• Moj brat blizanac je živ!
• Majčino srce još se nada
• Kolevke prazne, a otmice nema!?

Kada je 6. maja 1979. godine Živojin Miljković, radnik, uvaženi domaćin i u to vreme otac jednog ženskog deteta, odveo suprugu Nadicu u bolnicu u Svilajncu, jedino čemu se nadao bila je lepa vest o još jednoj prinovi u kući. Nešto iza ponoći javljeno mu je da se njegova supruga porodila, da je porođaj protekao u najboljem redu i da je tom prilikom na svet donela dva lepa, zdrava dečačića.

Igra sudbine

Nažalost, sudbina ili ljudi bez savesti nisu dopustili da se dugo raduje. Već ujutru, kada je "naoružan" lepim raspoloženjem i neophodnim sitnicama koje je poneo svojoj supruzi stigao u bolnicu, iskrsli su problemi pretvorivši najradosniji događaj u životu mladog bračnog para u tugu, a njihov život u neprekidnu borbu sa tajnom koju će na svojim plećima nositi duže od dve decenije. Naime, toga dana su njihova dva deteta prebačena u specijalnu bolnicu za neonatologiju u Beogradu, a već sutradan javljeno je bračnom paru Miljković da je njihov stariji blizanac preminuo dok se drugi bori za život.
Pomirivši se sa sudbinom i ne sumnjajući u reči lekara, Nadica i živojin su svu svoju energiju usredsredili na to da spasu svoje drugo dete. Nakon mesec i po dana ono se, oporavljeno, vratilo u roditeljski dom i život je potekao svojim tokom. Tako je bilo sve do dana kada su čuli priče porodica koje sumnjaju da su njihova deca oteta po rođenju. Prepoznavanje iskustava kroz koja su prošli u ispovestima nekih porodica, za Živojina i Nadicu predstavljalo je "hladan tuš" i počeli su da sumnjaju u sve što su do tada mislili da znaju. Već nakon nekoliko dana dali su se u potragu za dokumentima u kojima bi našli potvru za svoje slutnje. Međutim, postajalo im je sve jasnije da su žrtve ljudi koji se igraju sudbinama drugih. Davno zarasli ožiljak pretvorio se u živu ranu, a njihov život dobio je novi smisao. Pošli su u potragu za detetom za koje veruju da je živo i da im je ukradeno po rođenju.

Saznavši za njihovu životnu priču, kakvu ni najbolji holivudski scenarista ne bi mogao da smisli, odlučili smo da posetimo porodicu Miljkvić i da saznamo šta im se dešavalo dok su tragali za istinom. U jednospratnoj, skromnoj, ali lepo sređenoj kući u predgrađu Svilajnca dočekali su nas Nadica i Živojin sa debelom fasciklom spisa i dokumenata koje su tokom poslednjih godina prikupili.

Nisam hteo da dete sahranim nekršteno

"Rođenje blizanaca bio je najradosniji trenutak u našim životima. Bio sam van sebe od sreće. Pošto se Nadica porodila kasno noću, nisam odmah mogao da vidim nju i decu. Takva su bila pravila u to vreme. Sutradan sam otišao rano ujutru, a medicinsko osoblje vratilo me je s vrata bolnice rekavši mi da dođem posle vizite koja se završava u devet. U tom trenutku niko nijednom rečju nije spomenuo bilo kakav problem u vezi sa Nadicom i decom", priča Živojin u čijem se glasu oseća mešavina gorčine i tuge. "Poslušao sam ih. Međutim, kada sam se vratio u porodilište, supruga mi je rekla da su deca prebačena u Beograd, navodno, zbog male težine. Nikakav drugi razlog za njihovo prebacivanje nije naveden. Tada sam imao dvadeset četiri godine i bio sam pun mladalčkog optimizma. Otišao sam kući uveren da će se sve dobro završiti. Da moj optimizam nije imao nikakvo pokriće, uverio sam se već sutradan ujutro kada me je na ulazu u bolnicu sačekao zdravstveni radnik. Iskreno, više se i ne sećan ko je bio u pitanju, ali ću se dok sam živ sećati svega što mi je rekao - da je iz Beogarada javljeno da je jedno dete umrlo a da je drugo u kritičnom stanju. Istog trenutka pomislio sam: Da li Nadica zna? Pošto su mi rekli da joj nisu ništa kazali, zamolio sam ih da joj ja to saopštim misleći da će tako lakše podneti. Otišao sam kod nje u sobu, sačekao da joj daju injekciju za smirenje, a onda sam joj rekao šta se dogodilo".

