convention on the Rights of the Child by its States parties. The Convention gives a comprehensive collection of children’s rights the force of international law. The Committee also monitors implementation of two Optional Protocols to the Convention: the first on the involvement of children in armed conflict and the second on the sale of children, child prostitution and child pornography. A third Optional Protocol on a Communications Procedure was adopted by the United Nations General Assembly on 19 December 2011. It will allow individual children to submit complaints about specific violations of their human rights under the Convention and its first two Optional Protocols. The Protocol opened for signature on 28 February 2012 and entered into force on 14 April 2014, three months after the deposit of the 10th instrument of ratification or accession.
To date, 194 countries have ratified or acceded to the Convention, making it the most widely accepted international human rights instrument. Only South Sudan has not signed it, while Somalia and the United States have signed, but not ratified it. States parties to the Convention are expected to send representatives to the Committee to present reports on their efforts to implement children’s rights. States must report initially two years after acceding to the Convention and then every five years. The Committee examines each report and addresses its concerns and recommendations to the State party in the form of “concluding observations and recommendations”.
The Convention on the Rights of the Child
The General Assembly adopted the Convention unanimously on 20 November 1989, 30 years after the adoption of the Declaration on the Rights of the Child. The Convention renders States parties legally accountable for their actions towards children. Work on drafting the Convention began in 1979 – the International Year of the Child – at the Commission on Human Rights. The Convention was opened for signature on 26 January 1990. That day, 61 countries signed it, a record first-day response. It entered into force just seven months later, on 2 September 1990.
Ratifying the Convention requires a review of national legislation to ensure it meets the provisions of the treaty. The Convention, inter alia, stipulates that every child has the right to life, and that States shall ensure to the maximum extent possible the survival and development of the child; that every child has the right to a name and nationality from birth; and that the child’s best interests shall be a primary consideration when they are dealt with by courts, welfare institutions or administrative authorities. The Convention recognizes the right of children to be heard.
States shall ensure that each child enjoys full rights without discrimination or distinction of any kind, and that children should not be separated from their parents, unless by competent authorities for their well-being. States shall facilitate reunification of families by permitting travel into, or out of, their territories and protect children from physical or mental harm and neglect, including sexual abuse or exploitation. Children with disabilities shall have the right to education, special treatment and care; primary education shall be free and compulsory and discipline in school should respect the child’s dignity; capital punishment or life imprisonment shall not be imposed for crimes committed before the age of 18; no child under 15 should take any part in hostilities and children exposed to armed conflict shall receive special protection. Children of minority and indigenous populations shall freely enjoy their own cultures, religions and languages.
Optional Protocols
In May 2000, the General Assembly adopted the two Optional Protocols to the Convention on the Rights of the Child on the involvement of children in armed conflict and on the sale of children, child prostitution and child pornography. The Optional Protocols entered into force in 2002. Currently, 155 countries have ratified the Optional Protocol on the involvement of children in armed conflict; and 167 States have ratified the Optional Protocol on the sale of children, child prostitution and child pornography. A third Optional Protocol was adopted by the United Nations General Assembly on 19 December 2011. It provides for a Communications Procedure to allow individual children to submit complaints regarding specific violations of their rights under the Convention and the first two Optional Protocols. To date, 10 States have ratified it: Albania, Bolivia, Costa Rica, Gabon, Germany, Montenegro, Portugal, Slovakia, Spain and Thailand.
Optional Protocol on the Sale of Children, Child Prostitution and Child Pornography
Although the Convention requires States parties to prohibit the sale of children, child prostitution and child pornography, this Optional Protocol extends the measures that States parties must undertake to protect children from these violations of their human rights. The Optional Protocol not only defines the sale of children, child pornography and child prostitution, but also provides a non-exhaustive list of acts and activities which shall be criminalized by States parties. This criminalization also includes attempts, complicity, or participation in such acts or activities. The Optional Protocol sets out the bases for States parties to assert jurisdiction over actionable practices relating to the sale of children, child prostitution, and child pornography (including extra-territorial legislation) and to make provisions about extradition of alleged offenders. Based on the principle of the best interests of the child, the Optional Protocol also sets forth provisions for protecting and assisting child victims during all stages of the criminal justice process. Preventive measures, as well as redress, rehabilitation and recovery of child victims, are also covered. For the implementation of all these provisions, the Optional Protocol asks for a close collaboration among States parties.
Optional Protocol on the Involvement of Children in Armed Conflict
The Optional Protocol establishes that no person under the age of 18 shall be subject to compulsory recruitment into regular armed forces, and imposes an obligation on States to raise the minimum age for voluntary recruitment to at least 16 years. Upon ratification of or accession to the Optional Protocol, countries must deposit a binding declaration stating their minimum age for voluntary recruitment and the safeguards in place to ensure that that recruitment is voluntary. States Parties to the Protocol shall also ensure that members of their armed forces under 18 years of age do not take direct part in hostilities. In addition, armed groups separate from the armed forces of a State should not, under any circumstances, recruit or use in hostilities persons under 18. States parties are required to take all feasible measures to prevent the recruitment and use of children by any groups, including the criminalization of such practices.
Optional Protocol on a Communications Procedure
This new Optional Protocol empowers children to complain about specific violations of their human rights under the Convention and its first two optional protocols to an international body. The Optional Protocol was transmitted by the Human Rights Council to the General Assembly in June 2011. It establishes a procedure to bring complaints under the Convention similar to those that already exist for other core human rights treaties. Upon receiving a complaint, the Committee will examine it to determine whether the Convention has been violated. The Committee will guarantee that child-sensitive procedures and safeguards are put in place to prevent the manipulation of the child by those acting on his or her behalf under the Protocol. While it is examining the complaint, the Committee may request the State to adopt interim measures to prevent possible irreparable damage to the child. It may also request protection measures to prevent reprisals, including further human rights violations, ill-treatment or intimidation, for having submitted such complaints. If the Convention is found to have been violated, the Committee will make specific recommendations for action to the State responsible. Under the Optional Protocol the Committee may now initiate inquiries into grave and systematic violations of the Convention and its first two Optional Protocols. The Optional Protocol also provides for an inter-state communications procedure. The Committee adopted the rules of procedure for this Optional Protocol (CRC/C/62/3) during its 62nd session.The Protocol opened for signature on 28 February 2012 and entered into force on 14 April 2014, three months after the deposit of the tenth instrument of ratification.
Committee Membership
The Committee is made up of 18 Experts of high moral standing and recognized competence in the field of children’s rights. The following members, nominated by the States parties to serve in their personal capacity, have been elected or re-elected to the Committee: Amal Aldoseri (Bahrain); Aseil Al-Shehail (Saudi Arabia); Jorge Cardona Llorens (Spain); Sara de Jesus Oviedo Fierro (Ecuador); Bernard Gastaud (Monaco); Peter Guran (Slovakia); Maria Herczog (Hungary); Olga Khazova (Russian Federation); Hatem Kotrane (Tunisia); Gehad Madi (Egypt); Benyam Dawit Mezmur (Ethiopia); Yasmeen Muhamad Shariff (Malaysia); Wanderlino Nogueira Neto (Brazil); Maria Rita Parsi (Italy); Kirsten Sandberg (Norway); Hiranthi Wijemanne (Sri Lanka); and Renate Winter (Austria). Agnes Akosua Aidoo (Ghana) resigned in October 2013 and the Government of Ghana has not replaced her yet.
Tentative Timetable for Consideration of Reports
Following is a tentative timetable for the consideration of reports from States parties to the Convention during this session:
Monday, 26 May
10 a.m. Opening of the session and adoption of agenda
3 p.m. Jordan fourth to fifth periodic report
Tuesday, 27 May
10 a.m. Jordan (continued)
3 p.m. Jordan – Optional Protocol on the Sale of Children, Child Prostitution and Child
Pornography and Optional Protocol on the Involvement of Children in
Armed Conflict
Wednesday, 28 May
10 a.m. Kyrgyzstan third to fourth periodic report
3 p.m. Kyrgyzstan (continued)
Thursday, 29 May
Holiday
Friday, 30 May
10 a.m. United Kingdom – Optional Protocol on the Sale of Children, Child Prostitution
and Child Pornography
3 p.m. Closed meeting
Monday, 2 June
10 a.m. Closed meeting
3 p.m. India third to fourth periodic report
Tuesday, 3 June
10 a.m. India (continued)
3 p.m. India – Optional Protocol on the Sale of Children, Child Prostitution and Child Pornography and Optional Protocol on the Involvement of Children in Armed Conflict
Wednesday, 4 June
10 a.m. Closed meeting
3 p.m. Closed meeting
Thursday, 5 June
10 a.m. Indonesia third to fourth periodic report
3 p.m. Indonesia (continued)
Friday, 6 June
10 a.m. Saint Lucia second to fourth periodic report
3 p.m. Saint Lucia (continued)
Monday, 9 June
Holiday
Tuesday, 10 June
10 a.m. Closed meeting
3 p.m. Closed meeting
Wednesday, 11 June
10 a.m. Closed meeting
3 p.m. Closed meeting
Thursday, 12 June
10 a.m. Closed meeting
3 p.m. Closed meeting
Friday, 13 June
10 a.m. Closed meeting
3 p.m. Public closing of session
_________
For use of the information media; not an official record - See more at:
http://www.ohchr.org/EN/NewsEvents/Pages/DisplayNews.aspx?NewsID=14635&LangID=E#sthash.V9ztAK7N.dpuf
dnevno.hr, ohchr.org, za FBR priredila Biljana Diković
RTS, 24.7.2014. / izvor
Srbija pod lupom zbog nestalih beba
Roditelji koji decenijama pokušavaju da dokažu da su im deca na rođenju ukradena u porodilištima, protestovali su ispred Palate pravde u Nišu. Od države traže donošenje leks specijalisa o nestalim bebama, koji bi trebalo uskoro da uđe u skupštinsku proceduru.
Pretpostavlja se da oko 6.000 roditelja traži blizu 10.000 dece, iako nema zvaničnih podataka. Ona su, navodno, pod sumnjivim okolnostima od 1956. u porodilištima proglašavana mrtvom, da bi sa novom dokumentacijom davana na usvajanje.
"Svi roditelji iz Beograda koji su u ovoj priči imaju potvrdu da im bebe nikada nisu stigle na groblje. To je zvaničan dokument na koji država Srbija još uvek nema odgovor", kaže Goran Filipović iz Beograda.
I Vukosava Balujev iz Sokobanje traži sina od kojeg je rastavljena u porodilištu.
"Četrdeset godina tražim sina. To je najteži trenutak kada idete ulicom i u svakom prolazniku tražite sličnost sa decom koju imate kod kuće, sa sinom i ćerkom", ističe Vukosava Balujev.
Da su im deca živa, kod roditelja je probudilo sumnju kada su počeli da stižu pozivi za vakcinaciju, školu, vojsku, glasanje.
Republičko javno tužilaštvo je pre 11 godina prvi put otvorilo istragu o navodno nestalim bebama. Godinu dana kasnije, istraga je prekinuta zbog zastarelosti krivičnih dela, a 2005. godine Anketni odbor Skupštine doneo je neke zaključke, ali do danas nijedan od njih nije relaizovan.
"Država mora da preduzme niz mera i uspostavi mehanizam da da odgovore i otkloni svaku sumnju o sudbini svake bebe. To je sud u Strazburu i naložio", objašnjava Dragan Đorđević iz Odbora za ljudska prava u Srbiji CHRIS.
Sud za ljudska prava u Strazburu prošle godine je prvi put presudio u korist Zorice Jovanović iz Batočine, koja se porodila 1983. godine u Ćupriji, a državi Srbiji naređeno je da joj isplati odštetu.
"Razlozi žalbe su bili procesno-pravne, a ne materijalno-pravne prirodne, ali je žalba Republike Srbije u celosti odbijena i presuda je postala pravosnažna", kaže advokatica Zorice Jovanović iz Batočine Dragica Govedarica.
Novinar Večernjih novosti Miša Ristović 15 godina istražuje aferu nestalih beba, a svedočio je i pred Anketnim odborom.
"Roditelji imaju pravo da sumnjaju, ali ako im država na konkretnim dokazima priušti istinu svako će reći da je u redu i da je jasno da je njihova beba umrla. Međutim, mnogi do te istine još nisu došli", ističe Ristović.
Pešići su, tvrde, sina, koji sada ima 32 godine, pronašli posle dve decenije traganja.
"Ta majka mi je rekla: 'Vi ste ga rodili, mi smo ga čuvali. Od danas smo obe majke'", objašnjava Vukadinka Pešić iz Vrtišta kod Niša.
Način na koji će, po nalogu Suda u Strazburu, Srbija rešavati slučajeve nestalih beba nadgledaće Komitet ministara Saveta Evrope.
Pripremili Dragana Sotirovski i Dane Ilić
VEČERNJE NOVOSTI, 20.6.2014.
/ izvor
“Zvezdano nebo” šifra za otmicu
Nisu nam dali da vidimo dete. Obdukcija je falsifikovana i u nju je dodat fenomen “zvezdanog neba”, koji postoji i u papirima za ostale bebe “umrle” izmedu 1991. i 1995. godine, a koje je potpisao doktor Đerd Kokai. Naš sin se zove Miloš Božanic i živi nadomak Aleksinca - tvrde LJiljana i Jovica Vuckovic.
Na tragičnom spisku neobjašnjivo “umrlih” beba, za koje roditelji smatraju da su žive i drugima prodate ili poklonjene, našla se i beogradska porodica Vučković. Ali, njihov slučaj, aferi o “otetim bebama” daje posebnu dimenziju. Ukazuje na upotrebu čudnih “medicinskih” šifri, koje će, ako budu dobro protumačene, možda pomoći istražnim sudijama širom Srbije da ustanove ko je po bolnicama krao bebe, proglašavajuci ih umrlim.
Pakao za LJiljanu i Jovicu Vučković počeo je 15. oktobra 1991. godine. Tog dana LJiljana je u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici rodila zdravog dečaka, drugog naslednika u porodici. Ubrzo su je međutim, obavestili da je beba umrla. A objašnjenje je bilo jednostavno: “mališa je imao problema s plućima i ostao bi degenerik”.
Posle 12 godina traganja za istinom, porodica je prema rečima Jovana Vučkovića supruga, pronašla živog sina u selu Nozrina, nadomak Aleksinca. Dečak je 16. oktobra 1991. godine ukraden i prebačen u novi dom.
- Kada su me zvali da dođem u bolnicu mogao sam samo da naslutim neku nevolju - započinje svoju porodičnu tragediju Jovan Vučković. - Nasred hodnika dr Kostić je doveo moju suprugu i samo je izustio: “vaše dete je preminulo!” Bili smo u šoku. Kada sam tražio da vidim bebu doktor je rekao da ne mogu, jer strašno izgleda. Insistirao sam da preuzmem telo, da ga sahranim po pravoslavnim običajima jer je to ipak moje dete. Nisu nam dozvolili, jer umrle bebe, navodno sahranjuje bolnica.
Kako Vučković priča, rečeno im je i da je detetu rađena patološka obdukcija. Izveštaj o tome stigao je tek 26. novembra iako je ona rođena 16. oktobra.
Falsifikat
- Supruga i ja smo otišli kasnije u savetovalište za roditelje u Palmotićevoj, gde su nam lekari rekli da je s nama sve u redu i da su doktori negde pogrešili - objašnjava Vučković. - Sumnja je počela da se rađa. Kod sebe smo imali samo dva dokumenta - otpusnu listu i izveštaj o izvršenoj obdukciji. U Višegradskoj sam kasnije tražio kopiju obdukcije i dobio sasvim drugi papir. Shvatili smo da su oko nas svi papiri bili falsifikati. U kopiji obdukcije su promenjeni podaci, dodat je fenomen “zvezdanog neba” kod mikroskopskog nalaza žlezde.
Jovan Veličković u 2.500 porodica koje traže svoju decu smatraju da je fenomen “zvezdanog neba” šifra koja je beležila decu za “transfer”. Obdukcioni nalaz je uradio i potpisao dr Đerd Kokai iz ginekološko-akušerskog odeljenja Kliničkog centra. Prema njihovim tvrdnjama, sva deca koja su navodno umrla između 1991. i 1995. godine, a čiju je obdukciju radio dr Kokai, imaju u sebi fenomen “zvezdanog neba”. U nekim dokumentima stoji “zalazak sunca” ili “stor-skaj”.
- U prijavi rođenja pojavio se matični broj, bez pečata, potpisa i datuma kada je zaveden, a nema ni overe SUP - priča Vučković. - Moja supruga nije potpisala, a oni su njen potpis falsifikovali i u delu gde stoji “pozakonjenje” napisano je “usvojeno”. Neko je kasnije na dnu papira dodao da je dete umrlo 16. oktobra.
Usvojen
U potvrdi o smrti stavljeno je da je beba preminula u kući, a ne u bolnici. Vučković smatra to kao obeležje da je neko iz porodice umešan. To uverenje potpisuje lekar i šalje kod matičara da ga overi. Na njegovom listu pojavljuju se dva mesta za potpis lekara. Tu stoji samo ime dr Kostića. Sprovodnica leša, koju su dobili na njihovu inicijativu, takode je lažna. Dobili su opet dva različita dokumenta koja treba da budu ista.
Sina sam pronašao 2002. godine putem papira, preko šifara. Zove se Miloš Božanić. NJegovi “papirni” roditelji su Miroslav i Zorica. Po selu se pričalo da su danima slavili kada su “usvojili” malog Miloša. Poslao sam im pismo i hteo da razgovaramo. Mislio sam da su oni obmanuti, da ih je jednostavno neko prevario. Ne žele da čuju za nas - ogorčeno govori Vučković i nastavlja:
- Prvi put smo se slučajno sreli - priča Vučković. - Na raskrsnici. Vozio je bicikl, nikada neću zaboraviti taj pogled. Osetila se veza između nas. Gledali smo se. Onda je otišao. On sada zna da smo mu mi roditelji. Nekada ga “krišom” nazovem, samo da čujem kako je. Obećao sam mu da ću doći po njega i on se ne buni.
Sumnjivo
Dr Peđa Mihajlović, obducent i sudski veštak MUP-a Srbije rekao je za B92 da izrazi poput “zvezdanog neba” ili “zalazak sunca” koji su se pod potpisom dr Đerda Kokaia našli na obdukcionim listima nekih nestalih beba, nisu uobičajeni u našoj praksi i čudno je što su korišceni u zvaničnom obdukcionom nalazu.
Isto su nam rekli i obducenti iz Urgentnog centra i sa Sudske medicine u Beogradu istakavši da možda nije neosnovana sumnja roditelja da su takvi izrazi bili šifre pod kojom su se možda krala deca.
Zbrka
U knjigu umrlih beba je zavedena 31. oktobra, iako po zakonu mora da bude u roku od 24 časa. Da se dečak rodio upisano je tek 15. novembra, bez matičnih brojeva roditelja. U delu gde stoje primedbe naknadno je upisano da je dete umrlo. Kada je Veličković tražio kopiju izvoda iz matične knjige rođenih, u njoj je bio upisan njihov matični broj. Veličković sumnja u način na koji se u međuvremenu kompjuter “nahranio” tim podacima.
