POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2025 2024 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / 2014. godina 
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić ističe da su sami roditelji stavljajući na raspolaganje Ministarstvu pravde "Model zakona o nestalim bebama", dali više nego solidnu osnovu za izradu zakona, prenosi Tanjug.
"Ne bi se smelo dozvoliti da se priprema predloga zakona nepotrebno prolongira i da željeni efekti još jednom izostanu", smatra Šabić, a navodi se na sajtu Poverenika. Šabić, koji je danas primio predstavnike beogradske grupe roditelja nestalih beba pozdravio je opredeljenje nadležnih ministarstava da se, da bi se došlo do konkretnih rezultata, posebnim zakonom ustanovi odgovarajući mehanizam sa jakim istražnim ovlašćenjima i nezavisnošću, na čemu roditelji nestalih beba već dugo insistiraju. Roditelji su, navodi se, zahvalili Povereniku na do sada pruženoj pomoći i zamolili ga za podršku i ubuduće, a Poverenik je pomoć, u granicama svojih ovlašćenja, obećao i za ubuduće. Nastojanja roditelja da dođu do informacija o nestaloj deci traju godinama, nedopustivo dugo, poručio je Šabić. Podseća da je još 2006. godine formiran Anketni odbor Skupštine Srbije, koji je podneo Izveštaj o utvrđenom stanju i utvrdio predlog mera koji je podrazumevao zadatak MUP-a da ispita sve slučajeve nestanka beba i u roku od tri meseca podnese Izveštaj, kao i da ubuduće sve slučajeve ovakve vrste vode Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo.
"Sami roditelji su, stavljajući na raspolaganje Ministarstvu pravde 'Model zakona o nestalim bebama', dali više nego solidnu osnovu za izradu zakona i ne bi se smelo dozvoliti da se priprema predloga zakona nepotrebno prolongira i da željeni efekti još jednom izostanu", rekao je Šabić, a navodi se na sajtu Poverenika. Šabić, koji je danas primio predstavnike beogradske grupe roditelja nestalih beba pozdravio opredelenje nadležnih ministarstava da se, da bi se došlo do konkretnih rezultata, posebnim zakonom ustanovi odgovarajuci mehanizam sa jakim istražnim ovlašcenjima i nezavisnošcu, na cemu roditelji nestalih beba vec dugo insistiraju. Roditelji su, navodi se, zahvalili Povereniku na do sada pruženoj pomoći i zamolili ga za podršku i ubuduće, a Poverenik je pomoć, u granicama svojih ovlašcenja, obećao i za ubuduće. Nastojanja roditelja da dođu do informacija o nestaloj deci traju godinama, nedopustivo dugo, poručio je Šabić i podsetio da je još 2006. godine formiran Anketni odbor Skupštine Srbije, koji je podneo Izveštaj o utvrđenom stanju i utvrdio predlog mera koji je, uz ostalo, podrazumevao zadatak MUP-a da ispita sve slučajeve nestanka beba i u roku od tri meseca podnese Izveštaj, kao i da ubuduće sve slucajeve ovakve vrste vode Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo. Foto Tanjug / S.Radovanović, arhiva
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti primio je danas predstavnike Beogradske grupe roditelja nestalih beba. U razgovoru sa njima Poverenik je pozdravio opredelenje nadležnih ministarstava da se, da bi se došlo do konkretnih rezultata, posebnim zakonom ustanovi odgovarajući mehanizam sa jakim istražnim ovlašćenjima i nezavisnošću, na čemu roditelji nestalih beba već dugo insistiraju. Roditelji su zahvalili Povereniku na do sada pruženoj pomoći i zamolili za podršku i ubuduće, a Poverenik je pomoć, u granicama svojih ovlašćenja, obećao i za ubuduće. Nastojanja roditelja da dođu do informacija o nestaloj deci traju godinama, nedopustivo dugo. Još 2006. godine formiran je Anketni odbor Narodne skupštine RS koji je podneo Izveštaj o utvrđenom stanju i utvrdio predlog mera koji je, uz ostalo, podrazumevao zadatak MUP-a da ispita sve slučajeve nestanka beba i u roku od tri meseca podnese Izveštaj, kao i da ubuduće sve slučajeve ovakve vrste vode Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo. Roditelji su još krajem 2007. godine tražili od MUP-a pomenuti Izveštaj, koji im je bio uskraćen, i koji su dobili tek posle naloga Poverenika, ali su ostali nezadovoljni zbog nepreduzimanja pomenutih mera. Samo u poslednjih nekoliko godina, Poverenik je vodio više desetina postupaka po žalbama roditelja u vezi sa „nestalim bebama". U nastojanju da im pomogne obratio se krajem 2008. godine, predsednici Narodne skupštine, nakon te intervencije u Skupštini je formirana nova Radna grupa sa sličnim zadatkom kakav je imao Anketni odbor, ali su željeni efekti opet izostali. I u Izveštaju Zaštitnika građana za 2010. godinu konstatovano je da je u prošlosti postojalo mnoštvo manjkavih i neusklađenih procedura koje nisu ni dosledno poštovane; da je bilo neodgovornosti i al?kavosti u vođenju evidencija i dokumentacije, da nije bilo dovol?no poštovanja za prava roditel?a na potpuno informisanje i odlučivanje, zbog čega se, bez mnogo dubl?e istrage u svakom pojedinačnom sumnjivom slučaju, ne može iskl?učiti mogućnosti da neko nije nezakonito odvojio dete od roditel?a i proglasio ga mrtvim. Zaštitnik građana je zbog toga Izveštajem predložio donošenje posebnog zakona kojim bi se osnovalo privremeno nezavisno telo sa jakim istražnim ovlašćenjima, na šta se pozvao i Evropski sud za l?udska prava u Strazburu, kada je prihvatio prvu tužbu protiv Srbije u slučaju „nestalih beba". S tim u vezi Poverenik pozdravl?a i ocenjuje kao vrlo vrednu rešenost Ministarstva zdravl?a da se ono maksimalno angažuje na pripremi predlog zakona(za šta je u direktnom razgovoru sa ministrom Lončarom dobio uveravanja), ali upozorava da je reč o zadatku koji podrazumeva i zahteva angažman još nekoliko ministarstava, posebno Ministarstva pravde. Sami roditel?i su, stavl?ajući na raspolaganje Ministarstvu pravde "Model zakona o nestalim bebama", dali više nego solidnu osnovu za izradu zakona i ne bi se smelo dozvoliti da se priprema predloga zakona nepotrebno prolongira i da žel?eni efekti još jednom izostanu.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Za patent, koji je zaštićen u Zavodu za intelektualnu svojinu, zainteresovano je i Ministarstvo zdravlja, koje želi da konačno stavi tačku na aferu u vezi s krađom beba i otkloni strepnje roditelja da nešto slično može i danas da se desi. "To je dualni biometrijski skener koji pri porođaju direktno uzima otisak prsta novorođenčeta i majke. Podaci mogu da se šifruju, mada i ne moraju", objašnjava Lalović u izjavi Tanjugu. On navodi da bi pri izlasku iz porodilišta trebalo ponovo da se uradi kontrola i uzme otisak prsta deteta i majke, tako da ne stvori ni minimalna mogućnost zamene, krađe bebe ili neke druge zloupotrebe, a i time bi svaka majka znala pouzdano da je dete njeno. "Uređaj je sjajan. Mi danas mnogo toga čuvamo raznim sistemima zaštite - novac, sefove, a ono što je najsvetije - ljudski život, ne čuvamo. Ovo je prilika da prvi uvedemo ovu inovaciju, a onda i da je izvozimo", kaže Lalović. Mladi doktorand pojašnjava da ovo nije moglo ranije da bude primenjeno u praksi, recimo, sedamdesetih i osamdesetih godina, jer biometrija nije bila na tom nivou kao danas, ali dodaje da je interesantno da nigde u svetu biometrija nije počela da se koristi u te svrhe. "Interesantno je da niko nije biometriju počeo da koristi u porodilištima, ali to je šansa za nas da patent primenimo u Srbiji, a zatim i da izvezeno u inostranstvo", kaže Lalović. Čim je počelo da se govori o uzimanju otiska prsta kod beba, krenule su i kritike da je to "čipovanje dece". "Ovo nema nikakve veze sa čipovanjem. To bi se radilo u porodilištima uz pristanak majke", naglašava Lalović. Na ideju je došao, kako kaže, jer će za nekoliko meseci postati otac, a biometrija je tema njegovog doktorskog rada. Naučno je dokazano, pojašnjava, da se jedino otisak prsta formira prenatalno, do sedmog meseca trudnoće i ostaje takav do kraja života, dok se sve ostale biometrije menjaju. Ministar zdravlja Zlatibor Lončar nedavno je rekao da će ministarstvo podržati projekat, ako da je portrebno i da bude podržan finansijski kako bi se primenjivao u porodilištima. Lalović kaže da prva faza realizacije projekta ne bi koštala više od 15.000 do 20.000 evra, dok bi nabavka uređaja porodilišta koštala od 200 do 300 evra. Kaže i da bi svako porodilište trebalo da ima po jedan uređaj, pojedina i više, zavisno od broja beba koje se u njima rađaju. "Jedina moja molba ministarstvu ili nekoj fondaciji je da mi pomognu u međunarodnoj zaštiti ovog patenta, koja malo više košta i ne može pojedinac da je priušti. Ako Ministarstvo zdravlja prihvati izum neću tražiti nikakve naknade, dozvoliću da se u Srbiji koristi besplatno", zaključio je Lalović.
Da li je arogancija srpskih vlasti u ophođenju na tako ozbiljan problem imala uticaj ili su sudije samo ozbiljno radile svoj posao, manje je bitno od ishoda – Evropski sud pravde je zaključio da taj jedan slučaj ne znači ništa i da će Srbija morati da preduzme odgovarajuće mere u slučaju svakog roditelja koji želi da sazna istinu o sudbini svoje nestale dece, da preduzme sve odgovarajuće mere u potrazi za istinom uz donošenje posebnog zakona koji je predložio srpski ombudsman i da obezbedi individualnu satisfakciju svim roditeljima koji su u istom položaju kao Zorica Jovanović. Za taj posao je dat rok od godinu dana, a odlučeno je da će način na koji će naša država da reši sve pojedinačne slučajeve nestalih beba oceniti Komitet ministara Saveta Evrope. Da je država htela da sasluša šta ombudsman ima da kaže o tom slučaju, mogla je to da uradi još 2010. kada je objavljen opsežan izveštaj o slučajevima „nestalih beba” sa preporukama koje su, kako za NIN potvrđuje Saša Janković, i dalje iste: „Kada sam pre četiri godine završio tri postupka kontrole u pojediničanim slučajevima koji su karakteristični za priču o nestalim bebama, moj zaključak je bio da su takav stepen aljkavosti u primeni procedura, takav stepen neusklađenosti dokumentacije, takav stepen bahatosti i lenjosti administracije da uradi ono što treba i protok vremena stvorili situaciju u kojoj niko ne može da tvrdi da neko dete nije ukradeno. Zbog toga je potrebno doneti posebni zakon kojim se daju specifična istražna ovlašćenja nekom novom telu, koje bi moralo da ima snažna istražna ovlašćenja da utvrdi istinu i da bude dovoljno nezavisno da roditelji prihvate njegovu ocenu kao verodostojnu i tačnu. Zakon, jer se ne mogu podzakonskim aktima dati istražna ovlašćenja i teško je verovati da će telo koje je formirano unutar Vlade, odlukom Vlade i koje je sastavljeno od onih organa uprave koji bi trebalo da su sprečili da problem uopšte nastane, imati dovoljan kredibilitet“. Umesto da se bilo šta preduzme, Vlada je sačekala da istekne zakonski rok koji nam je sud u Strazburu dao a da u međuvremenu čak nije ni novčano obeštetila roditelje koji traže istinu, a kojih u ovom trnutku ima oko 3.000. Nakon toga je zatražila odlaganje presude, dobila tri meseca i potrošila ih 9. decembra, a umesto istine je priložila obećanje – ne postoji nikakav razlog za paniku jer će do 15. decembra formirati komisiju koja će sve to srediti. A ta „nezavisna” komisija će biti tolika jaka i relevantna da joj nije potreban zakon na kome i naši stručnjaci i EU insistiraju, već će poslužiti i neki podzakonski akt. I tek kada je sve to već smišljeno, zaštitniku građana je poslat pismeni poziv od strane Ministarstva pravde da prisustvuje sastanku na kome će se razgovarati o formiranju komisije na osnovu „već napravljenog državnog plana koji su pravili relevantni državni organi”, čime mu je predočeno da ni on, ni njegov izveštaj, ni njegov predlog da se donese zakon ne spadaju u tu kategoriju „relevantnih”. A da li u njih spadaju roditelji „nestalih beba” pitali smo Vladimira Čičarevića, predsednika Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, jedinog udruženja koje je ove godine dobilo prijem u Komitet za ljudska prava u zgradi UN, na kome je održalo tribinu o antibebi trafikingu. „Upoznat sam preko medija da će se formirati komisija, za sada nemam informacije šta se dešava i ko je u toj komisiji. Ono što mogu da potvrdim jeste da sam na sastanku sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom razgovarao o temi krađe beba i da mi je rečeno da će predstavnici Udruženja biti pozvani u nezavisnu komisiju kojoj će prethoditi sastanak ministarstava pravde, zdravlja i policije. Nismo pozvani na sastanak, pozvana je grupa roditelja koja nam je nepoznata a koja je predložila zakon koji je u Skupštini odbijen. Razlog tome je jer sam lično ministru zdravlja dokumentovao spornu i kontroverznu dokumentaciju koju izdaju bolnice i matične službe, zatim kako to treba rešiti i na koji način dolazimo do ukradene dece! Da budem jasan, od te komisije apsolutno neće biti ništa i pokušaće da zamažu oči građanima. Ne ide u prilog državi da razbije lanac krađe beba jer to posao bez ulaganja. Cena beba se kreće od 15.000 do 45.000 evra”, kaže Čičarević. Naš sagovornik napominje da je po proceni Udruženja „nestalo” između 6.000 i 10.000 beba i da nisu tačne priče da se to dešavalo samo pre nekoliko decenija, kako to pokušavaju da predstave vlasti, već da im je poslednji slučaj prijavljen pre sedam meseci i da poseduju još jedan od pre dva meseca, ali da on još uvek nije dokumentovan. Takođe, da su u 42 slučaja, putem DNK analize uspeli da uđu u trag već odrasloj deci, ali da je naše tužilaštvo odbilo te dokaze uz obrazloženje da su analize rađene na privatnim klinikama. I dok se kod nas ti podaci još uvek gledaju sa skepticizmom, u Nemačkoj su obelodanjeni kao jedna od najvećih evropskih trafiking afera. Prvo je nekoliko nedelja Drugi program državne televizije emitovao prilog o krađi beba u Srbiji, da bi prošle nedelje ugledan list Cajt dao opsežnu analizu iznevši sumnje Udruženja roditelja nestalih beba da se radi o dobro organizovanom poslu u kom postoji mnogo karika: lekara, babica, čistačica u bolnicama, zaposlenih u Centrim za socijalni rad, činovnika koji prekrajaju matične knjige... A ove navode su potkrepili primerom Mire Dobrosavljević koja je na 18. rođendan navodno preminulog sina, dobila pismo u kom se poziva da se upiše u birački spisak i koja tvrdi da je idući za ovim podatkom ustanovila da je on živ i da je sa novom porodicom otišao u SAD. Komisija koju Vlada najavljuje bi, jednom, trebalo da da odgovor na sva ta pitanja i sve te sumnje. Možda će to i uraditi, ali ipak ostaje nejasno zašto se toliko čekalo, zašto smo dozvolili da se probiju svi rokovi na koje smo se obavezali i zašto je taj „državni plan” urađen u tajnosti i nije prošao ni kroz kakvu javnu raspravu. I zašto formiranje komisije i dalje kasni? Ministri pravde i zdravlja su nakon isteka svih rokova ipak odlučili da predlože donošenje lex spacialis povodom slučaja nestalih beba. Sandra Petrušić
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
– Posle dva dana, tadašnja načelnica dečjeg bloka mi je izrazila saučešće, saopštivši mi da je dete umrlo 19. avgusta u 23.30 sati, uz obrazloženje „da je možda tako bolje, jer deca rođena u sedmom mesecu ako i ostanu živa mogu da imaju velike posledice“ – priča Gordana. – Potom su mi dali neki injekciju, od koje sam se osećala čudno i obamrlo. Rečeno mi je i da je leš bebe poslat na obdukciju, a da ću nalaze dobiti naknadno. Kada je 2002. godine izbila afera krađa beba, Gordana je pokušala da dobije zvanične papire o svom detetu iz matične službe SO Niš. – U tim papirima se vide sline nelogočnosti – tvrdi Gordana. – Dete se rađa bez, a umire sa prezimenom. Kada se rađa ima državljanstvo, a nema ga kada umire. Ja na izvodu iz matične knjige rođenih nemam ni matični broj, niti državljanstvo. Čak je napisano da moja umrla beba ima prebivalište u Nišu! A da su je nadleženi naterali da bude još jedna sumnjičava majka, Gordana argumentuje frapantnim primerom. Krajem oktobra 1998. godine od Centra za socijalni rad u Aleksincu dobija poziv da se javi, kako bi odredila ime svom detetu. Poziv je usledio posle dopisa matičara iz SO Niš, koji je aleksinačkom centru dostavio krštenicu za novorođenče N. Ružić, kako bi se „odredilo lično ime detetu“. Ništa manji šok Gordana je dožiivela kada je u Dispanzeru za zdravstvenu zaštitu dece u Aleksincu ustanovila da je njena zvanično umrla kćerkica upisana – kao odseljena! U kartonu imunizacije, u rubrici podaci o razlozima neimuniziranja, crno na belo je napisano da je beba odseljena i to 22. novembra 1999. godine, odnosno gotovo više od godinu dana od rođenja. – Gde je odseljeno? – pita se ova Aleksinčanka. – Da li ovo može da bude administrativna greška? Pa zar ti ljudi, koji tako “greše”, znaju kako je majkama kada im i zvanično potvrde, kao u mom slučaju, da mi je dete odseljeno sa teritorije Aleksinca. I posle toga nikom ništa… Da Gordana Ružić nije jedina sumnjičava majka koja je doživela traume, potvrdila je mr Živodarka Dacin, predsednik Anketnog odbora radi utvrđivanja istine o novorođenoj deci, nestaloj iz porodilišta iz više gradova u Srbiji. Ona je objasnila da sve priče nesrećnih roditelja imaju svoje specifičnosti.
Šokirana je pre nekoliko godina bila i Danica Dimitrijević iz Beograda, koja tvrdi da je posle tri posle tri decenije uporne potrage ušla u trag svom navodno preminulom sinu. Tvrdi da je uspela da uće u trag ženi za koju je ubećena da joj je ukrala sina Milana. Danica je, u želji da dokaže majčinstvo, pokrenula sudski postupak dokazivanja srodstva putem DNK analize.
I sam Milan je prihvatio DNK analizu kako bi se, kako je rekao, najzad rešila misterija i smirila njegova porodica. Drugi opštinski sud u Beogradu je odlučio da genetičar iz Instituta za sudsku medicinu uradi analizu. Milan je odložio analizu zbog poslovnog puta, a 30. juna 2004. godine Danica i Milan su pozvani da godine da definitivno urade DNK. Međutim, tada se odigrao skandal. U kancelariju istražnog sudije pojavio se potpuno drugi čovek, s Milanovom ličnom kartom! – Zanemela sam i rekla da to nije moj sin, i da ne želim da radim analizu s nekim ko nije moje krvi – objasnila je Danica. – Sve je to bilo smišljeno. Umešani su i policija i sudstvo, to je njihovo maslo.
Ovaj nesvakidašnji događaj potvrdio je na sednici Anketnog odbora o nestalim bebama i dr Oliver Stojković, rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, koji je trebalo da izvrši planiranu analizu.
Ovih dana aktuelna je priča oko donošenja Zakona koji bi regulisao pitanje nestalih beba u Srbiji, a mi smo još napočetku ovog serijala nagovestili da je jedan takav Zakon preko potreban u rešavanju ove afere. Model Zakona napisala je profesorka Vesna Rakić – Vodinelić i upravo to je bio povod za naš razgovor sa njom. Profesorku smo pitali za koji period može biti donet taj Zakon, šta on obuhvata, da li je moguća pravna zastareslost ovih slučajeva...
Za koji vremenski period može biti usvojen lex specijalis? - Na ovo pitanje ne znam pravi odgovor. Ako bi postojala pravna i politička volja, budući da je model zakona okončan, zajedno sa obrazloženjem, bilo koja stručna radna grupa bi mogla da okonča rad za nekoliko nedelja, a nadalje, vreme zavisno od Vlade koja bi se morala baviti utvrđivanjem predloga, a potom od Narodne skupstine. Šta obuhvata predlog o krađi beba? - Kao odgovor na ovo pitanje najbolje bi bilo objaviti, javno, model zakona. Narodna skupština je donela odluku 2011. godine da postoji apsolutna zastarelost. Kako se može onda raditi predlog zakona? - Apslutna zastarelost se tiče krivičnih dela za koje postoji pretpostavka da su učinjena u vreme kada je navodna smrt deteta saopštena roditeljima. Model zakona se ne bavi krivičnom odgovornošću lica koja su učestvovala u oduzimanju dece, vec istraživanjem sudbine nestale dece i pravičnom naknadom. Krivična odgovornost je predviđena samo za svedoke koje nadležna komisija pozove i koji odbiju da daju iskaz ili komisija posumnja da iskaz ne odgovara istini. A, tu zastarelost krivičnog gonjenja počinje da teče tek od momenta vođenja postupka pred komisijom. Za koji vremenski period je predviđen lex specijalis? Prvi slučaj utvrđen je ’50 godina prošlog veka? - Ovaj model je, kao radnu pretpostavku uzeo period do 1970. godine unazad, iako ima nekih sumnji da je i ranije bilo slučajeva protivpravnog ponašanja biolnica, matičnih organa i drugih. To je stvar ne samo političke ocene, nego i procene mogućnosti do kog vrmena unazad je moguće urtvrđivati sudbinu nestale dece. Da li se izbegava odgovornost ljudskog faktora ovim predlogom zakona? - Dosadašdnji postupci su pokazali da je vlast uopšteno gledano, nezainteresovana za ozbiljno rešavanje problema nestale dece. To važi za sve vlasti od momenta kad je problem obelodanjen, a to je bilo devedesetih godina prošlog veka. U svim ovim slučajevima, bez "ljudskog faktora" ne bi ni bilo sumnje da su deca koja su živa proglasavana mrtvima, sto je moglo omogućiti dalje manipulacije. Kako je moguće da ovi slučajevi budu zastareli? - Već sam vam odgovorila na to pitanje. Inace, zastarelost u nasem krivičnom zakonodavstvu važi za sva dela izuzev za ratne zločine. U vreme kada su roditelji podnosili krivične prijave, one su uglavnom bile odbacivane, bilo zbog zastarelosti, bilo zato što se tvrdilo da nema dovoljno osnova za sumnju da su deca za koje se tvrdilo da su mrtva, zapravo živa. Zašto nije svrstano u genocid? - Ovakav način postupanja ne može se kvalifikovati kao genocid, ni prema međunarodnim, ni prema našim unutrašnjim izvorima prava. Genocid se odnosi na ubijanje ili stavljanje u posebno teške uslove određene grupe lica koja čine manjinu – etničku, versku, kulturnu, itd., a ovde to nije bio slučaj. Da li se predlog zakona krši sa Ustavom? - U Modelu zakona koji vam saljem ne vidim da je bilo koja njegova odredba u suprotnosti sa ustavom Srbije, a u svakom slučaju, moguće je da se zatraži preliminarna kontrola ustavnosti od ustavnog suda. To treba da učine oni koji tvrde da su određene odredbe Modela zakona u suprotnosti sa Ustavom. Vaše mišljenje/stav u vezi nestalih (ukradenih) beba? - Svoj stav sam izrazila time što sam učestvovala u pisanju Modela zakona. Radi se o ozbiljnoj obavezi Srbije kao države i ona mora da uredi pravni mehanizam za ispunjenje ove obaveze! Po prvi put, u elektronskoj formi objavljujemo nacrt Zakona o nestalim bebama, kao i obrazloženje za isti.
Autori: Ivan E. - Andreja B.
Pre više od 40 godina Srbija se susrela sa organizovanim kriminalom koji ni do danas nije rešen – krađa novorođenčadi iz porodilišta.
Međutim, postavljaju se pitanja “šta se čeka”, “zbog čega se prijave nalaze (leže) u fijokama tužilaštva”, “ko je kriv što istraga stoji u mestu” i “ko ne želi da preuzme odgovornost na sebe”? Naime, Republičko javno tužilaštvo je pre više od 10 godina po prvi put otvorilo istragu o nestalim bebama, da bi samo godinu dana kasnije istraga prekinuta zbog zastarelosti krivičnih dela i od tada, pa sve do danas, se ništa povodom toga nije uradilo.
U septembru ove godine je formirana radna grupa i očekuje se da Ministarstvo rada pošalje odgovarajući predlog Vladi, međutim, najavljeno je da će se to učiniti pre nedelju dana, što takođe nije učinjeno, a polovinom decembra bi trebalo da Vlada Srbije formira posebnu komisiju za rešavanje slučajeva nestalih beba.
Iz Republičkoj javnog tužilaštva nam je saopšteno da su po krivičnim prijavama u slučajevima navodno nestalih beba, u skladu sa Zakonom kojim se određuje nadležnost sudova i javnih tužilaštva, postupali i postupaju nadležna javna tužilaštva na teritoriji Republike Srbije, koja su u skladu sa prikupljenim dokazima donosila i donose odgovarajuće odluke u svakom konkretnom predmetu. Prema podacima sa kojima raspolaže Republičko javno tužilaštvo iz januara 2014. godine javnim tužilaštvima na teritoriji Republike Srbije, podneta je ukupno 201 krivična prijava zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. KZ, promena porodičnog stanja iz člana 192. KZ i druga krivična dela koja se odnose na slučajeve navodno nestale novorođenčadi.
Inače, sva dokumentacija formirana po navedenim prijavama, nalazi se u predmetima nadležnih javnih tužilaštava na teritoriji Republike Srbije. M. Bojić
Ombudsman kaže da je samo zakonom moguće ustanoviti privremeno telo sa jakim istražnim ovlašćenjima i nezavisnošću, što su osobine potrebne da bi se došlo do konkretnih rezultata i imao takav legitimitet da te rezultate porodice prihvate kao istinu, navodi se u saopštenju zaštitnika, a prenosi Tanjug.
Izveštajem Zaštitnika građana iz 2010. godine konstatovano je da je u prošlosti postojalo mnoštvo manjkavih i neusklađenih procedura koje nisu ni dosledno poštovane. U izveštaju je konstatovano da je bilo neodgovornosti i aljkavosti u vođenju evidencija i dokumentacije i da nije bilo dovoljno poštovanja za prava roditelja na potpuno informisanje i odlučivanje, zbog čega se, bez mnogo dublje istrage u svakom pojedinačnom sumnjivom slučaju, ne može isključiti mogućnosti da neko nije nezakonito odvojio dete od roditelja i proglasio ga mrtvim. Zaštitnik građana je zbog toga Izveštajem predložio donošenje posebnog zakona kojim bi se osnovalo privremeno nezavisno telo sa jakim istražnim ovlašćenjima, na šta se pozvao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kada je prihvatio prvu tužbu protiv Srbije u slučaju "nestalih beba". U saopštenju se podseća i da je izveštajem Zaštitnik građana od nadležnih organa tražio da preduzmu niz mera kako bi se smanjila mogućnost nastanka novih spornih slučajeva, kao i da je najveći broj tih mera u međuvremenu sproveden.
Pošto je u pitanju ispunjenje presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, o ovoj odluci će do 9. januara biti obavešten i Komitet ministara SE, a u izradu zakona biće uključeni predstavnici udruženja roditelja, poverenik za informacije od javnog značaja i ombudsman. Lončar je naglasio da je Srbija prva država u kojoj će biti donet poseban zakon o nestalim bebama: - Danas se u porodilištima strogo insistira na poštovanju pravila - da roditelji vide mrtvo dete, da učestvuju u sahranjivanju, uvodi se video-nadzor. Dobili smo predlog da se ubuduće uzima otisak prstiju majke i deteta, i ministarstvo će takav predlog podržati, a ako bude potrebno i finansirati, kako se slične stvari ne bi ponavljale. Polazna osnova za leks specijalis biće model zakona koji su sačinili prof. Vesna Rakić Vodinelić i pravnik Danilo Ćurčić, koji je i prisustvovao sastanku roditelja i ministara. Zakon bi se primenjivao na sve slučajeve “nestalih beba” od 1. januara 1970. Pod “nestalim detetom”, po ovom modelu, podrazumeva se novorođenče za koje je roditeljima saopšteno da je umrlo u porodilištu, ali im posmrtni ostaci nisu pokazani, nije im saopšteno mesto sahranjivanja, niti se na osnovu upisa u matične knjige, uvida u obdukcioni zapisnik i druge isprave, može utvrditi da je preminulo. - Zakonom će se roditeljima koji se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji kao Zorica Jovanović (majka koja je dobila spor protiv Srbije u Strazburu) omogućiti da pokrenu postupke pred nezavisnom komisijom. Ona bi trebalo da utvrdi sve činjenice u odnosu na njihove pojedinačne slučajeve i da se, posle istrage, konačno utvrdi istina - objašnjava Ćurčić. Dodaje i da bi komisija trebalo da bude nezavisno i samostalno telo čije članove bira Narodna skupština. - Ona bi trebalo da ima snažna istražna ovlašćenja. Posle sprovedenog postupka koji ispunjava standarde pravičnog suđenja, trebalo bi da donese odluku kojom se utvrđuje da li je pritužba osnovana ili neosnovana, odnosno da li je nestalo dete umrlo. U onim slučajevima u kojima je utvrđeno da dete nije umrlo, trebalo bi da se utvrdi kakva je njegova sudbina - kaže Ćurčić. Zakon neće omogućiti retroaktivno vođenje krivičnih postupaka. On predviđa i nadoknadu roditeljima. Članovi Beogradske grupe roditelja podržavaju usvajanje posebnog zakona i podsećaju da su još pre pola godine predložili takav nacrt. Navode i da će insistirati da komisija ima široka ovlašćenja. Međutim, članovi “Originalne BG grupe roditelja” tvrde da ne žele da “pomognu usvajanje zakona kojim se legalizuje trgovina bebama u Srbiji”. - Taj zakon ne ugrožava samo nas, kojima će biti isplaćen novac u zamenu za nestalu decu, već će omogućiti prikrivenu legalnu trgovinu bebama - navodi Nataša Janković Dejanovski iz ove grupe roditelja. Posebna policijska jedinica? Kao dokaze, Komisija će koristiti dokumenta, uviđaj, saslušanje svedoka, svedoka pokajnika i svedoka stručnjaka, nalaz i mišljenje veštaka... Razmatra se i eventualno formiranje posebne policijske jedinice koja bi se bavila slučajevima koji nisu zastareli.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
U pitanju je patent koji se zove uređaj za biometrijsku identifikaciju roditeljstva – materinstva, a od septembra je zaštićen u Zavodu za intelektulanu svojinu. Ukoliko sve to zaživi, krajem sledeće godine taj uređaj, koji na osnovu otisaka prstiju majke i novorođenčeta nepogrešivo izbacuje rezulate, mogao bi da se nađe u svim porodilištima. „Došao sam na ideju da napravim takav patent, koji ne postoji nigde na planeti, jer ću za nekoliko meseci postati otac. U stvari, inspirisan sam bio trudnoćom moje supruge, ali i svim onim što se dešavalo u vezi sa aferom „Krađe beba“. Moja doktorska teza imala je veze sa biometrijom i bavim se tom granom nauke. Pošto je naučna činjenica je da se jedino otisak prsta formira do sedmog meseca trudnoće i ostaje takav celog života čoveka, odlučio sam se za taj vid biometrijske zaštite beba i majki. Sve ostale biometrije se menjaju, miris ili zenica oka, dlan, oblik šake, pigmentacija u oku „, otkriva ekskluzivno za Alo Komlen Lalović. Prema njegovim rečima, ideja je bila da uređaj ima dualni skener, odnosno dva polja za uzimanje otiska prsta majke i novorođenčeta. „Uz pristanak majke, istovremeno bi se radilo skeniranje po rođenju. Podaci mogu da se šifruju, ali i ne moraju. Ne postoji mogućnost greške. Majka potom dobija odgovor: „Da, to je vaša beba, možete ići kući“ ili, ako se otisci prstiju ne podudaraju, onda se skeniraju sve ostale bebe, kako bi se utvrdilo koja je ona prava. Dakle, ne postoji mogućnost zamene“, objašnjava on. Cena bi bila od 200 do 300 evra, a trenutno je u fazi uspostavljanja kontakta sa porodilištima. Ulaganja 15.000 evra Komlen Lalović kaže da su početna ulaganja u ceo projekat 15.000 evra.
- Jučerašnji sastanak u Vladi je bio konstruktivan i mislim da smo na dobrom putu da rešimo dugogodišnji problem. Za izradu posebnog zakona kao model poslužiće onaj koji smo dostavili državnim organima, a na narednim sastancima usaglasićemo eventualne izmene i dopune. Radnu grupu činiće predstavnici nadležnih ministarstava, roditelji nestalih beba kao i profesori pravnih fakulteta - kaže Filipović. Model zakona za roditelje izradila je profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić sa svojim timom. Njime je predviđeno formiranje nezavisne komisije koja bi rešavala sve sporne slučajeve nestalih beba u proteklih 40 godina.
Loncar i ministar pravde Nikola Selakovic sastali su se sa predstavnicima udruženja roditelja nestalih beba, od kojih su dobili podršku za donošenje posebnog zakona. "Konacno smo krenuli da rešavamo nešto što traje decenijama. Odlucili smo se na potez koji nije bilo lako doneti. Preuzeli smo odgovornost i dobili podršku od svih da to uradimo", rekao je Loncar. Prema njegovim recima, cilj donošenja ovog zakona je da se sazna istina i da se utvrdi ono što je bilo, naglasivši da se u Srbiji vec preduzimaju mere da se takve stvari više ne dešavaju. Loncar je rekao da ce Srbija biti prva zemlja u svetu koja ce doneti zakon leks specijalis kojim ce se rešiti sudbina nestalih beba u Srbiji. Ministar pravde Nikola Selakovic rekao je da ce u izradu zakona leks specijalisa ucestvovati predstavnici udruženja roditelja nestalih beba, strucnjaci za oblast ljudskih prava, predstavnici nezavisnih regulatornih tela, MUP-a, ministarstava pravde i zdravlja i Republickog javnog tužilaštva. On je naglasio da ce sam tok izrade tog zakona biti jedna vrsta javne rasprave i da je najbitnije kakvi ce biti njegovi efekti. "Korist od ovog zakona nemaju samo roditelji koji sumnjaju da su njihova deca nestala, vec i svi ostali roditelji u Srbiji, kao i država da ubuduce promenom svojih zakonskih propisa spreci bilo kakvu mogucnost zloupotreba", naglasio je Selakovic. On je podsetio da Srbija ima jedinstvenu situaciju u svetu sa kojom se suocava, jer postoji velika grupa ljudi koja ne dolazi do pravde nekoliko decenija. "Svaki roditelj koji sumnja da mu je dete nestalo, da je oteto, prodato ili da su vršene razlicite protivzakonite radnje za novorodencad ima pravo da sazna istinu. Cilj zakona je istina i pravda. Nekada je to informacija, odgovornost ili prevencija", naglasio je Selakovic. Prema njegovim recima, o ovoj odluci do 9. januara 2015. godine bice obavešten Komitet ministra Saveta Evrope, koji prati izvršenje presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Državni sekretar u MUP Saša Nikolic rekao je da ce MUP uciniti sve u okviru svojih ovlašcenja kako bi se došlo do istine i da MUP radi po nalogu tužilaštva. Predstavnik Udruženja nestalih beba Nikola Šegrt rekao je da krade beba u buducnosti nece biti, tek kada se reši ono što se dešavalo u prošlosti. "Radimo zakon koji ce iskljuciti slucaj zastarelosti, nece biti krivicne odgovornosti, vec samo istina", naglasio je on. On je dodao da se i dalje svakodnevno udruženju javljaju roditelji koji sumnjaju da su im bebe nestale. Majka nestale bebe Mirjana Novak rekla je da ce roditelji ucestvovati u donošenju zakona i da je ovo veliki korak i pobeda roditelja, jer državne institucije, kako kaže, svih ovih godina nisu htele da saraduju sa roditeljima. Neki od njih ne misle da država iskreno stoji iz namere da se ozbiljno bavi ovim problemom. "Oni su dali nama da predlažemo taj leks specijalis, kao da farmaceutu dajte da napravi automobil na vodu. Ako hocete da sprecite kradu beba dajte DNK analizu video nadzor odskacu nam sa stolice kad ima to pomenemo“, Vladimir Cincarevic iz Udruženja roditeclja nestalih beba. Prema pisanjima medija, postoje podaci da se u Srbiji prodaju bebe po ceni od 15.000 do 45.000 evra i da nema zakona koji propisuje kako postupati sa telima preminule odojcadi. U septembru prošle godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu utvrdio je da je Zorici Jovanovic, cija je beba nestala 1983. godine u porodilištu u Cupriji, uskraceno pravo na porodicni život i da je država u obavezi da u roku od godinu dana odgovori majci šta se desilo s njenim detetom. Takode, Sud je državi naložio da ustanovi mehanizam za rasvetljivanje sudbine još 100 beba ciji su se roditelji obratili medunarodnom sudu.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Usvajanje posebnog zakona koji će rasvetliti slučajeve nestalih beba, jedini je efikasan način za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović, zaključili su na jučerašnjem sastanku Zlatibor Lončar, ministar zdravlja, i Nikola Selaković, ministar pravde. Ovaj sud od Srbije očekuje da uspostavi efikasan mehanizam za rešavanje svih sličnih slučajeva. Tim povodom, predstavnici resornih ministarstva razgovaraće sutra sa predstavnicima Udruženja roditelja nestalih beba kako bi osmislili naredne korake, kažu predstavnici dva resorna ministarstva. Goran Filipović, član Udruženja roditelja nestalih beba, izjavio je za naš list da se raduje, jer će država konačno pokušati da uredi ovu oblast. – Srbija je prva država koja će imati ovakav zakon i konačno je vlast pokazala Evropi da je spremna da se uhvati u koštac sa problemom nestale novorođenčadi. Pre šest meseci smo predložili nacrt ovog zakona i to će biti model na osnovu kojeg ćemo pregovarati. Osmišljavanje novog zakona shvatamo kao kompromisno rešenje. Svesni smo da ćemo, uz važeći zakon, voditi tešku bitku i da ćemo se sretati sa opstrukcijama – kaže naš sagovornik. Filipović ističe da će Udruženje zahtevati da istragu o nestalim bebama vodi komisija širokih ovlašćenja, koja će biti u potpunosti nezavisna od izvršne vlasti. Tako da udruženje neće podržati ministra Lončara koji je prošlog meseca najavio da će Vlada Srbije formirati posebnu komisiju za rešavanje slučajeva nestalih beba. U septembru prošle godine Evropski sud u Strazburu utvrdio je da je Zorici Jovanović, čija je beba nestala 1983. godine u porodilištu u Ćupriji, oštećeno pravo na porodični život i da je država u obavezi da u roku od godinu dana odgovori majci šta se desilo s njenim detetom i pokrene mehanizam za rasvetljivanje sudbine još 100 beba čiji su se roditelji obratili međunarodnom sudu. Zorica Jovanović nije dobila odgovor na pitanje šta se desilo sa sinom kojem se obradovala pre 31 godinu, ali joj je država uplatila naknadu od 10.000 evra i sudske troškove, kao što su naložile sudije Evropskog suda. U proteklih 12 godina nekoliko hiljada roditelja pokušavalo je na razne načine da otkrije istinu o svojim bebama za koje su sumnjali da su nestale u porodilištu, a ne da su umrle, kako su im govorili lekari. Nemački nedeljnik „Cajt”, pre nekoliko dana objavio je da se u Srbiji prodaju bebe po ceni od 15.000 do 45.000 evra i da nema zakona koji propisuje kako postupati sa telima preminule odojčadi. Udruženje nestalih beba tražilo je, između ostalog, da se u svim porodilištima obezbedi specijalni video-nadzor i da medicinsko osoblje svakodnevno piše specijalne izveštaje u kojima će tačno navoditi broj porođaja, živorođene, mrtvorođene ili preminule dece. Takođe, roditelji su zahtevali da inspektori Ministarstva zdravlja svaka tri meseca posećuju porodilišta i izveštaje objavljuju javno. Prema tvrdnjama članova udruženja, poslednje prijave o sumnjivoj sudbini živorođene dece stigle su pre nekoliko meseci. J. Popadić, Foto D. Jevremović
Do kraja maja poseban zakon o nestalim bebama Video snimci za gledanje i skidanje sa izjavama roditelja Nikole Šegrta i Mirjane Novokmet, ministra Selakovića i Lončara, kao i predstavnika iz MUP-a.
Usvajanje posebnog zakona koji će rasvetliti slučajeve nestalih beba, jedini je efikasan način za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović, zaključili su na jučerašnjem sastanku Zlatibor Lončar, ministar zdravlja, i Nikola Selaković, ministar pravde. Ovaj sud od Srbije očekuje da uspostavi efikasan mehanizam za rešavanje svih sličnih slučajeva. Tim povodom, predstavnici resornih ministarstva razgovaraće sutra sa predstavnicima Udruženja roditelja nestalih beba kako bi osmislili naredne korake, kažu predstavnici dva resorna ministarstva. Goran Filipović, član Udruženja roditelja nestalih beba, izjavio je za naš list da se raduje, jer će država konačno pokušati da uredi ovu oblast. - Srbija je prva država koja će imati ovakav zakon i konačno je vlast pokazala Evropi da je spremna da se uhvati u koštac sa problemom nestale novorođenčadi. Pre šest meseci smo predložili nacrt ovog zakona i to će biti model na osnovu kojeg ćemo pregovarati. Osmišljavanje novog zakona shvatamo kao kompromisno rešenje. Svesni smo da ćemo, uz važeći zakon, voditi tešku bitku i da ćemo se sretati sa opstrukcijama - kaže naš sagovornik. Filipović ističe da će Udruženje zahtevati da istragu o nestalim bebama vodi komisija širokih ovlašćenja, koja će biti u potpunosti nezavisna od izvršne vlasti. Tako da udruženje neće podržati ministra Lončara koji je prošlog meseca najavio da će Vlada Srbije formirati posebnu komisiju za rešavanje slučajeva nestalih beba. U septembru prošle godine Evropski sud u Strazburu utvrdio je da je Zorici Jovanović, čija je beba nestala 1983. godine u porodilištu u Ćupriji, oštećeno pravo na porodični život i da je država u obavezi da u roku od godinu dana odgovori majci šta se desilo s njenim detetom i pokrene mehanizam za rasvetljivanje sudbine još 100 beba čiji su se roditelji obratili međunarodnom sudu. Zorica Jovanović nije dobila odgovor na pitanje šta se desilo sa sinom kojem se obradovala pre 31 godinu, ali joj je država uplatila naknadu od 10.000 evra i sudske troškove, kao što su naložile sudije Evropskog suda. U proteklih 12 godina nekoliko hiljada roditelja pokušavalo je na razne načine da otkrije istinu o svojim bebama za koje su sumnjali da su nestale u porodilištu, a ne da su umrle, kako su im govorili lekari. Nemački nedeljnik "Cajt", pre nekoliko dana objavio je da se u Srbiji prodaju bebe po ceni od 15.000 do 45.000 evra i da nema zakona koji propisuje kako postupati sa telima preminule odojčadi. Udruženje nestalih beba tražilo je, između ostalog, da se u svim porodilištima obezbedi specijalni video-nadzor i da medicinsko osoblje svakodnevno piše specijalne izveštaje u kojima će tačno navoditi broj porođaja, živorođene, mrtvorođene ili preminule dece. Takođe, roditelji su zahtevali da inspektori Ministarstva zdravlja svaka tri meseca posećuju porodilišta i izveštaje objavljuju javno. Prema tvrdnjama članova udruženja, poslednje prijave o sumnjivoj sudbini živorođene dece stigle su pre nekoliko meseci. Saopštenje za medije porodica ukradenih beba Porodice ukradenih beba se ograđuju od bilo kakvih dogovora koji takozvani predstavnici roditelja postignu sa vladom Republike Srbije u vezi zakona (leks specijalis) ili bilo kog drugog akta koji proističe iz presude takozvanog Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju "Zorice Jovanović protiv države Srbije"!
Taj zakon ne ugrožava samo našu ukradenu decu i naše porodice kojima će biti isplaćen novac u zamenu za nestalu decu, već će omogućiti prikrivenu legalnu trgovinu bebama u Srbiji!
JAVNO UPOZORENJE! Ovi ljudi se lažno predstavljaju u javnosti kao predstavnici roditelja nestalih ili ukradenih beba Srbije. Nametnuli su se porodicama ukradenih beba koristeći se raznim metodama i privukli svojim mahinacijama jedan manji deo roditelja kojima manipulišu. Oni trenutno vode pregovore sa vladom Srbije bez stvarnog legitimiteta, a na štetu svih porodica ukradenih beba, sprovodeći interese Evropske unije i proevropskih političkih stranaka u državi Srbiji, forsirajući genocidne zakone o nestalim bebama. Zalažu se za niz pogubnih stvari, kao što su kamere u porodilištima, čipovanje beba i uvođenje zakona kojim će se pod izgovorom rešavanja slučajeva nestalih beba zapravo legalizovati trgovina bebama u Srbiji! Roditeljima ukradenih beba će po nalogu EU i odlukama proevropske vlade Srbije premijera Aleksandra Vučića biti isplaćivan novac za ukradenu decu, i u našim slučajevima i u svim budućim otmicama! Da li proevropske vlasti u Republici Srbiji imaju neke veze sa dovođenjem ovih ljudi za pregovarački sto kao predstavnika roditelja ukradenih beba još uvek je predmet naše interne istrage. Zbog razlike u stavovima u pogledu načina borbe za pronalazak naše dece i razrešenje afere krađe beba, sajt kradjabeba.org i porodice koje stoje iza njega ograđuju se od svega što u ime naših porodica trenutno zastupaju sva registrovana i neformalna udruženja i grupe, kao i lica koja razgovaraju i pregovaraju u naše ime sa vlastima u Srbiji. Sve akte koji idu na našu štetu, ili na štetu bilo koje porodice u državi Srbiji, a koji se donesu kao vid rešenja za ukradene ili nestale bebe, smatraćemo ništavnim i neobavezujućim za naše porodice, jer nikome nismo dali nikakvu saglasnost da u naše ime pregovara o načinu procesuiranja naših slučajeva. Nas, porodice ukradenih beba, ne predstavlja niko, već mi predstavljamo sami sebe. Ograđujemo se od svih poteza i akcija pojedinaca vezanih za sudove u drugim državama i unijama. Naša skupština, Skupština Republike Srbije je donela odluke u vezi sa našim slučajevima, ali se one ne sprovode u delo. Niz zakona dotiče naše slučajeve pune brojnih krivičnih dela. Nama treba samo sprovođenje zakona i Ustava naše države. A očigledno je da se oni selektivno sprovode i nakaradno tumače. Naša prestonica je Beograd, a naša država je Srbija. Ne interesuju nas nikakve presude u Strazburu, niti bilo gde drugde u svetu. Ne zanimaju nas nikakve materijalne i druge nadoknade kao zamene za našu decu. Mi svojom decom ne trgujemo. Obaveze koje je bilo koja politička garnitura na vlasti u našoj državi preuzela pred tim sudovima i ostalim stranim institucijama, nas ničim ne obavezuju. Naš je cilj da pronađemo našu decu, koju su nam nepoznata lica otela u porodilištima, kao i da se u budućnosti spreče nove krađe beba. Stoga, pozivamo i medije da se bave aferom krađe beba na korektan i uljudan način i ostave se malverzacija, kao i da potraže odgovarajuće sagovornike. Znamo svi dobro šta je zaista potrebno činiti: državna uprava mora da se lati posla, a nadležni pređu sa reči na dela. Jer, roditelji svoje nestale bebe neće zaboraviti. A razrešenje ove afere se ne tiče samo porodica ukradenih beba, već i svih budućih mama i tata. Tek kada se postigne saglasnost sa svim porodicama žrtvama u aferi krađa beba, može se govoriti o opštevažećim rešenjima, bilo ona zakonska ili kakva druga. Takve saglasnosti trenutno nema i svaki akt koji vlast donese sa pojedinim roditeljima smatraćemo ništavnim. Nataša Janković Dejanovski, "Orginalna BG grupa roditelja" i porodice okupljene oko sajta kradjabeba.org
- Došao sam na ideju da napravim takav patent, koji ne postoji nigde na planeti, jer cu za nekoliko meseci postati otac. U stvari, inspirisan sam bio trudnocom moje supruge, ali i svim onim što se dešavalo u vezi sa aferom „krade beba”. Moja doktorska teza imala je veze sa biometrijom i bavim se tom granom nauke.
Prema njegovim recima, ideja je bila da uredaj ima dualni skener, odnosno dva polja za uzimanje otiska prsta majke i novorodenceta. - Uz pristanak majke, istovremeno bi se radilo skeniranje po rodenju. Podaci mogu da se šifruju, ali i ne moraju. Ne postoji mogucnost greške. Majka potom dobija odgovor: „Da to je vaša beba, možete ici kuci” ili, ako se otisci prstiju ne podudaraju, onda se skeniraju sve ostale bebe, kako bi se utvrdilo koja je ona prava. Dakle, ne postoji mogucnost zamene - objašnjava on, i dodaje da bi cena bila od 200 do 300 evra, a da je trenutno u fazi uspostavljanja kontakta sa porodilištima.
Gostovanje Gorana Filipovića.
TANJUG, 25.12.2014. / izvor Do kraja maja poseban zakon o nestalim bebama Video snimci za gledanje i skidanje sa izjavama roditelja Nikole Šegrta i Mirjane Novokmet, ministra Selakovića i Lončara, kao i predstavnika iz MUP-a.
Roditelji nestalih beba nisu i ne žele biti Trojanski konj koji bi doprineo usvajanju zakona prema skandaloznoj odluci tog pseudo-suda u Strazburu, zakona kojim se defakto legalizuje trgovina bebama u Srbiji. Taj zakon ne ugrožava samo našu ukradenu decu i naše porodice kojima će biti isplaćen novac u zamenu za nestalu decu, već će omogućiti prikrivenu legalnu trgovinu bebama u Srbiji! Javno upozorenje!
Ovi ljudi se lažno predstavljaju u javnosti kao predstavnici roditelja nestalih ili ukradenih beba Srbije. Nametnuli su se porodicama ukradenih beba koristeći se raznim metodama i privukli svojim mahinacijama jedan manji deo roditelja kojima manipulišu. Oni trenutno vode pregovore sa vladom Srbije bez stvarnog legitimiteta, a na štetu svih porodica ukradenih beba, sprovodeći interese Evropske unije i proevropskih političkih stranaka u državi Srbiji, forsirajući genocidne zakone o nestalim bebama. Zalažu se za niz pogubnih stvari, kao što su kamere u porodilištima, čipovanje beba i uvođenje zakona kojim će se pod izgovorom rešavanja slučajeva nestalih beba zapravo legalizovati trgovina bebama u Srbiji! Roditeljima ukradenih beba će po nalogu EU i odlukama proevropske vlade Srbije premijera Aleksandra Vučića biti isplaćivan novac za ukradenu decu, i u našim slučajevima i u svim budućim otmicama! Da li proevropske vlasti u Republici Srbiji imaju neke veze sa dovođenjem ovih ljudi za pregovarački sto kao predstavnika roditelja ukradenih beba još uvek je predmet naše interne istrage. Zbog razlike u stavovima u pogledu načina borbe za pronalazak naše dece i razrešenje afere krađe beba, sajt kradjabeba.org i porodice koje stoje iza njega ograđuju se od svega što u ime naših porodica trenutno zastupaju sva registrovana i neformalna udruženja i grupe, kao i lica koja razgovaraju i pregovaraju u naše ime sa vlastima u Srbiji. Sve akte koji idu na našu štetu, ili na štetu bilo koje porodice u državi Srbiji, a koji se donesu kao vid rešenja za ukradene ili nestale bebe, smatraćemo ništavnim i neobavezujućim za naše porodice, jer nikome nismo dali nikakvu saglasnost da u naše ime pregovara o načinu procesuiranja naših slučajeva. Nas, porodice ukradenih beba, ne predstavlja niko, već mi predstavljamo sami sebe. Ograđujemo se od svih poteza i akcija pojedinaca vezanih za sudove u drugim državama i unijama. Naša skupština, Skupština Republike Srbije je donela odluke u vezi sa našim slučajevima, ali se one ne sprovode u delo. Niz zakona dotiče naše slučajeve pune brojnih krivičnih dela. Nama treba samo sprovođenje zakona i Ustava naše države. A očigledno je da se oni selektivno sprovode i nakaradno tumače.
Stoga, pozivamo i medije da se bave aferom krađe beba na korektan i uljudan način i ostave se malverzacija, kao i da potraže odgovarajuće sagovornike. Znamo svi dobro šta je zaista potrebno činiti: državna uprava mora da se lati posla, a nadležni pređu sa reči na dela. Jer, roditelji svoje nestale bebe neće zaboraviti. A razrešenje ove afere se ne tiče samo porodica ukradenih beba, već i svih budućih mama i tata. Tek kada se postigne saglasnost sa svim porodicama žrtvama u aferi krađa beba, može se govoriti o opštevažećim rešenjima, bilo ona zakonska ili kakva druga. Takve saglasnosti trenutno nema i svaki akt koji vlast donese sa pojedinim roditeljima smatraćemo ništavnim. S poštovanjem,
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Ovim putem želim javno da saopštim da se ogradujem od delovanja svih grupa, grupica, udruženja, gatara, vračara, kvazieksperata, nadripisara, samoproklamovanih predstavnika i vođa, lažnih humanista i ostalih koji bez ovlašćenja i punomoćja istupaju u javnost i zastupaju kako oni kažu „interese svih porodica u Srbiji“. U vezi sa mojim slučajem krađe brata blizanca, a u ime cele moje mnogobrojne porodice istupam ja i zastupam naš jedini interes, zakon i pravdu.. Istinu znamo. Javno saopštavam da državni sekretar Ministarstva zdravlja Berislav Vekić, vrši diskriminaciju nad porodicama koje nisu u grupama i udruženjima, a kao dokaz za to navodim odgovor koji sam danas usmeno dobio iz kabineta sekretara Ministarstva zdravlja: „NEMATE LEGITIMNO PRAVO DA PRISUSTVUJETE SUTRAŠNJEM SASTANKU, JER MI PO PREPORUCI, VLADE SRBIJE, JEDINO KONTAKTIRAMO SA GRUPAMA I UDRŽENJIMA“. To znači da je država dala legitimitet fantomskim grupama da predstavljaju sve porodice u Srbiji! Isplatom novčane nadoknade, odnosno odštete, država pokušava da zatvori slučajeve krađe beba, izbegne odgovornost ljudskog faktora i zaštiti lanac organizovanog kriminala i time pokazuje svoju nemoć i što je još opasnije – pokazuje da je u interesu države da se bebe kradu i prodaju. Odakle državi toliki novac za isplatu odšteta? Da li to onda znači da i država ima super profit od prodaje beba, ako već ima novca za isplatu odšteta? Taj prljavi novac mi ne treba, hoću zakon i pravdu, a ko je spreman da proda i sebe i svoje ukradeno dete, neka izvoli...! Od takvih se ograđujem i gnušam. Što se tiče pisanja novog Zakona... Mislim da je nepotrebno i suvišno tako nešto raditi!
Prozivam državu da na sledeći, najlakši način reši slučajeve krađe beba: 1. Ukinuti najsramniju odluku u istoriji srpskog parlamentarizma iz 2011god, koja je još uvek na snazi, a potopisala je tadašnja Presednica Narodne Skupštine Slavica Djukić Dejanović - svi predmeti apsolutno zastareli.
Ključ i katanac je u sudstvu i policiji, a posle toga konfiskovati protivpravno stečenu imovinsko-finansijsku dobit svakog iz lanca organizovanog kriminala. Stop genocidu od strane države. Ivan Miljković, "Stop krađi beba u Srbiji"
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Ministri pravde i zdravlja Nikola Selaković i Zlatibor Lončar juče su se dogovorili da se u slučaju nestalih beba donese poseban zakon (lex specialis).
Oni su to odlučili nakon što su razmotrili sve mehanizme za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju „Zorica Jovanović protiv Srbije“.
Ministri će se sutra sastati sa predstavnicima udruženje “Roditelji nestalih beba Srbije”, sa kojima će razgovarati o izradi zakona. Evropski sud je 26. marta 2013. utvrdio da je Srbija povredila pravo na porodični život Zorice Jovanović. Tom presudom propisana je i obaveza Srbije da u roku od jedne godine od pravnosnažnosti presude ustanovi mehanizam koji bi omogućio svim roditeljima u sličnim situacijama da dobiju odgovarajuće odgovore i naknadu. Zorica Jovanović je tvrdila da njen sin 72 sata posle porođaja 1983. nije preminuo, već da joj je bio oduzet u Zdravstvenom centru u Ćupriji. Obdukcioni nalaz nikada nije dobila, kao ni telo deteta, pa je podnela krivičnu prijavu tužilaštvu u Ćupriji, koja je odbačena. Presudom je Srbije dužna da Zorici Jovanović isplati 10.000 evra za nematerijalnu štetu i 1.800 evra za troškove suđenja. Vladimir Čičarević, predsednik udruženje roditelja nestalih beba, ne očekuje mnogo od posebnog zakona i sastanka sa ministrima.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Do sada smo u ovom serijalu uglavnom objavljivali priče roditelja ili srodnika kojima su bebe ukradene iz porodilišta širom Srbije proteklih nekoliko decenija. Autori ovog serijala pokrenuli su opširno istraživanje sa ciljem da od nadležnih institucija saznamo što više činjenica i detalja o ovim slučajevima. Kontaktirani su brojni relevantni, potencijalni sagovornici (članovi anketnog odbora, doktori), zvaničnim institucijama upućeni su zahtevi za pristup informacijama od javnog značaja. Međutim, državni organi na sve moguće načine pokušavaju da izbegnu odgovore na ključna pitanja koja im je uputio portal Srpski forum (ignorišu naša pitanja, zahteve, odbijaju da daju pisane i usmene izjave). Zbog toga, ne samo da izbegavaju i ličnu odgovornost u aferi krađa beba, nego i opstruiraju istraživački rad novinara i time svesno krše Zakone. Novinari Srpskog foruma će, uz pomoć Poverenika za informacije od javnog značaja, na kraju (nadamo se) dobiti sve potrebne odgovore, a protiv odgovornih lica, koji nisu postupali po zakonu o sloobodnom pristupu, biće podnete odgovarajuće prekršajne prijave. U nastavku teksta pročitajte intrervju koji smo uradili sa Mirom Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba, koja se zajedno sa mnoštvom drugih roditelja godinama bori za istinu i pravdu.
- Ne, ne osećam spremnost države da reši pitanje nestalih beba, jer država ne želi da snosi odgovornost oko nestalih beba i ona samo kupuje vreme da taj problem reši na svoj način. Ako znamo da postoji nekoliko udruženja/grupa roditelja nestalih beba u Srbiji, šta mislite, zašto među vama ne postoji jedinstvo ako imate zajednički cilj? - Udruženja su se pojavila posle donete presude Evropskog suda i naši ciljevi nisu zajednički. Nemamao iste stavove za rešenje prošlosti, naš cilj je ISTINA O SUDBINI NAŠE NESTALE DECE. Šta mislite o delovanju ‘radne grupe’, imate li saradnju sa njima? - Imamo na žalost, iskustvo sa formiranjem više “radnih grupa” tokom naših aktivnosti proteklih godina i sve su pokazale kroz svoje izveštaje. Oni žele da se ova priča zatvori na njihov način, ali mi smo tu da se borimo za istinu i dalje. Tri održana sastanka sa predstavnicima vlasti ne bih nazvala saradnjom sa radnom grupom, zbog prisutnih i odsutnih na tim sastancima, saradnja ne postoji jer nismo usaglasili stavove.
- To je bio probni protest i sigurno će roditelji nastaviti i druge akcije sa ciljem da dođu do istine, a država ako preduzme konkretne korake i ipak postupi na svoj način, bojim se da roditelji neće nikada saznati istinu. „Zakon o istraživanju nestalih novorođančadi, - Pošto su naša deca nestala iz bolnica tj. na putu od bolnice do groblja, i sva deca koja su rođena i primljena posle rođenja u bolnice ili institute (državne) gde je osnivač država, moraju se procesuirati. Mi, majke, da smo se porodile kući i da smo decu zakopale u bašte i dvorišta sigurno bi odgovarale za čedomorstva, zato i tražimo odgovornost države za našu decu koja su kod njih doneta posle porođaja ili se rodila u tim državnim institucijama. Kada je osnovana „Beogradska grupa poditelja nestalih beba“ ? - Beogradska grupa je nastala davnih godina kada se odvojila od raznih vidovitih i profiterskih ljudi. Koliko „Beogradska grupa“ ima članova, kako se može pristupiti grupi? - Beogradska grupa se ne popisuje i ne želimo da se manipuliše sa brojkama, jer to upravo radi država u svojim izveštajima. Svaki roditelj koji želi ISTINU o sudbini svog deteta je u grupi, mi nismo Udruženje da vam treba pristupnica ili da se plaća članarina već se sastajemo ili kontaktiramo telefonom u zavisnosti od situacija. Svako od nas daje maksimum pomoći i predloga i upućuje nove roditelje. Koliko je nađeno nestalih beba? - Sa potvrđenim DNK – nijedno za sada, koliko sam upoznata.. Vaše mišljenje/stav u vezi nestalih (ukradenih) beba? - Ako decu nismo identifikovali. - Ako decu nismo videli. - Ako decu nismo sahranili, jer nismo mogli da dobijemo leš deteta. - Ako smo jednako loše primani, kao roditelji sa sumnjom, u porodilišta gde su nam se deca radjala, u opštinama gde su nam decu zavodili. - Ako u krivičnom zakoniku nikada pa ni sada ne postoji i nije predvidjeno delo nestanka beba iz porodilišta. - Ako nema retroaktivnosti zastarelih slučajeva. - Ako roditelje država diskriminiše. - Ako je po zakonu moguće zastarevanje RODITELJSKOG PRAVA I PRAVA NA PORODIČNI ŽIVOT! - Ako je velika razlika izmedju prava i pravde u našoj pravnoj državi. - Ako ne postoji politička volja da se reše slučajevi nestalih beba. - Ako se našoj deci gubi trag. - Ako ova pojava nije društveno opasno delo. RODITELJIMA JEDINO OSTAJE DA SE BORE ZA ONO NAJVREDNIJE I NAJMILIJE U ŽIVOTU, A TO JE BORBA ZA ISTINU O SUDBINI NAŠE NESTALE DECE!!!