"Kada sam zatražio telo deteta da ga sahranim po našim običajima, rečeno mi je da tako malu decu ne daju roditeljima većih odmah kremiraju. Tek danas znam da je po zakonu lekar morao da mi da telo deteta i imao je pravo da ga kremira samo ako sam ja odbio da ga preuzmem", kaže otac Živojin

Za trenutak je Živojin zastao i pogledao u nadicu, a onda je nastavio da priča:
Kad vratim film na sve što nam se dešavalo, ni sam ne znam otkud mi snaga i smirenost za tako nešto. Još uvek u šoku, ali rešen da ispoštujem sve običaje, ostavio sam uplakanu suprugu i otišao kod kuma da mojim blizancima da imena. Nisam želeo da sahranim nekršteno dete. Zatim sam otišao u kancelariju matičara da prijavim decu. Sve je bilo gotovo do jedanaest sati. Nakon toga svratio sam u firmu da javim da neću doći na posao. Kada su čuli šta mi se dogodilo, dali su mi auto i vozača. Nisu dopustili da u takvom stanju vozim do Beograda. Već u pola dva bio sam u specijalnoj bolnici za neonatologiju. Sačekao me je doktor potvrdivši priču koju sam već čuo. Ne znajući kome drugom da se obratim, zatražio sam od njega da preuzmem telo i da ga sahranim po našim običajima. Kada sam to spomenuo, odgovorio mi je da tako malu decu ne daju roditeljima već ih odmah kremiraju i istog trenutka prebacio je priču na drugo dete i njegovo stanje".

Ko je smeo da se buni?

Uz sve poštovanje prema njihovom bolu, morali smo da postavimo pitanje zašto nisu insistirali na tome da vide preminulo dete. U tom trenutku u razgovor se uključila i Nadica, koja je do tada pomno slušala ono što je njen suprug pričao.
"Nismo bili spremni na to što nam se desilo. Pošto su nam oni istovremeno javili da je Nenad umro a da se Ivan još uvek bori za život, i da od toga kako se situacija bude razvijala u narednih nedelju dana, zavisi da li će preživeti, fokusirali smo se samo na to da spasemo drugo dete. Nismo imali drugog izbora. Ko je smeo da se svađa sa njima, kada isti doktori koji odbijaju da daju telo jednog deteta drže život onog drugog u svojim rukama? Nije nam preostalo ništ drugo nego da im verujemo".

"Tada nisam znao šta se dešava i brinuo sam za Ivana", nadovezao se Živojin. "Tek danas znam da je po zakonu lekar morao da mi da telo deteta i imao je pravo da ga kremira samo ako sam ja odbio da ga preuzmem".

Nakon ovoga Nadica je nastavila:
"U narednih mesec i po dana Ivan se oporavio, i doneli smo ga kući iz bolnice. Tada su nam rekli da mu, kada odraste, ne pričamo ništa o tome da je imao brata blizanca jer to, navodno, može da se odrazi na njegovu psihu u bilo kom životnom dobu pošto su blizanci veoma povezani. Zbog toga smo mnogo strepeli pa smo Ivana vaspitavali drugačije od ostale dece. Nismo ga vezivali za sebe niti smo mu dopustili da se veže za bilo koga. Držali smo ga po strani, dobijao je batine i kad treba i kad ne treba, dakle, kao posledica njihove bahatosti i nezakonitih radnji - zapostavili smo svoje dete. Ali, evo ga, neka vam i sam kaže. Hvala Bogu, ništa mu ne fali".

"Slobodno recite da je svaki dokument falsifikovan ili odrađen na nezakonit način. Mi to tvrdimo!"

Dok je Nadica ovo pričala, u sobu je ušao Ivan a njegova majka je posegla za porodičnim albumom iz kojeg je uzela jednu fotografiju.
Ova slika napravljena je neposredno nakon što smo ga izveli iz bolnice. Da li vam ovo dete liči na nekoga ko je jedva ostao živ i kome je bila potrebna hospitalizacija zbog male težine?"

I zaista, sa male polaroid fotografije smeškalo se sitno, ali bucmasto dete. Zdravo i jedro. Ako je i bilo bolesno po rođenju, na fotografiji se to nije videlo.
"Ovako je izgledalo naše lepo "nedonošče"," ponosno je rekla Nadica gledajući svog sina. Ivan joj se nasmešio, a potom je pogledao u nas upitavši: "I, kakve ste zaključke do sada izveli?"

Gde je umrlica?

Objasnili smo mu da razgovor na temu krađe dece i dokaza koje za to poseduju njegovi roditelji zapravo još nismo načeli, a njegov otac je otvorio fasciklu i pružio nam je rekavši: "Evo, gledajte, pa sami prosudite. Objasniću vam šta na svakom dokumentu nije u redu".

Pre nego što se udubimo u papirologiju, želeli smo da razjasnimo još jedno pitanje - kako im je nakon toliko godina ćutanja i prihvatanja činjenice da im je dete umrlo po porođaju, palo na pamet da to nije istina i da im je stariji blizanac Nenad ukraden. Odgovorila je Nadica:
"Gledali smo televiziju i čitali štampu u vreme kada su druge porodice pokrenule pitanje kradene dece. Prepoznali smo elemente onoga što se nama dešavalo u njihovoj priči i počeli da istražujemo. Pre toga nismo sumnjali. Kako smo mogli? Nije nam padalo na pamet da bi neko mogao da uradi nešto tako. Nije dete jabuka pa da ga neko tek tako ukrade".

