POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2025 2024 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / 2022. godina 
Ana Pejić je 1988. u porodilištu u Sremskoj Mitrovici carskim rezom rodila ćerku za koju joj je saopšteno da je preminula, a u svojoj ispovesti Vanji Buliću otkrila je detalje ovog slučaja. - Ako vama kaže jedna babica sa neonatologije da u njenih 35 godina rada u njenoj smeni nije umro niko, a ja vam donesem podatak da je u jednom danu umrlo šest - započinje svoju priču za Blic televiziju predsednica Udruženja nestalih beba Vojvodine. Ona se prisetila i nekoliko potresnih detalja od večeri u kojoj je ostala bez tek rođene bebe. - Ušla je vizita i ušao je načelnik odeljenja i meni rekao: "Nažalost vaša beba je noćas preminula", kaže Ana Pejić ističući da je još jedan dokaz o krađi novorođenčadi upravo to da je preko devedeset posto beba umrlo preko noći.
Ceo intervju Ane Pejić u emisiji "Biseri" Vanje Bulića pogledajte na kanalu MTS 115 u četvrtak u 22 časa.
Gde su bebe za koje se sumnja da su nestale iz porodilišta u Srbiji – pitanje je na koje roditelji čekaju odgovor već dve decenije. Nema pomaka ni dve godine od usvajanja Zakona o nestalim bebama i formiranja Komisije za prikupljanje činjenica o statusu novorođene dece. Roditelji ne odustaju od traganja za istinom, ali gube poverenje u institucije i upozoravaju da je sve je manje svedoka, a i roditelji polako odlaze. Mlade majke, prva trudnoća, smrt beba proglašavana vikendom, uglavnom noću. Isti lekari, iste babice i pedijatrijske sestre, matičari – bebe su nestajale po istom šablonu, tvrde roditelji nestale dece. Sumnje traju godinama, a odgovora na pitanje gde su njihova deca – nema. Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba kaže da su deca nestajala od bolnice do groblja. "Ne tražimo samo krivično gonjenje određenih lica, tražimo odgovor gde su naša deca. Da li je krivično delo što nismo svoju decu preuzeli, identifikovali, sahranili ili da ne postoje kalupi, da ne postoje grobna mesta? Da li postoji u našem sistemu uopšte i želja i politička volja da se reši taj problem?", pita Mirjana Novokmet. Kako kaže, dokumentacija o slučajevima nestalih beba nestajala je u poplavama i požarima ili su je pojeli miševi, kaže. Kako vreme prolazi, bledi i sećanje svedoka. "Isti svedoci su ljudi koje smo označili kao potencijalne izvršioce krivičnog dela protivpravnog oduzimanja dece. Jedna doktorka je rekla da dete nije završilo na groblju nego su ga kremirali u krugu klinike, Međutim, za 20 godina nismo mogli da nađemo to mesto, koja je to zgrada, gde je bio taj krematorijum", naglašava Nikola Šegrt. Sudija Višeg suda u Beogradu Marina Brkić ističe da je jedan lekar rekao da su to prostorije koje je zaobilazio. "Kaže da su čak imali i određena imena za ljude koji su radili u tim prostorijama jedne od klinika u Beogradu i da su se u prizemlju te klinike nalazile prostorije gde su tela beba tretirana kao medicinski otpad i spaljivana." Gubitak poverenja u institucije Roditelji ne prihvataju odgovor da su bebe kremirane i ne veruju institucijama. Brkićeva napominje da je prvo pravilo da ne sumnjate u institucije. "Ukoliko postoji neka sumnja, onda to ukazujete sudu, a sud dalje ima mehanizme. U svojim predmetima i saslušanjima matičari su objašnjavali metodologiju, upis, rad, zašto je stavljeno pogrešno ime oca, datum... da li je bio nemar države u vođenju evidencije, postoje mehanizmi", dodaje sudija Višeg suda. Pisani dokument, kaže, nije dovoljan dokaz da je dete preminulo. Po nalogu suda na Medicinskom fakultetu u Beogradu više puta je radena DNK analiza arhivskog genetskog materijala. Šef DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, Oliver Stojković, kaže da u je tridesetak odsto slučajeva biološki materijal, koji se pakuje u parafinske blokove, zbog prethodne obrade radi patohistoloških analiza povremeno oštećen do mere koja onemogućava genetičke analize.
Roditelji traže paralelnu DNK analizu i upoređivanje nalaza. Do sada je rešen samo jedan slučaj nestale bebe, i to kada je dete zbog sumnje u svoje genetsko poreklo zatražilo DNK analizu i pronašlo biološke roditelje preko jednog od roditeljskih udruženja.
Ispitivanja DNK profila obavljena su u Zavodu za sudsku medicinu u Nišu a predočena su Radivojeviću, kao i članovima Udruženja koji su 2019. učestvovali u podnošenju krivične prijave protiv NN lica. - Stigli smo do kraja, ovo je za mene završena priča - kaže za "Novosti" Mlađan Radivojević. - Lep je osećaj. Jedva čekam da se vidim sa majkom, sestrom i bratom. Mlađan Radivojević već je imao dirljiv suset sa majkom o čemu su pisale "Novosti", nakon što je Udruženje predstavilo rezultate DNK u okviru njihovog istraživanja celog slučaja. Put od saznanja da je usvojen, preko kruševačke bolnice, matičnih službi više gradova, sve do tužilaštva u tri grada (Niš, Aleksinac, Kruševac), bio je trnovit, ali cilj je ispunjen - Mlađan se konačno sreo sa biološkom porodicom. - Sada smo prvi put dobili dokaz da je i država zvanično priznala DNK analizom da je Milica rodila Mlađana, odnosno da je, pre 41 godinu, kao beba otet - kaže Radiša Pavlović, predsednik Udruženja i član vladine Komisije za istinu o nestalim bebama.