Lončar i Selaković to su dogovorili na današnjem sastanku na kom su razgovarali o pronalaženju efikasnog mehanizma za izvršenje presude Evropskog suda "Zorica Jovanović protiv Srbije" povodom slučaja nestalih beba". Povodom donošenja posebnog zakona u četvrtak će biti održan sastanak ministara sa predstavnicima udruženja roditelja sa kojima će razgovarati o daljim koracima na izradi zakona. U saopštenju se napominje da su današnjem sastanku pored ministara prisustvovali zastupnik Srbije pred Evropskim sudom, pomoćnik ministra pravde Vanja Rodić, kao i državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Berislav Vekić. Sudbina nestalih beba: Leks specijalis korak ka istini Punih 15 godina traje borba za istinu ljudi koji veruju da su njihove bebe ukradene. Toliko dugo i tužilaštvo, sudstvo i Vlada ignorišu njihov problem. Tako da ih je, kažu roditelji, veoma iznenadila odluka Vlade Srbije da će biti donet poseban zakon za rešavanje slučajeva nestalih beba. "Naša upornost i želja za istinom dovela je do toga da to može da reši samo zakon. Jeste lepa vest, ali posle toliko godina, skeptični smo i hajde da sačekamo da vidimo šta je to", kaže za N1 roditelj nestale bebe Goran Filipović.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Poštujući preporuku Evropskog suda, ministri Selaković i Lončar doneli su odluku da je u cilju efikasnog sprovođenja presude ESLJP i uspostavljanja mehanizma za izvršenje te presude, jedini ispravan način donošenje posebnog zakona (Lex Specialis). Tim povodom, u četvrtak, 25. decembra biće održan sastanak ministara sa predstavnicima Udruženja roditelja sa kojima će razgovarati o daljim koracima u cilju izrade ovog zakona. Pored ministara, današnjem sastanku su prisustvovali i zastupnik Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava i pomoćnik ministra pravde Vanja Rodić, kao i državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Berislav Vekić.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
I da ona nikako nije usamljeni slučaj: Udruženje roditelja nestalih beba procenjuje da je 6.000 do 10.000 odojčadi „nestalo“ između navodne smrti i obdukcije. „U najmanje 42 slučaja je ovo udruženje roditelja uz pomoc DNK-analiza uspelo da uđe u trag već odrasloj deci. Ali državno tužilaštvo uprkos tome odbija da pokrene istragu uz obrazloženje da su DNK-analize izvedene na privatnim klinikama. Prema rečima predsednika Udruženja Vladimira Čičarevića, pravosuđe je odbilo da dela čak i kada su majka i ćerka u jednom slučaju zajednički podnele tužbu. Zato se organizacija obratila premijeru Aleksandru Vučiću i ministru pravosuđa. Do danas bez rezultata.“ Čičarević (34) je i sam ostao bez sina 2003. godine. Odbacuje izjavu ministra zdravlja Zlatibora Lončara da krađa beba pripada „dalekoj prošlosti“. Jer Udruženje roditelja je pre nekoliko meseci dobilo prijave za još dva slučaja. „Još uvek u Srbiji nestaju deca. Zašto bi krađa beba prestala kada se počiniocima niko ne suprotstavlja?“, pita se Čičarević u razgovoru za Cajt. On je ubeđen da „bejbi-mafija“ ima mnogo karika: lekare, babice, čistačice u klinikama koje iznose decu, opštinske činovnike koji prekrajaju matične knjige, zaposlene u domovima za siročad koji zvanično daju decu na usvajanje. Tvrdi da se bebe prodaju za 15.000 do 45.000 evra. I dodaje da je i zakon loš: „Nema obavezujućih propisa kako treba postupati sa telima preminule odojčadi.“ Mira Dobrosavljević je počela da sumnja kada je na 18. rođendan svog navodno pokojnog sina dobila pismo u kojem se on poziva da se upiše u birački spisak. Mukotrpna potraga je, kaže, dokazala da je njen sin sa novom porodicom otišao u SAD, ima i njegovu fotografiju. Plaši se susreta. „Ali želim da on sazna istinu. Da sam ga želela, a ne odbacila. Da zna da mi postojimo, da ima porodicu i dva brata sa kojima može da bude u kontaktu – ako želi.“ A Vladimir Čačarević je već tri puta prisustvovao ponovnom susretu majke i deteta: „To su scene kada staju vetar i cvrkut ptica.“
(Naše upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se pojavilo posle presude u Strazburu 2013.g. i lažno se predstavlja u javnosti kao zastupnik svih roditelja nestalih beba, nanoseći im ogromnu štetu svojim delovanjem, ispadima i neistinama. Podatke o tome videti na početnoj strani)
Evropski sud za ljudska prava doneo je presudu u predmetu Zorice Jovanović protiv Srbije, kojom se obavezuje Republika Srbija da isplati određenu sumu novca na ime naknade nematerijalne štete i troškova postupka.Da li je isplaćen novac gospođi Zorici Jovanović? Koliko je isplaćeno? Pre svega presuda u Srtrazburu nije obavezujuća za RS ! G-dju Zoricu Jovanović nažalost nepoznajem a po saznanjima tvrdim da joj obeštećenje nije isplaćeno. Koliko se sećam presuda je glasila na 10 000 evra + 1800 evra sudskih i advokatskih troskova. Koji naravno nisu isplaćeni. NE samo njoj nego nikome. Da li je nekom od roditelja isplaćen novac? NE Da li svako dobija isti iznos novca? Kako se određuje kriterijum? Koliki se iznos dobija? Za sada je poznat samo iznos Zorice Jovanovic. Postoji još jedna vezana presuda iz Zoricine koja se odnosi na sve roditelje da Srbija mora da im isplati obeštećenje. To obeštećenje nije za krađu bebe već što Srbija nije pružila adekvatnu pomoć u rešavanju tog slučaja. Jer da je obavezujuća ona bi bila isplaćena. Ako roditelji ne žele novac, kako će se Republika Srbija revanširati? Kao prvo da razjasnimo, svako ko kaže da ne želi novac laže! Recite mi ko je danas gadljiv na novac. Uzimanjem obeštećenja nije prodavanje svog deteta, to je apsurd da se tako nesto izjavi. Izjave tog tipa su rečene od lažnih grupa koje navodno traže svoju decu. Takođe sam ličnog misljenja da državu treba udariti na najgori mogući način, a to je uzeti joj novac. Država je kriva i ona to mora da plati. Ja kad prođem kroz crveno ja moram da platim kaznu u roku od 15 dana. Ja ću prvi uzeti novac i uložiti ga u kampanju protiv krađe beba. Država nas je osakatila za rođenu decu i sada trebamo da budemo fini. Država je najveći neprijatelj svom narodu i ona permanentno radi protiv istog. Vaše mišljenje/stav da li novac može da vrati dete? Novac je svakako irelevantan kada je u pitanju dete. Svakako da ne može. Ali novac je očigledno jedini naćin da zadate udarac Vladi RS.
Do sada šta je uradila Radna grupa? Odgovorno tvrdim da od toga neće biti ništa. Izmisliće se opet neka priča da se narodu zamažu oči. Čujemo se posle 9. da potvrdimo samo! Koliko je zahteva od roditelja podneto inspekciji rada do sada? Inspekciji rada, ako se misli na Zdravstvenu inspekciju… Po našem spisku jako malo, jer smo mi od skora krenuli da šaljemo prijave Zdravstvenoj inspekciji. Pre 4 manje od mesec dana sam bio na sastanku sa načelnicom zdrav. inspekcije gde smo definisali način pisanja Prijave i da se uzme u obzir prijava koju piše udrženje i u što kraćem roku da adekvatan odgovor. To se odnosi i na Upravni inspektorat koji pripada Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, gde su predsavnici Udruženja bili na sastanku sa državnim sekretarom g-dinom Bođnjakom gde smo ramatrali problem vezane za Matične službe. Koliko je podneto krivičnih prijava do sada? Na žalost, mi se vodimo informacijama koje smo zatekli u medijima od roditelja koji poslednjih 10 godina rade na tome, a to je da je javnom tužilaštvu podneto preko 2000 krivičnih prijava za krađu beba. Ko je pokrenuo inicijativu osnivanja Udruženja roditelja nestalih beba? Moja ideja je bila da se otvori Udrženje, jer kao humanitarna organizacija po zakonu imamo pravo da potražujemo odgovore, dokumenta od državnih ustanova. Takođe imamo određeni status pred tim ustanovama. Nekoliko porodica je osnovalo udrženje čije su bebe nestale. Danas se taj broj meri stotinama kada su u pitanju aktivni članovi kojih sada imamo preko 700, a po prijavama preko imela, cifra ide preko 2000 prjav. To je presek stanja od pre par meseci. Ne vodim evidenciju o tome jer je I (1) veliki broj. Koliko udruženje broji članova, kako se može pristupiti udruženju, kolika je članarina? Udrženje je osnovano kao javni servis za celu Srbiju, kao sto sam rekao, zvaničnih članova ima oko 700. Članarina se ne naplaćuje za sada. Svako ko se obrati za pomoć Udrženju dobija status člana. Koliko je nađeno nestalih beba? Za sada smo DNK-a analizom utvrdili preko 20 ljudi koji su kao mali ukradeni iz porodilišta. To je brojka koju smo dali medijima, ali ona je sada mnogo veća i nadalje nećemo iznositi te brojke u medijima. Kada se nađe nestala beba. Šta dalje sledi? Kako se ostvaruje kontakt između bioloških roditelja, nestale bebe i navodnih roditelja? Opišite jedan slučaj. To su danas odrasli ljudi, samim tim je pristup i prilaz lakši. Kada se uradi istraga uzme DNK uzorak i potvrdi da je pozitivan preko na primer 98% onda se pravi sastanak u našoj kancelariji, odnosno strategija kao prići toj osobi. Nekoliko kolega iz Udrženja je u stalnoj ekipi za tu vrstu posla, jer su odlični pregovarači i vrlo kulturni i prijatni. U prvom momentu je neverica dok se ne pokažu papiri. Zatim se biološka majka ili otac upoznaju sa svojim detetom i taj deo ne mogu opisati rečima, zaista. Nešto što nikada ni jedna filmska scena nije imala u svom kadru. Tog momenta i ptice prestanu da cvrkuću, a mi se povučemo i gledamo sa strane kako majka stoji pred svojim detetom hvata ga za obraze svojim naboranim rukama i kaže “Sine majkin” (ovo je poslednji slučaj zbog koga nismo mogli da se danima oporavimo, odnosi se na kolege iz Udrženja). Svaki detalj je suvišan. S obzirom da su to već odrasli ljudi….Biološki roditelji i deca ostaju samo u kontaktu. Problem je što i pored dokumentacije o usvajanju koja je sumnjiva na sudu ne može nista da se dokaze, jer glavna karika u prodaji u naplati je CENTAR ZA SOCIJALNI RAD.
Zbog toga sam, iako je od pojedinih slučajeva prošlo više decenija, sa saradnicima pokušao da razjasnim okolnosti tri karakteristična slučaja nestalih beba. Ne samo nespokojni roditelji već i tadašnji predsednik države zamolio je da pokušam da odgovorim na pitanje da li smo ikada ljudski i institucionalno toliko nisko pali - da se u bolnicama kradu bebe? Poverenik za informacije od javnog značaja je, sa svoje strane, nastojao da omogući roditeljima neposredan pristup dokumentima koje su različite institucije krile, gubile, mrzelo ih da ih traže, „štitile lične podatke" uskraćujući pristup upravo onim ljudima čiji ti podaci jesu... Ispitivan je način na koji su postupale bolnice, matične službe pri opštinama, mrtvačnice... pokrenut je zastareli sofver za dodelu matičnih brojeva, pretraživane su arhive, proučavani dokumenti, razgovarano je sa ljudima... Za niz nelogičnih, sumnjivih okolnosti našla su se koliko-toliko prihvatljiva objašnjenja, koja čovek može da shvati tek kada uroni u sumrak naših neusklađenih procedura, aljkave administracije, bahatog odnosa „službenih lica", odlučivanja umesto punoletne osobe „u njenom najboljem interesu"... svega onog što doživljavamo svakodnevno, ali što čovek ne bi očekivao u tako važnom momentu kakav je rođenje deteta... ili smrt. A neke je snašlo. Na neka pitanja, međutim, nije bilo razumnog odgovora ni u papirima ni na ekranima. Potraga za istinom zahtevala je da se razgovara sa ljudima koji su učestvovali u porođajima, potpisivali zapisnike, otpusne liste, potvrde o prijemu tela (ili švrljali po njima), a od kojih su mnogi u penziji. Trgnuo sam se kada mi je saradnica koja je vodila istragu rekla: "Šefe, ovlašćeni smo da ispitujemo službenike, ali imamo li pravo da zovemo penzionere, ljude koji više ne rade u državnoj službi, šta ako neko doživi infarkt od stresa"? Ombudsman takva istražna ovlašćenja nema. Tužioci, koji imaju, većinu slučajeva već su označili kao zastarele za krivično gonjenje, ili u njima nisu našli dovoljno dokaza da pokrenu krivičnu istragu. Sažet zaključak postupka koji sam, kao Zaštitnik građana, sproveo, bio je - dokumentacija o slučajevima je tako loše vođena i čuvana da se ne može pouzdano rekonstruisati tok događaja, odnosno nije moguće isključiti da je neko podstakao i iskoristio takvu neorganizovanost, manipulisao dokumentima i kolegama, te roditeljima bespravno oduzeo dete.
Izveštaj o „nestalim bebama" podneo sam Narodnoj skupštini pre četiri godine. Njime je od resornih ministarstava (zdravlja, unutrašnjih poslova, državne uprave i lokalne samouprave) traženo i da preduzmu niz mera kako bi se smanjila mogućnost da nastanu novi slični slučajevi. Izveštaj i izjašnjenja ministarstava o sprovođenju preporučenih mera dostupni su javnosti na elektronskoj prezentaciji Zaštitnika građana. Iako je mogućnost da se dese novi slučajevi „nestalih beba" bitno smanjena, država ništa nije učinila da rasvetli stare. U međuvremenu, grupa stručnjaka predvođena uvaženom prof. dr Vesnom Rakić-Vodinelić, radeći nezavisno od bilo koga, napravila je model zakona za kakav sam se založio Izveštajem. Izvršna i zakonodavna vlast nisu pokazale poseban interes za njega. Pre godinu dana, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je (prvu) presudu protiv Srbije u slučaju „nestalih beba". Sud je, sa svoje strane, utvrdio da država nije dala zadovoljavajuće odgovore roditeljima i presudio da takva neizvesnost o članu porodice znači kršenje prava na porodični život. Upozorio je i da je suočen sa nizom sličnih tužbi protiv Srbije i ostavio našoj državi godinu dana da ustanovi efikasan mehanizam kojim će ih sama rešiti, imajući u vidu donetu presudu. Sud u Strazburu pozvao se i na izveštaj Zaštitnika građana, posebno na onaj deo u kome sam pozvao da se zakonom uspostavi nezavisan organ koji će autoritativno utvrđivati istinu ili, ako do nje nije moguće doći, roditeljima dodeljivati naknadu za život u sumnji i neizvesnosti. Rok koji je sud ostavio Srbiji već je bio istekao kada me ministar zdravlja pitao da li bih učestvovao na sastanku na kome bi se razmatralo kako država najbolje da ispuni obavezu koju ima prema svojim građanima, a sada i prema Savetu Evrope, čiji je organ Evropski sud za ljudska prava. Odgovor je, naravno, bio pozitivan, a ministar je obavestio javnost da će poverenika Rodoljuba Šabića i mene već za koji dan pozvati na sastanak. Poziv je usledio nakon desetak dana, ali ne od ministra zdravlja, već od pomoćnice ministra pravde. U njemu stoji da su „relevantni državni organi" već doneli plan kojim je utvrđeno da Vlada podzakonskim aktom osnuje Komisiju za slučajeve „nestalih beba" i da je o planu već obavešten sud u Strazburu. Na sastanku na koji sam pozvan ja ili predstavnik koga odredim (upućeni u kurtoaziju znaju šta to znači), raspravljalo bi se o „budućem radu Komisije". Kako je moje viđenje rešavanja problema bilo samo naizgled slično, ali suštinski drugačije, ali i zbog toga što je Zaštitnik građana Ustavom ustanovljen kao nezavisan državni organ, te nije primereno da učestvuje u stvaranju organa izvršne vlasti (između ostalog i zbog toga što će u budućnosti možda morati da kontroliše njegov rad), zahvalio sam se na pozivu i poželeo, najiskrenije, uspeh konceptu koji su osmislili „relevantni organi". Zbog „nestalih beba", njihovih roditelja, autoriteta Vlade Republike Srbije i, ponajviše, naše kolektivne savesti.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Registar matične knjige rođenih - U registru matične knjige rođenih za 1979. godinu naseljeno mesto Svilajnac, matično područje Svilajnac, na strani 104, redni br. 245, upisan Miljković Nenad, tekući br. upisa 82, za godinu ’79, na strani 35 - RUBRIKA NAPOMENA PRAZNA, pod rednim brojem 246, upisan Miljković Ivan, rubrika napomena prazna ,konstatacije SMRTI NEMA... Kod ostalih lica koja su preminula u rubrici napomena konstatacija smrti je upisana. Više datuma navodne konstatacije smrti - U Matičnoj službi SO Svilajnac, matičari i načelnici matične službe datume navodne konstatacije smrti upisuju proizvoljno, po njihovoj slobodnoj proceni, bez materijalnih dokaza, što dokazuje njihovu samovolju, bahatost, osionost u opstrukciji i pokušaju obmane i zaštiti i prikrivanju prethodno izvršenih nedozvoljenih radnji tako i postaju saučesnici direktni izvršioci novih najbrutalnijih krivičnih dela. Prva konstatacija navodne smrti je datum 08.05.1979, konstatacija u MKR, a upisala je tadašnja matičarka S. St.. Druga konstatacija NAVODNE smrti u knjizi državljana izvršena je 14.11.2003. godine sa datumom 02.07.1979. godine, matičarka je ponovo S. St.. Treća konstatacija datuma činjenice smrti u rešenju o poništenju JMBG-a (0705979712923) i to datum navodne smrti 08.07.1979. godine, konstatuje R. Z.. Imenovani R.Z. rešenjem o brisanju državljanstva za Miljković Nenada opet konstatuje datum navodne smrti 08.05.1979. godine kao tačan datum, kako on kaže, time direktno vrši pravno ubistvo i poništenje čina rođenja. Jedini tačan datum 08.05.1979. je upis u MKR sa punim imenom i prezimenom, tako da bezimena dokumenta ne priznajem jer su čisti falsifikati...
Imenovana Milanka Netković u svojoj izjavi od 17.11.2003 .godine br 204-1082 (izjava o JMBG, zavedena klasifikacionom oznakom za državljanstvo – 204) izjavljuje: “1991. godine menjala matičara i da je u MKR pod tek.br. 82 upisala jmbg 0705979723923, jer se taj upis odnosio na Nenada Miljkovića, a bio je brat Miljković Ivanu i upisan je pod tekućim brojem 83, na istoj strani, greškom upisuje kod Nenada, a ustvari je bio određen Ivanu!!!“ - Pa sad vidite kome je bio određen, Nenadu ili Ivanu, ili Ivanu i Nenadu... Lepo kaže, bio mu je brat, sad na papiru nije jer ima novi identitet...
Milanka Netković tvrdi da je JMBG određen Nenadu, Ivanu ili obratno 1991. godine.
Zvanični dokument o dodeli JMBG- a, obrazac MB-3, ne postoji ni u PS Svilajnac ni u matičnoj službi, tvrde da su imali drugu praksu za dodelu JMBG-a… I sve da je tako, ovim silnim datumima bez pokrića dokazuju svoja izvršena krivična dela i ne zna se kome je zapravo određen JMBG, Ivanu ili Nenadu. Prekršili su zakon o JMBG, koji je stupio na snagu 01.01.1979. godine. Po zakonu bili su dužni da odmah po upisu u MKR odrede JMBG. Sve se svodi da od dvojice rođenih braće blizanaca, zbog statistike (da im se ne javi višak dece), vrše preklapanje i prave da je rođen jedan, jer Nenad dobija novi upis u MKR, u novom gradu i sa novim identitetom. Verifikaciju napred navedenih krivičnih dela 2006. godine vrši sef OZUP-a, PU Jagodina D.N., koji je navodno vršio kontrolu državljanstva i JMBG-a, a u sklopu te njegove kontrole direktno vrši neviđeno krivično delo – otvara drugi primerak MKR (voskirane knjige) koja se čuva u PS Svilajnac. Voskirana knjiga se jedino otvara po nalogu suda i jedino se u tu svrhu može koristiti. Što je još frapantnije, imenovani D.N. ostvarivši protivzakoniti uvid u voskiranu knjigu konstatuje neslaganje prvog i drugog primerka MKR. On ne postupa po službenoj dužnosti, a bio je zakonom obavezan. Verovatno nije smeo, jer bi na površinu isplivao novi identitet mog brata blizanca. Još jedna frapantna činjenica u vezi brisanja državljanstva Miljković Nenadu – dana 29.05.2009. godine dobijam uverenje da je Nenad Miljković brisan iz knjige državljana (Br. uverenja 204-923/2009 -IV /01.) Tek ovde dokazuju kriminal teških razmera, a u uverenju tvrde da je Miljković Nenad brisan iz knjige državljana 02.07.1979. godine, po osnovu smrti, na osnovu izvoda iz MKU (bezimenog) izdatog 04.12.2003. godine.
Tužilaštvo i sudstvo - Na osnovu prikupljenih materijalnih dokaza i povezivanjem svih karika u lancu organizovanog kriminala, 2003. godine podnosim krivičnu prijavu Specijalnom Tuzilastvu za organizovani kriminal.
Od 2003. Do 2011. godine predmet je u Drugom OJT-u i biva kod raznih tužioca, istražnih sudija, sudijskih saradnika. 2011. godine od strane sudije Drugog Osnovnog Suda u Beogradu, Snežane Ivković biva odbačen kao NEUREDAN. Nije odbačen zbog zastarelosti, jer zastarelosti nema. Reč neuredan predmet u sudskoj praksi ne postoji! Sudsko veće odbija žalbu i potvrđuju reči sudije Ivković, da je predmet „neuredan“ i to bez prava na žalbu višoj instanci. Ovo je dokaz da sudstvo i policija štite organizovani kriminal krađe beba.
Grupe i udruženja Rad grupa i udruženja ne priznajem. Niti sam član istih, ne priznajem ni gatare, ni vracare, ni nadripisare, ni kvazi experte koji vode navodna udruženja i grupe i ne dozvoljavam da zastupaju moje interese, jer niko nema ni moje punomoćje, ni ovlašćenje da istupa sa predlozima i glupostima u vezi sa ovom materijom… Moje udruženje je moja mnogobrojna porodica i po nasem predmetu delujemo samostalno… Radna grupa o krađi beba - Radna grupa koja je formirana februara 2014. godine je totalna sramota i bruka za Srbiju. U svom izveštaju unapred konstatuju „NAVODNO NESTALE BEBE“, čisto prejudiciranje i pokusaj da se ova tema zatvori, jer se dobro zna značenje reci ’navodno’. Prvo pokušavaju da izbegnu odgovornost ljudskog faktora, drugo hoće da utvrđuju i činjenicu smrti za svaki slučaj koji je pokrenut u Srbiji (u mom slučaju to im neće proći, jer činjenica smrti ne postoji...) I što je najstrašnije, hoće da isplate novac porodicama kojima su ukradena deca….Pa zar misle da sve mogu novcem rešiti? Očigledno je da država ima super profit od prodaje beba, pa ima i za porodice…. Meni novac ne treba, hoću zakon i pravdu… Istinu znam…
- Akcioni plan nam je predstavljen prošle sedmice, na poslednjem sastanku sa predstavnicima nadležnih ministarstava. Sem roditelja, tu su bili i advokati i nevladine organizacije. Tražili su naše mišljenje i izrazili želju da učestvujemo u radu nezavisne komisije, što smo mi kategorički odbili - naglašava Filipović za Danas. On objašnjava da je problem u tome što se Akcionim planom i predloženim merama nigde ne pominje retroaktivnost, te bi mnogi roditelji bili uskraćeni za pravo na istragu. - Modelom zakona koji je izradila profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić sa svojim timom, predviđeno je rešavanje svih spornih slučajeva u proteklih 40 godina. Predstavnici vlasti odbili su da razmotre taj zakon, i predvideli druge mere i donošenje novih akata, koji nemaju vremensku odredbu - kaže Filipović. On dodaje da prema važećim zakonima Srbije, istraga u ovakvim slučajevima zastareva nakon 10 godina. - Samim tim, više od 90 odsto roditelja ne bi bilo uključeno u istragu. Predstavnici Vlade su podržali formiranje nezavisne komisije, ali pod ovakvim uslovima mi ne želimo da učestvujemo u njenom radu. To su odbile i nevladine organizacije, kao i ombudsman i poverenik za informacije od javnog značaja - ističe Filipović.
Vlada ne odustaje od formiranja nezavisne komisije, niti od nastavka razgovora sa roditeljima. - Ići ćemo na pregovore jer želimo da saznamo istinu o našoj deci. To nam je najbitnije. Ali u radu komisije pod ovakvim uslovima nećemo učestvovati. Ona sigurno neće biti „nezavisna“, ako je budu činili samo predstavnici vlasti - zaključuje Filipović.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
To više nije samo greh pojedinaca, to je i državni greh! Ubeđen sam da nam u ovoj zemlji nikada neće biti ni lepo, ni dobro, ni mirno dok se svaki ovaj slučaj ne reši. Ali ne usamljenim i sopstvenim naporima bioloških roditelja koji odvajaju poslednji dinar od usta u te svrhe već sistematskim naporom državnog aparata koji će, pre nego što oni sami pomru, pronaći tu ljudsku gamad koja se mogla usuditi na tako nešto. Za njih je u paklu već odavno vatra upaljena. Sami su je naložili! Ako ne prođu u zatvoru kao što tamo standardno prolaze pedofili i siledžije, u paklu ih takav tretman neće mimoići. Šta ih tamo čeka, vatra će im doći kao neki od brojnih luksuza koji su sebi priuštili od prljavih para koje su dobili nakon krađe i prodaje nečeg najnevinijeg i najbespomoćnijeg na ovome svetu… Nego, šta je fascinantno? Možda čak i ne verujući, običan narod to nekako mirno posmatra, ne stavljajući se ni na trenutak u ulogu ucveljenih roditelja. Solidarnosti više nema. Humanosti još manje! Sluha i duše ponajmanje! Fejsbuk grupa neke moderne, savremene srpske kokoške bez glasa broji najmanje nekoliko stotina hiljada fanova dok grupa tih krvavih i ucveljenih boraca ima tek nekoliko stotina saosećajnih. Ne osuđujem ni na trenutak te ljude, ali ako smem da zaključim, treba i njima malo više i malo bolje organizacije po pitanju marketinškog podizanja svesti narodu koji će svojom moralnom silom da pritisne državu. Evo ja im se, pored svih svojih brojnih obaveza, kao direktor, izmedu ostalog i marketinga, ovom prilikom stavljam na raspolaganje i pomoć. Samo što neće dobiti mirnog i učtivog direktora nego opasnu razjarenu zver, spremnu na svako marketinško oružje samo da pravda bude bar “vidno” bliža. Jer, u ovom slučaju, ja mislim da ona nikada neće niti može biti dostignuta i zadovoljena! Ti roditelji su izgubili ono što im niko nikada i ničim nadoknaditi ne može! Ali, lopovi su i dalje živi, među nama i sa nama, a godine paklene robije plaču za njima. Poput plača ukradenih beba što im naveče ne daju mirno “oka sklopiti”, crkli od nesanice, kakvi su! Kakva je to ljudska ološ u pitanju!
Poznajem jednu veličanstvenu ženu, pravu laficu i drugarčinu kojoj se to dogodilo. I znam koliko je tim ljudima teško. A da nesreća bude maksimalna, to joj je bilo prvo i jedino dete. Ona i njen fini muž su uložili i učinili sve na ovome svetu da saznaju, opet, sve. I saznali su, ali kakve vajde kada žive u državi koja se zove Srbija! Po tom pitanju – bezdušnoj i jadnoj Srbiji! Saznali su kako se sada zove, kako mu je “kupljeno” prezime, u čije je ruke otišlo i gde je sada to njihovo “bebče” ukradeno iz tog prvog i jedinog majčinog zagrljaja. Naručja. Saznao sam i za slučaj žene iz jednog sela sa juga Srbije kojoj su po porođaju odmah ukrali bebu. Jadna žena, bila valjda utučena, skromna, nekako je suviše mirno prihvatila “neistinu” da joj je dete umrlo na porođaju pa je to bilo dovoljno za novu “bezbolnu” krađu. Nakon 2 meseca je ponovo ostala u drugom stanju, na porođaj je došla opet na isto mesto i opet isto prošla. Ukrali su joj i drugu bebu, živu i zdravu rođenu! Tastatura mi se od mene naježila!
“Ne razmišlja” niko o posledicama svih tih krađa koje sada kao društvo verovatno već uveliko “živimo”, a to je da je sasvim moguće da je sada neka žena ustvari svom mužu sestra od strica, da je neki muž ženi svojoj sada možda brat rođeni. Da će njhova deca biti takva i takva, u tim i takvim istim situacijama. Da se sada to neko naše dete odaziva na neka čudna strana imena i nama nejasna prezimena. Da priča nekim drugim jezikom. Da voli neku drugu “svoju” zemlju, neke druge ljude koji se lažno teše nazivajući se njegovim roditeljima. One koji lažu i sebe i tu decu. Bogata jalova gospoda koji su hteli i dobili dete “preko noći”, ne proveravajući odakle je to dete i čije je, verujući da je možda s` neba palo ili da ga je roda donela?! I danas oni kao vole i mogu voleti tu decu, a naneli su toj istoj deci više greha i nepravde više nego što će im čitav život naneti. Nema reči, toj kompoziciji grehova, jedan za drugim, počev od one prve lopovske lokomotive koja vagonima iza sebe vuče sav taj grešni teret za sobom, definitivno kraja nema! Cifra od 10.000 ukradenih beba u državi Srbiji nije slučajnost da bi se pričalo o sporadičnosti. To je jedan grad, poput moje Bileće, ukradenih beba i malih bebčeta. Poput ove majušne sa slike, prvi put umotane i previjene. Sklopimo sada oči i zamislimo na trenutak najglasniji mogući plač svih tih 10.000 beba istovremeno koje, tek ukradene, vape za svojom majkom i njenim mlekom. E pa ono što bi čuli tom zamisli, može komotno da opiše o kakvom i kolikom grehu se tu radi! Državo, sram te bilo – momentalno pomozi tim ljudima, osnuj ako treba i Ministarstvo za ukradene bebe i speri sa sebe sav taj greh koji si dozvolila! A ko nam garantuje da ga i dalje ne dozvoljavaš?! Čuvajte se buduće mame i tate! Ako treba i s lovačkom puškom u porodilište umesto u lovište, jer gadovi se ljudski tamo love, a život se brani! Jedan novi, mali i bespomoćni, kojem niko neće moći pomoći ni sačuvati ga osim vas! Može i svako od nas da pomogne po ovom pitanju. Bez namere promocije ovog bloga (ako budu vredele njegove reči, promocija mu neće biti potrebna), podelite ovaj tekst društvu oko sebe i podignimo svest ljudima za ovo zaista tužno i poražavajuće dešavanje. Ime autora nije bitno, bitno je samo da li UVEK imamo u sebi ono što kuca, ono što nekada boli, ono što nekada pati i saoseća?! Ako ta svest bude dovoljno velika, a sada definitivno nije, manja će biti šansa da se ovaj užas i sada nekome dogodi. I dalje dešava.
Ovako za Telegraf počinje priču jedna majka koja veruje da joj je sin ukraden pre 25 godina. Ova hrabra žena, koja živi i radi u Pančevu vrlo je blizu cija da nakon 25 punih godina dokaže da joj je dete ukradeno. DNK uzorak sada već odraslog mladića je uzet i vrlo brzo će se znati da li je cela njena borba bila uzaludan ili ne. - Ja verujem u to da će rezultati biti pozitivni i da će DNK analize pokazati crno na belo da on jeste moj sin. Sva dokumentacija koju sam godinama skupljala ukazuje na to, ali nam je potrebna još ta, poslednja potvrda – priča nam ova četrdesetšestogodišnja žena. “Čekanje je najteže, ali čekala sam sve ove godine, pa mogu da se strpim još koji dan“, priča nam drhtavim glasom naša sagovornica. Njena priča slična je pričama ostalih majki čija su deca “negde završila”. Nakon što se porodila bez ikavih problema, podojila dete, sestra joj je upala u sobu i rekla da je beba naglo pomodrela i da mora da bude prebačena u drugu dečiju bolnicu. Dan kasnije njenom suprugu stiže telegram iz Beogradske bolnice da je beba preminula. Papiri, kao i u većini slučajeva neuredni. Ipak onaj majčinski osećaj da je dete zapravo živo nije je napuštao. Punih osamnaest godina kasnije na vrata njenog doma stiže poziv za glasanje na ime njenog sina, jer je postao punoletan. I tada kreće potraga. Što je dublje “kopala”, bila je sigurnija da joj je učinjen strašan zločin. Prvo su joj u opštni saopštili da njenog sina nema u matičnim knjigama, iako je na spisku za glasanje, nakon čega su je u bolnici uveravali da je “u pitanju greška”. No, podatak koji dobija iz dva pogrebna preduzeća dodatno pobuđuje njene sumnje – Iz pogrebnih zavoda u Pančevu i Beogradu rekli su joj da beba nije nigde sahranjena!
- Ja verujem da je neko tim osobama koji su ga uzeli javio, dojavio i da su ga on sklonili u nadi da ga neću naći – priča nam ova žena. Ona napominje da ništa ne bi mogla da uradi da nije bilo pomoći Udruženja roditelja nestalih beba Srbije koji su joj sve vreme pružali ogromnu podršku, organizovali DNK analizu. U narednih nekoliko dana ova hrabra žena koja ni jednog trenutka nije odustajala od svog deteta, privešce svoju bitku kraju. (M. B.)
Srbiju i danas potresaju slučajevi nestalih beba, koje se vode kao umrle, a zapravo završavaju u rukama parova koji nisu mogli legalno da usvoje decu, od kojih su neki u Srbiji, a neki u inostranstvu. Čuli smo mnoge tužne priče o nestaloj deci, ali u redakciju nam se javila devojka koja misli da je i ona jedna od nestalih beba.
Maja je prvi put posumnjala da njeno usvajanje nije bilo legalno kada je shvatila da je njena majka imala 46, a otac 50 godina, kada su je usvojili, a po zakonu usvojitelj ne može da bude mlađi od 18 godina, niti stariji od 45 godina od usvojenog deteta. Nju su našli 1979. godine u jednoj stambenoj zgradi na Slaviji, i po zapisniku je pronašao vojnik koji je bio na odsustvu i pozvao policajca koga je video ispred zgrade. Policajac je sačinio zapisnik, odveo je u Centar za socijalni rad i ona je usvojena sledeće godine. Ono što je čudno je da su je usvojili ljudi koji žive u istoj zgradi u kojoj je živeo i policajac koji je pronašao. „Moj usvojeni otac je bio čovek na položaju, radio je kao načelnik Opštine Stari Grad i sarađivao je sa policijom, a i sa vojskom“, rekla za „Srbiju Danas“ Maja Kovačević. „Pored mene je i navodno pronađena poruka koju je napisala moja biološka majka. Meni izgleda kao plagijat, jer ne liči na nešto što bi napisala maloletna devojčica koja je pod stresom jer ostavlja tek rođenu bebu“, nastavlja Maja i daje nam to pismo na uvid.
Maja Kovačević je pronašla tog vojnika i on je rekao da je tog dana pobegao iz kasarne da se okupa i otišao u Deligradsku 14 jer mu tu živi tetka. Začuo je plač bebe kada je došao do lifta, i pogledao prema stepeništu. Tu je video ostavljenu korpu sa bebom i kao bez duše istrčao na Slaviju. Video je policajca i odveo ga do zgrade, gde je su sačinili zapisnik i policajac je odneo dete. Maja kaže da joj je čudna činjenica da je taj policajac živeo u istoj zgradi kao i njeni usvojitelji!
Maja je istinu potražila u policijskoj stanici Savski venac, ali nije mogla da dođe do dokumentacije. „Rekli su mi da nemaju dokumenta o tome, jer se arhiva ne čuva toliko dugo. Saznala sam da imam još jedan JMBG broj, ali Ljermontova neće da mi da nikakve podatke ni za jedan drugi JMBG“, završava svoju ispovest Maja Kovačević.
Kada smo najavili intervju sa Šešeljem očekivali smo da će na našu adresu, kao i do sada stići veliki broj vaših pitanja. Međutim, kako je ovog puta taj broj premašio sva naša očekivanja, odlučili smo da predsedniku radikala postavljamo iskljušivo pitanja koja ste mu vi uputili. Šešelj je odgovorio na pitanja vezana za haški proces koji se vodi protiv njega već 12 godina, ali i na pitanja o procesima ostalih optuženika. Po pitanju politike, saznali smo da svoje mišljenje nije promenio i da, kako je sam istakao, nema velikih političkih grešaka koje je on načinio. O političkim protivnicima, ljudima koji su ga izdali, društvenim i drugim temama govorio je direktno i argumentovano.
SF: Poslednje što smo čuli vezano za Vas jeste predlog haškog tužilaštva da Vam se vrati pritvor u Ševeningenskom zatvoru. Šta mislite o tome? - To mene uopšte ne interesuje. Ja nisam tražio da me puste i nikakve uslove nisam prihvatio, a oni su mene bukvalno izbacili iz Ševeningenskog zatvora. Ako posle 12 godina nisu uspeli da me osude, zašto bih se ja vratio? E, sad. Na mukama će biti režim Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, jer će oni morati da me hapse, da sprovedu zakonsku proceduru i da me isporuče. SF: Šta mislite, šta je Hrvatima najviše zasmetalo u Vašim nastupima u javnosti? -Sve im smeta. Hrvati od kada postoje, neprekidno beže od istine. Oni su, kako je Jovan Dučić rekao, „najhrabriji narod na svetu! Ne zato što se ničega ne boje, već zato što se ničega ne stide!“ Ja govorim samo istinu! Istina nikada nije loša, ali može da pogada lažove. SF: Kako Vam izgleda politička scena, odnosno opozicija u Srbiji? - Dok ja nisam došao opozicije skoro da nije bilo, ali sada će je biti. Mislim da će Srpska radikalna stranka ubrzo da postane glavna opoziciona partija i da će ona biti prava alternativa ovom izdajničkom, prozapadnom režimu. SF: Šta mislite o drugim opozicionim partijama, na primer o demokratskoj stranci? - DS jeste u opoziciji, ali su oni na rubu opstanka zato što je Vučić preuzeo njihovu ideologiju. Nažalost, Vučić još uvek ima i nacionalno, patriotsko biračko telo, jer ljudi smatraju da je on i dalje patriota i da zna šta radi. Ovaj period u kome on ima glavninu i u patriotskoj i u prozapadnoj opciji ne može dugo trajati. Doći će do raspada!
SF: Od kada ste došli iz Haga u više navrata ste komentarisali i kritikovali aktuelnu vlast. Šta mislite, šta ne valja kod vladajuće koalicije? - Kod njih ne valja ništa! Ja kritikujem ono što mi je u određenom trenutku najupečatljivije. SF: Evo, na primer... Narodna banka Srbije, na čijem je čelu kadar SNS-a (Jorgovanka Tabaković) je u ogromnom gubitku... - Narodna banka je u gubitku, a Jorgovanka se razbacuje parama! Problem je što su date velike pare za veštačko održavanje kursa dinara, a bolje bi bilo da je dinar lagano slabio – ne više od 10% godišnje. S jedne strane država ne bi potrošila tolika novčana sredstva, a sa druge strane bi se destimulisao uvoznički sektor. Najveće zlo našoj privredi donose nekontrolisani uvoznici i zbog toga danas ne možete kupiti skoro ništa što je domaće priozvodnje. Koja bi zemlja na svetu to izdržala? SF: Ivica Dačić kao ministar inostranih poslova...? - On je nikakav i kao ministar i kao čovek! Nažalost, kao ministar on predstavlja državu i to radi neadekvatno i nestručno. To je čovek koji je izdao Miloševića, preuzeo socijalističku partiju i sada je vodi u direktnu propast. Ja mislim da postoje veoma velike šanse da ta partija na sledećim izborima postane vanparlamentarna. SF: Rekli ste da ćete nakon izlaska iz Haga napadati taj sud jer je antisrpski. - Ja to i radim! Sve što sam letos obećao, sada ispunjavam. SF: S’ tim u vezi, kako komentarišete presude Hrvatima i Muslimanima pred tim sudom? - Nijedan Hrvat iz Hrvatske nije osuđen pred haškim tribunalom i više se ne vodi ni jedan sudski proces. Sudili su Hrvatima iz Bosne i oni su dobili poprilično visoke zatvorske kazne, ne tako drakonske kao Srbi, ali među njima ima onih koji su osuđeni na 20 i 25 godina. Od svih njih zajedno niko nije osuđen na doživotnu robiju. Što se Muslimana tiče, oni su prošli potpuno nekažnjeno ili su dobili male, simbolične kazne. Isti slučaj je i sa Albancima. Glavni su potpuno oslobođeni, a neka fukara je osuđena na par godina. SF: Oni koji su sa haškim tužilaštvom sklopili sporazum o priznavanju krivice za Vas su izdajnici ili smatrate da nisu mogli da se izbore sa haškim sudom? - To su izdajnici! Naravno da su mogli da se izbore sa haškim sudom… SF: Upravo je Biljana Plavšić rekla da nije mogla da se izbori sa sudom u Hagu i da nije mogla da pronađe svedoke koji bi svedočili u njenu korist. - A što se onda nije ubila?! Šta znači to „nije mogla da se izbori..?“ Srpska Carica nije mogla da nađe svedoke, a ja ih nisam ni tražio. Mogla je da se bori sa svedocima optužbe, da negira njihove izjave... Da je htela da se bori, ja bih joj bio svedok! Kako je onda mogla da bude svedok u procesu protiv Momčila Krajišnika..? Njeno svedočenje je bilo ključni element u donošenju osuđujuće presude Krajišniku. Takođe, trebala je da svedoči i protiv Miloševića, ali su u pripremnom razgovoru shvatili da bi je Slobodan sasekao i odustali su od toga. Nedavno ste pomenuli da ste doprineli samoubistvu Milana Babića.. Na koji način? - Da, tako što sam ga neprekidno provocirao verbalnim putem. Ja njega delimično i cenim što je to uradio, za razliku od Biljane Plavšoć kojoj tako nešto ne pada na pamet! Milan Babić je imao porodicu, ali se ipak odvažio na taj korak, a Biljana nema ni kučeta ni mačeta, ali hoće da živi sto godina. Što se Srpska Carica na žrtvuje na oltar otadžbine? SF: Činjenica je da Vama Haški sud nije uspeo da dokaže krivicu ni po jednoj tacki optužnice. Šta mislite, šta je glavni problem tribunala, u pravnom smislu? - Problem je što nemaju stručnih sudija, dobrih tužilaca, nemaju pravosudne istražitelje i što rade po političkim nalozima. Tamošnje tužilaštvo je ubeđeno da, ako protiv nekoga podignu optužnicu, taj neko mora po svaku cenu biti osuđen a to ne radi nijedno tužilaštvo na svetu! Njima uopšte nije cilj da se dokaže i utvrdi istina. SF: Govorilo se dosta o tome da je Hag zapravo potkupljivao svedoke da bi svedočili pred tim sudom. Šta Vi znate o tome? - Mnogi svedoci su potkupljivani tako što su im obezbeđivani smeštaj i posao u inostranstvu, nekima su čak obezbedili i privatni bizniz! U jednom trenutku je čak bila prava jagma ko će biti svedok. Nataša Kandić je intezivno radila u vrbovanju svedoka u prilog tužilaštvu. SF: Koje su Vaše političke greške koje ste napravili u prošlosti? - Svaki čovek pravi greške, ali ja nisam napravio nijednu fundamentalnu grešku. SF: Pitaću Vas konkretno... Da li sada mislite da je Vaše učešce u Vladi sa socijalistima ’98 godine bilo pogrešno? - Zašto bi to bila greška? Mi se nismo obrukali. Da nismo ušli u vlast Amerikanci bi nas odmah porazili! Sklopili smo dogovor sa socijalistima da ćemo izdržati po pitanju Kosova, ali oni su pogazili dogovor. Postavlja se pitanje zašto smo onda ostali sa njima u vlasti od ’99 – 2000 godine? Da smo tada otišli, Đindić bi odmah došao na vlast, a Milošević je uvek bio pozitivnija politička opcija od njega! SF: Zbog čega svoj izvanredni intelekt niste mogli da upotrebite u saradnji sa Zoranom Đinđićem, za kojeg jako dobro znate da nije bio ništa od onog što Vi pominjete, već jedan od najvećih patriota u istoriji Srbije? - Ja veoma dobro znam da je Zoran Đinđić bio izdajnik i mafijaš i za to imam bezbroj dokaza! Pre nego što se on afirmisao kao izdajnik, postojao je jedan pokušaj naše saradnje. On je tada, bar prividno, podržavao Republiku Srpsku, pa smo zajedno sa Koštunicom sklopili tehničku koaliciju. Sa tom našom koalicijom mi smo poražavali socijaliste na svakim narednim izborima na lokalnom nivou, a onda je Đinđić dobio naredbu sa Zapada da raskine koaliciju i više nije bilo šanse ni za kakvu saradnju sa njim. SF: U kakvim ste odnosima sa Sandom Rašković Ivić i šta mislite o tzv. Patriotskom bloku? -Ja se ne sećam da sam nju ikada sreo... SF: Šta mislite o njenoj izjavi da je sa Vama moguće pregovarati nakon što se adaptirate na političku scenu u Srbiji? - Ja da se adaptiram...? Pa ja se najbolje snalazim na srpskoj političkoj sceni! A šta ona radi? Ona se ponaša kao slon u staklarskoj radnji! Nju je Vučić doveo na čelo DSS-a, on joj je dao logističku podršku. Pa ko bi glasao za nju, ko je Sanda Raškovic Ivić? Vučićev cilj je bio da tu stranku stavi pod svoju kontrolu i uspeva u tome. Da li ste primetili da na lokalnim izborima u Mionici DSS izlazi na listi napednjaka? SF: Kako se osećate kada ste stigli u Srbiju i kako su Vas dočekale bezbednosne institucije (po pravilu, morali ste imati razgovor sa njima)? - Nikakve razgovore ja nisam imao sa bezbednosnim institucijama. Video sam nešto malo žandarmerije sa automatskim puškama na aerodromu, ali ja sam smatrao da je to prikladan dekor za moj doček... Na graničnom prelazu aerodroma policajka mi je tražila dokumentaciju na uvid, ali ja nisam hteo ništa da joj pokažem iako sam kod sebe imao privremeni dokument koji su mi dali u Hagu. Sačuvao sam to kao suvenir (smeh). Dakle, ja sam ušetao u Srbiju bez ikakvih bezbednosnih provera! SF: Kako Vam se čini ekonomsko – politička i socijalna situacija u Srbiji? - Ekonomska i socijalna politika je veoma kritična, Srbija mnogo gore živi nego pre 12 godina.. Sadašnje rukovodstvo države smatra da može izigrati i istok i zapad, a nikako nije moguće sedeti na dve stolice. SF: Mnogi bi Vam sada rekli da je Josipu Brozu Titu u tome polazilo za rukom. - Tito je neprekidno bio agent zapada i glumio da je komunista da bi pravio razdor na istoku! Njemu su Amerikanci dali 100 milijardi ondašnjih dolara da bi ostao privid Jugoslovenske ekonomije i samoupravljanja. Nikome u vreme Tita nije bilo dobro, čak i onaj nesrećnik Tomislav Nikolic kaže da on sada sledi Titov put – i istok i zapad. Budala!!! SF: Šta je sa Ratkom Mladićem, kako izdržava dane u pritvoru i kako Vam se čini njegov proces pred sudom? - On je teško bolestan i nijedna država na svetu zbog toga mu ne bi sudila. Njega je potrebno uputiti na lečenje, a ne suditi mu! Sada je u najtežem zdravstvenom stanju Goran Hadžić, njemu je otkriven rak mozga koji se ne može lečiti i pitanje je koliko još dugo može živeti! Mislim da je neophodna javna akcija u Srbiji kako bi pomogli da se Hadžić vrati ovde na lečenje. SF: Da li je tačna konstatacija da u Srbiji nije bitno ko glasa nego ko broji glasove i sa tim u vezi, da li mislite da je moguće smeniti Vučića na izborima, jer ukoliko postoji cenzura medija – nema fer izbora i jednake zastupljenosti svih izbornih lista? - Tacno je da se u Srbiji neprekidno vršilo falsifikovanje izbornih rezultata. To su radili i socijalisti, i dosmanlije i naprednjaci! Postavlja se pitanje do kada može trajati ta cenzura medija? Nikada, od ’90- ih godina nije bila tako sveobuhvatna kao što je sada! Ali, mislim da to ne može dugo opstati, jer što je jača cenzura, ona brže i radikalnije puca! Nema zastarelosti slučaja!
SF: Predložite nam sledećeg sagovornika... - Ja vam predlažem zamenika predsednika SRS -a Nemanju Šarovića. Za njega pripremite više pitanja (smeh).
Da bismo lakše sagledali događaje koji su zabrinjavajući i već se decenijama dešavaju, a pogađaju roditelje i porodice ukradenih beba, odnosno tragediju njihovog daljeg života i borbu za istinu o ukradenim bebama, pokušali smo nešto više da saznamo o tome na kom je nivou rasvetljavanje te afere u ovom trenutku… Istraživali smo i sami, ali smo kontaktirali i ljude koji stoje iza sajta kradjabeba.org, i evo do kojih smo saznanja došli... Priča nije ni malo laka niti prijatna tako da strpljivo pročitate do kraja, a da biste sami stvorili sliku o tome. Za FBR priredila Biljana Diković
Međutim, trenutno je, među roditeljima u Srbiji, zaista stanje koje zbunjuje, jer se pojavilo neko novo Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS) koje je kako se priča u njihovim krugovima, moguće osnovao i sam premijer Vučić neposredno posle presude u Strazburu 2013. godine, jer je tom presudom naloženo državi Srbiji da mora da se pozabavi tim kriminalnim radnjama krađe beba, ali i da roditeljima isplati odštetu... Tada je praktično, moramo primetiti, uveden novi pojam odštete za bebe, koji se dalje širi u javnosti i daje mu se na značaju. Nekako je stvaranjem tog novog udruženja roditelja medijska blokada za priču o bebama uklonjena, i time otvoren put roditeljima da se preko medija i na razne načine učlane, tako da se broj članova tog novog udruženja popeo na pet hiljada… Da, saznali smo da to novo udruženje "barata priličnom sumom novca, a njihov predsednik se šeta sve do UN u Njujorku i po EU", kako bi tamo predao zahteve u ime svih roditelja i porodica ukradenih beba (koje na medijima nazivaju nestalim, valjda im tako lepše zvuči - samo što je kriminalni akt isti i treba ga nazvati pravim imenom), iako ga na primer ovi roditelji i porodice koji stoje iza sajta kradjabeba.org, niko od njih - "za to nije ovlastio". "Pomenuti predsednik tog Udruženja (URNBS) sprovodi nekakve istrage pa pronalazi decu, vrši DNK analize roditeljima u Beču, prikuplja potpise za peticije, drži tribine i konferencije za štampu sa Dverima i drugim organizacijama, poziva građane putem javnih ličnosti kao što su Sergej Trifunović, Nebojša Glogovac, Tijana Dapčević i ostali dežurni Titovi pioniri. Zanimljivo je da su se odmah posle te presude, a istovremeno sa pojavom URNBS 2013. godine, pojavile i grupe eurofanatika kod Beogradske grupe roditelja. Te grupe im nude da im izrade predlog Zakona o nestalim bebama. Reč je o ekipi iz Peščanika i NVO Astra. Po svemu sudeći, njih je roditeljima poslao Veran Matić, jer se Veran Matić poslednjih godina bavio dvema kampanjama (Bitka za bebe i Bitka za porodilišta - http://www.bitkazaporodilista.rs/code/navigate.php?Id=7) koje su direktne protivkampanje našoj na kradjabeba.org, koja prodire u svest ljudi već 13 godina i koja je postigla to da ljudi više veruju nama, nego zdravstvenim radnicima, policiji i pravosuđu, bar kada je reč o našoj aferi".
Poštovani čitaoci, preneli smo vam prvu priču koja je objavljena na ovu temu još daleke 1972,POMOZIMO RODITELJIMA UKRADENIH BEBA DA SE SAZNA ISTINA: "Putuju naše bebe u sve krajeve sveta odlaze na put bez povratka sa iseljeničkim pasošima, sa nepoznatim ljudima putuju u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Ameriku... (SRBski Reporter 1.12.2014.). Svake godine sve ih je više…", a sva saznanja ovih roditelja i porodica otetih i ukradenih beba počinju krajem sedamdesetih godina prošlog veka, iz Titovog doba… Te priče, koje su obelodanile krađu beba, čak i prodaju beba, su ostale u novinskim člancima u bibliotekama. Ova grupa ljudi je pokrenula to ponovo kada je postavila na svoj sajt kradjabeba.org, priču iz tog vremena. Vlast se nije usudila da pokrene istrage, a verovatno je reč o najvećem zločinu nad Srbima posle Jasenovca i jama… "Bebe su organizovano i sistematski izvozili iz zemlje, o čemu je bilo reči otvoreno u štampi već 1972. godine. Bebama su dali drugi identitet. Izdavani su im pasoši i preko centara za socijalni rad su, najverovatnije papirološki kao ometena u razvoju, prodavane nekome. Takvu decu su legalno kod nas mogli da usvajaju stranci. U celu operaciju je moralo biti umešano mnogo lica. Ovde sigurno nije reč o krađama u kojima su učestvovali samo doktori i babice, koje su našli nekoga bogatog u svom gradu. U Argentini je predsednik sa ostalim državnicima nedavno osuđen za sličnu otmicu beba od disidenata.
Oni komentarišu da su "ponudu evrofanatika iz Peščanika roditelji pomenute Beogradske grupe, koja je skoro sve pregovore sa vlastima vršila od izbijanja afere, oberučke prihvatila, jer je reč o roditeljima koji izgaraju za pronalaženjem istine o deci, pa najčešće i nemaju vremena da prate politička i društvena kretanja. Mnogi stavljaju emocije na prvo mesto, pa ne razmišljaju o pripadnosti političara određenim strankama kada im se obraćaju".
U svakom slučaju predlažemo da pročitate priče koje su objavili roditelji i porodice ukradenih beba sa sajta kradjabeba.org i sami se informišete šta se sve događa… Nadamo se da je sada malo jasnija situacija, i naravno, ako želite da pomognete ili savetom, stručnom analizom, ličnim učešćem, materijalno, predlažemo da im se obratite na kontakt mejl na sajtu kontakt@kradjabeba.org. Podelite tekst - Razbijmo medijski mrak!
BEOGRAD - Ministar pravde Nikola Selaković, ministar zdravlja Zlatibor Lončar i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović razgovarali su danas sa predstavnikom Odeljenja za izvršavanje presuda Evropskog suda za ljudska prava pri Komitetu ministara SE Katarinom Nedeljković i eskpertom SE Gregorom Virantom o pronalaženju efikasnog mehanizma za izvršenje presude tog suda „Zorica Jovanović protiv Srbije“ povodom slučajeva nestalih beba. Ministri su istakli da Srbija ulaže velike napore kako bi se pronašao efikasan mehanizam za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava povodom slučajeva nestalih beba, ali i ukazali na to da je pomoć SE i njegovih eksperata od velikog značaj za pronalaženje sveobuhvatnog rešenja. Nedeljković je istakla da će Savet Evrope staviti Srbiji na raspolaganje tehničku pomoć koja joj je neophodna u preduzimanju određenih koraka u rešavanju ovog problema. Virant je ocenio da činjenica da je današnji sastanak održan na najvišem nivou pokazuje jaku političku volju države da se ovaj problem reši, i potvrdio spremnost da Srbiji pruži svu neophodnu ekspertsku pomoć kako bi se ovaj problem rešio na zadovoljavajući način. Sastanku je prisustvovala i republički javni tužilac Zagorka Dolovac, kao i drugi predstavnici ministarstva pravde, zdravlja i unutrašnjih poslova. (Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
- „Godine 1967. strani državljani usvojili su na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. – ravno 24. Još jedna godina i još četvoro mališana više, pa još jedna, ova poslednja i 30 beba samo iz naše republike odbauljalo je u beli svet gde će dobiti novu rodbinu, nova imena, novu veru, novu narodnost, novo državljanstvo. Učiće u svojim školama o hrabrim vikinzima, divnim fjordovima, Pariskoj komuni, Jugu i Severu, a kako moderna deca uče sve – možda će naučiti nešto i o Jugoslaviji, dalekoj zemlji na brdovitom Balkanu, sa toplim morem, gde može – jeftino da se letuje! Koliko takvih budućih Šveđana, Danaca, Amerikanaca, isporučujemo godišnje? Da li odista samo 30? Toliko je zvanično evidentirano samo u jednoj republici, a možda ima i više. Svakako ima ih i iz ostalih republika. Podaci nigde nisu sakupljani, jedino se zna da i u ovom izvozu iz godine u godinu beležimo sve „bolje“ rezultate. To je, uostalom, poznato u svetu. U Skandinavskim zemljama nas bije glas „Eldorada za usvajanje dece“. Više danskih novina pisalo je prošle godine o tome, a neke su čak pokušale da našim ekonomskim teškoćama objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo „izvoz dece“. Uostalom, ta mogućnost dobro je došla onima koji bi inače bili prinuđeni da usvajaju dečicu iz Koreje ili Južnog Vijetnama, od ovih najpoznatijih „liferanata“ dece. Ovako, Danci su samo za poslednje dve-tri godina usvojili 35 jugoslovenskih mališana.“ (tekst o prodaji Jugoslovenskih beba iz 1972. godine) NA-P-H
Bila sam mlada, imala sam 22 godidne. Moj lekar mi je rekao, pošto su bebe krupne a prvi je porod, da odem u Zenicu. Ja sam živela u Zavidovićima, porodilište je postojalo i tu, ali doktor Štefo Parlov ginekolog uputio me je u Zenicu. Po dolasku bolničko osoblje saopštilo mi je da će porođaj biti istog dana po prijemu i da će me poroditi carskim rezom. To se nije dogodilo… Umesto da me porode, stavili su me na patologiju. Dani su prolazili, posmatranje je bilo svakodnevno, ali od porođaja ništa. Pitala sam da li nešto nije u redu i zašto se čeka?! Niko mi nije dao nikakav odgovor. U sredu, 27. jul 1983.godine, kasno po podne dobila sam bolove, niko se nije obazirao. Tek sutradan odveli su me u porodilište i u hodniku me držali do petka 29. jula. Tog prepodneva od jakih bolova ja sam se onesvestila, više se ničeg ne sećam. Prvo moje budjenje je bilo u šok sobi. Bila sam jako slaba, tiho sam upitala „gde su moje bebe, hocu da ih vidim!!!” Umesto toga, sestra koju sam prvi put tada videla nešto mi je špricem ubrizgala u infuziju koja je stalno bila uključena. Ja sam ponovo tonula u san… To je trajalo jako dugo, uopšte se ne sećam koliko, sve je bilo kao košmar. Nikome nisu dali da me poseti, moji su pokušavali sve ali uzalud. Ubrzo mi je saopšteno da je jedna od mojih beba, Predrag, preminuo! Nikada ga nisam videla… Prošlo je dosta dana dok me iz šok sobe nisu spustili na porodilište, tek oko podneva doneli su mi samo Dejana. Plakala sam i tražila i drugu bebu ali su bili drski i rekli: „da nijedna beba nije bila u planu, da su spašavali samo mene i da budem zahvalna što mi je ostala i ta jedna beba.“ Nisam to prihvatila ni tada i nikada neću! U matičnu knjigu rodjenih izvršen je upis moje dece. Dete koje sam iznela iz bolnice je Dejan, koji je rodjen 29. jula 1983.g. u 12h i 30min., težina 3420g i dužina 52cm. Uredno overen i potpisan rodni list, a u naknadnoj belešci piše: Brat blizanac, rođen pod rednim brojem 2196. Dete koje je nestalo takođe ima rodni list, gde piše da se zove Predrag, rodjen 12h i 35min., težina 1900g i dužina 49cm. Ali, njegov rodni list nije potpisan. U matičnu knjigu umrlih nije upisan. Taj dokument jedva sam dobila 2008.godine. Potvrdu o smrti nikad nisam dobila, a obdukcija deteta nije rađena. Jedini dokumenat koji sam dobila po izlasku iz bolnice je otpusna lista, ali nažalost ja je nemam kod sebe. Mom suprugu su rekli da uplati troškove sahrane, telo bebe nam nikad nisu pokazali niti nam izdali neki dokument. Kada je suprug pitao da li može da preuzme telo bebe, oni su rekli da su sve obavili i da će sve papire poslati poštom. To, naravno nikad nisu uradili. Kada sam 2008.godine tražila sve papire iz bolnice i Javnog komunalnog preduzeća da mi pošalju, rekli su da nemaju nikakve papire. Žalila sam se preko ombusmana i onda su mi poslali protokol porodjaja. To je jedini dokument koji potvrdjuje da sam rodila dva dečaka, carskim rezom. Oduvek sam sumnjala i nikada nisam prihvatila da je moje dete umrlo. Rodni list nepotpisan, nije upisan u knjigu umrlih. U protokolu kod jedne gospođe F.S. u rubrici gde su bebe upisane stoji „NA-P-H“ i na kraju te rubrike piše ‘Nevenka’. U kontaktu sam sa ženama iz Sremske Mitrovice, Iriga, Kraljeva i BiH. Podržavam sve koji imaju isti problem jer se mi međusobno razumemo. Trebamo biti hrabri i jaki i boriti se do kraja, ne želimo nikakve novčane naknade, ne treba da dozvolimo da nas ponižavaju, jer naša deca su već jednom prodata, a naša deca nisu za prodaju!!!
"Ukratko, moja tragedija pocinje 27.02.1971. godine kada sam iz niške bolnice otpuštena bez deteta koje sam rodila 18.02.1971. godine u GAK u Nišu, sa obrazloženjem da je umrlo. Sva u šoku, ja sam u to poverovala, ali posle 30 godina sam došla do potpuno suprotnog saznanja, o čemu opširnije pišem u pismu svojoj ćerki.
Prosto ne znam kako da započnem razgovor sa tobom. Kako reći ono što sam do sada morala ti reći? Kada sam te rodila, 18. februara 1971. u 8:05, u niškom porodilištu, bila sam presrećna što si na svet došla normalna i zdrava. Gledala sam tvoju majušnu okruglu glavicu i bila neizmerno radosna kada te uzmem u ruke i hranim te. Jutro je bilo rumeno i lepo kada si ti došla na svet, a mene je tada obuzimala neka milina. Bila sam neobično čila i vedra, kao da sam dobila krila, i bila jako poslušna. Sve što mi je doktorka preporučila da uradim za tvoje dobro sam pristajala, neobično, ili bolje reći, slepo verujući njenim rečima, poštujući njeno znanje, ne sumnjajući da je i ona čovek koji može da pogreši, a ni u snu mi nije padalo na pamet, da je možda čovek sa dva lica, koji je odmah spremao zlo!
Kad sam te poslednjeg dana hranila ti si popila oko polovinu cucle mleka. Sutradan sam se spremala da zatražim da te nosim kući, jer nisi imala nikakvih zdravstvenih problema, a i sa hranjenjem se sve stabilisalo. Nažalost, doktorka mi je saopštila da si tobož dobila jaku upalu pluća, i da te više ne mogu da dobijem na podoj. Zanemela sam i verovala da ako se ponašam mirno i ne iritiram je, da će ona tada da se založi bolje oko tebe. Nisam uopšte bila ubeđena da je tako naprasno moglo da ti se stanje pogorša, ali me je doktorka ubedila kako nemaš dovoljno razvijen osećaj gutanja i da si 'aspirirala mleko u pluća, pa se to manifestuje kao upala pluća, i da ćes najverovatnije da umreš', što je ponovila i popodne tvome tati, kada je došao da nas obiđe, govoreći nam da očekujemo najgore. Oboje smo bili nemi od šoka. Nikoga nismo imali od prijatelja, niti rodbine, jer nismo bili odavde, da se zainteresuju, i ona je imala odrešene ruke da uradi to što je naumila. Toga dana sam sa zadnjeg podoja otišla na spavanje prestravljena njenim rečima.