Ova njena konstatacija naterala nas je da se zamislimo. Iako dete nije jabuke, krađa nije nemoguća. Samo se ređe dešava i opasnija je. Ipak, pre nego što donesemo bilo kakve zaključke, "zaronili" smo u hrpu dokumenata.
"Onog trenutka kada su potvrde u vezi sa ukradenom decom počele da pristižu, postalo nam je jasno da nešto sa Nenadovom navodnom smrću nije u redu. Sada, na osnovu dokumentacije koju posedujemo, mogu da tvrdim da mi je dete oteto Gde se i kada se to desilo, i da li je Nenad uopšte stigao do Beograda, ne znam, ali znam da su svi dokumenti bili bez pečata, potpisa i u najmanju ruku sumnjivi a u nekim slučajevima i drsko protivzakoniti", kaže Živojin na čije se reči nadovezala Nadica:

"Slobodno recite da je svaki dokument falsifikovan ili odrađen na nezakonit način. Mi to tvrdimo".
I zaista, kada smo malo bolje pogledali "papire", shvatili smo da nije potrebno biti pravnik da se vidi da je većina njih neispravna. Već prvi izveštaj u kojem se opisuje tok porođaja sadrži niz nepravilnosti. Na prvu od njih ukazala nam je Nadica:

"Ovde je jasno napisano da sam primljena u bolnicu 7. maja i da je prođaj trajao dvanaest sati. A odmah iza toga zvanično piše da sam se porodila tog istog dana u pet, odnosno petnaest minuta posle ponoći. Kako je to moguće? U tom istom izveštaju kasnije piše da je dete "po nečijoj izjavi, egzitiralo". Po čijoj izjavi? ma li nekog drugog dokaza sem te izjave anonimnog čoveka?"

U knjizi državljana dete je izbrisano. To nešto do sad nezapamćeno jer, čak i u slučaju smrti, upiše se da je neko umro, ali mu se ne briše ime i to na taj način što se precrta i upiše tuđe. Dalje, oba deteta su dobila isti JMBG, što je opet nemoguće," tvrdi Živojin

A potvrde o smrti nema ni u bolnici, ni u opštini Savski venac, ni u Svilajncu. Ovo znam jer sam zvaničnim putem tražio da mi se dostavi dokaz o Nenadovoj smrti. Nema čak ni potvrde da su deca primljena u bolnicu", nastavio je Živojin. "Kada smo počeli da tražimo dokumentaciju, nismo želeli da se bilo kome zameramo niti da do bilo čega dođemo nezakonitim putem. Znam da su me neki namerno provocirali jer su želeli da napravim incident pa da mogu da me svrstaju u problematične ljude. Ali, nisam se dao zbuniti. Inače, oni su nas zatrpali dokumentacijom misleći da se u tome nećemo snaći. Kada smo počeli da se interesujemo za zakone i uvideli gde je sve napravljen falsifikat, shvatili smo da smo u pravu. U knjizi državljana dete je izbrisano. To nešto do sad nezapamćeno jer, čak i u slučaju smrti, upiše se da je neko umro, ali mu se ne briše ime i to na taj način što se precrta i upiše tuđe. Dalje, oba deteta su dobila isti JMBG, što je opet nemoguće".

"Najpre su tvrdili da uopšte nisu dodelili matični broj. Kada smo otkrili da ga ipak oba deteta imaju, doneli su rešenje da se poništi taj matični broj, i to istakli na tabli na kojoj se nalaze poternice za kriminalcima. Nije mi jasno kako su smeli da ponište matični broj koji ima i Ivan, jer su tako poništili i njegovo postojanje", sa gorčinom u glasu rekla je Nadica.

Jadan za drugim ređali su se dokumenti od kojih je svaki sadržao poneki sporni element. Tako se u dva od njih ista žena potpisala potpuno različitim rukopisom, u nekima nedostaje pečat, treći, pak, navode nelogične podatke. Potpuno zbunjeni onim što nam je predočeno, upitali smo Ivana šta on o svemu ovome misli.

"I ja sam najpre bio zbunjen. Isprva mi je smetalo to što sam tek nakon dvadeset četiri godine saznao da sam imao brata blizanca. Nakon što sam se oporavio od šoka, seli smo i dogovorili se da nećemo odustati kakva god istina bila. Nakon svega, siguran sam da je moj brat blizanac živ, da je ukraden nakon porođaja a da iza ovog organizovanog kriminala i danas stoje sudstvo i policija".