On podseća da je prošlo 11 meseci od trenutka kada su predstavili DNK rezultate do kojih je došlo Udruženje, ali i najavljuje nastavak borbe - do pune istine. - Tužilac nam je predočio da ce biti poteškoća, budući da mnogi akteri slučaja nisu među živima. To je tačno, ali moramo da utvrdimo i imena zločinaca koji su sve osmislili i odradili - poručuje Pavlović. Pojedini akteri ovog slučaja, ipak, jesu živi, što Udruženju daje nadu da će se stići do pune istine. Pavlović dodaje da su u Aleksincu došli do svedočenja koje potvrđuje da Radivojevićevo usvajanje nije bilo po zakonu, kao i da je ime njegove majke izmišljeno. Susret sa sinom čekala decenijama Sinčića teškog 3,8 kilograma Milica Milivojević ugledala je po rođenju, 3. marta 1981. godine, a na sledeći susret čekala je - decenijama. - To je bio poslednji put da sam ga videla, sve do septembra prošle godine, kada je došao kod mene zajedno sa ljudima iz Udruženja - ispričala je za "Novosti" njegova majka Milica.
- Već 4. marta 1981. saopšteno mi je da je beba preminula. Iz bolnice sam gotovo izjurena, bez otpusne liste ili dokumentacije, u ubeđenju da sam zauvek ostala bez svog sina. Ali eto, ponovo smo zajedno.
Na jednoj od zgrada u Ulici Obrena Nikolića osvanuo je mural "Otete bebe". Pretpostavka je da je mural urađen u okviru već ranije najavljene kampanje, piše vamedia.info. Još u julu mesecu u pet gradova Srbije, u Rumi, Sremskoj Mitrovici, Zemunu, Novom Sadu i Beogradu oslikani su murali sa temom otetih beba. Te murale uradila je akademska slikarka iz Beograda Jelena Obrenović Damnjanović. Kako je tada izjavila sama Jelena, prema planu murali će „nicati“ širom Srbije sve do oktobra, a onda nakon zimske pauze u martu 2023. godine se radovi nastavljaju. Slikarka je izjavila da ona ima ideju da se to radi godinama dokle god postoje zidovi na kojima bi murali bili oslikani.
Sudeći prema muralu na zidu zgrade u ulici koja vodi ka ulazu u Opštu bolnicu i grad Valjevo svrstan je u red gradova u kojima će murali biti oslikani.
Akademska slikarka Jelena Obrenović Damnjanović uradila je murale u čak šest gradova Srbije, kao donaciju Udruženju „Otete bebe“, piše Zelena učionica. Njima je želela da apeluje na sve nas da ne zatvaramo oči pred pojavom kakva je ta, te da žrtve nisu samo roditelji koji sumnjaju da su im deca oteta, već celo društvo. Nedugo nakon završetka murala, za koje je Jelena dobila saglasnost stanara i koji su oslikani u skladu sa zakonom, pojedini zvaničnici označili su murale kao neprikladne i izjavili da ih treba prekrečiti. Ubrzo je jedan od njih, onaj u Sremskoj Mitrovici, uništen.
Jelena ne odustaje od borbe, a pomenuti portal preneo je u celosti njenu reakciju. „Poslednjih desetak godina uradila sam više od 70.000 kvadratnih metara oslikanih zidova. Kilometri fotografija dostupni su i na FB, kao i na mojim linkovanim profilima. Ono što ja radim je toliko već javno i transparentno, da o tome ne treba posebno govoriti. Iza mene su mnogi projekti, kao i emisije i intervjui posvećeni onom čime se bavim, pun ih je internet. Ali to nije posebno zanimljivo javnosti koja je željna spektakla. Uradila sam pet donatorskih murala za Anu Pejić i njenu borbu koju vodi u ime svih, a vezana je za otmice beba iz porodilišta. Murali imaju oko 15 kvadratnih metara zida. Meni je to sa mojim iskustvom i veštinom nekoliko sati posla. Svaki mural bio je gotov u danu. Ljudi, ja oslikavam enterijere sa 150 kvadratnih metara zida za četiri dana. Šta je jedan zid na nekoj zgradi? Muralima koje radim nećete na put stati tako što ih krečite preko noći. Ja dođem sa bojama, skelom i bez projektora, bez ikakve pripreme uradim iz prve sliku za nekoliko sati. Meni je ovo lako! Rekla sam sebi, pomoći ću u ovoj borbi sa onim što najbolje radim. Možda nisam neki slikar, ali sam najbrži muralista kojeg znam. Džabe ste krečili! Ja brže slikam nego što većina kreči… Nemojte na ovog Bika Ferdinanda puštati pčele. Oslikaću celu Srbiju iz inata!
Pored svih skandala Maje Marinković, svi su skoro zaboravili njenu tužnu životnu priču. - Moj stariji brat Ilija rođen je 1993. godine, baš na Svetog Iliju. Majka je rodila zdravog sina, međutim, posle dva dana lekari su joj rekli da je Ilija umro. Nikad joj nisu pokazali njegovo telo. Moji roditelji se ni dan-danas nisu oporavili od toga i ubeđeni su da im je dete ukradeno. Sve su prijavili i udruženju koje se bavi nestalim bebama. Moj brat nije mrtav, on je ukradena beba - rekla je Maja i dodala da joj je životna želja da se Iliji i njoj putevi ukrste i da se jednog dana upoznaju: - Možda se nekad desi da sedim u kafiću sa bratom, a da mi to i ne znamo! Sigurna sam da će sudbina učiniti svoje i da ću ga negde sresti. Verujem da će i on biti srećan kada me vidi. Nekadašnju zadrugarku majka je napustila još dok je bila beba i Maja od tada živi sa ocem Radomirom Marinkovićem Takijem.