Ujutru je dr Jordačević, lekar koji je radio na sterilitetu, ušao rano u sobu i probudio me saopštivši mi najgore 'da je bila srčana mana, i da je bolje što se to desilo sada, nego kad odrasteš, zatim, da sam mlada i da ću roditi drugo dete, da sam intelektualka, da ne pravim scene', te, da mogu odmah da napustim bolnicu, da se dodatno ne traumiram, da dete ne mogu da vidim, jer je već poslato fakultetu na obdukciju, da će on da mi pozove muža da što pre odem, da se dodatno ne traumiram, i da mogu za otpusnu listu doći kada se smirim, za par dana, da će on da je potpiše. Hitno je naredio sestri da mi odmah da inekciju za smirenje. U roku od pola sata ja sam izašla iz Bolnice plačući, sa tvojim tatom.
Tako sam ja za sledeću smenu lekara, koji su došli u vizitu toga dana, verovatno bila «žena koja je napustila svoje dete«! Dani koji su došli iza toga su mi bili pravi pakao. Kako sam ih preživela to samo Bog zna. Godine su se nizale i donele mi i srećne trenutke, ali, nikada više nisam smela od srca da se radujem, kao kada sam tebe rodila, iz straha da mi se ne ponovi sudbina. Sve ovo vreme, svih ovih 34 godine, pratila me je pesma Mikija Jevremovica, koju sam slušala u vece pred tvoj dolazak na svet: »Ako vidiš moju Mariju, ti joj reci da je volim, ako vidiš moju Mariju, ti joj reci za moj bol!». Ona je te godine pobedila na nekom našem muzickom festivalu i vrtela se neprekidno na radiju. I sada mi njena melodija odzvanja u ušima, kada se osamim i prepustim razmišljanjima. Secam se, cvrsto sam bila rešila, ako rodim devojcicu, da joj dam ime Marija, i tako sam te i zvala tih prvih 10 dana. Trideset dugih godina nisam bila svesna da su reči te lepe pesme bile moja sudbina. Sve dok me prijatelji nisu pre par godina nagovorili da krenem da tražim dokumenta, i da ću tek tada po dokumentima moći da shvatim šta se zaista dogodilo. A onda, kako sam koji dokumenat dobijala, redao se šok za šokom, samo ovog puta neka sreća pomešana sa tugom, revoltom i osećanjem krivice, kako sam dozvolila sebi da mi se to dogodi? Kako je moglo da se dogodi meni, sportisti, studentkinji Elektrotehnickog fakulteta u Beogradu. Trenirala sam u Beogradskom studentskom džudo klubu 'Student' na DIF-u od 1966., kada smo kompletno kao ekipa krenuli paralelno da treniramo i karate, osnivajući prvi žensko Karate klub u Jugoslaviji, te školske 1966/67. godine. U njoj piše sledeće:
b) - u «Prijavi» je navedeno samo moje devojačko prezime, umesto udato porodično sa devojačkim, što pravno znači da sam te rodila kao vanbračno dete, i pošto se otac, ne znajući ništa, nije pojavio da ospori da te se i on odriče, u zakonskom roku, pa si ti tako dobila status napuštenog deteta. c) - u» Prijavi» ne postoji ništa upisano da smo mi ustvari bili u legalno sklopljenom braku, koji nam je oboma bio svetinja, što pravno znači da sam te "rodila" vanbračno. d) - u»Prijavi», u rubrici gde treba da stoji: »ime i prezime i pol deteta» stoji: »žensko, živo, prvorođeno». Zašto u ovoj rubrici bezimenog deteta stoji simbol »živo ,prvorodeno»? - u suštini, to je i jedino važno, u ovom dokumentu, dakle, neko te je prijavio kao živo i napušteno dete. e) - u «Prijavi» u rubrici «dan,mesec i godina rodenja» za roditelje, stoje samo godine rođenja za oba roditelja, što verovatno onima koji su ovaj zločin uradili uopšte i nisu važni, jer ćeš ti kada prođe potrebno zakonsko vreme za «Potpuno usvojenje» dobiti "nove" roditelje koji imaju svoje datume rođenja; f) - u «Prijavi» ne postoji ni koje državljanstvo imaju roditelji, to po nekome nije važno; g) - u »Prijavi» ne postoji ni koje su narodnosti tvoji roditelji - ni ova dva pojma nisu važna; h) - u Prijavi u rubrici »zanimanje (majke)» stoji podatak koji sam ja dala po prijemu u Bolnicu: »apsolvent», a iznad te reči neko jako bitno objašnjenje, naknadno upisano »viša» - verovatno je jako bitno reći nekome ko usvaja napušteno dete, da ga je rodila intelektualka, koja "nije smela" svojima da saopšti da je vanbračno rodila, jer bi ostala bez materijalne i svake druge potpore svojih roditelja, a srećni usvojitelji dobijaju dete sa pedigreom, i za to treba da budu zadovoljni i zahvalni, a možda i debelo da plate! i) - u «Prijavi» u rubrici za dete »mesto rođenja, ulica i broj» ne stoji ništa upisano, tj. kao da sam te rodila na nekom nepoznatom mestu, a ne u državnom porodilištu koje ima tačnu adresu, što uopšte, po njima, i nije važno, jer po zakonu usvojitelji imaju pravo da pored imena i prezimena promene i mesto rođenja, kao i datum, zbog čega mnogi roditelji koji tragaju za otetom decom teško mogu da pronađu svoju decu; j) - u «Prijavi» u rubrici »dan mesec i godina rođenja za roditelje» stoji naknadno upisan datum koji nije niti očev, niti majčin datum rođenja, a nije ni datum rođenja deteta, i to naknadno upisan. Pitam se čiji je to datum, a pošto stoji u rubrici za roditelje, verovatno je to datum jednog od usvojitelja, tj. novog roditelja; k) - u «Prijavi» u gornjem desnom uglu, stoji naknadno upisan, broj nekog dokumenta, koji nije broj niti krštenice niti broj umrlice, ali je sličan broju krštenice, tako što nosi isti broj, samo što nije vezan za tekuće godište rođenja, već za neki drugi broj koji ne može nikako biti godište rođenja deteta, jer je skoro 10 godina starije od godine rođenja oba roditelja, a koji je, verovatno broj nove krštenice posle usvajanja ili godište rođenja usvojitelja. Naglašavam da ja, a ni otac, uopšte i nismo znali da treba da dete prijavljujemo u Opštini, obzirom, da nam je rečeno da nam je dete umrlo, iako smo oboje bili savesni, ni jedno od nas to nije uradilo, jer niko od nas to i nije zahtevao da uradimo, a nismo ni dobili nikakav dokumenat na osnovu koga bismo mi to uradili! DETE JE NEKO PRIJAVIO FALSIFIKUJUĆI MOJ POTPIS NA PRIJAVI SKUPŠTINI OPŠTINE, TAKO DA PRAVNO ISPADA DA SAM JA, MAJKA, SVOJE «VANBRAČNO» DETE PRIJAVILA KAO NAPUŠTENO, BEZ IMENA I PREZIMENA, A TIME GA SE ODREKLA! U SREDNJEM VEKU, TURCI SU OTIMALI DECU KOJA SU BILA VEĆA OD ODOJČETA, I KOJA SU ZNALA ZA SEBE I SPOZNALA SVOJE RODITELJE, I DUGO, A NEKAD I ZAUVEK, PAMTILA I NJIH I KUĆNI PRAG (primer Mehmed paše Sokolovića, koji je otet kao 5-godišnji decak, i do kraja svog života pamtio svoje poreklo, i oduživao se svome rodu kad god je to mogao)- TO JE BIO DANAK U KRVI, ALI NI TURCI NISU OTIMALI DECU SA MAJČINIH GRUDI! - OVO JE DANAK I U KRVI I U DUŠI! Mila moja, pišem ove prozaične redove i razmišljam kako li sada izgledaš i da li si srećna? Sanjaš li me možda noćas u vidu žene koja te traži, a ne zna kako da te nađe? Zastani malo da te opet pomilujem i poljubim kao nekada, makar u snu! Ne beži! Sada znam da si živa, i srećna sam zbog toga! Molim svetu Petku da te zadrži i navede na moj put. Ako sanjaš ženu u crnom sa očima mekim kao majčina duša, znaj da je ona i poslušaj je! Milo moje čedo, da li si ikad posumnjala išta? Da li uopšte znaš da si usvojena? Možda su tvoji srećni usvojitelji propustili pravo vreme da ti to saopšte, a potom, iz straha da te ne povrede i ne izgube prećutali osnovno pravo čoveka da zna svoje poreklo i svoj identitet! Dan 18.02.1971. godine u 8h.05' u Nišu, dan tvog pravog rođendana, ti ništa neće značiti, jer kod gotovo sve usvojene dece na ovaj način, datum rođenja je promenjen! Ako si nasledila mene, onda i ti slepo veruješ ljudima. Znam da si želela da ceo svet osvajaš samo lepom reči i dobrotom, i znam da su ljudi koji su te dobili, dobili dragulj. Mnogo bi mi lakše bilo da znam da su i oni dobri ljudi, i da su ti pružili srećno detinjstvo i mladost, da su ti pomogli da izrasteš u dobrog čoveka, da su ti uvek bili podrška i da uopšte ne znaju za tvoju i našu pravu sudbinu! Tvoji sadašnji 'roditelji' su sigurno bili presrećni kada su te usvojili, posle, obično višegodišnjeg čekanja na usvajanje. Mila moja, na mene si ličila kada sam te nežno mazila i hranila, sudeći po prvom utisku, koji retko vara, no, to nije uopšte bitno, ali, bićeš samo sigurnija u to koga imaš pred sobom, kada te Bog bude doveo preda me. Bože, kako su ti oči bile svetle, kao najčistije i najnežnije nebo jutarnje, nad mojom Šumadijom! Drugo naše dete liči na tatu, a treće na baku, i oba su imala po rođenju modro plave oči, samo što su im se kasnije promenile u graorastu boju, kao što su i tatine oči... Ako noćas ne spavaš sama, neka mi oprosti mladi čovek što nemaš mira, i što te kradem od njega. Biću presrećna, ako je čovek koji te zaslužuje. Još jedan važan podatak, i tvoj tata i ja imamo nultu krvnu grupu. Volim te mila moja! Doviđenja, do dana kad nam Bog bude ukrstio puteve! Tvoja mama!" (Fotografije koje su u prilogu ovog teksta su iz perioda kada su Ružica i Novica imali godina, koliko bi njihova ćerka imala ove godine)
- Mrtva beba koju su mi pokazali u Tiršovoj nije moja - kaže Biljana. - Bila je to velika i starija beba od više kilograma, a moje novorođenče je imalo 2.950 grama. Porođaj i trudnoća su bili uredni, beba je na rođenju dobila ocenu 8 kroz 9. Videla sam ga tada i posle podne, kada su mi saopštili da mora hitno u Beograd. Biljana je ostala u šabackom porodilištu, a njen suprug Aleksandar (33) otišao je u Beograd u Tiršovu i fotografisao njihovu bebu. Majka je kasnije, gledajući fotografije, kako kaže zaključila da je beba već tada bila zamenjena. Jer, pored ostalog, smatra da je i beba na fotografijama starija i krupnija od njene stare samo 36 sati.
U mestu gde je dete, navodno, preminulo, a to je opština Savski venac u Beogradu, Todići nisu mogli da izvade umrlicu jer ona jednostavno ne postoji. Majka ističe da je u najmanju ruku simptomatično da „Istorija bolesti“, koja je otvorena u Tiršovoj, nikada nije zatvorena, da lekar nije prisustvovao obdukciji tela... U Šapcu, opet, original i navodna kopija prijave rođenja se razlikuju(!?). U originalu se žena porodila u 38. nedelji, u navodnoj fotokopiji originala koji je dobila iz bolnice piše - u 40. nedelji. Načelnik Odeljenja ginekologije u šabackoj Opštoj bolnici dr Dragan Milošević, juče je bio kategoričan da slučaj krađe bebe jednostavno ne postoji. Svako novorođenče, kaže, na rođenju dobija traku koja ne može da se skine sa ruke i samim tim je svaka mogućnost zamene potpuno onemogućena. - Izašli smo u susret Biljani kada je tražila dokumentaciju i dalje ćemo joj stajati na raspolaganju, ali ja garantujem da se zamena beba nije mogla dogoditi. Apsolutno ne verujem u to - rekao je Milošević za „Novosti“.
– Mrtva beba koju su mu pokazali u Tiršovoj nije moja, bila je to starija beba sa više kilograma. Porođaj je bio uredan, a beba je dobila ocenu na rođenju 8 kroz 9. Videla sam ga tada i kada su mi saopštili da mora u Beograd – kaže Biljana za „Novosti”. Biljana je ostala u Šapcu, a njen suprug je otišao u Beograd i fotografisao njihovu bebu. Majka je gledajući fotografiju ustanovila da je beba znatno krupnija od njene.
Načelnik Odeljenja ginekologije u šabačkoj Opštoj bolnici, dr Dragan Milošević, juče je bio kategoričan da slučaj krađe bebe jednostavno ne postoji. – Izašli smo u susret Biljani kada je tražila dokumentaciju i dalje ćemo joj stajati na raspolaganju, ali ja garantujem da se zamena beba nije mogla dogoditi. Apsolutno ne verujem u to – rekao je Milošević za „Novosti”.
Nevenka Marušić, porijeklom iz BiH, trenutno nastanjena u vojvođanskom mjestu Irig u Srbiji, optužuje bolnicu u Zenici da su joj prije 31 godinu, nakon porođaja u toj zdravstvenoj ustanovi, ukrali sina, blizanca njenog drugog djeteta. U ispovijesti za „Avaz" Marušić je ispričala šokantne detalje o tome kako se porodila u zeničkoj bolnici, te o tri decenije potrage, patnje, suza i nade da će jednog dana zagrliti svoje dijete. - Porodila sam se 29. jula 1983. godine u zeničkoj bolnici. Na svijet sam donijela blizance, Dejana i Predraga. Bila sam podvrgnuta „carskom rezu", pa sam nakon operacije ležala u šok-sobi i bila u dosta teškom stanju. Jedva sam preživjela kada su mi rekli da je jedna beba i to Predrag umrla - priča Marušić. Kaže da u bolnici nisu htjeli uslišiti njenu i molbu supruga da vide tijelo djeteta. - Mužu su rekli da uplati na šalteru za troškove sahrane, ali tijelo djeteta mu niko nije pokazao iako je insistirao. Rečeno mu je da samo uplati i da su to oni sve obavili te da će naknadno poslati papire poštom. Te papire nikad nismo dobili - govori ova majka. U međuvremenu Marušići su odselili iz BiH, ali misli su im zauvijek ostale na odjelu porodilišta zeničke bolnice. Nakon rata, tačnije 2000. godine, Nevenka je ponovo krenula u potragu.
No, sve što je uspjela dobiti u Općini Zenica i to 2008. godine jeste papir koji je potvrdio njene dotadašnje sumnje. – U Općini Zenica sam dobila uvjerenje da Predrag nije upisan u matičnu knjigu umrlih. Nakon 25 godina sam dobila i napismeno ono u što smo sumnjali. Zato sam podnijela tužbu protiv bolnice u Zenici i nadležnog pogrebnog društva koje je sljednik ondašnjeg preduzeća. Hoću da mi kažu gdje je moje dijete – insistira Nevenka Marušić. Marušić se prisjeća i da su bili uzaludni pokušaji da saznaju gdje je grob djeteta, a u Matičnom uredu u Zenici uspjeli su naknadno dobiti rodni, ali ne i smrtni list za Predraga. – Nama je ta priča o smrti djeteta bila sumnjiva od samog početka, ali niko nam nije htio pomoći, niti nas saslušati. Samo su ponavljali da je dijete umrlo. Zanimljivo je da matičarka Manda Kutil nije potpisala rodni list za Predraga, a za Dejana jeste – ističe Marušić.
SF: Imate li još dokaza da je Vaš brat blizanac živ? – Jedan od dokaza je i tvrdnja glavnog inspektora PS Svilajnac da je Nenad Miljković (moj brat) BIVŠI!! Naime, pomenuti inspektor u svom zvaničnom dokumentu, koji je zaveden pod brojem 205 – 320/14 jasno tvrdi da Nenad sada ima novi identitet..
SF: Kakvi su se propusti desili u porodilištu u Svilajncu nakon porođaja? - Još pri popunjavanju prijava o rođenju u porodilištu napravili su da je od dva rođena blizanca rođen samo jedan, što dokazuje da je reč o planiranom, a kasnije i izvršenom krivičnom delu otmice mog brata blizanca. Jedna prijava popunjena je ćirilicom, a druga latinicom. Babica Savić Rada u prijavama je upisivala različite podatke o roditeljima. U prijavi o rođenju za mog brata blizanca, u rubrici ’Da li je majci umrlo dete do jedne godine?’ jasno stoje naznaka – NE. To, opet dokazuje da je živ. Na osnovu prijava o rođenju i upisa u matičnu knjigu rođenih, mom bratu i meni dodeljeni su identični matični brojevi – 0705979723923. To je urađeno zbog statistike, jer ja izvršeno preklapanje. Upisom u MKR u drugom gradu sa novim identitetom i novim jedinstvenim matičnim brojem građana, u statističkim podacima javio bi višak rođenih. SF: Šta se dešava sa upisom u knjigu državljana? Da li je i tu bilo nepravilnosti? - U knjizi državljana na strani 73, IV knjiga pod rednim brojem 7590, dana 10.05.1979. godine izvršen je upis mog brata. Istog tog dana izvršen je neviđeni zločin i krivično delo.. Matičar matične službe SO Svilajnac protivzakonito precrtava upis mog brata i u istu rubriku upisuje drugo lice – Petrović Verica iz Jagodine (tadašnje Svetozarevo). Reč je o čistoj arbitrarnosti državnih organa, odnosno popunjavanju rupa za statistiku. Međutim, ni to im nije bilo dovoljno, pa od 2003. godine vrše nova, još teža krivična dela Tog dana kada smo od nje zahtevali uvid u KD, a matičarka na naše oči i u našem prisustvu popunjava rubrike 7 i 8 – datum i osnov brisanja iz KD i upisuje datum 02.07.1979. godine kao datum navodnog izveštaja o smrti koji je ona lično napravila. Počinjeno krivično delo sam odmah prijavio nadležnim organima, ali PS Svilajnac ni tada nije reagovala. Kroz ovo rešenje imenovani R.Z. sprovodi dva lica i to protivzakonito upisanu Petrović Vericu i jedino valjano upisanog mog brata Nenada Miljkovića. SF: Kakve propuste je napravila matična služba SO Savski venac? -Najveći kriminal i izvršenje krivičnih dela upravo je u ovoj instituciji, gde su činjenice smrti upisivali blanko, bez potvrde o smrti van zakonskih rokova upisa u matičnu knjigu umrlih (MKU). U više navrata od pomenute institucije zahtevao sam izvod iz MKU , fotokopiju strane upisa u MKU i najbitniji dokument – potvrdu o smrti. Dobijao sam sledeće: Na ovoj potvrdi pojavljuje se još jedan dokaz da je moj brat živ – broj 200 je klasifikaciona oznaka za žive, a kalsifikaciona oznaka za mrtve je 203. Tadašnja pravnica, zamenica načelnika matične službe SO Savski venac, umesto bolničke potvrde o smrti, na pisaćoj mašini kuca potvrdu u kojoj svojim potpisom tvrdi da je „umrlo“ dete Miljković, ne u zdravstvenoj ustanovi, nego u Beogradu, u ulici Cara Haula Salasija! Čak nema ni naznake da li je prvi ili drugi blizanac u pitanju. Pomenuta M. N je, kao pravnica znala da zloupotrebljava službeni položaj, daje lažne iskaze u lažnoj potvrdi i dr. krivična dela. U ovom odgovoru umesto klasifikacione oznake 203 (za umrle) dokument je zaveden sa klasifikacionom oznakom 202- što predstavlja oznaku za venčane! Pretpostavljam da je ovim odgovorom htela da mi nagovesti da se moj brat venčao…
Kraj II dela
Ovako ona počinje svoju priču. “U drugom stanju sam ostala 2009. godine. U trećem mesecu utvrđeno je da nosim blizance. Trudnoću mi je vodila doktorka koja ima i privatnu kliniku u Nišu i radi u 'Kliničkom centru'. Naš dogovor je uvek bio da u pola noći, u pola dana mogu da je pozovem bilo šta da mi zatreba. Falilo mi je dan, dva da uđem u osmi mesec. Dvadeset prvog marta 2010. godine oko 22h pozvala sam je i rekla da osećam bolove u stomaku na šta mi je ona odgovorila: 'Pa znate šta, ja nisam u Nišu', na šta sam ja zahtevala od nje da mi kaže šta dalje da radim. Posle malo dužeg ubeđivanja rekla mi je: 'Idite u Klinički centar, tamo će da vas sačeka moja ekipa'. Na prijemu u bolnici dočekuje me jako fina doktorka i odmah me stavlja na ultrazvuk. Kaže: 'Ne brinite bebe su dobro. Održana je srčana funkcija, bebe su zrele. Ne brinite. Nosite dva dečaka težine 1.680 i 1.450 grama'. Nakon ovog razgovora poslala me je na odeljenje gde se nalaze tri doktora. Dočekuju me sa povišenim tonom uz reči: 'Zovi sad tvoju doktorku'. Od tog trenutka agonija počinje. Ležim u sali. Doneta je odluka za serklažom. Izlaze, vraćaju se, saopštavaju mi da će me poroditi prirodnim putem. Jedan doktor kaže: 'Nema potrebe, žena još nije za porađaj'. Počinje prepirka među njima. Izlaze iz sale. Vraćaju se nakon desetak minuta. Kažu mi da će raditi carski rez, što je opet povod da započnu svađu među sobom. Ponovo izlaze. Nakon pola sata donose odluku da me porode prirodnim putem. Buše mi vodenjak. Jedan od doktora je rekao da mi je potreban hitan carski rez. Dali su mi anesteziju, ali sam i dalje bila budna. Tek posle treće doze anestezije sam se uspavala. Iz sale sam izašla oko pola tri, a vec oko 04:15 sata ujutru došla je da me obiđe veoma nepristojna i gruba pedijatrijska sestra koja mi kaže: 'Gospođo, jedna beba mora za Beograd. Jako su loše'. Tada mi je saopštila da su teške 1.000 i 950 grama. Prelazim u drugu sobu. Stalno sam pod injekcijama i potpisujem papire. Ne znam šta piše. Nakog toga odvode jednu bebu za Beograd, na institutu za neonatologiju. Ujutru 24. marta dobijam informacije da je beba dobro, da lepo napreduje, da je dobro podnela put. Pozvala sam majku iz bolnice, da joj kažem lepe vesti. Međutim, ona mi saopštava nešto sasvim drugačije. Kaže mi da je upravo stigao telegram iz Beograda i da je beba preminula. Četvrti dan nakon porođaja moja rođena sestra je uspela da vidi bebe koja je bila u Nišu. 26. marta je uspela da zamoli jednu od sestara da je pusti da vidi bebu. Rekla joj je da to ne bi smela da radi, ali je sestra svojim insistiranjem uspela da je ubedi. Kada je ušla videla je, kako ona kaže, sasvim normalnu bebu u inkubatoru i na njoj nije bilo nikakvih rezova. Izašla je i tražila doktorku koja je primila bebu na odeljenje. Doktorka je, pre toga, ignorisala tri dana. Tog dana je nakon dva sata izašla iz kancelarije i rekla da je beba u jako lošem stanju. Kada je moja rođena sestra pitala da li može da vidi bebu, doktorka joj je rekla da je beba imala teške operacije, da je puna rezova i da nije dobro da je vidi. Meni su, kada je sestra napustila odeljenje, javili da je beba umrla i savetovali mi da zbog mog stanja ne mogu da vidim bebu. Nisam mogla ni da preuzmem telo, jer su mi rekli da je to zakonom zabranjeno i da ih bolnica sahranjuje. Moram da napomenem i to da sam svakog jutra u podne i uveče dobijala po 5 injekcija i po dve u venu svih 6 dana koje sam provela tamo“, priča majka S.S. za naš portal.
Godine 2012. dobijam poziv sa instituta za neonatologiju. Gospoda mi kaže da su im se izbrisali neki fajlovi i da ako mogu da im dostavim kartone o vakcinama i kontrolama. Opet kažem da je greška i da su bebe preminule, tajac... Godine 2013. odlazim u Niš i tražim obdukcioni nalaz za drugu bebu. Nakon pola sata traženja nekulturna i nevaspitana sestra mi kaže: 'Znaš šta, tako nešto kod nas ne postoji i prevremeno rođenim bebama se ne radi obdukcija'. Tražim tada doktorku koja je bila na prijemu, veče kada sam došla na porodaj. Setila me se je odmah, ali kada sam je pitala za dokumentaciju, rekla mi je da ona nema vremena za to i okrenula se i otišla. 2013. godine odlazim u Beograd da uzmem izvod iz knjige umrlih. Službenica koja je tamo radila pitala me je za datum i prezime. Kada sam joj rekla prezime nije htela da mi da podatke. Pitala sam zašto, na šta mi je ona grubo odgovorila: 'Slušaj, ti ako hoceš nešto da dokazuješ, idi tamo gde si se porodila. Ja ti ne dam ništa'".
Zbog porodičnih problema i smrti oca S.S. se nikome nije tada obratila za pomoć. Ona još uvek živi u neznanju i sumnji s pitanjem “Šta se desilo sa mojom decom?”
"Porodila sam se 29.12.1992. godine u Prištini. Pre vremena doduše, polovinom osmog meseca. Sećam se tog dana kao da je juče bilo. Lekar me je pregledao i rekao da me vode u salu za porođaj. Na moj vrisak pitao je šta mi je i ja sam mu na to odgovorila da se jako bojim da dete neće da preživi jer je to ipak osmi mesec i da bih bila spokojnija da je rođeno u sedmom mesecu. Njegov odgovor je bio: "O čemu ti pričaš, ne glupiraj se! Dete u osmom mesecu je razvijenije i otpornije i ima veće šanse da preživi." Odveli su me u porodilište i ubrzo sam se porodila i rodila preslatku devojčicu. Još čujem njen plač, vidim njen lik... Plava kosica, beo ten, dugačka, doduše jako mršava, ali preslatka. Plakala je i izgledala mnogo bolje nego deca koju sam rodila u devetom mesecu. Sećam se da su mi rekli da ima 1800 gr i da je duga 52 cm. Ocena ili Apgar je bila 8, a tu ocenu dobijaju deca rođena u devetom mesecu. Rečeno mi je da je sa njom sve u redu sem sto nema dovoljnu težinu i odneli su je u inkubator. Kao što je kod nas uobičajeno i ja sam imala "vezu", lekara koji je vodio računa i pratio njeno stanje. Redovno me je izveštavao i govorio da je mala dobro, da diše svojim plućima, da joj kiseonik nije uključen, jer nema potrebe, i da jedino što joj daju je geramicin radi preventive da ne bi dobila neku infekciju. Međutim, suprug i ja 30.12. insistiramo da nam pomogne da je prebacimo za Beograd na Institut za neonatologiju. Doktor se oštro usprotivio i molio nas da je ne pomeramo odatle jer nema potrebe. Ali kad đavo ne da mira, mi smo bili uporni, jer je ipak to specijalizovana institucija za takvu decu i bojali smo se da nam i ona ne umre kao prvo dete. I on kao i svaki prijatelj nas je shvatio i sredio je da mala bude prebačena 31.12. sa jos par beba'', otpočinje Jasmina svoju priču za naš portal. "Slavimo, naša princeza dolazi kući" "Ja izlazim kuci, pravimo slavlje, jer sve je u redu i ubrzo ce naša princeza da nam dođe kući. Zovem moju mamu koja živi u Beogradu da ujutru ode i obiđe unuku, dok se ja malo oporavim, pa ćemo i mi da odemo da budemo uz nju. Mama odlazi 01.01.1993. da je obiđe i tamo joj kažu da je dete stiglo u kritičnom stanju i da su male šanse da preživi. Kada me je zvala i to rekla umalo se nisam onesvestila, jer su nam u Prištini govorili sasvim suprotno", navodi Jasmina. Premeštaj bebe iz Prištine u Beograd bio koban
"Nije izgledala kao bolesno dete" I danas posle 21. godine vidim je u inkubatoru kako leži potpuno gola bez ičeg priključenog, ni infuzija, ni kiseonik. Apsolutno nista, ni nalik bolesnom detetu. Kada smo prišli inkubatoru počela da "mlatara" rukicama i nogicama, kao svako dete koje se raduje kada mu roditelj priđe. Ne mogu recima da opišem emocije koje su me obuzele u tom trenutku... Nisam znala kako da reagujem, ukopala sam se i nisam mogla da odvojim pogled od nje, a imala sam želju da je uzmem, da je zagrlim, pomazim, poljubim, a nista od toga nisam uradila... Tek kada smo izašli, rekli su mi da sam sve to mogla. Zadržali smo se kod nje mozda dva tri minuta i odjednom se skupilo njih troje četvoro u belim mantilima i bukvalno su nas izbacili, jer joj je navodno se stanje pogoršalo, navodno je počeo pritisak da joj pada. Nismo znali šta nas je snašlo. Otišli smo kuci i jedva čekali sutrašnji dan da opet odemo da je vidimo. Ujutru 07.01. odlazimo i opet čekamo ispred, kao i prethodni dan. Posle izvesnog vremena izlazi neka doktorka. Kada smo joj rekli zašto smo došli, ona nam je onako iz glave rekla da je naša beba umrla prethodnu noć u 20:10 časova. Tu bol, taj osećaj, taj trenutak, ne mogu da vam opišem i ne bih ga poželela nikome. Suprug je počeo da plače, a ja sam se skamenila. Samo mi je neka knedla stala u grlo. Osećam je i dan danas... Suze... Nije ih bilo.... Skamenila sam se. Tražili smo je da je vidimo. Sestra nam je rekla da to nije baš pametno jer jako loše izgleda i da je bolje da je zapamtimo onako kako je znamo. Ne znam zašto nismo bili uporniji, ali eto... Odustali smo... Tražili smo da nam je daju da je sahranimo. Sestra je na to rekla da je bespotrebno da se izlažemo troškovima, jer moramo da iznajmimo mrtvačka kola, da kupimo sanduk, i da će to da nas košta kao sahrana za odraslog čoveka. Rekla nam je da će oni da je sahrane, a da ćemo mi znati gde joj je grob i da ćemo moći da ga obiđemo kad god to poželimo. Poverovali smo, a ni finansijski nismo baš bili dobrostojeći (tada inflacija krenula, a suprug skoro da nije ni primao platu zbog bolovanja koje je morao da koristi zbog deteta). Takođe, sestra me je posavetovala da sa sledećom trudnoćom sačekam bar godinu i po, do dve, i da smo mladi pa ćemo da imamo još dece. Izašli smo na ulicu totalno pogubljeni. Ne znam kako smo došli do kuće, slomljeni od bola. Nikakav papir, ništa nismo dobili. Bez deteta, bez papira, bez ičega.... Potpuno praznih ruku, potpuno praznog srca", ispričala je Jamina za naš portal.
Kada smo prikupili svu dokumentaciju, podneli smo krivičnu prijavu, kao i tada tek stotinak roditelja. Sada je ta cifra porasla na hiljade na žalost. Iz direkcije za beogradska groblja smo dobili odgovor da nemaju podatak da je naše dete sahranjeno ni kremirano na bilo kom beogradskom groblju. Pozvali su me u Palatu pravde na saslušanje, dala sam izjavu i posle nekoliko meseci dobijamo odgovor da je nas slučaj zastareo i da se naša tužba odbija. Žalili smo se ali odgovor nikada nismo dobili. Zaboravila sam da napomenem da mom detetu nije rađena obdukcija što mi je malo neobično jer detetu sa toliko bolesti mislim da je bilo potrebno uraditi obdukciju. Nisam pronašla nikakav trag i ne znam sta je s mojim detetom ni gde je jer kao sto rekoh sama sam sebi otežala, jer smo mi prijavili smrt i uredno dobijam izvod iz matične knjige umrlih.... Prošle godine sam tražila kopiju moje dokumentacije iz arhive Palate pravde i dobila sam nekoliko izveštaja raznoraznih komisija, gde se u jednom izveštaju navodi da se iz papirologije vidi da je radnik komunalnog preduzeća preuzeo leš, a u drugom izveštaju se navodi da se ne vidi ko je preuzeo leš, pa se pitam kako jedni vide, a drugi ne vide ko je preuzeo i da li su gledali iste papire?Ako je radnik komunalnog preuzeo leš gde je onda telo deteta jer direkcija nema podatak da je dete sahranjeno... Na potvrdi o smrti umesto broja protokola stoji datum 13.01.1993. Moje dete je živelo 9 dana sa 15-tak bolesti, što je mnogo i za odraslog coveka da živi s tim toliko dana. Složićete se", završila je Jasmina svoju priču.
Da je pojava čašćavanja lekara masovna i problematična pojava pokazuje i odluka stranih farmaceutskih kompanija da lekarima ubuduće neće smeti da poklone olovku, kalendar ili rokovnik, i da će morati da objavljuju ime i prezime svakog lekara kojem su platili odlazak na kongres. Milan Škulić, profesor krivičnog prava na Pravnom fakultetu, objašnjava da formalno pravno kao mito se tretira i davanje sitnih poklona lekarima. – Čokolade, bombonjere, parfemi koji se poklanjaju lekarima kao znak zahvalnosti bi trebalo da budu mito, ali ih mi tumačimo na fleksibilan način. Kod nas je mito kada nekome ponudite novac – ističe prof. Škulić. On kaže da je krivična odgovornost na onima koji daju, ali i na onima koji primaju poklon. Za dr Milenu Jauković, nekadašnju sekretarku Etičkog komiteta, mito je iznuđivanje usluge, ali ako se neko na kraju lečenja zadovoljan i srećan zahvali lekaru čokoladom i kafom ne smatra to mitom već poklon. – Mito je iznuđivanje usluge, a davanje poklona je paganski običaj zahvalnosti za nešto što se dobro završilo. Iskustvo drugih koji nisu dobro prošli u bolnici jer nisu platili uslugu navodi ih da i sami nude novac, što je nešto drugo od poklona. Ali, lekar ne sme da uzme takav poklon, već treba da se bori da bude odgovarajuće plaćen prema – kaže dr Jauković.
"Vi ste mladi, još ćete rađati" "Kada me je babica primetila da ih posmatram, oterala me je uz reči da ne smem tu da stojim. Izašla sam napolje i rekla porodici šta se dešava. U tom trenutku moj muž je primetio da je babica otrčala uz stepenice sa nečim prekrivenim pelenom. Odmah sam otišla da vidim šta je sa bebom. Inkobator je bio prazan. U tom trenutku je sišla babica i samo mi je rekla: “Majka, moram da Vam saopštim, vaše dete je umrlo. Idite tamo u ordinaciju doktor Vas čeka“. To se sve odvijalo brzo. U tom šoku nisam znala šta da kažem i uputila sam se u ordinaciju sa mužem. Doktor je već bio kod prozora sa rendgenskim snimkom, okrenut leđima. Rekao mi je: “Majka, Vaše dete je preminulo. Ono je ovde doneseno već u teškom stanju. Kod Vašeg deteta nije mogla da se formira srčana pretkomora. Vi ste mladi, rađaćete još. Ja Vam savetujem, zbog sledeće trudnoće da dete ostavite ovde kako bi ispitali uzrok smrti, a izveštaj će vam biti poslati putem pošte na Vašu adresu“. Rekao mi je da mogu da se spakujem, a mužu da ode kod matičara da prijavi smrt. Nije mu dao nikakvu izjavu samo ime i prezime matičara. Taj matičar je bez ikakvog dokaza ubeležio da je moje dete mrtvo. Dao nam je odmah smrtovnice", navodi Ankica. "Došli u posetu, kući vratili samo smrtovnicu" Otac Ivan takođe je ispričao svoja sećanja na te dane. On nam je ispričao kako je otišao kod matičara, koji je kako se seća imao dugu bradu. “Mi smo došli u posetu, a kući smo vratili samo nju i smrtovnice. Sve je bilo brzo. Od našeg dolaska u Novi Sad, za sat vremena se sve završilo. Nakon što me je doktor uputio otišao sam kod matičara koji je nosio bradu. On je već znao zbog čega sam došao. Pitao je ime deteta, a za prezime ne. Ništa se dalje nije dešavalo. Već 2002. godine kad je javnost počela da priča o tome, sva ta dešavanja su nam zagolicala maštu. Setili smo se i da smo tražili da vidimo dete, ali nam nisu dali. Nisu nam dali ni da ga sahranimo", seća se Ivan, otac ukradene bebe. Nevažeća dokumentacija, bez pečata Ankica je nastavila priču: "Da, nisu nam dali dete. Rekli su nam da mrtvu decu daju samo Albancima. Tek, te 2002. godine počela sam da sakupljam dokumentaciju. Dobila sam dokumentaciju, ali po svemu sudeći nevažeću. Tako sam na primer dobila krštenicu deteta koje je rođeno tri dana pre mog, a na poleđini krštenice sam dobila otkucano podatke mog deteta. Isto tako od državnog matičara Novi Sad zatražili smo dokument i taj dokument nema pečat. U matičnoj službi u Inđiji sam zatražila umrlicu, i prema dokumentu ne slaže se vreme smrti. Jer moje dete je umrlo u 10:30, a prema ovom dokumentu dete je umrlo u 14:00. Takođe, ovde nema nikakvog pečata. Takođe, na potvrdi o smrti piše da je dete umrlo u Inđiji, a moje dete je umrlo u Novom Sadu. Tražila sam i njen grob u Novom Sadu. Ali iz njihove službe sam dobila odgovor da u tom roku nije sahranjena ni jedna osoba sa tim podacima", ispričala nam je gospođa Ankica, pokazavši dokumenta u kojima ne postoje ni potpisi lekara, ni pečati. "Ono što nas je najviše zbunilo da je matični broj naše ćerke aktivan. Takođe, pokušala sam da kontaktiram ljude čiju sam krštenicu dobila. Pozvala sam ih telefonom. Javila mi se žena, koja je nakon što sam joj ispričala celu priču spustila slušalicu. Više mi se niko nikada nije javio na taj broj telefona. Sada samo želim da saznam istinu", završila je priču Ankica u nadi da će nekada saznati šta se zapravo desilo.
Letos je ova porodica dobila poziv vojnog odseka za upis u evidenciju navodno preminulog sina što je ponovo otvorilo njihove stare rane i sumnje da nije umro nego da je živ i da je žrtva trgovine bebama, zbog čega se poslednjih meseci u Srbiji digla velika prašina i sada vodi burna polemika.
- Pre četiri ili pet godina pokušala sam da dobijem informaciju ili dokument o navodnoj smrti mog sina Srđana. Lično sam zajedno sa ćerkom Draganom, Srđanovom sestrom bliznakinjom, išla do bolnice, ali kad je osoblje na odeljenju porodilišta čulo o kome je reč, bukvalno nas je izbacilo iz bolnice odbivši da nam da bilo kakvu informaciju. Sada ta ista bolnica izlazi u javnost s pričom da postoji istorija bolesti koja sadrži čak i obdukcioni nalaz - s čuđenjem kaže Jolanka Kapaš. Ona i suprug se s pravom pitaju gde su se sve ove godine nalazili obdukcioni nalaz i umrlica, koji su roditeljima bili nedostupni. - Ćutalo se sve dok se u medijima nije podigla prašina. Sumnjamo da je došlo do naknadnog pravljenja dokumentacije - ističe Dragan Rajak. Porodica Kapaš-Rajak ponovo za "Vesti" priča kako se osećala kada je na kapiji ugledala policajce. Uplašila se da im nešto sin Srđan, koji je dobio ime po bratu i mlađi je od njega dve godine, nije nešto zgrešio, pa ga traže, ali kada su joj pokazali poziv za vojni odsek sa Srđana rođenog 30. decembra 1996. godine sve joj se pomutilo u glavi.
Pomenuti policajci su im rekli, a to ih je još više uznemirilo, da su navodno čuli da je njihov sin živ i da živi u Nemačkoj, čak su pomenuli i grad, čijeg naziva Jolanka i Dragan ne mogu da se sete. Vojnom odseku je tu informaciju dao navodno seoski poštar, ali on to sada negira. On i supruga prisećaju se kako im je matičar prilikom prijavljivanja blizanaca rekao da muško novorođenče ne mogu da prijave, a sada poseduju zvanična dokumenta kojima je navodno Srđana prijavila matična služba. U matičnom uredu tvrde da je to bila očigledna greška i da je Srđan vođen i kao živ i kao mrtav. - Da li je moguće da i pored svega ta greška nije ispravljena? Kako je moguće da nas neko igrom olovke ubedi da naš Srđan nije živ? - to su pitanja na koja porodica Kapaš-Rajak uporno traži odgovore.
Zaštitnica građana iz Zrenjanina detaljno pretresla slučaj Zaštitnica građana u Zrenjaninu Ana Kovački temeljno je pretresla rad Gradske uprave, matičnog ureda, ali i ostalih nadležnih službi povodom spornog predmeta Srđana Kapaša. - Roditelji Srđana Kapaša, pošto su dobili poziv iz vojnog odseka u Zrenjaninu, bili su kod mene i izneli niz podataka koji svakako imaju neke logike, a nisu provereni, a ja ih u potpunosti razumem jer se nakon tog poziva pojavila sumnja - kaže za "Vesti" Kovački. Zaštitnici građana u Zrenjaninu ispričali su kako su oni 9. oktobra išli u matičarsku službu Gradske uprave u Zrenjaninu da traže umrlicu, ali da su izmesto ovog dokumenta dobili izvod iz matične knjige rođenih i Uverenje o državljanstvu, kao da je on živ i to ih je totalno zbunilo i podgrejalo njihove sumnje da je Srđan živ. - Posle toga krenula sam da ispitam kompletnu arhivu. Utvrdila sam da je neko iz matičarske službe po službenoj dužnosti zrenjaninskom SUP-u podneo zahtev za dobijanje JMBG 17. januara 1997. godine i da je on dobijen na ime Srđan Kapaš JMBG 301296850209. Takođe sam utvrdila da je 1996. godine iz bolnice stiglo obaveštenje u matičarsku službu da je dete živo, a tek nakon toga da je umrlo i tako je nastao nesklad. Dete je paralelno imalo i izvod iz matične knjige umrlih, ali i rođenih, bez zabeleške o smrti, pa je tu očigledno došlo do nesklada i nesporazuma - objašnjava Ana Kovački. Nema tragova o pasošu Ana Kovački tražila je i proveru da li je neko od 2003. godine, od kada postoji elektronska evidencija, tražio izvode na ime i sa matičnim brojem preminulog i utvrdila da toga nije bilo. - Nema ni podataka da je dete pod tim imenom uvedeno u prebivalište na teritoriji Srbije, niti da mu je izdat pasoš u Zrenjaninu, što naravno ne sprečava sumnju da je pasoš možda dobijen u nekom drugom gradu u Srbiji ili u konzulatu u nekoj drugoj zemlji - navodi Kovački.
Rodoljub Šabić neće u komisiju za nestale bebe Rodoljub Šabić izjavio je povodom istrage o slučaju nestalih beba da neće biti član komisije za nestale bebe, a i da to ne spada u njegova ovlašćenja kao poverenika. - Nisam dobio poziv na sastanak sa predstavnicima roditelja nestalih beba i Ministarstva zdravlja, niti ću biti član komisije za rešavanje slučajeva, jer to ne spada u moju nadležnost - kaže Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ministarstvo zdravlja je, podsetimo, najavilo da će narednom sastanku sa roditeljima prisustvovati i poverenik i zaštitnik građana, kako bi se dogovorili o formiranju komisije koja bi radila na slučaju nestalih beba. Država Srbija je prema presudi Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura obavezna da do 9. decembra stvori mehanizme kako bi roditelji koji sumnjaju da im deca nisu mrtvorođena, već ukradena u porodilištu i žrtve trgovine, saznali istinu i dobili odgovore šta se zaista desilo sa njihovim bebama. - U medijima sam video da ćemo biti pozvani zaštitnik građana i ja, ali nikakav poziv nisam dobio - naglašava Šabić. Na pitanje da li misli da će se ikada utvrditi prava istina, s obzirom da se spominju brojke i do 10.000 nestalih beba u proteklih 40 godina, on kaže: - Ima ona dobra izreka: vreme je jedina stvar koju kad je izgubite ne možete pronaći. Suviše dugo, godinama, država je ignorisala problem i nije radila ništa. Objektivno, čist je idealizam verovati da se može utvrditi puna, prava istina. Pogotovo ne mislim da je uputno spekulisati sa ciframa. ali i daleko manji broj od ovog koji pominjete je svejedno neprihvatljiv.
Formiranje Komisije, jedna je od mera koju je Evropski sud za ljudska prava preporučio nakon izricanja presude "Zorica Jovanović protiv Srbije". Tom presudom, od 5. marta 2013. godine, sud je utvrdio da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović, koja je predstavku podnela zbog sumnje da njen sin nije umro u porodilištu. Na sastanku su predstavnici ministarstava predstavili plan postupanja po opštim merama suda, a kako je navedeno u saopštenju Vlade, plan mera dosavljen je i Komitetu ministara Saveta Evrope. Predstavnici ministarstava pozvali su nevladine organizacije i predstavnike roditelja da daju svoje mišljenje i da se izjasne o tome da li bi bili spremni da uzmu učešća u radu Komisije. Sastanku su prisustvovali predstavnici udruženja roditelja, nevladine organizacije Astra, Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Ministarstva pravde, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva zdravlja, Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstva spoljnih poslova i Republičkog javnog tužilaštva.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Komisija nije formirana, a roditelji kažu da država odbija da odobri "lex specialis" pomoću kog bi, prema njihovim rečima, svi koji tragaju za svojom decom mogli da saznaju istinu.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Komisija će biti formirana prema planu dostavljenom Komitetu ministara Saveta Evrope, a njen rad razmatran je danas na sastanku nadležnih organa Srbije koji se bave pitanjem nestale dece, održanom povodom izvršenja presude Evropskog suda za ljudska prava "Zorica Jovanović protiv Srbije". Na sastanku, kome su prisustvovali predstavnici udruženja roditelja, NVO "Astra", Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Ministarstva pravde, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva zdravlja, Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstva spoljnih poslova i Republičkog javnog tužilaštva, bilo je reči o preduzimanju opštih mera koje je naložio taj sud, navedeno je u saopštenju. Predstavnici Ministarstva pravde i Ministarstva zdravlja predstavili su plan dostavljen Komitetu ministara Saveta Evrope i pozvali nevladine organizacije i predstavnike roditelja da daju svoje mišljenje i da se izjasne o tome da li bi bili spremni da uzmu učešća u radu Komisije. Izneto je više stavova predstavnika roditelja i predstavnika državnih organa o tome kako treba da se sprovedu opšte mere koje je naložio Evropski sud za ljudska prava. Zaključeno je da će se konsultacije o načinu izvršenja presude Evropskog suda za ljudska prava nastaviti u narednom periodu, navodi se u vladinom saopštenju. Evropski sud za ljudska prava 26. marta 2013. godine doneo je presudu u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije kojom je utvrdio da je došlo do povrede prava na porodični život i obavezao Srbiju da isplati podnositeljki predstavke u roku od tri meseca 10.000 evra.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Ombudsman je saopštio da je obavešten da je Srbija već dostavila Plan za izvršenje presude Komitetu ministara Saveta Evrope, pri čijoj izradi od njega nije traženo mišljenje, niti je o njemu obavešten. "Obavestili ste nas i da je Planom predviđeno da se do 15. decembra odlukom vlade formira Komisija koja bi razmatrala slučajeve nestalih beba što je, kako navodite, rešenje koje je usaglašeno među predstavnicima relevantnih državnih organa", istaknuto je u saopštenju ombudsmana u kome je ukazano i da ta institucija nije bila pozvana u "krug relevantnih državnih organa koji su došli do takvog rešenja". Podseća se da je izveštajem koji je Zaštitnik gradana podneo Skupštini Srbije pre četiri godine predloženo donošenje posebnog zakona kojim bi se omogućilo sveobuhvatno, potpuno i nezavisno ispitivanje svih slucajeva "nestalih beba". Stav ombudsmana je da se potpuna i nezavisna istraga tih slučajeva mora zasnivati na snažnim istražnim ovlašćenjima i obavezi saradnje svih pravnih i fizičkih lica u postupcima utvrđivanja istine, šte se u pravnom poretku može uspostaviti jedino zakonom, kao i da se nezavisnost ne može postići osnivanjem Komisije od strane vlade. Zaštitnik gradana navodi da, zbog suštinskih polaznih osnova za rad Komisije, kao i iz razloga njegove nezavisnosti od izvršne vlasti, nije svrsishodno da učestvuje na sastanku na kome će se razmatrati budući rad Komisije koju će osnovati vlada. "Zaštitnik gradana želi uspeh u naporu da Srbija da ozbiljan i verodostojan odgovor svima koji traže istinu, odnosno razumno sumnjaju u zvanično saopštenu sudbinu svoje dece", navodi se u odgovoru ombudsmana na poziv pomoćnika ministra pravde Vanje Rodić da učestvuje na sastanku zakazanom za sutra, a na kome će se razmotriti budući rad pomenute komisije.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Organizovani kriminal predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika. Pod organizovanom kriminalnom grupom podrazumeva se grupa od tri ili više lica, kada postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela radi sticanja posredno ili neposredno finansijske, materijale ili druge koristi. Postoje i drugi tipovi organozovanih grupa koje nisu obrazovane u cilju neposrednog vršenja krivičnih dela, niti imaju razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članova svojih pripadnika, ali su u funkciji organizovanog kriminala.
U pravosudnom sistemu Srbije, Ustavom i zakonom, sve je jasno definisano po pitanju organizovanog kriminala. Postoji zakon o organizaciji državnih organa organizovanog kriminala, ali u slučaju krađa beba iz porodilišta u Srbiji pokazuje se nemoć države i državnih organa u suzbijanju ovakvih kriminalnih radnji. Od rođenja, preko pravnog ubistva, do novog identiteta
U slučaju koji nam je ispričao Ivan Miljković, koji je zajedno sa svojom porodicom od 2003. godine u privatnoj istrazi i borbi za istinom, zakonom i pravdom, dolazi se do činjenica i materijalnih dokaza koji potvrđuju da je krađa beba čist organizovai kriminal koji je iz godine u godinu sve moćniji i nedodirljiviji, jači i od same države. To ćemo vam i dokazati u daljem tekstu.
1979. godina – Organizaciona struktura lica: 1. S. R. (babica) – porodilište u Svilajncu 2. Ginekolog – porodilište u Svilajncu 3. Pedijatar koji je potpisao uput za Beograd – DZ „Resava“ Svilajnac 4. P. M. (babica koja je bila u pratnji beba za Beograd) – porodilište u Svilajncu 5. S. S. (matičarka) – SO Svilajnac 6. Lekar na institutu za neonatologiji u Beogradu 7. Načelnik odeljenja neonatologije 8. Lice koje je konstatovalo navodnu smrt 9. Matičar SO Savski venac 10. Radnik PU Svilajnac koji je nadležan za JMBG 11. Radnik PU Svilajnac koji je nadležan za državljanstvo 12. NARUČIOCI BEBE!!! Od 2003. do 2014. godine S. S. – matičarka SO Svilajnac N. M. – referent za overe u SO Svilajnac Z. R. – načelnik matične službe Sekretar SO Svilajnac Pravnica SO Savski venac, Beograd Pravnica instituta za neonatologiju N. D. (poručnik) – načelnik OZUP- a PU Jagodina Načelnici PU Svilajnac OJT – Svilajnac OJT – 2. OJT- a – Beograd Sudija drugog osnovnog suda – Beograd Istražni sudija – Beograd R. G. – šef odseka matične službe u Svilajncu Narodna skupština Republike Srbije Nekadašnja predsednica Narodne skupštine Slavica Đukić Dejanović i članovi radne grupe za utvrđivanje istine o krađi beba – oni su zaštitili ovakav vid organizovanog kriminala najsramnijom, ništavnom odlukom iz 2011. godine, a koja je glasila da su svi slučajevi krađa beba u Srbiji APSOLUTNO ZASTARELI! Naš sagovorniik Ivan Miljković tvrdi da je u slučaju krađe njegovog brata blizanca 1979. godine reč o klasičnom organizovanom kriminalu: - Ovde se radi o planiranom, organizovanom krivičnom delu protivpravnog oduzimanja (kidnapovanja) bespomoćnog novorođenčeta. Krivično delo otmice i pravnog ubistva olovkom mog brata blizanca Miljković Nenada izvršeno 1979. godine i traje do današnjeg dana, jer njega niko nije vratio u biološku porodicu. To znači da je krivično delo u toku, odnosno, još uvek traje! Po Ustavu i zakonu Srbije oduzeto mu je pravo na život, razvijanje i odrastanje u biološkoj porodici. Sva izvršena krivična dela su u i dalje aktivna i nikada ne mogu biti zastarela. Zbog svoje težine i štete koju nanose morala bi biti svrstana u genocid! Smatram da je svaki ovakav slučaj dovoljno težak i dokazi koji jasno ukazuju da je ovo državni genocid nad mojom, ali i nad ostalim porodicama koje imaju ovakav problem, a u Srbiji ih ima mnogo. Na osnovu čega je vršeno tzv. „tipovanje“ u Vašem slučaju? - Po mom mišljenju tipovanje je izvršio neko iz bliskog okruženja moje porodice, neko ko je znao genezu predaka i mojih roditelja. Tipovanje i odabir kome treba ukrasti bebu vršen je na osnovu ličnih (sklonosti, poštenje i fizički izgled) i genetskih karakteristika (najbitnije da nema faktora rizika od naslednih bolesti). Kako je izvršena krađa Vašeg brata iz porodilišta? - Kidnapovanje, otmica mog brata blizanca Nenada, direktno je izvršena u Svilajnačkom porodilištu. Dana 07.05.1979. godine u prepodnevnim satima, bez saglasnosti i pratnje majke, babica Mira Petković transportuje nas dvojicu u Specijalnu bolnicu za nedonoščad u Beogradu (sadašnji Institut za neonatologiju). Po svemu sudeći imenovana babica je direktni izvršioc krivičnog dela kidnapovanja, odnosno naše otmice. Po zakonu tek rođene bebe bez pratnje majke ne smeju nigde biti prebacivane. Razlog našeg odnošenja u Stacionar za nedonoščad bio je navodno – ’malo plodove vode u plućima’. Glavni dokaz da se radi o otmici jeste da ne postoji nikakav uput, pa samim tim se i ne zna ko je potpisao, ili na reč ugovorio transport beba. Šta se dogodilo sa vama dvojicom u Stacionaru za nedonoščad u Beograd? - Specijalna bolnica za nedonoščad (institut za neonatologiju) jedna je od jakih karika u ovom lancu organizovanog kriminala. To je institucija u kojoj je proglašena NAVODNA SMRT mog brata blizanca i institucija iz koje je dat da živi i odrasta u nekoj novoj porodici, sredini i okruženju. U institutu za neonatologiju ne poseduju ključne dokaze koji bi potvrdili da je smrt stvarno i nastupila: Ne postoji POTVRDA O SMRTI Ne postoji OBDUKCIONI NALAZ Ovim dokazujem svoje tvrdnje da je moj brat živ i da smrt nije nastupila! Od dokumenata koje poseduje Institut za neonatologiju su sledeća: Matični list otpusne liste (br. 601) za mog brata Matični list otpusne liste (br. 602) za mene Otpusna lista za mene Za mog brata blizanca oni uz matični list otpusne liste ne poseduju otpusnu listu, što je i logično. Na osnovu te otpusnu listu je otpušten i dat novoj porodici! U više navrata od pravne službe Instituta za neonatologija zahtevao sam da mi izdaju arhivsku dokumentaciju za mene, brata blizanca i majku (koja je naknadno upućena na neonatologiju). Odgovori su bili da ništa ne poseduju sem navedenih dokumenata, da po članovima zakona nemam prava na uvid u dokumentaciju jer to imaju samo članovi uže porodice (?) i da ne mogu da mi izađu u susret jer im to ne dozvoljava lekarska etika (čuvanje profesionalne tajne). Očigledno, po njihovom odgovoru se zaključuje da ja više nisam najuži član porodice svom bratu jer on sada ima novi identitet i novu porodicu!
- U ovoj borbi za istinu i borbi protiv organizovanog kriminala retkost je bila sresti korektne, ažurne i poštene. Takvi su bili u upravi na Novom groblju u Ruzveltovoj ulici u Beogradu. Jedino su oni bili zaduženi za preuzimanje i sahranu umrle dece u neonatologiji. U odgovorima po zahtevima jasno piše da ne postoji grobno mesto, niti da je sahrana obavljena. Opet, to je dokaz da smrti nije ni bilo! U jednom od tih odgovora saznajemo još frapantniju činjenicu: U toku meseca maja, 1979. godine nijedna umrla beba iz specijalne bolnice za nedonoščad nije sahranjena. Dakle, nema potvrde o smrti, nema grobnog mesta… To znači da je moj brat blizanac živ! Kraj I dela
Neminovne su asocijacije na nedostatak obzira za tuđi gubitak, bol i patnju, ravnodušnost, odsustvo empatije, hladni, prezrivi, bezosećajni i netaktični odnos prema ljudima... Mediji se ovih dana opet mnogo bave slučajem "nestalih beba". Aktuelna je vest o formiranju neke komisije koja bi trebala da se bavi tim "slučajem", što me neminovno, podsetilo na slične "vesti" kojima su se mnogi mediji bavili pre otprilike 4 i po godine. I tada su prenosili vest da će u Narodnoj skupštini Republike Srbije biti formirana radna grupa sa zadatkom da pripremi zakon koji treba da stvori pretpostavke za rešavanje brojnih otvorenih pitanja u vezi sa problemom „nestalih beba“. Predsednica Skupštine je, najavljujući formiranje te radne grupe, iznela da je neposredan povod za to bilo ukazivanje Poverenika za informacije na opravdano nezadovoljstvo značajnog broja roditelja. Iako sam tu, korektnu, opasku predsednice Skupštine doživeo kao satisfakciju za nastojanje da pomognem grupi ljudi pogođenih nesretnim slučajem, ona me i podsetila na nešto što je verovatno najružnija stvar u poslu kojim se bavim – na česte „susrete“ sa primerima neshvatljive ljudske bezobzirnosti. Sticaj okolnosti je hteo da me na to podseti jedna tada aktuelna (reč je o 2010.) "priča" iz moje prakse koja je i tematski i vremenski koincidirala sa "formiranjem radne grupe" za "rešavanje slučaja nestalih beba". Ta, po mnogo čemu neobična priča, započela je davno, pre više godina, kad je NN upućena na izdržavanje zatvorske kazne u jednu zatvorsku ustanovu u unutrašnjosti. Na izdržavanju kazne ostala je u drugom stanju, a i vreme za porođaj je dočekala u zatvoru. Za tu priliku prebačena je iz zatvora u lokalnu bolnicu, u porodilište, gde je rodila sina. Nažalost, sreću su odmah pomutile vesti da zdravlje deteta nije dobro, a potom i da je veoma loše. Rečeno joj je da će zbog toga dete morati da bude prebačeno u Beograd. Ona ga „naravno“ nije mogla pratiti i vraćena je u zatvor. Uskoro je dobila vest da je dete umrlo. Kasnije, po izlasku iz zatvora, je na različite načine pokušavala da dođe do informacija o detetu. Bezuspešno je obijala pragove lokalne bolnice, opštine, matične službe, ko zna koga sve. Konačno je došla na ideju, da informacije zatraži od Medicinskog fakulteta u Beogradu, odnosno od Instituta za patologiju u njegovom sastavu. Podnela je uredan zahtev, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Izostao je bilo kakav odgovor, njen zahtev je ignorisan. Po proteku roka od 15 dana podnela je žalbu Povereniku. On je u skladu sa zakonom žalbu dostavio fakultetu da se izjasni o navodima žalbe. Opet ćutanje. I kako je zahtev NN bio potpuno legitiman i sa stanovišta Zakona o slobodnom pristupu informacijama i sa stanovišta Zakona o zaštiti podataka o ličnosti usledilo je rešenje kojim je naloženo Medicinskom fakultetu, Institutu za patologiju u Beogradu da najdocnije u roku od 5 dana „obavesti NN da li poseduje zapisnik o obdukciji i obdukcioni nalaz kao i dokumente iz kojih se može saznati ko je i kada, posle obdukcije, preuzeo leš njenog novorođenčeta..., te da joj ukoliko te dokumente poseduje dostavi kopije istih.“ O čemu se zapravo radi? Sa formalnog stanovišta to je očigledno, nesporno. Fakultet krši zakon, a njegovo (ne)postupanje je zakonom utvrđen kažnjiv prekršaj. Ali, kako stvari stoje sa suštinskog stanovišta? O čemu se, u tom kontekstu, radi? O prikrivanju krađe deteta? Ili „samo“ o tome da su, usled "reda" u našim arhivama, dokumenta uništena ili zagubljena. I ako, prihvatimo kao verovatniju ovu drugu pretpostavku, neka nezaobilazna pitanja zahtevaju odgovore. Kako je moguće da za svo vreme niko od odgovornih na Medicinskom fakultetu ne nađe za shodno da napiše bar jednu jedinu rečenicu: „Žao nam je, ali nemamo dokumenta koja tražite.“ Da li za to uopšte postoji prihvatljivo objašnjenje? Kako je moguće ne razumeti da se ovakvim (ne)postupanjem postojeće sumnje nezavisno od toga da li su ili ne zaista osnovane, neodgovorno pothranjuju? Neminovne su asocijacije na nedostatak obzira za tuđi gubitak, bol i patnju, ravnodušnost, odsustvo empatije, hladni, prezrivi, bezosećajni i netaktični odnos prema ljudima. Gorku dozu ironije ovom slučaju dodaje činjenica da bi ove pobrojane fenomene, sasvim izvesno, baš ljudi sa Medicinskog fakulteta, posebno oni kojima je psihologija specijalnost ocenili, (to stoji u mnogim medicinskim udžbenicima) kao zabrinjavajuće sa stanovišta psihopatije. Nezavisno od (ne)umesnog izjednačavanja fenomena psihološke i socijalne prirode, u ovom i generalno svim slučajevima "nestalih beba" nameće se pitanje - kako oceniti prisustvo ovih fenomena u „komunikaciji“ javnih institucija sa građanima? Kao „prirodan deo ambijenta“, nešto što se može tolerisati? Ili, kao nešto što, bezuslovno, što pre, moramo potpuno potisnuti iz odnosa javnih institucija prema građanima.
Ne bi trebalo da je teško naći pravi odgovor. Ali, nažalost, očito, teško je.
Ljiljana je tada imala 21 godinu. U Kanadu se odselila septembra 1978. godine, sa suprugom Slobodanom i kćerkom Suzanom, koja se rodila 1976. godine, godinu i po dana posle nestanka prvorođenčeta iz kruševačke bolnice. - Porodila sam se 3. marta 1975. godine u Opštoj bolnici u Kruševcu. Trudnoća je protekla bez ikakvih problema - počinje svoju ispovest Ljiljana Milovanović.