Nikada se nećemo odreći svog deteta

Ovo nas je dovelo do suštine slučaja koji je porodica Miljković pokrenula i u kojem traži da se utvrdi šta se desilo sa njihovim detetom i bratom. Saznavši da je istraga u toku, upitali smo ih da li imaju bilo kakvu ideju gde je njihov sin Nenad. Na ovo pitanje odgovorio nam je otac: "U vezi sa pretpostavkama o tome šta se danas sa Nenadom dešava, bilo je mnogo tračeva po gradu, ali mi nismo želeli da ih komentarišemo. Samo smo jednom intervenisali kada su nam na najgrublji način "stavljene reči u usta", i demantovali smo to. Svoje sumnje javno nećemo izreći, sve dok sud ne ustanovi da je ovo što tvrdimo istina, i da nam je dete na najgrublji i najbezobzirnij način oteto. A onda će oni morati i da ga pronađu. Neka privedu ljude koji su to učinili. Matičarka koja je potpisala sva dokumenta radi i danas. Neka je ispitaju, ako je nešto muvala, zna šta je radila. Mi smo spremni da damo DNK, a oni neka nađu našeg Nenada. Mi tvrdimo da je dete živo."

Majka Nadica je iznela pretpostavku koja je sve vreme "visila" u vazduhu.
"Jedna stvar je veoma sumnjiva. Sve što nam se dešava potseća na slučajeve od pre dvadeset godina na Kosovu, kada se pričalo o tome da se srpska deca proglašavaju mrtvim i daju na čuvanje šiptarskim porodicama. Ako vam kažem da je direktor klinike u Beogradu u vreme dok su naša deca tamo ležala bio Albanac, da li će vam u toj priči nešto biti sumnjivo?"

"Osim Nenada i Ivana, imamo još troje dece koja su pronašla svoj put. Želimo samo da saznamo ko je naše dete danas i želimo da ono zna ko smo mi. Ne mora da nas prihvati, ali mora da zna da njega niko nije ni dao, ni prodao, ni poklonio...", poručuje majka Nadica

Nakon svega što smo čuli, pozdravljamo se sa porodicom Miljković. U svest nam dopiru sve činjenice koje su pred nas iznete i mozaik se polako sklapa. Dok se rukujemo sa njima, Nadica nas gleda tužnim očima, okreće glavu i odlazi. Nakon nekoliko sekundi ponovo se vraća i dugo potiskivane reči počinju same da teku. Suze u oku ne daju se tako lako.

"Samo vas molim da sve nappišete onako kako smo rekli. Nismo mi neozbiljni ljudi. Osim Nenada i Ivana, imamo još troje dece koja su pronašla svoj put. Želimo samo da saznamo ko je naše dete danas i želimo da ono zna ko smo mi. Ne mora da nas prihvati, ali mora da zna da njega niko nije ni dao, ni prodao, ni poklonio... Da zna da njegova majka nije bila nevenčana, niti da je bio neželjen i ostavljen. Kako će on reagovati, nije važno. Nikada od njega ne bismo tražili, niti bismo mu dozvolili da se odrekne ljudi koji su ga odgajili. Sve i da su oni počinili krivično delo, podigli su ga, brinuli o njemu i zaslužni su za sve što je on danas", završava majka Nadica.

Možda je pravda slepa, ali zasigurno nije gluva i neće se oglušiti o vapaj roditelja koji misle da je njihovo dete oteto. Uostalom, nemaju šta da izgube jer, najgore što može da se desi, da saznaju da je njihov Nenad ipak umro - već su jednom preživeli.

Goran Jovanović

VESTI, 28.10.2004.
Ispovest - Operska diva Radmila Smiljanić u potrazi za nestalom ćerkom
Majčino srce još se nada

Poznata primadona proslavlja jubilej, 40 godina uspešnog rada, ali na kruni nedostaje jedan dijamant: njeno dete za koje tvrdi da je ukradeno pre tri decenije u beogradskom porodilištu

Radmila Smiljanić, jedna od vodećih srpskih operskih diva, koja je nedavno proslavila 40 godina uspešnog umetničkog rada, više od tri decenije nosi ožiljak na duši - izgubila je svoje prvo dete, za koje tvrdi da je ukradeno iz beogradskog porodilišta "Nardoni front" 1970, poput nekoliko desetina dece za kojom i danas tragaju roditelji širom Srbije. Novinare "Vesti" primila je u svom stanu, u centru Beograda, u ulici 29. novembra, i ispričala ličnu tragediju, koju nije mogla da zaboravi ni u časovima kada su je zasipali nagradama, aplauzima i cvećem na svim pozornicama sveta.

Roditelji bez šanse - Verujem u Boga i ako je udahnuo život mojoj devojčici, a znam da jeste, onda valjda njena mala, nevina duša treba i da se upokoji. Nisam je iznela u naručju, nasmejana iz porodilišta, ali sam joj mogla kupiti mali kovčeg, sahraniti je i danas odlaziti na grob, kako to naš narod generacijama radi. Ako su neka deca zaista i umrla, zašto niko nije dao šansu roditeljima da ih dostojno sahrane - ogorčeno pita naša sagovornica.

Nemir koji se probudio u njoj pre pet-šest godina, kada se u Srbiji počelo šuškati, a zatim i javno pričati o "bebi-aferi", dao joj je snage da uz podršku muža Branka i sina Nikole Mijailovića, takođe poznatog operskog pevača, angažuje detektive i advokate i da nakon toliko godina sumnji otkrije tragove koji navode na to da je njena Nataša, ime koje joj je dala i pre rođenja, ipak žive, da je odrasla van granica Jugoslavije i da je danas majka dvoje dece, a ona, diva - nesuđena baka.