J. Subin
DANAS, 10.6.2014.
/ izvor
Zašto Srbija nema zakon o nestalim bebama?
U poslednjih desetak godina pitanje sudbine beba koje su nestale iz porodilišta širom Srbije je nekoliko puta punilo novinske strane i isto tako nestajalo sa njih. Za sve to vreme hiljade roditelja su svakodnevno iščekivale dan kada će nadležni državni organi konačno početi da se bave činjenicom da su u našim porodilištima od sedamdesetih godina prošlog veka nestale na hiljade beba. Beba koje su zvanično umrle, ali medicinske ustanove u kojima se to desilo ne poseduju relevantnu dokumentaciju o tome.
U većini slučajeva nije ni vođena nikakva istraga o ovome. I sve bi bilo isto da u martu 2013. godine Zorica Jovanović, jedna od majki koja je godinama pokušavala da sazna sudbinu svoje navodno preminule bebe, nije uspela u sporu koji je pred Evropskim sudom za ljudska prava vodila protiv Republike Srbije. Povreda prava na poštovanje privatnog i porodičnog života podnositeljke ove po mnogo čemu jedinstvene predstavke utvrđena je usled toga što ona od nadležnih državnih organa nije uspela da sazna informacije koje se tiču sudbine njene bebe. Sasvim očekivano, nije vođena ni efektivna istraga o okolnostima koje se tiču navodne smrti deteta koje je rodila.
Usled toga Republici Srbiji je naloženo da, osim naknade nematerijalne štete, "mora, u roku od godinu dana od datuma kada ova presuda postane pravosnažna (septembar 2014), preduzeti sve odgovarajuće mere se ciljem uspostavljanja mehanizma za obezbeđenje pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke".
Iako deluje kao da je ovo sasvim dovoljno vremena za ozbiljan i težak posao izrade zakona i pripremanja mera koje će dovesti do ispunjenja obaveza koje su naložene presudom Evropskog suda za ljudska prava, čini se da do njenog izvršenja u ostavljenom roku ipak neće doći. Do ovoga neće doći iz istog razloga iz kog se nadležni državni organi do sada nisu bavili ovim pitanjem.
Kako bi se posle decenija ćutanja stvari pomerile sa mrtve tačke, grupa autora okupljena oko profesorke Vesne Rakić Vodinelić izradila je Model zakona o istraživanju položaja nestale novorođenčadi. Ovim zakonom predviđeno je formiranje posebne Komisije za istraživanje sudbine nestalih beba koju bi birala Narodna skupština. Operativni poslovi koji se odnose na prikupljanje dokaza o nestalim bebama prema ovom zakonskom rešenju bili bi povereni posebnoj jedinici Ministarstva unutrašnjih poslova.
Činjenica da je u velikoj većini slučajeva došlo do zastarelosti krivičnog gonjenja za krivična dela za koja postoje osnovi sumnje da su učinjena, ali i do proteka vremena koji onemogućava ostvarivanje građanskopravne zaštite te da je ovo pitanje obavijeno "velom tajne" uslovljava i određena specifična rešenja u Modelu zakona.
Cilj predloženih rešenja je brzo i efikasno razrešenje sudbine nestalih beba uz puno poštovanje dostojanstva učesnika u postupku i najboljeg interesa deteta. Ovo je uslovilo i određena posebna pravila koja se odnose na dokazivanje, pozivanje svedoka, prirodu odluka koje se donose u ovom postupku, ali i posledice eventualnog utvrđivanja da je određeno lice učestvovalo u radnjama koje se odnose na nestanak beba.
Iako sva ova specifična zakonska rešenja i paragrafi nikada neće roditeljima nestalih beba moći da pruže dovoljnu satisfakciju za sve što im se desilo, potrebno je hitno uspostaviti mehanizam za istraživanje sudbine nestalih beba. Ako ni zbog čega drugog - onda zbog svedočanstva o jednoj od mračnijih epizoda naše novije prošlosti.
Autor je aktivista za ljudska prava
Autor: Danilo Ćurčić
VESTI ONLINE, 31.5.2014.
/ izvor
Majke mole za istinu
Sramota je za državu da majka mora da moli za istinu o svom nestalom detetu. To je strašno i sramota. Godinama se čuje naš vapaj. Međunarodni sudija čuje vapaj majki Srbije, ali naša država još nije spremna da nam pomogne da saznamo istinu i svoju decu sahranimo ili ih konačno upoznamo, prenela je javnosti deo svoje potresne ispovesti Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba. Svojom pričom pokušala je da ukaže da je problem nestanka novorođenčadi još u pravnom ćorsokaku.
Sramota je za državu da majka mora da moli za istinu o svom nestalom detetu!!!
Nevladina organizacija Astra i Beogradska grupa roditelja nestalih beba su na konferenciji za medije predstavili alarmantne podatke.
Oni navode da postoji osnovana sumnja da je, pod izgovorom da je dete mrtvorođeno, 6.000 porodica u Srbiji rastavljeno od svojih beba. Koliko je ovaj problem aktuelan i alarmantan, svedoče i podaci Astre, koji kažu da je čak 62 odsto poziva građana naše zemlje na njihov dežurni broj bilo vezano za problem nestalih beba (u drugim evropskim zemljama od 80 do 90 odsto poziva upućenih na sličan dežurni broj je u slučaju kada su deca pobegla od kuće).
Opominjuća presuda iz Strazbura
Na skupu je predstavljen nacrt zakona o nestalim bebama koji predviđa formiranje nezavisne i nepristrasne komisije, kao i posebne policijske jedinice za istraživanje ove teme.
- Srbija se, posle donošenja presude Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, suočava ne samo sa pravnom i etičkom obavezom njenih državnih funkcionera, već i sa pažnjom sa kojom će evropske institucije, a naročito Savet Evrope i Komitet ministara, pratiti stvarno poštovanje ljudskih prava i vladavinu prava u zemlji - kazala je Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava koja je radila na modelu tog zakona.
|
- To su pozivi koje upućuju majke koje su porađali isti lekari, roditelji kojima nije bilo dozvoljeno da sahrane svoje dete, koji su od JKP Pogrebno dobili zvaničan dokument koji potvrđuje da njihove bebe nisu sahranjene - kazala je Elena Krsmanović iz NVO Astra.
Očajni roditelji u potrazi za svojim bebama kucali su na sva vrata. Stigli su i do predsednika, ali istina očigledno nije bila ni iza njegovih. Na istragu nestalih beba pozivao je i zaštitnik građana koji je jula 2010. podneo izveštaj sa preporukama dostavljen Vladi i Skupštini Srbije.
U zaključku tog dokumenta se navodi da se bez posebne istrage specijalizovanih državnih organa ne može pouzdano reći da bebe nisu protivzakonito odvajane od porodice. Takva istraga, međutim, nikada nije sprovedena.
Očajnim roditeljima nadu je dala presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je u septembru 2013. godine doneo pravosnažnu odluku kojom se utvrđuje da je Republika Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović. Ona se tom sudu obratila zbog sumnje da je njen sin umro kako joj je rečeno u porodilištu 1983. godine, kao i tri decenije ćutanja o sudbini njenog deteta.
Srbiji je naloženo i da u roku od godinu dana mora da preduzme mere uspostavljanja nezavisnog mehanizma da obezbedi pojedinačne odgovore svim roditeljima koji imaju sličan problem kao porodica Jovanović, a krajnji rok za to je 9. septembar ove godine. Iako se u presudi eksplicitno navodi da tužena država mora u tom roku da preuzme sve mere i po mogućstvu putem specijalnog zakona uspostavi odgovarajući mehanizam, takva inicijativa nije došla od vlasti, već opet od Beogradske grupe roditelja.
Ljiljana Milanović iz Kanade za detetom traga više od 36 godina
Ni kanadski ministar nije uspeo
Ljiljana Milanović iz Kanade od 2011. godine intenzivno traga za svojim detetom. Kaže da je krštenicu deteta dobila tek posle 36 godina i tada je intenzivno počela da ga traži.
- U Kruševcu su mi 3. marta 1975. gde sam se porodila rekli da mi je dete umrlo. Nisu dali ni mojim roditeljima, ni mom mužu da vidi dete. Meni su rekli da je preminulo posle dva sata i da je tako bolje, jer da je ostalo živo bilo bi poremećeno. Ne znam kako su to oni mogli da ustanove. Nikada nisam videla dečjeg pedijatra, nikada videla nijedan papir. Ni otpusnu listu ni niti bilo šta. Nakon što su me držali u posebnoj sobi, gde sam spavala, samo su me otpustili - priča svoju potresnu priču Ljiljana.
Da se nešto dogodilo sa njenom prvom bebom posumnjala je kada je došla na godišnji odmor i vadila u opštini dokumenta.
- Pitala sam ih da li oni imaju neki dokument za dete koje sam ja rodila 1975. godine, a oni su mi dali izvod iz matične knjige rođenih. Kažu, nemaju dokument da je dete umrlo. Međutim, kada sam počela da tražim po papirima našla sam svašta. Da je dete 3. marta rođeno u 4 sata i umrlo u 5, onda da je 1. aprila opet prijavljeno da je rođeno u 4, a onda falsifikovali moj potpis i potpis babice, čak se vodi da je dete vakcinisano. Dobila sam izvod iz operacione sale gde piše da je rođeno živo žensko dete i da je disalo i proplakalo. Na sve to, načelnik ginekologije mi je rekao da je to bilo zabuna. Druga dokumenta ne mogu da dobijem jer kaže bila je poplava, kao što je izgleda bila poplava u mnogim porodilištima u Srbiji - objašnjava ona.
Ljiljana za nerešavanje slučajeva nestalih beba kaže da su odgovorni oni koji ne sprovode ni postojeće zakone. Ministar zdravlja i ostali, treba da dođu i roditeljima kažu istinu.
- 'Oću dete! Već sam potrošila 20.000 dolara dolazeći ovde. Šta će meni te pare, to ću da im ja dam, a oni neka vrate dete. Peti put za tri godine dolazim iz Kanade. Koliko me košta - ne pitajte. Advokat u Beogradu me je pokrao, uzeo mi je 2.000 evra. Pokušavam svuda, kod svih organizacija. Čak je ministar inostranih poslova Džon Bred, koji je drugi čovek u Kanadi, pisao ministru spoljnih poslova u Srbiji da odgovori na moj slučaj, a ni dan-danas nisu dobili taj odgovor. Onda možete da zamislite.
Potresna ispovest Zorice Jovanović iz Batočine
Moj sin je živ!
Smrtnost beba kao u Somaliji
Ljiljana Milanović navela je frapantan podatak pozivajući se na jedno istraživanje u Švedskoj.
- Prema tim podacima kod nas je u periodu od 1970. do 1975. godine preminulo 36.000 beba. U nekim mestima je smrtnost beba i do 30 odsto. Mi nismo Somalija. Hvalimo se da imamo najbolje zdravstvo. Pa koje je to zdravstvo kada deca umiru?
|
Zorica Jovanović iz Batočine, porodila se oktobra 1983. u Kliničkom centru u Ćupriji. Njen novorođeni sin dobio je ocenu 10, sutradan je navodno preminuo, a podaci o njegovoj smrti nigde nisu zavedeni.
- Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja, što mi je reklo i lekarsko osoblje. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog - pucanje kapilara na mozgu - ispričala je svoju tužnu priču Zorica.
Odmah je pokušala da dete traži po bolnici, ali su je sprečili.
- Pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav.
Srbija će poštovati presudu
Zastupnica Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava i članica Radne grupe odgovorne za sprovođenje presude Vanja Rodić kaže da za državu nema dileme da presuda mora da se izvrši i da Radna grupa radi na mehanizmu kojim bi se obeštetili svi roditelji i isplatila adekvatna naknada.
|
Bračnom paru Jovanović je rečeno da će obdukcija biti obavljena u Beogradu. Tek 2002. godine saznaju da je njihov sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih. Ona tvrdi da država nije sarađivala i nije sprovela nikakvu aktivnost da se uđe u trag njenom detetu, a kada je 2003. podnela krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ona je odbačena.
Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbegava da joj pruži informacije o rođenom detetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastarelošću celog slučaja. Osim toga, država se pravdala da u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka.
J. L. Petković
KURIR, 31.5.2014.
/ izvor
Tuga: Samo žele da saznaju istinu
Roditelji nestalih beba: Hoćemo da znamo gde su naša deca!
Svoje tek rođene bebe nikad nismo videli, identifikovali ih ili preuzeli njihov leš i sahranili ih, očajni su roditelji
Nemaju podršku države... Oslonjeni samo na NVO- Nadaju se da će naći svoju decu.Čak 6.000 porodica rastavljeno je od svojih beba na rođenju i od tada od njih nema ni traga ni glasa, rečeno je juče na konferenciji koju je organizovala nevladina organizacija „Astra“ i Beogradska grupa roditelja nestalih beba.
Pomoć Evrope
- O problemu nestalih beba u našoj zemlji svedoče podaci koje je „Astra“ prikupila preko Evropskog telefonskog broja za nestalu decu 11600. Čak 62 odsto poziva koje su građani Srbije prošle godine uputili na ovaj broj vezano je za problem nestalih beba, dok se u drugim evropskim zemljama 90 odsto poziva upućuje zbog dece koja su samo pobegla od kuće - rekla je Elena Krsmanović iz „Astre“. Posebno su dirljive reči Mirjane Novokmet, predstavnice Beogradske grupe roditelja, čijem se detetu od porođaja izgubio svaki trag.
Nemoćni i očajni
- Roditelji širom Srbije godinama pokušavaju da dođu do svoje dece koja su nestala. Kažem nestala jer nikad ih nismo videli, identifikovali ili preuzeli njihov leš i sahranili ih. Postajemo nemoćni jer se godinama bezuspešno borimo. Pojedini roditelji gube snagu i veru u svoju zemlju jer im ne pomaže dosledno u traženju najmilijih - kroz suze je rekla Novokmet i dodala da su od svih institucija kojima su se obraćali za pomoć „dobijali šamar“. Ovu tužnu priču slušalo je nekoliko desetina roditelja koji i sami prolaze kroz pakao tražeći svoju decu.
(S. S.)
RADIO TELEVIZIJA VOJVODINE, 30.05.2014.
/ izvor
Predstavljen Nacrt zakona o nestalim bebama
BEOGRAD - Nacrt zakona o nestalim bebama predviđa formiranje nezavisne i nepristrasne komisije, kao i posebne policijske jedinice za istraživanje ove teme, rekla je danas profesorka prava koja je radila na modelu ovog zakona Vesna Rakić Vodinelić.
"Srbija se, posle donošenja presude Evropskog suda za ljudska prava suočava ne samo sa pravnom i etičkom obavezom njenih državnih funkcionera, već i sa pažnjom sa kojom će evropske institucije, a naročito Savet Evrope i Komitet ministara, pratiti stvarno poštovanje ljudskih prava i vladavinu prava u zemlji", kazala je Rakić Vodinelić na konferenciji za novinare u Beogradu.
Ona je objasnila da je Srbija dobila rok od Evropskog suda za ljudska prava da do 9. septembra 2014. godine uspostavi odgovarajući mehanizam predviđen Ustavom i poseban zakon koji će regulisati ovo pitanje, ali da inicijativa pisanje zakona nije stigla od države, već od Beogradske grupe roditelja.
"Prema podacima ove grupe roditelja, 6.000 porodica rastavljeno je od svojih beba. Sramota je za državu da majka mora da moli za istinu o svom nestalom detetu", rekla je Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja.
Nevladina organizacija ASTRA je preko Evropskog broja za nestalu decu (116 000) prikupila podatke da je 62 odsto poziva koje su građani Srbije prošle godine uputili u vezi sa problemom nestalih beba, dok se u drugim evropskim zemljama do 90 odsto poiva odnosi na decu koja su pobegla od kuće.
Zastupnica Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava i članica Radne grupe odgovorne za sprovođenje presude Vanja Rodić istakla je za državu nema dileme da presuda mora da se izvrši i da Radna grupa radi na mehanizmu kojim bi se obeštetili svi roditelji i isplatila adekvatna naknada.
Na istragu slučajeva nestalih beba pozivao je i Zaštitnik građana koji je jula 2010. podneo izveštaj sa preporukama dostavljen Vladi i Narodnoj skupštini.
"Identifikovani su brojni problemi, a u zaključku izveštaja se navodi da se bez posebne istrage specijalizovanih državnih organa ne može pouzdano reći da bebe nisu protivzakonito odvajane od porodica.
Takva istaga nikad nije pokrenuta", navela je zamenica Zaštitnika građana za prava deteta Gordana Stevanović.
Evropski sud za ljudska prava doneo je 9. septembra 2013. godine pravosnažnu odluku kojom se utvrđuje da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović, a važnost presude ogleda se u tome što ona podrazumeva uspostavljanje mehanizma koji će osigurati dolazak do pouzdanih odgovora u vezi sa sudbinom svakog deteta.
Beta
KURIR / BETA, 30.5.2014.
/ izvor
Predstavljen nacrt zakona o nestaloj deci
Krađa beba: Sramota je da majka moli za istinu o svom detetu
Prema podacima očajnih roditelja, 6.000 porodica rastavljeno je od svojih beba
BEOGRAD - Nacrt zakona o nestalim bebama predviđa formiranje nezavisne i nepristrasne komisije, kao i posebne policijske jedinice za istraživanje ove teme, rekla je profesorka prava koja je radila na modelu ovog zakona Vesna Rakić Vodinelić.
"Srbija se, posle donošenja presude Evropskog suda za ljudska prava suočava ne samo sa pravnom i etičkom obavezom njenih državnih funkcionera, već i sa pažnjom sa kojom će evropske institucije, a naročito Savet Evrope i Komitet ministara, pratiti stvarno poštovanje ljudskih prava i vladavinu prava u zemlji", kazala je Rakić Vodinelić na konferenciji za novinare u Beogradu.
Ona je objasnila da je Srbija dobila rok od Evropskog suda za ljudska prava da do 9. septembra 2014. godine uspostavi odgovarajući mehanizam predviđen Ustavom i poseban zakon koji će regulisati ovo pitanje, ali da inicijativa pisanje zakona nije stigla od države, već od Beogradske grupe roditelja. "Prema podacima ove grupe roditelja, 6.000 porodica rastavljeno je od svojih beba. Sramota je za državu da majka mora da moli za istinu o svom nestalom detetu", rekla je Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja.
Nevladina organizacija ASTRA je preko Evropskog broja za nestalu decu (116 000) prikupila podatke da je 62 odsto poziva koje su građani Srbije prošle godine uputili u vezi sa problemom nestalih beba, dok se u drugim evropskim zemljama do 90 odsto poiva odnosi na decu koja su pobegla od kuće.Zastupnica Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava i članica Radne grupe odgovorne za sprovođenje presude Vanja Rodić istakla je za državu nema dileme da presuda mora da se izvrši i da Radna grupa radi na mehanizmu kojim bi se obeštetili svi roditelji i isplatila adekvatna naknada.