Ljiljana ističe da nije bilo omoguéeno da vidi telo deteta, kao ni da nije bilo dopušteno da porodica upriliči dostojanstvenu sahranu: - Dete nisu dali da vidimo, ali ni da ga sahranimo! Na kruševaškom groblju ne postoji grob mog deteta, iako su me proteklih godina ubeđivali i zvanično je napisano na umrlici deteta da je obavljena takozvana "bolnička sahrana". Potvrdu dobijam i sa kruševačkog groblja, da zvanično nijedna beba 1975. godine nije sahranjena. Pre gledala sam njihovu knjigu sa spiskom umrlih, gde nije zavedena nijedna beba, a tokom 1975. godine umrlo je čak 97 beba. Gde su grobovi tih beba? Gde su leševi tih beba? Pitam - gde su nestale ove bebe? Dokazi sve uverljiviji
- Jedan od razloga za sumnju je što nikad nismo dobili direktan odgovor zbog čega je beba umrla, nismo je videli, a nikakve papire nismo dobili kad sam izašla iz bolnice! Oseéaj majke nikad ne vara. Od 3. juna 2011, sa prvim podacima koje sam dobila, sumnja je bila sve jača, a dokazi da je moja devojčica živa sve uverljiviji. Dete sam rodila 3. marta 1975. godine u 6 časova. U opštini Kruševac, u matičnoj službi, nalaze se dve prijave od strane bolnice! Prva prijava poslata je odmah 4. marta, gde je navedeno da je dete rođeno u 16 časova i 20 minuta, moj potpis je falsifikovan, tu je potpis babice, ali prijava bez bolničkog pečata. Ujedno dobijaju i umrlicu deteta, gde piše da je dete umrlo davljenjem u pldovoj vodi. Gde je doktorka Milošević došla do lekarskog saznanja da je moje dete imalo oštećenje mozga, kao i da bi bilo nenormalno da je ostalo živo? Obduukcija nije urađena. U protokolu iz operacione sale piše da je dete rođeno živo, teško 3.000 grama, 50 cm, prodisalo i proplakalo. Nigde nema zapisano da je dete bilo u kritičnom stanju ili da je pak umrlo. Kako je dete moglo da se udavi posle u plodovoj vodi, a vodenjak je isečen još ujutru, pre porođaja? Ne postoji teoretska šansa da se beba rođena carskim rezom udavi u plodovoj vodi. Ljiljana Milovanović saznaje da je matičnoj službi Opštine Kruševac dostavljena i druga prijava deteta 1. aprila 1975. u kojoj je navedeno da se rodilo živo žensko dete 3. marta 1975. u 16 časova. - Na prijavi nema mog potpisa, ali je falsifikovan potpis babice (neko se potpisao u njeno ime) i prijava je opet bez pečata. To dete se ne prijavlju je da je umrlo... Po tim papirima, ja sam rodila dvoje dece, jedno u 16 časova i drugo u 16 časova i 20 minuta. Iz porođajnog protokola vidi se da je dete rođeno živo, a navedena su imena doktora Hajdane Milošević i Zdravka Jovanovića, kao i babice Miladije Ćirković. Dete je rođeno živo, primilo je vakcinu BCG i izašlo iz bolnice 1. aprila 1975. Na pitanje da li je imala nečiju pomoć tokom otkrivanje istine o svojoj bebi, Ljiljana ističe da joj niko nije pomogao Hod po mukama
- Obratila sam se svim odgovornim ljudima u našoj Vladi, počevši od predsednika Tomislava Nikolića, pa do nekadašnjeg predsednika opštine Kruševac Bratislava Gašića, sadašnjem ministru odbrane, potom ambasadi Kanade, srpskom konzulatu u Torontu, ambasadi u Otavi. Zaštitnik građana Saša Janković jedini mi je izašao u susret, da bih dobila još nekoliko dokumenata koji potvrđuju da su se nezakonite radnje događale ne samo u bolnici, nego i u opštini Kruševac. Kontaktirala sam i sa sa Rodoljubom Sabićem, poverenikom za informacije od javnog značaja. Ne krije da nije bila zadovoljna saradnjom sa poznatim advokatom Rajkom Danilovićem. N. O.
Ministarstvo zdravlja je, podsetimo, najavilo da će narednom sastanku sa roditeljima prisustvovati i poverenik i zaštitnik građana, kako bi se dogovorili oko formiranja komisije koja bi radila na slučaju nestalih beba. Država Srbija je, prema presudi Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, obavezna da do 9. decembra stvori mehanizme kako bi roditelji koji sumnjaju da im deca nisu mrtvorođena, već ukradena u porodilištu i žrtve trgovine, saznali istinu i dobili odgovore šta se zaista desilo sa njihovim bebama. Na pitanje da li će učestvovati u radu komisije koja bi trebalo da se obrazuje, kaže: "Ne, naravno, jer to nije primereno ni ulozi ni ovlašćenjima poverenika. Ali, naravno, u okviru raspoloživih mogućnosti i ovlašćenja nastaviću da pomažem roditeljima". "Problem je u objektivno postojećem i u mnogo čemu realno zasnovanom nepoverenju roditelja nestale dece u državu i njene institucije. Država mora da uradi sve što može da povrati to poverenje. Nije posao poverenika da traži i predlaže institucionalno rešenje, to je zadatak za Vladu i Skupštinu. Ali, svakako mislim da u traganju za rešenjem treba maksimalno da uvažavaju „glas“ roditelja. Ja lično u tom pogledu uvek bih bio bliži njihovoj strani, razume se u granicama ustavnih mogućnosti". "Ima ona dobra izreka „vreme je jedina stvar koju kad je izgubite ne možete je pronaći“. Suviše dugo, godinama, država je ignorisala problem i nije radila ništa. Objektivno, čist je idealizam verovati da se može utvrditi puna, prava istina. Pogotovo ne mislim da je uputno spekulisati sa ciframa. I daleko manji broj od ovog koji pominjete je svejedno neprihvatljiv. Ali, ako ne može sve, ipak treba utvrditi sve što je moguće. I što je još važnije, mogu se i moraju iznaći institucionalna rešenja koja će potpuno isključiti mogućnost nekih sumnji koje su danas prisutne".
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
„Nisam sumnjala da je neko ukrao moju bebu za koju su mi u bolnici rekli da je umrla, sve dok od države nije stigao poziv za vojsku mom sinu. Od tada smo uznemireni i ja i moja porodica. Kasnije je na kućnu adresu stigao i zahtev za ažuriranje biračkog spiska, jer se u evidenciji nadležnih moj sin vodi kao živ. Tačnije, postoji podatak da je rođen i ima matični broj, ali nema ga u evidenciji umrlih. Ovako svoju priču za „Politiku” počinje Radmila Miljuš iz Zemuna. U Zemunskoj bolnici porodila se 1979. godine, kao student, dok joj je muž bio na odsluženju vojnog roka. Porođaj je prošao uobičajeno, rodila je dečaka, koga su babice stavile pored nje i zajedno su proveli nekoliko sati te noći u porodilištu. Kao laiku, kaže, činilo joj se da je beba zdrava. Povremeno je plakala, pomerala se, delovala je dobro. Onda su Radmilu prebacili u hodnik, a zatim na odeljenje. Bebu više nije videla. Kasnije je došla medicinska sestra i rekla da će je uskoro prebaciti na odeljenje gde se primaju posete i skinula joj je narukvicu sa brojem na ruci. Na pitanje zašto to radi, Radmila je dobila odgovor: „Ne treba vam više, vaša beba je umrla.” – Bila sam u šoku kada je zatim došla druga sestra i donela mi da potpišem neki dokument. Objasnila mi je da je to zahtev za obdukciju, jer pedijatar ne može da utvrdi uzrok smrti bebe – priča Radmila Miljuš. Njena porodica je, kaže, tražila od bolnice da vidi bebu, da sahrane telo, ali nije im dozvoljeno. I na tome se završilo. Radmila je ubrzo ponovo ostala trudna i došla je u Zemunsku bolnicu na kontrolni ultrazvuk. Tada su joj dali otpusnu listu iz 1979. godine u kojoj stoji „otpušta se kući porođena bez bebe koja je egzitirala u 10 časova”. U donjem delu otpusne liste sačuvana je i napomena glavne sestre, da bolnica do 7. 11. 1980. nije dobila nalaze obdukcije deteta. Sumnje su se rodile 2001. godine, kada je pristigao prvi poziv za vojsku sa naznakom Miljuš (sin). Zatim su usledili novi pozivi, pa je Radmila otišla u vojni odsek sa otpusnom listom iz bolnice. A zatim je odlučila da razgovara sa javnim tužiocem. On ju je poslao u bolnicu po istoriju bolesti njenog sina, ali tamo su joj rekli da je ona uništena, u skladu sa zakonskim rokom predviđenim za čuvanje ovakvih dokumenata. – Tužilac mi je objasnio da ne može da se uništi istorija bolesti kada se ne zna uzrok smrti – kaže naša sagovornica. Pitanja bez odgovora od tada razdiru Radmilu i njenu porodicu. Da li je njen sin živ ili je reč o neodgovornosti medicinske sestre, službenika ili nekog trećeg ko nije dostavio podatak za upis u matične knjige umrlih? Radmila ne želi da veruje u postojanje bebi-mafije, sklonija je uverenju da je reč o nemaru, ali, ipak, mira nema. Radmila Miljuš samo je jedna od mnogobrojnih roditelja, po nekima ima ih više hiljada, koji čekaju odgovor na pitanje šta se desilo sa njihovom decom. Odlukom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu prošle jeseni, taj odgovor treba da im da država i to do – 9. decembra. Iako je nerealno očekivati da odgovor od nadležnih stigne roditeljima do pomenutog datuma, nadležni ipak rade na otkrivanju istine o aferi „nestalih beba”. – Do 15. decembra trebalo bi da počnu sa radom komisije sastavljene od nadležnih iz ministarstava zdravlja, policije i tužilaštva, a od 15. januara 2015. ove komisije će početi da ispituju svaki pojedinačni slučaj koji su porodice prijavile. Sve će biti transparentno, pokušaćemo da konačno damo odgovor na pitanje koje muči ove ljude. Istraga bi trebalo da traje najmanje šest meseci, ali prve prave rezultate očekujemo krajem iduće godine – kaže za „Politiku” Zlatibor Lončar, ministar zdravlja. Na naše pitanje da li će biti problema zbog „probijanja” roka koji je sud u Strazburu dao Srbiji, Lončar odgovara da su nadležni u kontaktu sa ovim sudom. – Verujem da će oni biti zadovoljni dinamikom koju smo predvideli i da će se naći mehanizmi da se produži rok koji su dali – kaže ministar zdravlja. Javnim tužilaštvima u Srbiji od 2001. do januara ove godine podneta je 501 krivična prijava ili podnesak u vezi krivičnih dela oduzimanje maloletnog lica ili promena porodičnog stanja, kaže za naš list posebni tužilac Branko Stamenković. – U svim predmetima tužilaštva su pokrenula, vodila ili i dalje vode pretkrivični ili prethodni krivični postupak putem zahteva organima MUP-a, drugim organima, institucijama i pojedincima radi prikupljanja i utvrđivanja činjenica. U slučajevima gde je bilo osnova, podnošeni su i predlozi za preduzimanje istražnih radnji nadležnim sudovima – kaže Stamenković. On napominje da ni u jednom od 501 slučaja nije utvrđeno da je došlo do izvršenja nekog krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. – Prema podacima koje imamo samo u 18 predmeta oštećeni, to jest roditelji, preuzeli su krivično gonjenje i ona su okončana negativnom sudskom odlukom – kaže Stamenković. Potreban mehanizam za sprovođenje presude suda u Strazburu Presudom Evropskog suda za ljudska prava nije utvrđena povreda člana 6 Evropske povelje o ljudskim pravima i slobodama, koja garantuje pravično suđenje, to jest vođenje sudskog postupka, već povreda člana 8 koji se odnosi na pravo na porodični život. Javno tužilaštvo će u okviru svoje specifične nadležnosti, ukoliko bude potrebno, dati puni doprinos svakom rešenju koje usvoji nadležni državni organ, ističe Branko Stamenković. Da bi se dao jasan odgovor države roditeljima potrebno je prethodno uspostaviti mehanizam koji će sprovesti presudu Evropskog suda za ljudska prava, smatra posebni tužilac. Na naše pitanje da li je neophodan poseban zakon da bi se utvrdila istina o nestalim bebama, on odgovara: „Siguran sam da će se postići optimalno rešenje u kojem možda ima mesta za uključenje organa koji do sada nisu postupali, pri tome ne gubeći iz vida ni postojeća zakonska rešenja.” Da li je postojala organizovana krađa beba? Posebnog tužioca Branka Stamenkovića pitali smo da li on lično veruje da je tokom minulih decenija bilo krađa beba u Srbiji? „Imajući u vidu da su, prema tužilačkim podacima, prijave u najvećem broju podnošene za period od 1967. do 1982. godine, sa pojedinačnim primerima i van tog perioda, pa do danas, pretpostavka da postoji organizovana kriminalna grupa koja u periodu od praktično 50 godina vrši ova krivična dela i uključuje hiljade, praktično generacije lekara, medicinskog osoblja, administrativnog osoblja u matičnim službama, socijalnoj zaštiti, PIO fondovima, policiji, tužilaštvu, sudu, kao i drugim organima i institucijama, a da pri tome nijedan konkretan dokaz u toku 50 godina nije utvrđen, govori u prilog tome da je vrlo teško poverovati u takvu tezu”, kaže Stamenković. Dejana Ivanović
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Vladimir Čičarevic, predsednik ovog udruženja, kaže da se skoro ušlo u trag i 75. novorođenčetu za koje se veruje da je ukradeno od roditelja. Kako napominje, još su u fazi prikupljanja dokumentacije, ali veruje da će za manje od 15 dana biti spremni za uzimanje DNK uzorka, preko koga su i pronašli većinu ukradene dece. Kako izgleda provera DNK i kako se dolazi do materijala na osnovu kog se može uzeti uzorak? Više od 3.000 krivičnih prijava u vezi nestalih beba “leži” u fiokama tužilaštva, jer istraga ni po jednom od ovih predmeta nije pokrenuta.
Prvi korak kada roditelj posumnja da mu je dete ukradeno jeste da prikupi svu bolnicku dokumentaciju koju je ikada dobio. Nepisano pravilo govori da će se već tu pojaviti prvi trag koji će se koristiti u daljoj istrazi. Najčešće se datumi ne poklapaju, nedostaju faksimili lekara… - Dete ne može da izađe iz bolnice ako se papiri “ne operu“ preko treće žene. Kada dobijemo ceo slučaj, prvo poredimo spiskove ko je sve tog dana, kad je beba navodno umrla, napustio porodilište. Polako sužavamo spisak i na kraju se uvek ispostavi da jedna od žena nema dokumentaciju da je vodila trudnoću, a iz porodilišta izađe sa detetom – tvrdi Čičarević.
U traganju za takvim dokazima učestvuju ili prave detektivske agencije, ili ljudi dobro obučeni iz pomenutog udruženja. Oni kada uđu u trag osobi za koju se sumnja da je žrtva trafinga, traže bilo kakav DNK materijal: žvaku, opušak, čašu. Iako je ponekad potrebno zaista pratiti osobu, da bi se prikupio ovakav dokaz, zreliji ljudi najčešće pristaju sami da daju uzorak DNK.
DNK analizu, koja košta izmedu 300 i 400 evra, plaćaju roditelji. Nakon što se uzme uzorak on se na proveru šalje u Švajcarsku, ili Beč.
(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se pojavilo u javnosti posle presude u Strazburu 2013.g. i lažno se predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)
Tako počinje potresna životna priča Dragice Plauc (52) iz BiH, koja 21 godinu uzaludno traži svoje sinove jer joj nitko nije ponudio valjan dokaz da su oni umrli. - Rodila sam dva živa i zdrava sina. S obzirom na to da su bili blizanci, liječnici su rekli da moraju ostati dva-tri sata u inkubatoru. Od tada im se gubi svaki trag. Sve ove godine tragala sam za svojom djecom i doznala sam da su živi i prodani nekome u Ameriku. Molim sve da mi pomognu da pronađem svoju djecu - očajna je majka. Svi su je odbijali Kucala je na mnoga vrata, tražila je odgovore, svi su je odbijali, pa i institucije koje bi trebale štititi pravnu državu i ustavno uređenje. Rekli su joj da je slučaj zastario. Zato je obitelj Plauc odlučila sve prijaviti kao ratni zločin, i to svim međunarodnim institucijama, uključujući Međunarodni sud za ljudska prava. Uvjereni su da je riječ o krađi djece. Dragica je 5. kolovoza 1993. rodila dječake na Ginekološko-akušerskoj klinici Kliničkog centra Tuzla. Ništa nije upućivalo na tragičan scenarij
Nastavila je kako je oko devet sati istog dana dobila otpusnicu da ide kući s djecom. Roditeljima ništa nije upućivalo na tragični scenarij koji je uslijedio. - Čekala sam blizance petnaestak minuta, a medicinska sestra je rekla kako je liječnik rekao da dječaci moraju na sat ili dva u inkubator, ali da se ne brinem jer su dobro - prisjeća se Dragica i dodaje da je htjela razgovarati s liječnikom, ali joj to nisu dopustili. - Rekli su da ne mogu vidjeti djecu, da idem kući i za dva sata da nazovem. Tako sam i učinila. Kad sam nazvala, sestra je ponovila da se ne brinem, da su dječaci dobro, ali da liječnika trenutačno nema - govori očajna majka. Zvala je još nekoliko puta toga dana. Liječnik niti jedanput nije bio slobodan. Poručili su joj da nazove idući dan. Poslušala je, ali bezuspješno. Liječnika ni sutradan nije bilo. Preko telefona joj rekli da su djeca umrla Medicinska sestra mi je oko 18 sati toga dana hladno preko telefona rekla da su moja djeca umrla i spustila slušalicu, govori. Pomislila je da je riječ o pogreški, pa je sa suprugom Goranom (57) požurila u bolnicu. Kaže da im nisu dali da vide djecu nego su ih iz osiguranja i naoružani pripadnici Armije BiH izgurali van. Armija je držala bolnicu i cijelu okolicu pod kontrolom. Dragica kaže da vojnici ni idući dan nisu dali da uđu u patologiju i da vide mrtve dječake. Poznanik, koji je radio na patologiji, rekao im je da na patologiji nema nikakvih umrlih beba nego samo poginuli branitelji. Dragica i Goran kažu da više nisu mogli prići niti jednoj javnoj ustanovi, osobito bolnici, pa su još više počeli sumnjati da su djeca ukradena. Dragica je svaki dan odlazila u bolnicu. - Sjela bih na pod i nisam htjela izaći, a iz osiguranja bi me iznijeli. Čak su me šutali nogom - kaže kroz plač Dragica. Izdali rodne listove No prije tri godine za roditelje je uslijedio novi šok. Iz inozemstva su u rodnu Tuzlu došli prvi put u deset godina. Otišli su do matičnog ureda kako bi izvadili rodne listove sinova. - Bez ikakvih problema izdali su rodne listove za dječake s imenima Dragan i Zoran, koje im mi nismo dali. U rodnom listu upisano je i pogrešno prezime Planc, kao i vrijeme rođenja mojih sinova. Jedan od zaposlenika u uredu bezobzirno je upitao zašto sam došla tražiti djecu 20 godina nakon što sam ih ostavila. Pala sam u nesvijest. Svoju djecu nikad nisam ostavila niti ću ih ostaviti - rekla je majka, koja ima i tri kćeri - Tanju (36), Danielu (32) i Maju (13). Grobovi umrlih blizanaca ne postoje Bili su i na groblju Borić, gdje su dječaci navodno pokopani. Kažu da tamo grobova nema niti postoji evidencija da su tamo pokopani. Smrt blizanaca nisu zabilježili ni u katoličkoj crkvi. - Dobila sam prijepis svog otpusnog pisma iz bolnice. U njemu piše da sam sa živom djecom otišla iz bolnice 6. kolovoza. No izašla sam dan ranije - kaže. Iz UKC-a Tuzla tvrde da su djeca umrla Redakcija 24sata poslala je upit u UKC Tuzla, a u njihovu odgovoru, između ostalog, stoji: - U UKC Tuzla postoji medicinska dokumentacija za pacijenticu Planc Dragicu, koja je 5. kolovoza 1993. godine u 2.30 sati primljena na Kliniku za ginekologiju i akušerstvo radi porođaja. Prema dokumentaciji, nakon prijema pacijentica je pregledana te je u povijest bolesti upisan nalaz pregleda. Pacijentica Dragica Planc porodila se u 3.20 sati 5. kolovoza 1993. prirodnim putem i rodila je dvoje muške nedonesene djece. Kako je prema dokumentaciji vidljivo, porođaj je bio u 34. tjednu i zabilježeno je da je riječ o prijevremenom porođaju. Na rođenju, prvo dijete muškog spola, težilo je dva kilograma i imalo je dužinu 49 centimetara. Iako su parametri o stanju djeteta dobri (apgar score), zabilježena je perinatalna asfiksija, kao i da se radi o nezrelom novorođenčetu, koje je zato smješteno u inkubator. Kako prema dokumentaciji piše, dijete je umrlo u 20.30 sati istog dana.
Bez odgovora na upite naše redakcije Redakcija 24sata poslala je dodatan upit s pitanjima zašto nisu dopustili roditeljima da vide djecu, zašto im nisu dali da ih pokopaju i zašto su djecu pet dana nakon smrti predali komunalnom poduzeću na ukop. Odgovor nije stigao. Kontaktirali smo i Komemorativni centar Tuzla, no ni tamo nisu željeli komentirati slučaj. Dragica Plauc prijavila je nestanak djece Agenciji za istrage i zaštitu (SIPA) navodeći kako sumnja da su nepoznate osobe iz Kliničkog centra Tuzla i nadležne općinske službe odgovorne za nestanak njene djece. Sve dok ne sazna istinu i dok im netko ne pruži valjane dokaze da su umrli i pokopani, Dragica Plauc će svakog 5. kolovoza, na dan rođenja svojih sinova, pisati čestitku: - Sinovi moji dragi, Dragane i Zorane, još jedan rođendan vaš dođe, a da nismo zajedno. Ali majka vaša vam želi svu sreću ovog svijeta i poručuje - naći ću vas koliko god da ovi kriminalci pokušavaju sakriti istinu gdje ste i kome vas dadoše. Majka je uvijek najjača. Djeca su pokopana na groblju Trnovac U četvrtak nam je Dragica proslijedila najnoviju informaciju koju je dobila iz Komemorativnog centra u Tuzli: “U knjizi evidencije umrlih za 1993. godinu, pod rednim brojem 1412 i 1413 vode se novorođenčad od majke Plauc Dragice: novorođenčad od majke Plauc Dragice su umrla dana 05. 08. 1993. godine u 20 sati i 30 minuta; novorođenčad od majke Plauc Dragice su ukopana 10. 08. 1993. godine na dječjem groblju Trnovac u Tuzli na osnovi dozvola za pokop broj: 1255 / 93 i 1256 / 93.” Dokument potpisuje Amer Hajdarhodžić. No Dragica i dalje vjeruje da su njezini sinovi živi. Mila nakon 16 godina otkrila da je Bošnjakinja Senida Novinar i urednik HTV-a Robert Tomić Zuber snimio je film “Mila traži Senidu” o Senidi Bećirović, koja je 1992., dok je bila beba, nestala u istočnoj Bosni. Nestale su i njena majka te tri godine starija sestra. Nakon 16 godina Senidu su pronašli u Beogradu kao Milu Janković. Senida (Mila) uz pomoć Zubera je pronašla svoju rodbinu i biološkog oca. Još ne znaju gdje su joj majka i sestra. Majci Dudi iz naručja su oteli Mirsadu i odveli u Beograd Nina Bernstein, američka novinarka New York Timesa, pisala je o djeci koju su 1992. odveli iz BiH u Beograd. Među njima je bila i Mirsada, koja je imala četiri godine kad su je u Višegradu 1992. oteli iz naručja majke Dude. Imala je osam godina kad su je vratili majci, koju najprije nije prepoznala. Rekli joj da je beba mrtva, a nikad je nigdje nisu pokopali Beograđanka D. J. rodila je 1994. godine u beogradskoj bolnici dijete. Prema sličnom scenariju kao i u Dragičinu slučaju, prvo joj nisu dali da vidi dijete u inkubatoru, a nakon tri dana rekli su joj da je umrlo. U dokumentaciji piše da je dijete pokopano, ali ne i gdje. Žena je uvjerena da je ukradeno i prodano. Sličan slučaj u Srbiji: 'Nikad mi nisu pokazali mrtvog sina'
- Nisu mi dali da budem u bolnici jer su rekli da žene s Kosova nose mnoge bolesti. Kasnije su rekli da je Milivoj umro i svu pažnju su nam preusmjerili na brata Đorđa. Rekli su da sad pazimo na njega i da ga čuvamo – kaže Radojka. Mrtvog sina Milivoja roditeljima nikad nisu pokazali i govorili su da je pravilo da ga bolnica pokopa. Roditelji su bili prožeti mnogim sumnjama, ali su se u borbu da se dozna istina uključili prije malo više od deset godina. Tad su se novinari raspisali o krađi djece u bolnicama. Uvijek isti scenarij - Scenarij je uvijek bio isti - rodili bi se blizanci, a u gluho doba noći jedan bi umro. Bolnica ne bi dala da ga roditelji vide, govorili bi da će ga oni pokopati. No na beogradskim grobljima nema naše djece – kaže Radojka. Na uvid nam je dala dopise beogradskih groblja koji potvrđuju da na grobljima nema ni njenog sina. Tijekom godina roditelji su prikupili mnogo dokaza da su se djeca sustavno krala i da su ih prodavali radi posvojenja u inozemstvo. Srbijansko pravosuđe ima oko 1000 predmeta o krađi djece. Nisu ih procesuirali jer su slučajevi zastarjeli. Većinom se radi o djeci rođenoj ‘70-ih i ‘80-ih godina. No roditelji procjenjuju da je na čudan način nestalo čak 10.000 djece. Nedavno je i jedan Danac doznao da su ga roditelji kupili u Srbiji, gdje je zaista i našao biološke roditelje. Zbog pritiska roditelja nedavno je na razini nekoliko ministarstava odlučeno da će osnovati istražno povjerenstvo koje će se baviti tim slučajevima. BiH potresa slučaj djece nestale 1992.
I Europski sud za ljudska prava u Strasbourgu prije godinu dana presudio je da Srbija mora platiti 10.000 eura odštete Zorici Jovanović. Njoj nikad nisu dali čvrste dokaze da je njen sin nakon rođenja 1993. umro. I BiH još potresaju slučajevi djece nestale 1992. Iz sarajevskog Doma za nezbrinutu djecu “Ljubica Ivezić” te je godine krenuo konvoj s djecom prema Italiji. Tamo je nestalo 46 djece. Do danas su pronašli njih desetak u udomiteljskim obiteljima. U istom konvoju za Italiju trebao je biti i Zvjezdan Erić. Imao je samo tri mjeseca kad su ga vojnici izdvojili iz konvoja. Sarajevsko udruženje roditelja nestale djece uspjelo je pronaći Zvjezdana u Crnoj Gori. Majku je upoznao kad je imao 18 godina.
Kada smo polovinom septembra meseca odlučili da radimo serijal o ukradenim bebama nismo ni slutili da nas čeka jedan obiman, kompleksan i odgovoran posao. Očekivali smo da od naših sagovornika čujemo pretpostavke ili priče roditelja koji, eto sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilišta, ali... U prvom razgovoru sa prof. dr Snežanom Knežević shvatili smo da problem oko ukradenih beba iziskuju ozbiljan istraživački rad, bez kojeg bi se sve ovo svelo na puku novinarsku senzaciju. O takvim senzacijama smo, priznaćete, sasvim dovoljno čitali proteklih petnaestak godina, a rezultat nismo dobili. Da je bilo ko da sada pokušao da javnosti prikaže kako je funkcionisao kriminalni lanac krađe beba u Srbiji imali bismo sasvim jasniju sliku o tome i jednostavno, ne bi bilo dilema. Nakon jasnih dokaza iznesenih u javnosti neko od vlasti bi mnogo ranije morao da prizna da je država štitila i organizovala sistem nazvan PROJEKAT... I ne bi roditelji doživljavali različite uvrede sa njihove strane, kao što je bila rečenica da su previše gledali španske serije i sl. Mi smo odlučili da ovoj temi pristupimo na ovakav način, sa željom da pomognemo roditeljima i srodnicima ukradenih beba u borbi za istinu. Zato ćete u sledećih nekoliko nastavaka ovog serijala čitati na kakav način je funkcionisao sistem krađe beba, ko je sve odgovoran za to, zašto se godinama ignorisao i taj problem. Prikazaćemo vam i zvanična dokumenta koja smo dobili od državnih organa po zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kao i i dokumenta koja su roditelji dobijali od različitih institucija. Svi oni nesumnjivo dokazuju jedno – deca su ukradena! U nastavku ovog članka pročitajte priču Ljiljane Marenović iz Kraljeva, majke čije je dete ukradeno 1983. godine iz porodilišta u Čačku. SF: Kako je protekao porođaj? - Porodila sam se 30.10.1983. godine u bolnici „Dr. Dragiša Mišović“ u Čačku. Porođaj je bio prevemeni, doktorka – ginekolog Lj. Stan. i babica su bili prisutni. Rodila sam dva dečaka, blizanci. Jedan je bio težak 1300g a drugi 1200, to su mi saopštili ali nisu mi pokazali bebe, već su me premestili u drugu sobu. Pitala sam osoblje u bolnici da mi kažu šta je sa mojim bebama, ali niko od njih nije smeo ništa konkretno da mi kaže. Njihovi odgovori su me upućivali da ću sve potrebne informacije dobiti od doktora. Nakon toga je došla doktorka Bošk., pedijatar i saopštila mi da se oba deteta nalaze u teškom stanju. Jedan otežano diše a drugi moram da citiram doktorku, jer te reči mi ne izlaze iz glave “drugi povremeno prestane da diše, ali ga ja čvrknem i on nastavi da diše“! Posle dva dana doktorka mi je saopštila da jedan od njih dvojice ne diše, da je preminuo. Drugog su zadržali narednih mesec i po dana, a ja sam morala da napustim bolnicu. Tih mesec dana i jače su mi govorili da ne znaju da li je beba dobro ili ne, takoreći status KVO. Prve informacije o stanju mog deteta dobila sam od doktorke Kos. koja mi je rekla da je njegovo zdravstveno stanje neznatno bolje. SF: Kakva je bila dijagnoza bebe koja je preminula? - Izliv krvi u mozak. Da li je vršena obdukcija? - Obdukcija nije izvršena. U bolnici su mi rekli da će oni obaviti sahranu, da ne moram ja da se mučim oko toga. Ja sam 2002. godine tražila potvrdu od JKP Čačak i rekli su mi da u novembru nijedno muško bezimeno Marenović nije sahranjeno. Zašto ste tražili za ceo novembar 1983. godine? - Zato što beba ima tri datuma smrti. U potvrdi o smrti, koja je inače bez potpisa i pečata, piše 1.11.1983, u dečijem protokolu piše 31.09. pa prepravljeno na 31.10. SF: Kako je to moguće? Moguće je (ironični smeh), dešavaju se štamparske greške. SF: Šta su rekli za drugu bebu? - Da beba ima mentalni poremećaj. Da se nadalje sama snađem. SF: Kako je sada to dete? - Sin mi je odrastao čovek. Završio je fakultet i oženjen je. Ona dijagnoza uopšte nije tačna. SF: Kada ste krenuli u potragu? - U novinama sam pročitala članak o nestalim bebama od Gospodina Manojlovića iz Sokobanje. Iz tog članka, uvidela sam da nemam potrebnu dokumentaciju i krenula sam da je prikupljam. Na samom početku doživela sam barijeru, zatvorena vrata za svako moje postavljeno pitanje. Njihovi nebulozni odgovori vodili su me do očaja, izgubljenosti i zbunjenosti, da se zapitam „da li se oni šale?“ Omalovažavanje je išlo do tolike mere da kada sam se na šalteru za informacije obratila za pomoć u vezi prikupljanja ostale dokumentacije, rečeno mi je: „kod nas dođe čovek na konju i na njega natovari pune torbe papira, dokumenata, ode do šume tu ostavi torbe pune papira i zapali“. SF: Šta je dalje bilo? - Obratila sam se Gospodinu Manojloviću. Puno mi je pomogao. Usmerio me je kome da se obratim, šta da tražim, da sve ide pismeno. Za sve ove godine, prikupila sam nešto od dokumentacije. Dovoljno da se pomerim sa mrtve tačke, ali nedovoljno da nađem svog sina. SF: Da li ima još porodica iz Čačka koja traže svoju decu? - Ima… Dvadesetak porodica iz Čačka traži svoju ukradenu decu. SF: Da li je neko uspeo da pronađe dete? - Za sada ne, iz razloga zato što državni službenici ne žele da nam izađu u susret i omoguće da se ova potraga već jednom završi. Ali, to ne znači da mi roditelji treba da odustanemo od potrage! Ja sigurno neću…
Neki od roditelja videli su i beživotna tela beba, međutim, posle događaja od pre nekoliko godina, više ni to nije dovoljan razlog da poveruju. N1 nastavlja da istražuje okolnosti u priči o nestalim bebama. Juče smo govorili o tome da li će komisija, čije je formiranje najavio ministar zdravlja Zlatibor Lončar, dati odgovore roditeljima koji sumnjaju da su im deca ukradena, a ne preminula, kako su zvanično obavešteni. Ovo pitanje u Srbiji stoji bez odgovora već punih pola veka, a danas istražujemo da li su opravdane sumnje roditelja da se iste stvari još uvek događaju.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar nedavno je najavio formiranje nezavisne komisije koja će pokušati da utvrdi sudbinu nestale dece. Šta će se dogoditi ukoliko se ispostavi da su roditelji bili u pravu, istraživala je naša Jelena Zorić. Zaštitnik građana Saša Janković rekao je, gostujući u Dnevniku N1, da bi za formiranje Komisije koja bi se bavila slučajem nestalih beba trebalo doneti poseban zakon, kako bi to telo imalo neophodan legitimitet i ovlašćenja. On je naveo da će se posle rada Komisije videti da li ima osnova da se kaže da su roditelji bili odvojeni od svoje dece, a ako se ispostavi da je tako bilo, onda bi Komisija bila ovlašćena da dodeli određenu naknadu koja, kako kaže, nikako nije naknada za gubitak deteta, ali jeste za nedostatak ozbiljnosti države.
Gost Dnevnika N1 je rekao i da su nadležna ministarstva, nakon što im je uputio preporuke, preduzela određene mere koje su mogućnost da se ovakvi slučajevi ponove, svele na minimum.
Sasvim slučajno, praveći neke sporedne reportaže po selima u Banatu, obreo sam se u selu Samoš. Primetivši TV ekipu, prišao nam je neki omanji čovek ispijenog lica ispitivačkog pogleda, tražeći novinara, pokušavajući da nam ispriča nešto važno. Pošto sam nemirnog i radoznalog duha, saslušao sam čoveka otvorenih usta i sa knedlom u grlu i suznih očiju. Isprva sam se radovao dobroj novinarskoj priči neshvatajući dubinu problema, ali posle snimljene reportaže u porodici ovog čoveka shvatio sam dubinu ovog zlodela. - Ukrali su mi sina, bile su često ponavljene reči. Sreo sam ga slučajno u Jabuci, selu pored Pančeva. Priča je počela da dobija svoj tok i oblik. I posle 18 godina ovaj bračni par je bio ubeđen da njihovo dete živo i nisu i nikada neće odustati od nepravde koja im je učinjena. Sam spomen na dan kada im je saopšteno da je njihova beba umrla od komplikacija izazvao je reku suza cele porodice. Pa kako? Pa zašto nama? Pitala se majka kada je i u trudnoći i na porođaju, a i posle sve bilo u najboljem redu? Evo kako... U porodilište su dovodjene lažne trudnice koje su birale trudnice koje će im roditi bebu i usmeravane u sobe gde su ležale porodilje. Često čak i u isti krevet, jer Bože moj u našim porodilištima nikad nije bilo dovoljno mesta. Odmah posle porođaja babice su odnosile bebu, koju ako majka nije videla na porođaju, nije je videla nikad više. Umorne od porođaja majke su imale instintivno jak osećaj da nešto nije u redu i tražile da im se njihovo čedo odmah donese. Objašnjenje je sledilo odmah sutradan: "Vaša bebica ima respiratornih problema i morali smo hitno da je prebacimo na neonatologiju u Beograd. Ne brinite biće sve u redu". Tu se završava deo gde majka ostaje sama sa svojim crnim mislima i nadanjima. Nakon kratkog vremena, puštaju je kući na oporavak i sa neonatologije ili iz porodilišta zovu isključivo oca, koji nije toliko povezan sa bebom i saopštavaju mu da je zbog komlikacija beba preminula. Skrušen otac se vraća kući i saopštava svojoj ženici tužnu vest. Majke sa nevericom, nevoljno prihvataju tu činjenjicu sa nadom da sve to nije i nikada neće biti istina. Vreme pokriva sve ružne stvari, rođenjem drugog deteta sve pada u čađavi zaborav, ali ne kod svih. Majka oseća da im je njihovo dete živo i da će ga kad tad nekako pronaći. I kod odlučnijih ljudi oba bračna druga kreću u mukotrpnu potragu svog čeda i lupajući glavom o vrata koja su im svugde zatvarana. Ali ponekad kod ne-ljudi ili u porodilištima ili matičnim služabama ili pravosuđu proradi savest i namerno ostavljaju tragove koji bi mogli da pomognu u otkrivanju istine. Ponekad govoreći istinu roditeljima ili dajući matične brojeve roditeljima kojima svaka informacija život znači... Istina uvek ispliva, kad tad. Verujući u uspešnost potrage osnovano je nekoliko udruženja roditelja kojima su ukradena deca koja se druže i razmenjuju informacije. Solidarnost u ovakovim stvarima je veoma izražena. Ja sam napravio 10-tak TV emisija uživo i reportaža koje čame u arhivi TV OK i nadam se uskoro će ugledati svetlost dana na radost svih nas. Ali kao što to biva, ne-ljudi su po makijavelističkom princupu osnovali vladino udrženje koje je kao kukavičje jaje pravilo razdor među ostalim udruženjima. I tako u krug. Bilo je mnogo potresnih priča gde su očevi slučajno sretali svoju decu, krišom prateći, slikajući ih fotoaparatom. Sličnost sa roditeljima je bila frapantna. Mnogo je stvari koje mogu da vam pričam od toga da se više kradu muške bebe. Zašto? Nemam odgovora, možda to zna neko od vas. U svakom slučaju – vratio sam se istraživačkom novinarstvu iz prostog razloga, jer znam da iza nas ostaju samo dobra ili loša dela. Ovo je tek početak naše zajedničke borbe za osnovno ljudsko pravo. Pravo na opstanak i život u okviru svoje tople porodice ...
- Dok nacrt ne uđe u javnu raspravu, o detaljima ne mogu da govorim - kazala je Cvejić Jančić. Koliko je poznato, ovim prednacrtom za međunarodno usvajanje nisu predviđene posebne pogodnosti u odnosu na usvojitelje iz Srbije, osim što će propis biti u potpunosti usaglašen s konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Po toj konvenciji stranci mogu usvojiti dete bez roditeljskog staranja jedino ako ono ne može da bude usvojeno ili smešteno u hraniteljsku porodicu u svojoj zemlji, ili ako država detetovog rođenja ne može ni na koji način da brine o njemu. Dete ima pravo da se odgaja u duhu svoje vere i nacije i za inostrano usvojenje biće neophodna saglasnost ministra nadležnog za porodičnu zaštitu.
U Srbiji, prema dostupnim podacima centara za socijalni rad, na usvajanje trenutno čeka 178 dece, ali i 818 usvojitelja. Mada je broj usvojitelja višestruko veći, mnogi mališani ipak odrastaju u domovima za nezbrinutu decu. Iskustva centara za socijalni rad jesu da većina potencijalnih roditelja iz Srbije želi da je dete psihofizički zdravo, da je mlađe od tri godine, da je istog nacionalnog porekla kao usvojitelj i da barem po boji očiju liči na novog roditelja. Uz to, više od 95 odsto usvojitelja želi decu srpskog porekla, dok su četvrtina mališana koji čekaju na usvojenje Romi. A zbog nemogućnosti da nađu usvojitelje za decu s ozbiljnim razvojnim teškoćama, stručnjaci Centra za socijalni rad ove mališane smeštaju u hraniteljske porodice. Stranci, međutim, ne postavljaju takve uslove, usvajaju decu s ozbiljnijim zdravstvenim i razvojnim problemima, odnosno onu decu za koju se ne mogu nači usvojitelji među domaćim državljanima. - Stranci takođe nemaju problem što je dete koje usvajaju drugačijeg nacionalnog i verskog porekla - kaže Grujić. Većina takve dece odlazi u Sjedinjene Američke Države i Švedsku. Nemačka: Ograničenja za strance
Najvažniji kriterijumi službi koje razmatraju molbe potencijalnih usvojitelja odnose se na faktore kao što su posedovanje dovoljno velikog stambenog prostora, materijalnog stanja budućih roditelja, starosni faktor i slično. Usvojitelji mogu da budu bračni parovi, ali i pojedinačne osobe, pa čak i ako one žive u zajednici sa nekim. Ukoliko su ovi osnovni uslovi ispunjeni, zakon ne predviđa diskriminaciju parova koji se odluče za usvajanje ni po jednom osnovu, osim godina starosti - budući roditelji ne smeju da budu mlađi od 25 godina, a što se tiče gornje granice, ona nije jasno definisana. Druga pitanja, kao što je religiozna pripadnost, u novije vreme ne igraju više nikakvu ulogu. Proces adaptiranja dece od podnošenja prvog zahteva do završetka traje od dve do sedam godina. Austrija: Na usvajanje se čeka do tri godine Austrijski zakon predviđa da je moguće usvajanje dece kako od strane bračnog para, tako i pojedinca, a o tome da li podnosilac molbe ispunjava sve uslove odlučuje Odsek za mlade u opštini, Magistrat u Beču. Zbog velikog interesovanja za usvajanjem mora se računati sa čekanjima od dve do tri godine. Pojedinci i parovi sa decom imaju manje šanse da usvoje dete, a ako su roditelji dece date na usvajanje umrli, rodbina ima veće šanse da ga usvoji. Prema zakonu, preduslov za odobrenje usvajanje su šanse da će između deteta i budućih roditelja biti moguća veza koja bi odgovarala odnosu porodice sa rođenim detetom. Kod punoletnih osoba koja se usvajaju mora postojati opravdan razlog, i ako je među roditeljima i deteta postojao odnos i pre punoletstva. Od 1. jula 2004. stranci mogu da usvajaju decu samo ako je to po zakonu zemlje njihovog porekla. Zakon predviđa da osobe koje žele da usvoje dete moraju imati najmanje 25 godina, i da razlika u godinama između deteta i roditelja mora biti najmanje 16 godina. U praksi se usvajanja odobravaju roditeljima koji nisu stariji od 45 godina. Deca se pretežno, na usvajanje daju bračnim parovima, iako nije zakonom određeno da roditelji moraju biti venčani. U prošloj godini u Austriji je usvojeno 319 dece, od čega je 266 bilo iz Austrije, a ostatak iz inostranstva. Francuska: Dozvola boravka i dve godine braka U Francuskoj zakon propisuje da decu mogu da usvajaju svi bračni parovi koji su u braku duže od dve godine ili koji imaju više od 28 godina. Od kada je izglasan zakon o legalizaciji istopolnih brakova, ovaj zakon se odnosi i na istopolne parove. U Francuskoj se zakon o usvajanju odnosi na sve građane sa stalnim boravkom u zemlji. Izuzetak predstavljaju strani državljani nastanjeni u Francuskoj čije države zabranjuju usvajanje. Zahtev za usvajanje treba prvo da se uputi francuskim vlastima. Postoje i izuzeci jer Francuska s nekim državama ima ugovor koji omogućava da dete bude usvojeno u inostranstvu gde francuski državljanin živi i da se zatim izvod o usvajanju i rođenju deteta prenese u Francusku. Kad su ispunjeni osnovni uslovi, bračni parovi treba da dobiju dozvolu nadležnih državnih organa - pre svega, takozvanih socijalnih asistenata zaduženih za procenu spremnosti i sposobnosti parova da postanu roditelji. Više faktora se uzima u obzir: godine potencijalnih roditelja, finansijska situacija. Pravo na usvajanje imaju i oni koji žive sami, ali do usvajanja u ovakvim slučajevima teže i ređe dolazi. U zakonu iz 1993. godine kaže se da je za razvoj deteta ključno prisustvo roditelja različitog pola. Francuski zakon traži da usvojitelji budu venčani. Ukoliko nevenčani par usvoji dete u inostranstvu, francuski zakon ne priznaje usvajanje.
"Čitav život znao sam da nešto nije u redu, da ja ne pripadam njima. U mojoj danskoj porodici svi su plavi, takve su im oči i kosa, a ja sam crn. A onda mi je danska majka prišla i priznala ono što su od mene godinama krili. Kupili su me za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad i moji su roditelji zapravo Srbi", ovo je prije dva mjeseca za srpske medije ispričao Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopenhagenu, a rođen je u Vojvodini 1972. godine. Dodatni šok za Srđana ili Andersa uslijedio je kad su mu njegovi danski roditelji saopštili da je njegova sestra, s kojom je odrastao, zapravo beba koja je, kao i on, kupljena nakon rođenja u Šapcu u Srbiji i usvojena. NJih dvoje se među 10.000 beba čijim je roditeljima posljednjih četrdesetak godina u Srbiji govoreno kako su im djeca umrla odmah nakon rođenja u porodilištima, a zapravo su bila prodavana i usvajana. Oni su samo mali dio takve djece koja su pronašla svoje biološke roditelje, kudikamo je više onih koji nisu imali tu sreću, kao i roditelja koje muči crv sumnje da negdje, ipak, živi njihovo dijete za koje su im rekli u rodilištu da je umrlo odmah nakon porođaja. Sumnje se množe jer u porodilištima, u većini slučajeva, nisu pokazali mrtvo novorođenče, a roditelji nisu imali prilike da ih lično sahrane. Najstrašnije je to, kako to primjećuju u srpskom Udruženju roditelja nestalih beba, da je u zločinu iza nekih ljudi stajala država. Na to upućuje činjenica da je oko tri hiljade roditelja podnijelo dokaze, ili dijelimične dokaze, da su im djeca ukradena, a Tužilaštvo od 2000. godine nije ništa poduzimalo. U krađu novorođenčadi najviše su umiješane službe za socijalni rad, neki doktori i neke službe iz vrha policije. U Udruženju roditelja ukradenih beba kažu da je šablon krađe novorođenčadi uglavnom isti. "Trudnice su po pravilu upućivane na carski rez. Ako su, ipak, rodile prirodnim putem, novorođena beba odmah je poslana u inkubator, uz izgovor da ih majke ne mogu vidjeti", objašnjavao je Vladimir Čičarević, predsjednik Udruženja ukradenih beba. "Nakon nekoliko dana proglašavane su mrtvima, a u gotovo 99 odsto slučajeva roditeljima nije dopušteno da vide mrtvo dijete uz objašnjenje da bi mogli doživjeti traumu koja može uticati na sljedeću trudnoću. Svima su uglavnom pričane iste priče, koje su počinjale sa:’?oš ste mladi, biće djece", objasnio je.
Povodom najava da će ministri policije Nebojša Stefanović i zdravlja Zlatibor Lončar razgovarati sa predstavnicima zaštitnika građana i poverenika kako bi pronašli rešenje, predsednik tog Udruženja Vladimir Čičarević kaže za "Vesti" da predstavnici ovog udruženja nisu bili pozvani na razgovore koji su prethodili najavljenom sastanku. Ukazuje i da država ne bi da prihvati model kojim bi se sa sigurnošću otkrila krađa.
On iznosi sumnju da je u protekle četiri decenije u Srbiji nestalo oko 10.000 novorođenčadi, kako se to negde može čuti. Ističe da je bio kod ministra zdravlja Zlatibora Lončara i izvršio "prepad sa dokumentacijom" koju Udruženje poseduje, kako bi mu ukazao na veličinu tog problema i bebi-mafiju. Kaže da je ministar shvatio, ali se boji ljudi iz senke koji su učestvovali u svemu tome i koji su veoma moćni. Kao najveći problem ističe što tužilaštvo nije pokrenulo nijedan slučaj, niti dalo nalog za DNK analizu.
Iz Vlade Srbije je saopšteno da je na sastanku sa predstavnicima udruženja porodica nestalih beba protekle nedelje raspravljano o donošenju novog zakona koji bi trebalo da reši sporne slučajeve. Čičarević, međutim, ukazuje da je neophodno uraditi ono što se uporno koči, a osim uvođenja video-nadzora da bi se videlo ko iznosi bebe proglašene mrtvim, treba osnovati i posebnu DNK laboratoriju. - Geneza krađe je poznata, kao i to da postoji grupa lekara i osoblja koja krade decu i ona koja ne učestvuje u tome, ali sve zna. Nameštaju se smene u porodilištima kako bi se sve odradilo. Novorođenčad se iznose iz porodilišta na osnovu faksimila lekara, ali se mora videti ko ih iznosi - kaže on.
- Pokazuje se da 99 odsto roditelja ne vidi umrlo novorođenče. Ako bi to i hteli, telo je u takvom stanju da ne mogu ništa da uoče i zato zahtevamo DNK analizu, ali to nekoga izgleda boli, jer ministar Lončar je obećao da će nas zvati na nove razgovore, pa nije. Ne mislim da je on kriv, već nekim moćnicima smetaju izmene zakona koje mi nudimo - zaključio je Čičarević. Srbija je po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu do 9. septembra trebalo da obezbedi naknade za roditelje nestalih beba i reši više od 600 slučajeva, uspostavljanjem mehanizma koji bi dao pouzdane odgovore. Srbija je tražila produžetak roka, pa je Komitet ministara Saveta Evrope prolongirao rok na 9. decembar.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar: Ministar zdravlja Zlatibor Lončar očekuje da sredinom decembra Vlada formira komisiju za rešavanje slučajeva nestalih beba, a da do 15. januara bude usvojen pravilnik za njen rad. Potom će roditeljima nestalih beba biti dat rok od pola godine da prijave slučajeve. - Ovo je došlo na nivo Vlade i premijera i na tom nivou će i ostati. Uveli smo u porodilišta video-nadzor i duple protokole. Onaj za koga se dokaže da je učestvovao u otimanju beba mora da bude stavljen na stub srama kako to više nikome ne bi padalo na pamet - poručio je Lončar. On je kazao da će se na predstojećem sastanku sa poverenikom za informacije Rodoljubom Šabićem i ombudsmanom Sašom Jankovićem govoriti o tome ko će komisiju činiti i na koji će način funkcionisati. Dodao je da ne može da tvrdi kako neće biti posebnog zakona kojim će se regulisati ovaj problem.
On je naglasio da će nakon toga roditelji nestalih beba imati rok od šest meseci da prijave slučajeve. Ministar kaže da će sledeće nedelje biti održan sastanak na kojem će učestvovati poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i ombudsman Saša Janković kako bi se razgovaralo o tome ko će činiti tu komisiju. - Uveli smo u porodilišta video-nadzor, vode se dupli protokoli, želimo da se više nikome to ne desi. Onaj za koga se dokaže da je učestvovao u tako nečemu mora da bude stavljen na stub srama - poručio je Lončar. S. T.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje ovde)
Lončar je gostujući na TV Prva rekao da nakon toga roditelji nestalih beba imaju period od 6 meseci da prijave slučajave. "Ovo je došlo na nivo vlade i nivo premijera i na tom nivou će i ostati" naglasio je ministar zdravlja koji je dodao da postoji volja i snaga da se ovaj problem reši. On je rekao da će se sledeće nedelje održati sastanak na kojem će učestvovati poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i ombudsman Saša Janković gde će se govoriti o tome ko će tu komisiju činiti i na koji će način funkcionisati. Lončar je rekao da ipak ne može decidno da tvrdi da neće biti posebnog zakona kojim će se regulisati ovaj problem. Ministar je dodao da je najvažnije da se sada, a ni u budućnosti, više ne dešavaju takve stvari. "Uveli smo u porodilišta video nadzor, vode se dupli protokoli - želimo da se više nikome to ne desi". Onaj za koga se dokaže da je učestvovao u tako nečemu mora da bude stavljen na stub srama kako to više nikome ne bi padalo na pamet, poručio je Lončar.
(Upozorenje: U vezi ove vesti videti naše saopštenje - ovde)
Udruženje roditelja nestalih beba Srbije u petak je u Požarevcu, kako kažu, skoro ušlo u trag 75. novorođenčetu za koje se sumnja da je ukradeno od roditelja. Po rečima predsednika udruženja Vladimira Čičarevića, još su u fazi prikupljanja dokumentacije i nadaju se da će za dve nedelje biti spremni za uzimanje DNK uzorka. Ako uspeju, i ako se poklope DNK majke i deteta, biće to 43. dete za koje imaju potvrdu da je preprodato na rođenju! Udruženje vodi paralelnu istragu i za poslednjih godinu i po uspeli su, tvrde, da uđu u trag na desetine mališana. Većina je, objašnjava Čičarević, nađena u Srbiji - neki su već zreli ljudi, dok su drugi još maloletni - ali su ih tragovi odveli i do nekih evropskih država, pa i Kanade. - U Požarevcu smo sa roditeljima koji tragaju za devojčicom obišli opštinu, matičnu službu, porodilište, neonatologiju... Postoji osnovana sumnja da su određena lica protivpravno usvojila to dete - kaže Čičarević, i objašnjava kako izgledaju njihove istrage. Do dece uglavnom dolaze preko medicinske i druge dokumentacije, prateći trag od protokola porodilje, pa nadalje... - Dete ne može da izađe iz bolnice ako se papiri „ne operu“ preko treće žene. Poredimo spiskove ko je sve tog dana, kad je beba navodno umrla, napustio porodilište. Polako sužavamo spisak „osumnjičenih“ i na kraju se uvek ispostavi da jedna od žena nema dokumentaciju da je vodila trudnoću. Nema dokumentacije da je bila trudna, a iz porodilišta izađe sa bebom - tvrdi predsednik Udruženja. Poseban problem su navodni pristanci majki da im dete bude usvojeno. Tvrde da je velikom broju porodilja davan „formidal“ radi omamljivanja. Njegove nuspojave kada se uzima terapijski mogu da budu apatija, depresija, nezainteresovanost, porodilja će potpisati bilo šta što joj poturite, a da se posle ničeg ne seća. Njoj će reći da joj je beba preminula, a, ako je ipak jednog dana potraži, tu je papir da je se, navodno, dobrovoljno odrekla. U uputstvu za „formidal“ piše da se koristi za kratkotrajno lečenje nesanice, ali može da se primenjuje i pre operacije da bi pacijent postao pospan, dremljiv, oslobodio se uznemirenosti. Po prestanku uzimanja mogu da se pojave glavobolja, ekstremna anksioznost, napetost, nemir, konfuzija i razdražljivost. Inače, Udruženje je do podataka dolazilo i preko insajdera u centrima za socijalni rad. Sumnjivo je uvek kada usvojitelj preskoči 20 mesta na listi čekanja i naprasno dođe do bebe. Većinu dece pronašli su preko matičnog broja i DNK analize.
DNK analizu, koja košta između 300 i 400 evra, finansiraju roditelji. Većina onih čija su pronađena deca maloletna ipak nije stupila u kontakt sa mališanima. To je za dete prevelik šok, koji može da stvori neizlečive traume. Roditelji to ne žele. Neće da mu upropaste detinjstvo i budućnost, nego čekaju da dete sazri, pokušavaju izokola da uspostave kontakt... Ipak, bilo je i nekoliko direktnih sučeljavanja: - Prisustvovao sam pri desetak takvih susreta i bilo je veoma potresno, nabijeno energijom, pomešane tuga i radost. Ali nijedno dete nije prešlo da živi sa biološkim ocem i majkom. Većina nije želela da poveruje da je oteta i usvojena. Bilo je i pravih drama, usvojitelja koji su repetirali pištolje na članove udruženja i biološke roditelje, zatim, jedna tuča u matičnoj službi, jedna tuča roditelja i usvojitelja... Usvojitelji su čak paru koji je pronašao svoju ukradenu bebu pretukli drugo dete za opomenu! - Svaka tri sata javljam se saradnicima iz bezbednosnih razloga. Ne idem nigde sam. Pretnje su postale moja svakodnevica - kaže predsednik Udruženja roditelja nestalih beba. Sumnja se da je u poslednje četiri decenije u Srbiji nestalo oko 10.000 novorođenčadi. Udruženje roditelja nestalih beba podnelo je oko 3.000 krivičnih prijava, ali, kažu, tužilaštvo nije pokrenulo nijedan postupak, ni dalo nalog za DNK analizu. Oni ne veruju da će se bilo šta promeniti ni posle 9. decembra, kada Srbiji ističe i produženi rok po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, da omogući roditeljima da saznaju istinu i oštećene obešteti. Tužilaštva postupala Branko Stamenković, iz Republičkog javnog tužilaštva, za „Novosti“ tvrdi da su primedbe da tužilaštva ne postupaju po podnetim prijavama netačne:
Stamenković naglašava da podaci iz svih nadležnih tužilaštava ukazuju na to da je u svakom slučaju preduzeta bar neka od radnji pretkrivičnog, odnosno prethodnog krivičnog postupka. Grana Štefan iz Niša i Milijana Čumić iz Beograda tvrde da su pronašle decu koja su im ukradena u porodilištu Nišlijka Grana Štefan, jedna od mnogih majki koje ne veruje u zvaničnu verziju o smrti svojih beba, tvrdi da je pronašla dečaka za koga smatra da je njen sin, koji je 1987. godine navodno umro po rođenju u niškom porodilištu. Godinama već krišom osmatra mladića u Nišu, za koga kaže da liči kao „jaje jajetu“ na svoju bliznakinju, njenu kćerku Mariju. - Srce mi kaže da mu priđem, ali razum preovladava - veli Grana. - Gledam ga, ustežem se, duša boli, plačem, ali ne smem da mu priđem. A gledam svoje dete. Grana je na svet donela devojčicu i dečaka, jednojajčane blizance. Porodio ju je lekar Palestinac, zvao se Valid Masad, a bebe su bile dobro, obe su zaplakale. Međutim, potom joj je saopšteno da joj je muška beba mrtva. Ona tvrdi da je prilikom izlaska iz porodilišta dobila prvi dokaz da joj sin nije umro. Dali su joj otpusnu listu u kojoj je pisalo da je dete muško. Kaže da su, kada su to primetili, precrtali, pa zaokružili žensko. - Još čudnije je da je pisalo da sam iz bolnice izašla 19. juna 1987, a dete 19. juna 1988. - priča Grana. - Takođe, u detetovoj listi je pisao datum rođenja 11. maj 1988. umesto 1987. Pomešali su otpusne liste, a onima koji su uzeli dečaka greškom su dali ćerkinu. Hteli su da u dokumentaciji prikažu da je on rođen godinu dana kasnije. Grana Štefan je, sa još 12 sumnjičavih roditelja, 2005. godine zvanično od niškog Novog groblja zatražila odgovor da li je bilo sahrana dece koja su navodno umrla u bolnici. Dobili su odgovor da nije bilo sahrana dece!
Slučaj Milijane Čumić iz Beograda smatra se najjačim i najargumentovanijim u celoj aferi nestalih beba. Ona je celu istragu sama uradila, sakupila dokaze i pronašla svoje dete. Međutim, sud, ni nakon što je prikupila dokumentaciju, ne dozvoljava DNK analizu. Milijani su posle porođaja, 21. decembra 1978. godine, u bolnici rekli da je njeno dete rođeno mrtvo. U stvari, kako tvrdi, njeno dete su proglasili mrtvim i zamenili u porodilištu Gradske bolnice u Beogradu. Nakon višegodišnje pretrage dokumentacije, Milijana je saznala da su se tog dana u Gradskoj bolnici porodile još dve žene - Naila i Ružica. - Nas tri rodile smo dve devojčice i jedno defektno dete koje je, kako se kasnije ispostavilo, preminulo - priča Milijana. - Naila je rodila to defektno dete, pa su joj dali Ružičino dete, a Ružici je pripalo moje. Milijana je 2002. godine u jednom selu kod Obrenovca pronašla svoju Anu. - Sačekala me je na kapiji, ne znajući ko sam - ističe Čumićeva. - Srce mi se steglo. Izgledala je kao ja u njenim godinama. Predstavila sam joj se kao tetka Milijana. I njeni „roditelji“ su me lepo primili. Sve sam im ispričala. Ana je u jednom trenutku rekla: „I ja sam rođena sa istom težinom kao i vaša kćerka“. Ana je posetila Čumiće u Beogradu. Međutim, sud i dalje odbija DNK analizu.
Kako je rečeno u Beogradskoj grupi roditelja, razgovori će se nastaviti već naredne sedmice, a između ostalih biće pozvan i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. Tema ovih razgovora je donošenje posebnog zakona koji bi trebalo da reši sporne slučajeve nestalih beba u čemu se stavovi predstavnika vlasti i roditelja razlikuju. Naime, ministri predlažu formiranje posebnog tela u vladi koje bi se tim problemom bavilo, a roditelji su za leks specijalis i nezavisnu komisiju. Državi je za rešenje ovog pitanja ostalo još vreme do 9. decembra, do kada je Komitet ministara Saveta Evrope produžio rok za izvšenje presude u slučaju “Zorica Jovanović protiv Srbije”. Tom je presudom Evropski sud za ljudska prava u Strazburu prošle godine presudio u korist majke, tako što je utvrdio da je povređeno njeno pravo na porodični život, a zbog čega je država Srbija dužna da joj isplati 10.000 evra i sudske troškove. Sud je, takođe, naložio da Srbija u roku od jedne godine od stupanja na snagu presude, a to je bio 9. septembar, obezbedi odgovarajuće naknade u svim sličnim situacijama. Kontrolu u tim slučajevima, po nalogu suda, trebalo bi da obavlja nezavisno telo, što bi pružilo uverljive odgovore na pitanje šta se desilo sa svakim otetim detetom, ali i obezbedilo odgovarajuću nadoknadu.
Sastanku su prisustvovali ministri zdravlja i unutrašnjih poslova Zlatibor Lončar i Nebojša Stefanović, a u ime Ministarstva pravde pomoćnica ministra Vanja Rodić, kao i predstavnici roditelja čije su bebe nestale. Kako je Tanjugu rečeno u Beogradskoj grupi roditelja, razgovori će se nastaviti već naredne sedmice, a između ostalih biće pozvan i Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. Tema ovih razgovora je donošenje posebnog zakona koji bi trebalo da reši sporne slučajeve nestalih beba u čemu se stavovi predstavnika vlasti i roditelja razlikuju. Ministri, naime, predlažu formiranje posebnog tela u okviru vlade koje bi se tim problemom bavilo, a roditelji su za leks specijalis i nezavisnu komisiju. Državi je za rešenje ovog pitanja ostalo još vreme do 9. decembra, do kada je Komitet ministara Saveta Evrope produžio rok za izvšenje presude u slučaju „Zorica Jovanović protiv Srbije“. Tom je presudom, kako navodi Danas, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu prošle godine presudio u korist majke, tako što je utvrdio da je povređeno njeno pravo na porodični život, a zbog čega je država Srbija dužna da joj isplati 10.000 evra i sudske troškove. Sud je takođe naložio da Srbija u roku od godinu dana od stupanja na snagu presude, a to je bio 9. septembar, obezbedi odgovarajuće naknade u svim sličnim situacijama. Kontrolu u tim slučajevima, po nalogu suda, trebalo bi da obavlja nezavisno telo što bi pružilo uverljive odgovore na pitanje šta se desilo sa svakim otetim detetom, ali i obezbedilo odgovarajuću nadoknadu.
- Roditelji tvrde da imaju dokaze da su te bebe više godina bile u zamrzivaču i zbog toga sam naložio istragu. Istina mora izaći na videlo. Svima je u interesu da se slučajevi nestalih beba u Srbiji što pre reše - kaže za Danas ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Goran Filipović iz Beogradskog udruženja nestalih beba tvrdi za naš list da udruženje ima konkretne dokaze o malverzacijama u Višegradskoj. - Izneli smo ih na jučerašnjem sastanku. Bebe smo pronašli 2010. Bile su pet godina u zamrzivaču, a sahranjene su preko noći, nakon što smo ih otkrili. Za te bebe niko nije odgovarao. Postavili smo pitanje zašto su tolike godine bile u zamrzivaču? Kada se to utvrdi, otkriće se i ostale nepravilnosti koje mogu da omoguće krađe beba i danas - ukazuje Filipović. Naš sagovornik ne želi da spekuliše zašto su mrtvorođene bebe bile godinama u zamrzivaču, ali jedan od mogućih scenarija, na koja su mnogi roditelji nestalih beba ukazivali, jeste da se one pokazuju roditeljima čije su bebe kidnapovane nakon porođaja kao dokaz da su im deca preminula.