Jedini susret

Tog decembra 1970, Radmila Smiljanić, već šest godina solistkinja Beogradske opere, sa ponudom da nastupa u Beču, odlučila je da vrtoglavi uspon u karijeri ostavi po strani. Želela je porodicu, i ona i muž su sa nestrpljenjem čekali prvu bebu. Radmila, koja je tad imala 30 godina, već je bila smeštena u beogradsko porodilište u ulici Narodnog fronta, okružena pažnjom medicinskog osoblja. Porođaj je prošao normalno, a ponosni roditelji dobili su devojčicu tešku 3.200 grama, dugu 52 centimetra i dali joj ime Nataša.

- Čula sam je kako plače, njen glas se orio bolnicom, pomislila sam u sebi: "Evo je, rodila se majčina naslednica". Lekar, načelnik Demče Mladenović, nazvao je mog supruga i čestitao mu, uz poruku "da je u porodicu Smiljanić-Mijailović stigla još jedna lepotica". To je bio naš jednini susret, prvi i poslednji - s bolom priča 64-godišnja primadona, prisećajući se dana kada je sa uzbuđenjem iščekivala da, među bebama koje su donosili drugim majkama na dojenje, donesu i njenu kćerkicu.
Međutim, to se nije desilo. Drugi dan u porodilištu bio je ispunjen neizvesnošću i prikrivenom panikom, jer je mladim roditeljima Branku i Radmili rečeno da je beba u inkubatoru, da se razlog zašto je tamo ne zna tačno, ali da joj se stanje pogoršava.

- I pored molbi da bar još jednom vidim svoje čedo, nije mi bilo dozvoljeno. Umesto toga davali su mi sedative. Trećeg jutra došao je načelnik Odeljenja i saopštio da je moja beba umrla. Suze su same potekle niz lice... Svako novorođeče roditelj dočeka sa ogromnim uzbuđenjem, ali prvo dete je potpuno novo iskustvo, nešto što do sada niste imali priliku da osetite, da vidite. Tragedija koja nas je zadesila ostavila je duboku i nikada zaraslu ranu u nama. Jezivo je ući u bolnicu sa stomakom do zuba a iz nje izaći bez stomaka i praznih ruku - seća se Radmila tih bolnih trenutaka, kada su roditelji uprkos silnim molbama ostali uskraćeni za svaki odgovor od lekara.

Odrasla u inostranstvu

Samrtno priznanje Naša višegodišnja istraživanja donela su još jednu novost. Navodno je moja Nataša ipak saznala da je usvojeno dete, što joj je rečeno posle smrti oca-usvojitelja. Ne znam da li su joj otkrili pravu istinu o njenom poreklu i korenima, pa se danas pitam kako zakucati na nečija vrata i reći: "Ti si moje dete", a taj neko živi više od tri decenije pod drugim imenom i prezimenom i ne zna da ja postojim. Želela bih da to najdraže biće poštedim spoznaje na ovako bolan način - objašnjava Radmila Smiljanić.

- Najpre nam je rečeno da je dete umrlo od srca, pa da je u pitanju greška lekara. Upravnik je obećao da ćemo dobiti sve papire sa obdukcionim nalazom, koje, verovali ili ne, čekam i dan-danas. Potvrdu o smrti devojčice nikada nisam dobila, a datum koji mi je saopšten u bolnici te nesrećne 1970. ne poklapa se sa podacima arhive opštine Savski venac. Iz porodilišta sam izašla sa otpusnom listom u ruci, kao i druge majke, samo što je moje naaručje bilo prazno, kao i moja duša svih ovih godina - tiho kaže Radmila dodajući da, iako je tri godine posle rodila sina, danas svetski poznatog baritona Nikolu, često pomisli kako bi bilo lepo da on ima stariju sestru.

Radmila Smiljanić je nastavila sa uspešnom karijerom umetnika, a pre dve decenije započela i rad sa učenicima na Muzičkoj akademiji u Beogradu, da bi danas bila redovni profesor Akademije lepih umetnosti u srpskoj prestonici, a i Akademije umetnosti u rodnoj Banjaluci. Iza nje je više od 40 glavnih sopranskih uloga koje je pevala u najpoznatijim kućama uz pratnju vrhunskih pevača, poput Hosea Karerasa, Marija del Monaka, Đuzepea di Stefana, Plasida Dominga. Najviše slave donela joj je uloga Jenufe u isoimenoj operi Leoša Janačeka. Mnogi je pamte po toj ulozi, o čemu govori i događaj koji se zbio prošle godine.

- "Jugokoncertu", beogradskoj koncertnoj agenciji, javio se zemljak iz Ciriha da pita gde sam, jer je pratio sve moje nastupe, a onda dugo ništa o meni nije čuo i zatražio je kontakt. Ostala sam bez reči kad mi je rekao da čuva na snimku moj nastup u ulozi Janufe iz 1977. godine i da je voljan da mi ga pošalje. To su stvari koje čoveka teše, posle svih nedaća koje smo preživeli - kaže uz osmeh naša sagovornica, koja je nedavno učestvovala na svečanom koncertu u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u čast duplog jubileja - četiri decenije umetničkog i dve pedaškog rada.