Na istragu slučajeva nestalih beba pozivao je i Zaštitnik građana koji je jula 2010. podneo izveštaj sa preporukama dostavljen Vladi i Narodnoj skupštini."Identifikovani su brojni problemi, a u zaključku izveštaja se navodi da se bez posebne istrage specijalizovanih državnih organa ne može pouzdano reći da bebe nisu protivzakonito odvajane od porodica. Takva istaga nikad nije pokrenuta", navela je zamenica Zaštitnika građana za prava deteta Gordana Stevanović.
Evropski sud za ljudska prava doneo je 9. septembra 2013. godine pravosnažnu odluku kojom se utvrđuje da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović, a važnost presude ogleda se u tome što ona podrazumeva uspostavljanje mehanizma koji će osigurati dolazak do pouzdanih odgovora u vezi sa sudbinom svakog deteta.
VEČERNJE NOVOSTI, 29.5.2014.
/ izvor
Nestale bebe pod lupom Brisela
Ništa se ne preduzima da se ispoštuje odluka Strazbura o deci za koju se sumnja da su ukradena. Roditelji ogorčeni, plaše se da će im umesto istine ponuditi novčanu naknadu
Šanse da se Srbija na evropskom putu „saplete“ o slučaj nestalih beba porašće ako država ozbiljno ne uzme u obzir poseban zakon (leks specijalis) koji će javnosti biti predstavljen sutra. To je do sada jedini akt predložen od prošlog septembra, kada je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu naložio Srbiji da oformi mehanizme za ispitivanje nerasvetljenih slučajeva nestanka beba iz porodilišta, za koje roditelji veruju da su ukradene i prodate.
Nacrt zakona izradila je grupa eksperata na čelu sa prof. dr Vesnom Rakić Vodinelić, koja za „Novosti“ kaže:
- Zakonom predviđamo osnivanje nezavisnog tela koje će se baviti sudbinom nestale novorođenčadi i odlučivati o pravičnim nadoknadama roditeljima. Članove Komisije birao bi parlament, a formirala bi se i posebna policijska jedinica koja bi istraživala ove predmete. Predviđeni su i posebni postupci u dokazivanju.
Nalog Evropskog suda stigao je Srbiji 9. septembra prošle godine, kada je pravosnažno potvrđena presuda u korist Zorice Jovanović iz Batočine. Njoj država nikad nije pružila uverljive dokaze šta se desilo sa njenim detetom, rođenim 1983., u Ćupriji. Presuda nalaže da u roku od godinu dana naša zemlja nađe način da reši sve slične slučajeve. Ako ne ispunimo obavezu do 9. septembra, za izvršenje presude Strazbura postaraće se Komitet ministara Saveta Evrope.
- Mere kojima se Komitet do sada služio prema zemljama koje ne izvršavaju presude bile su politički pritisci i uskraćivanja - objašnjava Vesna Rakić Vodinelić.
U međuvremenu država nije uradila ništa osim što je formirala radnu grupu pri Ministarstvu zdravlja, 3. februara, koja je održala tek nekoliko sastanaka.
- Prema našim informacijama, njen cilj je da popiše sve oštećene roditelje i ponudi im nadoknadu. A mi im kažemo da država nema toliko para da plati koliki je bol majki koje su odvojili od beba! Potrebna nam je istina šta se desilo sa našom decom, a ne novac - kaže Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba.
Ona dodaje da su se za poslednjih 12 godina, od kad su otvorili ovo pitanje, obratili na više od 70 adresa, i da su državne institucije stvar gurale pod tepih.
- I danas nas zovu roditelji i prijavljuju nestanke beba - upozorava Novokmet, i podseća da postoje dokazi da ostaci navodno preminulih mališana nikada nisu stigli do groblja, niti su sahranjeni.
Potpisi
Udruženje roditelja nestalih beba već mesecima prikuplja potpise za podršku novom zakonu koji bi omogućio sankcionisanje zvanično zastarelih slučajava. - Imamo dokaze o krađi beba, ali nemamo zakon - ističe Vladimir Čičarević, predsednik ovog udruženja.
|
Roditelji se, inače, plaše da ponovo od države „ne dobiju šamar“ kao 2010., kada je Radna grupa Narodne skupštine utvrdila da, po Ustavu, ne postoji način da se zastareli slučajevi procesuiraju!
- Zatražila sam da se izmeni Krivični zakonik, da ne može da nastupi apsolutna zastarelost gonjenja protiv osoba koje su izvršile otmicu i da se osude na kaznu od četrdeset godina zatvora - ukazuje Zorica Jovanović. - Tražila sam da se izdejstvuje izmena Porodičnog zakona i formira telo u kome će biti predstavnici roditelja otete dece. Ako se u naredna tri meseca ne pronađe rešenje, Srbija bi mogla da snosi ozbiljne političke posledice.
M. Ristović - V. Crnjanski Spasojević
TNT, 29.5.2014.
/ izvor
Nakon 30 godina dokazala da joj je beba ukradena
Zorica Jovanović iz Batočine je prva žena iz Srbije koja je uspjela da Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu opravda sumnje da je njen sin, rođen i navodno ukraden 1983. godine i dalje živ.
Njena priča ukazuje da su nestanci beba iz porodilišta u Srbiji u periodu od sedamdesetih do danas realnost i da su trgovinom ljudi mnogi profitirali.
Beba Zorice Jovanović dobila je ocjenu 10, a sutradan preminula. Podaci o njegovoj smrti nigdje nisu zavedeni ni danas.
– Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dijete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio takozvanu “ocjenu 10” od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dijete preminulo. Razlog – pucanje kapilara na mozgu. Kako, zašto se odjednom to desilo nikad nisam saznala jer mi nisu ništa više rekli. Pokušala sam da ga tražim po bolnici, ali su me spriječili, pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav – ispričala je Zorica Jovanović.
Zorici i njenom suprugu rečeno je da će obdukcija biti obavljena u Beogradu, daleko od njihovih očiju. Zakonska regulativa izostajala je i u narednim godinama. Nade koje je imala da će saznati šta se dogodilo sa sinom povećale su se kada je saznala da nije usamljeni slučaj.
Ona 2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih. U neformalnom ljekarskom izvještaju stoji da je uzrok smrti bebe nepoznat.
Zorica se ohrabrena brojem roditelja koji su od 2002. godine masovno prijavljivali svoja iskustva iz porodilišta, obratila Strazburu, jer je država Srbija, po njenom mišljenju, sabotirala njenu potragu za sinom. Država nije sarađivala i nije sprovela nikakvu aktivnost da se uđe u trag tom djetetu, a kada je 2003. podnijela krivičnu prijavu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ona je odbačena.
- Tri godine kasnije, Skupština Srbije je izašla sa izvještajem koji je sraman. Pošto se moj slučaj dogodio osamdesetih, kada nije bilo zakona koji se odnosio na krađe beba, objasnili su mi da je sada nemoguće riješiti moj i slične slučajeve jer su zastarjeli. Do 2010. godine su oni ovo ponavljali, a jedini koji je nešto uradio da se pomjerimo sa mrtve tačke je Zaštitnik građana, Saša Janković, koji je te godine rekao da država nije činila sve da reši ove slučajeve i da je moguće da su te bebe od svojih roditelja oduzete, žive i zdrave. Moj sin je živ i ja jako vjerujem u to. Ako država ne želi da mi pomogne da ga pronađem, idem u Strazbur – kaže Jovanovićeva.
Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbjegava da joj pruži informacije o rođenom djetetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastajrelošću cijelog slučaja. Osim toga, država se pravdala da u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznijela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka, iako je bilo nekoliko izvještaja o nestalim bebama od 2003. do 2013. godine.
Država tvrdi i da je sporno što je njen suprug podnio krivičnu prijavu, a ne ona. Zorica je tvrdila da postoji realna sumnja da je njen sin živ, pošto nema podataka da je preminuo.
Evropski sud za ljudska prava stao na njenu stranu i naredio da se Zorici u roku od tri mjeseca isplati 10.000 evra naknade, kao i 1.800 evra za troškove advokata.
Najbitniji je zaključak iznesen u presudi njenog slučaja.
– Nikakav novac ne može da vrati mog sina, koji je negdje živ i možda ima drugu porodicu, ni ne zna za mene. Ne zna da ga tražim već više od 30 godina. Sud je naredio Srbiji da u roku od godinu dana od pravosnažne presude (9. septembar 2013.) uradi nešto po pitanju pronalaska sve te djece, i svi mi sad čekamo septembar i neke rezultate. Ako se ne učini nijedan korak, opet ću tužiti državu i opet idemo u Strazbur. Roditelje vrijeđa to što država pokušava da novcem nadoknadi gubitak naše djece. Mi nećemo zaboraviti ono što nam se desilo i to nije neka teorija zavjere, to je nešto što nam se desilo i nastaviće da se dešava dok god u Srbiji za to postoji podloga – objašnjava Zorica, koja je zbog pretrpljenog stresa liječena od depresije od 2009. do 2011. godine, a suprug joj je preminuo prošle godine i nije dočekao epilog i pronalazak svog sina.
Iz Ministarstva pravde za Radio 021 kažu da je oformljena radna grupa sa ciljem da utvrdi tačan broj roditelja koji tragaju za djecom. Grupu čine predstavnici iz Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva pravde i državne uprave i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Uključen će biti, kako kažu, i Ombudsman.
Izveštaj zaštitnika građana o nestalim bebama (Word .doc)
021.RS, 28.5.2014.
/ izvor
U Srbiji šest hiljada roditelja traga za nestalim bebama
Zorica Jovanović iz Batočine je prva žena iz Srbije koja je na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu uspela da opravda sumnje da je njen sin, rođen i navodno ukraden 1983. godine i dalje živ.
Podaci o njegovoj smrti nigde nisu zavedeni ni danas. Njena priča govori da nestanak beba iz porodilišta u Srbiji u period od sedamdesetih pa do danas nisu puke teorije zavere, već realnost u kojoj mnogi učesnici profitiraju na trgovini ljudima. Roditelji pri tom nikada ne uspeju da uđu u trag svojoj nestaloj deci.
- Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio takozvanu "ocenu 10" od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog - pucanje kapilara na mozgu. Kako, zašto se odjednom to desilo nikad nisam saznala jer mi nisu ništa više rekli. Pokušala sam da ga tražim po bolnici, ali su me sprečili, pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav - priča za 021 Zorica Jovanović.
U nedostatku zakonske regulative, Zorica i njen suprug čekali su da im se saopšte neke vesti, a rečeno im je da će obdukcija biti obavljena u Beogradu, daleko od njihovih očiju. Kako su godine prolazile, a zakonska regulativa i dalje izostajala, Zorica se bezuspešno nadala da će saznati šta se dogodilo sa njenim sinom, a njene nade su se povećale kada je saznala da nije usamljeni slučaj. Ona 2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih, kao i da u neformalno napisanom lekarskom izveštaju stoji da je uzrok smrti bebe nepoznat.
Iste godine masovno se pojavljuju slični nestanci beba iz porodilišta, a Zorica se, ohrabrena brojem roditelja koji su od 2002. godine masovno prijavljivali svoja iskustva iz porodilišta, obratila Strazburu. Država Srbija, kako kaže, konstantno sabotira njenu potragu za sinom, time što ne sarađuje i ne sprovodi nikakvu aktivnost da se uđe u trag tom detetu. Zorica 2003. godine podnosi krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ali je prijava odbačena.
- Tri godine kasnije, Skupština Srbije je izašla sa izveštajem koji je sraman. Pošto se moj slučaj dogodio osamdesetih, kada nije bilo zakona koji se odnosio na krađe beba, objasnili su mi da je sada nemoguće rešiti moj i slične slučajeve jer su zastareli. Do 2010. godine su oni ovo ponavljali, a jedini koji je nešto uradio da se pomerimo sa mrtve tačke je Zaštitnik građana (Saša Janković, prim. aut.) koji je te godine rekao da država nije činila sve da reši ove slučajeve i da je moguće da su te bebe od svojih roditelja oduzete, žive i zdrave. Moj sin je živ i ja jako verujem u to. Ako država ne želi da mi pomogne da ga pronađem, idem u Strazbur - kaže Jovanovićeva.
Povreda prava na privatnost i na porodični život Zorice Jovanović
Na Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbegava da joj pruži informacije o rođenom detetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastarelošću celog slučaja. Osim toga, navedeno je da, u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka, iako je bilo nekoliko izveštaja o nestalim bebama od 2003. do 2013. godine.
Sporno je, tvrdi država, što krivičnu prijavu nije podnela ona, već njen (sada preminuli) suprug. Zoričina odbrana se sastojala iz tvrdnji da je njen slučaj trajan i nedovršen, te da postoji realna sumnja da je njen sin živ, pošto nema podataka da je preminuo. Sud je stao na njenu stranu i naredio da se Zorici u roku od tri meseca isplati 10.000 evra naknade, kao i 1.800 evra za troškove advokata. Međutim, Strazbur je ovom prilikom istakao najbitniji zaključak.
- Nikakav novac ne može da vrati mog sina, koji je negde živ i možda ima drugu porodicu, ni ne zna za mene. Ne zna da ga tražim već više od 30 godina. Sud je naredio Srbiji da u roku od godinu dana od pravosnažne presude (9. septembar 2013, prim. aut.) uradi nešto po pitanju pronalaska sve te dece, i svi mi sad čekamo septembar i neke rezultate. Ako se ne učini nijedan korak, opet ću tužiti državu i opet idemo u Strazbur. Roditelje vređa to što država pokušava da novcem nadoknadi gubitak naše dece. Mi nećemo zaboraviti ono što nam se desilo i to nije neka teorija zavere, to je nešto što nam se desilo i nastaviće da se dešava dok god u Srbiji za to postoji podloga - kaže Zorica, koja je zbog pretrpljenog stresa lečena od depresije od 2009. do 2011. godine, a suprug joj je preminuo prošle godine i nije dočekao epilog i pronalazak svog sina.
Iz Ministarstva pravde za 021 kažu da je oformljena radna grupa sa ciljem da utvrdi tačan broj roditelja koji tragaju za decom. Ta grupa se sastoji od predstavnika iz Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva pravde i državne uprave i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Uključen će biti, kako kažu, i Ombudsman.
Ministarstvo pravde navodi da je glavni cilj da se do 9. septembra 2014. godine uspostavi "mehanizam" koji će raditi na ovim slučajevima.
- Taj "mehanizam" treba da obezbedi i odgovarajuću materijalnu naknadu onim roditeljima za koje se utvrdi da su u sličnoj situaciji kao Zorica Jovanović. S obzirom na to da je presuda postala pravosnažna 9. septembra 2013. godine, rok za uspostavljanje mehanizma je 9. septembar 2014. godine. Dakle, rok od godinu dana odnosi se na uspostavljanje mehanizma, a ne i na konačno pružanje odgovora i isplatu naknade drugim roditeljima. Prvenstveni zadatak ovog mehanizma će biti da se utvrdi koji roditelji nisu dobili jasan odgovor o sudbini svoje dece, a kada se utvrdi koji su to roditelji, pored toga što će se preduzeti raspoložive mere kako bi se došlo do što preciznijih podataka o sudbini njihove dece, utvrdiće se i pravo na određenu naknadu. Način određivanja iznosa naknade takođe treba da se utvrdi do isteka roka od godinu dana od pravosnažnosti presude - kažu za 021 iz Ministarstva pravde.
Ova radna grupa je od oformljenja, 3. februara ove godine do danas održala dva sastanka, sa ciljem da se prikupe podaci o svim prijavljenim slučajevima, navodi se u odgovoru Ministarstva pravde dostavljenom našoj redakciji.
U Srbiji šest hiljada roditelja traga za nestalim bebama
U poslednjih pet decenija raste broj prijava u vezi sa bebama oduzetim na porođaju, a samo tokom 2013. i 2014. godine 37 porodica je prijavilo da im je dete, ubrzo nakon porođaja, proglašeno mrtvim pod sumnjivim okolnostima, podaci su Beogradske grupe roditelja i nevladine organizacije ASTRA. U Novom Sadu i u prigradskim naseljima postoji između 20 i 25 roditelja koji su se tokom ove i prošle godine javili udruženjima roditelja sa sumnjama da im je dete postalo žrtva trgovine decom, što daje konačnu cifru od 6.000 roditelja koji tragaju za nestalom decom. Ova cifra ne može da bude konačna jer postoje roditelji koji, iz straha, neverice ili nepoverenja u zakonsku regulativu države, nikada ne prijave svoje slučajeve.
Masovna prijava slučajeva nestalih beba počela je 2002. godine, kada je isplivalo neverovatno mnogo slučajeva mrtvorođene dece, sa sličnim karakteristikama: u slučaj su uvek bili upleteni isti lekari, bolničari i mrtvozornici, nije poštovan protokol namenjen ovim situacijama, a čak ni za jedan slučaj ne postoji potvrda da je dete preminulo. Ovo su, kako kaže Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja, samo neki od propusta napravljeni u aferama nestalih beba, a država skoro ništa ne čini da bi se otkrilo gde su ova deca završila.
- Nakon porođaja, majkama su lekari saopštavali da im je beba "preminula". Decu im nisu dozvolili da vide, identifikuju i sahrane. Tako se radilo decenijama, a sumnja je bila sve vreme tu. Svi nestanci beba odvijali su se po istom scenariju, samo je razlika u mestu, godini i vremenu rađanja deteta. Naravno, roditelji su se obraćali i tražili dokumentaciju u porodilištima, institutima za prevremeno rođenu decu, opštinskim matičnim službama, tužilaštvima, sudovima, policiji, ministarstvima... i nailazili su na prazna mesta u protokolima, greške u godinama zavođenja, neslaganja u telesnim merama novorođenčadi, a nedostajala je i tajna medicinska dokumentacija. Kada smo zvali Zdravstvenu inspekciju, videli smo da se broj beba i porodilja ne slaže. Na kraju, preuzimali smo kalupe po bolnicama i samoinicijativno radili DNK analize a dobijali rezultate koji ili nisu ljudskog porekla, ili su delimično uništeni, pošto su nađeni tragovi formalina - kaže za 021 Mirjana Novokmet i dodaje da ni pogrebna preduzeća nisu imala informaciju o tim bebama, iako su ih medicinski radnici upućivali u ta ista preduzeća. To roditelje navodi da sumnjaju da im deca nikad nisu bila sahranjena.
Zakon o nestalim bebama uskoro pred poslanicima
Pravnica Vesna Rakić Vodinelić za 021 kaže da je zakon o nestalim bebama, čiji je ona autorka, gotov i da će se javno predstaviti 30. maja. Dokument će se potom naći i pred poslanicima Skupštine Srbije na razmatranju.