Iako na jučerašnjem sastanku, na kojem su prisustvovali i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, kao i pomoćnica ministra pravde Vanja Rodić, nije postignut dogovor o usvajanju posebnog zakona koji bi se bavio nestalim bebama, Lončar ističe da će se razgovori sa roditeljima nastaviti, a da pitanje osnivanja komisije za istragu nije sporno. - Želimo da kao Vlada pokažemo spremnost i rešenost da se na slučaj nestalih beba konačno stavi tačka. Osnivanje nezavisne komisije nije sporno, i zbog toga smo na sledeći sastanak sa roditeljima pozvali i zaštitnika građana Sašu Jankovića, kao i poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića - naglašava Lončar. Prema njegovim rečima, među članovima komisije bi morali da se nađu i predstavnici MUP-a i tužilaštva kako bi istraga bila relevantna. Razgovori će se nastaviti sledeće sedmice, a sporna tačka je zahtev roditelja da u nezavisnoj komisiji ne budu predstavnici državnih organa.
Kako je Tanjugu rečeno u Beogradskoj grupi roditelja, razgovori će se nastaviti već naredne sedmice, a između ostalih biće pozvan i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. Tema ovih razgovora je donošenje posebnog zakona koji bi trebalo da reši sporne slučajeve nestalih beba u čemu se stavovi predstavnika vlasti i roditelja razlikuju. Ministri, naime, predlažu formiranje posebnog tela u vladi koje bi se tim problemom bavilo, a roditelji su za leks specijalis i nezavisnu komisiju. Državi je za rešenje ovog pitanja ostalo još vreme do 9. decembra, do kada je Komitet ministara Saveta Evrope produžio rok za izvšenje presude u slučaju "Zorica Jovanović protiv Srbije". Tom je presudom, kako navodi list Danas, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu prošle godine presudio u korist majke, tako što je utvrdio da je povređeno njeno pravo na porodični život, a zbog čega je država Srbija dužna da joj isplati 10.000 evra i sudske troškove. Sud je, takođe, naložio da Srbija u roku od jedne godine od stupanja na snagu presude, a to je bio 9. septembar, obezbedi odgovarajuće naknade u svim sličnim situacijama. Kontrolu u tim slučajevima, po nalogu suda, trebalo bi da obavlja nezavisno telo, što bi pružilo uverljive odgovore na pitanje šta se desilo sa svakim otetim detetom, ali i obezbedilo odgovarajuću nadoknadu.
Srbija je tražila da se taj rok produži, što je Komitet ministara Saveta Evrope učinio, produživši period za tri meseca. Međutim, pitanje je da li će država ispuniti obaveze prema roditeljima do 9. decembra, s obzirom na to da još nije usvojen zakon koji reguliše tu oblast. Sastanak premijera Aleksandra Vučića sa roditeljima nestalih beba trebalo je da bude održan u utorak, ali je odložen zbog premijerovih obaveza. Goran Filipović, koji je trebalo da prisustvuje sastanku, kaže za „Danas“ da im je ponuđeno da umesto sa Vučićem razgovaraju sa ministrima zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova. „Mi smo odbili tu ponudu, jer smatramo da država ne ispunjava svoje obaveze a da to, između ostalih, opstruišu i navedeni ministri. Pre svih Nebojša Stefanović, jer policija ne čini ništa u vezi sa nestalim bebama. Prethodno, dok je bio predsednik skupštinskog Odbora za prava deteta, obećavao nam je da ćemo učestvovati u radu tog odbora, prisustvovati sednicama, ali od toga nije bilo ništa“, ističe Filipović. On dodaje da je nacrt zakona koji predviđa osnivanje nezavisne komisije za istraživanje sudbine nestale novorođenčadi, posebne mehanizme za utvrđivanje istine, kao i načine za nadoknadu, poslat premijeru pre skoro pola godine. „U kabinetu premijera su nam rekli da nikada nisu dobili zakon, kao ni dopise koje smo mu slali. Zato zahtevamo da razgovaramo izričito sa njim, da bismo utvrdili ko opstruira slučaj“, naglašava Filipović. Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, koja je sa svojim timom izradila model zakona, kaže za „Danas“ da pitanje zašto on dosad nije usvojen treba postaviti Skupštini, Vladi, a pre svega ministru pravde. „Pretpostavljam da nije usvojen jer to nikom od njih nije bitno niti interesantno. Kada ih budu pritisli iz Saveta Evrope, onda će verovatno morati da ga usvoje. Komitet ministara SE zadužen je za izvršenje odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, i vlasti će morati da poštuju njihovu odluku“, kaže Rakić Vodinelić. Ona nije pravna zastupnica roditelja, ali im je izašla u susret i uradila model zakona. „Meni je to bio izazov, i profesionalni, jer sličan zakon ne postoji u Evropi, a pre svega ljudski, jer sam želela da pomognem ovim ljudima“, naglašava Rakić Vodinelić. Predsednik udruženja nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević kaže da je najveći problem što tužilaštvo u našoj zemlji nije pokrenulo nijedan slučaj, niti dalo nalog za DNK analizu. „Tužioci su uplašeni, jer je u trgovini bebama učestvovalo pola države. Podneli smo 3.000 krivičnih prijava a nijedan postupak nije pokrenut. DNK analiza zastareva nakon 10 godina. Neki roditelji su sami donosili analize, gde je poklapanje sa detetom bilo 98 odsto, a tužilaštvo to nije uzimalo u razmatranje“, ističe Čičarević. (Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se pojavilo u javnosti posle presude u Strazburu 2013.g. i lažno se predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde) Pronašli 74 bebe Udruženje nestalih beba Srbije broji više od 5.000 članova, a prema rečima predsednika udruženja, dosad su, sa velikom izvesnošću, pronašli 74 bebe. „Većina ih je u Srbiji, mada ih ima i u nekim evropskim državama i Kanadi. Do njih smo došli prateći dokumentaciju, a u nekim slučajevima smo angažovali detektive“, kaže Vladimir Čičarević. Danas,B92
Sastanak premijera Aleksandra Vučića sa roditeljima nestalih beba trebalo je da bude održan u utorak, ali je odložen zbog premijerovih obaveza. Goran Filipović, koji je trebalo da prisustvuje sastanku, kaže za Danas da im je ponuđeno da umesto sa Vučićem razgovaraju sa ministrima zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova. – Mi smo odbili tu ponudu, jer smatramo da država ne ispunjava svoje obaveze a da to, između ostalih, opstruišu i navedeni ministri. Pre svih Nebojša Stefanović, jer policija ne čini ništa u vezi sa nestalim bebama. Prethodno, dok je bio predsednik skupštinskog Odbora za prava deteta, obećavao nam je da ćemo učestvovati u radu tog odbora, prisustvovati sednicama, ali od toga nije bilo ništa – ističe Filipović. On dodaje da je nacrt zakona koji predviđa osnivanje nezavisne komisije za istraživanje sudbine nestale novorođenčadi, posebne mehanizme za utvrđivanje istine, kao i načine za nadoknadu, poslat premijeru pre skoro pola godine. – U kabinetu premijera su nam rekli da nikada nisu dobili zakon, kao ni dopise koje smo mu slali. Zato zahtevamo da razgovaramo izričito sa njim, da bismo utvrdili ko opstruira slučaj – naglašava Filipović. Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, koja je sa svojim timom izradila model zakona, kaže za Danas da pitanje zašto on dosad nije usvojen treba postaviti Skupštini, Vladi, a pre svega ministru pravde. – Pretpostavljam da nije usvojen jer to nikom od njih nije bitno niti interesantno. Kada ih budu pritisli iz Saveta Evrope, onda će verovatno morati da ga usvoje. Komitet ministara SE zadužen je za izvršenje odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, i vlasti će morati da poštuju njihovu odluku – kaže Rakić Vodinelić. Ona nije pravna zastupnica roditelja, ali im je izašla u susret i uradila model zakona. – Meni je to bio izazov, i profesionalni, jer sličan zakon ne postoji u Evropi, a pre svega ljudski, jer sam želela da pomognem ovim ljudima – naglašava Rakić Vodinelić. Predsednik udruženja nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević kaže za naš list da je najveći problem što tužilaštvo u našoj zemlji nije pokrenulo nijedan slučaj, niti dalo nalog za DNK analizu. – Tužioci su uplašeni, jer je u trgovini bebama učestvovalo pola države. Podneli smo 3.000 krivičnih prijava a nijedan postupak nije pokrenut. DNK analiza zastareva nakon 10 godina. Neki roditelji su sami donosili analize, gde je poklapanje sa detetom bilo 98 odsto, a tužilaštvo to nije uzimalo u razmatranje – ističe Čičarević. Sumnja se da je u proteklih 40 godina u Srbiji nestalo oko 10.000 novorođenčadi. Pronašli 74 bebe Udruženje nestalih beba Srbije broji više od 5.000 članova, a prema rečima predsednika udruženja, dosad su, sa velikom izvesnošću, pronašli 74 bebe. „Većina ih je u Srbiji, mada ih ima i u nekim evropskim državama i Kanadi. Do njih smo došli prateći dokumentaciju, a u nekim slučajevima smo angažovali detektive“, kaže Vladimir Čičarević. Izvor: Danas.
Kada bi bar jedan slučaj krađe beba dobio konačan rasplet, odnosno kada bi se javno obelodanilo da je neko od roditelja pronašao svoje dete i za to priložio konkretne dokaze, a država priznala tu činjenicu, šta bi onda bilo sa ostalim slučajevima nestalih beba koji čekaju svoj epilog? Da li bi svaki, od nekoliko hiljada slučajeva prošlo istu proceduru? Šta bi država u tom slučaju morala da objasni svojim građanima? Svakako, tada bi svima bilo jasno da je reč o organizovanom kriminalu za koji je država znala i odobravala ga. Takođe, znalo bi se, pojedinačno, imenima, ko su bili učesnici u dobro povezanom lancu krađe beba, a ko je to prikrivao godinama i zašto. Možda bi se time dovela u pitanje, naprimer, tačnost podataka u matičnim knjigama velikog broja stanovnika Srbije. Ili da je ipak, sve to bio jedan državni PROJEKAT sa jasnim ciljem.
Priča majke Zorice Pajić - Suprug i ja živeli smo u vanbračnoj zajednici. Zatrudnela sam 1993. Godine. Iako je u Petrovcu na Mlavi postojalo porodilište, ja sam po preporuci bliske rođake mog supruga – M.P., koja je po struci lekar, celu trudnoću kao i sam porođaj obavila u Beogradu, u Višegradskoj. Imala sam poverenje u M.P. i na samom početku trudnoće ništa nije delovalo sumnjivo. - Ne, na zvaničnom dokumentu, na mestu gde treba da piše ime glavnog akušera napisana su dva znaka pitanja.. Kasnije sam saznala da je reč o doktoru Rad. Porođaju je prisustvovala i babica Đ.,koju sam tada prvi put videla. Cela trudnoća, zapravo nije vođena po uobičajenoj proceduri. Ja sam uvek odlazila na kontrolne preglede van radnog vremena doktora koji mi je vodio trudnoću i iz tog razloga ja sam posedovala veoma malo dokumentacije o vođenju trudnoće. Kasnije mi je bilo jasno da je sve to urađeno smišljeno i planski. - Rodila sam dečaka, dana 02.10.1993. godine u Beogradu, u GAK Višegradska. Beba je rođena živa i zdrava. Iako je dobila ocenu osam na rođenju, nije mi dozvoljeno da vidim bebu. Navodili su razne razloge... Da ima žuticu, da je bolje za mene da ga još ne vidim... - Ubeđivala sam medicinsko osoblje da mi dozvoli da odem do bebe, ali mi nisu dozvolili. Onda sam ja otišla, krišom, sa još jednom porodiljom iz sobe, do prostorije gde su bile bebe. Dok sam ga gledala kroz staklo prišla mi je medicinska sestra rekavši: „Lepo vam je dete, zdravo je, ne brinite Vi, slobodno se vratite u svoju sobu i odmorite se“. Osetila sam mir u duši i nemo sledila njena upustva. Ona je, zapravo, samo potvrdila ono što sam i ja sama videla. Moje dete se nije ni po čemu razlikovalo od ostalih beba...
- Sutrada... sutradan je u sobu ušla vrlo lepa i zgodna mlada žena, koji nikada do tada nisam videla. Na sebi nije imala medicinsku uniformu, naprotiv. Izgledala je vrlo atraktivno, lepo obučena! Kroz blagi osmeh saopštila mi je da moram biti smirena, jer mi je umrla beba, da sam mlada i da ću imati još dece. Od tada, ne znam šta se dešavalo. Bila sam u šoku, davali su mi lekove i neke papire da potpišem. Nisam bila svesna. Sve je postalo konfuzno i delovalo mi je kao san iz kojeg sam želela što pre da se probudim.
- Nismo. Moj muž je tada došao i tražio da vidi dete, ali ga je sin njegove rođake D.P. (tada je bio muzičar, a sada je ugledan doktor) ubedio da to ne treba da radi. Tom prilikom sreo je doktora koji je mene porodio i pitao ga šta se desilo sa našom bebom. Odgovorio je da je porođaj protekao dobro i da je sa bebom sve bilo u redu, ali da on ne zna šta se dalje dešavalo. Bilo mu je čudno da je beba tek tako umrla.
Autori: Ivan E. – Andreja B. Nastavak
Kako za 021 kaže predstavnica Beogradske grupe roditelja Mirjana Novokmet, sastanak o donošenju zakona koji bi omogućio rešavanje slučajeva navodne krađe beba odložen je zbog službenih poseta u Vladi Srbije, ali je stiglo obećanje iz kabineta premijera da će novi termin biti zakazan nakon razgovora sa delegacijom Međunarodnog monetarnog fonda, a najverovatnije u sredu. "Ukoliko ne dobijemo termin, spremni smo i na veće proteste. Zakon o nestalim bebama trebalo bi da bude usvojen za manje od mesec dana i vreme je da se o ovome razgovara. Mi želimo da razgovor obavimo sa premijerom, a ne sa ministrima", kaže Mirjana Novokmet, navodeći da joj je iz kabineta premijera poručeno da će sastanku prisustvovati, ipak, ministar pravde, ministar zdravlja i ministar unutrašnjih poslova. Jedan od roditelja koji godinama traži pravdu za svoj slučaj, Goran Filipović iz Beograda kaže za 021 da su stvoreni uslovi da se roditelji udruže i pošalju na hiljade tužbi na adresu Strazbura, ukoliko država uskoro ne ispuni data obećanja. "Nama je dosta da stalno čekamo da se nešto dogodi. Kao da neko sabotira ceo slučaj, ili vlastima jednostavno nije dovoljno stalo do nas. Čim nešto nije politička tema, odmah je zapostavljeno", kaže Filipović i dodaje da roditelji nemaju ništa od praznih obećanja. Roditelji koji sumnjaju da su im bebe ukradene u porodilištima širom Srbije, počev od 1970. godine do danas, godinama traže veću zainteresovanost države za ovaj problem. Nakon što su se septembra ove godine izborili za Nacrt zakona o nestalim bebama, na čijoj izradi je radila poznata pravnica Vesna Rakić Vodinelić, roditelji pokušavaju da urgiraju da Skupština Srbije ovaj pravni akt donese po hitnom postupku, a najkasnije do 9. decembra. Ministarstvo pravde je, inače, pre više od godinu dana, na zahtev Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, formirala Radnu grupu za ispitivanje slučaja nestalih beba, koja je imala rok da do 9. septembra ove godine donese konkretne zaključke i načini spisak roditelja čija su deca, navodno, ukradena. Radna grupa, smatraju roditelji, nije ispunila svoj zadatak, što je iniciralo niz protesta ispred Vlade, a poslednji je održan prošle sedmice, kada je pedesetak roditelja tražilo odgovor od premijera Srbije. U Srbiji je napravljen presedan u slučajevima nestalih beba početkom prošle godine, kada je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio u korist Zorice Jovanović, čiji je sin rođen pre oko 30 godina, a pod sumnjivim okolnostima proglašen mrtvim u porodilištu. U presudi je, naime, istaknuto da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović. Njen sin do danas nije pronađen. U Srbiji danas ima preko šest hiljada roditelja koji tragaju za nestalim bebama. (Gorica Nikolin - gorica@021.rs)
BEOGRAD - Srbija je tražila da se taj rok produži, što je Komitet ministara Saveta Evrope učinio, produživši period za tri meseca. Međutim, pitanje je da li će država ispuniti obaveze prema roditeljima do 9. decembra, s obzirom na to da još nije usvojen zakon koji reguliše tu oblast.
"Pretpostavljam da nije usvojen jer to nikom od njih nije bitno niti interesantno. Kada ih budu pritisli iz Saveta Evrope, onda će verovatno morati da ga usvoje. Komitet ministara SE zadužen je za izvršenje odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, i vlasti će morati da poštuju njihovu odluku", kaže Rakić Vodinelić. Ona nije pravna zastupnica roditelja, ali im je izašla u susret i uradila model zakona. "Meni je to bio izazov, i profesionalni, jer sličan zakon ne postoji u Evropi, a pre svega ljudski, jer sam želela da pomognem ovim ljudima", naglašava Rakić Vodinelić. Predsednik udruženja nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević kaže za naš list da je najveći problem što tužilaštvo u našoj zemlji nije pokrenulo nijedan slučaj, niti dalo nalog za DNK analizu. "Tužioci su uplašeni, jer je u trgovini bebama učestvovalo pola države. Podneli smo 3.000 krivičnih prijava a nijedan postupak nije pokrenut. DNK analiza zastareva nakon 10 godina. Neki roditelji su sami donosili analize, gde je poklapanje sa detetom bilo 98 odsto, a tužilaštvo to nije uzimalo u razmatranje", ističe Čičarević. Sumnja se da je u proteklih 40 godina u Srbiji nestalo oko 10.000 novorođenčadi.
Od početka 2000-ih roditelji koji su sumnjali da im deca nisu umrla na rođenju, već postale žrtve trgovine i organizovanog kriminala, krenuli su u postupke pronalaženja svoje dece. Pravosuđe Srbije nije ništa učinilo, te se grupa roditelja obratila Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. U slučaju „Zorica Jovanović protiv Srbije“ taj sud je prošle godine utvrdio da je Zorici Jovanović povređeno pravo na porodični život, i da je država Srbija obavezana da joj plati naknadu od 10.000 evra i sudske troškove. „S obzirom na značajan broj potencijalnih tužbi, Sud nalaže da Srbija u roku od godinu dana od stupanja na snagu presude preduzme mere da obezbedi odgovarajuće naknade u svim sličnim situacijama. Proces treba da nadzire nezavisno telo sa adekvatnim ovlašćenjima, tako da se pruže uverljivi odgovori o tome šta se desilo sa svakim nestalim detetom i obezbedi adekvatna naknada“, navedeno je u presudi, koja je postala pravosnažna 9. septembra 2013. godine. Srbija je imala rok od godinu dana da utvrdi mehanizme kako bi se pokrenuo postupak za rasvetljavanje sudbine još 100 beba čiji su se roditelji obratili sudu u Strazburu u objedinjenoj tužbi. Po preporuci Evropskog suda sadržanoj u pomenutoj presudi, ovo pitanje bi trebalo da bude uređeno posebnim zakonom. Model takvog zakona izradila je profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić sa svojim timom. Iako je zakon predat vladi pre više od šest meseci, odgovora nije bilo. Zbog toga je pedesetak roditelja prošle sedmice protestovalo ispred zgrade Vlade Srbije. Jedan od njih, Goran Filipović, kaže za Danas da je Savet ministara Evropske unije upoznat sa zakonom, koji bi trebalo da se donese najkasnije do 9. decembra. - To je poseban, leks specijalis zakon koji predviđa osnivanje nezavisne komisije za istraživanje sudbine nestale novorođenčadi, kao i posebne mehanizme. Odnosi se na slučajeve svih nestalih beba od 1970. godine. S obzirom da ističe rok za usvajanje zakona, bili smo primorani da protestujemo ispred Vlade - ističe Filipović. On dodaje da bi Skupština Srbije po hitnom postupku trebalo da usvoji zakon i da su roditelji zbog toga tražili sastanak sa premijerom. Ispred zgrade Vlade Srbije prošle sedmice je bio i Zoran Đorđević (52), koji sumnja da mu je beba ukradena iz vranjskog porodilišta 1988. godine. - Sa trudnoćom je sve bilo u redu, međutim, nakon porođaja supruzi su rekli da je beba rođena sa anomalijama. Nisu nam dali da je vidimo. Ona se iskrala tokom noći, videla je bebu koju joj je pokazala babica. Bila je to naša ćerka, i broj se podudarao. Sa njom je sve bilo u redu - priča Đorđević. Kada su saznali da je videla devojčicu, supruga je odmah dobila otpust iz porodilišta. Posle tri dana Đorđevićima je javljeno da je beba umrla. Nisu im dali da je vide, uz obrazloženje da bi to moglo da ih istraumira, „da su mladi i da će imati još dece“. - Dokumentacija je stigla naknadno. Bila je puna praznina i grešaka. Počev od prezimena bebe, do podatka da je supruga izašla iz porodilišta na sopstveni zahtev - navodi Đorđević. Oni su početkom 2000-ih krenuli u potragu za svojom devojčicom, za koju veruju da je živa i da je usvojio bračni par iz Srbije. - Imamo opravdane sumnje, ali dok se ne donese zakon i ne proveri svaki slučaj pojedinačno, ne možemo ništa da dokažemo. Zato apelujemo na nadležne da hitno usvoje leks specijalis, dok ne bude kasno - ističe Đorđević.
Roditelji nestalih beba Srbije ostali su pri zahtevu da se donese leks specijalis, kojim će se utvrditi istina o njihovoj novorođenčadi, a iz Vučićevog kabineta im je obećano da će rešenje potražiti u susretu s premijerom te ministrima pravde, zdravlja i policije sutra. Naime, na protestu ispred Vlade, beogradska grupa roditelja je istakla da je donošenje zakona jedini mehanizam da se izvrše presude Evropskog suda za ljudska prava povodom tog slučaja, u koji su se uključili i Savet Evrope i Komitetu UN za ljudska prava u Njujorku, kojem su predočili svoj problem. – Ostajemo dok nas neko ne primi jer smo nezadovoljni Izveštajem Ministarstva zdravlja kojim se onemogućava procesuiranje slučajeva zakonskim putem – bila je jedinstvena grupa od oko 150 građana, koja je najavila da će, ako ih ne prime u Vladu kad je obećano, okupiti roditelje širom Srbije koji traže svoju decu. – Radna grupa Ministarstva rada obradila je izveštaj tako da bi apsolutno svim roditeljima zatvorili slučajeve kao zastarele. Ako taj zakon ne prođe, ni pojedinac ni grupa, ništa neće uraditi. Jedino je zakon mehanizam koji nam omogućava da dođemo do istine o našoj deci. Retki su oni čiji bi slučajevi, na osnovu onog što predlaže radna grupa, bili procesuirani – kaže Mirjana Novokmet iz Beograda. Ona podseća na to da je, po presudi Suda za ljudska prava u Strazburu, obaveza Srbije bila je da do 9. septembra preduzme sve potrebne mere radi ustpostavljanja mehanizma namenjenog da obezbedi pojedinačne odgovore svim roditeljima čija je situacija ista ili dovoljno slična situaciji Zorice Jovanović iz Ćuprije. U slučaju „Jovanović” Sud je utvrdio da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život jer je njen sin rođen 30 godina pre toga, pod neverodostojnim okolnostima proglašen mrtvim u porodilištu, dok država tri decenije nije učinila ništa da istraži ozbiljne sumnje roditelja. Nedelju dana po isteku roka koji je Strazbur dao Vladi u Beogradu, dakle početkom septembra, porodice su uspele da izdejstvuju sastanak u Ministarstvu zdravlja. Tada je, kako ukazuju roditelji, državni sekretar tog resora Borislav Vekić izjavio da je Radna grupa Ministarstva završila rad na slučaju nestalih beba i nakon završnih konsultacija s predstavnicima triju ministarstava, predlog za rešenje problema biće dostavljen Vladi. Roditelji pak smatraju da Vlada nije do sada učinila ništa. – Nećemo negativno da razmišljamo, ali nezavisna komisija nije rešenje po presudi Evropskog suda. Te tzv. nezavisne komisije neće proći. Upravo se borimo protiv toga jer im je rok do 9. decembra kratak, a naša najbolja borba je, izgleda, van granica zemlje – ogorčena je Mirjana Novokmet.
Ona je jedna od pedesetak roditelja koji su juče protestovali ispred zgrade Vlade Srbije tražeći istinu o svojoj deci, kako kažu, ukradenoj iz porodilišta širom Srbije. Proglasili je ludom - Koliko se institucije ozbiljno bave ovim problemom, najbolje govori to što je na njihovom dopisu stajalo da sam jedno dete rodila 24. januara, a drugo 3. februara 1971. godine. Kao da sam mogla trudna da odem kući i ponovo se porodim deset dana kasnije - konstatuje Ruža: - Porodila sam se u GAK Višegradska. Kad sam rodila prvo dete, uspavali su me, kao navodno da me ušiju. Tada nije bilo preciznih instrumenata, ali ja sam osećala da imam još jednu bebu, i to sam im i rekla. Poručili su mi da se luckasto ponašam i da je porođaj gotov. Šta se posle dešavalo, ne znam, jer sam bila pod anestezijom.Pokazuje nam sliku sina koji je odrastao s njom. - Iako sam izgubljeno dete svuda tražila, nikad ništa nisam saznala o njemu. Jedina nada koja mi preostaje je da blizanci liče i da će se jednog dana prepoznati - dodaje ova nesrećna žena.
Falsifikovan potpis Sličnu tragediju doživela je i Ružica Tasić, koja se u februaru 1971. porodila u niškoj bolnici. Iako je verovala da je rodila zdravu i punačku bebu, lekari su joj rekli da ima svega 2.400 grama i da je bolesna. - Deset dana potom mi je doktor rekao da mi je beba umrla. Tešio me je da sam mlada i da ću roditi ponovo. Posumnjala sam tek nakon 30 godina, kad se priča o ukradenoj deci proširila. Iz opštine sam tražila krštenicu i umrlicu bebe. Nisu se poklapale. Na krštenici je pisalo da je trudnoća bila neželjena i falsifikovan je moj potpis - priča Ružica: - Moje dete je bilo željeno i voljeno. Samo se od životinja uzima okot tako okrutno kako je to urađeno s nama i našom decom.
Autor: Ružica Kantar Foto: Nebojša Mandić
U nastavku teksta prenosimo Vam saopšenje za javost koje je izdala ’Beogradska grupa roditelja’: „Ni posle godinu dana od pravosnažnoti presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu državni organi Srbije ne samo da nisu ustanovili tačan broj roditelja koji tragaju za istinom o svojoj deci nestaloj iz porodilišta širom Srbije, nisu su se ni potrudili da probaju da donesu poseban zakon koji bi definisao i sankcionisao ovu pojavu, već uporno i žestoko brane ono što je neodrbranjivo. A to je da je došlo vreme da istina izađe na videlo, ma koliko se oni trudili da je sakriju i minimiziraju. Zarad javnosti postavićemo pitanja na koja svi imamo odgovore, osim državnih organa:
Jolanka i njen suprug posumnjali su da je njihovo muško dete umrlo decembra 1996. godine neposredno posle rođenja
Kako je saopštila zrenjaninska bolnica, Republička zdravstvena inspekcija i Osnovno javno tužilaštvo u Zrenjaninu su nakon uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju i evidenciju prevremenog porođaja zaključili da nije došlo do propusta. Kako se navodi, medicinska dokumentacija sadrži istoriju bolesti, Knjigu evidencije prijema i otpusta, Protokol porođaja, Neonatološki protokol, Prijavu rođenja, Prijavu smrti, Potvrdu o smrti, Uput za prosekturu Odeljenju patologije, Obdukcioni zapisnik, Izveštaj o izvršenoj obdukciji, Protokol obdukovanih i Matičnu knjigu umrlih. "Podnosilac predstavke, Jolanka Kapaš, dostavila je Zdravstvenoj inspekciji Otpusnu listu sa koje su podaci u potpunosti identični s pregledanom medicinskom dokumentacijom", navodi se u saopštenju Opšte bolnice. Jolanka i njen suprug posumnjali su da je njihovo muško dete, umrlo decembra 1996. godine neposredno posle rođenja, zapravo živo nakon poziva koji je za njega stigao iz vojnog odseka. Oni tvrde da im u bolnici nisu dali umrlicu, niti dozvolili ocu da vidi telo umrle bebe i sumnjaju da im je beba oteta.
Nekažnjeni zločin: Za 35 godina u Srbiji je ukradeno preko 10.000 beba Ovaj stravičan podatak za "Vesti" iznosi predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević. Objašnjavajući kako se ova strahovita rabota krađe beba odigravala, Čičarević navodi kako je u nedavnom razgovoru sa kolegama iz Španije uverio da su domaći kriminalci koristili model španske mafije u razuveravanju onih upornih roditelja koji nisu odustajali od zahteva da im se pokaže telo navodno preminule bebe. - Kako bi ih uverili da im dete nije živo, jedan isti zamrznuti leš bebe prikazivali bi različitim roditeljima kao da se radi baš o njihovom preminulom novorođenčetu - objašnjava Čičarević.
Po već prepoznatljivoj šemi, roditeljima u porodilištu nikada nisu pokazali telo navodno preminule bebe, a nesrećna majka svih ovih godina prebacivala je suprugu to što nije insistirao da vidi sina.
Kriminal bez presedana: Vladimir Čičarević - Nažalost, ne postoji ni zakon, ni pravilnik u srpskim porodilištima koji definiše kakav je postupak u slučaju preminule bebe, da li mogu i moraju da ga preuzmu roditelji. Zbog toga u 98 slučajeva roditelji nisu mogle da vide svoju dete za koje im je rečeno da je preminulo na porođaju ili ubrzo nakon njega - objašnjava za "Vesti" Vladimir Čičarević. U nedavnom razgovoru sa ministrom zdravlja roditelji koji su uvereni da su njihova deca živa, ali da su žrtva trgovine decom, tražili su da se uvede obavezan video nadzor u srpskim porodilištima. - Takođe sam tražio da majka i beba odmah po rođenju dobiju nanogicu sa bar-kodom. Kako to funkcioniše u dobro uređenim državama, navešću vam primer jednog našeg bračnog para koji su prinovu dobili u porodilištu u Torontu, a ponosni otac se šetao po bolnici i mimo prostora koji je za to predviđen. Čim je prešao zadatu liniju, vrata bolnice su se automatski zatvorila, došla je policija, vatrogasci. I kada se ispostavilo da je u pitanju otac, a ne neki kradljivac beba, neodgovorni roditelj je morao da plati kaznu od 15.000 dolara - navodi Čičarević.
Zdravstvena inspekcija istražuje odgovornost Zrenjaninske bolnice, a i javni tužilac je preuzeo ovaj slučaj. Dok Dragan Rajak i njegova supruga Jolanka Kapaš i dalje sumnjaju da je njihov sin zaista umro nakon rođenja, jer nisu dobili nijedan dokument koji potvrđuje detetovu smrt, u zrenjaninskom porodilistu tvrde da poseduju svu dokumentaciju o smrti bebe. "U ime ustanove mogu da kažem da je sva dokumentacija tu. Ta dokumentacija daje jasnu etiologiju smrtnog ishoda i posebno to jasno daje obdukcioni nalaz", kaže Gordana Kozlovački, direktorka bolnice. Ono što je kod roditelja probudilo sumnju da im je dete živo, bio je poziv iz vojnog odseka, namenjen njihovom umrlom detetu. "Moram da kažem da nam je jako žao što je upućivanje tog poziva za uvođenje u vojnu evidenciju otvorilo stare rane porodici i podsetilo ih na jako teške trenutke u njihovim životima. Pre upućivanja poziva za uvođenje u vojnu evidenciju upućujemo poziv policijskoj upravi nadležnoj da proveri da li je to lice aktivno i da li se nalazi u zemlji. Tako je i u ovom slučaju bilo. Kada smo dobili potvrdu da se radi o osobo koja se nalazi na toj adresi i nije u inostranstvu mi smo tek onda uputili poziv za uvođenje u vojnu evidenciju", navodi Jovan Krivokapić iz Ministarstva odbrane Roditelji su, osim zbog vojnog poziva, još više bili šokirani kada su u opštini Zrenjanin saznali da njihov sin ima izrađen izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo. U kancelariji matičara u Opštini Zrenjanin nisu želeli da daju izjave, jer je istraga u toku. Međutim, uspeli smo da saznamo da je datum o smrti deteta uredno evidentiran u knjizi umrlih, ali je problem nastao jer taj datum nije unet i u knjigu rođenih, sa napomenom da je dete umrlo.
Ova misteriozna i iznad svega dirljiva priča, sa mnogo sumnjivih i nerazjašnjenih segmenata, vraća nas u dramatične godine sa početka ovog veka, kada je u Srbiji otkrivena velika afera oko krađa i nestanaka tek rođenih beba, koje su navodno umrle.
- To je zaista bio ne šok, nego naša nova porodična drama, obzirom da moja nevenčana žena, Jolanka, skoro već osamnaest godina meni prebacuje, kako sam dopustio da tada, kada je navodno umrla, ja ne vidim leš našeg muškog deteta. I sva moja ubeđivanja da sam to zahtevao od lekara doktora Igora Vorgića, koji ju je porodio i dr Tijane Đurić, koja je preuzela brigu o bebi, ne pomažu, a sada se eto pojavila osnovana sumnja da je Srđan možda i živ. Poziv iz Vojnog odseka samo je dolio ulje na vatru. A pođite od sebe u takvoj situaciji, ko bi mogao ostati miran i staložen - kaže i pita se Dragan Rajak, koji se u porodičnoj kući, nadomak reke Tamiš, bavi poljoprivredom i stočarstvom.
U ovoj skromnoj familiji, osim pomenute Jolanke, koja se nikada zvanično nije venčala sa Draganom, žive još i njegovi ostareli roditelji, majka Milana, otac Dušan, ćerka Dragana, bliznakinja navodno pokojnog Srđana, maturant Gimnazije u obližnjem Sečnju i najmlađi član, takođe sin Srđan, rođen 1998. godine, odličan fudbaler i učenik automehaničarskog zanata. - U prvi mah, kada sam ugledao policajce na kapiji, pomislio sam da se radi o mlađem sinu Srđanu, ali kada su mi oni jasno stavili do znanja i pokazali poziv za Srđana rođenog 30. decembra 1996. godine sve mi se pomutilo u glavi. Mi nikada, mada smo često tražili umrlicu nismo dobili, ona se pojavila tek nedavno u Vojnom odseku, nakon što se prašina već debelo podigla. Pod rednim brojem 2. što se lepo vidi, dobili smo i krštenicu i Uverenje o državljanstvu za umrlog Srđana, pa je i to izazvalo dodatnu sumnju, jer pojavila se informacija i papir da je neko, a to sigurno nismo bili mi, za njega izvadio sva ova dokumenta 17. januara 1997. godine - vidno uzbuđen nastavlja priču Dragan.
- Pitam se kako je sve to moguće i sve sumnje navode na pomisao koja inače neprestano opseda moju suprugu, da je Srđan živ. Ti isti policajci spomenuli su da su navodno čuli da je on negde u Nemačkoj, čak su i grad spomenuli, ali ja od silnog šoka, nikako ne mogu sada da se setim, koji je to grad - prenosi Dragan. Njegova nevenčana supruga više puta ga je terala u policiju gde su zajedno davali izjave, a nezvanično su kasnije čuli da je taj podatak nekome iz Vojnog odseka dao lokalni naš poštar Željko. - Na naše pitanje od koga je čuo da Srđan živi u Nemačkoj samo se prekrstio i rekao da to nikada u životu niti je kome rekao, niti ga je neko za naše dete pitao. Bez obzira na sve to mi se nećemo smiriti, naročito ja kao majka. Moj utisak da mi je dete živo progoni me i tera da idem dalje tragam i jurišam na vetrenjače - kroz plač kaže Jolanka Kapaš, zaposlena u klanici Cekin Vindija u Plandištu.
Vera Petrović iz Boke, Očevidac događaja, tvrdi:
- Više puta kasnije, Jolanka je dolazila kod mene, vrištala i plakala, gde mi je dete, ko mi je ukrao bebu, ali sve se završilo zataškavanjem, a onda je vreme učinilo svoje. Sada evo sve ponovo preživljavamo - vidno uzbuđena dodaje Vera, uz napomenu da je kada je sestra sa bebom u naručju otišla niz stepenice, zavirila u sobu i u inkubatoru je videla samo jednu bebu, dok je drugi bio prazan, a u njemu je bila samo narukvica sa brojem tek rođenog muškog deteta. Jolanka Kapaš, kako nam je rekla njena ćerka Dragana, dugo je čuvala tu narukvicu.
Na adresu naše redakcije počeli su da pristižu mejlovi podrške od strane ljudi koji žele da se problem sa krađom beba u Srbiji konačno reši i da javnost bude o svemu upoznata, takođe od roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilšta do sada smo dobili na desetine poruka sa molbom da objavimo njihove priče. Trudićemo se da svaku priču roditelja, koji imaju jasne dokaze da su im deca ukradena, objavimo u nekom od narednih tekstova. Posebno se zahvaljujemo internet portalima „Srbin info“ i „Intermagazin“ koji su odlučili da objavljuju tekstove iz serijala „Projekat“.
Priča o Bogdanu - „Svoju priču počeću od 22.05.1985. godine, kada sam u porodilištu “Kliničkog centra“ u Kragujevcu rodila dečaka. Dvadesetak minuta po porođaju saopšteno mi je da je moj sin rođen sa rascepom nepca i da se nagutao plodove vode pa da zbog toga mora odmah biti prebačen u Beograd u “Institut za majku i dete“. Iste noći je dete preveženo ambulantnim kolima u Beograd.
"Izlazi uverenje da je državljanin Republike Srbije i izvod iz matične knjige rođenih. Kako je to moguće, ja ne znam stvarno", navodi majka, Jolanka Kapaš. Jolanka je 1996. godine rodila blizance, devojčicu Draganu i dečaka, Srđana, koji su odmah smešteni u inkubatore. Za dečaka su joj rekli da je umro neposredno posle rođenja. Danas, 18 godina kasnije, Jolanka se seća spleta čudnih okolnosti u porodilištu. O tome svedoči i Vera Petrović, koja se tih dana takođe porodila u zrenjaninskom porodilištu. "Vidim, sestra tamo, uzme dete u ruke, a samo njih dvoje su bili, i uzme dete u krilo i dete počne da plače. Kad je mene videla, pokrila mu je lice pelenom i krenula dole prema stepenicama i izašla napolje", priseća se Petrovićeva. Jolanka se takođe se prisetila događaja iz porodilišta. "Kada sam otišla do sobe, Dragana je bila u inkubatoru, a ovaj mali nije. Ona narukvica je bila tamo u inkubatoru. Znači da odgovorno tvrdim da je bebu neko ukrao. Za 10-15 minuta se stvorila ta doktorka Tijana Đurić i obratila mi se ovim rečima: 'Devojčica vam je dobro, mali vam je umro'", kaže Kapašova. Jolanka i njen suprug Dragan tvrde da u porodilištu nisu dobili ni umrlicu, niti bilo koji drugi dokaz da je njihovo dete umrlo. "Posle toga sam tražio da vidim leš, kako bih se uverio da li je umrlo ili nije, međutim oni mi nisu dozvolili da vidim", ističe Rajak. Dragana Kapaš veruje da je njen brat živ i kaže da neće odustati od potrage za njim. "Znači sada dok pričamo o njemu, ja imam bukvalno osećaj da je on živ", kaže sestra bliznakinja dečaka za kojeg se 18 godina verovalo da je mrtav. Jolanka i Dragan, u međuvremenu su saznali i da njihov sin, navodno, živi u Nemačkoj. Ovaj slučaj preuzelo je Tužilaštvo. Porodica Kapaš-Rajak samo je jedna od skoro pet stotina u Srbiji, koje sumnjaju da su im bebe ukradene iz porodilišta. Pri ministarstvu zdravlja u februaru je formirana radna grupa za slučajeve nestalih beba, a grupa eksperata izradila je nacrt zakona o nestalim bebama. On predviđa osnivanje nezavisnog tela koje će se baviti sudbinom nestalih beba, a bila bi formirana i posebna policijska jedinica koja bi istraživala ove predmete.
Kada im je pre nekoliko nedelja stigao poziv da se njihov sin javi u vojni odsek radi upisivanja u vojnu evidenciju, porodica Kapaš-Rajak najpre je bila uverena da je reč o grešci, jer njihov sin još nije punoletan.
Još više su bili šokirani kada su u Opštini u Zrenjaninu saznali da njihovo dete, za koje su verovali da je mrtvo, poseduje zvanična dokumenta, koja oni nikada nisu izrađivali.
O tome svedoči i Vera Petrović, koja se tih dana takođe porodila u zrenjaninskom porodilištu.
- Kada sam otišla do sobe, Dragana je bila u inkubatoru, a ovaj mali nije. Ona narukvica je bila tamo u inkubatoru. Znači da odgovorno tvrdim da je bebu neko ukrao. Za 10-15 minuta se stvorila ta doktorka Tijana Đurić i obratila mi se ovim rečima – devojčica vam je dobro, mali vam je umro – navodi Kapašova. Jolanka i njen suprug Dragan tvrde da u porodilištu nisu dobili ni umrlicu, niti bilo koji drugi dokaz da je njihovo dete umrlo.
Dragana Kapaš veruje da je njen brat živ i kaže da neće odustati od potrage za njim.
Jolanka i Dragan, u međuvremenu su saznali i da njihov sin, navodno, živi u Nemačkoj. Ovaj slučaj preuzelo je Tužilaštvo.
Kako se navodi u saopštenju Vlade Srbije Nikola Selaković, Zlatibor Lončar i Nebojša Stefanović razgovarali su sa predstavnikom Odeljenja za izvršavanje presuda Evropskog suda za ljudska prava Katarinom Nedeljković i ekspertom SE Gregorom Virantom. Cilj razgovora bio je pronalaženje efikasnog mehanizma za izvršenje presude tog suda u slučaju Zorice Jovanović protiv Srbije i povodom slučajeva "nestalih beba". Ministri su istakli da Srbija ulaže velike napore kako bi se pronašao efikasan mehanizam za izvršenje presude Evropskog suda, ali da je pomoć Saveta Evrope i njegovih eksperata od velikog značaj za pronalaženje sveobuhvatnog rešenja. Nedeljković je istakla da će Savet Evrope staviti Srbiji na raspolaganje tehničku pomoć koja joj je neophodna u preduzimanju određenih koraka u rešavanju tog problema. Konstatujući da je današnji sastanak održan na najvišem nivou, Virant je ocenio da to pokazuje jaku političku volju Srbije da se problem "nestalih beba" reši i iskazao spremnost da Srbiji pruži svu neophodnu ekspertsku pomoć kako bi to bilo učinjeno na zadovoljavajuć način. Sastanku je prisustvovala i Republički javni tužilac Zagorka Dolovac, kao i drugi predstavnici ministarstva pravde, zdravlja i unutrašnjih poslova.
"Pronašla ćerku posle 25 godina", "Potresna priča majke ukradene bebe", "Najviše beba ukradeno u Beogradu", "Dokazala da joj je sin ukraden 1983. godine"...
Najviše slučajeva krađe beba u porodilištu, po dokazima i dokumentaciji koju poseduju roditelji, događalo se na teritoriji opštine Savski venac u Beogradu. Na području ove opštine smeštena su dva porodilišta, Narodni front i GAK u Višegradskoj ulici. Upravo za ova porodilišta u Beogradu veliki broj roditelja ima dokaze da su im bebe ukradene odmah po rođenju! Brojna je dokumentacija koju su roditelji morali da prikupe kako bi uspeli da dokažu svoju priču, obično, to je trajalo nekoliko godina. U normalnim okolnostima dovoljan bi bio samo jedan dokument - potvrda o smrti! - Potvrda o smrti predstavlja dokument kojim se potvrđuje činjenica smrti jednog lica. Nakon smrti, u nadležnoj instituciji (zdravstvenoj ustanovi) se popunjava sprovodnica leša i leš otprema u Kapelu a odatle na groblje. Ukoliko je reč o Beogradu, za sahranu je nadležno Javno komunalno preduzeće - Pogrebne usluge (Ruzveltova 50). Sahranu prate u osnovi sledeća dva dokumenta: sprovodnica leša i Izvod iz matične knjige umrlih lica. Broj izvoda iz matične knijge umrlih lica koji izdaje matična služba koja pripada opštini na teritoriji na kojoj je nastupila smrt posmatranog lica, upisuje se u registar podataka JKP pogrebne usluge. Nemoguće je da jedno isto lice ima dva različita broja Izvoda iz matične knjige umrlih lica, odnosno da ima jedan tekući broj u evidenciji matične službe opštine, a drugi u evidenciji sahranjenih lica na groblju. Za gore pomenutim porodilištima ne zaostaje ostatak Srbije. U ovoj crnoj statistici slede ih porodilišta u Nišu, Loznici, Subotici, Šapcu, Novom Sadu, Kruševcu... Gotovo da nema grada u kom se za vreme postojanja SFRJ i perioda 90-ih godina proteklog veka nisu krale bebe. Metod "rada" Lanac trgovine bebama vrlo je složen. Čine ga lekari, babice, opštinski i socijalni radnici, policija, carina... Decenijama su poznati dupli protokoli i sumnjive stavke u dokumentaciji "Narodnog fronta" i GAK-a. Primera radi, umesto imena porodilje - prazni odeljci, otpusne liste bez faksimila nadležnog lekara, vešto zamrljani pečati bolnica... Slične metode prisutne su i u drugim državnim bolnicama i porodilištima. Zadatak radnika socijalnih službi bio je da za novorođenčad, dok su još u porodilištu, pronađu lažne roditelje. Deca su najčešće prodavana u zemlje zapadne Evrope, Tursku, ali i unutar naše države. Na ovo pitanje niko od nas, verujem nema precizan odgovor.
Da u Srbiji postoji još uvek određen krug ljudi kojima ne ide u prilog da se sazna istina o krađi beba i da odgovorni budu kažnjeni, potvrđuje i razgovor naših novinara sa čovekom koji je godinama radio u policiji i to u vremenu kada je cvetao "bebi trafing". Naime, kada smo zamolili našeg sagovornika da nam kaže nešto o ovoj temi, dobili smo sledeći odgovor: -"Radio sam u službi kada je u Srbiji bilo najviše slučajeva krađa beba. Moje mišljenje ja da su za to svi znali, ali se o tome ćutalo. Dobro se sećam da se u jednom momentu u vezi krađa beba govorilo o nekakvom PROJEKTU, ali ne znam detalje toga. Najbolje bi bilo da i Vi odustanete od pisanja o tome, jer još uvek postoje interesne grupe ljudi kojima ne samo da ne odgovara da se takvi slučajevi reše, već i da se o njima piše i priča u medijima". Mi nećemo odustati od pisanja o ovoj temi. U sledećim nastavcima čitaćete ispovesti i priče roditelja nestalih beba koje su objavljene u knjizi "Rođeni da nestanu", autora Miše Ristovića. Takođe imaćete priliku da čitate saznanja do kojih je došla profesorka Snežana Knežević, posle višegodišnjeg bavljenja ovom temom.
Autori serijala: Milica Jeremić i Ivan Ercegovčević
Sastanak ministara povodom slučajeva nestalih beba Ministri unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, pravde Nikola Selaković i zdravlja Zlatibor Lončar saglasili su se danas da je potrebno uspostaviti delotvoran mehanizam koji će činiti predstavnici svih institucija, koje su relevantne u vezi sa slučajevima nestalih beba i ispunjavanje presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Godinu dana je proteklo otkako je presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zorice Jovanović protiv Srbije, majke nestale bebe, postala konačna. Upravo toliko vremena je taj sud dao vlastima Srbije da poduzmu sve potrebne mjere za uspostavljanje mehanizama kojima bi se svim roditeljima koji sumnjaju da su njihova djeca oteta i data nekome na usvajanje, dali odgovori na pitanje što se zaista s djecom dogodilo. Sud je preporučio i da se zbog toga donese poseban zakon, kao i da se Zorici Jovanović (ali i roditeljima ostale djece) isplati deset hiljada eura nematerijalne štete zbog pretrpljenih patnji, te troškovi postupka. Tek pošto je taj rok prošao, oglasili su se nadležni s porukom koja se može definirati: bit će, a kad će, ne znamo, pa se čeka da se ministarstva (zdravlja i pravde) pokrenu, kao i ostali da obave ono što im je sudski naloženo. Niti godinu od presude nije nadležnima taj problem bio nimalo važan: o tome svjedoči i činjenica da je, baš kako je međunarodni sud naložio, grupa profesora i pravnika (prof. dr Vesna Rakić Vodinelić, Danilo Ćurčić, prof. dr Vladimir Vodinelić i prof. dr Saša Gajin) izradila Nacrt zakona, koji već mjesecima skuplja prašinu u nekoj ladici (porodice upravo skupljaju potpise za peticiju da taj prijedlog uđe u zakonodavnu proceduru). Ništa nije donio niti angažman zaštitnika građana Saše Jankovića (koji se tim pitanjem, među rijetkima, godinama bavi), kao što nikakve rezultate nije donio niti rad Anketnog odbora Skupštine Srbije prije desetak godina; taj je odbor još 2006. godine zaključio da su u radu zdravstvenih ustanova, matičnih službi i nadležnih ministarstava postojali ozbiljni propusti koji su opravdano izazvali sumnju roditelja u istinitost saopćenih im činjenica da su im djeca preminula nakon porođaja, odnosno da su mrtvorođena. Odbor je predložio i neke mjere, potom je osnovana Radna grupa, koja je uglavnom sve te mjere odbila kao nepotrebne, i onu da se formira specijalizirana jedinica MUP-a za istragu slučajeva, i da se uspostavi nadležnost specijalnog suda i tužilaštva za borbu protiv organiziranog kriminala, i da se otkloni institut zastarjelosti krivičnog gonjenja izmjenom odgovarajućih zakona... JOVANOVIĆ PROTIV SRBIJE: Onda se godinama nije događalo ništa, sve do prestavke Zorice Jovanović Međunarodnom sudu za ljudska prava: ona je 28. oktobra 1983. godine u Kliničkom centru u Ćupriji rodila zdravog dječaka i sa njim imala redovan kontakt do 30. oktobra te godine, kad joj je liječnik najavio da će sutradan ona i sin biti otpušteni kući. Slijedećega dana ujutro dežurni liječnik joj je saopćio da je "njena beba umrla". Ona je odmah potrčala hodnikom prema dječjoj sobi, ali je fizički spriječena da uđe, čak joj je medicinska sestra pokušala dati injekciju sa sedativima. U šoku je napustila porodilište, da bi joj kasnije rečeno da će se obdukcija novorođenčeta obaviti u Beogradu, te da zbog toga tijelo nije predato porodici. Godinama kasnije, kad je priča o nestalim bebama stigla u javnost, Zorica Jovanović je od Kliničkog centra u Ćupriji tražila dokumente o smrti njene bebe, te od bolnice dobila informaciju da je njen sin umro 31. oktobra 1983. godine u 7.15 sati (45 minuta nakon što je ona stvarno obaviještena o njegovoj smrti), da je uzrok smrti nepoznat, te da drugih podataka nema, jer je arhiva bila poplavljena i mnogi dokumenti uništeni. No, rođenje njenog sina, kako ju je obavijestila općinska uprava, upisano je u matične knjige – smrt nije! – a nadležni javni tužilac je bez obzira na to odbacio krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta. O razmjerima problema, kako je to nedavno iznijela Verica Cekić u "Večernjim novostima", punomoćnica 83 porodice koje traže nestalu djecu, govore podaci. Od 1956. godine do danas oko tri hiljade porodica još traga za djecom koja su, kako oni tvrde, najprije proglašavana mrtvom, a potom s novom dokumentacijom davana na usvajanje. "Radilo se na isti način: nekoliko dana po rođenju zdrave bebe roditeljima je saopštavano da je novorođenče preminulo, a da nijedan drugi podatak nisu mogli da dobiju. To je primetio i sud u Strazburu, koji je naveo da majkama nije bilo dozvoljeno da vide telo bebe, da uzrok smrti nikada nije ustanovljen, kao i da nije nikada zvanično ubeleženo da je dete preminulo", rekla je ona. Indikativan je i podatak kojega su ovoga maja na konferenciji za novinare iznijeli nevladina organizacija ASTRA i Beogradski roditelji nestalih beba: čak 62 posto poziva na Evropski broj za nestalu djecu (116.000) koje su uputili građani Srbije odnosi se na problem nestalih beba, dok se u drugim evropskim zemljama između 80 i 90 posto građana javlja zbog djece koja su pobjegla od kuće. "To su pozivi koje upućuju majke koje su porađali isti lekari, roditelji kojima nije bilo dozvoljeno da sahrane svoje dete, koji su od JKP Pogrebno dobili zvaničan dokument koji potvrđuje da njihove bebe nisu sahranjene...", rekla je tada Elena Krsmanović iz ASTRE, dok Beogradska grupa roditelja nestale dece, koja predstavlja roditelje širom Srbije, tvrdi da postoji osnovana sumnja da je, pod izgovorom da je dijete mrtvorođeno, 6000 porodica rastavljeno od svojih beba. RODITELJSKA PITANJA: Ta grupa roditelja se prije desetak dana obratila javnosti saopćenjem, u kojem kaže da niti godinu dana nakon presude u slučaju Zorice Jovanović državni organi nisu, ne samo ustanovili točan broj roditelja koji traže istinu o svojoj djeci nestaloj iz porodilišta već se nisu potrudili da donesu poseban zakon uz pomoć kojega bi se moglo napokon doći do istine. I ne samo to, kažu oni, nadležni uporno i žestoko brane ono što je neobranjivo: "Došlo je vreme da istina izađe na videlo ma koliko se oni trudili da je sakriju i minimiziraju. Zarad javnosti postavićemo pitanja na koja svi nemamo odgovore, osim državnih organa", kažu i pitaju: "Zašto je formirana Radna grupa pri Ministarstvu zdravlja, a ne nezavisno telo kako stoji u presudi, zašto je za implementaciju presude Međunarodnog suda pravde određeno Ministarstvo zdravlja, a ne Ministarstvo pravde, zašto se čekalo punih šest meseci da se formira Radna grupa i da li su poznati rezultati rada Radne grupe, ako ih uopšte ima, zašto Radna grupa i pored više pisanih obraćanja odbija sastanak i saradnju sa predstavnicima roditelja, zašto Narodna skupština Republike Srbije odbija da preuzme svoj deo odgovornosti za ovaj problem i ne želi da primi predstavnike roditelja, zašto premijer i Vlada Srbije ne žele ili neće da prime roditelje i posle više desetina obraćanja, da li premijer ima obavezu da se oglasi po ovom pitanju i time pomogne u borbi protiv organizovanog kriminala, da li u Vladi Srbije sede ljudi koji kriju dopise od premijera, da li država ima ozbiljnu nameru da ovo pitanje reši jednom za svagda ili ćemo aferu nestalih beba ponovo rešavati pred Međunarodnim sudom, ko je odgovoran za ovoliko velike propuste što državni organi nisu ispunili naloge za izvršenje presude Međunarodnog suda pravde, zašto državni organi ne prihvataju pomoć Beogradske grupe roditelja koja im je uradila Predlog zakona i isti dostavila na više adresa, hoće li republičko tužilaštvo reagovati po službenoj dužnosti (što je uzgred i u obavezi) na novinske zapise da strani državljani pronalaze svoje biološke roditelje u Srbiji odakle su prodati i time konačno otvoriti Pandorinu kutiju?" Sad treba vidjeti da li će, nakon proteka roka kojega im je zadao Evropski sud, vlasti napokon poduzeti sve odgovarajuće mjere (pa i zakon kojim bi propisali mehanizam koji će osigurati individualnu satisfakciju svim roditeljima čiji je položaj isti ili dovoljno sličan položaju Zorice Jovanović), i dati odgovor o sudbini svakog djeteta. Neki od roditelja su, inače, već odbacili mogućnost da umjesto odgovora od države dobiju tek novčanu naknadu. Sve je, uostalom, u svojoj analizi presude "Jovanović protiv Srbije" (peščanik.net) rekla profesorica Rakić Vodinelić: "Šta je ovde zapravo satisfakcija, pitanje je na koje pravo, ma kako sofisticirano bilo, jednostavno nema odgovor. Da li je satisfakcija saznati da je dete živo i da ga je odgajio neko drugi? Šta za to (danas odraslo) dete znači saznanje da mu je prirodni roditelj neko drugi? Kakva je država koja je u stanju da desetinama godina ne odgovara na pitanja o navodnoj, sumnjivoj smrti beba – sve to u mirnodopskim uslovima, bez teških elementarnih nepogoda? Imam odgovor samo na poslednje pitanje: to je zločinačka država."
Zvanične statistike pokazuju da u svetu godišnje nestane najmanje 8 miliona dece. 800.000 dece nestaje u SAD - oko 2.000 dnevno ili na 40 sekundi - po jedno dete. U Britaniji u kojoj 13 miliona CCTV kamera prati svaki pokret, se na svakih 3 minuta prijavi nestanak jednog deteta. I dok je populacija PIN-numerisana, databazirana, kreditno-ocenjena, nadgledana od suseda, fejsbuka, tvitera i e-mailova, GPS, mobilnih telefona, satelita, prema zvaničnim statistikama iz 2012, u EU godišnje nestane oko milion dece. U Srbiji godišnje nestane 1.500 ljudi od čega 200 dece. Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja "Roditelji nestalih beba Srbije izneo je prošle godine u "Kuriru" podatak da se u Srbiji mesečno ukrade više od 20 beba, kao i da je u poslednjih 40 godina nestalo oko 10.000 novorođenčadi. Gde odlaze i kakva je sudbina nestale dece? U strogo kontrolisanom medijskom diskursu u Srbiji koji obavlja zadatak formatizacije i logistike percepcije srpske populacije, u kontekstu nestanka dece, nikada se ne otkriva pozadina zastrašujućih razmera zločina nad decom - otmice, prodajni lanci, ritualna pedofilija i ritualna žrtvovanja dece - koji vrhune u "civilizovanoj Evropi" i SAD - na Zapadu koji uspostavlja satanističku agendu kao dominantnu, vladajuću i sveodređujuću u globalnom poretku. Tako je u vreme zaglušujuće medijske halabuke u kojoj je plasiran krajnje sumnjiv narativ povodom nestanka i "ubistva" devojčice Tijane Jurić, u medijima potpuno izostala analiza globalnog fenomena kakav je trgovina decom, u čijoj realizaciji učestvuje čitav establišment Zapada, vlade, crkva, krunisane glave, elita, sudovi, policija, vojska i mediji čoka je agenda obavezujuća i za zemlje pod njihovom kontrolom.
Gospodine Anet kada ste započeli svoju aktivnost razobličavanja najodgovornijih u lancu trgovine i ritualnih žrtvovanja dece? Sve je počelo 1992. kada sam kao protestantski sveštenik dobio nameštenje na Zapadnoj obali Kanade u Ujedinjenoj Crkvi "St. Andrew's United Church", u Port Alberniju. Tada je otpočeo moj rad sa urođeničkim narodom u mojoj zajednici, i tada sam počeo da dobijam informacije i direktno sagledavam šta je pravi uzrok visokog procenta zavisnosti od droge, visoke stope samoubistva i nasilja u porodici među urođeničkom populacijom, otkrivši da je to direktna posledica života u crkvenim školskim internatima za Indijance u koje su deca odvođena nakon otimanja od roditelja. O zločinima prema indijanskoj populaciji u Kanadi svedoči moja knjiga: "Više nije skriven: Genocid u Kanadi, prošlost i sadašnjost" (Hidden No Longer: Genocide in Canada, Past and Present) kao i moj film "Nepokajnici", snimljen 2006. u kome indijanski urođenici svedoče o godišnjoj stopi smrtnosti od 50% dece koja su pohađala katoličke i anglikanske škole za Indijance, kao i organizovanom nestanku, torturi, eksploataciji i ubistvima žena i dece na zapadnoj obali Kanade. Radi se o obimnoj dokumentaciji koja govori zastrašujućim jezikom činjenica o silovanjima, sodomizaciji, davljenju, izgladnjivanjima do smrti, zakopavanjima tek rođenih živih beba koje su bile rezultat silovanja, medicinskim eksperimentima, smrti elektrošokovima, smrskavanjima lobanja, zaražavanjem bacilom tuberkuloze… od čega je stradalo preko 50000 dece u školama St. Michael's Indian School u zalivu Albert (Alert Bay, British Columbia), Kuper (Kuper Island Indian School), Ahousat (Ahousat Indian School). Dokazi koje ste predstavili svetu izazvali su pokretanje žestoke kampanje dezinformacija i vaše diskreditacije, naročito raširene na Internetu. Tokom 1996. sam počeo da objavljujem dokaze o ubistvima indijanske dece u školskim internatima koji su ukazali na genocidalni program koji se nad ovom decom primenjivao, kao i na sterilizaciju Indijanaca kada nisu želeli da idu u crkvu ili da kanadskim vlastima predaju svoju zemlju. Kanadska vlada je odmah pokrenula kampanju diskreditacija i širenja dezinformacija protiv mene. Sve to traje skoro 20 godina. No, oni ne uspevaju, jer je isuviše dokaza izašlo na videlo. Sasvim je jasno zbog čega su pokrenuli opsežnu kampanju diskreditacije. Ja sam prvi ukazao na genocid koji se sprovodio prema indijanskoj populaciji sa ciljem da Indijancima otmu zemlju i unište njihovu kulturu i budućnost. Vaš film "Nepokajnici", dobio je 2006. nagradu za najboljeg reditelja na Nezavisnom filmskom i video festivalu u Njujorku, i nagradu za najbolji dokumentarni film na Nezavisnom filmskom festivalu u Los Anđelesu. Da, moj film je dobio brojne nagrade no, crkva mi je odmah uručila otkaz, porodica mi se raspala, izgubio sam brak i pravo da viđam svoju decu. Oduzeto mi je pravo da nastavim rad na doktoratu koji je za temu imao genocid nad urođeničkom populacijom u Kanadi. No, u stvari to je pomoglo da objavim istraživanja u svojoj prvoj knjizi: "Skriveni od istorije- Kanadski holokaust". Čitaoci mogu sva moja istraživanja pronaći na stranici hiddennolonger.com. Sva moja istraživanja su već godinama na Internetu tako da nisu uspeli da spreče da istina nezadrživo počne da prodire.