- Međutim, prava kruna, koja bi zaokružila moj život, bio bi pronalazak moje nestale kćerke. Znam da je odrasla u inostranstvu, u Nemačkoj ili Austriji, u porodici lekara koji su davno napustili prostore Jugoslavije. Moja Nataša i sam aje danas majka dvoje dece. Znam i da odmor provodi u jednom vili u elitnom delu Beograda - objasnila je Radmila i bojažljivo dodala: - Ne nadam se mnogo, ali molim je, ako se prepozna u ovoj priči, da mi se javi, da mi se duša smiri.

Ž. Radoja

REVIJA 92, 19.10.2004.
Lekari uvereni da kidnapovanja novorođenčadi nema dok, nesrećni roditelji tvrde suprotno i nude bogatu dokaznu dokumentaciju
Kolevke prazne, a otmice nema!?

Mrtvorođene bebe već se decenijama unazad obduciraju u pokušajima da se pronađu uzroci smrti, što umanjuje mogućnost da se bebe kradu. Za zabune kriv javašluk u medicinskoj i opštinskoj dokumentaciji

Već dugo traje medijska afera u kojoj oko 1300 roditelja javno izražava sumnje da su im lekari po bolnicama otimali novorođenčad kako bi ih prodavali. Skoro će se napuniti dve godine otkako se za ovaj problem zainteresovala Vlada Srbije i zatražila da se angažuje policija, a prošla je tačno godina otkako su ovi objedinjeni predmeti predati na istragu sudijama opštinskih sudova i Republičkom javnom tužilaštvu. Za sve to vreme, naši ugledni lekari su ćutali, ne mogavši da veruju da su se u njihovim redovima, iza belih mantila, krili otmičari beba.

Prema propisima Svetske zdravstvene organizacije, kojih se odnedavno i mi pridržavamo, svaki roditelj kome je beba umrla ima pravo da svoje mrtvorođenče vidi i, prema sopstvenoj želji, preuzme telo da ga sahrani.

U vezi sa propustima u našem zakonodavstvu i praksi prvi se oglasio Etički komitet Srpskog lekarskog društva s tvrdnjom da nadležni u državi ne čine mnogo da razjasne aferu o krađi beba, ali ni na uvođenju reda i sprečavanja ovakvih aktivnosti.
- Etički komitet Srpskog lekarskog društva više puta je raspravljao o aferi koja se rasplamsala prošle godine i još nije razrešena - kaže nam profesor dr Dragoslav Ercegovac, neurohirurg, predsednik Etičkog komiteta Srpskog Lekarskog društva. - Smatrali smo da je neophodno da se uključimo u problem pa smo se pismeno obratili Ministarstvu zdravlja, ne samo s pitanjima o istrazi i stavom da se lekarski kodeks časti mora odbraniti od teških kleveta, več i s preporukama šta bi u zakonima i propisima trebalo menjati kako do ovakvih afera više nikada ne bi došlo.

Histerija Već viđeno na Kosmetu Iako ne mogu da tvrdim da u našoj medicinskoj praksi nije bilo javašluka, znam da je afera o krađi beba kolektivna histerija nesrećnih roditelja. Oni traže uzrok za svoju dugogodišnju patnju i, kada je neko potpalio vatru mnogi su joj pomogli da gori - ističe akademik Šulović. - To me podseća na 1987. godinu kada se čuo glas da se po bolnicama na Kosmetu otrovalo stotine dece albanske nacionalnosti. Otšao sam tamo sa lekarima, a došli su i eksperti Svetske zdravstvene organizacije. I oni su utvrdili da "srpski lekari na Kosovu ne truju šiptarsku decu i da je reč o histeriji". Njihovi psihijatri rekli su nam još i da to nije njihovo prvo iskustvo. Slično im se više puta dešavalo u Palestini i Izraelu sa arapskom decom.

Nažalost, kaže dr Ercegovac, iz Ministarstva već mesecima ne dobijaju odgovor, ali su zato dobili mnogo pisama roditelja koji su im dostavljali i dokumentaciju o mrtvorođenim bebama.
- Analizirajući pritužbe roditelja konstatovali smo da se u određenom broju slučajeva državna i zdravstvena služba nisu pridržavale određenih zakonskih propisa i procedura - kaže dr Ercegovac. - U slučaju anomalija na novorođenčetu majci nije omogućeno da ga vidi, uz objašnjenje da će doživeti stres. Mrtvorođeno dete se, uglavnom, nije pokazivalo čak ni ocu, a on bi trebalo da ga vidi odmah i da obavezno potpiše da je to učinio. Ukoliko bi odbio da ga vidi njegova odluka bi morala da se poštuje, ali bi i o njoj morao da ostane pisani dokaz sa očevim potpisom. U našim bolnicama to se, nažalost, uglavnom nije činilo i roditelji se s pravom žale na ovakve propuste.