- Kada je mojoj majci ukraden sin Ilija, ona i Taki nisu odustali od dece. Mama je imala dva spontana pobačaja pre nego što sam se ja rodila. Dobila sam ime Marija, ali me svi zovu Maja po mami. Pošto je ona bila mlada, nije mogla da podnese život sa tatom, jer je on stalno izlazio. Zato je odlučila da me napusti kada sam imala samo 15 meseci. Jednostavno me je ostavila tati i otišla. Potpuno se ugasila ljubav između nje i mog oca, pa je ona odlučila da me napusti i posveti se studiranju - rekla je Maja, pa nastavila: - Taki i moja mama su se brzo razveli. Rekla je da je dete ne zanima i da starateljstvo treba da pripadne mom ocu. Mama je samo želela da se školuje i nije imala vremena za mene. Moj otac se celog života žrtvovao i trudio se da mi nikad ništa ne zafali. Mama je redovno slala alimentaciju, ali tata je bio taj koji me je izdržavao i brinuo o meni, a to radi i dan-danas. Mnogo je radio i dan i noć da bih ja imala sve u životu. Pomagala mu je dosta i moja pokojna baba Kosanka. Dok sam bila mala, baba je morala da napusti svoj posao tri godine pred penziju kako bi me čuvala. Tata je radio dva posla: preko dana je taksirao, a uveče radio po noćnim klubovima. Nikada nisam osetila nemaštinu - istakla je starleta.
Maja kaže da ne krivi majku što ju je napustila. - Nikom ništa ne zameram. Mama je dolazila da me vidi sve do moje 12. godine. Dođe tri dana zaredom kod nas, pa je posle nema mesec dana, a ja svakog dana čekam, nadajući se da ću je videti. Sećam se da mi je uvek donosila razne igračke. Dođe kod mene lepo obučena, donese mi mnogo barbika, provedemo neko vreme zajedno i onda ode. Samo jednom smo se posvađale kada je ona napala tatu, a ja stala na njegovu stranu. Posle toga nismo pričale sve do moje 17. godine - rekla je svojevremeno Marinkovićeva za "Hit". Podsetimo, starleta Maja Marinković našla se u žiži javnosti zbog skandala sa voditeljkom Jovanom Jeremić i pretećih poruka, koje je navodno dobila od strane Belivukovih ljudi. Kako je taj proces u toku, ostaje nam da sačekamo krajni rezultat svega.
Jovan Ilić
Naime, Maja je jednom prilikom istakla da je njen stariji brat Ilija nestao.
- Moj stariji brat Ilija rođen je 1993. godine, baš na Svetog Iliju. Majka je rodila zdravog sina, međutim, posle dva dana lekari su joj rekli da je Ilija umro. Nikad joj nisu pokazali njegovo telo. Moji roditelji se ni dan-danas nisu oporavili od toga i ubeđeni su da im je dete ukradeno. Sve su prijavili i udruženju koje se bavi nestalim bebama. Moj brat nije mrtav, on je ukradena beba - rekla je Maja i dodala da joj je životna želja da se Iliji i njoj putevi ukrste i da se jednog dana upoznaju: - Možda se nekad desi da sedim u kafiću sa bratom, a da mi to i ne znamo! Sigurna sam da će sudbina učiniti svoje i da ću ga negde sresti. Verujem da će i on biti srećan kada me vidi.
Nekadašnju zadrugarku majka je napustila još dok je bila beba i Maja od tada živi sa ocem Radomirom Marinkovićem Takijem. - Kada je mojoj majci ukraden sin Ilija, ona i Taki nisu odustali od dece. Mama je imala dva spontana pobačaja pre nego što sam se ja rodila. Dobila sam ime Marija, ali me svi zovu Maja po mami. Pošto je ona bila mlada, nije mogla da podnese život sa tatom, jer je on stalno izlazio. Zato je odlučila da me napusti kada sam imala samo 15 meseci. Jednostavno me je ostavila tati i otišla. Potpuno se ugasila ljubav između nje i mog oca, pa je ona odlučila da me napusti i posveti se studiranju - rekla je Maja, pa nastavila:
- Taki i moja mama su se brzo razveli. Rekla je da je dete ne zanima i da starateljstvo treba da pripadne mom ocu. Mama je samo želela da se školuje i nije imala vremena za mene. Moj otac se celog života žrtvovao i trudio se da mi nikad ništa ne zafali. Mama je redovno slala alimentaciju, ali tata je bio taj koji me je izdržavao i brinuo o meni, a to radi i dan-danas. Mnogo je radio i dan i noć da bih ja imala sve u životu. Pomagala mu je dosta i moja pokojna baba Kosanka. Dok sam bila mala, baba je morala da napusti svoj posao tri godine pred penziju kako bi me čuvala. Tata je radio dva posla: preko dana je taksirao, a uveče radio po noćnim klubovima. Nikada nisam osetila nemaštinu - istakla je starleta. Maja kaže da ne krivi majku što ju je napustila.
- Nikom ništa ne zameram. Mama je dolazila da me vidi sve do moje 12. godine. Dođe tri dana zaredom kod nas, pa je posle nema mesec dana, a ja svakog dana čekam, nadajući se da ću je videti. Sećam se da mi je uvek donosila razne igračke. Dođe kod mene lepo obučena, donese mi mnogo barbika, provedemo neko vreme zajedno i onda ode. Samo jednom smo se posvađale kada je ona napala tatu, a ja stala na njegovu stranu. Posle toga nismo pričale sve do moje 17. godine - rekla je svojevremeno Marinkovićeva za "Hit".
Podsetimo, starleta Maja Marinković našla se u žiži javnosti zbog skandala sa voditeljkom Jovanom Jeremić i pretećih poruka, koje je navodno dobila od strane Belivukovih ljudi. Kako je taj proces u toku, ostaje nam da sačekamo krajni rezultat svega.
Afera nestalih beba u Srbiji traje već nekoliko decenija, a tek se pre nekoliko godina krenulo u rasvetljavanje neverovatnog zločina protiv čovecnosti i sopstvenog naroda koji se dešavao u našem društvu, na prostoru cele bivše Jugoslavije. Čudno je da se ova tema i dalje uglavnom izbegava od strane političkih lidera u našoj zemlji, a valjda je jasno da društvo ne može napred, ne može u budućnost ukoliko jednu ovakvu temu ostavi bez odgovora i kompletne istrage, te otvaranja svih tajnih dokumenata i pronalaženja krivaca. O ovoj temi mi smo već pisali i govorili zahvaljujući Ani Pejic, predsednici pokreta Otete bebe koja je u višegodišnjoj potrazi za svojim detetom, kao i Dragoslavi Šaponji, poznatoj doktorki iz Novog Sada, koja se nada susretu sa svojom sestrom bliznakinjom. Retko imamo prilike da čujemo da su se porodice spojile i da su roditelji i deca na kraju dočekali taj sudbonosni susret. Leposava Dinkovski iz Perleza posle 52 godine zagrlila je ćerku, Italijanku Lorijanu Saso. Otkako su joj majka i očuh uzeli, ćerkicu Zoricu, od 1970. godine nikada je nije videla, sve do sad.