Istraživanje zločina nad urođenicima u Kanadi i organizovana zavera ćutanja i progona onih koji se bave istraživanjem ovih zastrašujućih pokazatelja prirode zapadne civilizacije, zahtevalo je pronalaženje pravnog osnova koji bi institucionalizovao vapaj za pravdom. Zahvaljujući vašim naporima, širom Zapada se uspostavlja mreža Međunarodnih tribunala za zločine Crkve i države (ITCCS). Gde je uspostavljen prvi sud ove vrste i na kojim pravnim osnovama počivaju ovi sudovi? Prvi Tribunal za zločine Crkve i države (ITCCS) uspostavljen je u Irskoj 2010. Dve godine kasnije ovaj sud je okupio veliki broj penzionisanih sudija i advokata u Evropi kako bi se formirao Međunarodni sud pravde zasnovan na prirodnom pravu (The International Common Law Court of Justice (ICLCJ). Osnivačka Povelja Međunarodnog suda pravde zasnovanog na opštem (običajnom) pravu, usvojena 1.septembra 2012. ukazuje da je (ICLCJ) prvi sud u istoriji osnovan kako bi doneo presude protiv institucija Vatikana i Engleske Krune. Po prirodnom pravu građani imaju pravo da osnivaju svoje sudove i vode istražne postupke, ukoliko postojeći sudovi to ne rade ili ukoliko saučestvuju u prikrivanju zločina - kakav je slučaj sa zataškavanjem ovih zločina nad decom. Osnivačka Svrha ITCCS jeste da objedini preživele u genocidu i mučenjima dece, i da formira snažan politički, duhovni i pravni pokret za ukidanje Vatikana i vlada odgovornih za istorijske i tekuće zločine protiv dece i čovečnosti. Originalna ITCCS federacija sastavljena je od sudova iz Irske, Engleske, SAD, Kanade i Italije, uključujući i organizacije: "Zaboravljene žrtve (Antrim, Irska), "Prijatelji i rođaci nestalih" (Kanada), i "Ujedinjeni protiv crkvenog Terora" (SAD). Do septembra 2013, ITCCS se proširio na dvadeset šest zemalja i preko pedeset povezanih grupa. Celokupan rad suda prevodi se na trinaest jezika. Filijale suda uključuju i organizacije preživelih u ritualnim žrtvovanjima i porodičnim zloupotrebama: "SMART" iz SAD, i Rete L'Abuso iz Savone, Italija. Prvo suđenje Međunarodnog suda pravde zasnovanog na prirodnom pravu (ICLCJ) koje je počelo u Briselu 6. novembra 2012, bavilo se genocidom nad urođeničkom decom u Kanadi od strane Vatikana, Engleske Krune i drugih stranaka. Kako je glasila presuda i kako je tekao sudski proces? Radilo se o optužnici za zločine genocida podignutoj protiv kanadske vlade, ujedinjene katoličke i anglikanske crkve u Kanadi, crkve u Rimu i Londonske crkve. Konačnom presudom od 25. februara 2013, koja jednoglasno doneta, Sud i njegovih pedeset i osam građana porotnika pod zakletvom, osudili su trideset optuženih za izvršenje ili prikrivanje ovog genocida. Među optuženima su bili tadašnji papa Benedikt, Jozef Racinger; bivši kardinal Tarcisio Bertone, Elizabeta II od Vindzora (Kraljica Britanije), i kanadski premijer Stiven Harper. Nakon iscrpne prezentacije dokaza zločina crkve i države u Kanadi, kao i odbijanja od strane optuženih da odgovore ili opovrgnu dokaze, što ima veliku pravnu težinu, svi optuženi su proglašeni krivim za krivično udruživanje i genocid, i osuđeni su u odsustvu na 25 godina zatvora i konfiskaciju celokupnog bogatstava i imovine, poseda i institucija. Građani su izdali naloge za hapšenje, a 4. avgusta 2013, Vatikan i Engleska Kruna proglašeni su za transnacionalne kriminalne institucije prema međunarodnom pravu, i po zakonu derogirani. Svi dokazi su predstavljeni na sajtu iclcj.com i dostupni javnosti. Optuženi su osuđeni, dakle, po dva osnova: Za izvršenje ili prikrivanje zločina protiv čovečnosti i učestvovanje u kriminalnoj zaveri za njegovo sprovođenje. Engleska kraljica je osuđena ne samo zbog njene vodeće pozicije nad crkvom i kanadskom vladom, koji su počinili ove užasne zločine, već je ona, po svedočenju dva svedoka, lično kidnapovala desetoro dece iz Mohawk Institute - internatske škole u Kanadi, tokom posete ovoj školi 1964. Povela ih je na piknik na jezero i niko ih nikada više nije video. William Coombes, svedok ovog događaja ubijen je u februaru 2011, ali Tribunal raspolaže video zapisom njegovog svedočenja. Mohawk Institute je osnovala Anglikanska Crkva Engleske 1832. kako bi zatvorila i uništila generacije dece Mohavk naroda. Ova prva indijanska internatska škola u Kanadi trajala je do 1970, i, kao i u većini internatskih škola, više od polovine pozatvarane dece nikada se nije vratilo kućama. Mnoga od njih sahranjena su u blizini škole. Tokom ovog sudskog procesa papa Benedikt je podneo ostavku. Vodeći kardinal Tarcisio Bertone je takođe podneo ostavku i još dvojica procesuiranih vatikanskih zvaničnika su uradila to isto. Ovim činom, oni su priznali svoju krivicu.
Procesi kojima se sud sada bavi u vezi su sa "Devetim krugom ritualnog žrtvovanja". Šta je "Deveti krug", kada je ovaj kult ustanovljen i ko čini mrežu "Devetog kruga"? Šta povezuje ubistva dece u Engleskoj, Irskoj i Belgiji? Šta se dešava tokom rituala i koliko je svedoka svedočilo do sada na Tribunalu po ovom pitanju? Žrtveni kult "Deveti krug", star je najmanje dve stotine godina. Sud je pokrenuo istorijski proces za zločine trgovine decom i kultnih ritualnih ubistava. Povedena su dva sudska postupka protiv sadašnjeg pape Francisa. Tokom drugog zasedanja Suda (ICLCJ) u Briselu, održanom 17.avgusta 2014. pet sudija i 27 članova porote iz šest zemalja uključujući SAD, razmatrali su dokaze o nestanku preko 50.000 dece u Kanadi, SAD, Argentini i Evropi koja su bila žrtve Devetog kruga ritualnog žrtvovanja dece. Tokom zasedanja, glavni tužilac Tribunala predstavio je dokument Katoličkog jezuitskog reda pod nazivom "Magisterial Privilege" datiran na 25. decembar 1967. u kome se kaže da je svaki novi Papa dužan da učestvuje u Devetom krugu satanskih ritualnih žrtvovanja živorođene dece, uključujući i pijenje njihove krvi. Dokument je napisan na latinskom jeziku, pribavljen je iz tajnih vatikanskih arhiva i jasno ukazuje na to da su jezuiti vekovima imali utvrđen plan da ritualno ubijaju kidnapovanu novorođenčad i potom piju njihovu krv. Plan potiče od ideje o sticanju spiritualnih moći ispijanjem krvi nevinih, što je trebalo da osigura političku stabilnost papstva u Rimu. Počevši od 1773, ovaj plan se sprovodi od strane Rimokatoličke crkve, jezuita, svakog pape i kandidata za papu koji, da bi postao papa, mora da bude deo ovih žrtvenih ritualnih prava, koja uključuju silovanja, torturu i ubistvo novorođene dece i adolescenata. Imamo sada pet svedoka, jednog amerikanca i četiri evropljanina koji su bili deo ovih satanskih ritualnih žrtvovanja - koji su kao deca odgajani u katoličkim, satanističkim porodicama. Deveti krug se redovno održava svakoga meseca, obično za vreme punog Meseca. Rituali se obavljaju u zemljama u kojima uživaju veliku zaštitu i u kojima katolička crkva ima veliku moć kakve su Holandija, Belgija i Irska. U Kanadi se održavaju u podzemnim odajama najveće katoličke katedrale Mari Rejndumon (Marie-Reine-du-Monde) u Montrealu. Krajem prošle nedelje na sajtu ITCCS postavljeno je svedočenje An Mari Van Blijenbur, koja svedoči o načinu na koji se ritualna praksa žrtvovanja dece sprovodi u čemu učestvuju i evropske kraljevske porodice i druge "elite" uključujući Džordža Soroša. Suprug An Mari Van Blijenburg je član Dranđete (Ndrangheta), italijanske mafije koja snabdeva decom i adolescentima članove kulta "Devetog kruga ritualnih žrtvovanja" koje uključuju i zabave lova na decu u kojima učestvuju bogati: članovi kraljevskih porodica, političari, i vodeći katolički kardinali i pape. An Mari je dvadeset godina provela u braku sa Kisom van Korlarom (Kees van Korlaar) koji je zajedno sa trojicom svoje braće formirao kriminalnu organizaciju poznatu kao "Octopus Syndicate" - što je zapravo holandski sleng za Dranđetu - italijansku mafiju, jednog od najvećih trgovaca oružjem u svetu, koja se bavi i trgovinom dece i ljudima, za koju su radili od 1960. do danas, i prema svedočenju An Mari, čiji transkript možete u celini pročitati na našem sajtu, po naređenju holandske kraljice Beatriks, "Octopus Syndicate" je organizovao ubistva, torturu, silovanja i ubijanja dece. Naziv: "Oktopod" sugeriše da su njegovi pipci svuda: u vladi, vojsci, policiji, pravosuđu. Prema svedočenju An Mari, pravnice po profesiji, deca se za ove rituale u najvećem broju pribavljaju iz popravnih domova za maloletnike u Holandiji, drogiraju i postavljaju na oltar. Svi učesnici kulta u obavezi su da zlostavljaju i siluju decu što uključuje i odsecanje delova njihovih tela. Nakon toga se deca ubijaju, najčešće nekim od ritualnih noževa za žrtvovanje. Telo se seče na komade i u nekim situacijama konzumira. Dakle, kanibalizam je deo ovih rituala kao i ispijanje krvi dece. Članovi rituala koji ne žele da učestvuju u tome, ubijaju se na licu mesta, tako da kult služi i kao test provere lojalnosti članova kulta i kako ne bi pričali o ovim stvarima. Dranđenta dovodi i političare i ostale visoke zvaničnike kako bi ih potom ucenjivali. Na ovaj način Dranđeta obezbeđuje kontrolu političara i bogatih ljudi u Evropi. An Mari je tokom juna dala četiri nezavisna svedočenja pred Sudom. Ona je nekoliko puta bila prisutna na lokacijama na kojima su se ova ubistva odigravala, dva puta u kući u holandskom gradu Zvole, kao i u šumi u okolini Brisela. Među ličnostima koje je An Mari prepoznala kao učesnike u ovim ritualima su Princ Johan Frisko (Johann Frisco), njegova supruga Mejbel Vejs Smit (Mabel Wisse Smit), njegov psihijatar Dimon (Guus Pareau Dumont), belgijski kralj Albert, multimilajrder Džordž Soroš, Her Doner (Herr Donner) bivši ministar pravosuđa, Ernest Hirš Bejlin (Ernst Hirsch Ballin) bivši Ministar pravde, ministar unutrašnjih poslova, član parlamenta i Senata, profesor prava na Amsterdamskom univerzitetu i univerzitetu Tiburg; Van Den Emster koji je godinama bio šef svim sudijama u Holandiji, Dik Berlijn (Dick Berlijn) bivši načelnik odbrane holandske armije, Karla Eradus predsednica Amsterdamskog suda (The Amsterdam court); Mark Rut holandski premijer… Njeno mišljenje je da ovi rituali služe za ucenjivanje privučenih učesnika kao i kako bi se okupila pedofilska "elita" Evrope koja regularno učestvuje u ritualnim silovanjima i ubijanjima dece. Regularno se priređuju i zabave lova u kojima se deca skidaju gola i odvode u šume u okolini Brisela. An Mari u svom svedočenju kaže da je bila očevidac da su "ulovljenim dečacima" odsecani penisi kao lovački trofeji. To su stvari koje se permanentno odigravaju u našem vremenu u kome vodimo ovaj intervju. Svedočenje An Mari pokazuje da su ove aktivnosti veoma dobro organizovane. U vreme kada su deca lovljena i ubijana u šumama u okolini Brisela, šuma je bila okružena belgijskom vojskom, što potvrđuje da su vlada i belgijska kraljevska porodica direktno uključeni u ovaj zločin.
Da li Džordž Soroš koga nazivaju i "kraljem Istočne Evrope", regularno učestvuje u ovim ritualima? Nemamo podatke o tome. Prema svedočenju An Mari, Soroš je prijatelj Mejbel, supruge drugog sina kraljice Beatriks, princa Johana Frižoa, koja ga je dovela na ovaj satanistički pir. Princ Johan Frižo umro je u bolnici prošle godine i mi verujemo da je bio ubijen, kako bi ga sprečili da govori o ovim stvarima koje su počele da izlaze na videlo. Frižo je po svedočenju An Mari, bio mentalno poremećeni notorni pedofil, čija je potrebe plaćala njegova majka, kraljica Beatriks. Prema svedočenju An Mari i ostalih svedoka, Malteški vitezovi, članovi tajnog katoličkog reda kome pripadaju svi vodeći političari u Evropi, deo su kulta "Devetog kruga" žrtvovanja. Među ostalim ličnostima koje je An Mari spomenula kao regularne učesnike je i princ Bernhard, osnivač grupe Bilderberg. Pred Sudom u Briselu pokrenut je i proces protiv sadašnjeg Pape Francisa za zločine trgovine decom i učestvovanja u ritualnim ubistvima Devetog kruga žrtvovanja. Vođena su dva procesa protiv Horhe Bergaglioa, sadašnjeg Pape Francisa; Džastina Velbija, Kanterberijskog nadbiskupa koji se nalazi, zajedno sa kraljicom na čelu Engleske crkve, i Adolfa Pešona, glavnokomandujećg generala u redu Jezuita. Sva trojica su proglašena krivim po ovim tačkama optužnice na osnovu dokumenata i svedočenja ljudi koji su ih identifikovali kao učesnike u ovim ritualima. Dokazi predstavljeni sudu, pokazuju i da je holandska kraljevska porodica koja se tokom Drugog svetskog rata nalazila u Kanadi u uslovima okupacije Holandije od strane nacista, učestvovala u ritualnim ubistvima i silovanjima u sklopu "Devetog kruga žrtvovanja" koji su se održavali u Internatskoj indijanskoj školi Mohawk Institute. ITCCS i njegovi sudovi organizovali su istragu povodom pokušaja kardinala Šona Brejdija da zataška masovno ritualno žrtvovanje novorođenih beba u katoličkom domu u Čuamu u Irskoj. Ostaci tela preko 800 beba otkriveni su pre nekoliko meseci u cisterni povezanoj sa katoličkim domom. Do kakvih je zaključaka Sud došao? Slučaj u Čuamu u Irskoj, dospeo je u medije tokom poslednja tri meseca, otkako su pronađene kosti 800 novorođenih beba u cisterni, povezanoj sa katoličkim sirotištem. Katolička crkva u Irskoj ima dugu tradiciju smeštanja neudatih devojaka koje bi ostajale u drugom stanju u specijalne domove - zapravo fabrike u kojima su radile do kraja života. Odmah po rođenju oduzimali bi im decu i prodavali ih na crnom tržištu za velike svote novca. Ova deca su prodavana i za potrebe ritualnih žrtvovanja, Jedan je naš izvor informacija, pripadnik policije u Dablinu, omogućio nam je da saznamo da su kosturi beba podvrgnuti forenzičkoj analizi koja je pokazala da su tela bila raskomadana i obezglavljena, kao i da su na njima prisutni i ostali znaci koji govore da se radilo u ritualnim ubistvima. Kardinal Šon Brejdi, koji je podneo ostavku 9.septembra, učestvovao je u zataškavanju dokaza: podmićivao je političare i vršio pritisak na policiju da ne istražuje ovaj slučaj. Dokazi do kojih je došao ITCCS u Irskoj pokazuju da je Šon Brejdi 1970-tih, primoravao maloletne žrtve silovanja od strane katoličkih sveštenika da potpisuju izjave u kojima su poricali da se ta stvar odigrala. Kakvo je zvanično objašnjenje ovog slučaja? Zvaničnici kažu da je nejasno šta se dogodilo, da istražuju i da će deci podići spomenik. Isto to su uradili i u Kanadi. Nikada nisu komentarisali svoje zločine, već su samo radili na tome da ih zataškaju. Treba li da bilo koga iznenadi izjava katoličkog nadbiskupa Roberta Karlsona, optuženog za saučesništvo u trgovini decom koje su sprovodili sveštenici u njegovoj dijacezi u Mineapolisu počevši od 1980-ih, koji je pre nekoliko meseci rekao na sudu da "nije bio svestan da je silovanje zločin"? Karlsonova izjava da nije znao da je silovanje dece zločin ne bi trebalo da nikoga iznenadi. Politika katoličke crkve karakteriše silovanje - ne kao zločin već kao greh za koji se može dobiti oproštaj i tako ga možete iznova ponavljati. Radi se o mentalitetu ovih ljudi koji veruju da nije zločin povređivati decu. Ne radi se ni o kakvom izuzetku, već o načinu na koji ovi ljudi misle. Prvi katolički sveštenik koji je pre dve godine osuđen na zatvorsku kaznu i zatvoren, bio je filadelfijski biskup Vilijam Lin - optužen da je štitio i prikrivao silovatelje dece. No, on je pušten nakon šest meseci i sud je odbio da imenuje Papu kao nekog ko odobrava ovakvu politiku. Vlada SAD je zaštitila Vatikan, no Sudovi opšteg prava su dokazali da su oni najodgovorniji za ove zločine. Na Sudu je 15.septembra počela istraga aktivnosti i uloge velikih korporacija u trgovini decom i obavljanju satanističkih obrednih rituala u njihovim sedištima. Koje korporacije su do sada optužene? Da li su i one članice kulta "Deveti krug žrtvovanja"? Sud će istraživati delovanje i ulogu korporacija Kargil, Sinkler, (Sinclair Oil), HSBC, Cameco Uranium kao i kriminalnu grupu poznatu kao Ndrangheta. San Veli u Ajdahou tokom održavanja velikog godišnjeg filmskog festivala zbirno je mesto za trgovce decom iz čitavog sveta i tu se realizuju glavni "poslovni" dogovori oko ovog, jednog od najunosnijih "biznisa" na čijem tržištu se tek rođena beba prodaje po ceni od 20.000 evra. Naši izvori, posebno iz SAD koji su odgajani u porodicama satanista svedoče da se u sedištima ovih korporacija redovno praktikuju satanistički rituali. Jedan od naših izvora, žena koja živi u Njujorku svedočila je da je bila odvedena u Kargil, najveću kompaniju za proizvodnju hrane u SAD i jednu od najvećih kompanija u svetu, gde je prisustvovala ritualnim obredima silovanja i žrtvovanja dece u podzemnim prostorijama korporativnog sedišta u blizini Mineapolisa u Minesoti u kojima su učestvovali najviše pozicionirani službenici korporacije. Ona je takođe svedočila da neke od najvećih banaka, poput JP Morgana, HSBC, Banke Amerike peru novac za Drađentu i kartele koji se bave trgovinom drogom širom sveta. Polovina novca od trgovine drogom ulaže se u trgovinu ljudima tako da trgovina drogom i ljudima "idu ruku pod ruku" pri čemu postoji direktna veza između ovih korporacija i "Devetog kruga žrtvovanja".
Timovi ITCCS sudova za direktnu akciju veoma uspešno su sprečili održavanje rituala "Devetog kruga žrtvovanja" planiranog za 15.septembar u katoličkim crkvama u Monteralu. Radilo se o operaciji koju smo preduzeli ujutru, 15.avgusta. Grupa od šest treniranih, specijalno obučenih pripadnika službe obezbeđenja iz Evrope, motrila je na kuću u Utremontu, bogataškom kvartu u Montrealu, u kojoj je u ponoć bilo predviđeno održavanje ovog rituala. Oni su uhapsili dvoje ljudi: stariju ženu koja je priznala da je planirano održavanje rituala i odvela ih je u prostoriju ispod podruma u kojoj se nalazio oltar na kome su bile mrlje od krvi čije su uzorke uzeli za analizu, dečija odeća, pornografski materijali i različita sredstva koja se koriste za torturu i ubijanje. Tim je radio u saradnji sa određenim elementima policije u Montrealu, koji su omogućili da se akcija izvede. Svi dokazi- krv, delovi odeće i snimljene izjave učesnika kulta Devetog kruga žrtvovanja - poslati su u ITCCS kao dokazni materijal za sledeće zasedanje Stalne komisije Suda koja će se baviti zločinima trgovine decom i ritualnog žrtvovanja. Istraživanja ITCCS koji otvara centre širom sveta i sada broji preko 800 ljudi, uneli su paniku u redovima "elite" svesne da se kockice polako sklapaju u mozaik u čijem je centru Kruna Engleske, što je predstavljalo glavni razlog za zabranu vašeg ulaska u Irsku kako bi učestvovali u istrazi Tribunala o ritualnom ubistvu 800 beba u Čuamu. Britanska Kruna izdala je sredinom prošlog meseca Vladi Irske nalog za moje hapšenje i transport u "specijalni administrativni zatvor" čim pređem granicu, tako da sam bio prinuđen da izbegnem sva putovanja u Irsku i svaku zemlju pod takozvanom "krunom Engleske" kao i da preduzmem dodatne bezbednosne mere koje je naložilo briselsko sedište Tribunala za opšte pravo. Naravno, oni nas ne ostavljaju na miru. Centralna komanda ITCCS u Briselu izdala je 15.septembra specijalno saopštenje da se istureni igrači Suda čiji je identitet poznat, suočavaju sa novim pretnjama i napadima nakon objavljivanja svedočenja An Mari van Blijenburg, koje je govorilo o žrtvenoj ritualnoj praksi kraljevskih porodica i "elite". Dva istraživača u Belgiji su odvedena u policiju bez naloga i zadržani dva dana kako bi otkrili identitet službenika suda. 13.septembra umalo nisam poginuo u svom automobilu na autoputu u Britanskoj Kolumbiji, nakon što su otkazale kočnice. No, ovi napadi su najbolji dokaz uspeha koje postižemo razotkrivajući ubice dece koji se nalaze na najvišim pozicijama. Nadam se da ću sredinom oktobra biti u prilici da posetim i Srbiju u kojoj bih održao predavanje i prikazao film "Nepokajnici" i pokrenuo inicijativu za osnivanje ogranka ITCCS suda. Ima nekoliko bitnih razloga za osnivanje ogranka ovog suda u Srbiji. Jedan od najbitnijih je procesuiranje odgovornih za ustaške zločine počinjene na teritoriji NDH. Drugi razlog je razotkrivanje najodgovornijih za nestanak dece u Srbiji. Treći procesuiranje odgovornih za promenu svesti, propagandu i kontrolu uma koja se, kako ste mi rekli, kontinuirano i neometano sprovodi nad vašim narodom. Razgovor vodila - Biljana Đorović
Masovna prijava nestalih novorođenčadi koja datira iz 70-ih godina prošlog veka, počela je 2002. kada je isplivao neverovatan broj mrtvorođenih beba. Deca su, najverovatnije proglašavana mrtvom, da bi sa novom dokumentacijom bila data na usvajanje u zemlji i inostranstvu. Svi slučajevi su bili jedan drugom nalik: dete rođeno kao zdravo, naprasno je preminulo zbog zdravstvenih smetnji, a da roditelji nisu mogli da saznaju ništa o bolesti niti mestu gde je sahranjena. Pokazalo se da su u to bili upleteni isti lekari, bolničari i mrtvozornici, a da unosna trgovina nije stala govore i podaci beogradskog Udruženja nestalih beba i organizacije Astra da je prošle i ove godine 37 porodica prijavilo kako im je dete, ubrzo nakon porođaja, proglašeno mrtvim pod sumnjivim okolnostima.
"Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima", saopštilo je Ministarstvo zdravlja, dodajući da će na predlog ministra predstavnici udruženja (o ovom takozvanom "udruženju roditelja" vidi obaveštenje na početnoj strani ovde) biti uključeni u rad interresornih grupa ministarstava zdravlja, pravde i policije čije se zasedanje očekuje naredne sedmice. Da je imperativ, uvođenje bezbednosnog sistema, poput video nadzora u porodilištima, zvanične identifikacije novorođenčadi i uzimanje DNK uzorka preminule bebe i majke, ukazao je posle ovog sastanka predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vladimir Čičarević. On je zadovoljan razgovorom sa ministrom i kaže da je to dodatni vetar u leđa roditeljima koji godinama i decenijama sumnjaju da njihove bebe nisu umrle, već su otete.
Konkretno rešenje je najavio i državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Berislav Vekić, koji ističe da za sada postoje dve solucije zakonodavna i formiranje nadzornog tela.
Afera u javnosti poznata kao „Nestale bebe” – novorođenčad za koju njihovi roditelji veruju da su ukradena, a u porodilištima im je saopšteno da su umrla po rođenju – izgleda da je počela da se raspliće. Roditelje koji duže od 20 godina tragaju za odgovorom šta se u porodilištima dogodilo sa njihovom tek rođenom decom, a navodno je na stotine takvih slučajeva, juče je primio ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar da bi se dogovorili o budućim, konkretnim potezima u rešavanju ovog problema. Istine radi, rešavanje ovog problema iznuđeno je rokom koji smo dobili od Evropskog suda za ljudska prva u Strazburu, a koji je ovih dana istekao. Od Srbije se tražilo da obezbedi mehanizme koji će omogućiti roditeljima da dođu do podataka o sudbini svoje dece i do pravičnog zadovoljenja. Prethodno je ovaj sud presudio u korist građanke koja je tužila državu Srbiju zato što nije mogla da dođe do saznanja šta se desilo sa njenim sinom rođenim 1983. godine, za koga joj je rečeno da je preminuo ubrzo po rođenju. Sud je naložio da joj država isplati odštetu zato što nije mogla da dokaže šta se desilo sa bebom. Zahtev da se utvrde mehanizmi usledio je jer ovakvih slučajeva u Srbiji ima mnogo. Posle toga o ovom problemu izjašnjavali su se parlamentarni anketni odbor i zaštitnik građana, ukazujući na potrebu da se utvrde sve neophodne činjenice, a ovih dana je rad završila i radna grupa Ministarstva zdravlja, koja je svoje zaključke prvo predstavila članovima udruženja roditelja. „Predstavnici Udruženja roditelja biće uključeni i u rad međuresornih grupa ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, čije se zasedanje očekuje tokom naredne sedmice. Takođe, dogovoreno je da predstavnici Udruženja roditelja učestvuju u radu nevladinog tela koje će se baviti pitanjem nestalih beba. Osim rasvetljavanja događaja iz prošlosti, mislilo se i o budućnosti, da se ovakve sumnje (ili nestanci beba) nikada više ne jave, pa se pripremaju predlozi kako rešiti nedostatke u porodilištima, poput propusta u vođenju medicinske dokumentacije i načinu postupanja sa mrtvorođenim bebama. Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima”, saopšteno je juče iz Ministarstva zdravlja.
– Roditelje je prijatno iznenadila činjenica da je država prvi put pokazala odgovornost i spremnost da se ovaj problem ne razvlači godinama. Obećano nam je da ćemo se iduće nedelje sastati i sa ministrima policije i pravde, gde ćemo izneti predloge kako da se ovaj problem reši. I roditelji će raditi u najavljenom nezavisnom telu. Slučajem nestalih beba baviće se nezavisno telo, jer su nadležni svesni da je presuda suda u Strazburu nedvosmislena. Vreme će pokazati da li će to biti i sprovedeno, ali prvi put smo o ovoj ozbiljnoj temi razgovarali na visokom nivou, jer do sada je bilo „pređi brigo na drugoga” – kazao je za „Politiku” Goran Filipović, koji vodi Beogradsku grupu roditelja „nestalih beba”. Za sudbinu nestale dece, po Filipovićevim rečima, zainteresovano je oko 3.500 porodica, a najviše sumnji odnosi se vreme od sredine sedamdesetih do kraja devedesetih godina prošlog veka. – Insistiramo na usvajanju posebnog zakona, kao što smo nadležnima i rekli, a pravnici treba da kažu da li je predloženi zakon u skladu sa ostalim zakonima i da se onda pošalje vladi i skupštini na usvajanje. Suština ovog rešenja je da svaki roditelj dođe do istine o svom detetu, a ne do novca i materijalnog obeštećenja – objašnjava Filipović. Predlog posebnog zakona o nestalim bebama izradila je grupa nezavisnih pravnih eksperata sa profesorkom Vesnom Rakić-Vodinelić sa Pravnog fakulteta „Union” na čelu i prema Filipovićevim rečima ranije je već upućen premijeru, Skupštini Srbije, svim nadležnim ministarstvima, ali, iako je završen još pre šest meseci – odaziva na njega do sada nije nije bilo.
Tokom sastanka dogovoreno je da do kraja tekuće sedmice predstavnici udruženja izađu sa konkretnim predlozima o načinima kako rešiti nedostatke u porodilištima, poput propusta u vodenju medicinske dokumentacije i načinu postupanja sa mrtvoredenim bebama. Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima. Takode, današnjim sastanakom dogovoreno je da predstavnici udruženja roditelja nadalje učestvuju u radu nevladinog tela koje će se baviti pitanjem nestalih beba. Sa ministrom zdravlja sastali su se predstavnici Udruženja roditelja nestalih beba i Beogradske grupe roditelja nestalih beba.
Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima, saopštilo je Ministarstvo zdavlja. Na predlog Lončara, predstavnici Udruženja roditelja biće uključeni i u rad interresornih grupa Ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, a čije se zasedanje očekuje tokom naredne sedmice. Na sastanku je dogovoreno da predstavnici udruženja roditelja nadalje učestvuju u radu nevladinog tela koje će se baviti pitanjem nestalih beba, javlja sajt 24 sata.
Na predlog Lončara, predstavnici Udruženja roditelja biće uključeni i u rad interresornih grupa Ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, a čije se zasedanje očekuje tokom naredne sedmice. Na sastanku je dogovoreno da predstavnici Udruženja roditelja nadalje učestvuju u radu nevladinog tela koje će se baviti pitanjem nestalih beba. Sa Lončarom su razgovarali predstavnici Udruženja roditelja nestalih beba i Beogradske grupe roditelja nestalih beba. Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vladimir Čičarević kaže da je sastanak sa predstavnicima Ministarstva zdravlja bio konstruktivan, da je zadovoljan postignutim i naglasio da to dodatni vetar u leđa roditeljima koji se suočavaju sa problemom nestalih beba poslednjih nekoliko decenija. "Po prvi put Ministarstvo zdravlja ima jaku ekipu ljudi koja je spremna i hrabra da stane na put svim nedaćama koje smo imali poslednjih 40 godina, a odnosi se na krađu novorođenčadi", rekao je Tanjugu Čičarević nakon sastanka. Dodao je da će udruženje koje on vodi u narednih nekoliko dana proslediti konkretne predloge Ministarstvu zdravlja šta treba promeniti u sistemu vođenja knjiga u porodilištima, šta treba promeniti kada je u pitanju identifikacija mrtvih novorođenčadi, odnosno pravilnik o preminulim bebama. Uzorak DNK od bebe i majke "Rezime današnjeg sastanka je da ćemo se još videti, da će se odlučno krenuti u borbu protiv krađe beba, da moraju da se donesu neki bezbednosni sistemi, video nadzor u porodilištima, zvanična identifikacija uzimanje DNK uzorka od preminule bebe i majke", naglasio je Čičarević. Govoreći o saradnji sa roditeljima kojima su deca kradena u Evropi, Čičarević je rekao da su imali dosta saveta iz Španije od porodica čija su deca kradena u toj zemlji. Rečeno im je da DNK analizu za svaku bebu i majku treba da uđe u Pravilnik kao obaveza. "U španskim porodilištima se dešavalo da zamrznu mrtvo novorođeno dete i desetinama porodica pokazuju istu bebu. Problem je što vi ne možete novorođenče da identifikujete", objasnio Čičarević. Usvajanje posebnog zakona o nestalim bebama - leks specijalis, Čičarević kaže da je veoma bitno, ali da za njegovo usvajanje treba promeniti Ustav. "Sve krivične prijave, tužbe, koje se podnesu protiv porodilišta zastarevaju nakon pet godina. Leks specijalis nema pragmatičnost u rešavanju i sprečavanju krađa", zaključio je Čičarević.
- Mi smo uvjereni da je poslije velikog broja usvajanja djece sedamdesetih godina prošlog stoljeća i poslije toga nastavljen "izvoz beba" - tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda. Zanimljiv je slučaj Andersa Olsena, koji već 42 godine živi u Kopenhagenu, a rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromjesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, Olsen je doputovao u Slankamen i upoznao prave roditelje, a biološka majka rekla mu je da je po dolasku iz rodilišta nasilno odveden od kuće. - Sumnjam da je u to vrijeme bilo dosta prodaje djece, kao što je slučaj sa mojim bratom - rekla je Olsenova sestra Aleksandra Milinković (44).
– Bebe iz Srbije su se „usladile“ strancima, i mi smo ubeđeni da je posle velikog broja usvajanja dece sedamdesetih godina prošlog veka i posle toga nastavljen „izvoz beba“ – tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda. – Posle oduzimanja dece od majki i volšebnih usvajanja, naše bebe su potom počele da nestaju iz porodilišta. A poznato je, na primer, da u jednom gradu u Danskoj živi veliki broj uspešnih poslovnih ljudi usvojenih iz naše zemlje. Novi roditelji očito nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još „neiskvarena“ visokim standardom. Ukazuju i da su, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog „kvaliteta“, naša deca u inostranstvu bila veoma skupa.
Da je Srbija minulih decenija bila „eldorado za usvajanje dece“, dok su od ovog „biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu. Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen. Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće. – Sumnjam da je u to vreme bilo dosta prodaje dece, kao što je slučaj sa mojim bratom – kaže Aleksandra Milinković (44), sestra Andersa Olsena (Srđana). A tih davnih godina, novine u Danskoj, u kojoj je za nekoliko godina bilo usvojeno 35 mališana, pokušale su našim ekonomskim teškoćama da objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo „izvoz dece“. – Upozoren sam da se, zbog pravnog formalizma i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja, čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše „metode“ kod usvajanja – napisao je početkom sedamesetih godina dr Iv Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije, u izveštaju sa svetskog kongresa o usvajanju, održanom u Milanu. I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane.
Strani državljani su 1967. godine usvojili na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. – 24. Narednih godina je taj broj rastao. Početkom sedamdesetih, u Zenicu, Prištinu i Kulu stigla je „porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece! Tada smo postali poznati izvoznici beba, za koji se svet sve više interesovao. Stranci su, u međuvremenu, pronašli mnogo jednostavniji način da dođu do naše dece, a da i ne vide Jugoslaviju. Tada nije bila tajna da izvestan broj naših radnica zaposlenih van zemlje, rađao vanbračnu decu, a potom ih „poklanjao“ pojedincima ili organizacijama i agencijama za usvojenje. A u to vreme, na radu u inostranstvu bilo je samo iz Srbije oko 30.000 žena. Zvanično, za šest meseci 1972. godine u Zapadnom Berlinu, na području našeg konzulata u Štutgartu usvojeno je čak 1.300 mališana, vanbračno rođenih u SR Nemačkoj, gde su njihove majke, naše državljanke, bile privremeno zaposlene.
Kada se taj mehanizam uhodao, tvrde, prešlo se na obmanjivanje roditelja da su im deca umrla u porodilištima, da bi onda mimo njihovog znanja bila prodata strancima. "Bebe iz Srbije su se 'usladile' strancima, i mi smo ubeđeni da je posle velikog broja usvajanja dece sedamdesetih godina prošlog veka i posle toga nastavljen 'izvoz beba'", tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda. "Posle oduzimanja dece od majki i volšebnih usvajanja, naše bebe su potom počele da nestaju iz porodilišta. A poznato je, na primer, da u jednom gradu u Danskoj živi veliki broj uspešnih poslovnih ljudi usvojenih iz naše zemlje", rekao je on. Novi roditelji očito nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još "neiskvarena" visokim standardom. Ukazuju i da su, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog "kvaliteta“, naša deca u inostranstvu bila veoma skupa, prenose Novosti. Da je Srbija minulih decenija bila "eldorado za usvajanje dece“, dok su od ovog "biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu. Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen. Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće. "Sumnjam da je u to vreme bilo dosta prodaje dece, kao što je slučaj sa mojim bratom", kaže, za Novosti, Aleksandra Milinković (44), sestra Andersa Olsena (Srđana). A tih davnih godina, novine u Danskoj, u kojoj je za nekoliko godina bilo usvojeno 35 mališana, pokušale su našim ekonomskim teškoćama da objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo "izvoz dece". "Upozoren sam da se, zbog pravnog formalizma i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja, čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše 'metode' kod usvajanja", napisao je početkom sedamesetih godina dr Iv Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije, u izveštaju sa svetskog kongresa o usvajanju, održanom u Milanu. I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane. "U to vreme, u zakonu o usvojenju nije bilo nikave stavke o stranim državljanima", priseća se Danica Petrović, penzionisana socijalna radnica iz Niša. Strani državljani su 1967. godine usvojili na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. - 24. Narednih godina je taj broj rastao. Početkom sedamdesetih, u Zenicu, Prištinu i Kulu stigla je "porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece! Tada smo postali poznati izvoznici beba, za koji se svet sve više interesovao. Stranci su, u međuvremenu, pronašli mnogo jednostavniji način da dođu do naše dece, a da i ne vide Jugoslaviju. Tada nije bila tajna da izvestan broj naših radnica zaposlenih van zemlje, rađao vanbračnu decu, a potom ih „poklanjao“ pojedincima ili organizacijama i agencijama za usvojenje. A u to vreme, na radu u inostranstvu bilo je samo iz Srbije oko 30.000 žena. Zvanično, za šest meseci 1972. godine u Zapadnom Berlinu, na području našeg konzulata u Štutgartu usvojeno je čak 1.300 mališana, vanbračno rođenih u SR Nemačkoj, gde su njihove majke, naše državljanke, bile privremeno zaposlene. Radna grupa formirana povodom afere "slučaja nestalih beba", završila je rad i očekuje se da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi, izjavila je za današnje Večernje novosti Vanja Rodić, pomoćnik ministra pravde u Sektoru za zastupanje Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Roditelji nestalih beba traže usvajanje posebnog zakona Predstavnici roditelja nestalih beba pozvali su još jednom državne organe da se po hitnom postupku usvoji poseban zakon povodom nestalih beba kako bi se konačno stavila tačka na taj slučaj i roditeljima omogućeno da saznaju pravu istinu. Odlukom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz septembra prošle godine, od Srbije je zatraženo da u roku od 12 meseci uspostavi mehanizam rešavanja slučajeva nestalih beba u porodilištima. Goran Filipović iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba kaže da država do sada nije uradila ništa po tom pitanju. On je naglasio da je Srbija od Međunarodnog suda pravde dobila rok od godinu dana da popiše koliki broj roditelja u Srbiji zaista traga za nestalom decom i da utvrdi mehanizme na koji bi se način zadovoljila pravda za sve roditelje. "Rok je bio 9. septembar ove godine, ali ništa nije urađeno tako da smo sada ušli u pat poziciju da će Evropa morati da reaguje preko Saveta ministara", rekao je Filipović Tanjugu. Roditelji koji tragaju za istinom o nestalim bebama poslednjih 20, 30, pa i više godina, inicirali su da posebna ekspertska grupa na čelu sa prof. Vesnom Rakić Vodinelić uradi Nacrt posebnog zakona o nestalim bebama. Predlog posebnog zakona o nestalim bebama je urađen, a prema rečima Filipovića, uputili su ga na više adresa: premijeru, Skupštini Srbije, svim nadležnim ministarstvima. "Zakon je završen pre šest meseci, ali odaziva na njega nije bilo. Još uvek pokušavamo, nadamo se da će nadležni organi pozvati nekoga od roditelja da zajedno u hitnom postupku usvojim ovaj zakon, kako se ne bi brukali ni pred Evropom ni pred samim sobom", kaže Filipović. Zakonom je predviđeno osnivanje nezavisnog tela koje će se baviti sudbinom nestale novorodenčadi i odlučivati o "pravičnim nadoknadama roditeljima".
- Što se tiče ”slučaja nestalih beba”, odnosno predmeta Zorice Jovanović protiv Srbije, rok koji nam je Sud (u Strazburu) dao da obezbedimo mehanizme koji će omogućiti roditeljima da dođu do podataka o sudbini svoje dece i pravičnog zadovoljenja, istekao je pre tri dana – potvrdila je Rodićeva. Ona je precizirala da je “radna grupa koju je osnovalo Ministarstvo zdravlja završila rad i u toku su konsultacije između ministarstava”. - Očekuje da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi. Država je svesna da presuda mora da se izvrši. Konačna odluka o načinu na koji će se izvršiti, međutim, još nije doneta – istakla je Vanja Rodić. Ona je, takođe, konstatovala da je u Strazburu broj predstavki građana Srbije protiv države naglo opao od kako je Evropski sud u martu ove godine odbacio predstavke u predmetu “Vučković i drugi protiv Srbije” (tzv. “ratne dnevnice”) smatrajući da ustavna žalba nije iskorišćena na adekvatan način. Novosti su ranije pisale da to što Srbija nije postupila po presudi suda u Strazburu u slučaju nestanka beba može da bude velika prepreka na evropskom putu naše zemlje. Ovaj list takođe navodi tvrdnje roditelja čije su bebe nestale iz porodilišta da su njihova deca sa iseljeničkim pasošima odvedena u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, SAD... Jedan od njih rekao je da novi roditelji nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, “jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još ‘neiskvarena’ visokim standardom”. Da je Srbija minulih decenija bila “eldorado za usvajanje dece”, dok su od ovog “biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu. Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen. Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće. Tih davnih godina, novine u Danskoj, u kojoj je za nekoliko godina bilo usvojeno 35 mališana, pokušale su našim ekonomskim teškoćama da objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo „izvoz dece“. – Upozoren sam da se, zbog pravnog formalizma i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja, čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše “metode“ kod usvajanja – napisao je početkom sedamesetih godina dr Iv Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije, u izveštaju sa svetskog kongresa o usvajanju, održanom u Milanu. I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane, navode Novosti.
BEOGRAD - Sumnjičavi roditelji, čije su bebe nestale iz porodilišta u Srbiji, tvrde da su njihovi mališani s iseljeničkim pasošima odvedeni u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Ameriku... Oni se, u toj tvrdnji, oslanjaju na nespornu činjenicu da su pre toga mnoga deca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inostranstvu, u nekim slučajevima, kako se pokazuje - uz korupciju, pišu Večernje novosti. Kada se taj mehanizam uhodao, tvrde, prešlo se na obmanjivanje roditelja da su im deca umrla u porodilištima, da bi onda mimo njihovog znanja bila prodata strancima! - Bebe iz Srbije su se „usladile“ strancima, i mi smo ubeđeni da je posle velikog broja usvajanja dece sedamdesetih godina prošlog veka i posle toga nastavljen „izvoz beba“ - tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda. - Posle oduzimanja dece od majki i volšebnih usvajanja, naše bebe su potom počele da nestaju iz porodilišta. A poznato je, na primer, da u jednom gradu u Danskoj živi veliki broj uspešnih poslovnih ljudi usvojenih iz naše zemlje. Anders Olsen rođen 1972. Srđan Milinković
Novi roditelji očito nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još „neiskvarena“ visokim standardom. Ukazuju i da su, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog „kvaliteta“, naša deca u inostranstvu bila veoma skupa. Da je Srbija minulih decenija bila „eldorado za usvajanje dece“, dok su od ovog „biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu. Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen. Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće. - Sumnjam da je u to vreme bilo dosta prodaje dece, kao što je slučaj sa mojim bratom - kaže,Aleksandra Milinković (44), sestra Andersa Olsena (Srđana).
„Porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane. - U to vreme, u zakonu o usvojenju nije bilo nikave stavke o stranim državljanima - priseća se Danica Petrović, penzionisana socijalna radnica iz Niša. Strani državljani su 1967. godine usvojili na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. - 24. Narednih godina je taj broj rastao. Početkom sedamdesetih, u Zenicu, Prištinu i Kulu stigla je „porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece! Tada smo postali poznati izvoznici beba, za koji se svet sve više interesovao. Stranci su, u međuvremenu, pronašli mnogo jednostavniji način da dođu do naše dece, a da i ne vide Jugoslaviju. Tada nije bila tajna da izvestan broj naših radnica zaposlenih van zemlje, rađao vanbračnu decu, a potom ih „poklanjao“ pojedincima ili organizacijama i agencijama za usvojenje. A u to vreme, na radu u inostranstvu bilo je samo iz Srbije oko 30.000 žena. Zvanično, za šest meseci 1972. godine u Zapadnom Berlinu, na području našeg konzulata u Štutgartu usvojeno je čak 1.300 mališana, vanbračno rođenih u SR Nemačkoj, gde su njihove majke, naše državljanke, bile privremeno zaposlene. Prvi posumnjali Sava i Ružica Babić iz Inđije, krznarski radnici u penziji, su prvi u Srbiji postali sumnjičavi roditelji i to sa bolnim razlogom. Tragali su za svojim sinom Nikolom još od daleke 1959. godine, kada je nestao u beogradskoj bolnici za nedonoščad. Nesrećna majka je stalno imala osećaj da se dogodilo nešto čudno sa dečakom, koji je sa njom proveo samo desetak sati u porodilištu u Inđiji. Godine 1996. Ružicu i Savu poremetio je anonimni telefonski poziv i otkriće da je njihovo treće dete, za koje su mislili da je mrtvo već 37 godina, zapravo - živo!
Aleksandra kaže da je celog života znala da ima brata i da drama ne bi bila uspešno izvedena da u nju nisu bili upleteni sam vrh tadašnjeg MUP-a i ljudi iz Centra za socijalni rad, koji su pokupili novac od prodaje više stotina beba.
Anders Olsen koji već 42 godine živi u Kopehagenu, rođen je 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kad je bio tromesečna beba, otet je od roditelja i to u režiji državnih službi i prodat za 20.000 maraka imućnom bračnom paru iz Danske. Kada je proslavio 18. rođendan, žena za koju je mislio da mu je majka otkrila mu je šokantnu istinu – da je usvojen i da su mu pravi roditelji zapravo Dušan Milinković (88) i Sofija Bošnjak (63) iz Srbije. Dodatni šok usledio je kad su mu rekli da je njegova sestra s kojom je odrastao zapravo devojčica rođena u Šapcu, koja je kupljena na isti način kao i on, te da mu ipak nije sestra. Srđan koji je sad konačno pronašao svoje prave roditelje u ispovesti za Informer ispričao je da je sve počelo tako što je 1972. u Gradskoj bolnici na Zvezdari, gde je rođen zdrav, zaveden u knjigama kao Srđan Milinković. Kako njegova majka Sofija nije bila situirana i nije živela u zajednici s dečakovim ocem Dušanom, odlučila se obratiti Centru za socijalni rad za pomoć. Odmah po porođaju, beba joj je oteta i prodata strancima, a kad se pokušala pobuniti, policija joj je zapretila da će joj i prvo dete, Aleksandru Milinković, na isti način uzeti. Tako se dokazalo posle više decenija sumnji da su iz državnih bolnica otimana deca i za veliki novac prodavana strancima. Država je bila otimač, a državni službenici kriminalci koji su se na najsuroviji način bogatili prodajući srpsku decu. Pitanje je da li će se ovim slučajem pozabaviti današnja vlast i konačno pohapsiti kriminalce iz državnih službi. Međutim, 42 godine kasnije istina je izašla na svetlost dana. „Čitav život sam znao da nešto nije u redu, da ja ne pripadam njima. U mojoj danskoj porodici svi su plavi, takve su im i oči i kosa, a ja sam crnomanjast. A onda mi je danska majka prišla i priznala ono što su od mene godinama krili. Kupili su me za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad i moji roditelji su zapravo Srbi“, priča Srđan rođenoj sestri Aleksandri, koju je pre četiri godine prvi put upoznao. Aleksandra kaže da je celog života znala da ima brata i da drama ne bi bila uspešno izvedena da u nju nisu bili upleteni sam vrh tadašnjeg MUP-a i ljudi iz Centra za socijalni rad, koji su pokupili novac od prodaje više stotina beba.
- Predali smo 2005. predlog za izmenu Porodičnog zakona i tadašnjem predsedniku i premijeru i šefu parlamenta i poslaničkim klubovima kako bi se stvorio mehanizam da se sudbina nestalih beba razreši, ali sve se završilo na verbalnoj priči da će to uraditi na anketnom odboru za nestale bebe. Odugovlačilo se od danas do sutra, od meseca do meseca i prošla je skoro decenija, a da ništa nije urađeno - kaže Cekić za naš list.
U martu ove godine posle presude iz Strazbura u korist porodice Jovanović iz Ćuprije, Udruženje roditelja nestalih beba je tražilo donošenje leks specijalisa koji će se odnositi samo na nestalu novorođenčad i uvođenje video-nadzora u sva porodilišta u Srbiji. Na zakonsku regulativu još se čeka. Koliko je krađa beba bila masovna pojava govori podatak predsednika Udruženja za nestale bebe Vladimira Čičarevića da je tokom protekle decenije bilo 1.500 prijava, a da ni jedna nema sudski epilog. On je istakao da je krađa beba kriminal, apelujući na državu da ga zaustavi zakonom o ukradenim bebama kojim će biti predviđena i DNK identifikacija preminule novorođenčadi. "Saradnja" policije i centara za socijalni rad: Uigrana zloupotreba roditelja Prema rečima Verice Cekić, "mutni" su i centri za socijalni rad.
Pre godinu dana, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je prvu presudu u korist roditelja nestalih beba. Tada je Srbiji dat rok od godinu dana da nađe mehanizme za ispitivanje nerasvetljenih slučajeva nestanka beba. Svoju istinu, bez ijedne presude, dobila je porodica Milinković. Aleksandra se pre četiri godine prvi put srela sa svojim bratom koji je nestao pre četiri decenije. Srđan Milinković po rođenju, živi u Kopenhagenu pod imenom Andres Olson. Istinu – da je prodat za 20.000 tadašnjih maraka saznao je od svojih usvojitelja. Aleksandra je putokaz dobila još pre 25 godina. "Kada sam počela, prvo od samog izvoda iz matične knjige gde sam shvatila da nešto nije u redu, pa do kontakta sa nekim starim radnicima koji su već bili u penziji iz Centra za socijalni rad, došla sam do neverovatnih saznanja – da moj brat, prvo, nije uopšte jedini koji je doiživeo tu sudbinu. Nažalost, mnoga deca su doživela tu sudbinu", kaže Aleksandra Milinković. Aleksandra je u vreme kada joj je brat otet imala dve godine. Navodi da je porodica tada bila u krizi. "On je imao negde oko trideset dana. Uzeli su ga dok je spavao. Naravno, ona je pokušala da sazna šta se desilo, naišla je na zid ćutanja. Pronašla sam dosije o usvajanju, pročitala ga i vratila, jer ga nisam mogla dobiti. Taj dosije zaista postoji, gde stoje neki potpisi i ime moje majke, štampano bez njenog potpisa, tako da sam ja lično dobila neku satisfakciju da moja majka uopšte nije umešana u to", kaže Aleksandra Milinković. Slučaj nestanka deteta porodice Milinković nije jedini, ali spada među retke koji su rešeni. U Udruženju roditelja nestalih beba kažu da ne postoji institiucija kojoj se nisu obratili. Odgovore i pomoć još čekaju. Vladimir Čičarević iz Udruženja roditelja nestalih beba kaže da najveći problem postoji u Javnom tužilaštvu. Rekao je da je od 2000. do danas podneto više od 2.500 prijava ali se nijedna ne procesuira jer policija, kao izvršni organ, može da deluje tek na osnovu naloga Tužilaštva. Odlukom Evropskog suda za ljudska prava iz septembra prošle godine, od Srbije se traži da u roku od 12 meseci uspostavi mehanizam rešavanja slučajeva nestalih beba u porodilištima. Tim povodom, Ministarstvo zdravlja u februaru je forimiralo radnu grupu, u kojoj su i predstavnici ministarstava pravde, rada, unutrašnjih poslova i Republičkog javnog tužilaštva. "Radna grupa je tokom prethodnih meseci radila na pronalaženju mogućih rešenja za ustanovljenje mehanizma koji bi omogućio da se ispitaju nerasvetljeni slučajevi nestanka beba u porodilištima. U toku su finalne konsultacije ministarstava. Nakon toga, Ministarstvo zdravlja uputiće Vladi zaključke", navode iz Ministarstva zdravlja. Slučajevima nestalih beba nadležni su se bavili i 2006. godine. Tada je skupštinski Anketni odbor, posle 30 sednica, podneo izveštaj kojim je predložena deblokada MUP-a, tužilaštva i sudova, formiranje posebnih policijskih jedinica, kao i to da slučajeve nestalih beba ubuduće vode Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo. Za izveštaj su glasali svi poslanici, ali nijedna mera do danas nije sprovedena. Izvor: RTS (Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se pojavilo u javnosti posle presude u Strazburu 2013.g. i lažno se predstavlja u javnosti kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)
"Revoltirani smo nepostupanjem po presudi suda u Strazburu", kaže Goran Filipović, iz beogradske grupe roditelja koji sumnjaju da su im bebe uzete. "Zato smo primorani da posetimo kancelariju Saveta Evrope u Beogradu i zatražimo pomoć kako bi se presuda realizovala. Čak smo državi ponudili pomoć i 'na noge' joj doneli Nacrt zakona o nestalim bebama, ali do sada nisu mogli da utvrde ko je nadležan za ovu našu 'temu'". I nacrt zakona, na kome je radila profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, predviđa formiranje nezavisne i nepristrasne komisije, kao i posebne policijske jedinice za istraživanje slučajeva nestalih beba. "Zatražila sam da se izmeni Krivični zakonik, da ne može da nastupi apsolutna zastarelost gonjenja protiv osoba koje su izvršile otmicu, i da se osude na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora", kaže Zorica Jovanović iz Batočine. "Tražila sam da se, pritiscima na Vladu i parlament, izdejstvuje izmena Porodičnog zakona i formira telo u kome će biti predstavnici roditelja otete dece. Njihov zadatak bio bi da se kroz skupštinsku proceduru utvrdi istina, i da se stavi tačka na ovu aferu". Problem je, međutim, kako doneti zakon koji bi važio retroaktivno, jer je to suprotno Ustavu i međunarodnom pravu. Miša Ristović - V. Crnjanski Spasojević
Ono što je najpoznatiji britanski novinar i kako ga nazivaju teoretičar zavera, Dejvid Ajk vikao na sva zvona još pre nekoliko godina, danas je potpuna stvarnost. Velika Britanija kao predvodnik svetske masonske imperije ritualno ubija, siluje i komada decu na njihovoj teritoriji. Naravno, nije to samo Velika Britanija no ona je predvodnik i mogli bismo slobodno reći nabavljač dece za celu Evropu. Sada je to potvrdio i UN koji je javno opomenuo Veliku Britaniju da prestane s ubijanjem dece. Zamislite kao da je reč o kazni za parking ili neplaćenom računu. Oni javno pred celim svetom upozoravaju da se prestane s ritualnim žrtvovanjem nevine dečice ali svi mediji i dalje ignorišu tu strahotu. Upravo ova, od mainstream medija ignorisana objava o evropskim strahotama dokaz je da su mediji u raljama te iste masonske imperije koja u ovim užasima ne vidi ništa loše. I dok se bruji o vanzemaljcima i demonizovanim idiotarijama za zaglupljivanje masa, ove grozne upute i izveštaji UN-a ostala su po strani. Naime, UN-ov odbor za prava dece – CRC (United Nations Committee on the Rights of the Child) pre čak nekoliko meseci je poslao vladi Velike Britanije diplomatsku notu u kojoj se zahteva od ove evropske zemlje da prekine lanac preprodaje i otimačine dece koja na kraju završe silovana i raskomadana na njihovoj teritoriji. Očekivalo bi da najbrutalnija forma ljudskog trafficking-a nikako ne bi smela biti zabeležena na tlu Evrope, a kamoli na području jedne od osnivača Evropske Unije, no čini se da patokratija danas ima puno veću ulogu u najmoćnijim zemljama sveta, te da se ritualna pedofilija više ne može skrivati čak ni u okviru politike i najvažnijih medijskih kuća. Voditelj CRC-a i nekadašnja sudija Vrhovnog Suda Norveške, Kristen Sandberg je jasno dala do znanja šta misli o najnovijim izvještajima koji kompromituju Veliku Britaniju do temelja: - Zabrinuti smo zbog činjenice otimačine na stotine dece iz Afrike, koja se krijumčare u Veliku Britaniju, naročito u London, kako bi se podvrgli raznoraznim religioznim ritualima žrtvovanja. Uznemiravajući izvještaji pokazuju kako se godišnje na stotine dece iz Afrike otima kako bi se na području Velike Britanije podvrglo bestijalnim mučenjima, silovanjima i vudu ubistvima. Bez obzira na činjenicu o tome da su ove vesti, u najmanju ruku zastrašujuće, samo je nekolicina svetskih medija prenela izveštaj CRC-a dok je britanska nacionalna televizija još jednom pokazala kako će uraditi sve što može da o istoj temi ne izvesti ni jedne jedine reči. Sandbergova je takođe navela delove izveštaja u kojima je evidentirano na hiljade maloletne dece koja su završila u širem delu Londona kao seksualno roblje, dok se za neke zna da su iskorišteni za snuff pornografske filmove u kojima se deca prvo siluju, a nakon toga ubijaju. CRC je direktno poručila vladi Velike Britanije sledeće: - Pojačajte napore policijskih snaga i snaga državnog tužilaštva koje će detektovati i onesposobiti trafficking decom, ne samo za ilegalni rad i izrabljivanje, već i za sve seksualne forme eksploatacije, uključujući i te religijske rituale žrtvovanja. U izveštaju CRC-a stoji i ovaj uznemirujući deo: - Stalno dobijamo izveštaje o državljanima Ujedinjenog Kraljevstva, od kojih su neki osuđeni pedofili i kriminalci, koji se predstavljaju kao dobročinitelji i aktivisti za prava dece, a koji zapravo putuju po svetu kako bi efektno skupili svoje maloletne seksualne žrtve. Kristen Sandberg je na kraju uputila otvoren poziv vladi Velike Britanije da što pre otkrije pedofile u svojim redovima, te da ih uz brzu identifikaciju privede u ruke pravde, te je zatražila opširnu istragu ne samo za najnovije slučajeve, već i za stvari koje se događaju u zadnjih trideset godina. Naravno da je i sam UN upleten u ove stvari, a opšte je poznato da se preko UN-a te strahote i odvijaju. Sama činjenica da tek sada o tome progovaraju samo je dokaz da se zlo počelo otkrivati pa ko vidi vidi a ko ne… Ali, upozorenje UN-a uz izještaje i komentare Sandbergove apsolutan su dokaz da su ritualna žrtvovanja, što za sotonske, masonske, crne mise, što za demonizovanu elitu koja naprosto uživa prolivajući nevinu krv za Lucifera, što za sve raširenije šamanske, u srži opet demonske obrede, potpuna stvarnost o kojoj niko ne govori. Pedofilski lanac u Velikoj Britaniji svima je poznat, i on nikada nije dovršen. Na površinu sistemski isplivavaju nova imena no većinom mnogo godina nakon zločina ili pak nakon smrti navodno otkrivenih predatora. Jasno je da su ljudi koji čine takve stvari debelo zaštićeni te da je je većina ljudi koja to čini globalna i svetska elita okupljena u masonskoj imperiji a koju očigledno štite svi mediji i korporacije pa čak i kraljevska porodica za koju se se već dugo nagađa da je upravo ona predvodnica ovakvih stravičnih događaja na evropskom tlu. I dok se s jedne strane Evropa predstavlja kao napredna demokratska i tolerantna zemlja, dok se s jedne strane legalizuje abortus odnosno ubijanje nerođenih, eutanazija, ubijanje slabih i nemoćnih, gej-brakovi koji ne stvaraju život, i dok se o tome na sva zvona bruji kao o ljudskim pravima, s druge strane ta ista Evropa sasvim javno ritualno žrtvuje, mučki ubija i siluje na hiljade dece godišnje. A neki se prema rečima Dejvida Ajka i hrane njima i to sve u čast pravom pravcatom zlu. *za Dnevno.hr autor Zrinka.K zaključuje: Neverovatno je kako čovek može biti slep i sve ovo ignorisati. No zato nam Bibilija u više navrata govori: „Ko ima oči neka vidi, ko ima uši neka sluša“. Bdite i budite budni jer upravo ovo sakaćenje i prolivanje krvi preliva se preko svih nas, državljana Evrope sagrađene na kostima ritualno žrtvovane dečice. U takvoj Evropi nas prisiljavaju da živimo? I mi, ali i svi naši mediji – još uvek ćutimo… *** U nastavku zvanični izveštaj koji potvrđuje da su tačni ovi navodi iz teksta: Upozorenje za Britance:
Committee on the Rights of the Child holds sixty-sixth session in Geneva from 26 May to 13 June 2014
Committee on the Rights of the Child
BACKGROUND RELEASE
22 May 2014
Situation of Children’s Rights in India, Indonesia, Jordan, Kyrgyzstan, Saint Lucia and the United Kingdom to be Reviewed
The Committee on the Rights of the Child will meet at the Palais Wilson in Geneva from 26 May to 13 June 2014 to review the promotion and protection of children’s rights under the provisions of the Convention on the Rights of the Child and its two Optional Protocols in India, Indonesia, Jordan, Kyrgyzstan, Saint Lucia and the United Kingdom.
At the opening meeting, the Committee will adopt its agenda and programme of work. During the session, the Committee, in addition to considering reports of States parties, will also discuss the organization of its future work and methods of work.
India is presenting its combined third to fourth periodic report CRC/C/IND/3-4 under the Convention, and the Committee’s concluding observations and recommendations on the second periodic report, considered in January 2004, can be found in CRC/C/15/Add.228. India is also presenting its initial reports under the Optional Protocol on the involvement of children in armed conflict CRC/OPAC/C/IND/1 and the Optional Protocol on the sale of children child prostitution and child pornography CRC/C/OPSC/IND/1.
Indonesia is presenting its combined third to fourth periodic report under the Convention CRC/C/IDN/3-4 and the Committee’s concluding observations and recommendations on the second periodic report, reviewed in January 2004, can be found in CRC/C/15/Add.223.
Jordan is presenting its combined fourth to fifth periodic report CRC/C/JOR/4-5 under the Convention, and the Committee’s concluding observations and recommendations on the third periodic report, considered in September 2006, can be found in CRC/C/JOR/CO/3. Jordan is also presenting its initial report under the Optional Protocol on the involvement of children in armed conflict CRC/C/OPAC/JOR/1, as well as its initial report under the Optional Protocol on the sale of children child prostitution and child pornography CRC/C/OPSC/JOR/1.
Kyrgyzstan is presenting its combined third to fourth periodic report CRC/C/KGZ/3-4 under the Convention, and the Committee’s concluding observations and recommendations on the second periodic report, considered in September 2004, can be found in CRC/C/15/Add.244.
Saint Lucia is presenting its combined second to fourth periodic report CRC/C/LCA/2-4, while the Committee’s concluding observations and recommendations on the initial report, considered in May 2005, can be found in CRC/C/15/Add.258.
The United Kingdom is presenting its initial report under the Optional Protocol on the sale of children child prostitution and child pornography, which can be found in CRC/C/OPSC/GBR/1.
Other documents relating to the Committee’s work can be found on the Committee’s webpage.
The Committee is a body of independent experts formed in 1991 to monitor the implementation of the Convention on the Rights of the Child by its States parties. The Convention gives a comprehensive collection of children’s rights the force of international law. The Committee also monitors implementation of two Optional Protocols to the Convention: the first on the involvement of children in armed conflict and the second on the sale of children, child prostitution and child pornography. A third Optional Protocol on a Communications Procedure was adopted by the United Nations General Assembly on 19 December 2011. It will allow individual children to submit complaints about specific violations of their human rights under the Convention and its first two Optional Protocols. The Protocol opened for signature on 28 February 2012 and entered into force on 14 April 2014, three months after the deposit of the 10th instrument of ratification or accession.
To date, 194 countries have ratified or acceded to the Convention, making it the most widely accepted international human rights instrument. Only South Sudan has not signed it, while Somalia and the United States have signed, but not ratified it. States parties to the Convention are expected to send representatives to the Committee to present reports on their efforts to implement children’s rights. States must report initially two years after acceding to the Convention and then every five years. The Committee examines each report and addresses its concerns and recommendations to the State party in the form of “concluding observations and recommendations”.
The Convention on the Rights of the Child
The General Assembly adopted the Convention unanimously on 20 November 1989, 30 years after the adoption of the Declaration on the Rights of the Child. The Convention renders States parties legally accountable for their actions towards children. Work on drafting the Convention began in 1979 – the International Year of the Child – at the Commission on Human Rights. The Convention was opened for signature on 26 January 1990. That day, 61 countries signed it, a record first-day response. It entered into force just seven months later, on 2 September 1990.
Ratifying the Convention requires a review of national legislation to ensure it meets the provisions of the treaty. The Convention, inter alia, stipulates that every child has the right to life, and that States shall ensure to the maximum extent possible the survival and development of the child; that every child has the right to a name and nationality from birth; and that the child’s best interests shall be a primary consideration when they are dealt with by courts, welfare institutions or administrative authorities. The Convention recognizes the right of children to be heard.