Etički komitet SLD ukazuje i na nepravilnosti oko postupka obdukcije. Obdukcija je, kaže dr Ercegovac, zakonski obavezna ček i kada to roditelji odbijaju. U tužbama roditelja upravo se navodi da nisu bili obavešteni o obdukciji i da im nikada nije dat na uvid obdukcioni nalaz, čak ni preko umrlice. A poseban je problem što neki od roditelja tvrde da iz bolnica nisu dobili čak ni umrlice mrtvorođene, ili umrle bebe.

- Roditelji bi morali i da preuzmu telo svog mrtvorođenog ili rano umrlog deteta i da ga sahrane. Ukoliko to odbiju, morali bi tu izjavu i da potpišu - rekao nam je dr Ercegovac i naglasio da analizom većine tužbi ovakav redosled medicinske dokumentacije nije uvek dosledno realizovan.

Zbog toga je i nužno da zdravstvena i administrativna služba komisijski pojedinačno razjasno optužbe roditelja. ali i da ukažu na određene propuste ili nemarnost kako se to ne bi ponovilo. Jer, sudeći prema krivičnim prijavama i tužbama kojima su zatrpani sudovi i policija u gotovo svim gradovima Srbije, stotine majki sumnjaju da su prethodnih decenija bile žrtve "mafije u belom", organizovane da tek rođene bebe otima iz porodilišta i proda ih.

Očaj i ogorčenje koji su u tim nesrećnim porodicama tinjalimnogo godina poslednjih meseci su se rasplamsali jer su uvidom u administraciju otkrili niz nelogičnosti, grubih grešaka (koje ne mogu da budu nehotične), pa i očiglednih falsifikata.

Ovakav stav Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva podržavaju i roditelji. Gordana Radišić iz Beograda, jedan od inicijatora Udruženja * (primedba na kraju teksta) za razrešenje afere o krađi beba , rekla nam je da su sumnje roditelja upravo potkrepljene i danas jer, kaže, mnogi načelnici porodilišta, pravnici bolnica i opštinski radnici koje njihovo udruženje* tuži i javno proziva danas daju kontradiktorne izjave.

- Prošle godine kada smo nas desetak roditelja na jedvite jade, uz pratnju inspektora Ministarstva zdravlja, prikupili očigledno loše lažiranu dokumentaciju iz nadležnih institucija (bolnica i opština), savetovali su nas da dokaz o smrti svoje bebe potražimo u Javnom komunalnom preduzeću, gde su navodno poslata sva mrtvorođenčad ili umrla deca. Otišli smo tamo i s direktorom JKP "Pogrebne usluge" Bogdanom Šarengićem pregledali svu pisanu i kompjuterski obrađenu dokumentaciju. Pretražili smo tri godine, od 1990. do 1992. (a tražili smo bebe iz 1991. i 1992) i ispostavilo se da naše bebe nisu ni sahranjene, ni kremirane, niti su ikada upisane u bilo koji hjihov dokument.

Sumnje su dostigle kulminaciju, ali se nije našao niko ko bi objasnio šta se događe s mrtvim bebama. Tako su i oni koji su bili skeptični prema aferi o krađi beba počeli da se kolebaju.

Odgovor nam je nedavno dat u Ginekološko - akušerskoj klinici "Narodni front" u Beogradu, najvećem porodilištu na Balkanu. Tamo su nam dugogodišnje sestre na odeljenju rekle da nisu istinite tvrdnje pojedinih roditelja mrtvorođenčadi da im se u toj klinici savetuje da nije u njihovom interesu da preuzimaju leševe zbog troškova oko sahrane beba. Naši sagovornici još su oštrije osudili hajku koja je povedena protiv akušera.
- Očigledno je da je reč o neosnovanim optužbama - kaže nam direktor pravne službe GAK Darinka Mitrović. - Svim roditeljima koji su sumnjali da su oštećeni dali smo uvid u našu dokumentaciju.

Prema novim pravilima Svetske zdravstvene organizacije, s tragičnim događajem upoznaje se i porodilja. Ali kada ta procedura prođe dolazi šok koji, prema rečima direktora pravne službe GAK Narodni front, doživljavaju lekari.

- Kada se roditeljima saopšti da im je beba preminula i kada im se prema novim propisima Ministarstva zdravlje pokaže telo bebe, nastaju nove dileme - nastavlja Darinka Mitrović. - Iz godine u godinu, iako su propisno obavešteni o tome, nijedan roditelj, bar s naših spiskova, nije preuzeo telo svoje bebe.

Isto su nam potvrdili i iz Gradske kapele. Kažu da roditelje koji su obavešteni gde mogu preuzeti svoju mrtvu bebu po zakonu čekaju i po 15 dana, a neretko ovaj rok i produže. Niko, međutim, ne dolazi po bebe i one se, na račun opštine, spaljuju u krematorijumu.