- Više od ovoga trenutno ne mogu da vam kažem jer je situacija komplikovana, ali nadam se da će ovaj zakon biti usvojen i doprineti konačnom rešavanju problema nestalih beba u Srbiji - kratko je poručila Vesna Rakić Vodinelić.
Povodom 25. maja, Međunarodnog dana nestale dece, Beogradska grupa roditelja, organizacija ASTRA i Forum roditelja organizovaće konferenciju 30. maja u Beogradu. Tom prilikom organizacije i učesnici ukazaće na nedovoljnu aktivnost države prema problemu nestalih beba. Takođe, oni će urgirati da se izvrši veliki pritisak, kako se ovi slučajevi ne bi sveli na puko materijalno zadovoljavanje potreba nekoliko hiljada roditelja i skretanje pažnje sa najvećeg od svih pitanja: gde su ove bebe, da li su žive? Ukoliko nisu, gde su njihova beživotna tela završila?
Gorica Nikolin
KURIR, 28.5.2014.
/ izvor
Šest hiljada roditelja potražuje decu
Dokazala da joj je beba ukradena 1983: Moj sin je živ, ali ga nisam videla!
Njena priča govori da nestanak beba iz porodilišta u Srbiji u period od sedamdesetih pa do danas nisu puke teorije zavere, već realnost u kojoj mnogi učesnici profitiraju na trgovini ljudima
Zorica Jovanović iz Batočine je prva žena iz Srbije koja je na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu uspela da opravda sumnje da je njen sin, rođen i navodno ukraden 1983. godine i dalje živ.
Podaci o njegovoj smrti nigde nisu zavedeni ni danas. Njena priča govori da nestanak beba iz porodilišta u Srbiji u period od sedamdesetih pa do danas nisu puke teorije zavere, već realnost u kojoj mnogi učesnici profitiraju na trgovini ljudima. Roditelji pri tom nikada ne uspeju da uđu u trag svojoj nestaloj deci.
Beba dobila ocenu 10, a sutra peminula
– Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio takozvanu "ocenu 10" od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog - pucanje kapilara na mozgu. Kako, zašto se odjednom to desilo nikad nisam saznala, jer mi nisu ništa više rekli. Pokušala sam da ga tražim po bolnici, ali su me sprečili, pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav – ispričala je Zorica Jovanović.
U nedostatku zakonske regulative, Zorica i njen suprug čekali su da im se saopšte neke vesti, a rečeno im je da će obdukcija biti obavljena u Beogradu, daleko od njihovih očiju. Kako su godine prolazile, a zakonska regulativa i dalje izostajala, Zorica se bezuspešno nadala da će saznati šta se dogodilo sa njenim sinom, a njene nade su se povećale kada je saznala da nije usamljeni slučaj. Ona 2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih, kao i da u neformalno napisanom lekarskom izveštaju stoji da je uzrok smrti bebe nepoznat.
Iste godine masovno se pojavljuju slični nestanci beba iz porodilišta, a Zorica se, ohrabrena brojem roditelja koji su od 2002. godine masovno prijavljivali svoja iskustva iz porodilišta, obratila Strazburu. Država Srbija, kako kaže, konstantno sabotira njenu potragu za sinom, time što ne sarađuje i ne sprovodi nikakvu aktivnost da se uđe u trag tom detetu. Zorica 2003. godine podnosi krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ali je prijava odbačena.
- Tri godine kasnije, Skupština Srbije je izašla sa izveštajem koji je sraman. Pošto se moj slučaj dogodio osamdesetih, kada nije bilo zakona koji se odnosio na krađe beba, objasnili su mi da je sada nemoguće rešiti moj i slične slučajeve jer su zastareli. Do 2010. godine su oni ovo ponavljali, a jedini koji je nešto uradio da se pomerimo sa mrtve tačke je Zaštitnik građana (Saša Janković, prim. aut.) koji je te godine rekao da država nije činila sve da reši ove slučajeve i da je moguće da su te bebe od svojih roditelja oduzete, žive i zdrave. Moj sin je živ i ja jako verujem u to. Ako država ne želi da mi pomogne da ga pronađem, idem u Strazbur – kaže Jovanovićeva.
Na Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbegava da joj pruži informacije o rođenom detetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastarelošću celog slučaja. Osim toga, navedeno je da, u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka, iako je bilo nekoliko izveštaja o nestalim bebama od 2003. do 2013. godine.
Strazbur istakao najbitniji zaključak
Sporno je, tvrdi država, što krivičnu prijavu nije podnela ona, već njen (sada preminuli) suprug. Zoričina odbrana se sastojala iz tvrdnji da je njen slučaj trajan i nedovršen, te da postoji realna sumnja da je njen sin živ, pošto nema podataka da je preminuo. Sud je stao na njenu stranu i naredio da se Zorici u roku od tri meseca isplati 10.000 evra naknade, kao i 1.800 evra za troškove advokata. Međutim, Strazbur je ovom prilikom istakao najbitniji zaključak.
– Nikakav novac ne može da vrati mog sina, koji je negde živ i možda ima drugu porodicu, ni ne zna za mene. Ne zna da ga tražim već više od 30 godina. Sud je naredio Srbiji da u roku od godinu dana od pravosnažne presude (9. septembar 2013, prim. aut.) uradi nešto po pitanju pronalaska sve te dece, i svi mi sad čekamo septembar i neke rezultate. Ako se ne učini nijedan korak, opet ću tužiti državu i opet idemo u Strazbur. Roditelje vređa to što država pokušava da novcem nadoknadi gubitak naše dece. Mi nećemo zaboraviti ono što nam se desilo i to nije neka teorija zavere, to je nešto što nam se desilo i nastaviće da se dešava dok god u Srbiji za to postoji podloga – objašnjava Zorica, koja je zbog pretrpljenog stresa lečena od depresije od 2009. do 2011. godine, a suprug joj je preminuo prošle godine i nije dočekao epilog i pronalazak svog sina.
Iz Ministarstva pravde za Radio 021 kažu da je oformljena radna grupa sa ciljem da utvrdi tačan broj roditelja koji tragaju za decom. Ta grupa se sastoji od predstavnika iz Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva pravde i državne uprave i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Uključen će biti, kako kažu, i Ombudsman.
Uspostavljanje mehanizma
Ministarstvo pravde navodi da je glavni cilj da se do 9. septembra 2014. godine uspostavi "mehanizam" koji će raditi na ovim slučajevima.
– Taj "mehanizam" treba da obezbedi i odgovarajuću materijalnu naknadu onim roditeljima za koje se utvrdi da su u sličnoj situaciji kao Zorica Jovanović. S obzirom na to da je presuda postala pravosnažna 9. septembra 2013. godine, rok za uspostavljanje mehanizma je 9. septembar 2014. godine. Dakle, rok od godinu dana odnosi se na uspostavljanje mehanizma, a ne i na konačno pružanje odgovora i isplatu naknade drugim roditeljima. Prvenstveni zadatak ovog mehanizma će biti da se utvrdi koji roditelji nisu dobili jasan odgovor o sudbini svoje dece, a kada se utvrdi koji su to roditelji, pored toga što će se preduzeti raspoložive mere kako bi se došlo do što preciznijih podataka o sudbini njihove dece, utvrdiće se i pravo na određenu naknadu. Način određivanja iznosa naknade takođe treba da se utvrdi do isteka roka od godinu dana od pravosnažnosti presude – rekli su za 021.rs iz Ministarstva pravde.
Ova radna grupa je od oformljenja, 3. februara ove godine do danas održala dva sastanka, sa ciljem da se prikupe podaci o svim prijavljenim slučajevima, navodi se u odgovoru Ministarstva pravde dostavljenom našoj redakciji.
Šest hiljada roditelja u Srbiji traga za nestalim bebama
U poslednjih pet decenija raste broj prijava u vezi sa bebama oduzetim na porođaju, a samo tokom 2013. i 2014. godine 37 porodica je prijavilo da im je dete, ubrzo nakon porođaja, proglašeno mrtvim pod sumnjivim okolnostima, podaci su Beogradske grupe roditelja i nevladine organizacije ASTRA. U Novom Sadu i u prigradskim naseljima postoji između 20 i 25 roditelja koji su se tokom ove i prošle godine javili udruženjima roditelja sa sumnjama da im je dete postalo žrtva trgovine decom, što daje konačnu cifru od 6.000 roditelja koji tragaju za nestalom decom. Ova cifra ne može da bude konačna jer postoje roditelji koji, iz straha, neverice ili nepoverenja u zakonsku regulativu države, nikada ne prijave svoje slučajeve.
021.rs
BLIC, 23.4.2014. / izvor
Zašto otisak prsta možda nije jedinstven?
Otisci prstiju kao dokaz u kriminalnim radnjama u Velikoj Britaniji je neoboriv od kako je prva forenzička laboratorija počela sa radom u Skotland Jardu 1901. godine, prenosi Telegraf.
Međutim, eksperti tvde da je osnovna pretpostavka da svaki čovek ima jedinstven otisak koji se brzo može proveriti kroz kompjuterske baze.
Forenzičar Majk Silverman koji je policiji predstavio prvi automatizovani sistem za detektovanje otisaka prstiju, tvrdi da su ljudske greške, delimični printovi i lažni otisci dokaz da ova vrsta identifikacije nije pouzdana kao što se veruje.
On je objasnio da još niko nije dokazao da su otisci prstiju jedinstveni pošto članovi porodice mogu imati isti obrazac, odnosno šare.
Takođe, problemi koji se javljaju jesu otisci kod starijih osoba koji se mogu razlikovati od onih iz mlađih dana, jer vremenom koža gubi elastičnost i u retkim slučajevima dešava se da nekim ljudima jagodice na prstima postanu glatke.
"U suštini se ne može dokazati da ne postoje dva ista otiska prstiju. Kada se u obzir uzmu svi detalji, svaka brazda, može se zaključiti da ne postoje dva identična otiska, čak i kada bi ga napravili sa istog prsta jedan za drugim", kaže Silverman.
On dodaje da ovakva vrsta dokaza zahteva i stručno ispitivanje kako bi se utvrdilo da li je otisak sa mesta zločina i otisak iz baze podataka uzet sa istog prsta.
U svetu postoje brojni slučajevi u kojima su nevini ljudi pogrešno osuđeni zbog dokaza otisaka prsta, navodi Telegraf.
VESTI ONLINE, 7.4.2014.
/ izvor
Bebe sa GPS uređajem
Ono što je pre samo dve decenije izgledalo kao filmska fantastika i teorija zavere, danas postaje stvarnost. Pre izvesnog vremena jedna italijanska radio-stranica, a i neki nemački, ruski i francuski mediji potvrdili su da ove godine i Evropa mora da se suoči sa čipovanjem ljudi! Da li je to ispunjenje najstrašnijeg Biblijskog proročanstva o žigu zveri prorečenom u "Otkrovenju", ne zna se, ali izgleda da nam svakako ne gine planetarna kontrola!
U Evropi počinje elektronsko praćenje dece
O čipovanju ljudi se i ranije govorilo. Međutim, istina je da se u Americi čipovi već godinama testiraju na određenim grupama ljudi - na psihijatrijskim bolesnicima, zatvorenicima, ali i na dobrovoljcima koji su pristali na čipovanje zarad materijalne naknade. Ipak, masovna primena koja je bilo najavljivana još 2012. godine u SAD je sprečavana ili se sprovodila u tajnosti.
Kako god, tek evropski mediji najavljuju čipovanje novorođenčadi i u Evropi i to od maja ove godine. Čipovanje beba će ići uz vakcinu koju bebe primaju prvog dana po rođenju! Sve se radi pod parolom da bi čipovi trebalo da pomognu u traženju sve većeg broja nestale dece?!
Mikročip je zapravo mini tehnička kartica, veličine nevidljivog zrna prašine i na njoj bi trebalo da budu ispisani svi podaci o bebi sa GPS uređajem koji se puni svake druge godine u bolnici. Ovaj mikročip će biti direktno povezan sa satelitom tako da onaj ko ga nosi nikada neće moći da bude bez nadzora, tvrde neki evropski mediji.
Ugrađivaće se u javnim bolnicama svim bebama u EU i to besplatno, ako roditelji to žele. Ubacivaće se u lakat leve ruke, ispod kože.
- Činjenica je da je čipovanje ljudi vrhunac zla koga bi trebalo svi da se plaše. Moć, kontrola i potpuna vlast nad čovekom već su neko vreme vrlo vidljivi u društvu, a čipovanje budućih generacija u neku ruku će predstavljati potpuno ostvarenje tog zlokobnog plana usmerenog na potpunu kontrolu čoveka - upozorava Svetozar Radišić, stručnjak za vojne doktrine i strategije i pukovnik u penziji, smatrajući da je reč o veoma opasnoj tehnologiji.
Ono najgore jeste mogućnost zastrašivanja roditelja, koji će zbog lažne bezbednosti, možda masovno morati da pristaju na potpunu kontrolu.
- Čip će biti zamena za ličnu kartu kakvu danas poznajemo. Ovo je samo vrh ledenog brega od onoga šta nas sve tek čeka u budućnosti - tvrdi Pol Mekgajer, koji se ovom temom pozabavio i u svojim knjigama.
Čipovanje može biti protureno i kao modni trend i deo prestiža, kao što je već isprobano u Holandiji. Naime, jedan prestižni noćni klub čipuje sve one koji navrate u provod kod njih i to tako što im implatiraju mali RFID čip u lakat. Na tom mikročipu su ispisani svi lični podaci, ali i neka vrsta platne kartice. Kad račun stigne, korisnici podignu lakat i ručnim čitačem im se iščita ceh i naplati račun. Ovom kontrolom dobija se tačni uvid u sve podatke o onome ko plaća račun, čime se bavi, šta je kupovao, kao i gde je išao.
J. Oluić
VEČERNJE NOVOSTI, 6.4.2014. / izvor
Prodaju bebe za 300 evra, ponekad daju i na „kompenzaciju“!
Na sudovima i pred policijom sve je više slučajeva trgovine maloletnicima. U 2013. godini 92 žrtve trgovine ljudima. Dve devojčice iz Beograda kupljene još dok su bile u pelenama
Život dvogodišnjih bliznakinja Anđeline i Angeline uskoro će se, po drugi put, promeniti iz korena, čim drugostepeni sud potvrdi presudu da budu oduzete "roditeljima". Kako je utvrdila policija, ove dve bliznakinje lažni roditelji E. D. i J. M. iz beogradskog naselja Kijevo kupili su dok su još bile bebe za samo 600 evra! Tačnije, njima su naplatili dug od prijateljice, koja je devojčicama inače baka.
Slučaj je prvi otkrio gradski Sekretarijat za socijalnu zaštitu, Sektor za raseljavanje nehigijenskih naselja i socijalno stanovanje, koji je pre oko godinu i po obavestio MUP. Međutim, nadležni u početku nisu adekvatno odreagovali, pa se deca još nalaze u porodici koja ih je "usvojila" mimo svih pravila i procedura.
- E. D. i J. M., vanbračni supružnici, mesecima su pokušavali da dobiju dete, pa čak i veštačkom oplodnjom, ali bezuspešno - navodi naši izvor iz beogradske uprave. - Kada su zaposleni u Sektoru kod njih zatekli dve devojčice, E. im je objasnila da je decu "usvojila" preko Centra za socijalni rad. Ovo se ispostavilo kao laž, pa je od Centra u Rakovici traženo da reaguje.
Tim centra je izašao na teren i ustanovio da E. dobro brine o deci, da je njen nevenčani suprug upisan u krštenicu kao otac i da nema razloga da se deca oduzimaju. Sektor je zatim uputio dopis Centru za socijalni rad Barajevo da ispita slučaj jer su sumnjali da je usvojenje legalno pošto im se nekoliko meseci pre toga E. žalila da joj poznanica M. F. duguje 600 evra.
| Trgovina bebama
Kod nas dominiraju dva oblika trgovine bebama: krađa posle porođaja u porodilištima (oko 6.000 roditelja sumnja da su im ukradene bebe, a Međunarodni sud pravde u Strazburu naložio je Srbiji da okonča ovu istragu) i zloupotreba beba kod usvajanja. Tako je policija lane podnela tri krivične prijave zbog preprodaje novorođenčadi, a centri za socijalni rad godišnje prijave bar po dva slučaja trgovine bebama tokom usvajanja
|
U isto vreme M. F. je pokušavala da otera snaju, sumnjajući da je ova trudna sa nekim drugim muškarcem, a ne sa njenim sinom. DNK analiza na kraju je i dokazala da je upravo taj sin, D. F., otac dece, a ne onaj koji se upisao u krštenicu i izneo tuđe bebe iz porodilišta.
"Nova" majka E. D. je, inače, pre toga napustila svoje četvoro biološke dece, a i sama potiče iz problematične porodice. Majka joj je bila vlasnica javne kuće, a brat proveo 12 godina u zatvoru zbog krijumčarenja ljudi u Italiju.
Ovaj slučaj, nažalost, nije retkost. Samo u toku prošle godine, od 92 otkrivene žrtve trgovine ljudima, vladin Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima evidentirao je 45 maloletnika - 40 devojčica i pet dečaka. Godinu pre toga otkriveno ih je 33. Dve male žrtve su "ekspeditovane" u inostranstvo (jedna zbog radne eksploatacije, druga zbog prinudnog braka), dok su ostale uključene u različite vrste izrabljivanja u Srbiji.
Podaci i nevladinih organizacija i ovog vladinog tela pokazuju da broj dece žrtava iz godine u godinu raste, pa se računa da mlađi od 18 čine čak trećinu ukupnog broja preprodatih ljudi. Njihova cena kreće se od 200 do nekoliko hiljada evra. Najskuplje su bebe, koje se prodaju i za više od 10.000 evra.
Marko Šijan iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima kaže da ponekad roditelji decu ne prodaju, već ih daju u "kopmenzaciju", i to u porodicama u kojima je neko alkoholičar, a familija u dugovima, pa daju dete umesto para.
- Jednu 13-godišnju devojčicu roditelji su prodavali nekoliko puta. Prodaju je jednom čoveku, pa je onda nagovore da pobegne, da bi je prodali drugom. Na kraju je završila sa starijim čovekom gde ju je cela njegova porodica tukla. Toliko su se iživljavali da je u trudnoći izgubila bebu. Imali smo slučaj i dvanaestogodišnje devojčice, koju je stanodavka kod koje je živela sa majkom vrbovala za prostituciju. Dete je pod pretnjom batinama moralo da pruža seksulne usluge. Vodila bi je na magistralni put, gde bi joj ugovarala mušterije za 2.000-3.000 dinara, a klijenata je bilo po pet-šest dnevno - kaže Šijan.
V. Crnjanski Spasojević
BLIC, 29.3.2014.
/ izvor
Da li je pravda dostižna?
Zločini u Srbiji zastarevaju po nalogu vlasti
Nekažnjeni zločin postao je sindrom srpskog pravosuđa u protekloj deceniji. U gotovo svim slučajevima gde su tuženi privilegovani ljudi iz bivše vlasti primenjen je model zastarevanja.