Majka i očuh Leposave dali na usvajanje njenu ćerku Zoricu, o kojoj nije nikada prestala da misli, da je sanja i priželjkuje da je svije u zagrljaj. Lorijana, s druge stane nije ni sulutila da je usvojena. Živela je spokojno uz svoje italijanske roditelje, a onda joj je otac preminuo 2019. godine, a ona je iz ladice i crne kutije izvukla SFRJ pasoš i saznala da je Srpkinja.
Zahvaljujući porodicnom prijatelju Radoici Vukić uspela je da pronađe biološku majku i zagrli je. Sudbina se skoro poigrala ponovo s Leposavom i Lorijanom. Trebalo je Lorijana još pre četiri dana da doleti u Srbiju, ali se nevreme sručilo i nad Italijom i nad Srbijom i svi letovi iz Rima su bili otkazani. Opet Leposava nije zagrlila svoju Zoricu. Čekala je u Perlezu, ali nije došla. Sad je Leposava došla na aerodorm u Beograd, a neka ružna kob umalo nije opet uplela svoje prste i sprečila ćerku i majku da ponovo budu zajedno.
Lorijanu su hteli da vrate u Italiju, njen dokument je bio malo pocepan i zaustavili su je. Sina su joj pustili, a ona je očajnički pokušavala da objasni zašto je tu. – Ona je zadnja izašla, hteli su da je vrate za Italiju, držali su je tamo zbog dokumenta koji je malo pocepan. Na sreću došla je neka žena, glavna valjda, pa su je pustili – ispričao je Radoica, koji je i sam zaplakao kada su se majka i ćerka napokon zagrlile.
Leposava je jecala, stezala Zoricu, dizala pogled da se uveri da li je to stvarno njena ćerka. Opet suze, jecaji, ali suze radosnice, suze koje popunjavaju prazninu koju je sudbina razdvojila.
Ćutale su, plakale, ali su im oči govorile više od reči. Leposava ne zna italijanski, Lorijana ne zna srpski, ali majka više neće da pusti ćerku. Iako je plan bio da svi odu u Sremčicu kod Radoice, Leposava je htela svoju ćerku da odvede kući.
– Idemo ja i moja Zoka kod mene u Perlez, sin moj zna engleski, unuk engleski pa ćemo se tako pričati – Leposavinoj sreći nije bilo kraja. – Bio je to dirljiv susret. Svi smo plakali na aerodromu. I meni su pošle suze. Godinama ću to pamtiti – rekao je Radoica.
Radoica je ispričao i kako je spojio majku i ćerku nakon više od pola veka. On je preko advokata u Novom Sadu uspeo da dođe do određenih dokumenata o Zorici Dinković, devojčici koja je iz bolnice u Pančevu data prvo u hraniteljsku porodicu, a kasnije i na usvajanje. Tri godine se tapkalo u mestu. Najveći problem i zabuna desila se zbog prezimena Dinković.
Kako je saznao, najverovatnije je došlo do nesporazuma kada je mala Zorica boravila u bolnici u Pančevu, gde su je odneli navodno zbog visoke temperature. Baba i deda su je dali na usvajanje, ali su bebu upisali kao Dinković, a ne Dinkovski, kako se inače preziva porodica iz Perleza. Radoica je bio uporan, pregledao je matične knjige rođenih, da bi ga jedan matičar naposletku uputio u Perlez.
– To je malo mesto, odmah sam našao Leposavinu sestru, koja je znala o čemu je reč. Ispričala mi je da je Leposava iz porodice u kojoj je bilo sedmoro dece i da je Leposava Zoricu, odnosno sada Lorijanu, rodila sa 16 godina. Otišao sam kod Leposave, koja mi je ispričala da je Zoku rodila na Gospojinu 28. avgusta 1970. godine. Roditelji su bili besni i ona je pobegla kod neke rodbine u drugo mesto. Kada se Leposava vratila i potražila ćerku, samo su joj rekli da je dete dato na usvajanje. Pokušavala je kasnije s mužem da pronađe dete, ali nije uspela. Kada sam se ja pojavio i rekao da je traži ćerka, Leposava nije mogla da veruje. Ona je, budući da više nije imala dece, pre 33 godine usvojila dečaka iz Bosne, koji je danas policajac – otkrio je Radoica.