Posao akušera zaista je među najtežim i najodgovornijim poslovima u medicini - kaže nam akademik dr Vojin Šulović koji je od 1973. do 1985. godine bio direktor Ginekološko-akušerske klinike Medicinskog fakulteta. - Još pre tridesetak godina pokušavali smo da smanjimo broj mrtvorođenčadi i broj beba umrlih na porođaju, mada se to događa i u najrazvijenijim zemljama sveta. Zbog toga smo kao lekari naučnici tragali za uzrocima smrtnosti. Kako nismo imali patologa, pozvali smo neke kolege sa instituta i obučili mali tim patologa koji je radio obdukciju mrtvorođenčadi. To je, uostalom, zahtevalo Ministarstvo zdravlja.

Jasna Jojić

Sahrane Muslimani i katolici - Iz mog dugogodišnjeg iskustva koje sam stekao specijalizirajući u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Americi, mogu da kažem da se mrtvorođenčad tamo obavezno pokazuju roditeljima i ovakve afere su gotovo nemoguće jer većina preuzima svoju bebu posle obdukcije i sahranjuje je po svim propisima i običajima - kaže dr Ercegovac. Slično je i iskustvo porodiljskih klinika i odeljenja širom Srbije. Praksa je pokazala da su jednini koji redovno preuzimaju tela mrtvih beba pripadnici muslimanske vere i Romi. - Roditelji žele da što pre žaborave tragičan događaj i, prema informacijama iz Gradske kapele, čak i ne sahranjuju tela svojih preminulih beba - rekla nam je glavna sestra GAK-a Jovanka Nenić. - Ali, imali smo slučaj kada su roditelji želeli ne samo da ispoštuju pravoslavni ritaul sahranjivanja, već su bebu želeli i da krste. Pošto je bolnica jedino mesto u kojem im je omogućeno da vide telo, mi u GAK smo tom prilikom omogućili da u odeljenje sa inkubatorima uđe sveštenik koji je obavio obred krštenja. Roditelji u 90 odsto slučajeva tela mrtvorođenih ili rano preminulih beba ostave bolnici koja ih potom prosleđuje gradskim grobljima gde se izvrši kremacija. Tela se neretko spaljuju i u bolnicama poput bilo kojeg medicinskog otpada (delova tela, tkiva i tumora) sa ortopedskih, hirurških, ili onkoloških klinika.

Akademik Šulović kategorično odbija da je postojala bilo kakva mogućnost da se novorođenčad otimaju, posebno u GAK Medicinskog fakulteta u Višegradskoj jer ovde nisu bili prinuđeni da nedonoščad ili obolele bebe šalju u druge institute, već su ih sami lečili.
- Moram da naglasim da su se oko svakog života novorođečeta borili timovi lekara. A posao akušera toliko je stresan da su pojedini preživljavali i infarkt u porođajnim i operacionim salama - kaže akademik Šulović i naglašava: - Hajkom se lako može izgubiti poverenje u lekare.

Republičko javno tužilaštvo objedinilo je sve slučajeve i sada se očekuje da istražne sudije utvrde da li je, i ako jeste, ko je organizovao i činio ova krivična dela. I još bitnije, da li oni koji sumnjaju da im je dete ukradeno i dato određenoj porodici to mogu da dokažu analizom DNK?

Kako smo saznali u opštinskim javnim tužilaštvima iz desetak gradova, oni se sada pridržavaju akta koji se naziva "Obavezno uputstvo Republičkog javnog tužioca" iz kojeg proizilazi "da radnje iz navodno izvršenih krivičnih dela, krađa beba, ne zastarevaju". U starom Krivičnom zakonu Srbije otmica se gonila 25 godina, posle čega bi izvršilac i da se pronađe ostao nekažnjen. Sada, kada se situacija promenila (pre dve godine dopunjen je i izmenjen Krivični zakon), roditelji koji su decenijama samo u svojim porodicama izražavali strašne sumnje da su im deca oteta glasno su govorili o problemu.

Kada su saznali da ih je na prostoru Srbije najmanje 1.000 koji tvrde da su im deca oteta roditelji su se ujedinili, a najveći uspeh u ovoj mukotrpnoj borbi postigle su grupe roditelja iz Beograda i Niša. U oba grada, kako su nam potvrdila javna tužilaštva, koordiniran je rad pa su oštećeni roditelji zajedno s policijskim inspektorima i inspektorima Ministarstva zdravlja pošli u potragu za dokumentacijom. Kako je tom istragom utvrđeno da je kod većine roditelja koji sumnjaju zaista bilo velikih propusta i neverovatnih grešaka u vođenim knjigama (i po bolnicama, porodilištima i po matičnim službama opština), istraga je nastavljena i očekuje se da uskoro dobije epilog.

Po nalogu Ministarstva zdravlja preduzete su sve mere da se u budućnosti nikada više ne otvore zastrašujuće afere o krađi i preprodaji novorođenčeta.

Jasna Jojić

(Primedba: Ne postoji zvanično udruženje roditelja u ovom trenutku;
                   dakle, ovo je, najverovatnije, slučajna greška novinara)