U Srbiji je samo prošle godine zastarelo 814 predmeta u sudovima i još 139 u istrazi, ukupno 953. Zastarevanje kao razrađen model koji se primenjuje da bi se zaštitili značajni i uticajni dobro je poznata vrsta puzajuće političke korupcije. Ogroman broj zastarelih slučajeva svedoče i o neorganizovanosti i neefikasnosti pravosuđa od koga građani ne mogu da očekuju pravdu.
Sudije i tužioci čiji je rad doveo do zastarevanja predmeta nisu kažnjavani, nego su, naprotiv, najčešće napredovali. Drastičan je primer sudija koje nisu odgovarale ni za izbornu krađu 1996-97. godine. I kao što svaki nekažnjeni zločin ostavlja neizbrisiv trag poniženja na žrtvama, tako i nekažnjavanje odgovornih u pravosuđu degradira ceo sistem. Političke vlasti koje su sprovele neuspešne reforme pravosuđa nisu odgovarale.
To su i razlozi zbog kojih Evropska unija insistira na tome da se tokom pregovora o poglavljima 23 i 24 na pravno odgovoran način zatvore svi stari slučajevi, posebno da se rasvetle oni sa političkom pozadinom.
Zastarevanja u sudu - U izveštaju za 2010. godinu nisu uneti podaci Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji je od oktobra do kraja te godine imao 70 zastarelih predmeta. U izveštaje od 2010, 2011. i 2012. godine nisu uneti podaci Osnovnog suda u Nišu.
Ugledni profesori, sudije, tužioci, advokati sa kojima je “Blic” u proteklih mesec dana razgovarao istražujući problem zastare u srpskom pravosuđu, otvoreno govore o tome da su politički pritisci na sud i tužilaštvo uzroci zastarevanja. Problem je što za taj stav nemaju potvrdu ni u jednoj sudskoj odluci - niko nije kažnjen ili pozvan na odgovornost zato što je slučaj doveo do zastarevanja.
- Pitanje odgovornosti u pravosuđu nikada nije bilo postavljeno na pravi način. Recimo, u jednom predmetu nedozvoljenih polnih radnji pred novosadskim sudom je praktično protiv svih sudija koji su ga se dohvatili, od sudija osnovnog do Vrhovnog suda, pokrenut postupak za razrešenje, a nijedan postupak nije okončan razrešenjem. Paradoks je da se u slučaju pokretanja postupka odgovornosti protiv dvojice sudija jednom stavljalo na teret da je određivanjem pritvora i raspisivanjem poternice onemogućio postupak jer je okrivljeni pobegao, a drugom sudiji da nije odredio pritvor i da je odgovoran jer ne mogu da nađu okrivljenog. Najčešće su takvi postupci završavani bez epiloga - kaže za “Blic” Radovan Lazić, zamenik apelacionog tužioca u Novom Sadu.
Do pre dve godine nije bilo organa koji su radili na postupcima disciplinske odgovornosti. Oni institucionalno nisu postojali do 2009. Ni za sudije ni za tužioce. Tek pre dve godine je za sudije, a pre godinu dana za tužioce donet pravilnik o disciplinskoj odgovornosti i formirani su disciplinska komisija i disciplinski tužilac.
Građani su uvereni da političari i malobrojni pripadnici uticajnih krugova imaju vlast nad pravosuđem. Prema istraživanju Strateškog marketinga, objavljenog pre nekoliko dana, 71 odsto građana ne veruje u sudove, a 70 ne veruje u tužilaštvo.
Od svih državnih institucija, građani Srbije najmanje poverenja imaju u pravosuđe. Sudovi koji nemaju predsednike i koje nedopustivo dugo vode vršioci dužnosti ne mogu biti otporni na pritiske.
Mehanizam koji se ponavlja
 - Zastarevanje krivičnog gonjenja je raširena pojava kad su u pitanju “VIP optuženi”. Da je optužnica protiv Mihalja Kertesa ostala na snazi i da je sud utvrdio teži oblik krivičnog dela, zastarelost bi nastupila tek trideset godina nakon izvršenja krivičnog dela. Međutim, pošto je 2014. godine utvrđeno da se radi o lakšem obliku krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, apsolutni rok zastarelosti iznosi deset godina i na osnovu toga je sud zaključio da je zastarelost nastupila još 2010. godine. Taj isti mehanizam je primenjen i u postupku protiv Marka Miloševića, koga su otporaši iz Požarevca optužili za tešku telesnu povredu opasnu po život. Sud je deset godina nakon izvršene povrede naredio veštačenje i utvrdio da se radi o lakšoj telesnoj povredi za koju je nastupila zastarelost i optužba je odbijena – objašnjava profesorka Vesna Rakić Vodinelić za „Blic“.
Ona ističe da to rađa sumnju da sud nekako baš u takvim slučajevima ne posvećuje dovoljno pažnje tome da odluka ne bude ukidana.
- Zastarevanje krivičnog gonjenja prema poznatim ličnostima je vrlo važan simptom pogodan da ozbiljno uzdrma poverenje u pravosuđe i kompromituje ga. Ljudi zbog ovakvih slučajeva misle da postoje ljudi prvog i drugog reda - upozorava Vodinelićeva.
|
Simbol pravosuđa u kome su povlašćeni izbegli kaznu, a žrtve dodatno ponižene postupanjem suda i tužilaštva je Požarevac, rodni gradić porodice Slobodana Miloševića i bahate vladavine režima devedesetih, u kome ni policajci batinaši ni članovi porodice Milošević nisu kažnjeni. Žrtve u njemu žive sa jakim osećanjem nepravde i nemoći pred moćnom mrežom političara, pravosuđa, tajkuna i službi bezbednosti, što predstavlja pravu sliku srpskog pravosuđa, s ogromnim brojem zastarelih slučajeva.
Dosadašnje reforme unele su dodatni haos i nesigurnost
 Momčilo Grubač, profesor i bivši predsednik Saveznog ustavnog suda
Slučajevi poput Mihalja Kertesa, Marka Miloševića i vladike Pahomija u Nemačkoj bi doveli do smene predsednika suda i ministra pravde. Naše pravosuđe radi kao prazna mašina. Funkcioniše, ali proizvodi samo škart robu. Ogromni broj zastara svedoči o haosu, neodgovornosti i političkim motivima.
|
|
 Boža Prelević, advokat
- Zastarevanju su mnogo doprinele reforme i reforma reforme pravosuđa. Prvo niste znali ko je sudija, pa ko je sudija u kom sudu, pa koji tužilac u kom tužilaštvu, pa su sve to krenuli da rade iz početka, a onda je došla reforma reforme, gde su se sudije ponovo rešile predmeta koji su blizu zastare. Kad se na jednom predmetu izmenja pet sudija, teško je utvrditi koji je najviše doprineo tome da slučaj zastari.
| |
Slobodan Beljanski, advokat i predsednik Advokatske komore Vojvodine
- Problem sa nepristrasnošću postoji zbog velikih uticaja na sud i želje političkih stranaka da imaju dominaciju u pravosuđu, a i zbog unutrašnjih slabosti kod sudija zbog čestih i neuspešnih reformi, zasluženih ili nezasluženih napredovanja. Te se aspiracije moraju suzbijati na svaki način. Instrumenti postoje, ali nedostaje volja.
| |
Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo
- Ponekad država uz pomoć medija napravi hajku na nekoga, a ispostavi se da ne postoje dokazi da je dotični kriv i onda se napravi neki prećutni dogovor da slučaj zastari da se ne bi dokazala ni nevinost. Opšta je pojava vraćanja poziva sa naznakom “nepoznata adresa”, iako svi u javnosti znaju gde okrivljeni stanuje.
| |
 Zoran Stijović, rukovodilac u DB nakon petooktobarskih promena
- Ovo društvo je dugo funkcionisalo u sistemu gde je ključnu ulogu imala tajna služba kroz selekciju kadrova partije na vlasti. Uticajem na tok i karijeru pojedinaca lako se može uticati i na tok sudskog postupka. U takvoj situaciji je lako manipulisati sudskim postupcima, izborom sudija i tužilaca u pojedinim predmetima.
|
Istraživanje sproveli: T. Spaić, V. Cvijić, M. Ilić, N. Latković, B. Anđelić, N. Jaćimović
NEGOSLAVA'S BLOG, 21.3.2014. / izvor
Alarmantne činjenice koje mogu biti znak da je usvojeno dete ukradena beba
Ovo je priča o roditeljima koji sumnjaju u to da su im deca pri rođenju ukradena i o njihovoj potrazi za istinom. Niti oni, niti pisac ovih redova, nemaju nameru da povređuju one roditelje koji su legalno i iz poštovanje svih zakonskih procedura usvojili svoju decu, niti tu decu. Očuvati i pružiti ljubav detetu koje je iz ko zna kojih razloga ostalo bez roditelja je divna stvar i to niko ne sme da kalja.
Ovo nije priča o primerima divnih, časnih i požrtvovanih ljudi, koji nekom napuštenom detetu pružaju toplinu doma, svoju brigu, pažnju i ljubav.
Ovo je priča o onim ljudima koji su, ko zna na koji način, ko zna pošto i ko zna iz kojih razloga, usvojili i sa isto toliko ljubavi, pretpostavljam, očuvali onu decu koju roditelji nisu napustili, koje se nisu odrekli, koja su se nekim čudnim putevima, ali ne Gospodnjim, našla u njihovom zagrljaju. I koji sve čine da ta deca nikada ne saznaju istinu o svom poreklu i o načinu na koji su došla u njihov dom, umesto u kuću roditelja koji su im se radovali.
Ovaj tekst je već za jednu noć izazvao brojne reakcije ljudi koji u svom okruženju znaju za sporne smrtne slučajeve tek rođenih beba, ali i onih koji se danas bave škakljivom problematikom i praksom usvajanja dece. Zbog toga nameravm da na ovu temu pišem još. Nadam se i tekstu osobe koja direktno radi na poslovima usvojenja i koja tvrdi da danas nema mogućnosti za ovakve radnje.
Mislim da sam bila dovoljno jasna, ali ponavljam - ni na koji način ne želim da povredim sve one časne ljude koji su svoju usvojenu decu dobili postujući zakonsku proceduru. I koji nikada toj svojoj deci nisu pričali o tome kako su ih pravi roditelji odbacili, kako ih nisu voleli, kako su ih se svojevoljno odrekli, a da im pri tome ne dozvoljavaju ili na svaki način pokušavaju da ometu kontakt sa njima.
Mora da je velika muka, to, da ti život protiče u sumnji da negde postoji, da se smeje, raduje ili plače, da uči ili odbija da uči, da je zdravo ili da se leči ili da nema ko da leči tvoje dete za koje su ti davno, po njegovom rođenju rekli da je mrtvo. Mora da je jako teško kada u svakoj devojčici godina tvoje ćerke, za čiju se sudbinu pitaš svakog jutra i svake večeri pred san, vidiš svoj osmeh, nebo plave oči, svoje i(li) svoje žene ili pokret tvog deteta, onog koje ima sreću da odrasta sa svojim roditeljima. Mora da mnogo boli kada gledaš kako sutira loptu neki dečak, onako kako bi ti učio svoga sina istih godina, da ti nekog davnog dana u porodilištu nisu rekli- rođeno mrtvo.
Isti scenario svih sumnjivih priča
Koji i koliki monstrumi mogu da budu ti, ljudi-neljudi, kada odluče da časno zanimanje medicinskog radnika nadgrade aktivnošću koja se svodi na to da majci koja ga je devet meseci nosila ispod srca, gledajući je u oči, kažu - rodila si mrtvo... Koliko zla i nečoveštva mora da teče u njihovim venama pa da budu sposobni da urade sve kako bi se žena za koju je redovnim kontrolama utvrđivano toliko puta da, zdrava, nosi zdravo dete, a da ipak izrežiraju "komplikovani porođaj s fatalnim ishodom po bebu", iz kojeg se majka obavezno budi iz anestezije, svesna jedino ogromnog bola koji joj guše tabletama za smirenje i hladnokrvnim rečenicama - "Mlada si ti, rodićeš zdravu decu"?
Kako je njima, kako se osećaju kada odu svojim kućama, svojoj deci, kada se raduju njihovim uspesima i kada bdiju nad njima dok su bolesni, kada im kupuju rođendanske poklone ili ih prate na ekskurzije? S kojim mislima se oni bude? Mogu li oni da spavaju?
Provela sam danas jedan deo dana sa roditeljima koji su u jednom trenutku prestali da veruju u priču koja im je, dok su još bili u onom najvećem bolu i šoku, odverglana po izgleda uigranom scenariju kada je krađa beba u pitanju. Kada uporede sopstvena iskustva sa drugima, sve se svodi na priču koju je napisala Milanka Momčilović i koju sam objavila na ovom blogu.
Ovih dana Milanka Nišlijama objašnjava zašto Udruženje roditelja nestalih beba prikuplja 30.000 potpisa za Peticiju kojom će se inicirati donošenje zakona po kojem zločin krađe beba ne zastareva. Da više ni jedan jedini roditelj u ovoj zemlji ne bi osetio njihovu bol kada su im izdeklamovane priče o mladosti i novom rađanju, u koje su uvijeni, smatraju, toliki zločini nad njihovom decom. Koja, sumnjaju, danas negde rastu, pevaju i plaču, smeju se, igraju, uče... Kojima se raduju neki ljudi koji su, opet sumnjaju, dali neke velike pare onim nehumanim ljudima u belom, kako bi ih otrgli od njih, bioloških roditelja koji su im se isto toliko i još više radovali, ne dočekavši da vide njihov prvi osmeh i zub, da čuju prvu reč, da ih nauče prvom koraku.
"Idite kući, čuvajte tu decu koju imate!"
Slušala sam sa koliko volje i energije prolaznicima, i radoznalima i sumnjičavima, i raspoloženima i namrgođenima, i razumnima i onima koji su ko zna od koga poslati da kažu, opomenu, upozore - "šta vi ovde tražite, idite svojim kućama, imate decu..." - kako svima njima objašnjava ciljeve Udruženja i potrebu za donošenjem pomenutog zakona.
I u međuvremenu, slušala sam ispovest Nišlije Zorana Zdravkovića, koji takođe nikada nije dobio dokaže da je njegova prva ćerka, rođena 1993. godine, zaista umrla na rođenju.
- Znam samo da je doktor koga su nam ponudili kao vezu za porođaj satima sedeo sa mnom, jednim običnim mužem jedne obične žene koja očekuje porođaj i da me je do tančina ispitivao o našem zdravstvenom stanju, o našim precima, o njihovim bolestima, o tome da li i moja žena, koju još nije upoznao, ima plave oči kao ja. Mnogo godina posle, kada je počelo da se priča o otetim bebama, setio sam se tih razgovora i onda tek počeo da sumnjam. I naravno, tek onda smo shvatili da je i otpusna lista moje žene nečitko i nepravilno popunjena i da se i nasa priča uklapa u šablon po kojem je obavljana krađa beba.
Samo da znaju da ih se nismo odrekli
Dok listam knjigu-svedočanstvo o krađi beba u ovoj zemlji, Zoran sumnjičavo vrti glavom.
- Teško je nositi se sa njima, nije to tek pojedinac ili sačica, ko zna ko je sve tu umešan i ko sve stoji iza njih. Zato su i nama sva vrata zatvorena i zato ništa ne mogu da urade ni oni ljudi koji imaju očigledne dokaze za krađu dece, čak ni oni koji su svoju ukradenu decu pronašli. Ispostavi se, skoro uvek, da su i ta deca instruisana, da i sama odbijaju ili nevoljno prihvataju susret sa pravim roditeljima. Njima su glave napunjene pričama o tome kako su ih biološki roditelji ostavili, kako su ih se odrekli i kako su ih dali drugima zato što ih nisu voleli. Razumljivo je ponašanje te dece i svima nama je apsolutno jasno da se i njihovi životi ruše kada dođe do saznanja da ih je onaj ko ih je toliko godina čuvao i podizao, zapravo oteo od pravih roditelja. Zato i ne tražimo da nam se deca vrate. Najveći dokaz naše ljubavi jeste upravo to pristajanje da ostanu tamo gde su i gde su voljeni, ma koliko je nama boli naneto tom krađom. Samo da oni budu srećni. Nama je dovoljno da znamo da su zaista živi, da im je dobro i da znaju, da im samo kažemo da nikada nismo prestali da mislimo na njih i da ih volimo, iako su nam ih istrgli iz ruku onda kada ništa nisamo znali, pa ni da se borimo za njih. Samo se pitam, ako ih ti novi roditelji toliko vole, zašto ih uče da mrze nas, biološke roditelje. Zašto ih uče da nas izbegavaju i da nas smatraju za neprijatelje, za one koji su ih odbacili? I ne znam kako toj deci, kojoj svakako nije lako, da objasnimo, da dojavimo samo ovo - ako znate da ste usvojeni i ako vam ti roditelji brane da vidite svoje biološke roditelje i ako vam pričaju da su vas se oni odrekli i da vas nisu voleli, to je već prvi znak da posumnjate u to da nisu do vas došli na legalan način. Da su, u svom bolu zbog toga što nemaju vlastito potomstvo, odlučili da sebi kupe bebu, bez obzira na to koliko će time unesrećiti neku majku i nekog oca.
BAŠTA BALKANA / RADIO FOKUS, 20.3.2014.
/ izvor
UKINUTI BEZAKONJE U SRBIJI!
Stati na put krađi beba!
Vreme današnje (koje, nažalost, u pogledu krađa beba) predugo traje… I ne samo krađe beba...
Povodom krađe i prodaje beba – čim se sastavi nova vlada Republike Srbije – treba što pre ustanoviti specijalnu skupštinsku komisiju koja će se pozabaviti haosom i bezakonjem a odnosi se na krađu – to jest, prodaju novorođenčadi širom Srbije a ne, samo, u Beogradu i drugim mestima!… Treba saslušati sve oštećene!...
Na Radio-Fokusu, 18. marta, oko 14 do 15 sati, čuo sam, delimično, radio-emisiju od koje mi se kosa ježi! Bezbroj slučajeva krađe beba, a pomoći nema!… I ne, samo, krađe, već i drugih slučajeva koji su povezani s decom… s dokumentacijom!…
Javljalju se razni slušaoci… Iznose svoje slučajeve, bolove i patnje…Tako saznajemo, između ostalog, i ovo...
Rodila živu i zdravu bebu, sutra joj rekli da je beba umrla!… I uvek kažu ono klasično: „Ne sekirajte se, mladi ste, biće još beba!“… A šta je s njenom bebom?! Nikad nije saznala! Rodile je dete, a nije ga ni videla!...
Srbijo, pomozi!...
Kad je tražila izvod iz Matične knjige rođenih, rekli joj, na šalteru, da ga ne mogu izdati jer su podaci nepotpuni… Kad je zahtevala, ipak, da joj se izda taj dokument, dobila ga je, i, to, posle tri meseca, s drugim podacima oca i majke!... Slušateljka je očajna!...