States shall ensure that each child enjoys full rights without discrimination or distinction of any kind, and that children should not be separated from their parents, unless by competent authorities for their well-being. States shall facilitate reunification of families by permitting travel into, or out of, their territories and protect children from physical or mental harm and neglect, including sexual abuse or exploitation. Children with disabilities shall have the right to education, special treatment and care; primary education shall be free and compulsory and discipline in school should respect the child’s dignity; capital punishment or life imprisonment shall not be imposed for crimes committed before the age of 18; no child under 15 should take any part in hostilities and children exposed to armed conflict shall receive special protection. Children of minority and indigenous populations shall freely enjoy their own cultures, religions and languages.
Optional Protocols
In May 2000, the General Assembly adopted the two Optional Protocols to the Convention on the Rights of the Child on the involvement of children in armed conflict and on the sale of children, child prostitution and child pornography. The Optional Protocols entered into force in 2002. Currently, 155 countries have ratified the Optional Protocol on the involvement of children in armed conflict; and 167 States have ratified the Optional Protocol on the sale of children, child prostitution and child pornography. A third Optional Protocol was adopted by the United Nations General Assembly on 19 December 2011. It provides for a Communications Procedure to allow individual children to submit complaints regarding specific violations of their rights under the Convention and the first two Optional Protocols. To date, 10 States have ratified it: Albania, Bolivia, Costa Rica, Gabon, Germany, Montenegro, Portugal, Slovakia, Spain and Thailand.
Optional Protocol on the Sale of Children, Child Prostitution and Child Pornography
Although the Convention requires States parties to prohibit the sale of children, child prostitution and child pornography, this Optional Protocol extends the measures that States parties must undertake to protect children from these violations of their human rights. The Optional Protocol not only defines the sale of children, child pornography and child prostitution, but also provides a non-exhaustive list of acts and activities which shall be criminalized by States parties. This criminalization also includes attempts, complicity, or participation in such acts or activities. The Optional Protocol sets out the bases for States parties to assert jurisdiction over actionable practices relating to the sale of children, child prostitution, and child pornography (including extra-territorial legislation) and to make provisions about extradition of alleged offenders. Based on the principle of the best interests of the child, the Optional Protocol also sets forth provisions for protecting and assisting child victims during all stages of the criminal justice process. Preventive measures, as well as redress, rehabilitation and recovery of child victims, are also covered. For the implementation of all these provisions, the Optional Protocol asks for a close collaboration among States parties.
Optional Protocol on the Involvement of Children in Armed Conflict
The Optional Protocol establishes that no person under the age of 18 shall be subject to compulsory recruitment into regular armed forces, and imposes an obligation on States to raise the minimum age for voluntary recruitment to at least 16 years. Upon ratification of or accession to the Optional Protocol, countries must deposit a binding declaration stating their minimum age for voluntary recruitment and the safeguards in place to ensure that that recruitment is voluntary. States Parties to the Protocol shall also ensure that members of their armed forces under 18 years of age do not take direct part in hostilities. In addition, armed groups separate from the armed forces of a State should not, under any circumstances, recruit or use in hostilities persons under 18. States parties are required to take all feasible measures to prevent the recruitment and use of children by any groups, including the criminalization of such practices.
Optional Protocol on a Communications Procedure
This new Optional Protocol empowers children to complain about specific violations of their human rights under the Convention and its first two optional protocols to an international body. The Optional Protocol was transmitted by the Human Rights Council to the General Assembly in June 2011. It establishes a procedure to bring complaints under the Convention similar to those that already exist for other core human rights treaties. Upon receiving a complaint, the Committee will examine it to determine whether the Convention has been violated. The Committee will guarantee that child-sensitive procedures and safeguards are put in place to prevent the manipulation of the child by those acting on his or her behalf under the Protocol. While it is examining the complaint, the Committee may request the State to adopt interim measures to prevent possible irreparable damage to the child. It may also request protection measures to prevent reprisals, including further human rights violations, ill-treatment or intimidation, for having submitted such complaints. If the Convention is found to have been violated, the Committee will make specific recommendations for action to the State responsible. Under the Optional Protocol the Committee may now initiate inquiries into grave and systematic violations of the Convention and its first two Optional Protocols. The Optional Protocol also provides for an inter-state communications procedure. The Committee adopted the rules of procedure for this Optional Protocol (CRC/C/62/3) during its 62nd session.The Protocol opened for signature on 28 February 2012 and entered into force on 14 April 2014, three months after the deposit of the tenth instrument of ratification.
Committee Membership
The Committee is made up of 18 Experts of high moral standing and recognized competence in the field of children’s rights. The following members, nominated by the States parties to serve in their personal capacity, have been elected or re-elected to the Committee: Amal Aldoseri (Bahrain); Aseil Al-Shehail (Saudi Arabia); Jorge Cardona Llorens (Spain); Sara de Jesus Oviedo Fierro (Ecuador); Bernard Gastaud (Monaco); Peter Guran (Slovakia); Maria Herczog (Hungary); Olga Khazova (Russian Federation); Hatem Kotrane (Tunisia); Gehad Madi (Egypt); Benyam Dawit Mezmur (Ethiopia); Yasmeen Muhamad Shariff (Malaysia); Wanderlino Nogueira Neto (Brazil); Maria Rita Parsi (Italy); Kirsten Sandberg (Norway); Hiranthi Wijemanne (Sri Lanka); and Renate Winter (Austria). Agnes Akosua Aidoo (Ghana) resigned in October 2013 and the Government of Ghana has not replaced her yet.
Tentative Timetable for Consideration of Reports
Following is a tentative timetable for the consideration of reports from States parties to the Convention during this session:
Monday, 26 May
Tuesday, 27 May
10 a.m. Jordan (continued)
Wednesday, 28 May
10 a.m. Kyrgyzstan third to fourth periodic report
Thursday, 29 May
Holiday
Friday, 30 May
10 a.m. United Kingdom – Optional Protocol on the Sale of Children, Child Prostitution Monday, 2 June
Tuesday, 3 June Wednesday, 4 June
10 a.m. Closed meeting
Thursday, 5 June
10 a.m. Indonesia third to fourth periodic report
Friday, 6 June
10 a.m. Saint Lucia second to fourth periodic report
Monday, 9 June
Holiday
Tuesday, 10 June
10 a.m. Closed meeting
Wednesday, 11 June
10 a.m. Closed meeting
Thursday, 12 June
10 a.m. Closed meeting
Friday, 13 June
10 a.m. Closed meeting
_________
For use of the information media; not an official record - See more at:
"Svi roditelji iz Beograda koji su u ovoj priči imaju potvrdu da im bebe nikada nisu stigle na groblje. To je zvaničan dokument na koji država Srbija još uvek nema odgovor", kaže Goran Filipović iz Beograda. I Vukosava Balujev iz Sokobanje traži sina od kojeg je rastavljena u porodilištu. "Četrdeset godina tražim sina. To je najteži trenutak kada idete ulicom i u svakom prolazniku tražite sličnost sa decom koju imate kod kuće, sa sinom i ćerkom", ističe Vukosava Balujev. Da su im deca živa, kod roditelja je probudilo sumnju kada su počeli da stižu pozivi za vakcinaciju, školu, vojsku, glasanje. Republičko javno tužilaštvo je pre 11 godina prvi put otvorilo istragu o navodno nestalim bebama. Godinu dana kasnije, istraga je prekinuta zbog zastarelosti krivičnih dela, a 2005. godine Anketni odbor Skupštine doneo je neke zaključke, ali do danas nijedan od njih nije relaizovan. "Država mora da preduzme niz mera i uspostavi mehanizam da da odgovore i otkloni svaku sumnju o sudbini svake bebe. To je sud u Strazburu i naložio", objašnjava Dragan Đorđević iz Odbora za ljudska prava u Srbiji CHRIS. Sud za ljudska prava u Strazburu prošle godine je prvi put presudio u korist Zorice Jovanović iz Batočine, koja se porodila 1983. godine u Ćupriji, a državi Srbiji naređeno je da joj isplati odštetu. "Razlozi žalbe su bili procesno-pravne, a ne materijalno-pravne prirodne, ali je žalba Republike Srbije u celosti odbijena i presuda je postala pravosnažna", kaže advokatica Zorice Jovanović iz Batočine Dragica Govedarica. Novinar Večernjih novosti Miša Ristović 15 godina istražuje aferu nestalih beba, a svedočio je i pred Anketnim odborom. "Roditelji imaju pravo da sumnjaju, ali ako im država na konkretnim dokazima priušti istinu svako će reći da je u redu i da je jasno da je njihova beba umrla. Međutim, mnogi do te istine još nisu došli", ističe Ristović. Pešići su, tvrde, sina, koji sada ima 32 godine, pronašli posle dve decenije traganja. "Ta majka mi je rekla: 'Vi ste ga rodili, mi smo ga čuvali. Od danas smo obe majke'", objašnjava Vukadinka Pešić iz Vrtišta kod Niša. Način na koji će, po nalogu Suda u Strazburu, Srbija rešavati slučajeve nestalih beba nadgledaće Komitet ministara Saveta Evrope.
Na tragičnom spisku neobjašnjivo “umrlih” beba, za koje roditelji smatraju da su žive i drugima prodate ili poklonjene, našla se i beogradska porodica Vučković. Ali, njihov slučaj, aferi o “otetim bebama” daje posebnu dimenziju. Ukazuje na upotrebu čudnih “medicinskih” šifri, koje će, ako budu dobro protumačene, možda pomoći istražnim sudijama širom Srbije da ustanove ko je po bolnicama krao bebe, proglašavajuci ih umrlim. Pakao za LJiljanu i Jovicu Vučković počeo je 15. oktobra 1991. godine. Tog dana LJiljana je u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici rodila zdravog dečaka, drugog naslednika u porodici. Ubrzo su je međutim, obavestili da je beba umrla. A objašnjenje je bilo jednostavno: “mališa je imao problema s plućima i ostao bi degenerik”. Posle 12 godina traganja za istinom, porodica je prema rečima Jovana Vučkovića supruga, pronašla živog sina u selu Nozrina, nadomak Aleksinca. Dečak je 16. oktobra 1991. godine ukraden i prebačen u novi dom.
Kako Vučković priča, rečeno im je i da je detetu rađena patološka obdukcija. Izveštaj o tome stigao je tek 26. novembra iako je ona rođena 16. oktobra. Falsifikat - Supruga i ja smo otišli kasnije u savetovalište za roditelje u Palmotićevoj, gde su nam lekari rekli da je s nama sve u redu i da su doktori negde pogrešili - objašnjava Vučković. - Sumnja je počela da se rađa. Kod sebe smo imali samo dva dokumenta - otpusnu listu i izveštaj o izvršenoj obdukciji. U Višegradskoj sam kasnije tražio kopiju obdukcije i dobio sasvim drugi papir. Shvatili smo da su oko nas svi papiri bili falsifikati. U kopiji obdukcije su promenjeni podaci, dodat je fenomen “zvezdanog neba” kod mikroskopskog nalaza žlezde. Jovan Veličković u 2.500 porodica koje traže svoju decu smatraju da je fenomen “zvezdanog neba” šifra koja je beležila decu za “transfer”. Obdukcioni nalaz je uradio i potpisao dr Đerd Kokai iz ginekološko-akušerskog odeljenja Kliničkog centra. Prema njihovim tvrdnjama, sva deca koja su navodno umrla između 1991. i 1995. godine, a čiju je obdukciju radio dr Kokai, imaju u sebi fenomen “zvezdanog neba”. U nekim dokumentima stoji “zalazak sunca” ili “stor-skaj”. - U prijavi rođenja pojavio se matični broj, bez pečata, potpisa i datuma kada je zaveden, a nema ni overe SUP - priča Vučković. - Moja supruga nije potpisala, a oni su njen potpis falsifikovali i u delu gde stoji “pozakonjenje” napisano je “usvojeno”. Neko je kasnije na dnu papira dodao da je dete umrlo 16. oktobra. Usvojen U potvrdi o smrti stavljeno je da je beba preminula u kući, a ne u bolnici. Vučković smatra to kao obeležje da je neko iz porodice umešan. To uverenje potpisuje lekar i šalje kod matičara da ga overi. Na njegovom listu pojavljuju se dva mesta za potpis lekara. Tu stoji samo ime dr Kostića. Sprovodnica leša, koju su dobili na njihovu inicijativu, takode je lažna. Dobili su opet dva različita dokumenta koja treba da budu ista. Sina sam pronašao 2002. godine putem papira, preko šifara. Zove se Miloš Božanić. NJegovi “papirni” roditelji su Miroslav i Zorica. Po selu se pričalo da su danima slavili kada su “usvojili” malog Miloša. Poslao sam im pismo i hteo da razgovaramo. Mislio sam da su oni obmanuti, da ih je jednostavno neko prevario. Ne žele da čuju za nas - ogorčeno govori Vučković i nastavlja: - Prvi put smo se slučajno sreli - priča Vučković. - Na raskrsnici. Vozio je bicikl, nikada neću zaboraviti taj pogled. Osetila se veza između nas. Gledali smo se. Onda je otišao. On sada zna da smo mu mi roditelji. Nekada ga “krišom” nazovem, samo da čujem kako je. Obećao sam mu da ću doći po njega i on se ne buni. Sumnjivo Dr Peđa Mihajlović, obducent i sudski veštak MUP-a Srbije rekao je za B92 da izrazi poput “zvezdanog neba” ili “zalazak sunca” koji su se pod potpisom dr Đerda Kokaia našli na obdukcionim listima nekih nestalih beba, nisu uobičajeni u našoj praksi i čudno je što su korišceni u zvaničnom obdukcionom nalazu. Isto su nam rekli i obducenti iz Urgentnog centra i sa Sudske medicine u Beogradu istakavši da možda nije neosnovana sumnja roditelja da su takvi izrazi bili šifre pod kojom su se možda krala deca. Zbrka U knjigu umrlih beba je zavedena 31. oktobra, iako po zakonu mora da bude u roku od 24 časa. Da se dečak rodio upisano je tek 15. novembra, bez matičnih brojeva roditelja. U delu gde stoje primedbe naknadno je upisano da je dete umrlo. Kada je Veličković tražio kopiju izvoda iz matične knjige rođenih, u njoj je bio upisan njihov matični broj. Veličković sumnja u način na koji se u međuvremenu kompjuter “nahranio” tim podacima.
U većini slučajeva nije ni vođena nikakva istraga o ovome. I sve bi bilo isto da u martu 2013. godine Zorica Jovanović, jedna od majki koja je godinama pokušavala da sazna sudbinu svoje navodno preminule bebe, nije uspela u sporu koji je pred Evropskim sudom za ljudska prava vodila protiv Republike Srbije. Povreda prava na poštovanje privatnog i porodičnog života podnositeljke ove po mnogo čemu jedinstvene predstavke utvrđena je usled toga što ona od nadležnih državnih organa nije uspela da sazna informacije koje se tiču sudbine njene bebe. Sasvim očekivano, nije vođena ni efektivna istraga o okolnostima koje se tiču navodne smrti deteta koje je rodila. Usled toga Republici Srbiji je naloženo da, osim naknade nematerijalne štete, "mora, u roku od godinu dana od datuma kada ova presuda postane pravosnažna (septembar 2014), preduzeti sve odgovarajuće mere se ciljem uspostavljanja mehanizma za obezbeđenje pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke". Iako deluje kao da je ovo sasvim dovoljno vremena za ozbiljan i težak posao izrade zakona i pripremanja mera koje će dovesti do ispunjenja obaveza koje su naložene presudom Evropskog suda za ljudska prava, čini se da do njenog izvršenja u ostavljenom roku ipak neće doći. Do ovoga neće doći iz istog razloga iz kog se nadležni državni organi do sada nisu bavili ovim pitanjem. Kako bi se posle decenija ćutanja stvari pomerile sa mrtve tačke, grupa autora okupljena oko profesorke Vesne Rakić Vodinelić izradila je Model zakona o istraživanju položaja nestale novorođenčadi. Ovim zakonom predviđeno je formiranje posebne Komisije za istraživanje sudbine nestalih beba koju bi birala Narodna skupština. Operativni poslovi koji se odnose na prikupljanje dokaza o nestalim bebama prema ovom zakonskom rešenju bili bi povereni posebnoj jedinici Ministarstva unutrašnjih poslova. Činjenica da je u velikoj većini slučajeva došlo do zastarelosti krivičnog gonjenja za krivična dela za koja postoje osnovi sumnje da su učinjena, ali i do proteka vremena koji onemogućava ostvarivanje građanskopravne zaštite te da je ovo pitanje obavijeno "velom tajne" uslovljava i određena specifična rešenja u Modelu zakona. Cilj predloženih rešenja je brzo i efikasno razrešenje sudbine nestalih beba uz puno poštovanje dostojanstva učesnika u postupku i najboljeg interesa deteta. Ovo je uslovilo i određena posebna pravila koja se odnose na dokazivanje, pozivanje svedoka, prirodu odluka koje se donose u ovom postupku, ali i posledice eventualnog utvrđivanja da je određeno lice učestvovalo u radnjama koje se odnose na nestanak beba. Iako sva ova specifična zakonska rešenja i paragrafi nikada neće roditeljima nestalih beba moći da pruže dovoljnu satisfakciju za sve što im se desilo, potrebno je hitno uspostaviti mehanizam za istraživanje sudbine nestalih beba. Ako ni zbog čega drugog - onda zbog svedočanstva o jednoj od mračnijih epizoda naše novije prošlosti. Autor je aktivista za ljudska prava
Nevladina organizacija Astra i Beogradska grupa roditelja nestalih beba su na konferenciji za medije predstavili alarmantne podatke. Oni navode da postoji osnovana sumnja da je, pod izgovorom da je dete mrtvorođeno, 6.000 porodica u Srbiji rastavljeno od svojih beba. Koliko je ovaj problem aktuelan i alarmantan, svedoče i podaci Astre, koji kažu da je čak 62 odsto poziva građana naše zemlje na njihov dežurni broj bilo vezano za problem nestalih beba (u drugim evropskim zemljama od 80 do 90 odsto poziva upućenih na sličan dežurni broj je u slučaju kada su deca pobegla od kuće).
- To su pozivi koje upućuju majke koje su porađali isti lekari, roditelji kojima nije bilo dozvoljeno da sahrane svoje dete, koji su od JKP Pogrebno dobili zvaničan dokument koji potvrđuje da njihove bebe nisu sahranjene - kazala je Elena Krsmanović iz NVO Astra. Očajni roditelji u potrazi za svojim bebama kucali su na sva vrata. Stigli su i do predsednika, ali istina očigledno nije bila ni iza njegovih. Na istragu nestalih beba pozivao je i zaštitnik građana koji je jula 2010. podneo izveštaj sa preporukama dostavljen Vladi i Skupštini Srbije. U zaključku tog dokumenta se navodi da se bez posebne istrage specijalizovanih državnih organa ne može pouzdano reći da bebe nisu protivzakonito odvajane od porodice. Takva istraga, međutim, nikada nije sprovedena. Očajnim roditeljima nadu je dala presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je u septembru 2013. godine doneo pravosnažnu odluku kojom se utvrđuje da je Republika Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović. Ona se tom sudu obratila zbog sumnje da je njen sin umro kako joj je rečeno u porodilištu 1983. godine, kao i tri decenije ćutanja o sudbini njenog deteta. Srbiji je naloženo i da u roku od godinu dana mora da preduzme mere uspostavljanja nezavisnog mehanizma da obezbedi pojedinačne odgovore svim roditeljima koji imaju sličan problem kao porodica Jovanović, a krajnji rok za to je 9. septembar ove godine. Iako se u presudi eksplicitno navodi da tužena država mora u tom roku da preuzme sve mere i po mogućstvu putem specijalnog zakona uspostavi odgovarajući mehanizam, takva inicijativa nije došla od vlasti, već opet od Beogradske grupe roditelja.
Ljiljana Milanović iz Kanade za detetom traga više od 36 godina
Ljiljana Milanović iz Kanade od 2011. godine intenzivno traga za svojim detetom. Kaže da je krštenicu deteta dobila tek posle 36 godina i tada je intenzivno počela da ga traži. - U Kruševcu su mi 3. marta 1975. gde sam se porodila rekli da mi je dete umrlo. Nisu dali ni mojim roditeljima, ni mom mužu da vidi dete. Meni su rekli da je preminulo posle dva sata i da je tako bolje, jer da je ostalo živo bilo bi poremećeno. Ne znam kako su to oni mogli da ustanove. Nikada nisam videla dečjeg pedijatra, nikada videla nijedan papir. Ni otpusnu listu ni niti bilo šta. Nakon što su me držali u posebnoj sobi, gde sam spavala, samo su me otpustili - priča svoju potresnu priču Ljiljana. Da se nešto dogodilo sa njenom prvom bebom posumnjala je kada je došla na godišnji odmor i vadila u opštini dokumenta. - Pitala sam ih da li oni imaju neki dokument za dete koje sam ja rodila 1975. godine, a oni su mi dali izvod iz matične knjige rođenih. Kažu, nemaju dokument da je dete umrlo. Međutim, kada sam počela da tražim po papirima našla sam svašta. Da je dete 3. marta rođeno u 4 sata i umrlo u 5, onda da je 1. aprila opet prijavljeno da je rođeno u 4, a onda falsifikovali moj potpis i potpis babice, čak se vodi da je dete vakcinisano. Dobila sam izvod iz operacione sale gde piše da je rođeno živo žensko dete i da je disalo i proplakalo. Na sve to, načelnik ginekologije mi je rekao da je to bilo zabuna. Druga dokumenta ne mogu da dobijem jer kaže bila je poplava, kao što je izgleda bila poplava u mnogim porodilištima u Srbiji - objašnjava ona. Ljiljana za nerešavanje slučajeva nestalih beba kaže da su odgovorni oni koji ne sprovode ni postojeće zakone. Ministar zdravlja i ostali, treba da dođu i roditeljima kažu istinu. - 'Oću dete! Već sam potrošila 20.000 dolara dolazeći ovde. Šta će meni te pare, to ću da im ja dam, a oni neka vrate dete. Peti put za tri godine dolazim iz Kanade. Koliko me košta - ne pitajte. Advokat u Beogradu me je pokrao, uzeo mi je 2.000 evra. Pokušavam svuda, kod svih organizacija. Čak je ministar inostranih poslova Džon Bred, koji je drugi čovek u Kanadi, pisao ministru spoljnih poslova u Srbiji da odgovori na moj slučaj, a ni dan-danas nisu dobili taj odgovor. Onda možete da zamislite.
Potresna ispovest Zorice Jovanović iz Batočine Moj sin je živ!
- Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja, što mi je reklo i lekarsko osoblje. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog - pucanje kapilara na mozgu - ispričala je svoju tužnu priču Zorica. Odmah je pokušala da dete traži po bolnici, ali su je sprečili. - Pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav.
Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbegava da joj pruži informacije o rođenom detetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastarelošću celog slučaja. Osim toga, država se pravdala da u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka.
Pomoć Evrope - O problemu nestalih beba u našoj zemlji svedoče podaci koje je „Astra“ prikupila preko Evropskog telefonskog broja za nestalu decu 11600. Čak 62 odsto poziva koje su građani Srbije prošle godine uputili na ovaj broj vezano je za problem nestalih beba, dok se u drugim evropskim zemljama 90 odsto poziva upućuje zbog dece koja su samo pobegla od kuće - rekla je Elena Krsmanović iz „Astre“. Posebno su dirljive reči Mirjane Novokmet, predstavnice Beogradske grupe roditelja, čijem se detetu od porođaja izgubio svaki trag. Nemoćni i očajni - Roditelji širom Srbije godinama pokušavaju da dođu do svoje dece koja su nestala. Kažem nestala jer nikad ih nismo videli, identifikovali ili preuzeli njihov leš i sahranili ih. Postajemo nemoćni jer se godinama bezuspešno borimo. Pojedini roditelji gube snagu i veru u svoju zemlju jer im ne pomaže dosledno u traženju najmilijih - kroz suze je rekla Novokmet i dodala da su od svih institucija kojima su se obraćali za pomoć „dobijali šamar“. Ovu tužnu priču slušalo je nekoliko desetina roditelja koji i sami prolaze kroz pakao tražeći svoju decu.
"Srbija se, posle donošenja presude Evropskog suda za ljudska prava suočava ne samo sa pravnom i etičkom obavezom njenih državnih funkcionera, već i sa pažnjom sa kojom će evropske institucije, a naročito Savet Evrope i Komitet ministara, pratiti stvarno poštovanje ljudskih prava i vladavinu prava u zemlji", kazala je Rakić Vodinelić na konferenciji za novinare u Beogradu. Ona je objasnila da je Srbija dobila rok od Evropskog suda za ljudska prava da do 9. septembra 2014. godine uspostavi odgovarajući mehanizam predviđen Ustavom i poseban zakon koji će regulisati ovo pitanje, ali da inicijativa pisanje zakona nije stigla od države, već od Beogradske grupe roditelja. "Prema podacima ove grupe roditelja, 6.000 porodica rastavljeno je od svojih beba. Sramota je za državu da majka mora da moli za istinu o svom nestalom detetu", rekla je Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja. Nevladina organizacija ASTRA je preko Evropskog broja za nestalu decu (116 000) prikupila podatke da je 62 odsto poziva koje su građani Srbije prošle godine uputili u vezi sa problemom nestalih beba, dok se u drugim evropskim zemljama do 90 odsto poiva odnosi na decu koja su pobegla od kuće.Zastupnica Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava i članica Radne grupe odgovorne za sprovođenje presude Vanja Rodić istakla je za državu nema dileme da presuda mora da se izvrši i da Radna grupa radi na mehanizmu kojim bi se obeštetili svi roditelji i isplatila adekvatna naknada. Na istragu slučajeva nestalih beba pozivao je i Zaštitnik građana koji je jula 2010. podneo izveštaj sa preporukama dostavljen Vladi i Narodnoj skupštini."Identifikovani su brojni problemi, a u zaključku izveštaja se navodi da se bez posebne istrage specijalizovanih državnih organa ne može pouzdano reći da bebe nisu protivzakonito odvajane od porodica. Takva istaga nikad nije pokrenuta", navela je zamenica Zaštitnika građana za prava deteta Gordana Stevanović. Evropski sud za ljudska prava doneo je 9. septembra 2013. godine pravosnažnu odluku kojom se utvrđuje da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović, a važnost presude ogleda se u tome što ona podrazumeva uspostavljanje mehanizma koji će osigurati dolazak do pouzdanih odgovora u vezi sa sudbinom svakog deteta.
- Zatražila sam da se izmeni Krivični zakonik, da ne može da nastupi apsolutna zastarelost gonjenja protiv osoba koje su izvršile otmicu i da se osude na kaznu od četrdeset godina zatvora - ukazuje Zorica Jovanović. - Tražila sam da se izdejstvuje izmena Porodičnog zakona i formira telo u kome će biti predstavnici roditelja otete dece. Ako se u naredna tri meseca ne pronađe rešenje, Srbija bi mogla da snosi ozbiljne političke posledice. M. Ristović - V. Crnjanski Spasojević
Njena priča ukazuje da su nestanci beba iz porodilišta u Srbiji u periodu od sedamdesetih do danas realnost i da su trgovinom ljudi mnogi profitirali. Beba Zorice Jovanović dobila je ocjenu 10, a sutradan preminula. Podaci o njegovoj smrti nigdje nisu zavedeni ni danas. – Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dijete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio takozvanu “ocjenu 10” od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dijete preminulo. Razlog – pucanje kapilara na mozgu. Kako, zašto se odjednom to desilo nikad nisam saznala jer mi nisu ništa više rekli. Pokušala sam da ga tražim po bolnici, ali su me spriječili, pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav – ispričala je Zorica Jovanović. Zorici i njenom suprugu rečeno je da će obdukcija biti obavljena u Beogradu, daleko od njihovih očiju. Zakonska regulativa izostajala je i u narednim godinama. Nade koje je imala da će saznati šta se dogodilo sa sinom povećale su se kada je saznala da nije usamljeni slučaj. Ona 2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih. U neformalnom ljekarskom izvještaju stoji da je uzrok smrti bebe nepoznat. Zorica se ohrabrena brojem roditelja koji su od 2002. godine masovno prijavljivali svoja iskustva iz porodilišta, obratila Strazburu, jer je država Srbija, po njenom mišljenju, sabotirala njenu potragu za sinom. Država nije sarađivala i nije sprovela nikakvu aktivnost da se uđe u trag tom djetetu, a kada je 2003. podnijela krivičnu prijavu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ona je odbačena. - Tri godine kasnije, Skupština Srbije je izašla sa izvještajem koji je sraman. Pošto se moj slučaj dogodio osamdesetih, kada nije bilo zakona koji se odnosio na krađe beba, objasnili su mi da je sada nemoguće riješiti moj i slične slučajeve jer su zastarjeli. Do 2010. godine su oni ovo ponavljali, a jedini koji je nešto uradio da se pomjerimo sa mrtve tačke je Zaštitnik građana, Saša Janković, koji je te godine rekao da država nije činila sve da reši ove slučajeve i da je moguće da su te bebe od svojih roditelja oduzete, žive i zdrave. Moj sin je živ i ja jako vjerujem u to. Ako država ne želi da mi pomogne da ga pronađem, idem u Strazbur – kaže Jovanovićeva. Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbjegava da joj pruži informacije o rođenom djetetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastajrelošću cijelog slučaja. Osim toga, država se pravdala da u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznijela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka, iako je bilo nekoliko izvještaja o nestalim bebama od 2003. do 2013. godine. Država tvrdi i da je sporno što je njen suprug podnio krivičnu prijavu, a ne ona. Zorica je tvrdila da postoji realna sumnja da je njen sin živ, pošto nema podataka da je preminuo. Evropski sud za ljudska prava stao na njenu stranu i naredio da se Zorici u roku od tri mjeseca isplati 10.000 evra naknade, kao i 1.800 evra za troškove advokata. Najbitniji je zaključak iznesen u presudi njenog slučaja. – Nikakav novac ne može da vrati mog sina, koji je negdje živ i možda ima drugu porodicu, ni ne zna za mene. Ne zna da ga tražim već više od 30 godina. Sud je naredio Srbiji da u roku od godinu dana od pravosnažne presude (9. septembar 2013.) uradi nešto po pitanju pronalaska sve te djece, i svi mi sad čekamo septembar i neke rezultate. Ako se ne učini nijedan korak, opet ću tužiti državu i opet idemo u Strazbur. Roditelje vrijeđa to što država pokušava da novcem nadoknadi gubitak naše djece. Mi nećemo zaboraviti ono što nam se desilo i to nije neka teorija zavjere, to je nešto što nam se desilo i nastaviće da se dešava dok god u Srbiji za to postoji podloga – objašnjava Zorica, koja je zbog pretrpljenog stresa liječena od depresije od 2009. do 2011. godine, a suprug joj je preminuo prošle godine i nije dočekao epilog i pronalazak svog sina. Iz Ministarstva pravde za Radio 021 kažu da je oformljena radna grupa sa ciljem da utvrdi tačan broj roditelja koji tragaju za djecom. Grupu čine predstavnici iz Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva pravde i državne uprave i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Uključen će biti, kako kažu, i Ombudsman.
Podaci o njegovoj smrti nigde nisu zavedeni ni danas. Njena priča govori da nestanak beba iz porodilišta u Srbiji u period od sedamdesetih pa do danas nisu puke teorije zavere, već realnost u kojoj mnogi učesnici profitiraju na trgovini ljudima. Roditelji pri tom nikada ne uspeju da uđu u trag svojoj nestaloj deci. - Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio takozvanu "ocenu 10" od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog - pucanje kapilara na mozgu. Kako, zašto se odjednom to desilo nikad nisam saznala jer mi nisu ništa više rekli. Pokušala sam da ga tražim po bolnici, ali su me sprečili, pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav - priča za 021 Zorica Jovanović. U nedostatku zakonske regulative, Zorica i njen suprug čekali su da im se saopšte neke vesti, a rečeno im je da će obdukcija biti obavljena u Beogradu, daleko od njihovih očiju. Kako su godine prolazile, a zakonska regulativa i dalje izostajala, Zorica se bezuspešno nadala da će saznati šta se dogodilo sa njenim sinom, a njene nade su se povećale kada je saznala da nije usamljeni slučaj. Ona 2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih, kao i da u neformalno napisanom lekarskom izveštaju stoji da je uzrok smrti bebe nepoznat. Iste godine masovno se pojavljuju slični nestanci beba iz porodilišta, a Zorica se, ohrabrena brojem roditelja koji su od 2002. godine masovno prijavljivali svoja iskustva iz porodilišta, obratila Strazburu. Država Srbija, kako kaže, konstantno sabotira njenu potragu za sinom, time što ne sarađuje i ne sprovodi nikakvu aktivnost da se uđe u trag tom detetu. Zorica 2003. godine podnosi krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ali je prijava odbačena. - Tri godine kasnije, Skupština Srbije je izašla sa izveštajem koji je sraman. Pošto se moj slučaj dogodio osamdesetih, kada nije bilo zakona koji se odnosio na krađe beba, objasnili su mi da je sada nemoguće rešiti moj i slične slučajeve jer su zastareli. Do 2010. godine su oni ovo ponavljali, a jedini koji je nešto uradio da se pomerimo sa mrtve tačke je Zaštitnik građana (Saša Janković, prim. aut.) koji je te godine rekao da država nije činila sve da reši ove slučajeve i da je moguće da su te bebe od svojih roditelja oduzete, žive i zdrave. Moj sin je živ i ja jako verujem u to. Ako država ne želi da mi pomogne da ga pronađem, idem u Strazbur - kaže Jovanovićeva. Povreda prava na privatnost i na porodični život Zorice Jovanović Na Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbegava da joj pruži informacije o rođenom detetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastarelošću celog slučaja. Osim toga, navedeno je da, u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka, iako je bilo nekoliko izveštaja o nestalim bebama od 2003. do 2013. godine. Sporno je, tvrdi država, što krivičnu prijavu nije podnela ona, već njen (sada preminuli) suprug. Zoričina odbrana se sastojala iz tvrdnji da je njen slučaj trajan i nedovršen, te da postoji realna sumnja da je njen sin živ, pošto nema podataka da je preminuo. Sud je stao na njenu stranu i naredio da se Zorici u roku od tri meseca isplati 10.000 evra naknade, kao i 1.800 evra za troškove advokata. Međutim, Strazbur je ovom prilikom istakao najbitniji zaključak. - Nikakav novac ne može da vrati mog sina, koji je negde živ i možda ima drugu porodicu, ni ne zna za mene. Ne zna da ga tražim već više od 30 godina. Sud je naredio Srbiji da u roku od godinu dana od pravosnažne presude (9. septembar 2013, prim. aut.) uradi nešto po pitanju pronalaska sve te dece, i svi mi sad čekamo septembar i neke rezultate. Ako se ne učini nijedan korak, opet ću tužiti državu i opet idemo u Strazbur. Roditelje vređa to što država pokušava da novcem nadoknadi gubitak naše dece. Mi nećemo zaboraviti ono što nam se desilo i to nije neka teorija zavere, to je nešto što nam se desilo i nastaviće da se dešava dok god u Srbiji za to postoji podloga - kaže Zorica, koja je zbog pretrpljenog stresa lečena od depresije od 2009. do 2011. godine, a suprug joj je preminuo prošle godine i nije dočekao epilog i pronalazak svog sina.
Ministarstvo pravde navodi da je glavni cilj da se do 9. septembra 2014. godine uspostavi "mehanizam" koji će raditi na ovim slučajevima. - Taj "mehanizam" treba da obezbedi i odgovarajuću materijalnu naknadu onim roditeljima za koje se utvrdi da su u sličnoj situaciji kao Zorica Jovanović. S obzirom na to da je presuda postala pravosnažna 9. septembra 2013. godine, rok za uspostavljanje mehanizma je 9. septembar 2014. godine. Dakle, rok od godinu dana odnosi se na uspostavljanje mehanizma, a ne i na konačno pružanje odgovora i isplatu naknade drugim roditeljima. Prvenstveni zadatak ovog mehanizma će biti da se utvrdi koji roditelji nisu dobili jasan odgovor o sudbini svoje dece, a kada se utvrdi koji su to roditelji, pored toga što će se preduzeti raspoložive mere kako bi se došlo do što preciznijih podataka o sudbini njihove dece, utvrdiće se i pravo na određenu naknadu. Način određivanja iznosa naknade takođe treba da se utvrdi do isteka roka od godinu dana od pravosnažnosti presude - kažu za 021 iz Ministarstva pravde. Ova radna grupa je od oformljenja, 3. februara ove godine do danas održala dva sastanka, sa ciljem da se prikupe podaci o svim prijavljenim slučajevima, navodi se u odgovoru Ministarstva pravde dostavljenom našoj redakciji. U Srbiji šest hiljada roditelja traga za nestalim bebama U poslednjih pet decenija raste broj prijava u vezi sa bebama oduzetim na porođaju, a samo tokom 2013. i 2014. godine 37 porodica je prijavilo da im je dete, ubrzo nakon porođaja, proglašeno mrtvim pod sumnjivim okolnostima, podaci su Beogradske grupe roditelja i nevladine organizacije ASTRA. U Novom Sadu i u prigradskim naseljima postoji između 20 i 25 roditelja koji su se tokom ove i prošle godine javili udruženjima roditelja sa sumnjama da im je dete postalo žrtva trgovine decom, što daje konačnu cifru od 6.000 roditelja koji tragaju za nestalom decom. Ova cifra ne može da bude konačna jer postoje roditelji koji, iz straha, neverice ili nepoverenja u zakonsku regulativu države, nikada ne prijave svoje slučajeve. Masovna prijava slučajeva nestalih beba počela je 2002. godine, kada je isplivalo neverovatno mnogo slučajeva mrtvorođene dece, sa sličnim karakteristikama: u slučaj su uvek bili upleteni isti lekari, bolničari i mrtvozornici, nije poštovan protokol namenjen ovim situacijama, a čak ni za jedan slučaj ne postoji potvrda da je dete preminulo. Ovo su, kako kaže Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja, samo neki od propusta napravljeni u aferama nestalih beba, a država skoro ništa ne čini da bi se otkrilo gde su ova deca završila. - Nakon porođaja, majkama su lekari saopštavali da im je beba "preminula". Decu im nisu dozvolili da vide, identifikuju i sahrane. Tako se radilo decenijama, a sumnja je bila sve vreme tu. Svi nestanci beba odvijali su se po istom scenariju, samo je razlika u mestu, godini i vremenu rađanja deteta. Naravno, roditelji su se obraćali i tražili dokumentaciju u porodilištima, institutima za prevremeno rođenu decu, opštinskim matičnim službama, tužilaštvima, sudovima, policiji, ministarstvima... i nailazili su na prazna mesta u protokolima, greške u godinama zavođenja, neslaganja u telesnim merama novorođenčadi, a nedostajala je i tajna medicinska dokumentacija. Kada smo zvali Zdravstvenu inspekciju, videli smo da se broj beba i porodilja ne slaže. Na kraju, preuzimali smo kalupe po bolnicama i samoinicijativno radili DNK analize a dobijali rezultate koji ili nisu ljudskog porekla, ili su delimično uništeni, pošto su nađeni tragovi formalina - kaže za 021 Mirjana Novokmet i dodaje da ni pogrebna preduzeća nisu imala informaciju o tim bebama, iako su ih medicinski radnici upućivali u ta ista preduzeća. To roditelje navodi da sumnjaju da im deca nikad nisu bila sahranjena.
Zakon o nestalim bebama uskoro pred poslanicima Pravnica Vesna Rakić Vodinelić za 021 kaže da je zakon o nestalim bebama, čiji je ona autorka, gotov i da će se javno predstaviti 30. maja. Dokument će se potom naći i pred poslanicima Skupštine Srbije na razmatranju. - Više od ovoga trenutno ne mogu da vam kažem jer je situacija komplikovana, ali nadam se da će ovaj zakon biti usvojen i doprineti konačnom rešavanju problema nestalih beba u Srbiji - kratko je poručila Vesna Rakić Vodinelić. Povodom 25. maja, Međunarodnog dana nestale dece, Beogradska grupa roditelja, organizacija ASTRA i Forum roditelja organizovaće konferenciju 30. maja u Beogradu. Tom prilikom organizacije i učesnici ukazaće na nedovoljnu aktivnost države prema problemu nestalih beba. Takođe, oni će urgirati da se izvrši veliki pritisak, kako se ovi slučajevi ne bi sveli na puko materijalno zadovoljavanje potreba nekoliko hiljada roditelja i skretanje pažnje sa najvećeg od svih pitanja: gde su ove bebe, da li su žive? Ukoliko nisu, gde su njihova beživotna tela završila?
Beba dobila ocenu 10, a sutra peminula – Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio takozvanu "ocenu 10" od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog - pucanje kapilara na mozgu. Kako, zašto se odjednom to desilo nikad nisam saznala, jer mi nisu ništa više rekli. Pokušala sam da ga tražim po bolnici, ali su me sprečili, pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav – ispričala je Zorica Jovanović. U nedostatku zakonske regulative, Zorica i njen suprug čekali su da im se saopšte neke vesti, a rečeno im je da će obdukcija biti obavljena u Beogradu, daleko od njihovih očiju. Kako su godine prolazile, a zakonska regulativa i dalje izostajala, Zorica se bezuspešno nadala da će saznati šta se dogodilo sa njenim sinom, a njene nade su se povećale kada je saznala da nije usamljeni slučaj. Ona 2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih, kao i da u neformalno napisanom lekarskom izveštaju stoji da je uzrok smrti bebe nepoznat. Iste godine masovno se pojavljuju slični nestanci beba iz porodilišta, a Zorica se, ohrabrena brojem roditelja koji su od 2002. godine masovno prijavljivali svoja iskustva iz porodilišta, obratila Strazburu. Država Srbija, kako kaže, konstantno sabotira njenu potragu za sinom, time što ne sarađuje i ne sprovodi nikakvu aktivnost da se uđe u trag tom detetu. Zorica 2003. godine podnosi krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ali je prijava odbačena. - Tri godine kasnije, Skupština Srbije je izašla sa izveštajem koji je sraman. Pošto se moj slučaj dogodio osamdesetih, kada nije bilo zakona koji se odnosio na krađe beba, objasnili su mi da je sada nemoguće rešiti moj i slične slučajeve jer su zastareli. Do 2010. godine su oni ovo ponavljali, a jedini koji je nešto uradio da se pomerimo sa mrtve tačke je Zaštitnik građana (Saša Janković, prim. aut.) koji je te godine rekao da država nije činila sve da reši ove slučajeve i da je moguće da su te bebe od svojih roditelja oduzete, žive i zdrave. Moj sin je živ i ja jako verujem u to. Ako država ne želi da mi pomogne da ga pronađem, idem u Strazbur – kaže Jovanovićeva. Na Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbegava da joj pruži informacije o rođenom detetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastarelošću celog slučaja. Osim toga, navedeno je da, u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka, iako je bilo nekoliko izveštaja o nestalim bebama od 2003. do 2013. godine. Strazbur istakao najbitniji zaključak Sporno je, tvrdi država, što krivičnu prijavu nije podnela ona, već njen (sada preminuli) suprug. Zoričina odbrana se sastojala iz tvrdnji da je njen slučaj trajan i nedovršen, te da postoji realna sumnja da je njen sin živ, pošto nema podataka da je preminuo. Sud je stao na njenu stranu i naredio da se Zorici u roku od tri meseca isplati 10.000 evra naknade, kao i 1.800 evra za troškove advokata. Međutim, Strazbur je ovom prilikom istakao najbitniji zaključak. – Nikakav novac ne može da vrati mog sina, koji je negde živ i možda ima drugu porodicu, ni ne zna za mene. Ne zna da ga tražim već više od 30 godina. Sud je naredio Srbiji da u roku od godinu dana od pravosnažne presude (9. septembar 2013, prim. aut.) uradi nešto po pitanju pronalaska sve te dece, i svi mi sad čekamo septembar i neke rezultate. Ako se ne učini nijedan korak, opet ću tužiti državu i opet idemo u Strazbur. Roditelje vređa to što država pokušava da novcem nadoknadi gubitak naše dece. Mi nećemo zaboraviti ono što nam se desilo i to nije neka teorija zavere, to je nešto što nam se desilo i nastaviće da se dešava dok god u Srbiji za to postoji podloga – objašnjava Zorica, koja je zbog pretrpljenog stresa lečena od depresije od 2009. do 2011. godine, a suprug joj je preminuo prošle godine i nije dočekao epilog i pronalazak svog sina. Iz Ministarstva pravde za Radio 021 kažu da je oformljena radna grupa sa ciljem da utvrdi tačan broj roditelja koji tragaju za decom. Ta grupa se sastoji od predstavnika iz Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva pravde i državne uprave i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Uključen će biti, kako kažu, i Ombudsman. Uspostavljanje mehanizma Ministarstvo pravde navodi da je glavni cilj da se do 9. septembra 2014. godine uspostavi "mehanizam" koji će raditi na ovim slučajevima. – Taj "mehanizam" treba da obezbedi i odgovarajuću materijalnu naknadu onim roditeljima za koje se utvrdi da su u sličnoj situaciji kao Zorica Jovanović. S obzirom na to da je presuda postala pravosnažna 9. septembra 2013. godine, rok za uspostavljanje mehanizma je 9. septembar 2014. godine. Dakle, rok od godinu dana odnosi se na uspostavljanje mehanizma, a ne i na konačno pružanje odgovora i isplatu naknade drugim roditeljima. Prvenstveni zadatak ovog mehanizma će biti da se utvrdi koji roditelji nisu dobili jasan odgovor o sudbini svoje dece, a kada se utvrdi koji su to roditelji, pored toga što će se preduzeti raspoložive mere kako bi se došlo do što preciznijih podataka o sudbini njihove dece, utvrdiće se i pravo na određenu naknadu. Način određivanja iznosa naknade takođe treba da se utvrdi do isteka roka od godinu dana od pravosnažnosti presude – rekli su za 021.rs iz Ministarstva pravde. Ova radna grupa je od oformljenja, 3. februara ove godine do danas održala dva sastanka, sa ciljem da se prikupe podaci o svim prijavljenim slučajevima, navodi se u odgovoru Ministarstva pravde dostavljenom našoj redakciji. Šest hiljada roditelja u Srbiji traga za nestalim bebama U poslednjih pet decenija raste broj prijava u vezi sa bebama oduzetim na porođaju, a samo tokom 2013. i 2014. godine 37 porodica je prijavilo da im je dete, ubrzo nakon porođaja, proglašeno mrtvim pod sumnjivim okolnostima, podaci su Beogradske grupe roditelja i nevladine organizacije ASTRA. U Novom Sadu i u prigradskim naseljima postoji između 20 i 25 roditelja koji su se tokom ove i prošle godine javili udruženjima roditelja sa sumnjama da im je dete postalo žrtva trgovine decom, što daje konačnu cifru od 6.000 roditelja koji tragaju za nestalom decom. Ova cifra ne može da bude konačna jer postoje roditelji koji, iz straha, neverice ili nepoverenja u zakonsku regulativu države, nikada ne prijave svoje slučajeve. 021.rs
Međutim, eksperti tvde da je osnovna pretpostavka da svaki čovek ima jedinstven otisak koji se brzo može proveriti kroz kompjuterske baze. Forenzičar Majk Silverman koji je policiji predstavio prvi automatizovani sistem za detektovanje otisaka prstiju, tvrdi da su ljudske greške, delimični printovi i lažni otisci dokaz da ova vrsta identifikacije nije pouzdana kao što se veruje. On je objasnio da još niko nije dokazao da su otisci prstiju jedinstveni pošto članovi porodice mogu imati isti obrazac, odnosno šare. Takođe, problemi koji se javljaju jesu otisci kod starijih osoba koji se mogu razlikovati od onih iz mlađih dana, jer vremenom koža gubi elastičnost i u retkim slučajevima dešava se da nekim ljudima jagodice na prstima postanu glatke.
"U suštini se ne može dokazati da ne postoje dva ista otiska prstiju. Kada se u obzir uzmu svi detalji, svaka brazda, može se zaključiti da ne postoje dva identična otiska, čak i kada bi ga napravili sa istog prsta jedan za drugim", kaže Silverman. On dodaje da ovakva vrsta dokaza zahteva i stručno ispitivanje kako bi se utvrdilo da li je otisak sa mesta zločina i otisak iz baze podataka uzet sa istog prsta. U svetu postoje brojni slučajevi u kojima su nevini ljudi pogrešno osuđeni zbog dokaza otisaka prsta, navodi Telegraf.
Kako god, tek evropski mediji najavljuju čipovanje novorođenčadi i u Evropi i to od maja ove godine. Čipovanje beba će ići uz vakcinu koju bebe primaju prvog dana po rođenju! Sve se radi pod parolom da bi čipovi trebalo da pomognu u traženju sve većeg broja nestale dece?! Mikročip je zapravo mini tehnička kartica, veličine nevidljivog zrna prašine i na njoj bi trebalo da budu ispisani svi podaci o bebi sa GPS uređajem koji se puni svake druge godine u bolnici. Ovaj mikročip će biti direktno povezan sa satelitom tako da onaj ko ga nosi nikada neće moći da bude bez nadzora, tvrde neki evropski mediji. Ugrađivaće se u javnim bolnicama svim bebama u EU i to besplatno, ako roditelji to žele. Ubacivaće se u lakat leve ruke, ispod kože. - Činjenica je da je čipovanje ljudi vrhunac zla koga bi trebalo svi da se plaše. Moć, kontrola i potpuna vlast nad čovekom već su neko vreme vrlo vidljivi u društvu, a čipovanje budućih generacija u neku ruku će predstavljati potpuno ostvarenje tog zlokobnog plana usmerenog na potpunu kontrolu čoveka - upozorava Svetozar Radišić, stručnjak za vojne doktrine i strategije i pukovnik u penziji, smatrajući da je reč o veoma opasnoj tehnologiji. Ono najgore jeste mogućnost zastrašivanja roditelja, koji će zbog lažne bezbednosti, možda masovno morati da pristaju na potpunu kontrolu. - Čip će biti zamena za ličnu kartu kakvu danas poznajemo. Ovo je samo vrh ledenog brega od onoga šta nas sve tek čeka u budućnosti - tvrdi Pol Mekgajer, koji se ovom temom pozabavio i u svojim knjigama. Čipovanje može biti protureno i kao modni trend i deo prestiža, kao što je već isprobano u Holandiji. Naime, jedan prestižni noćni klub čipuje sve one koji navrate u provod kod njih i to tako što im implatiraju mali RFID čip u lakat. Na tom mikročipu su ispisani svi lični podaci, ali i neka vrsta platne kartice. Kad račun stigne, korisnici podignu lakat i ručnim čitačem im se iščita ceh i naplati račun. Ovom kontrolom dobija se tačni uvid u sve podatke o onome ko plaća račun, čime se bavi, šta je kupovao, kao i gde je išao.
Život dvogodišnjih bliznakinja Anđeline i Angeline uskoro će se, po drugi put, promeniti iz korena, čim drugostepeni sud potvrdi presudu da budu oduzete "roditeljima". Kako je utvrdila policija, ove dve bliznakinje lažni roditelji E. D. i J. M. iz beogradskog naselja Kijevo kupili su dok su još bile bebe za samo 600 evra! Tačnije, njima su naplatili dug od prijateljice, koja je devojčicama inače baka. Slučaj je prvi otkrio gradski Sekretarijat za socijalnu zaštitu, Sektor za raseljavanje nehigijenskih naselja i socijalno stanovanje, koji je pre oko godinu i po obavestio MUP. Međutim, nadležni u početku nisu adekvatno odreagovali, pa se deca još nalaze u porodici koja ih je "usvojila" mimo svih pravila i procedura. - E. D. i J. M., vanbračni supružnici, mesecima su pokušavali da dobiju dete, pa čak i veštačkom oplodnjom, ali bezuspešno - navodi naši izvor iz beogradske uprave. - Kada su zaposleni u Sektoru kod njih zatekli dve devojčice, E. im je objasnila da je decu "usvojila" preko Centra za socijalni rad. Ovo se ispostavilo kao laž, pa je od Centra u Rakovici traženo da reaguje. Tim centra je izašao na teren i ustanovio da E. dobro brine o deci, da je njen nevenčani suprug upisan u krštenicu kao otac i da nema razloga da se deca oduzimaju. Sektor je zatim uputio dopis Centru za socijalni rad Barajevo da ispita slučaj jer su sumnjali da je usvojenje legalno pošto im se nekoliko meseci pre toga E. žalila da joj poznanica M. F. duguje 600 evra.
"Nova" majka E. D. je, inače, pre toga napustila svoje četvoro biološke dece, a i sama potiče iz problematične porodice. Majka joj je bila vlasnica javne kuće, a brat proveo 12 godina u zatvoru zbog krijumčarenja ljudi u Italiju. Ovaj slučaj, nažalost, nije retkost. Samo u toku prošle godine, od 92 otkrivene žrtve trgovine ljudima, vladin Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima evidentirao je 45 maloletnika - 40 devojčica i pet dečaka. Godinu pre toga otkriveno ih je 33. Dve male žrtve su "ekspeditovane" u inostranstvo (jedna zbog radne eksploatacije, druga zbog prinudnog braka), dok su ostale uključene u različite vrste izrabljivanja u Srbiji. Podaci i nevladinih organizacija i ovog vladinog tela pokazuju da broj dece žrtava iz godine u godinu raste, pa se računa da mlađi od 18 čine čak trećinu ukupnog broja preprodatih ljudi. Njihova cena kreće se od 200 do nekoliko hiljada evra. Najskuplje su bebe, koje se prodaju i za više od 10.000 evra. Marko Šijan iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima kaže da ponekad roditelji decu ne prodaju, već ih daju u "kopmenzaciju", i to u porodicama u kojima je neko alkoholičar, a familija u dugovima, pa daju dete umesto para. - Jednu 13-godišnju devojčicu roditelji su prodavali nekoliko puta. Prodaju je jednom čoveku, pa je onda nagovore da pobegne, da bi je prodali drugom. Na kraju je završila sa starijim čovekom gde ju je cela njegova porodica tukla. Toliko su se iživljavali da je u trudnoći izgubila bebu. Imali smo slučaj i dvanaestogodišnje devojčice, koju je stanodavka kod koje je živela sa majkom vrbovala za prostituciju. Dete je pod pretnjom batinama moralo da pruža seksulne usluge. Vodila bi je na magistralni put, gde bi joj ugovarala mušterije za 2.000-3.000 dinara, a klijenata je bilo po pet-šest dnevno - kaže Šijan.
Sudije i tužioci čiji je rad doveo do zastarevanja predmeta nisu kažnjavani, nego su, naprotiv, najčešće napredovali. Drastičan je primer sudija koje nisu odgovarale ni za izbornu krađu 1996-97. godine. I kao što svaki nekažnjeni zločin ostavlja neizbrisiv trag poniženja na žrtvama, tako i nekažnjavanje odgovornih u pravosuđu degradira ceo sistem. Političke vlasti koje su sprovele neuspešne reforme pravosuđa nisu odgovarale. To su i razlozi zbog kojih Evropska unija insistira na tome da se tokom pregovora o poglavljima 23 i 24 na pravno odgovoran način zatvore svi stari slučajevi, posebno da se rasvetle oni sa političkom pozadinom.
- Pitanje odgovornosti u pravosuđu nikada nije bilo postavljeno na pravi način. Recimo, u jednom predmetu nedozvoljenih polnih radnji pred novosadskim sudom je praktično protiv svih sudija koji su ga se dohvatili, od sudija osnovnog do Vrhovnog suda, pokrenut postupak za razrešenje, a nijedan postupak nije okončan razrešenjem. Paradoks je da se u slučaju pokretanja postupka odgovornosti protiv dvojice sudija jednom stavljalo na teret da je određivanjem pritvora i raspisivanjem poternice onemogućio postupak jer je okrivljeni pobegao, a drugom sudiji da nije odredio pritvor i da je odgovoran jer ne mogu da nađu okrivljenog. Najčešće su takvi postupci završavani bez epiloga - kaže za “Blic” Radovan Lazić, zamenik apelacionog tužioca u Novom Sadu. Do pre dve godine nije bilo organa koji su radili na postupcima disciplinske odgovornosti. Oni institucionalno nisu postojali do 2009. Ni za sudije ni za tužioce. Tek pre dve godine je za sudije, a pre godinu dana za tužioce donet pravilnik o disciplinskoj odgovornosti i formirani su disciplinska komisija i disciplinski tužilac.
Građani su uvereni da političari i malobrojni pripadnici uticajnih krugova imaju vlast nad pravosuđem. Prema istraživanju Strateškog marketinga, objavljenog pre nekoliko dana, 71 odsto građana ne veruje u sudove, a 70 ne veruje u tužilaštvo. Od svih državnih institucija, građani Srbije najmanje poverenja imaju u pravosuđe. Sudovi koji nemaju predsednike i koje nedopustivo dugo vode vršioci dužnosti ne mogu biti otporni na pritiske.
Simbol pravosuđa u kome su povlašćeni izbegli kaznu, a žrtve dodatno ponižene postupanjem suda i tužilaštva je Požarevac, rodni gradić porodice Slobodana Miloševića i bahate vladavine režima devedesetih, u kome ni policajci batinaši ni članovi porodice Milošević nisu kažnjeni. Žrtve u njemu žive sa jakim osećanjem nepravde i nemoći pred moćnom mrežom političara, pravosuđa, tajkuna i službi bezbednosti, što predstavlja pravu sliku srpskog pravosuđa, s ogromnim brojem zastarelih slučajeva.
Istraživanje sproveli: T. Spaić, V. Cvijić, M. Ilić, N. Latković, B. Anđelić, N. Jaćimović
Ovo je priča o roditeljima koji sumnjaju u to da su im deca pri rođenju ukradena i o njihovoj potrazi za istinom. Niti oni, niti pisac ovih redova, nemaju nameru da povređuju one roditelje koji su legalno i iz poštovanje svih zakonskih procedura usvojili svoju decu, niti tu decu. Očuvati i pružiti ljubav detetu koje je iz ko zna kojih razloga ostalo bez roditelja je divna stvar i to niko ne sme da kalja. Ovo nije priča o primerima divnih, časnih i požrtvovanih ljudi, koji nekom napuštenom detetu pružaju toplinu doma, svoju brigu, pažnju i ljubav. Ovo je priča o onim ljudima koji su, ko zna na koji način, ko zna pošto i ko zna iz kojih razloga, usvojili i sa isto toliko ljubavi, pretpostavljam, očuvali onu decu koju roditelji nisu napustili, koje se nisu odrekli, koja su se nekim čudnim putevima, ali ne Gospodnjim, našla u njihovom zagrljaju. I koji sve čine da ta deca nikada ne saznaju istinu o svom poreklu i o načinu na koji su došla u njihov dom, umesto u kuću roditelja koji su im se radovali. Ovaj tekst je već za jednu noć izazvao brojne reakcije ljudi koji u svom okruženju znaju za sporne smrtne slučajeve tek rođenih beba, ali i onih koji se danas bave škakljivom problematikom i praksom usvajanja dece. Zbog toga nameravm da na ovu temu pišem još. Nadam se i tekstu osobe koja direktno radi na poslovima usvojenja i koja tvrdi da danas nema mogućnosti za ovakve radnje. Mislim da sam bila dovoljno jasna, ali ponavljam - ni na koji način ne želim da povredim sve one časne ljude koji su svoju usvojenu decu dobili postujući zakonsku proceduru. I koji nikada toj svojoj deci nisu pričali o tome kako su ih pravi roditelji odbacili, kako ih nisu voleli, kako su ih se svojevoljno odrekli, a da im pri tome ne dozvoljavaju ili na svaki način pokušavaju da ometu kontakt sa njima. Mora da je velika muka, to, da ti život protiče u sumnji da negde postoji, da se smeje, raduje ili plače, da uči ili odbija da uči, da je zdravo ili da se leči ili da nema ko da leči tvoje dete za koje su ti davno, po njegovom rođenju rekli da je mrtvo. Mora da je jako teško kada u svakoj devojčici godina tvoje ćerke, za čiju se sudbinu pitaš svakog jutra i svake večeri pred san, vidiš svoj osmeh, nebo plave oči, svoje i(li) svoje žene ili pokret tvog deteta, onog koje ima sreću da odrasta sa svojim roditeljima. Mora da mnogo boli kada gledaš kako sutira loptu neki dečak, onako kako bi ti učio svoga sina istih godina, da ti nekog davnog dana u porodilištu nisu rekli- rođeno mrtvo. Isti scenario svih sumnjivih priča Koji i koliki monstrumi mogu da budu ti, ljudi-neljudi, kada odluče da časno zanimanje medicinskog radnika nadgrade aktivnošću koja se svodi na to da majci koja ga je devet meseci nosila ispod srca, gledajući je u oči, kažu - rodila si mrtvo... Koliko zla i nečoveštva mora da teče u njihovim venama pa da budu sposobni da urade sve kako bi se žena za koju je redovnim kontrolama utvrđivano toliko puta da, zdrava, nosi zdravo dete, a da ipak izrežiraju "komplikovani porođaj s fatalnim ishodom po bebu", iz kojeg se majka obavezno budi iz anestezije, svesna jedino ogromnog bola koji joj guše tabletama za smirenje i hladnokrvnim rečenicama - "Mlada si ti, rodićeš zdravu decu"? Kako je njima, kako se osećaju kada odu svojim kućama, svojoj deci, kada se raduju njihovim uspesima i kada bdiju nad njima dok su bolesni, kada im kupuju rođendanske poklone ili ih prate na ekskurzije? S kojim mislima se oni bude? Mogu li oni da spavaju? Provela sam danas jedan deo dana sa roditeljima koji su u jednom trenutku prestali da veruju u priču koja im je, dok su još bili u onom najvećem bolu i šoku, odverglana po izgleda uigranom scenariju kada je krađa beba u pitanju. Kada uporede sopstvena iskustva sa drugima, sve se svodi na priču koju je napisala Milanka Momčilović i koju sam objavila na ovom blogu. Ovih dana Milanka Nišlijama objašnjava zašto Udruženje roditelja nestalih beba prikuplja 30.000 potpisa za Peticiju kojom će se inicirati donošenje zakona po kojem zločin krađe beba ne zastareva. Da više ni jedan jedini roditelj u ovoj zemlji ne bi osetio njihovu bol kada su im izdeklamovane priče o mladosti i novom rađanju, u koje su uvijeni, smatraju, toliki zločini nad njihovom decom. Koja, sumnjaju, danas negde rastu, pevaju i plaču, smeju se, igraju, uče... Kojima se raduju neki ljudi koji su, opet sumnjaju, dali neke velike pare onim nehumanim ljudima u belom, kako bi ih otrgli od njih, bioloških roditelja koji su im se isto toliko i još više radovali, ne dočekavši da vide njihov prvi osmeh i zub, da čuju prvu reč, da ih nauče prvom koraku.