Ovim rečima, neposredno pred smrt, jedan Nišlija je zbog griže savesti odlučio da kaže istinu o događajima iz 1981. godine. Majka predosetila Kurir je došao do šokantne priče iz Niša i Aleksinca o razdvojenim bliznakinajma (njihovi identiteti su poznati redakciji) i njihovom kasnijem susretu. Prijatelj porodice ispričao je šta sve događalo u protekle gotovo četiri decenije. - Ovih dana ponovo se pokrenula priča o nestalim bebama u Srbiji, a naročito me je pogodila priča o nestalim dosijeima beba baš iz bolnice u Aleksincu. Rešio sam da vam ispričam potresnu priču o ljudima čije su se sudbine u međuvremenu isprepletale - priča sagovornik i dodaje: - Moja prijateljica porodila se u Aleksincu 1981. Dobila je bliznakinje. Međutim, posle porođaja saopšteno joj je da jedna beba nije preživela, ali da je druga dobro. Rekli su joj: „Imate drugo dete, budite srećni, ono je preživelo.“ Godine su prolazile, ali majka kao da je predosećala da joj je druga ćerka ipak živa. Prve sumnje počele su da se javljaju kada su joj stizali pozivi za vakcinaciju za obe ćerke, kao i pozivi za školu. Sve vreme je objašnjavala da joj je drugo dete mrtvo. Kada je zatražila umrlicu, prema rečima našeg sagovornika, usledio je šok. - Umrlicu nisu mogli da pronađu, nije bilo dokaza da je druga ćerka umrla. Onda je ova porodica počela bitku za istinu - kaže naš izvor. Častio pečenjem i rakijom Gotovo u isto vreme sudbina je umešala prste i u Nišu - sestra bliznakinja saznala je pravu istinu. - Par iz Niša koji nije mogao da ima decu rekao je devojčici da je usvojena, ali nije znala da je ukradena. Osamdesetih godina prošlog veka bio je komplikovan proces usvajanja dece, a očigledno je da je postojao razrađen sistem krađe beba. Tako je i ovaj čovek, koji je inače iz ugledne porodice, rešio da kupi dete. Kako je kasnije priznao, pored 30.000 maraka, dao je i pečeno prase i litar rakije za čast - priča izvor. Godine su prolazile, a devojčica je danas uspešna poslovna žena koja živi u inostranstvu i u Nišu. Posle gotovo četiri decenije prava majka i sestre ponovo su bile zajedno. - Bio je to emotivan i dirljiv susret. Ipak, ukradena ćerka smogla je snage da joj kaže: „Vi ste moja biološka majka, a ja vas ne doživljavam kao svoju majku. Moja mama je u Nišu i ona je me odgajala.“ Ipak, ostale su u kontaktu. Druga ćerka ima dvoje dece, pa im tetka dolazi na rođendane - priča naš sagovornik.
On objašnjava da ova porodica slučaj nije prijavljivala Komisiji za nestale bebe, niti su hteli da je iznose u medije, ali da je pokrenuta istraga, koja je obustavljena, jer su lekar koji je obavio porođaj, kao i ostali potencijalno osumnjičeni iz tog vremena u međuvremenu preminuli. Potvrda o otmicama
Radiša Pavlović, predsednik Vladine komisije za nestale bebe, kaže za Kurir da je ovaj slucaj samo potvrda da su u Srbiji otimane bebe. - Došli smo ovih dana do saznanja da je baš u Aleksincu nestalo 29 dosijea o usvajanju beba u periodu od 1976. do 1985. godine. Šokantna su otkrića o falsifikatima o krađama beba i učestvovanju lokalnih moćnika u ovim otmicama. Jedno od otkrića je da i čovek (38) iz jednog sela kod Aleksinca ima čvrste dokaze da je jedna od otetih beba i da je prodat jednoj porodici iz okoline Aleksinca. Zato me i ne čudi još jedan slučaj iz ovog grada - priča Pavlović, koji zbog pretnji ima policijsko obezbeđenje.
Predstavnici tri udruženja roditelja koji sumnjaju da su im bebe na rodenju otete izjavili su da su danas na sednici Komisije za utvrđivanje činjenica odlučili da upute urgencije Republičkom javnom tužilaštvu zbog, kako ocenjuju, nepostupanja tužilaca u tri slučaja u vezi kojih su podneli krivične prijave protiv navodnih otmičara dece. Milena Janković iz Udruženja nestalih beba Beograda, koja je i članica te državne Komisije, rekla je na konferenciji za novinare po završetku sednice da su udruženja roditelja podatke o tri slučaja o kojima su prikupili dokaze još 2019. i 2020. godine predali nadležnim tužilaštvima. – Jedan postupak se vodi pred Višim tužilaštvom u Sremskoj Mitrovici, a za sve ovo vreme, uprkos informacijama koje smo dostavili, nemamo saznanja da li je vođena istraga. Imamo problem sa postupanjem nadležnih tužilaštava, jer su oni dužni da postupaju po našim prijavama i obaveštavaju nas o istrazi – navela je Janković. Zato je Komisija, prema njenim rečima, danas zatražila informacije o tome kakve su radnje preduzeli tužioci u ta tri slučaja. Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba ocenila je da predstavnici državnih organa opstruiraju rad Komisije tako što ne dolaze na sednice. – Radi se o predstavnicima lokalnih samouprava i Ministarstva zdravlja, koji se ne pojavljuju na sednicama, a oni su ključni za rad Komisije, pošto bi trebalo da učestvuju u radu na terenu, zajedno sa zdravstvenom inspekcijom i policijom – istakla je Novokmet. Dodala je da je najteži problem sa kojima se Komisija i udruženja roditelja suočavaju to što se sudovi obraćaju institucijama u vezi podataka o nestalim bebama, ali dobijaju odgovor da tražene dokumentacije nema. – Saznali smo, medutim, da postoji mikrofilmovana dokumentacija iz porodilišta u Višegradskoj i da se nalazi u prostorijama Bezbednosno-informativne agencije (BIA) i sudovi sada pokušavaju da dođu to tih podataka – ispričala je Novokmet. Predstavnik udruženja Za istinu i pravdu o nestalim bebama Radiša Pavlović rekao je da su udruženja roditelja nestalih beba došla do saznanja da je od 2007. godine uništavana dokumentacija o tim slučajevima. Naglasio je da je zato Komisija odlučila da pozove direktora Arhiva Srbije, direktora Instituta za neonatologiju, ali i predstavnika BIA, kao i Republičku javnu tužiteljku Zagorku Dolovac.
Predstavnici tri udruženja roditelja, koji su i članovi državne Komisije, izrazili su negodovanje zbog toga što na izborima učestvuje lista "Otete bebe – Ana Pejić", što smatraju politizacijom i zloupotrebom pitanja nestalih beba.
BEOGRAD - Komisija za prikupljanje činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji (za nestale bebe) održala je danas devetu sednicu, nakon koje je obavestila medije o tri nove krivične prijave o otmici tek rođenih beba. Članovi tri udruženja, članovi Komisije tokom konferencije za novinare nakon sednice negodovali povodom postupanja javnih tužilaštava širom zemlje povodom postupaka koji se vode zbog nestanka beba iz porodilišta, kao i žalbe na rad drugih držanih organa, izostanka predstavika ministarstva zdravlja i lokalnih samouprava, ali i zbog iskorišćavanja ovog problema u političke svrhe.
Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja rekla je novinarima da roditelji nestalih beba imaju veliki problem jer se sudije u postupcima obraćaju institucijama i dobijaju uglavnom odgovore da "nema podataka, ili nema dokumentacije o bebama". "Međutim, mi smo istragom saznali da se odredena mikrofilmovana dokumentacija iz porodilišta u Višegradskoj nalazi u prostorijama Bezbednosno informativne agencije (BIA). Sada sudije pokušavaju da dođu do istorijata bolesti koje su mikrofilmovane", rekla je Novokmet. Prema njenim rečima, zbog velikih problema i opstrukcija, roditelji nemaju saznanja niti će doći do istine o svojoj deci ako se nešto ne bude promenilo u najskorije vreme. Milena Janković iz Udruženja roditelja nestale bebe Beograda navela je tri slučaja u kojima je Udruženje prikupilo dokaze da su tri porodice kupile i uzele tek rođenu decu povodom kojih su nadležnim tužilaštvima podnete krivične prijave. "Jedan postupak se vodi pred Višim javnim tužilaštvom u Sremskoj Mitrovici, mi smo podneli prijavu protiv tačno određene majke koja to nije, a koja je upisana u matičnu knjigu rođenih da jeste. Ona je došla iz Sremske Mitrovice sa svojim tadašnjim suprugom ušli su u jedno porodilište u Beogradu, uzeli su dete i odveli svojoj kući. Naravno to dete do nedavno nije znalo da je oteto i da mu to nisu biološki roditelji", rekla je Janković. Ona je tvrdila da je tužioca Borku Jovanović u tom slučaju više interesovalo kako je Udruženje došlo do pomenutih saznanja i odakle nam ti podaci. "Do danas, posle dve godine od prijave, ne znamo da li je ta majka pozvana da da izjavu i da li je protiv te majke određen pritvor", navela je Janković podsećajući da ova krivična dela ne zastarevaju. Druga dva slučaja otmice dece desila su se kako tvrdi u Beogradu i takođe su podnete krivične prijave. "Tu deca uopšte ne znaju da su oteta i prodata, umesto njih to znaju njihova komšije, familija, rodbina znaju roditelji koji to nisu", navela je Janković. Zbog nezadovoljstva postupanjem javnih tužilaštava u postupcima za utvrđivanje činjenica o nestalim bebama, Komisija je, prema njenim rečima, danas donela odluku da se od postupajućih tužilaštava u ova tri predmeta zatraže podaci o tome da li su i koje radnje sprovedene i da li su tačni podaci koje im je podnelo Udruženje. Radiša Pavlović iz Udruženja za istinu i pravdu o bebama, apelovao je da se nestale bebe ne eksploatišu za izbore, jer se taj problem ne sme koristiti u političke svrhe. Kritikovao je Anu Pejić iz posebnog udruženja da upravo to radi. Pavlović se žalio i što osim predstavnika MUP-a i Ministarstva pravde sednici Komisije nisu prisustvovali ostali pozvani članovi predstavnici iz BIA i Javnog tužilaštva, Ministarstva zdravlja, kao ni Republički javni tužilac Zagorka Dolovac. Komisija planira da Dolovac predloži formiranje posebnog tužilaštva u Srbiji za ove istrage, rekao je Pavlović koji je nezadovoljan postupanjem lokalnih tužilaštava u ovim istragama. Preneo je novinarima i da Komisija ima saznanja da je ogromna dokumentacija o nestalim bebama uništavana od 2007. do danas "uz podršku Arhiva Srbije i uz podršku odredenih institucija", tako što su jedni druge pokrivali. "Izglasali smo da na jednu od budućih sednica pozovemo direktora Arhiva Srbije i direktora Instituta Neonatologije jer su tu završavale bebe iz cele Srbije. Skupština Srbije usvojila je 29. februara zakon o nestalim bebama, koji se u originalu zove "Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji". Srbiju je na donošenje ovog posebnog zakona, obavezala presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz 2013. u slučaju Zorice Jovanović.
Zakon pored ostalog predviđa procedure za utvrđivanje istine o nestaloj deci i predviđa odštetu do 10.000 evra.
Republička izborna komisija (RIK) proglasila je danas izbornu listu Grupe građana “Otete bebe – Ana Pejić“ sa 27 kanidata za narodne poslanike, a lista je predala ukupno 10.120 pravno valjanih potpisa birača. Njihova glavna borba će biti razotkrivanje “bebi-afere“ nestalih beba, kaže za Danas nosilac liste Ana Pejić, predsednica Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine, koje je sa još par udruženja osnovalo GG koja nastupa na predstojećim izborima. Ovo udruženje je i prethodnih godina organizovalo niz protesta i akcija povodom “bebi-afere“ Oko zajedničkog izlaska na izbore su razgovarali sa nizom političkih aktera, od Srđana Noga do Srđana Škora, ali na kraju izlaze samostalno, kaže Pejić. Ponosna je, navodi, na to što listu čine “najobičniji ljudi“ – penzioneri, studenti, konflekcionari… mahom iz nekoliko udruženja roditelja koji sumnjaju da su im deca oteta i nestala, dece sa autizmom, gluvih osoba, naučnika, kao i udruženje za “lekalizaciju“ kanabisa. Srž njihove borbe je “bebi-afera“, ali će se baviti i ostalim temama, a sve pod geslom “Dosta nam je, aman, više ovog života, ne valja“. Ana Pejić, iz Rume, na listi je potpisana kao diplomirani ekonomista, navodi i da je druga na listi Ljiljana Stevanović, poslastičar, majka nestalog sina, predsednica pokreta “Otetih beba“. Sakupljanje potpisa je teklo teško, dodaje Pejić, a u sakupljanju su krenuli dva dana nakon proglašenja izbora. Prostorije gde su sakupljali su mahom bile njihove privatne kuće i stanovi, a mnoge su im stizali poštom od gradana koji su ih sami overavali. Novac za potpise i kampanju