Srbijo, pomozi!...
U emisiji smo saznali da, vrlo verovatno, postoje, duple Matične knjige rođenih!… Nemogućno je da se, tom, ne može ući i trag!… Ko vodi „duplo knjigovodstvo“ i s kojim ciljem?! Da li je i ovde upleten bezočan nemoralan biznis?!… Možda i kriminal?!...
Srbijo, pomozi!...
Jedna slušateljka navodi da nikad nije uspela da pronađe mesto gde je sahranjena njena tek rođena beba!… Sve je pokušala, svud „zid“ nerazumevanja, „zapreke“, „nepotpuni“ podaci, različite dijagnoze zbog kojih je beba umrla, neslaganje u datumima, imenaima osoblja, uopšte, propusti u ažuriranju podataka, razne „omaške“ i sl., svim i svačim se služe porodilišta da bi zataškale ovakve i slične slučajeve...
Srbijo, pomozi!...
Jedan slušalac navodi primer iz crkvene porte. Majka s dvoje dece, jedno na jednom krilu, dugo na drugom krilu, ljubi ih, a treće dete, malo starije, prilazi i majka, to jest, „majka“, ga „otura“ od sebe i kaže mu: „Ti ne!“ Radi se o tom što je ljubila ono dvoje dece koja su njena, a devojčica koja je prišla da i ona dobije malo ljubavi, bila je kod nje u svojstvu „brige hraniteljske porodice“, a centar za socijalni rad ju je dodelio njenoj porodici na šest meseci! Posle isteka tog roka, dete se daje drugoj hraniteljskoj porodici! To tvrdi slušateljka Radio-Fokusa koja se, kao i drugi slušaoci, uživo uključila u program. Dati dete na šest meseci! To je bezdušno iznajmljivanje dece! Kao da je u pitanju rentakar!… I to se dešava s tako malom decom kad im je ljubav najpotrebnija!...
Srbijo, pomozi!...
Još jedan drastičan slučaj, a radi se o usvajanju dece… Slušateljka se žali da nije uspela da usvoji dete jer su joj stalno tražili nove i nove dokaze, iako u svem zadovoljava uslove za usvajanje dece… Kasnije je saznala da su to dete usvojili stranci. Ona sumnja da naši centri za socijalan rad „učestvuju“ (što je teška optužba) u prodaji naše dece u inostranstvo!...
Srbijo, pomozi!...
Jedna slušateljka je navela podatak o izdavanju izvoda iz Matične knjige rođenih u SO „Savski venac“. Rekli su joj da ne mogu da joj ga izdaju jer se „prepisuju knjige“!... (Po zakonu, državni organ je dužan da izda dokument!)...
Srbijo, pomozi!...
Priredio: V. V. M.
VESTI ONLINE, 10.3.2014.
/ izvor
Poseban zakon za nestale bebe
Poseban zakon o nestalim bebama, tzv. leks specijalis koji traže roditelji navodno preminulih novorođenčadi koji sumnjaju da su ime deca ukradena, prema rečima ustavno-pravnog stručnjaka Zorana Ivoševića je potreban jer država duguje tim i ostalim građanima istinu o ovom više nego ozbiljnom društvenom problemu.
Podneto 1.500 prijava: Vladimir Čačarević
- Zakon se kao opšti propis odnosi na sve građane, a leks specijalis na uži krug ljudi, poput roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena. U Srbiji je leks specijalis donet prvi put 1975., kada je osam profesora izbačeno sa Filozofskog fakulteta, a drugi zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora na kojima je 1996. pobedila opozicija. Zašto ne bi i treći put zbog građana koji su žrtve nezakonitih radnji u zdravstvu - kaže Ivošević za "Vesti".
Neverovatna statistika
Podaci udruženja su frapantni: nestanak beba prijavilo je 1.500 roditelja, a njih 6.000 sumnja da su im deca ukradena. Ti roditelji u 99 odsto slučajeva nisu videli telo deteta, a više od 3.000 njih ima potvrdu pogrebnih preduzeća da njihove bebe nisu sahranjene. Oni tvrde da na ogroman broj prijava Ministarstvo pravde i tužilaštvo ne odgovaraju, već ih guraju u fioke i štite jedni druge.
|
On podseća da su se roditelji nestalih novorođenčadi obraćali Sudu za ljudska prava u Strazburu, gde im je rečeno da je potreban mehanizam, odnosno telo formirano na bazi leks specijalisa koje bi, ako nadležni organi neće, došlo do činjenica i pokrenulo sud i tužioca.
Članovi udruženja Roditelji nestalih beba Srbije traže i video nadzor u porodilištima jer je kako su istakli na sastanku u Skupštini Srbije sa ministarkom zdravlja Slavicom Đukić Dejanović, gde su došli na poziv predstavnika poslaničkog kluba socijalista, krađa novorođenčadi je i dalje svakodnevna pojava. Tvrde da postoji lanac krađe u koji su uključeni lekari, babice, čistačice, servirke, matičari, policija...
Stigli do UN
Vladimir Čačarević, koji je i sam otac nestalog novorođenčeta je rekao da je nedavno u Njujorku u Komitetu UN za ljudska prava, šefu tima Leonardu Kastilju izneo probleme u vezi nestale bebe i predočio mu da je za prethodnih 10 godina podneto više od 1.500 prijava.
- Nijedna od njih nije procesuirana i nema nijednog epiloga na sudu. Za greške lekara podneto je samo šest krivičnih prijava. U tim procesima donete su samo prvostepene, ali ne i pravosnažne presude - naveo je on.
|
Čelnik udruženja Vladimir Čačarević naveo je da su lekari u beogradskim, novosadskom i kruševačkom porodilištu odgovorni za najviše slučajeva, poručivši da ima dokaze, ali ne može ni na koga da uperi prst jer još nema nijedne presude. On kaže da ima 50 poziva dnevno o krađi beba i najavljuje formiranje DNK banke i mobilnih timova koji će, ako ih roditelji pozovu, uzimati bris i proveravati sumnje.
- Analiza će se raditi u laboratorijama van zemlje zbog lošeg iskustva kod nas. Radili smo šest DNK analiza u privatnim klinikama u Srbiji i svi ti rezultati su bili negativni, a u Beču pozitivni - naveo je on.
Slavica Đukić-Dejanović je podsetila da je na inicijativu SPS 2005.g. osnovan anketni odbor čiji je rad rezultirao zakonskim izmenama i roditelji su dobili pravo na uvid u dokumentaciju i da vide umrlu bebu. Dodala je da u prethodnom periodu nije stigla nijedna primedba na rad porodilišta.
D. Dekić
PATIŠPANJ BLOG, 10.3.2014.
/ izvor
Krađa beba
Ko i zašto krade našu decu?
Četrdeset godina unazad, uprkos tolikog napretka u medicini, čitav lanac ljudi učestvuje u u zločinu bez presedana. Da nisam slučajni učesnik ne bih možda ni pisala o ovoj za mene jako teškoj temi. Ja sam imala sreće i uspela sam da spasem bebu. Međutim, nisu svi bili te sreće. Evo istinitog toka događaja koji mi je ostao urezan u pamćenju iz minuta u minut.
Badnje veče pre šesnaest godina. Kao četvrto dete (carskim rezom) rodila sam prekrasnu devojčicu. Naravno zbog teške operacije nisam je videla odmah. Ali kao iskusna majka koja červrti put dolazi na isto odeljenje Ginekološko akušerske klinike u Višegradskoj znala sam mnoge doktore, babice, čistačice, proceduru i svaku prostoriju gde bi mogle biti bebe. Božićno jutro ulepšala je nova mlada doktorka u preskupoj bundi i neverovatno manekenskim izgledom. Obratila mi se rečima: "Srećan božić, vaše dete nije dobro i ne znam da li će preživeti." Postoji li način da objasnim šok koji sam doživela.
U noći između porođaja i ovog Božićnog užasa, babica Tanja (kojoj nikad neću moći dovoljno da zahvalim) mi je rekla da sam rodila zdravu devojčicu. I ja sam joj verovala, jer sam je poznavala od prethodnih boravaka. Velika sreća. Jer da mi je bilo prvi put i da nikoga nisam poznavala, ko zna šta bi bilo. U momentu kad je žena od teške operacije potpuno nemoćna da razumno misli, saopštiti nešto tako je ravno pokušaju ubistva. I zato sada potpuno razumem kako im je krađa uspevala. Jer žena je vezana za krevet, posete zabranjene, jer se prva tri dana posle carskog reza porodilja nalazi u šok sobi. Doktori imaju tri dana da učine sve što treba da beba "nestane".
Tako da sam ja potražila pomoć od babice Tanje. Ona je išla da vidi gde mi je beba. Nije je našla gde su sve bebe i počinje da nas hvata panika. Iz straha da niko ništa ne posumnja, nismo mogle nikoga ni da pitamo.
Drugi dan. Babica Tanja u noćnoj smeni saznaje da je beba smeštena u inkubator i da prima neku terapiju za koju ne zna šta je tačno. Počinjem da paničim i želim da ustanem. Zbog infuzije i bolova ne mogu ni da se pomerim.
Treći dan. Majčinska ljubav je zaista nešto najjače na svetu. Uspela sam da se pomerim i nekako da odem do tog četvrtog sprata. Vrata su bila zaključana, a ja sam kroz prozor na vratima videla nekoliko beba. Znala sam iz priče da inkubator može da izazove slepilo. Videla sam neke silne cevčice zabodene u moju bebu. Da sam smela, vrištala bih. Tanja me je naterala da se vratimo. I tada mi je rekla DA IMA SUMNJU, ALI DA NE SME DA RIZIKUJE. Sve mi je bilo jasno.
Četvrti dan. Vizita. Plašila sam se da beba već nije odvedena. Nekoj ženi iz susedne sobe prvo su rekli da beba nije dobro, pa onda da su je odneli negde na posebno lečenje, a onda su joj rekli da je beba umrla. Skupila sam hrabrost i tražila otpusnu listu. Pogled te mlade doktorke me je još više učvrstio u ideji da bukvalno pobegnem, jer je redovni otpust posle carskog reza sedmi ili osmi dan. Naravno da nije htela da potpiše otpusnu listu. Opet sreća. Stariju doktorku sam poznavala i ona je pristala da mi potpiše otpust, ali je htela da ipak prvo ona pregleda bebu. Taj sat vremena bio mi je najduži u životu. Doktorka je došla sa otpusnom listom u kojoj su bile navedene razne bolesti i terapije, međutim ta divna žena mi je rekla da ako imam snage da ustanem, bežim sa bebom što pre i da je beba zdrava. Nije mi trebalo mnogo da se organizujem. Uz veliku Tanjinu pomoć, beba i ja smo skoro krijući napustile bolnicu. Sada je ta beba velika, lepa devojka, što je najvažnije zdrava. Jedino što smo, na sreću, kao nus pojavu primene nepoznatih lekova, imali crvenilo nalik koprivnjači koje je trajalo do prve godine života. I što joj se i sad nekad vrlo retko dogodi od jagoda, recimo.
Zato, ljudi, budite uporni. Pazite se. Ako sumnjate i najmanju sitnicu, tražite mišljenje i drugih lekara. Ne paničite i probajte sve da učinite dok nije kasno. Nikad neću shvatiti motiv tih ljudi. Krađa bilo čega je zlocin, krađa bebe ne može da se svrsta ni u jedan zločin. To prevazilazi okvire razuma. To je bukvalno da zdravom čoveku uzmeš ruku, nogu ili deo stomaka. Strašno. I koja kazna bi bila primerena za krađu beba? Ne znam, zaista.
Šta reći za budućnost? Da li će se ljudi klonirati? Da li će njima upravljati mašine? Da li će i sami biti mašine? Prosto ne znam. Užasavam se od pomisli da ljudski rod neće osetiti taj neverovatan osećaj novog života u sebi. To slatko iščekivanje porođaja. TAJ ČUDESAN MOMENAT KAD PRVI PUT UZMEŠ SVOJU BEBU U NARUČJE. Ako i toga nestane, da li uopšte vredi živeti?
U prošlosti, postojale su situacije kada su bogate žene (mahom iz inostranstva) kupovale bebe u našoj zemlji. Majka bi svojom voljom (iz ko zna kojih razloga) prodavala tek rođenu bebu i time gubila pravo da je ikada vidi. Ali ponavljam to je bila kupovina, a ne krađa. Tek 70-tih godina patrijahalne porodice su počele da prihvataju trudnoću svojih neudatih ćerki i sve su se ređe dešavale te užasne prodaje. A onda su počele krađe. Strašno.
Sve u svemu, užasna tema, koja hitno zahteva rešavanje. Potpuno podržavam roditelje nestalih beba i želim od srca da im uspe ovaj novi zakon (video nadzor porodilišta i pravo za uzimanje DNK kod sumnje). I da nađu
svoju decu.
VEČERNJE NOVOSTI, 7.3.2014.
/ izvor
Udruženje roditelja: Imamo dokaze za krađu beba, ali nema zakona
Udruženje roditelja nestalih mališana najavilo nove akcije. Analize DNK u Srbiji negativne, u Beču pozitivne
(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se pojavilo u javnosti posle presude u Strazburu 2013.g. i lažno se predstavlja - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)
Udruženje „Roditelji nestalih beba“ ima dokaze o krađi beba, DNK analiza je rađena i deca su nađena, javno tužilaštvo treba da procesuira slučajeve krađe - rekao je predsednik ovog udruženja Vladimir Čičarević. On je naglasio da će oni i ubuduće uzimati DNK uzorke, ali će to raditi van zemlje, jer su za šest urađenih DNK u Srbiji rezultati bili negativni, dok su isti ti rezultati u Beču bili pozitivni.
- Imamo dokaze, ali nemamo zakon - istakao je Čičarević i založio se za donošenje posebnog propisa koji će biti vezan samo za bebe.
Čičarević je najavio prekretnicu u strategiji sprečavanja krađe beba u porodilištima, o kojoj će biti više reči kroz mesec-dva i dodao da u toj borbi imaju podršku Ujedinjenih nacija. On je podsetio da je za proteklih deset godina prijavljeno više od 1.500 slučajeva krađe beba i da nijedan slučaj nije procesuiran.
Ministar zdravlja Srbije Slavica Đukić Dejanović rekla je da je ova teška tema pokrenuta još 2005, kada je doneta izmena zdravstvenih zakona kojom je omogućeno da roditelj čija je beba umrla ima pravo da je vidi.
Dosta je urađeno u odnosu na 2005. godinu, ali ne dovoljno - rekla je ona.
TANJUG, 6.3.2014.
/ izvor
Roditelji nestalih beba traže lex specijalis
Predsetavnici Udruženja Roditelji nestalih beba Srbije zatražili su danas donošenje lex specijalisa koji će se odnositi samo na nestale bebe i uvođenje video nadzora u sve porodilište u Srbiji.
BEOGRAD - Predstavnici poslaničkog kluba SPS, sa kojima su danas razgovarali, istakli da je na tom poslu potrebna saradnja ne samo nadležnih ministarstava, već i nevladinog i civilnog sektora.
.jpg)
Predsednik Udurženja Vladimir Čačarević rekao je da je nedavno u Njujorku razgovarao u Komitetu UN za ljudska prava sa šefom tima Leonardom Kastiljom, kojem je izneo probelme u vezi sa nestalim bebama iz srpskih porodilišta i predočio mu da je za poslednjih 10 godina podneto više od 1.500 prijava, od kojih nijedna nije procesuirana i nema nijednog epiloga na sudu, a da je, kada je reč o grešci lekara, podneto samo šest krivičnih prijava.
U tim procesima donete su samo prvostpepene, ali ne i pravosnažne presude, dodao je on.
Čačarević, koji je, kako je rekao, takođe otac bebe koja je nestala, najavio je i formiranje posebnih timova koji će 24 sata biti mobilni na teritoriji Srbije i koje će u svakom trenutku, ukoliko ih roditelji pozovu, moći da uzmu bris za DNK analizu.
Ta analiza, dodao je, biće rađena u laboratorijama van zemlje zbog, kako je naglasio. Lošeg iskustva koje je Udruženje imalo.
"Radili smo šest DNK analiza u privatnim klinikama u Srbiji i razultati svih šest su bili negativni, a kada smo ih uradili u Beču, rezultati su bili pozitivni", rekao je Čačarević.
Prema njegovim rečima, u lancu krađe beba iz porodilišta su lekari, babice, čistatčice, servirke, matičari, MUP, a Udruženje ima dokaze, kada su lekari u pitanju, da se najveći broj krađa dogodio kod onih koji rade u bolnicama u Kruševcu, Novom Sadu i Beogradu.
"Tražim podršku i novinara, jer u Srbiji niko nije zaštićem, kada je reč o krađi beba i zato apelujem i na vašu pomoć", rekao je Čačarević novinarima koji su pratili događaj.
On je ispričao da je u Njujorku obišao porodilišta u kojima je, kako je naglasio, sve podređeno deci.
"Ovde se plaća 8.000 dinara da bi otac prisustvao porođaju, a u Americi ima pravo da 24 sata bude sa svojom surpugom. Dobija narukvicu sa istim bar kodom koji imaju njegova supruga i beba, u slučaju da beba izađe u deo bolnice u koji ne treba, oglašava se alarm i vrata se automatski zatvaraju, dolaze hitna pomoći i vatrogasci i obezbeđenje bolnice. Ako se toliko okrećemo Americi i Evropi, ne bi trebalo da bude nikakav problem da se napravi ovakav sistem i u našim prodilištima", rekao je on.
Čačarević je naglasio da je krađa beba svakodnevna i dodao da je veliki problem u tužilaštvima.
Ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović podsetila je da je 2005. godine formiran Anketni odbor koji je rezultirao donošenjem izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, koje su dale pravo roditelju ili bliskom srodniku da ima uvid u medicinsku dokumentaciju, kao i da vidi svoju bebu, ukoliko je umrla.
"Dosta toga je urađeno od 2005. godine, kada ništa nije postojalo, ali taj parcijalni rad nije dao željeni rezultat, jer sumnja značajnog broja roditelja da problem nije rešen, već da tinja je nešto što nas obavezuje na veliku pozornost", rekla je Đukić Dejanović.
Kada je reč o video kontroli, dodala je ona, mora imati striktne mere i granice zbog zaštite podataka o ličnosti.
Đukić Dejanović je naglasila da Ministarstvo mora imati konkretnu prijavu o kom porodilištu se radi da bi moglo da reaguje, ali da do sada nijedna takva prijava ili primedba nije dostavljena.
"Ako nešto događa, lanac samo počne u prodilištu, a pitanje je u kojoj fazi sa otkrije. Nadzor porodilišta je značajan, ali ako se radi o nekoj vrsti organizovanog kriminala koja je usmerena na naše najmlađe žitelje, onda je potreban organizovan odgovor društa", zaključila je Đukić Dejanović.