"Idite kući, čuvajte tu decu koju imate!" Slušala sam sa koliko volje i energije prolaznicima, i radoznalima i sumnjičavima, i raspoloženima i namrgođenima, i razumnima i onima koji su ko zna od koga poslati da kažu, opomenu, upozore - "šta vi ovde tražite, idite svojim kućama, imate decu..." - kako svima njima objašnjava ciljeve Udruženja i potrebu za donošenjem pomenutog zakona. I u međuvremenu, slušala sam ispovest Nišlije Zorana Zdravkovića, koji takođe nikada nije dobio dokaže da je njegova prva ćerka, rođena 1993. godine, zaista umrla na rođenju. - Znam samo da je doktor koga su nam ponudili kao vezu za porođaj satima sedeo sa mnom, jednim običnim mužem jedne obične žene koja očekuje porođaj i da me je do tančina ispitivao o našem zdravstvenom stanju, o našim precima, o njihovim bolestima, o tome da li i moja žena, koju još nije upoznao, ima plave oči kao ja. Mnogo godina posle, kada je počelo da se priča o otetim bebama, setio sam se tih razgovora i onda tek počeo da sumnjam. I naravno, tek onda smo shvatili da je i otpusna lista moje žene nečitko i nepravilno popunjena i da se i nasa priča uklapa u šablon po kojem je obavljana krađa beba. Samo da znaju da ih se nismo odrekli Dok listam knjigu-svedočanstvo o krađi beba u ovoj zemlji, Zoran sumnjičavo vrti glavom. - Teško je nositi se sa njima, nije to tek pojedinac ili sačica, ko zna ko je sve tu umešan i ko sve stoji iza njih. Zato su i nama sva vrata zatvorena i zato ništa ne mogu da urade ni oni ljudi koji imaju očigledne dokaze za krađu dece, čak ni oni koji su svoju ukradenu decu pronašli. Ispostavi se, skoro uvek, da su i ta deca instruisana, da i sama odbijaju ili nevoljno prihvataju susret sa pravim roditeljima. Njima su glave napunjene pričama o tome kako su ih biološki roditelji ostavili, kako su ih se odrekli i kako su ih dali drugima zato što ih nisu voleli. Razumljivo je ponašanje te dece i svima nama je apsolutno jasno da se i njihovi životi ruše kada dođe do saznanja da ih je onaj ko ih je toliko godina čuvao i podizao, zapravo oteo od pravih roditelja. Zato i ne tražimo da nam se deca vrate. Najveći dokaz naše ljubavi jeste upravo to pristajanje da ostanu tamo gde su i gde su voljeni, ma koliko je nama boli naneto tom krađom. Samo da oni budu srećni. Nama je dovoljno da znamo da su zaista živi, da im je dobro i da znaju, da im samo kažemo da nikada nismo prestali da mislimo na njih i da ih volimo, iako su nam ih istrgli iz ruku onda kada ništa nisamo znali, pa ni da se borimo za njih. Samo se pitam, ako ih ti novi roditelji toliko vole, zašto ih uče da mrze nas, biološke roditelje. Zašto ih uče da nas izbegavaju i da nas smatraju za neprijatelje, za one koji su ih odbacili? I ne znam kako toj deci, kojoj svakako nije lako, da objasnimo, da dojavimo samo ovo - ako znate da ste usvojeni i ako vam ti roditelji brane da vidite svoje biološke roditelje i ako vam pričaju da su vas se oni odrekli i da vas nisu voleli, to je već prvi znak da posumnjate u to da nisu do vas došli na legalan način. Da su, u svom bolu zbog toga što nemaju vlastito potomstvo, odlučili da sebi kupe bebu, bez obzira na to koliko će time unesrećiti neku majku i nekog oca.
Povodom krađe i prodaje beba – čim se sastavi nova vlada Republike Srbije – treba što pre ustanoviti specijalnu skupštinsku komisiju koja će se pozabaviti haosom i bezakonjem a odnosi se na krađu – to jest, prodaju novorođenčadi širom Srbije a ne, samo, u Beogradu i drugim mestima!… Treba saslušati sve oštećene!... Na Radio-Fokusu, 18. marta, oko 14 do 15 sati, čuo sam, delimično, radio-emisiju od koje mi se kosa ježi! Bezbroj slučajeva krađe beba, a pomoći nema!… I ne, samo, krađe, već i drugih slučajeva koji su povezani s decom… s dokumentacijom!… Javljalju se razni slušaoci… Iznose svoje slučajeve, bolove i patnje…Tako saznajemo, između ostalog, i ovo... Rodila živu i zdravu bebu, sutra joj rekli da je beba umrla!… I uvek kažu ono klasično: „Ne sekirajte se, mladi ste, biće još beba!“… A šta je s njenom bebom?! Nikad nije saznala! Rodile je dete, a nije ga ni videla!... Srbijo, pomozi!... Kad je tražila izvod iz Matične knjige rođenih, rekli joj, na šalteru, da ga ne mogu izdati jer su podaci nepotpuni… Kad je zahtevala, ipak, da joj se izda taj dokument, dobila ga je, i, to, posle tri meseca, s drugim podacima oca i majke!... Slušateljka je očajna!... Srbijo, pomozi!... U emisiji smo saznali da, vrlo verovatno, postoje, duple Matične knjige rođenih!… Nemogućno je da se, tom, ne može ući i trag!… Ko vodi „duplo knjigovodstvo“ i s kojim ciljem?! Da li je i ovde upleten bezočan nemoralan biznis?!… Možda i kriminal?!... Srbijo, pomozi!... Jedna slušateljka navodi da nikad nije uspela da pronađe mesto gde je sahranjena njena tek rođena beba!… Sve je pokušala, svud „zid“ nerazumevanja, „zapreke“, „nepotpuni“ podaci, različite dijagnoze zbog kojih je beba umrla, neslaganje u datumima, imenaima osoblja, uopšte, propusti u ažuriranju podataka, razne „omaške“ i sl., svim i svačim se služe porodilišta da bi zataškale ovakve i slične slučajeve... Srbijo, pomozi!... Jedan slušalac navodi primer iz crkvene porte. Majka s dvoje dece, jedno na jednom krilu, dugo na drugom krilu, ljubi ih, a treće dete, malo starije, prilazi i majka, to jest, „majka“, ga „otura“ od sebe i kaže mu: „Ti ne!“ Radi se o tom što je ljubila ono dvoje dece koja su njena, a devojčica koja je prišla da i ona dobije malo ljubavi, bila je kod nje u svojstvu „brige hraniteljske porodice“, a centar za socijalni rad ju je dodelio njenoj porodici na šest meseci! Posle isteka tog roka, dete se daje drugoj hraniteljskoj porodici! To tvrdi slušateljka Radio-Fokusa koja se, kao i drugi slušaoci, uživo uključila u program. Dati dete na šest meseci! To je bezdušno iznajmljivanje dece! Kao da je u pitanju rentakar!… I to se dešava s tako malom decom kad im je ljubav najpotrebnija!... Srbijo, pomozi!... Još jedan drastičan slučaj, a radi se o usvajanju dece… Slušateljka se žali da nije uspela da usvoji dete jer su joj stalno tražili nove i nove dokaze, iako u svem zadovoljava uslove za usvajanje dece… Kasnije je saznala da su to dete usvojili stranci. Ona sumnja da naši centri za socijalan rad „učestvuju“ (što je teška optužba) u prodaji naše dece u inostranstvo!... Srbijo, pomozi!... Jedna slušateljka je navela podatak o izdavanju izvoda iz Matične knjige rođenih u SO „Savski venac“. Rekli su joj da ne mogu da joj ga izdaju jer se „prepisuju knjige“!... (Po zakonu, državni organ je dužan da izda dokument!)... Srbijo, pomozi!... Priredio: V. V. M.
Članovi udruženja Roditelji nestalih beba Srbije traže i video nadzor u porodilištima jer je kako su istakli na sastanku u Skupštini Srbije sa ministarkom zdravlja Slavicom Đukić Dejanović, gde su došli na poziv predstavnika poslaničkog kluba socijalista, krađa novorođenčadi je i dalje svakodnevna pojava. Tvrde da postoji lanac krađe u koji su uključeni lekari, babice, čistačice, servirke, matičari, policija...
- Analiza će se raditi u laboratorijama van zemlje zbog lošeg iskustva kod nas. Radili smo šest DNK analiza u privatnim klinikama u Srbiji i svi ti rezultati su bili negativni, a u Beču pozitivni - naveo je on. Slavica Đukić-Dejanović je podsetila da je na inicijativu SPS 2005.g. osnovan anketni odbor čiji je rad rezultirao zakonskim izmenama i roditelji su dobili pravo na uvid u dokumentaciju i da vide umrlu bebu. Dodala je da u prethodnom periodu nije stigla nijedna primedba na rad porodilišta.
Četrdeset godina unazad, uprkos tolikog napretka u medicini, čitav lanac ljudi učestvuje u u zločinu bez presedana. Da nisam slučajni učesnik ne bih možda ni pisala o ovoj za mene jako teškoj temi. Ja sam imala sreće i uspela sam da spasem bebu. Međutim, nisu svi bili te sreće. Evo istinitog toka događaja koji mi je ostao urezan u pamćenju iz minuta u minut. Badnje veče pre šesnaest godina. Kao četvrto dete (carskim rezom) rodila sam prekrasnu devojčicu. Naravno zbog teške operacije nisam je videla odmah. Ali kao iskusna majka koja červrti put dolazi na isto odeljenje Ginekološko akušerske klinike u Višegradskoj znala sam mnoge doktore, babice, čistačice, proceduru i svaku prostoriju gde bi mogle biti bebe. Božićno jutro ulepšala je nova mlada doktorka u preskupoj bundi i neverovatno manekenskim izgledom. Obratila mi se rečima: "Srećan božić, vaše dete nije dobro i ne znam da li će preživeti." Postoji li način da objasnim šok koji sam doživela. U noći između porođaja i ovog Božićnog užasa, babica Tanja (kojoj nikad neću moći dovoljno da zahvalim) mi je rekla da sam rodila zdravu devojčicu. I ja sam joj verovala, jer sam je poznavala od prethodnih boravaka. Velika sreća. Jer da mi je bilo prvi put i da nikoga nisam poznavala, ko zna šta bi bilo. U momentu kad je žena od teške operacije potpuno nemoćna da razumno misli, saopštiti nešto tako je ravno pokušaju ubistva. I zato sada potpuno razumem kako im je krađa uspevala. Jer žena je vezana za krevet, posete zabranjene, jer se prva tri dana posle carskog reza porodilja nalazi u šok sobi. Doktori imaju tri dana da učine sve što treba da beba "nestane". Tako da sam ja potražila pomoć od babice Tanje. Ona je išla da vidi gde mi je beba. Nije je našla gde su sve bebe i počinje da nas hvata panika. Iz straha da niko ništa ne posumnja, nismo mogle nikoga ni da pitamo. Drugi dan. Babica Tanja u noćnoj smeni saznaje da je beba smeštena u inkubator i da prima neku terapiju za koju ne zna šta je tačno. Počinjem da paničim i želim da ustanem. Zbog infuzije i bolova ne mogu ni da se pomerim. Treći dan. Majčinska ljubav je zaista nešto najjače na svetu. Uspela sam da se pomerim i nekako da odem do tog četvrtog sprata. Vrata su bila zaključana, a ja sam kroz prozor na vratima videla nekoliko beba. Znala sam iz priče da inkubator može da izazove slepilo. Videla sam neke silne cevčice zabodene u moju bebu. Da sam smela, vrištala bih. Tanja me je naterala da se vratimo. I tada mi je rekla DA IMA SUMNJU, ALI DA NE SME DA RIZIKUJE. Sve mi je bilo jasno. Četvrti dan. Vizita. Plašila sam se da beba već nije odvedena. Nekoj ženi iz susedne sobe prvo su rekli da beba nije dobro, pa onda da su je odneli negde na posebno lečenje, a onda su joj rekli da je beba umrla. Skupila sam hrabrost i tražila otpusnu listu. Pogled te mlade doktorke me je još više učvrstio u ideji da bukvalno pobegnem, jer je redovni otpust posle carskog reza sedmi ili osmi dan. Naravno da nije htela da potpiše otpusnu listu. Opet sreća. Stariju doktorku sam poznavala i ona je pristala da mi potpiše otpust, ali je htela da ipak prvo ona pregleda bebu. Taj sat vremena bio mi je najduži u životu. Doktorka je došla sa otpusnom listom u kojoj su bile navedene razne bolesti i terapije, međutim ta divna žena mi je rekla da ako imam snage da ustanem, bežim sa bebom što pre i da je beba zdrava. Nije mi trebalo mnogo da se organizujem. Uz veliku Tanjinu pomoć, beba i ja smo skoro krijući napustile bolnicu. Sada je ta beba velika, lepa devojka, što je najvažnije zdrava. Jedino što smo, na sreću, kao nus pojavu primene nepoznatih lekova, imali crvenilo nalik koprivnjači koje je trajalo do prve godine života. I što joj se i sad nekad vrlo retko dogodi od jagoda, recimo. Zato, ljudi, budite uporni. Pazite se. Ako sumnjate i najmanju sitnicu, tražite mišljenje i drugih lekara. Ne paničite i probajte sve da učinite dok nije kasno. Nikad neću shvatiti motiv tih ljudi. Krađa bilo čega je zlocin, krađa bebe ne može da se svrsta ni u jedan zločin. To prevazilazi okvire razuma. To je bukvalno da zdravom čoveku uzmeš ruku, nogu ili deo stomaka. Strašno. I koja kazna bi bila primerena za krađu beba? Ne znam, zaista. Šta reći za budućnost? Da li će se ljudi klonirati? Da li će njima upravljati mašine? Da li će i sami biti mašine? Prosto ne znam. Užasavam se od pomisli da ljudski rod neće osetiti taj neverovatan osećaj novog života u sebi. To slatko iščekivanje porođaja. TAJ ČUDESAN MOMENAT KAD PRVI PUT UZMEŠ SVOJU BEBU U NARUČJE. Ako i toga nestane, da li uopšte vredi živeti? U prošlosti, postojale su situacije kada su bogate žene (mahom iz inostranstva) kupovale bebe u našoj zemlji. Majka bi svojom voljom (iz ko zna kojih razloga) prodavala tek rođenu bebu i time gubila pravo da je ikada vidi. Ali ponavljam to je bila kupovina, a ne krađa. Tek 70-tih godina patrijahalne porodice su počele da prihvataju trudnoću svojih neudatih ćerki i sve su se ređe dešavale te užasne prodaje. A onda su počele krađe. Strašno. Sve u svemu, užasna tema, koja hitno zahteva rešavanje. Potpuno podržavam roditelje nestalih beba i želim od srca da im uspe ovaj novi zakon (video nadzor porodilišta i pravo za uzimanje DNK kod sumnje). I da nađu
svoju decu.
(Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije (URNBS)" se pojavilo u javnosti posle presude u Strazburu 2013.g. i lažno se predstavlja - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)
- Imamo dokaze, ali nemamo zakon - istakao je Čičarević i založio se za donošenje posebnog propisa koji će biti vezan samo za bebe. Čičarević je najavio prekretnicu u strategiji sprečavanja krađe beba u porodilištima, o kojoj će biti više reči kroz mesec-dva i dodao da u toj borbi imaju podršku Ujedinjenih nacija. On je podsetio da je za proteklih deset godina prijavljeno više od 1.500 slučajeva krađe beba i da nijedan slučaj nije procesuiran. Ministar zdravlja Srbije Slavica Đukić Dejanović rekla je da je ova teška tema pokrenuta još 2005, kada je doneta izmena zdravstvenih zakona kojom je omogućeno da roditelj čija je beba umrla ima pravo da je vidi. Dosta je urađeno u odnosu na 2005. godinu, ali ne dovoljno - rekla je ona.
BEOGRAD - Predstavnici poslaničkog kluba SPS, sa kojima su danas razgovarali, istakli da je na tom poslu potrebna saradnja ne samo nadležnih ministarstava, već i nevladinog i civilnog sektora.
O probelemu krađe dece iz porodilišta, danas su u Narodnoj skupštini Srbije govorili ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović i Vladimir Čičarević, predsednik Udruženja rodutelja nestalih beba Srbije. Prisustvovao je i Žarko Obradović, kao i nekoliko majki, čija su deca ukradena. Povod za okupljanje bio je zajednička inicijativa Socijalističke partije Srbije i Udruženja roditelja nestalih beba Srbije da se njihove aktivnosti nastave i da se u narednom vremenskom periodu napravi određena strategija koja će sprečiti dalji nestanak beba.
- Ja sam otac kome je dete ukradeno. Krađa beba nije samo krađa, tu postoje gore stvari. Imamo dokumentovane dokaze, imamo nađenu decu, imamo urađene DNK analize, samo država treba da donese pravilne odluke, da istina dođe na videlo. Apelujem na građane Srbije da u porodilištu, ako im se kaže da je dete mrtvo, ne veruju. Imaju puno zakonsko pravo da traže dete na uvid – podseća Čičarević.
Postojalo je bezbroj situacija kad su bebe ispadale iz kolica, sa smrtnim ishodom ili palarizom, a video-nadzor u porodilištima još uvek nije uveden. Slavica Đukić Dejanović kaže da su do je zabeležen napredak kada je sprečavanje krađe dece u pitanju, i da su donete odluke koje će pomoći sprečavanju ovakvih stvari.
Pored uvođenja video-nadzora, zatraženo je donošenje lex specialisa, koji će se odnositi samo na nestale bebe. Srbija će biti prva zemlja u svetu koja će doneti taj zakon, ukoliko se prihvati predlog o njegovom donošenju.
D. Čavić
- Radili smo šest DNK analiza u privatnim klinikama u Srbiji i razultati svih šest su bili negativni, a kada smo ih uradili u Beču, rezultati su bili pozitivni - rekao je Čačarević. Prema njegovim rečima, u lancu krađe beba iz porodilišta su lekari, babice, čistačice, servirke, matičari, MUP, a Udruženje ima dokaze, kada su lekari u pitanju, da se najveći broj krađa dogodio kod onih koji rade u bolnicama u Kruševcu, Novom Sadu i Beogradu. - Tražim podršku i novinara, jer u Srbiji niko nije zaštićen, kada je reč o krađi beba i zato apelujem i na vašu pomoć - rekao je Čačarević novinarima koji su pratili događaj. Čačarević je naglasio da je krađa beba svakodnevna i dodao da je veliki problem u tužilaštvima. Ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović podsetila je da je 2005. godine formiran Anketni odbor koji je rezultirao donošenjem izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, koje su dale pravo roditelju ili bliskom srodniku da ima uvid u medicinsku dokumentaciju, kao i da vidi svoju bebu, ukoliko je umrla.
- Ako se nešto događa, lanac samo počne u porodilištu, a pitanje je u kojoj fazi se otkrije. Nadzor porodilišta je značajan, ali ako se radi o nekoj vrsti organizovanog kriminala koja je usmerena na naše najmlađe žitelje, onda je potreban organizovan odgovor društva - zaključila je Đukić Dejanović. (Upozorenje: Ovo "Udruženje roditelja nestalih beba Srbije" se lažno predstavlja kao zastupnik svih roditelja nestalih beba - podatke o tome videti na početnoj strani - ovde)
Udruženje roditelja ukradenih beba održaće sutra konferenciju za novinare u Skupštini Srbije, gde će na temu višegodišnje krađe beba iz porodilišta širom Srbije, govoriti predsednik Udruženja Vladimir Čičarević, ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović i u ime predsednika Vlade Žarko Obradović.
Na konferenciji za štampu govoriće se o načinu krađe beba iz porodilišta, administrativnim kontroverzama, kao i donošenju Zakona o ukradenim bebama (Lex Specialis). Poseban akcenat biče stavljen na višegodišnje nereagovanje državnih ustanova na žalbe, tužbe i molbe roditelja. Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vladimir Čičarević koji će govoriti na sutrašnjoj konferenciji, sastao se pre nekoliko dana u Njujorku sa zvaničnikom Visokog komesarijata za ljudska prava UN Leonardom Kastiljom. Glavna tema razgovora bili su dokazi koje je prikupilo Udruženje, a kojima se potvrđuje da su mnoga deca, navodno preminula u porodilištima u Srbiji, zapravo prodata.
Zvaničnici EU šokirani su podatkom da 3.000 ljudi u Srbiji veruje da su im deca ukradena iz porodilišta, dok se Vlada Srbije nije osvrnula na dokaze. - Svi na sastanku su zanemeli kad su čuli da niko nije osuđen za trgovinu decom - kaže za “Blic” Čičarević. Zvaničnici UN kazali su mu da će o svemu obavestiti kolege u Ženevi, Beču i Strazburu. Komesar UN procenjuje da Srbiji treba zakon koji bi obezbedio sigurnost beba. - Očekujem da će UN izvršiti pritisak na našu Vladu kako bi se pregledali brojni dokazi i izglasao Zakon - naveo je Čičarević.
Čičarević je naveo da je Kastiljo istakao da je Srbija kao potpisnica Međunarodne konvencije o ljudskim pravima i zaštiti dece "dužna da da sve od sebe da se spreči dalja trgovina bebama i otvore slučajevi koji godinama stoje u srpskom pravosuđu". "Ono što me najviše raduje je da su svi članovi Kastiljevog tima potvrdili njegovu izjavu, da su spremni da nam pomognu u svakom momentu, odgovore na naša pitanja i proslede direktne mejlove svojim kolegama u Ženevi, Beču i Strazburu, kako bi nam omogućili hitne sastanke sa predstavnicima UN za ljudska prava i trgovinu ljudima za evropski region", dodao je Čičarević. Prema njegovim rečima, Kastiljo je napomenuo da prioritet u kampanji Udruženja mora da bude donošenje Zakona o nestalim bebama i da Ministarstvo zdravlja mora hitno da uvede video nadzor i konstruiše sistem kontrole rada zdravstvenog osoblja u svim porodilištima u Srbiji. Udruženje roditelja nestalih beba osnovali su roditelji koji tvrde da su im bebe ukradene po rođenju, iako su zvanično proglašene mrtvim.
Podneto je preko 1500 krivičnih prijava, ali ni jedna nije dospela do suda. Evropskoj liniji za nestalu decu u Srbiji obratilo se na stotine roditelja sa identičnim iskustvima. Zdrave bebe su „naprasno“ preminule, jedno od blizanaca se „zagubilo“ od porodilišta do Zavoda za neonatologiju, a imena lekara i medicinskog osoblja se ponavljaju u skoro svim slučajevima. Pogrebni zavodi izdaju roditeljima potvrde da njihova deca nisu sahranjena tamo gde im je rečeno. Privatnim istragama, neki od roditelja su uspeli da dodju do svoje, često već odrasle dece, koja su usvojena u Srbiji i inostranstvu. Zorica Jovanović, jedna od majki se napokon obratila Evropskom sudu za ljudska prava. Presuda je doneta u njenu korist marta prošle godine, a Srbiji je naloženo da isplati odštetu i istraži sve slične slučajeve. Odgovora državnih organa nema. Još 2006. godine Zastupnik gradjana pokrenuo je inicijativu u Narodnoj skupštini, gde je odlučeno da će ove slučajeve voditi Specijalni sud i Specijalno tužilaštvo. Sve je ostalo na odlukama, a zvanično ni jedan slučaj nije dokazan. Kao razlog se navodi Porodični zakon, po kome materinstvo, tj. slučajevi nalik ovima, zastarevaju posle 10 godina. Ministarstvo zdravlja je tada naložilo strogu kontrolu u porodilištima. Poslednji slučaj zabeležen je 2011. godine.
- Negoslava, ja bih te zamolila da, ako možeš, malo pažnje posvetiš temi o ukradenim bebama. Pomogla bi i nama koji smo taj pakao preživeli, ali i da zaustavimo da kradu i dalje - gotovo se izvinjavajući, obratila mi se jednog dana Fejsbuk prijateljica, očigledno pritisnuta velikom mukom. "Zovem se Milanka Momčilović, iz Kragujevca sam i jedan sam od aktivnih članova Udruženja roditelja nestalih beba Srbije. Samo sam jedna od stotine majki i sestara koje tragaju za istinom o svojoj nestaloj deci, braći i sestrama, za koje su nam rekli da su mrtvi, ali nam to nikada nisu dokazali. Ja sumnjam da su mi sin i brat ukradeni po rođenju. Neću pisati ovom prilikom svoju ili maminu ispovest i pokušavati da vam dokažem koliko je strašno, kad sumnjaš da ti je neko iz utrobe ukrao bebu i kada se boriš da dođeš do istine, a u toj borbi nailaziš na raznorazne prepreke. Udruženje roditelja nestalih beba Srbije je pre svega osnovano kao javni servis za celu Srbiju. Vođeni idejom da smo samo ujedinjeni jači, okupili smo se i krenuli u potragu za istinom. Od osnivanja javilo se preko 700 roditelja koji sumnjaju da su im bebe ukradene i već imamo 300 tužbi potkrepljenih dokazima. Jedini problem zbog kog je došlo do zastoja je nepostojanje zakona o ukradenim bebama kod nas. Zbog toga je Udruženje pokrenulo potpisivanje peticije za donosenje tog zakona. Peticija je već potpisivana u Kruševcu, Novom Sadu, Pančevu, Vranju, Smederevskoj Palanci i Beogradu i u narednom periodu planiramo Kragujevac i Niš, kao i ostale gradove Srbije. Udruženje je podnelo dokumentaciju koja ukazuje na krađu beba, ali nakon 5 godina u pravnom smislu slučajevi zastarevaju i bivaju odbačeni. Podnesen je zahtev Javnom tužilaštvu u kome smo tražili da nam kažu po kom zakonu majčinstvo može da zastari. Zakon bi mogao da procesuira sve slučajeve, bez obzira na to kada se krađa bebe desila i pokrio bi period od momenta kad je beba rođena do onog momenta kada se prijavljuje u matičnu službu, kada i dobija matični broj. Sada je taj period prazan hod, gde je beba NN lice, praktično je nevidljiva za zakon. U mnogim bolnicama nađen je veliki broj duplih protokola i otpusnih lista sa vešto zamrljanim pečatima i faksimilima lekara. Nedostaje puno dokumentacije i evidencije, a bilo je slučajeva kada majke i bebe uopšte nisu sprovedene kroz protokole. Najčešće objašnjenje za dokumentaciju koje nema su raznorazne poplave koje su “uništile” dokumentaciju. A najčečći izgovor lekara zašto beba nije preživela su pupčana vrpca obmotana oko vrata, infekcije, raznorazni poremećaji rada srca, sepsa, meningitis... Potvrde o smrti su u većini slučajeva slične ili ih uopšte nema. Statistički podaci nikada neće biti potpuno tačni i zasnivaju se na ispovestima porodica koje su u određenim momentima posumnjale i pronašle dokumenta koja ukazuju na to da su im bebe ukradene. Porodilje su u 80 posto slučajeva išle na carski rez, ili su bebe rođene prirodnim putem planski završavale u inkubatorima, sa širokom lepezom izgovora lekara da majka ne može da vidi svoje dete. I onda, za nekoliko dana bebe su proglašavane mrtvima. U slučajevima mrtvorođenih beba majke se ne sećaju porođaja. U 99 posto slučajeva po šablonu su pričane priče, ne brinite, mladi ste, biće još dece. Svi oni koji misle da roditelji preteruju i tvrde da ovo nije tačno, mogu da nas ućutkaju tako što će nam dati dokumentaciju na uvid. Ako ne postoji, zašto ne postoji? Bebi trafiking ne postoji samo kod nas, nego i u svim ostalim zemljama sveta. Ja se nadam da sam vam bar malo uspela dočarati ono sa čime se mi svakog dana borimo, u nadi da ćemo dokazati istinu. Borimo se i dalje, ne odustajemo, jer želimo da dokažemo i na taj način ih zaustavimo, da nijedna majka više ne zaplače i nijedno željeno dete više ne raste u tuđem domu."
Kako podseća organizacija „Astra“, u martu 2013, u skladu sa odlukom koju je doneo Evropski sud po predstavci Zorice Jovanović protiv države, Srbiji je dat rok od godinu dana da odgovori na pitanje šta se u ovom morbidnom slučaju dogodilo. Odluka je postala pravosnažna 9. septembra. - O akutnosti ovog problema svedoče i podaci koje smo prikupili preko evropskog broja za nestalu decu 116.000. Skoro polovina poziva vezana je za nestale bebe, dok u drugim zemljama većina ljudi traži decu koja su pobegla od kuće - kažu u „Astri“. Oni upozoravaju na alarmantne podatke beogradske grupe roditelja nestale dece, po kojima postoji osnovana sumnja da je, pod izgovorom da je dete mrtvorođeno, 6.000 porodica ostalo bez svojih mališana. Bebe, koje su zvanično proglašavane mrtvim, nestajale su na putu od porodilišta do groblja, a od beogradskih „Pogrebnih usluga“ dobili su potvrde da su deca - bez belega na groblju!
Dosad nisu realizovani ni zaključci skupštinskog Anketnog odbora. Prvi put u istoriji srpskog parlamentarizma, izveštaj ovog odbora usvojen je jednoglasno u julu 2006. Utvrđen je predlog mera, koji je podrazumevao deblokadu rada MUP, tužilaštava i sudova, i zatraženo je formiranje policijskih jedinica koje će ispitati sve slučajeve nestanka beba. Izveštaj je u roku od tri meseca trebalo da bude podnet skupštinskom Odboru za bezbednost, a sve slučajeve ovakve vrste trebalo je ubuduće da vode Specijalni sud i tužilaštvo. Od toga nije bilo ništa. Srbija sada ima još osam meseci da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda i kroz detaljnu istragu potvrdi ili opovrgne sumnje da su deca ilegalno davana na usvajanje. Iz „Astre“ upozoravaju da reakcija države ne sme da se svede na isplatu štete oštećenoj Zorici Jovanović.
|
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Kada je u martu prošle godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu objavio odluku da je Srbija „povredila pravo na privatnost i porodični život” Zorice Jovanović jer joj nikada nije dala valjani odgovor šta se dogodilo sa njenom tek rođenom bebom, afera „nestalih beba” je konačno dobila i neophodni međunarodni karakter. Da nije, teško je poverovati da bi državni organi učinili išta po pitanju sumnje da u Srbiji već decenijama novorođenčad „umiru”, a da roditelji ne dobijaju ni tela, ni obdukcione nalaze. Još manje bi najvljivala formiranje spektakularne komisije koja će sve „rešiti”, jer koliko joj se nije rešavalo najbolje potvrđuje način na koji se Srbija (konkretno prethodna postavka aktuelne vlade) suprotstavila odluci Strazbura: prvo su osporili nadležnost Međunarodnog suda pravde jer je javni tužilac u Srbiji odbacio krivičnu prijavu Jovanovićeve još 2003, dakle pre nego što je Konvencija stupila na snagu u Srbiji, a potom su se požalili i na zastarelost jer je Zorica Jovanović saznala za ishod krivične prijave više od četiri godine pre podnošenja pritužbe Evropskom sudu. I sva ta argumentacija je potegnuta (srećom i odbačena) samo zbog činjenice da je Srbija na osnovu presude morala da Jovanovićevu obešteti sa 10.000 evra i to ne zbog čina krađe deteta, jer sud u Strazburu to nije mogao da ustanovi, već zbog nedostatka ikakvih valjanih informacija.
Na niškoj GAK Gordana je 19. avgusta 1998. godine na svet živu bebu, koja je posle prorođaja plakala. Dete joj je pokazano, posle čega je odneto u inkubator.
Da podsetimo, Vesna Rakić – Vodinelić redovni je profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu, a između 1975. i 1998. godine bila je zaposlena na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je bila asistent, docent i vanredni profesor. Nalazila se na čelu ekspertske grupe za reformu pravosuđa Crne Gore. Objavila je preko 150 radova u Srbiji i inostranstvu. Dopisni je član Međunarodne akademije za uporedno pravo u Parizu.
Udruženje nestalih beba Srbije ima više od 5.000 članova, a roditelji su podneli preko 3.000 prijava Republičkom javnom tužilaštvu, međutim sem toga da one leže u svojim fijokama i da istrage tapkaju u mestu, niko ne zna šta je sa njima i gde su otišle, zbog čega smo mi odlučili da se obratimo upravo ovoj ustanovi i potražimo odgovore.
Nakon toliko godina, roditelji se i dalje svim silama bore da dokažu da je njihovo dete živo, i da na neki način pokušaju da ih pronađu i dobiju pravo da im pruže ljubav koja im je oduzeta neposredno po rođenju njihovog deteta.
Roditeljima nije ostalo ništa drugo već da tuže državu Srbiju međunarodnom sudu u Strazburu koji je naložio da se reše svi slučajevi nestalih beba, međutim, ni to se nije dogodilo.
Ipak, ministar zdravlja Zlatibor Lončar je nedavno na televiziji Prva rekao da treba da se održi sastanak na kom će učestvovati poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i ombdusman Saša Janković, i na njemu će se govoriti o tome ko će tu komisiju činiti i na koji način će ona funkcionisati.
- Osim podataka navedenih u krivičnim prijavama po kojima postupaju ili su postupala nadležna javna tužilaštva, Republičko javno tužilaštvo ne raspolaže sa drugim podacima o broju navodno nestale novorođenčadi – nalazi se u saopštenju koje su nam poslali.
"Zasluga je ministra zdravlja Zlatibora Lončara što je taj stav zaštitnika građana prihvaćen, a ne, kako je prvo saopšteno iz Ministarstva pravde, plan da to telo osnuje Vlada podzakonskim aktom", saopštio je Janković.
Utvrđivanje istine šta se dešavalo u porodilištima
U pitanju je patent koji se zove uredaj za biometrijsku idnetifikaciju roditeljstva - materinstva, a od septembra je zašticen u Zavodu za intelektulanu svojinu. Ukoliko sve to zaživi, krajem sledece godine taj uredaj, koji na osnovu otisaka prstiju majke i novorodenceta nepogrešivo izbacuje rezulate, mogao bi da se nade u svim porodilištima.
Osećate li spremnost države za rešenje pitanja nestalih beba?
.jpg)
Ministri pravde i zdravlja Nikola Selaković i Zlatibor Lončar odlučili su danas da se u cilju efikasnog sprovođenja presude Evropskog suda za ljudska prava donese poseban zakon (leks specijalis) u slučaju nestalih beba.
Ministar pravde Nikola Selaković i ministar zdravlja ass dr Zlatibor Lončar sastali su se danas kako bi razgovarali o pronalaženju efikasnog mehanizma za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava „Zorice Jovanović protiv Srbije“ povodom slučajeva „nestalih beba“.
„Mira Dobrosavljević nikada neće zaboraviti dan rođenja svog drugog sina. Krojačica je imala tek 20 godina, kada je 2. novembra 1989. rodila naizgled sasvim zdravog dečaka u porodilištu u srpskom industrijskom gradu Pančevu. 'Dali su mi da ga podojim. Ličio mi je na mog pokojnog oca', seća se 46-godišnjakinja kroz tužni smešak. 'Bio je san. Bila sam srećna.' Ipak, njena sreca će uskoro preći u užas i neprolazni bol“, piše u dopisničkom tekstu Cajta iz Beograda. Lekari su rekli Miri da je bilo „komplikacija“, da je dete prebačeno u Beograd. Tri dana kasnije telegramom je javljeno da je sin umro. Roditelji su pitali za sahranu, ali im je rečeno da to radi klinika. „U tadašnjoj Jugoslaviji smo još verovali u državu. Do tada mi na pamet ne bi palo da sumnjam u upute sa zvaničnih mesta“, priča Mira. Cajt piše da je majka ubeđena da joj je dete živo, da je tada prodato nekome.
Predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević, odgovorio je na naredna pitanja:
Sudbina "nestalih" beba jedan je od duhova iz naše prošlosti. Ozbiljna mogućnost da je porodicama saopštavana laž o smrti tek rođenog deteta, odnosno nemoć države da dokumentovano, pouzdano, nesporno, autoritativno - kako dolikuje najmoćnijoj organizaciji na jednoj teritoriji, razveje sumnje da su pojedina deca lažno proglašena mrtvom pa data na nelegalno usvojenje ili doživela neku drugu sudbinu, ne tiče se samo porodica koje su možda razdvojene - tako monstruozna mogućnost ne dozvoljava da mirno, kao država i kao zajednica ljudi, nastavimo život i krenemo napred mirne savesti. Sa takvim teretom se ne živi slobodno.
- U matičnoj službi SO Svilajnac ’79. Godine, radnica na izdavanju uverenja za životinje (stočnih pasoša) Milanka Netković, upisila je JMBG mom bratu blizancu i meni, a kasnije je napredovala u službi i postala referent za overe i tu dočekala penziju….
Koliko su u zabludi i koliko greše ti roditelji što su “umislili” da im je neko pokrao decu u porodilištu govori i najnoviji podatak. Od njih 43 koji su svoje tvrdnje potkrepili prikupljenim dokazima, čak njih 42 DNK analizom dokazalo da su apsolutno u pravu. Pa ko je tu lud? Oni ili država što im ne veruje?! A za mene lično, neće im verovati sve dok ne reši i poslednji takav, od oko 10.000 tih “umišljenih” slučaja. Teško je tim roditeljima! Uz to, još i teže zato što su apsolutno usamljeni u svojim naporima da dođu do svoje žive i zdrave dece, bar pogledom, papirom. Bez adekvatne, brze i odlučne pomoći države u kojoj rade, žive i plaćaju porez. Države u kojoj se to dogodilo. Države koja je to dozvolila, i to u svojim zvaničnim ustanovama u kojima je pozapošljavala te ljude, čije su plate porezom skupljali i oni od kojih su decu krali. Oni su ih faktički plaćali za tu sposobnost da im decu ukradu i prodaju. Sada mi se evo i ekran od tastature naježio! Sve to na očigled države o kojoj sada brižni Strazbur vodi računa zbog svoje nemarnosti. Države koja kao nešto pokušava po tom pitanju, ali bez ikakvih rezultata. Države koja je spremna da prevrne čitavu zemaljsku kuglu i uloži stotine naših vrtića, škola i bolnica da pronađe neke likove koji po belom svetu prodaju neku drugu, belu robu, a ne – zamislite naše ukradene bebe po svojoj zemlji i to po svojim zvaničnim “najhumanim” ustanovama. Pa će mi neko reći da nije do države i njenih bezdušnika koji stavljaju 101 drugi prioritet ispred toga!
“Prvo što ću mu reći je da nije dat već mi je uzet. Da sam ga želela i rodila za sebe, a ne za nekog drugog. Da ga volim i da ima porodicu ovde, a kako će dalje živeti neka odluči sam“.
Ona tada saznaje da je njen sin živ i da se nalazi u Srbiji, moguće čak i u Pančevu. Međutim, dok je ona saznavala više podataka dogodilo se to da se mladić za koga veruje da joj je sin – odselio u SAD.
Vojislav Šešelj (Sarajevo, 11. oktobar 1954) je srpski političar, predsednik Srpske radikalne stranke i doktor pravnih nauka.
- Porodila sam se 29. jula 1983. godine u Zenici, Bosna i Hercegovina. Porođaj je obavljen carskim rezom i rodila sam blizance, dva dečaka. Tokom tudnoće niasm imala nikakvih problema, čak šta više, cela trudnoća je protekla odlično.
Mila moja kćeri,
Kad mi je preporučila da te za svaku sigurnost prebaci kod nedonošcica, jer si mala, teška 2.450 grama, pa 'da te skloni od svake eventualne infekcije', ja sam shvatila to kao njenu revnost i brigu i prihvatila kao dobronamernu preventivu. Prva dva dana sam te dojila, a onda mi je preporučila da te hranim na cuclu, jer si 'jako mala i nemaš snage da vučes mleko iz grudi, pa ti je lakše da se hraniš na cuclu'. Ja sam takode i to prihvatila, verujući joj. Svakog dana sam mogla da merim koliko pojedeš po obroku i nebično sam bila radosna kako su se obroci povećavali iz dana u dan. Jedanput smo bile same u boksu i ja sam te poljubila krišom u tvoje nežno obrašce. Bože kako sam bila toga dana srećna!
Ja ništa nisam posumnjala u to zašto me je pustio kući pre vizite i bez otpusne liste, toga nisam ni bila svesna, samo znam da sam potpisala nešto ne pročitavši ga, i da mi je kroz glavu proletela misao »Bože, šta li ja potpisah?«, a sledeća misao mi je bila »šta vredi da čitam kada te ne mogu oživeti«.
Nesrećna majka kaže da su joj sa obrazloženjem da se nagutao plodove vode, novorođenog sina odvezli u Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj ulici u Beogradu, gde je zvanično preminuo dan kasnije. Ona je uverena da to nije tačno.
Dok smo prikupljali materijal za serijal priča o nestalim bebama, javljale su nam se i majke koje su želele da ostanu anonimne. Ovo je priča jedne od njih. Gospoda S.S. zbog dalje istrage želela je da stavimo samo njene inicijale.
Ovo je priča Jasmine Stojanović iz Kruševca kojoj je pre dvadeset dve godine saopšteno da joj je beba preminula. Međutim, ona nikada nije dobila zvaničnu potvrdu.
"Odmah sam pozvala bolnicu i rekli su mi da je stigla sa upalom pluća (a to je dijagnoza kod skoro svakog deteta koje je nestalo), da je ta bakterija prešla na mozak i da se bore za njen život. Pitam se kako je detetu toliko moglo da se iskomplikuje stanje za nekih 4-4 i po sata koliko je trajao put od Prištine do Beograda, a jos je bilo pokriveno antibiotikom? Rekla mi je da bi bilo dobro da dođemo da je obiđemo. I tako je bivalo svaki dan kad god bi zvali. Zbog mog stanja nismo mogli da krenemo odmah, i 06.01.1993. odlazimo na Institut za neonatologiju da je vidimo. Stajali smo u hodniku, iza staklenih vrata na odeljenju. Sestre i lekari samo su prolazili i gledali u nas dok se napokon jedna od njih nije smilovala nakon dužeg vremena i izašla da nas pita šta mi čekamo. Rekli smo da smo došli da vidimo našu bebu, a ona nam je odgovorila da bi bilo bolje da je ne vidimo, da je u jako teškom stanju i da se ne vezujemo. Tu je počelo ubeđivanje. Rekla sam da su sve vreme insistirali da dođemo, a sada nam to ne daju. Nisam htela da odustanem i na insistiranje pustili su nas da uđemo", kaže Jasmina.
Robiju od tri godine, po Krivičnom zakoniku, mogu da očekuju pacijenti – koji poklone daju, i lekari koji ih primaju. Međutim, u Srbiji vlada tradicija da se lekarima kupuju prigodni pokloni kao zahvalnosti nakon dobro urađene intervencije.
“Porodila sam se u Inđiji, da bi sutradan beba bila preneta u Novi Sad bez mog znanja. Tek kasnije mi je saopšteno da je beba odvedena zbog aspiracione pneumonije. Aspirirala je malo plodovu vodu. Navodno, je zbog toga dobila upalu pluća i nakon pregleda lekara morala je biti prebačena za Novi Sad. Odmah sam zatražila da odem i ja, međutim, meni nisu dali da odem. Tek, četvrti dan na moju inicijativu otišla sopstvenim vozilom u Novi Sad i bila sam sa bebom tamo devet dana. Beba je normalno izgledala, zdravo... Da bi tog sudnjeg dana, 28. januara, u posetu došli moj muž, majka, brat. Ja sam im pokazala bebu kroz staklo i vratila je nazad u boks. I vratila sam se da razgovaram sa porodicom koja mi je došla u posetu. Dok smo razgovarali, primetila sam da se nešto čudno dešava. Osoblje se kretalo ubrzano. Čak je i moj suprug to primetio i otišla sam da vidim šta se dešava. Otišla sam tamo. Moje dete je bilo stavljeno u inkubator, bez aparature. I lekar je, dok je slušalicama slušao dete, paralelno razgovarao sa sestrom. Smejali su se i nije mi izgledalo kao da to pažljivo radi. S obzirom da sam i ja zdravstveni radnik, znala sam da kad se radi pregled, lekar mora da bude skoncentrisan na to. Tada mi se i učinilo da to nije moja beba. Imam utisak da je to neka druga beba, podmetnuta, jer je moja beba pre par minuta bila obučena, a ova je bila golišava'', otpočinje Ankica Dujmović svoju potresnu priču za naš portal.
Predstavnici Ministarstva pravde i Ministarstva zdravlja razgovarali su sa roditeljima i nevladinim organizacijama o radu Komisije koja bi trebalo da se formira do 15. decembra, a koja će postupati po pritužbama roditelja koji smatraju da su im deca nestala.
Da li će ikada biti otkrivena istina o sudbini beba za koje roditelji veruju da su ukradene? I posle današnjeg sastanka roditelja i predstavnika vlasti, još nema naznaka da će se ovaj problem rešiti.
Zaštitnik gradana obavestio je danas Ministarstvo pravde da neže imati predstavnika na sastanku koji to ministarstvo organizuje povodom preduzimanja opštih mera koje je naložio Evropski sud za ljudska prava u predmetu Zorice Jovanović protiv Srbije, a u slučaju nestale bebe.
Ljiljana Milovanović beba je jedna od mnogobrojnih majki koje traže svoju decu, nestalu iz srpskih porodilišta. Borbu za istinu počela je 3. juna 2011. godine kada je, kako kaže, igrom slučaja dobila krštenicu svoje kćerke koja je umrla 1975. godine, kako joj je rečeno, odmah posle rođenja.
Rodoljub Šabić
Radmila Miljuš
DNK analizom dokazane su 42 krađe beba u poslednjih četrdeset godina, a roditelji i Udruženje roditelja nestalih beba Srbije su privatnim istragama, prateći bolničku dokumentaciju ušli u trag 74 deteta za koje veruju da su ukradena
Nakon što je sva dokumentacija dobro provrena, i nakon što tragovi istraživanja odvedu do neke osebe za koju se veruje da je nekada u porodilištu ukradena od biološke majke i prodata nekoj porodici, ostaje da se učini poslednji korak – potrebno je da se DNK majke preklopi sa DNK osobe za koju se veruje da je ukradena.
- Mi ih pozovemo i zamolimo da se nađemo negde. Onda im objasnimo o čemu se radi i gotovo da nam se nije dogodilo da osoba sama ne pristane na to da učestvuje u DNK ispitivanju – tvrdi Čičarević.
- Bebe su pri porođaju bile toliko glasne i plakale su, a dr. Boro Kuprešak mi ih je stavio na prsa. Nekoliko minuta kasnije, odnijeli su ih na kupanje i odijevanje. Vratili su ih nakon nekoliko minuta odjevene te sam ih podojila. S obzirom na to da je bio rat, sve rodilje su nakon porođaja s djecom puštali kući - kaže Dragica.
Drugo dijete, također muškog spola, rođeno u 3.30 sati, s porođajnom težinom 1900 grama i dužinom 48 centimetara. Na samom rođenju imalo je loš apgar i bilo je reanimirano. Prema dokumentaciji, dijete je bilo respiratorno nestabilno, iako je uključena potpuna terapija koja je uobičajena kod ove vrste novorođenačkih problema. Dijete je umrlo u 18.15 sati. U potvrdi o smrti kao uzrok navedena je nezrelost pluća kod prijevremeno rođene novorođenčadi. Iz evidencije u knjizi izdanih tijela umrlih može se vidjeti da je tijela umrlih beba 10. kolovoza 1993. preuzeo Komemorativni centar Tuzla, koji se u to vrijeme zvao JKP Pogrebne usluge, gdje se eventualno mogu dobiti dodatne informacije.
Slučaj nestalih beba star je pola veka, ali domaća tužilaštva do sada nisu pokrenula nijednu istragu kojom bi se utvrdila istina o priči o bebama nestalim iz porodilišta.
Zaštitnik građana pretpostavlja da do se tužilaštvo do sada nije bavilo ovim slučajem, jer su smatrali da nema osnova za pokretanje istrage, ali da je njegov stav suprotan – budući da država nije u mogučnosti da garantuje da se krađa beba nije dogodila, onda je dužna da da odgovore.
Nisam pobornik teorija zavere, ali ovaj način uskraćivanja osnovnog ljudskog prava je najprostije rećeno neshvatjivo ogavan.. Ovo je sistemska krađa u koju su uključeni ne-ljudi od porodilišta, matičnih službi, neonatologije, grobara i naravno tužioca, tj pravosuđa koje ne dozvoljava DNK analize radi utvrđivanja očinstva. Zamislite da decenijama u mračnim fiokama čami 7000 zahteva za DNK analize koje još dugo neće ugledati svetlost dana. Otimačina beba traje decenijama i dalje traje i to u svim porodilištima širom Srbije. Ni jedan društveni sloj nije izuzet. U davnim vremenima se za krađu konja određivala smrtna kazna, a danas za krađu beba nema nikakve odgovornosti a ni kazne. Najgore je što je ova krađa ima internacionalni karakter, ali je mnogo više izražen u zemljama koje su siromašne poput naše. Ni jedna trudnica nije sigurna - siguran je jedino porođaj u svom toplom domu. Moja preporuka je da dobro razmislite kada idete na porođaj gde vam odmah posle porođaja oduzmu bebu. U narednom delu opisaću vam način kako se perfidno kradu bebe. Ovo saznanja sam stekao kao novinar TV OK i bavio se istraživačkim novinarstvom...
Hoće li naći nove roditelje:
NJihova cijena kretala se u današnjoj vrijednosti od 15.000 do 40.000 evra, prenosi Net.hr.
U Udruženju više od 5.000 članova:
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar izjavio je danas da očekuje da će polovinom decembra Vlada Srbije formirati posebnu komisiju za rešavanje slučajeva nestalih beba, a da će do 15. januara biti doneti svi neophodni pravilnici za rad te komisije.
Karikatura Tošo Borković
- Od prvog dana kada je zabeleženo dostavljanje podataka ili podnošenje krivičnih prijava u vezi sa osnovama sumnje da je izvršeno neko od krivičnih dela zbog kojih je promenjen porodični status novorođene dece, javna tužilaštva su u kontinuitetu preduzela i preduzimaju sve zakonom prediđene radnje radi utvrđivanja konkretnog činjeničnog stanja u svakom od navedenih slučajeva. Radnje i mere obuhvataju prikupljanje obaveštenja i raspoloživih podataka od svih relevantnih državnih ustanova i organa, kao i pojedinaca.
Sastanku su prisustvovali ministri zdravlja i unutrašnjih poslova Zlatibor Lončar i Nebojša Stefanović, a u ime Ministarstva pravde pomoćnica ministra Vanja Rodić, kao i predstavnici roditelja čije su bebe nestale.
Sastanku su prisustvovali ministri zdravlja i unutrašnjih poslova Zlatibor Lončar i Nebojša Stefanović, a u ime Ministarstva pravde pomoćnica ministra Vanja Rodić, kao i predstavnici roditelja čije su bebe nestale.
Iako je država Srbija, po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, do 9. septembra ove godine trebalo da obezbedi naknade za roditelje nestalih beba i reši sporne slučajeve, to dosad nije učinjeno.
Više od 3.000 krivičnih prijava u vezi sa nestalim bebama „leži“ u fiokama tužilaštva, jer istraga ni po jednom od ovih predmeta nije pokrenuta. Iako je država Srbija, po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, do 9. septembra ove godine trebalo da obezbedi naknade za roditelje nestalih beba i reši sporne slučajeve, to dosad nije učinjeno. Srbija je tražila da se taj rok produži, što je Komitet ministara Saveta Evrope učinio, produživši period za tri meseca. Međutim, pitanje je da li će država ispuniti obaveze prema roditeljima do 9. decembra, s obzirom na to da još nije usvojen zakon koji reguliše tu oblast.
"Mi smo odbili tu ponudu, jer smatramo da država ne ispunjava svoje obaveze a da to, između ostalih, opstruišu i navedeni ministri. Pre svih Nebojša Stefanović, jer policija ne čini ništa u vezi sa nestalim bebama. Prethodno, dok je bio predsednik skupštinskog Odbora za prava deteta, obećavao nam je da ćemo učestvovati u radu tog odbora, prisustvovati sednicama, ali od toga nije bilo ništa", ističe Filipović.
Nakon velike upornosti roditelja saopšteno im je da će sastanak sa njima ipak biti održan.
Kapašova, koja je imala blizanačku trudnoću i koja se porodila 30. decembra 1996. godine, sumnja u smrt muške bebe i tvrdi da joj je ona oteta iz porodilišta, zbog čega je zajedno sa suprugom podnela predstavku Zdravstvenoj inspekciji.
Čekaju poziv sina i brata: Dragan i Dragana Rajak sa komšinicom Verom Petrović
Porodica Kapaš-Rajak prvo je bila uverena da je reč o grešci, jer njihov sin još nije punoletan. Šok je usledio kada su saznali da je poziv upućen starijem sinu, koji je umro odmah po rođenju, 31. decembra 1996. godine. Još više su bili šokirani kada su u Opštini u Zrenjaninu saznali da njihovo dete, za koje su verovali da je mrtvo, poseduje zvanična dokumenta, koja oni nikada nisu izrađivali.
Porodica Kapaš-Rajak je nakon 18 godina dobila saznanja da je njihov sin, za koga su im u zrenjaninskom porodilištu rekli da je umro nakon rođenja, zapravo živ.
Ona je 1996. godine rodila blizance, devojčicu Draganu i dečaka, Srđana, koji su odmah smešteni u inkubatore. Za dečaka su joj rekli da je umro neposredno nakon rođenja. 18 godina kasnije, Jolanka se seća spleta čudnih okolnosti u porodilištu.
Ovo su samo neki od nebrojeno mnogo sličnih naslova u poslednjih 25 godina. Ono što su najdublji strahovi svakog roditelja, za neke su nažalost stvarnost. U poslednjih 50 godina tzv. "bebi trafing" bio je jedna od najunosnijih i najstrože čuvanih grana kriminala. Iz godine u godinu povećava se broj ljudi koji sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilišta, ali i onih čije su se sumnje dokazale kao tačne.
Ecropski sud za ljudska prava: Konačna presuda i preporuke, još uvek bez reakcije državnih organa Srbije
Nestanak dece u svetu i njihova dalja sudbina predstavljaju najmračniju stranicu humane istorije, koja ostaje nesaznata zahvaljujući kontroli svih poluga sistema od strane globalnog poretka koji ima zadatak da prikrije njegove razmere kao i glavne učesnike - povlašćene "elitne" pedofile i sataniste kao i one koji zarađuju ogroman novac na žrtveniku dečije nevinosti.
Kevin Anet je, pored Dejvida Ajka koji je razotkrio pedofilski lanac u Britaniji analizirajući karike koje su omogućile da "mnogi od miliona dece koja nestanu svake godine, završe na satanističkim žrtvenicima bogatih i slavnih, dok je ceo svet pod kontrolom tajnih društava i Iluminata pretvoren u noćnu moru koja seje užas i strah", najzaslužniji za razotkrivanje prave pozadine i razmera ovog stravičnog zločina koji se nekažnjeno odvija stotinama godina. Kevin Anet, kandidat za Nobelovu nagradu za mir 2013, inicirao je i pomogao u uspostavljanju institucionalnog pravnog osnova za procesuiranje najodgovornijih u ovom mračnom poslu - mreže ITCCS sudova, sastavljene trenutno od predstavnika iz 21 zemlje koji su preduzeli opsežnu istragu o globalnoj trgovini decom i njenim žrtvama, kako bi se krivično gonili i kaznili najodgovorniji.
Odlučno protiv krađe beba: Ministar Zlatibor Lončar
Rešavanje ovog problema iznuđeno zahtevom suda u Strazburu da se obezbede mehanizmi za dobijanje podataka o sudbini beba
Na predlog ministra zdravlja, predstavnici udruženja roditelja biće uključeni i u rad interresornih grupa ministarstava zdravlja, pravde i unutrašnjih poslova, a čije se zasedanje očekuje tokom naredne sedmice, saopšteno je iz Ministarstva zdravlja.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar dogovorio je na današnjem sastanku sa predstavnicima dvaju udruženja roditelja nestalih beba da oni do kraja nedelje daju konkretne predloge o načinima kako rešiti nedostatke u porodilištima, poput propusta u vođenju medicinske dokumentacije i načinu postupanja sa mrtvoređenim bebama.
Kao jedno od mogućih rešenja, pomenuto je i uvođenje kamera za nadzor u porodilištima, saopštilo je Ministarstvo zdavlja, a prenosi Fonet.
Roditelji čije su bebe nestale iz rodilišta u Srbiji tvrde da su djeca odvedena u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Ameriku i druge zemlje, pišu Novosti. Prema pisanju tog lista, roditelji se u svojoj tvrdnji oslanjaju na činjenicu da su prije toga mnoga djeca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inozemstvu, ponekad uz korupciju. Tvrde da se, nakon što se taj mehanizam uhodao, prešlo na obmanu roditelja da su im djeca umrla u rodilištima da bi bez njihova znanja bila prodana strancima.
Oni se, u toj tvrdnji, oslanjaju na nespornu činjenicu da su pre toga mnoga deca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inostranstvu, u nekim slučajevima, kako se pokazuje – uz korupciju. Kada se taj mehanizam uhodao, tvrde, prešlo se na obmanjivanje roditelja da su im deca umrla u porodilištima, da bi onda mimo njihovog znanja bila prodata strancima!
.jpg)
Oni se, u toj tvrdnji, oslanjaju na nespornu činjenicu da su pre toga mnoga deca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inostranstvu, u nekim slučajevima, kako se pokazuje - uz korupciju.
Ovo je rekla za današnje “Večernje novosti” Vanja Rodić, pomoćnik ministra pravde u Sektoru za zastupanje Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Anders Olsen desno
Nerešeni slučajevi nestalih beba, prema pisanju "Večernjih novosti", zapretili su da postanu ozbiljna prepreka Srbiji na evropskom putu jer je, prema presudi suda iz Strazbura, Srbija trebalo da oformi mehanizam za ispitivanje nerasvetljenih nestanaka u porodilištima do 9. septembra.
Srbija još nije dostavila izveštaj o krađi beba Evropskom sudu. Nadležni, međutim, tvrde da su na pragu rešenja i najavljuju rezultate sledeće nedelje.
Ako bi se uzelo da je 600 roditelja koji su se obratili tužilaštvu bilo u pravu da su im bebe kidnapovane, nematerijalna odšteta koju bi Srbija morala da plati svima bila bi najmanje šest miliona evra.
Sramota je za državu da majka mora da moli za istinu o svom nestalom detetu!!!
Nemaju podršku države... Oslonjeni samo na NVO- Nadaju se da će naći svoju decu.Čak 6.000 porodica rastavljeno je od svojih beba na rođenju i od tada od njih nema ni traga ni glasa, rečeno je juče na konferenciji koju je organizovala nevladina organizacija „Astra“ i Beogradska grupa roditelja nestalih beba.
"Srbija se, posle donošenja presude Evropskog suda za ljudska prava suočava ne samo sa pravnom i etičkom obavezom njenih državnih funkcionera, već i sa pažnjom sa kojom će evropske institucije, a naročito Savet Evrope i Komitet ministara, pratiti stvarno poštovanje ljudskih prava i vladavinu prava u zemlji", kazala je Rakić Vodinelić na konferenciji za novinare u Beogradu.
Šanse da se Srbija na evropskom putu „saplete“ o slučaj nestalih beba porašće ako država ozbiljno ne uzme u obzir poseban zakon (leks specijalis) koji će javnosti biti predstavljen sutra. To je do sada jedini akt predložen od prošlog septembra, kada je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu naložio Srbiji da oformi mehanizme za ispitivanje nerasvetljenih slučajeva nestanka beba iz porodilišta, za koje roditelji veruju da su ukradene i prodate.
Zorica Jovanović iz Batočine je prva žena iz Srbije koja je na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu uspela da opravda sumnje da je njen sin, rođen i navodno ukraden 1983. godine i dalje živ.
O čipovanju ljudi se i ranije govorilo. Međutim, istina je da se u Americi čipovi već godinama testiraju na određenim grupama ljudi - na psihijatrijskim bolesnicima, zatvorenicima, ali i na dobrovoljcima koji su pristali na čipovanje zarad materijalne naknade. Ipak, masovna primena koja je bilo najavljivana još 2012. godine u SAD je sprečavana ili se sprovodila u tajnosti.
U Srbiji je samo prošle godine zastarelo 814 predmeta u sudovima i još 139 u istrazi, ukupno 953. Zastarevanje kao razrađen model koji se primenjuje da bi se zaštitili značajni i uticajni dobro je poznata vrsta puzajuće političke korupcije. Ogroman broj zastarelih slučajeva svedoče i o neorganizovanosti i neefikasnosti pravosuđa od koga građani ne mogu da očekuju pravdu.
- Zastarevanje krivičnog gonjenja je raširena pojava kad su u pitanju “VIP optuženi”. Da je optužnica protiv Mihalja Kertesa ostala na snazi i da je sud utvrdio teži oblik krivičnog dela, zastarelost bi nastupila tek trideset godina nakon izvršenja krivičnog dela. Međutim, pošto je 2014. godine utvrđeno da se radi o lakšem obliku krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, apsolutni rok zastarelosti iznosi deset godina i na osnovu toga je sud zaključio da je zastarelost nastupila još 2010. godine. Taj isti mehanizam je primenjen i u postupku protiv Marka Miloševića, koga su otporaši iz Požarevca optužili za tešku telesnu povredu opasnu po život. Sud je deset godina nakon izvršene povrede naredio veštačenje i utvrdio da se radi o lakšoj telesnoj povredi za koju je nastupila zastarelost i optužba je odbijena – objašnjava profesorka Vesna Rakić Vodinelić za „Blic“.
Ona ističe da to rađa sumnju da sud nekako baš u takvim slučajevima ne posvećuje dovoljno pažnje tome da odluka ne bude ukidana.
- Zastarevanje krivičnog gonjenja prema poznatim ličnostima je vrlo važan simptom pogodan da ozbiljno uzdrma poverenje u pravosuđe i kompromituje ga. Ljudi zbog ovakvih slučajeva misle da postoje ljudi prvog i drugog reda - upozorava Vodinelićeva.
Momčilo Grubač, profesor i bivši predsednik Saveznog ustavnog suda
Boža Prelević, advokat
Zoran Stijović, rukovodilac u DB nakon petooktobarskih promena
Podneto 1.500 prijava: Vladimir Čačarević
Udruženje „Roditelji nestalih beba“ ima dokaze o krađi beba, DNK analiza je rađena i deca su nađena, javno tužilaštvo treba da procesuira slučajeve krađe - rekao je predsednik ovog udruženja Vladimir Čičarević. On je naglasio da će oni i ubuduće uzimati DNK uzorke, ali će to raditi van zemlje, jer su za šest urađenih DNK u Srbiji rezultati bili negativni, dok su isti ti rezultati u Beču bili pozitivni.
.jpg)
Predsednik Udurženja Vladimir Čačarević rekao je da je nedavno u Njujorku razgovarao u Komitetu UN za ljudska prava sa šefom tima Leonardom Kastiljom, kojem je izneo probelme u vezi sa nestalim bebama iz srpskih porodilišta i predočio mu da je za poslednjih 10 godina podneto više od 1.500 prijava, od kojih nijedna nije procesuirana i nema nijednog epiloga na sudu, a da je, kada je reč o grešci lekara, podneto samo šest krivičnih prijava.
DNK banka, video-nadzor u porodilištima i donošenje zakona koji će u najboljem smislu smanjiti krađu beba i poboljšati situaciju u kojoj se Srbija nalazi, lista je zahteva Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, na koju još uvek nadležni ne reaguju.
U poslednjih deset godina podneto je preko 1.500 prijava i nijedna nija procesuirana, a u proteklih 30 godina podneto je samo 6 krivičnih prijava za greške lekara, naveo je Čičarević. Udruženje roditelja nestalih beba Srbije osnovano je prošle godine i iza njega danas stoji nekoliko stotina roditelja.
- Planiramo da napravimo DNK banku, gde će se sprovoditi svi testovi, van zemlje. U Srbiji je rađeno 6 DNK analiza u privatnim klinikama, gde su svi bili negativni. Kad smo iste analize uradili u Beču, rezultati su bili pozitivni. U lancu trgovine beba su lekari, babice, matičari, MUP, serverke, čistačice. U Srbiji niko nije zaštićen – nastavlja Čičarević.
- Roditelj ili blizak srodnik danas ima puno pravo uvida u medicinsku dokimentaciju i u smrtni ishod deteta. To je rezultat dosadašnje aktivnosti. Dosta toga je urađeno od 2005, kad ništa nije postojalo, ali taj parcijalni rad nije dao željeni rezultat, jer sumnja značajnog broja roditelja da problem nije rešen – ističe Dejanovićeva.
U poslednjih 10 godina podneto je 1.500 prijava, a nijedna nije procesuirana
Ministarka kaže da je na organizovan kriminal potreban organizovan odgovor društa
Vladimir Čičarević (desno) sa Leonardom Kastiljom
Vladimir Čičarević u Ujedinjenim nacijama
Ni mesec dana pošto je istekao rok da podnese prvi izveštaj Evropskom sudu za ljudska prava o preduzetim koracima na rešavanju slučaja nestalih beba, Srbija to nije uradila. Rok je prošao 9. decembra, a na stotine roditelja i dalje ne zna šta se desilo sa njihovom novorođenčadi, niti je pokrenuta istraga.