su sakupili tako što su ih podržali mahom oni kojima su deca nestala, te su oni sami plaćali overu. Dodatan problem u sakupljanju potpisa im je predstavljalo to što su mnogi koji bi im dali potpis, već potpisali za SNS, jer su im bližnji zaposleni preko stranke, objašnjava. “Bebi-afera datira od 45. godine otkada su se deca oduzimala od majki, po rođenju prijavljivala da su umrla i nestajala u nepoznatom pravcu, a mi imamo dokaze da su mahom odlazila u inostranstvo. Među tom decom je i Ljiljin sin, i moja ćerka, to su naša deca“, objašnjava Pejić njihov problem uz napomenu da to nije teorija zavere, već njihovo iskustvo, te da imaju dokaze za svoje tvrdnje. “Osećamo čemer, gnev, jad. Mi smo žrtve jednog vremena i sistema moćnih ljudi koji su mogli da rade šta su hteli. To je zadrlo u naš stomak, život i porodicu. Uništilo je nam živote, jer smo bili ubeđeni da su nam deca umrla. Do nas je samo stizala štura vest da su nam deca umrla, i teranje da se brzo spakujemo i idemo kući iz porodilišta“, kaže Pejić i dodatno objašnjava da mrtvo dete niko od članova porodice nikada nije videlo, “od njega ni grobnog mesta, ni abera nema“. Verovali su, kaže, lekarima koji su im govorila da nemaju zakonsko pravo da oni sahranjuju decu, već će to država uraditi. O “krađi beba“ je počelo da se govori neposredno nakon petooktobarskih promena, a Pejić se u nju uključila 2015. godine. Nju su započeli ljudi koji su učestvovali u prodaji dece, kaže Pejić, a to su “odmetnuti delovi službe“. Do 80-ih godina je oduzimanje dece rađeno po principu političke podobnosti, kako bi se pravilo podobno društvo, a nakon smrti Tita, važan je bio samo novac, tvrdi Pejić, podsećajući na slučaj Marka Ivića iz nemačkog Landshuta, kojem je u Beogradu 1988. ponuđeno da kupi bebu. Pejić navodi i da su majke bile “prokužene od sredine kao loše jer nisu mogle da rode zdravo dete“. “Nisam išla ispred prodivnicu sa odećom za decu, nikom nisam išla na babine. To je bio naš beleg, koji sam ja gutala do 2015. godine“. Te godine je suprug ubeđuje da zatraže uvid u dokumenta, kako bi našla mir, iz kojih su kasnije utvrdili da je Pejić “rodila ćerku, a da joj je umro dečak“. “U borbi ću biti dok se priča ne završi, ili dok se ja ne završim“, kaže. Za pomoć su se obraćali brojnim institucijama od predsednika države, preko SPC i SANU, do UN, EU i Saveta Evrope, kao i ambasadama zemalja u kojim sumnjaju da su im deca, a poziv su dobili i iz Bezbednosno-informativne agencije nakon što su isped zgrade iste najavili protest. Ipak, rešenja nema. Kontrolore na izbornim kutijama neće imati jer to smatraju “sitnim kriminalom“ u obliku prodaje kontrolora, te u to ne žele da ulaze. Takođe, veruju opoziciji da će čuvati i njihove glasove, a vlast ako bude krala glasove, moli da ne krade glasove birača “Otetih beba“. “Protestvovala sam devedesetih kada nas je vodao Vuk Drašković, protestvovala sam i prošlih godina, ali od toga nema ništa, to nas samo izduva. Hoćemo da začnemo seme u Parlamentu, jer se tamo rešavaju problemi“, kaže Pejić.
Političarima poručuje – “Nemaš pravo, bato, da pričaš ni o čemu, dok ne kažeš šta si ti uradio da se to promeni“, a onima na njenoj listi da, ako pređu cenzus, ne budu puki dizači ruku ili glasači na zvonce, već da glasaju po sopstvenoj savesti.
Viši sud u Novom Sadu, pred kojim je u toku 90 vanparničnih postupaka za utvrđivanje činjenica o nestalim bebama, naveo je da je čitavo društvo odgovorno da se „konačno reši ovako potresno ljudsko pitanje” i pokrene odgovornost određenih pojedinaca. „Radi poštovanja dostojanstva članova porodica „nestalih beba” ne sme se dozvoliti da se ovi sudski postupci svedu na formalizam radi ispunjavanja obaveza prema Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu”, naveo je Viši sud u Godišnjem izveštaju o radu, prenosi Tanjug. U izveštaju sud ukazuje na niz prepreka i teškoca sa kojima se susreće u utvrđivanju činjenica o novorođenčadi nestaloj u periodu od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka. Tako navodi da najveći broj zdravstevnih ustanova, u periodu kada se sumnja da su bebe nestajale, nije pravilno i uredno vodio evidenciju, niti je postupao po procedurama, ukoliko su procedure i bile propisane. Zbog protoka vremena, ali i drugih razloga sud teško dolazi do medicinskih radnika, lekara, medicinskih sestara. „Osim propusta u vođenju evidencija u zdravstvenim ustanovama, nepotpuni su, neobrazloženi i sumnjive verodostojnosti i upisi u matične knjige rođenih i umrlih, kao upisi i dodeljivanja jedinstvenih matičnih brojeva novorođenčadi”, naveo je sud. Takode je ukazao na medicinski stav koji je prethodnih decenija preovladivao - da roditelje treba poštedeti bola sahranjivanja novorođenog deteta, čime je, kako smatra sud, pravdano uskraćivanje predaje tela bebe. Pored toga, nije bilo adekvatne i efektivne istražne procedure da se utvrde činjenice šta se sa navodno preminulom decom dogodilo, čime su se produžavale i produbljivale sumnje da su bebe bile protivpravno oduzimane od roditelja. Predlog za pokretanje ovih postupaka do sada je podnelo ukupno 116 predlagača, a rešena su 22 predmeta. Predlagači su sudu dostavili podatke i dokumentaciju kojom raspolažu, predložili saslušanje svedoka i prikupljanje dodatne dokumentacije, DNK veštačenja parafinskih kalupa, te zatražili da sud utvrdi istinu o statusu novorođenčadi