Predsetavnici Udruženja, kao i funkcioneri SPS – Đukić Dejanović, koja je potredsednica stranke, zamenik predsednika Žarko Obradović i poslanik Milisav Petronijević, odbacili su primedbe da je sastanak upriličen tokom predizborne kampanje i da predstavlja uključivanje Udruženja u kampanju.
Predstavnici Udruženja su naglasili da ih je poslanička grupa SPS pozvala na razgovor i da će prihvatiti slične pozive svih stranaka, ukoliko ih bude, je problem o kojem govore ne može biti stranački omeđen.
TELEGRAF, 6.3.2014.
/ izvor
Bebe najviše kradu u Beogradu, Novom Sadu i Kruševcu!
Ako vam kažu u porodilištu da je dete mrtvo - ne verujte! U lancu trgovine beba su lekari, babice, matičari, MUP, serverke, čistačice...
DNK banka, video-nadzor u porodilištima i donošenje zakona koji će u najboljem smislu smanjiti krađu beba i poboljšati situaciju u kojoj se Srbija nalazi, lista je zahteva Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, na koju još uvek nadležni ne reaguju.
O probelemu krađe dece iz porodilišta, danas su u Narodnoj skupštini Srbije govorili ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović i Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja rodutelja nestalih beba Srbije. Prisustvovao je i Žarko Obradović, kao i nekoliko majki, čija su deca ukradena.
Povod za okupljanje bio je zajednička inicijativa Socijalističke partije Srbije i Udruženja roditelja nestalih beba Srbije da se njihove aktivnosti nastave i da se u narednom vremenskom periodu napravi određena strategija koja će sprečiti dalji nestanak beba.
U poslednjih deset godina podneto je preko 1.500 prijava i nijedna nija procesuirana, a u proteklih 30 godina podneto je samo 6 krivičnih prijava za greške lekara, naveo je Čičarević. Udruženje roditelja nestalih beba Srbije osnovano je prošle godine i iza njega danas stoji nekoliko stotina roditelja.
- Ja sam otac kome je dete ukradeno. Krađa beba nije samo krađa, tu postoje gore stvari. Imamo dokumentovane dokaze, imamo nađenu decu, imamo urađene DNK analize, samo država treba da donese pravilne odluke, da istina dođe na videlo. Apelujem na građane Srbije da u porodilištu, ako im se kaže da je dete mrtvo, ne veruju. Imaju puno zakonsko pravo da traže dete na uvid – podseća Čičarević.
- Planiramo da napravimo DNK banku, gde će se sprovoditi svi testovi, van zemlje. U Srbiji je rađeno 6 DNK analiza u privatnim klinikama, gde su svi bili negativni. Kad smo iste analize uradili u Beču, rezultati su bili pozitivni. U lancu trgovine beba su lekari, babice, matičari, MUP, serverke, čistačice. U Srbiji niko nije zaštićen – nastavlja Čičarević.
Postojalo je bezbroj situacija kad su bebe ispadale iz kolica, sa smrtnim ishodom ili palarizom, a video-nadzor u porodilištima još uvek nije uveden.
Slavica Đukić Dejanović kaže da su do je zabeležen napredak kada je sprečavanje krađe dece u pitanju, i da su donete odluke koje će pomoći sprečavanju ovakvih stvari.
- Roditelj ili blizak srodnik danas ima puno pravo uvida u medicinsku dokimentaciju i u smrtni ishod deteta. To je rezultat dosadašnje aktivnosti. Dosta toga je urađeno od 2005, kad ništa nije postojalo, ali taj parcijalni rad nije dao željeni rezultat, jer sumnja značajnog broja roditelja da problem nije rešen – ističe Dejanovićeva.
Pored uvođenja video-nadzora, zatraženo je donošenje lex specialisa, koji će se odnositi samo na nestale bebe. Srbija će biti prva zemlja u svetu koja će doneti taj zakon, ukoliko se prihvati predlog o njegovom donošenju.
Najviše lekara na ”crnoj listi” nalazi se u Beogradu, Novom Sadu i Kruševcu.
D. Čavić
BLIC / TANJUG, 6.3.2014.
/ izvor
Udruženje roditelja nestalih beba traži leks specijalis
U poslednjih 10 godina podneto je 1.500 prijava, a nijedna nije procesuirana
Predstavnici Udruženja "Roditelji nestalih beba Srbije" zatražili su danas donošenje leks specijalisa koji će se odnositi samo na nestale bebe i uvođenje video nadzora u sva porodilišta u Srbiji, a predstavnici poslaničkog kluba SPS, sa kojima su danas razgovarali, istakli da je na tom poslu potrebna saradnja ne samo nadležnih ministarstava, već i nevladinog i civilnog sektora.
Predsednik Udruženja Vladimir Čačarević rekao je na sastanku u Domu Narodne skupštine, da je nedavno u Njujorku razgovarao u Komitetu UN za ljudska prava sa šefom tima Leonardom Kastiljom, kojem je izneo probleme u vezi sa nestalim bebama iz srpskih porodilišta i predočio mu da je za poslednjih 10 godina podneto više od 1.500 prijava, od kojih nijedna nije procesuirana i nema nijednog epiloga na sudu, a da je, po pitanju grešaka lekara, podneto samo šest krivičnih prijava. U tim procesima donete su samo prvostepene, ali ne i pravosnažne presude, dodao je on.
Očevi ovde plaćaju da budu na porođaju, u Njujorku su 24 sata sa ženom
Čačarević je ispričao da je u Njujorku obišao porodilišta u kojima je, kako je naglasio, sve podređeno deci.
- Ovde se plaća 8.000 dinara da bi otac prisustvao porođaju, a u Americi ima pravo da 24 sata bude sa svojom suprugom. Dobija narukvicu sa istim bar kodom koji imaju njegova supruga i beba, u slučaju da beba izađe u deo bolnice u koji ne treba, oglašava se alarm i vrata se automatski zatvaraju, dolaze hitna pomoć i vatrogasci i obezbeđenje bolnice. Ako se toliko okrećemo Americi i Evropi, ne bi trebalo da bude nikakav problem da se napravi ovakav sistem i u našim prodilištima - rekao je on.
|
Čačarević, koji je, kako je rekao, takođe otac bebe koja je nestala, najavio je i formiranje posebnih timova koji će 24 sata biti mobilni na teritoriji Srbije i koje će u svakom trenutku, ukoliko ih roditelji pozovu, moći da uzmu bris za DNK analizu. Ta analiza, dodao je, biće rađena u laboratorijama van zemlje zbog, kako je naglasio, lošeg iskustva koje je Udruženje imalo.
- Radili smo šest DNK analiza u privatnim klinikama u Srbiji i razultati svih šest su bili negativni, a kada smo ih uradili u Beču, rezultati su bili pozitivni - rekao je Čačarević.
Prema njegovim rečima, u lancu krađe beba iz porodilišta su lekari, babice, čistačice, servirke, matičari, MUP, a Udruženje ima dokaze, kada su lekari u pitanju, da se najveći broj krađa dogodio kod onih koji rade u bolnicama u Kruševcu, Novom Sadu i Beogradu.
- Tražim podršku i novinara, jer u Srbiji niko nije zaštićen, kada je reč o krađi beba i zato apelujem i na vašu pomoć - rekao je Čačarević novinarima koji su pratili događaj.
Čačarević je naglasio da je krađa beba svakodnevna i dodao da je veliki problem u tužilaštvima. Ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović podsetila je da je 2005. godine formiran Anketni odbor koji je rezultirao donošenjem izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, koje su dale pravo roditelju ili bliskom srodniku da ima uvid u medicinsku dokumentaciju, kao i da vidi svoju bebu, ukoliko je umrla.
Ministarka kaže da je na organizovan kriminal potreban organizovan odgovor društa
- Dosta toga je urađeno od 2005. godine, kada ništa nije postojalo, ali taj parcijalni rad nije dao željeni rezultat, jer sumnja značajnog broja roditelja da problem nije rešen, već da tinja je nešto što nas obavezuje na veliku pozornost - rekla je Đukić Dejanović.
Odbacili primedbe da je reč o predizbornoj kampanji
Predstavnici Udruženja i funkcioneri SPS-a Đukić Dejanović, Žarko Obradović i poslanik Milisav Petronijević, odbacili su primedbe da je sastanak upriličen tokom predizborne kampanje i da predstavlja uključivanje Udruženja u kampanju. Predstavnici Udruženja su naglasili da ih je poslanička grupa SPS pozvala na razgovor i da će prihvatiti slične pozive svih stranaka, ukoliko ih bude, jer problem o kojem govore ne može biti stranački omeđen.
|
Kada je reč o video kontroli, dodala je ona, mora imati striktne mere i granice zbog zaštite podataka o ličnosti. Đukić Dejanović je takođe naglasila da Ministarstvo zdravlja mora imati konkretnu prijavu o kom porodilištu se radi da bi moglo da reaguje, ali da do sada nijedna takva prijava ili primedba nije dostavljena.
- Ako se nešto događa, lanac samo počne u porodilištu, a pitanje je u kojoj fazi se otkrije. Nadzor porodilišta je značajan, ali ako se radi o nekoj vrsti organizovanog kriminala koja je usmerena na naše najmlađe žitelje, onda je potreban organizovan odgovor društva - zaključila je Đukić Dejanović.
(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)
BLIC, 5.3.2014.
/ izvor
Sutra u Skupštini o krađama beba u Srbiji
Udruženje roditelja ukradenih beba održaće sutra konferenciju za novinare u Skupštini Srbije, gde će na temu višegodišnje krađe beba iz porodilišta širom Srbije, govoriti predsednik Udruženja Vladimir Čičarević, ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović i u ime predsednika Vlade Žarko Obradović.
Vladimir Čičarević (desno) sa Leonardom Kastiljom
Na konferenciji za štampu govoriće se o načinu krađe beba iz porodilišta, administrativnim kontroverzama, kao i donošenju Zakona o ukradenim bebama (Lex Specialis).
Poseban akcenat biče stavljen na višegodišnje nereagovanje državnih ustanova na žalbe, tužbe i molbe roditelja.
Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vladimir Čičarević koji će govoriti na sutrašnjoj konferenciji, sastao se pre nekoliko dana u Njujorku sa zvaničnikom Visokog komesarijata za ljudska prava UN Leonardom Kastiljom. Glavna tema razgovora bili su dokazi koje je prikupilo Udruženje, a kojima se potvrđuje da su mnoga deca, navodno preminula u porodilištima u Srbiji, zapravo prodata.
Vladimir Čičarević u Ujedinjenim nacijama
Zvaničnici EU šokirani su podatkom da 3.000 ljudi u Srbiji veruje da su im deca ukradena iz porodilišta, dok se Vlada Srbije nije osvrnula na dokaze.
- Svi na sastanku su zanemeli kad su čuli da niko nije osuđen za trgovinu decom - kaže za “Blic” Čičarević.
Zvaničnici UN kazali su mu da će o svemu obavestiti kolege u Ženevi, Beču i Strazburu. Komesar UN procenjuje da Srbiji treba zakon koji bi obezbedio sigurnost beba.
- Očekujem da će UN izvršiti pritisak na našu Vladu kako bi se pregledali brojni dokazi i izglasao Zakon - naveo je Čičarević.
Ivan Milićević
RTV / BETA, 2.3.2014.
/ izvor
Slučajevi krađe beba u Srbiji izneti pred UN
Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vladimir Čičarević rekao je danas da je u sedištu UN u Njujorku razgovarao sa vođom tima Visokog komesarijata za ljudska prava Leonardom Kastiljom i obavestio ga o, kako tvrdi, slučajevima krađe beba koje u Srbiji traju 40 godina.
BEOGRAD - Čičarević je za agenciju Beta kazao da je sa članovima tima UN razgovarao i o, kako je naveo, nereagovanju državnih organa na dokaze koje organizacija poseduje.
"Članovima tima Visokog komesarijata za ljudska prava prikazao sam dokumentovano kako se iz porodilišta kradu i krijumčare bebe i objasnio da na sve zvanične zahteve i dopise zdravstvenim ustanovama, inspekciji i nadležnim ministarstvima niko nikad nije odgovorio, iako je Udruženje roditelja nestalih beba zvanična i legitimna organizacija u Srbiji", kazao je on.
Čičarević je naveo da je Kastiljo istakao da je Srbija kao potpisnica Međunarodne konvencije o ljudskim pravima i zaštiti dece "dužna da da sve od sebe da se spreči dalja trgovina bebama i otvore slučajevi koji godinama stoje u srpskom pravosuđu".
"Ono što me najviše raduje je da su svi članovi Kastiljevog tima potvrdili njegovu izjavu, da su spremni da nam pomognu u svakom momentu, odgovore na naša pitanja i proslede direktne mejlove svojim kolegama u Ženevi, Beču i Strazburu, kako bi nam omogućili hitne sastanke sa predstavnicima UN za ljudska prava i trgovinu ljudima za evropski region", dodao je Čičarević.
Prema njegovim rečima, Kastiljo je napomenuo da prioritet u kampanji Udruženja mora da bude donošenje Zakona o nestalim bebama i da Ministarstvo zdravlja mora hitno da uvede video nadzor i konstruiše sistem kontrole rada zdravstvenog osoblja u svim porodilištima u Srbiji.
Udruženje roditelja nestalih beba osnovali su roditelji koji tvrde da su im bebe ukradene po rođenju, iako su zvanično proglašene mrtvim.
WDR, 29.1.2014.
/ izvor
Slučaj „nestalih beba“:
Roditelji traže istinu, država ćuti
Dokumentacija o smrti brojnih novorodjenih beba u srpskim porodilištima ne postoji, nadležni ne istražuju, a roditelji sumnjaju da su im deca ukradena.
BEOGRAD - U proteklih nekoliko decenija oko 6000 beba vode se kao nestale. Neposredno po porodjaju, majkama je saopšteno da su preminule, ali im nije dozvoljeno da ih vide ili sahrane. U traganju za istinom, roditelji nailaze na zid ćutanja. Nikakva dokumentacija ne postoji, (izgorela je, poplavljena ili nestala), zvanično se ne oglašava lekarska struka, kontradiktorne su izjave službenih lica, a država ne sprovodi istrage.
Podneto je preko 1500 krivičnih prijava, ali ni jedna nije dospela do suda. Evropskoj liniji za nestalu decu u Srbiji obratilo se na stotine roditelja sa identičnim iskustvima. Zdrave bebe su „naprasno“ preminule, jedno od blizanaca se „zagubilo“ od porodilišta do Zavoda za neonatologiju, a imena lekara i medicinskog osoblja se ponavljaju u skoro svim slučajevima. Pogrebni zavodi izdaju roditeljima potvrde da njihova deca nisu sahranjena tamo gde im je rečeno.
Privatnim istragama, neki od roditelja su uspeli da dodju do svoje, često već odrasle dece, koja su usvojena u Srbiji i inostranstvu. Zorica Jovanović, jedna od majki se napokon obratila Evropskom sudu za ljudska prava. Presuda je doneta u njenu korist marta prošle godine, a Srbiji je naloženo da isplati odštetu i istraži sve slične slučajeve. Odgovora državnih organa nema.
Još 2006. godine Zastupnik gradjana pokrenuo je inicijativu u Narodnoj skupštini, gde je odlučeno da će ove slučajeve voditi Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo. Sve je ostalo na odlukama, a zvanično ni jedan slučaj nije dokazan. Kao razlog se navodi Porodični zakon, po kome materinstvo, tj. slučajevi nalik ovima, zastarevaju posle 10 godina.
Ministarstvo zdravlja je tada naložilo strogu kontrolu u porodilištima. Poslednji slučaj zabeležen je 2011. godine.
Gordana Jelić
Kada je u martu prošle godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu objavio odluku da je Srbija „povredila pravo na privatnost i porodični život” Zorice Jovanović jer joj nikada nije dala valjani odgovor šta se dogodilo sa njenom tek rođenom bebom, afera „nestalih beba” je konačno dobila i neophodni međunarodni karakter. Da nije, teško je poverovati da bi državni organi učinili išta po pitanju sumnje da u Srbiji već decenijama novorođenčad „umiru”, a da roditelji ne dobijaju ni tela, ni obdukcione nalaze. Još manje bi najvljivala formiranje spektakularne komisije koja će sve „rešiti”, jer koliko joj se nije rešavalo najbolje potvrđuje način na koji se Srbija (konkretno prethodna postavka aktuelne vlade) suprotstavila odluci Strazbura: prvo su osporili nadležnost Međunarodnog suda pravde jer je javni tužilac u Srbiji odbacio krivičnu prijavu Jovanovićeve još 2003, dakle pre nego što je Konvencija stupila na snagu u Srbiji, a potom su se požalili i na zastarelost jer je Zorica Jovanović saznala za ishod krivične prijave više od četiri godine pre podnošenja pritužbe Evropskom sudu. I sva ta argumentacija je potegnuta (srećom i odbačena) samo zbog činjenice da je Srbija na osnovu presude morala da Jovanovićevu obešteti sa 10.000 evra i to ne zbog čina krađe deteta, jer sud u Strazburu to nije mogao da ustanovi, već zbog nedostatka ikakvih valjanih informacija.
Na niškoj GAK Gordana je 19. avgusta 1998. godine na svet živu bebu, koja je posle prorođaja plakala. Dete joj je pokazano, posle čega je odneto u inkubator.
Da podsetimo, Vesna Rakić – Vodinelić redovni je profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu, a između 1975. i 1998. godine bila je zaposlena na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je bila asistent, docent i vanredni profesor. Nalazila se na čelu ekspertske grupe za reformu pravosuđa Crne Gore. Objavila je preko 150 radova u Srbiji i inostranstvu. Dopisni je član Međunarodne akademije za uporedno pravo u Parizu.
Udruženje nestalih beba Srbije ima više od 5.000 članova, a roditelji su podneli preko 3.000 prijava Republičkom javnom tužilaštvu, međutim sem toga da one leže u svojim fijokama i da istrage tapkaju u mestu, niko ne zna šta je sa njima i gde su otišle, zbog čega smo mi odlučili da se obratimo upravo ovoj ustanovi i potražimo odgovore.
Nakon toliko godina, roditelji se i dalje svim silama bore da dokažu da je njihovo dete živo, i da na neki način pokušaju da ih pronađu i dobiju pravo da im pruže ljubav koja im je oduzeta neposredno po rođenju njihovog deteta.
Roditeljima nije ostalo ništa drugo već da tuže državu Srbiju međunarodnom sudu u Strazburu koji je naložio da se reše svi slučajevi nestalih beba, međutim, ni to se nije dogodilo.
Ipak, ministar zdravlja Zlatibor Lončar je nedavno na televiziji Prva rekao da treba da se održi sastanak na kom će učestvovati poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i ombdusman Saša Janković, i na njemu će se govoriti o tome ko će tu komisiju činiti i na koji način će ona funkcionisati.