za koju sumnjaju da su nestala iz porodilišta. U određenom broju predmeta, predlagači su postavili i zahtev za dosuđivanje nematerijalne štete zbog povrede prava na porodični život, koju sud odreduje po slobodnoj oceni, ceneći sve okolnosti slučaja, a pre svega intenzitet pretrpljenih duševnih bolova i straha i druga merila određena zakonom. Odšteta ne može biti veća od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, podseća sud. „Predlagači u postupcima koji se vode pred našim sudovima opravdano očekuju potpunu posvećenost suda u utvrđivanju sudbine njihove dece. Iako je Zakonom propisana hitnost u postupanju, teškoće u prikupljanu podataka predstavlja selektivno i paušalno dostavljanje odgovora pojedinih zdravstvenih ustanova, ali i dostavljanje veoma obimne dokumentacije kao što su kompletne knjige protokola porođaja, matičnih knjiga i drugo”, ukazao je sud. U pojedinim slučajevima, kako dodaje, utvrđeno je da je nakon obdukcije tela novorođenčadi, sačuvan „parafinski kalup”, te je određivano DNK veštačenje. Međutim, u nekoliko slučajeva, utvrđeno je da materijal nije podoban za veštačenje, usled oštećenja nastalog ili tokom uzimanja tkiva i materijlala ili usled neadekvatnog čuvanja. U pokušajima da ispita sve zdravstvene radnike, matičare, sva druga lica koja bi mogla imati saznanja o nestalim bebema, sud se obraća i policiji, ali, kako navodi, nažalost nema pomoć Posebne jedinice policije, čije formiranje za postupanje je po Zakonu utvrđeno, ali ova jedinica nije formirana. Pored toga, izostaje i saradnja Komisije čije formiranje je propisano` Zakonom, jer usled nesaglasnosti različitih Udruženja građana, ali i nepoverenja u rad institucija, još nije donet ni Statut Komisije, niti je sudu ova Komisija dostavila bilo koji podatak koji bi mogao biti od značaja, ukazao je novosadski Viši sud. Napominje da je, ukoliko u postupcima ne utvrdi smrt deteta, sud dužan da preduzme sve radnje i mere radi utvrđivanja mesta nalaženja deteta, uključujući usvajanje, hraniteljstvo, smeštaj u instituciju koja se stara o nezbrinutoj deci, kao i da li je došlo do izvršenja nekog od krivičnih dela trgovine ljudima ili drugih krivičnih dela, radi pokretanja krivičnih postupaka.
„Odgovornost je čitavog našeg društva da ovako potresno ljudsko pitanje konačno reši, suoči se sa sopstvenom odgovornošću, neradom, nedostatkom i nepoštovanjem propisa i procedura i vršenja krivičnih dela i pokrene odgovornost određenih pojedinaca, a pre svega da okonča agoniju neznanja o sudbini deteta najbližim srodnicima”, zaključio je Viši sud u Novom Sadu.
DNK analizom potvrđena je krađa bebe iz Porodilišta u Kruševcu 1981. godine. Radi se o slučaju Mlađana Radivojevića, čija je biološka majka danas pozvana iz policije u Kruševcu. Mlađan je kao odrastao i oženjen čovek koji je zasnovao svoju porodicu saznao da je usvojen i to uz objašnjenje da ga je majka ostavila u porodilištu.
Međutim, kada je pokušao da sazna ime majke, ispostavilo se da ta osoba ne postoji.
Njegova biološka majka videvši ga na televiziji da liči na njenog supruga i starijeg sina, javila se kako bi se odradio DNK test, koji je utvrdio da je Mlađan njen sin otet u kruševačkom porodilištu odmah nakon rođenja.
Četiri meseca se čekalo da reaguju tužilaštvo i policija, a tek danas je Milica Milivojević po nalogu Osnovnog tužilaštva u Kruševcu dala izjavu o tome šta se to desilo u martu 1981. godine u kruševačkom porodilištu.
Afera "Nestale bebe“ ne stišava se od sedamdesetih godina prošlog veka, a u septembru prošle godine, razrešili su se prvi slučajevi sumnje na krađu tek rođenih beba između pedesetih i osamdesetih godina prošlog veka u tadašnjoj Jugoslaviji. Milica Milivojević je u kruševačkoj bolnici 3. marta 1981. rodila živo i zdravo muško dete. Ispričala mi je da su joj posle nekoliko dana rekli: "Idi, ženo, kući, tvoje dete je mrtvo!". Potvrđen je jedan slučaj krađe beba iz porodilišta u Kruševcu 1981.godine, a radi se o slučaju Mlađana Radivojevića, čija je biološka majka danas pozvana iz policije u Kruševcu.
Mlađan je saznao da je usvojen, kada je odrastao i osnovao svoju porodicu, a rečeno mu je da ga je majka ostavila u porodilištu. Mlađan, je, inače, kako je Kurir već pisao, usvojen kada je imao tri meseca. Krenuvši u potragu za biološkim roditeljima, otkrio je da se u knjigama nalaze izmišljena imena oca i majke i da žena koja ga je navodno rodila uopšte ne postoji. Obratio se Radiši Pavloviću, predsednik Udruženja "Za istinu i pravdu o bebama", a ubrzo se pojavio i u medijima. Pavloviću se obratila i njegova biološka majka koja je sumnjala da joj je dete ukradeno. To pojavljivanje na televiziji dovelo ga je do biološke majke, koja je gledajući emisiju, primetila da liči na njenog supruga i starijeg sina. Zatim se javila kako bi se odradio DNK test, koji je utvrdio da je Mladan njen sin otet u kruševačkom porodilištu odmah nakon rođenja.
Četiri meseca se čekalo da reaguju tužilaštvo i policija, a tek danas je Milica Milivojević po nalogu Osnovnog tužilaštva u Kruševcu dala izjavu o tome šta se to desilo u martu 1981. godine u kruševačkom porodilištu.
|
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Tema nestalih beba u Srbiji jedna je od najbolnijih za naše društvo, a tragično je da se čak ni roditelji ne mogu u potpunosti usaglasiti oko načina borbe za istinu i pravdu koja im je uskraćena.