- Osim podataka navedenih u krivičnim prijavama po kojima postupaju ili su postupala nadležna javna tužilaštva, Republičko javno tužilaštvo ne raspolaže sa drugim podacima o broju navodno nestale novorođenčadi – nalazi se u saopštenju koje su nam poslali.
"Zasluga je ministra zdravlja Zlatibora Lončara što je taj stav zaštitnika građana prihvaćen, a ne, kako je prvo saopšteno iz Ministarstva pravde, plan da to telo osnuje Vlada podzakonskim aktom", saopštio je Janković.
Utvrđivanje istine šta se dešavalo u porodilištima
U pitanju je patent koji se zove uredaj za biometrijsku idnetifikaciju roditeljstva - materinstva, a od septembra je zašticen u Zavodu za intelektulanu svojinu. Ukoliko sve to zaživi, krajem sledece godine taj uredaj, koji na osnovu otisaka prstiju majke i novorodenceta nepogrešivo izbacuje rezulate, mogao bi da se nade u svim porodilištima.
Osećate li spremnost države za rešenje pitanja nestalih beba?
.jpg)
Ministri pravde i zdravlja Nikola Selaković i Zlatibor Lončar odlučili su danas da se u cilju efikasnog sprovođenja presude Evropskog suda za ljudska prava donese poseban zakon (leks specijalis) u slučaju nestalih beba.
Ministar pravde Nikola Selaković i ministar zdravlja ass dr Zlatibor Lončar sastali su se danas kako bi razgovarali o pronalaženju efikasnog mehanizma za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava „Zorice Jovanović protiv Srbije“ povodom slučajeva „nestalih beba“.
„Mira Dobrosavljević nikada neće zaboraviti dan rođenja svog drugog sina. Krojačica je imala tek 20 godina, kada je 2. novembra 1989. rodila naizgled sasvim zdravog dečaka u porodilištu u srpskom industrijskom gradu Pančevu. 'Dali su mi da ga podojim. Ličio mi je na mog pokojnog oca', seća se 46-godišnjakinja kroz tužni smešak. 'Bio je san. Bila sam srećna.' Ipak, njena sreca će uskoro preći u užas i neprolazni bol“, piše u dopisničkom tekstu Cajta iz Beograda. Lekari su rekli Miri da je bilo „komplikacija“, da je dete prebačeno u Beograd. Tri dana kasnije telegramom je javljeno da je sin umro. Roditelji su pitali za sahranu, ali im je rečeno da to radi klinika. „U tadašnjoj Jugoslaviji smo još verovali u državu. Do tada mi na pamet ne bi palo da sumnjam u upute sa zvaničnih mesta“, priča Mira. Cajt piše da je majka ubeđena da joj je dete živo, da je tada prodato nekome.
Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević, odgovorio je na naredna pitanja:
Sudbina "nestalih" beba jedan je od duhova iz naše prošlosti. Ozbiljna mogućnost da je porodicama saopštavana laž o smrti tek rođenog deteta, odnosno nemoć države da dokumentovano, pouzdano, nesporno, autoritativno - kako dolikuje najmoćnijoj organizaciji na jednoj teritoriji, razveje sumnje da su pojedina deca lažno proglašena mrtvom pa data na nelegalno usvojenje ili doživela neku drugu sudbinu, ne tiče se samo porodica koje su možda razdvojene - tako monstruozna mogućnost ne dozvoljava da mirno, kao država i kao zajednica ljudi, nastavimo život i krenemo napred mirne savesti. Sa takvim teretom se ne živi slobodno.
- U matičnoj službi SO Svilajnac ’79. Godine, radnica na izdavanju uverenja za životinje (stočnih pasoša) Milanka Netković, upisila je JMBG mom bratu blizancu i meni, a kasnije je napredovala u službi i postala referent za overe i tu dočekala penziju….
Koliko su u zabludi i koliko greše ti roditelji što su “umislili” da im je neko pokrao decu u porodilištu govori i najnoviji podatak. Od njih 43 koji su svoje tvrdnje potkrepili prikupljenim dokazima, čak njih 42 DNK analizom dokazalo da su apsolutno u pravu. Pa ko je tu lud? Oni ili država što im ne veruje?! A za mene lično, neće im verovati sve dok ne reši i poslednji takav, od oko 10.000 tih “umišljenih” slučaja. Teško je tim roditeljima! Uz to, još i teže zato što su apsolutno usamljeni u svojim naporima da dođu do svoje žive i zdrave dece, bar pogledom, papirom. Bez adekvatne, brze i odlučne pomoći države u kojoj rade, žive i plaćaju porez. Države u kojoj se to dogodilo. Države koja je to dozvolila, i to u svojim zvaničnim ustanovama u kojima je pozapošljavala te ljude, čije su plate porezom skupljali i oni od kojih su decu krali. Oni su ih faktički plaćali za tu sposobnost da im decu ukradu i prodaju. Sada mi se evo i ekran od tastature naježio! Sve to na očigled države o kojoj sada brižni Strazbur vodi računa zbog svoje nemarnosti. Države koja kao nešto pokušava po tom pitanju, ali bez ikakvih rezultata. Države koja je spremna da prevrne čitavu zemaljsku kuglu i uloži stotine naših vrtića, škola i bolnica da pronađe neke likove koji po belom svetu prodaju neku drugu, belu robu, a ne – zamislite naše ukradene bebe po svojoj zemlji i to po svojim zvaničnim “najhumanim” ustanovama. Pa će mi neko reći da nije do države i njenih bezdušnika koji stavljaju 101 drugi prioritet ispred toga!
“Prvo što ću mu reći je da nije dat već mi je uzet. Da sam ga želela i rodila za sebe, a ne za nekog drugog. Da ga volim i da ima porodicu ovde, a kako će dalje živeti neka odluči sam“.
Ona tada saznaje da je njen sin živ i da se nalazi u Srbiji, moguće čak i u Pančevu. Međutim, dok je ona saznavala više podataka dogodilo se to da se mladić za koga veruje da joj je sin – odselio u SAD.
Vojislav Šešelj (Sarajevo, 11. oktobar 1954) je srpski političar, predsednik Srpske radikalne stranke i doktor pravnih nauka.
Mila moja kćeri,
Kad mi je preporučila da te za svaku sigurnost prebaci kod nedonošcica, jer si mala, teška 2.450 grama, pa 'da te skloni od svake eventualne infekcije', ja sam shvatila to kao njenu revnost i brigu i prihvatila kao dobronamernu preventivu. Prva dva dana sam te dojila, a onda mi je preporučila da te hranim na cuclu, jer si 'jako mala i nemaš snage da vučes mleko iz grudi, pa ti je lakše da se hraniš na cuclu'. Ja sam takode i to prihvatila, verujući joj. Svakog dana sam mogla da merim koliko pojedeš po obroku i nebično sam bila radosna kako su se obroci povećavali iz dana u dan. Jedanput smo bile same u boksu i ja sam te poljubila krišom u tvoje nežno obrašce. Bože kako sam bila toga dana srećna!
Ja ništa nisam posumnjala u to zašto me je pustio kući pre vizite i bez otpusne liste, toga nisam ni bila svesna, samo znam da sam potpisala nešto ne pročitavši ga, i da mi je kroz glavu proletela misao »Bože, šta li ja potpisah?«, a sledeća misao mi je bila »šta vredi da čitam kada te ne mogu oživeti«.
Nesrećna majka kaže da su joj sa obrazloženjem da se nagutao plodove vode, novorođenog sina odvezli u Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj ulici u Beogradu, gde je zvanično preminuo dan kasnije. Ona je uverena da to nije tačno.
Dok smo prikupljali materijal za serijal priča o nestalim bebama, javljale su nam se i majke koje su želele da ostanu anonimne. Ovo je priča jedne od njih. Gospoda S.S. zbog dalje istrage želela je da stavimo samo njene inicijale.
Ovo je priča Jasmine Stojanović iz Kruševca kojoj je pre dvadeset dve godine saopšteno da joj je beba preminula. Međutim, ona nikada nije dobila zvaničnu potvrdu.
"Odmah sam pozvala bolnicu i rekli su mi da je stigla sa upalom pluća (a to je dijagnoza kod skoro svakog deteta koje je nestalo), da je ta bakterija prešla na mozak i da se bore za njen život. Pitam se kako je detetu toliko moglo da se iskomplikuje stanje za nekih 4-4 i po sata koliko je trajao put od Prištine do Beograda, a jos je bilo pokriveno antibiotikom? Rekla mi je da bi bilo dobro da dođemo da je obiđemo. I tako je bivalo svaki dan kad god bi zvali. Zbog mog stanja nismo mogli da krenemo odmah, i 06.01.1993. odlazimo na Institut za neonatologiju da je vidimo. Stajali smo u hodniku, iza staklenih vrata na odeljenju. Sestre i lekari samo su prolazili i gledali u nas dok se napokon jedna od njih nije smilovala nakon dužeg vremena i izašla da nas pita šta mi čekamo. Rekli smo da smo došli da vidimo našu bebu, a ona nam je odgovorila da bi bilo bolje da je ne vidimo, da je u jako teškom stanju i da se ne vezujemo. Tu je počelo ubeđivanje. Rekla sam da su sve vreme insistirali da dođemo, a sada nam to ne daju. Nisam htela da odustanem i na insistiranje pustili su nas da uđemo", kaže Jasmina.
Robiju od tri godine, po Krivičnom zakoniku, mogu da očekuju pacijenti – koji poklone daju, i lekari koji ih primaju. Međutim, u Srbiji vlada tradicija da se lekarima kupuju prigodni pokloni kao zahvalnosti nakon dobro urađene intervencije.
“Porodila sam se u Inđiji, da bi sutradan beba bila preneta u Novi Sad bez mog znanja. Tek kasnije mi je saopšteno da je beba odvedena zbog aspiracione pneumonije. Aspirirala je malo plodovu vodu. Navodno, je zbog toga dobila upalu pluća i nakon pregleda lekara morala je biti prebačena za Novi Sad. Odmah sam zatražila da odem i ja, međutim, meni nisu dali da odem. Tek, četvrti dan na moju inicijativu otišla sopstvenim vozilom u Novi Sad i bila sam sa bebom tamo devet dana. Beba je normalno izgledala, zdravo... Da bi tog sudnjeg dana, 28. januara, u posetu došli moj muž, majka, brat. Ja sam im pokazala bebu kroz staklo i vratila je nazad u boks. I vratila sam se da razgovaram sa porodicom koja mi je došla u posetu. Dok smo razgovarali, primetila sam da se nešto čudno dešava. Osoblje se kretalo ubrzano. Čak je i moj suprug to primetio i otišla sam da vidim šta se dešava. Otišla sam tamo. Moje dete je bilo stavljeno u inkubator, bez aparature. I lekar je, dok je slušalicama slušao dete, paralelno razgovarao sa sestrom. Smejali su se i nije mi izgledalo kao da to pažljivo radi. S obzirom da sam i ja zdravstveni radnik, znala sam da kad se radi pregled, lekar mora da bude skoncentrisan na to. Tada mi se i učinilo da to nije moja beba. Imam utisak da je to neka druga beba, podmetnuta, jer je moja beba pre par minuta bila obučena, a ova je bila golišava'', otpočinje Ankica Dujmović svoju potresnu priču za naš portal.
Predstavnici Ministarstva pravde i Ministarstva zdravlja razgovarali su sa roditeljima i nevladinim organizacijama o radu Komisije koja bi trebalo da se formira do 15. decembra, a koja će postupati po pritužbama roditelja koji smatraju da su im deca nestala.
Da li će ikada biti otkrivena istina o sudbini beba za koje roditelji veruju da su ukradene? I posle današnjeg sastanka roditelja i predstavnika vlasti, još nema naznaka da će se ovaj problem rešiti.
Zaštitnik gradana obavestio je danas Ministarstvo pravde da neže imati predstavnika na sastanku koji to ministarstvo organizuje povodom preduzimanja opštih mera koje je naložio Evropski sud za ljudska prava u predmetu Zorice Jovanović protiv Srbije, a u slučaju nestale bebe.
Ljiljana Milovanović beba je jedna od mnogobrojnih majki koje traže svoju decu, nestalu iz srpskih porodilišta. Borbu za istinu počela je 3. juna 2011. godine kada je, kako kaže, igrom slučaja dobila krštenicu svoje kćerke koja je umrla 1975. godine, kako joj je rečeno, odmah posle rođenja.
Rodoljub Šabić
Radmila Miljuš
DNK analizom dokazane su 42 krađe beba u poslednjih četrdeset godina, a roditelji i Udruženje roditelja nestalih beba Srbije su privatnim istragama, prateći bolničku dokumentaciju ušli u trag 74 deteta za koje veruju da su ukradena
Nakon što je sva dokumentacija dobro provrena, i nakon što tragovi istraživanja odvedu do neke osebe za koju se veruje da je nekada u porodilištu ukradena od biološke majke i prodata nekoj porodici, ostaje da se učini poslednji korak – potrebno je da se DNK majke preklopi sa DNK osobe za koju se veruje da je ukradena.
- Mi ih pozovemo i zamolimo da se nađemo negde. Onda im objasnimo o čemu se radi i gotovo da nam se nije dogodilo da osoba sama ne pristane na to da učestvuje u DNK ispitivanju – tvrdi Čičarević.
- Bebe su pri porođaju bile toliko glasne i plakale su, a dr. Boro Kuprešak mi ih je stavio na prsa. Nekoliko minuta kasnije, odnijeli su ih na kupanje i odijevanje. Vratili su ih nakon nekoliko minuta odjevene te sam ih podojila. S obzirom na to da je bio rat, sve rodilje su nakon porođaja s djecom puštali kući - kaže Dragica.
Drugo dijete, također muškog spola, rođeno u 3.30 sati, s porođajnom težinom 1900 grama i dužinom 48 centimetara. Na samom rođenju imalo je loš apgar i bilo je reanimirano. Prema dokumentaciji, dijete je bilo respiratorno nestabilno, iako je uključena potpuna terapija koja je uobičajena kod ove vrste novorođenačkih problema. Dijete je umrlo u 18.15 sati. U potvrdi o smrti kao uzrok navedena je nezrelost pluća kod prijevremeno rođene novorođenčadi. Iz evidencije u knjizi izdanih tijela umrlih može se vidjeti da je tijela umrlih beba 10. kolovoza 1993. preuzeo Komemorativni centar Tuzla, koji se u to vrijeme zvao JKP Pogrebne usluge, gdje se eventualno mogu dobiti dodatne informacije.
Slučaj nestalih beba star je pola veka, ali domaća tužilaštva do sada nisu pokrenula nijednu istragu kojom bi se utvrdila istina o priči o bebama nestalim iz porodilišta.
Zaštitnik građana pretpostavlja da do se tužilaštvo do sada nije bavilo ovim slučajem, jer su smatrali da nema osnova za pokretanje istrage, ali da je njegov stav suprotan – budući da država nije u mogučnosti da garantuje da se krađa beba nije dogodila, onda je dužna da da odgovore.
Nisam pobornik teorija zavere, ali ovaj način uskraćivanja osnovnog ljudskog prava je najprostije rećeno neshvatjivo ogavan.. Ovo je sistemska krađa u koju su uključeni ne-ljudi od porodilišta, matičnih službi, neonatologije, grobara i naravno tužioca, tj pravosuđa koje ne dozvoljava DNK analize radi utvrđivanja očinstva. Zamislite da decenijama u mračnim fiokama čami 7000 zahteva za DNK analize koje još dugo neće ugledati svetlost dana. Otimačina beba traje decenijama i dalje traje i to u svim porodilištima širom Srbije. Ni jedan društveni sloj nije izuzet. U davnim vremenima se za krađu konja određivala smrtna kazna, a danas za krađu beba nema nikakve odgovornosti a ni kazne. Najgore je što je ova krađa ima internacionalni karakter, ali je mnogo više izražen u zemljama koje su siromašne poput naše. Ni jedna trudnica nije sigurna - siguran je jedino porođaj u svom toplom domu. Moja preporuka je da dobro razmislite kada idete na porođaj gde vam odmah posle porođaja oduzmu bebu. U narednom delu opisaću vam način kako se perfidno kradu bebe. Ovo saznanja sam stekao kao novinar TV OK i bavio se istraživačkim novinarstvom...
Hoće li naći nove roditelje:
NJihova cijena kretala se u današnjoj vrijednosti od 15.000 do 40.000 evra, prenosi Net.hr.
U Udruženju više od 5.000 članova:
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar izjavio je danas da očekuje da će polovinom decembra Vlada Srbije formirati posebnu komisiju za rešavanje slučajeva nestalih beba, a da će do 15. januara biti doneti svi neophodni pravilnici za rad te komisije.
Karikatura Tošo Borković
- Od prvog dana kada je zabeleženo dostavljanje podataka ili podnošenje krivičnih prijava u vezi sa osnovama sumnje da je izvršeno neko od krivičnih dela zbog kojih je promenjen porodični status novorođene dece, javna tužilaštva su u kontinuitetu preduzela i preduzimaju sve zakonom prediđene radnje radi utvrđivanja konkretnog činjeničnog stanja u svakom od navedenih slučajeva. Radnje i mere obuhvataju prikupljanje obaveštenja i raspoloživih podataka od svih relevantnih državnih ustanova i organa, kao i pojedinaca.
Sastanku su prisustvovali ministri zdravlja i unutrašnjih poslova Zlatibor Lončar i Nebojša Stefanović, a u ime Ministarstva pravde pomoćnica ministra Vanja Rodić, kao i predstavnici roditelja čije su bebe nestale.
Sastanku su prisustvovali ministri zdravlja i unutrašnjih poslova Zlatibor Lončar i Nebojša Stefanović, a u ime Ministarstva pravde pomoćnica ministra Vanja Rodić, kao i predstavnici roditelja čije su bebe nestale.
Iako je država Srbija, po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, do 9. septembra ove godine trebalo da obezbedi naknade za roditelje nestalih beba i reši sporne slučajeve, to dosad nije učinjeno.
Više od 3.000 krivičnih prijava u vezi sa nestalim bebama „leži“ u fiokama tužilaštva, jer istraga ni po jednom od ovih predmeta nije pokrenuta. Iako je država Srbija, po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, do 9. septembra ove godine trebalo da obezbedi naknade za roditelje nestalih beba i reši sporne slučajeve, to dosad nije učinjeno. Srbija je tražila da se taj rok produži, što je Komitet ministara Saveta Evrope učinio, produživši period za tri meseca. Međutim, pitanje je da li će država ispuniti obaveze prema roditeljima do 9. decembra, s obzirom na to da još nije usvojen zakon koji reguliše tu oblast.
Ni mesec dana pošto je istekao rok da podnese prvi izveštaj Evropskom sudu za ljudska prava o preduzetim koracima na rešavanju slučaja nestalih beba, Srbija to nije uradila. Rok je prošao 9. decembra, a na stotine roditelja i dalje ne zna šta se desilo sa njihovom novorođenčadi, niti je pokrenuta istraga.